Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Danijela

Члан
  • Број садржаја

    9040
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    17

Репутација активности

  1. Волим
    Danijela got a reaction from Аристарх in Свештеник Ненад Илић: текстови и интервјуи   
    Srpskom narodu menjaju lični opis
    Ako pod hitno ne počnemo da obnavljamo urušeni moral, naše društvo biće suočeno sa strahovitim potresima. Posledice mogu biti nesagledive. Trenutno nam sve izgleda umrtvljeno, bezvoljno i bez ikakve šanse da će se nešto promeniti. Ali Srbima je nepravda oduvek bila jak okidač. Ako se nastavi sa bahatošću, siromašenjem i zaobilaženjem elementarne pravde, od ekonomskih i drugih reformi neće biti ništa.
     

     
    Ovo za „Novosti“ tvrdi đakon Nenad Ilić, čovek u čijoj su biografiji upisana brojna zanimanja - reditelj, pisac, dramaturg, čovek koji se smatra jednim od najplodotvornijih stvaralaca u savremenoj pravoslavnoj kulturi. Kao scenarista (sa Vladimirom Petrovićem) i kreativni producent on je na čelu tima koji radi na filmu „Otac“. Reč je o ambicioznom ostvarenju koje je zamišljeno ne samo kao umetnički i produkcijski vrhunski film, već i kao novi susret srpskog naroda sa svojim duhovnim i državnim ocem - Svetim Savom.
     
    Osam vekova daleko od rađanja srpske države, Ilić danas ističe da nam je preko potrebna obnova morala i duhovnosti, jer je beznađe toliko da vrlo brzo nećemo imati više šta ni da izgubimo.
     
    * Film „Otac“, koji nosi pečat nacionalnog projekta, najavljujete kao filmski povratak Svetog Save u Srbiju. U kojoj je fazi rad na filmu?
     
    - Scenario je završen, preveden na engleski i ruski jezik i poslat na čitanje potencijalnim saradnicima. U toku su pripreme - obilasci terena Svete Gore, izrada prvih skica scenografije, preciziranje budžeta. Sve su to nužni uslovi za ulazak u koprodukcijske razgovore, jer je reč o skupom projektu koji teško može da bude zatvoren samo u Srbiji. U rad na filmu već su uključeni ljudi poput scenografa Miljena Kreke Kljakovića i trostrukog oskarovca, direktora fotografije Vitorija Storara, koji je rado pristao da nam se pridruži.
     
      Prvi pokretači filma su zapravo Srbi iz celog sveta, na desetine njih je preko Fondacije „Nasleđe otaca“ podržalo projekat, a poduža je i lista priložnika. Tu su i pojedinci i firme, organizacije i eparhije SPC, crkvene opštine. U toku su kontakti sa potencijalnim stranim koproducentima. Sve sada zavisi od sredstava i mogućnosti da sve postavljeno realizujemo. Ne pokreće nas finansijski motiv, već nam je cilj da projekat bude zaista nacionalni.
     
    * Film „Otac“ nosi epitet „nacionalnog“. Od poslednjih projekata sa tim pečatom, filmom „Sveti Georgije ubiva aždahu“ i predstavom na temu Milanskog edikta, ostalo je sećanje na dobre ideje i olako potrošen novac. Osećate li zbog toga veću odgovornost?
     
    - Čini mi se da u ovim slučajevima nije bilo dovoljno ljubavi i poštovanja prema temama koje su obrađivane. Kada se radi na velikim zajedničkim temama, neophodna je ljubav, koja jedina može da na pravi način usmeri stvaralačku energiju. „Otac“ je projekat koji ne doživljavamo kao film, ili proizvod zanata, mada je zanatski kvalitet i te kako važan. To je nacionalni spomenik Svetom Savi i organizacija emotivnog susreta sa njim. Naš cilj je povratak svetitelju, učenje od njega. To treba da bude važan događaj za naš narod.
     
    * Srbija kao i u 12. veku i danas traga za svojim putem - ka Istoku ili ka Zapadu. Vidite li ikoga danas ko bi, kao što je to Sveti Sava umeo, da nas usmeri ka pravoj strani?
     
    - Nažalost, ne. Te vrste pameti danas nema. Reč je o spajanju ne samo Istoka i Zapada, već i moralne i praktične komponente, povezivanja duhovnog i ovozemaljskog. Naši temelji su postavljeni na svim tim spojevima, i kada god jedna od tih dimenzija počne da hramlje izvesno je da će nam se nešto obiti o glavu. Sad skoro da se sprdamo sa Nebeskom Srbijom, pri čemu se zaboravlja da njen koren nimalo nije smešan, kao što je to ispalo u parodijskom nacionalnom povratku devedesetih godina. U upropašćavanju važnih dimenzija našeg istorijskog postojanja svi smo ovako ili onako učestvovali. To je doprinelo da činimo greške i na drugim stranama. Bez obzira na to što nikako da dobijemo pravo vođstvo, tu i tamo postoje ljudi koji bi mogli da budu od koristi. Problem je kako da se oni organizuju kao grupa, a da ne postanu stranka - interesna organizacija sektaškog tipa. To moramo da učimo od predaka, i od Crkve.
     
    Sveti Sava kod nas se često pominje, ali se veoma malo poznaje i razume. Zašto je to tako?
     
    - Već dugo u našem narodu postoji sentimentalizam u odnosu prema njemu. Kada bi Sveti Sava danas bio model za poređenje bilo kom čoveku na vlasti, on bi time postao veoma nezgodan. Jer ako ga realno sagledamo, videćemo gigantsku ličnost sa neverovatnom kombinacijom talenata i energijom koja prosto žari. Njega krasi i veliki samožrtveni dar. Ukoliko je on obrazac - nećemo dobro proći kad se sa njim poredimo. On obavezuje. Zato kao da želimo da ga gurnemo u bajku, ili i da ga diskvalifikujemo kao obavezujući uzor današnjoj eliti pravljenjem od njega verskog zanesenjaka, čoveka koji nije imao veze sa stvarnošću.
     
    * Protivnici uključivanja Srbije u evropske društveno-političke tokove, pa i kontakte Srpske crkve sa Zapadom, redovno ističu da je to suprotno svetosavlju. Da li je to pravi argument?
     
    - Sveti Sava je osnov jednog od dva korenita srpska mita, pri čemu pod mitom ne podrazumevam ništa loše, naprotiv. Drugi čini Kosovski boj, koji je devedesetih dobrim delom potrošen, iako je reč o najsnažnijem mitu našeg naroda. U njemu se naš narod vidi kao granica svetova, bedem hrišćanstva. Posle 2000. godine napravljen je zaokret i neke snage su se iz strateških razloga trudile da centralni mit postane svetosavski. Spajanje Istoka i Zapada, u kome smo mi most između svetova. Danas umesto da ih prevedemo na naše doba, pokušavamo da ih se rešimo i preuzmemo tuđe. Kroz priču o nekakvoj protestantskoj „efikasnosti“ i „praktičnosti“, na delu je pokušaj operacije naživo našeg identiteta. Gomila plastičnih hirurga amatera pokušava da menja ne samo lični opis našeg naroda nego i njegov celokupni identitet... Strašno. Svetosavlje definitivno danas više nije pogodan mit, jer očigledno se ne može zamisliti bez Hrista, koji naravno nije bespogovorno tolerantan i podložan relativizovanju.
     

     
    * Nemamo više nijednog nespornog nacionalnog autoriteta. Čini se da je patrijarh Pavle bio poslednji...
     
    - Jedan od mitova u nastanku je da je patrijarh Pavle bio ličnost koja je uticala na kretanje i ponašanje naroda. To prosto nije tačno. On je bio primer asketizma i jedan od retkih koji je u crno vreme zaista živeo i radio kako je i govorio. Ne treba, međutim, zaboraviti da njega tih godina niko nije slušao, niti išao za njim. On za sobom nije ostavio nikakvu grupu ili zajednicu koja bi bila nosilac bilo kakve obnove ili promene. Bio je izolovan i kao takav postao dokaz da ma koliko talentovan pojedinac, ako ne deluje u okviru grupe i ne ponudi poželjni model za priključenje ostalih, ne može da postigne rezultat. Ljudi su skloni mistifikacijama zlatnih doba i zlatnih ličnosti, pa se tako postupa i sa patrijarhom Pavlom.
     
    Kao nekome koji ga je poznavao, smešno mi je njegovo pretvaranje u bajku, u kojoj je on prikazan kao neka vrsta supermena - savršenog čoveka koji ne greši. A da je svet - verovatno jeste. Sve njegove želje su bile usmerene Bogu.
     
    * Pominjete potrebu za promenama. Šta bi trebalo da je naš prioritet za obnovu - duhovnost, ekonomija, kultura? Gde je tu mesto Crkve?
     
    - Svaka obnova podrazumeva viziju, volju i veru. Sigurno da je u našem kompletnom kvaru jeftinije i logičnije prvo krenuti u obnovu morala nego ekonomije. Učestvujemo u trideset godina dugom privrednom padu, koji očigledno ne mogu da zaustave nikavi samozvani geniji koje dovodimo sa strane. Banke su na svakom ćošku, a dopušta se otimačina i poslednjih bednih ostataka onoga što smo imali.
     
    Crkva bi trebalo da ima važnu ulogu u sveukupnoj obnovi, ali je sasvim sigurno da dovoljno ne radi na tome. Vreme je da se svi mi, iz takozvanog „užeg kruga“ Crkve, uozbiljimo i počnemo aktivnije da se bavimo svojim narodom. Među političarima ne postoji iskrena želja za promenama, istinom i pravdom. Crkva tu može i mora da pomogne. Ne direktnim političkim angažmanom, nego duhovnim i moralnim oporavkom. Možda i stvaranjem modela za uzor.
     
    * Suočen sa beznađem svake vrste, kako prosečan čovek može da se otrgne iz bolesti potrošačkog društva i „nove religije“ koja mu je nametnuta?
     
    - Sam veoma teško. Ljudi ovde nemaju nikakav izbor. Zato je i skaredan cirkus oko demokratskih izbora. Stranačka demokratija kakva je stigla sa Zapada nije model koji može da se primeni, ne samo u Srbiji, nego u mnogim drugim zemljama. O tome, međutim, ne sme da se govori, jer se to smatra skandaloznim. A demokratija, u stvari, često izgleda kao sistem proračunate neodgovornosti.
     
    Ona je smišljena da ljudi na vlasti, ali i svi ostali, ne bi bili odgovorni. Pokradoše nas i dalje nam se smeškaju. Siđu sa vlasti i nastavljaju svojim putem. Samo naivni narodi kao što su Srbi prihvataju stranačku demokratiju zapadnog tipa, ne samo kao nešto trenutno neminovno, već i bez ikakve rezerve. Imamo čak i prave vernike te demokratije.
     
    NEĆEMO SVETLE PRIMERE
     
    * Kako je moguće da danas ne postoji niko ko bi mogao da nam ukaže u kom pravcu da krenemo?
    - Ključno je što nećemo da imamo takve ljude. Postoje sile koje sprečavaju da se oni pojave, ali sa druge strane, ni narod kao da ih ne želi. Oni obavezuju. Postoji već dugo želja političkih struktura da nestane kao uzor sve sem njih samih. One žele da sve drže pod kontrolom. Takva situacija će nam u najboljem slučaju doneti samo primere nekoga ko se odlično snalazi, ko je lukav, izdržljiv, sklon saplitanjima konkurenata...
     
    CRKVA MORA DA SE RVE SA SVETOM
    * Jasno progovarate i o manama Crkve, njenim greškama i lutanjima. Kakve promene su potrebne u crkvenom životu?
    - Crkva mora pod hitno da se obnovi kao privlačna zajednica. Vreme je učinilo da su kvarovi sveta više prisutni u Crkvi, nego blagodati Crkve u svetu. Ona zato mora da se konsoliduje i da se ponovo rve sa svetom. Postoji niz promena koje mogu da se sprovedu da bi crkveni život ojačao. Moramo dati svoj doprinos borbi za lečenje bolesnog društva, a ne samo da se bavimo izvetrelim običajima ili duhovnom anestezijom. To sve podrazumeva i bolju komunikaciju vernika i sveštenstva.
     
    http://novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:507990-Nenad-Ilic-Srpskom-narodu-menjaju-licni-opis
  2. Волим
    Danijela got a reaction from Milena B. in Internet-upoznavanje srodne duse   
  3. Волим
    Danijela got a reaction from Milena B. in Људи су супер! :)   
    http://noizz.rs/noizz-news/ne-znamo-da-li-da-pucamo-od-ponosa-ili-da-placemo-zbog-oglasa-pekare-iz-pijepolja/vl9s4vy

  4. Волим
    Danijela got a reaction from Milena B. in Људи су супер! :)   
  5. Свиђа ми се
    Danijela got a reaction from Bokisd in Има да их гонимо у три лепе... Бугарске!   
    НЕПОЗНАТА БИТКА КОЈА ЈЕ СПАСИЛА СРБИЈУ

    Учили су нас толико тога. А да ли су и о "Лесковачком маневру", подвигу толико важном за опстанак Србије?

    Ово је кратка прича о том чуду. Нестварна прича.

    Сви сада, мање-више, знају за тројну инвазију коју су октобра 1915. на Србију извршиле Немачка, Аустроугарска и Бугарска. И за повлачење наших предака, најпре кроз централне делове државе, а онда и кроз чувену Албанску голготу. До спасавања оно мало људи што се спасило - не би ни дошло да није било једног маневра, потпуно неочекиваног за непријатеље.

    Док су Немци и Аустроугари са севера продирали кроз Србију, али се трудили и да кроз Црну Гору пресеку одступање српске војске (што је у знатној мери нешто касније спречила Мојковачка битка на Бадњи дан), много раније би наши преци упали у неприлике да је у дело спроведен план немачког фелдмаршала Макензена, који је као главнокомандујући инвазије наредио Бугарима да са истока пресеку све правце повлачења Срба ка југу. И, Бугарима је испрва врло добро ишло. Како и не би, када су са преко скоро 300.000 људи кренули у ту акцију, и то на два правца. Један, за ову причу важан, је био да њихова Прва армија прође од Врања, ка Лесковцу, па даље на запад, ка топличком крају и тако онемогући повлачење српске војске која се измучена, са народом у збеговима, кретала у правцу Косова и Метохије.

    На путу Бугарима је, у близини Власотинца, стајала најпре само Тимочка дивизија, тада са мање од 15.000 изнемоглих војника, а на њу је нагртала сила од 195.000 непријатеља, који су имали преко 400 топова. Какав однос снага...

    Тимочани су јуначки издржали први удар, но морали су да се повлаче да не би били побијени или, опкољени па заробљени. А онда им је у помоћ стигла нешто старија војска, другопозивци, људи у четвртој деценији живота. Тачније, Моравска дивизија другог позива и Шумадијска другог позива. Та маневарска група (Тимочка I, Моравска II, Шумадијска II) за команданта је, од стране војводе Степе Степановића који је командовао Другом армијом, добила пуковника Љубомира Милића, који је дотад водио само моравске другопозивце. Задатак који је стављен пред Милића је био да, како зна и уме, бар неколико дана више него четворостуко јачег непријатеља задржи у реону Пусте реке. Док не дође још неко појачање. Ако дође. Ако га буде било.

    Не, није никада дошло.

    Али, пуковник Љубомир Милић није био било ко. Тада 54-годишњак, својевремено пензионисан па враћен у службу 1912, није био међу најбољима ни у Војној академији (десети од 20 питомаца) ни у Вишој школи (14. од 17), али је годину и по дана био на обуци у Русији, потом напредовао од капетана прве класе до пуковника. Имао је много искуства у раду са људима, био је командант пешадијске Подофицирске школе, био начелник штаба дивизијске области, био командант неколико пукова. Као пуковник командовао дивизијом, што није мало достигнуће, али га је заправо, већи чин "заобишао" пре Великог рата јер је својевремено догурао до ађутанта краља Александра Обреновића, а то се у потоњој дистанији ипак мало гледало са одређеном дистанцом. Ипак, када је било најтеже, искусни Степа Степановић је управо њега одабрао да, како зна и уме, код Пусте реке која се у том свом току простирала као природна брана (правцем југ - север), некако задржи бугарску силу која је кренула даље на запад. Добио је задатак да како зна и уме задржи Бугаре, да би, иза леђа те малобројне маневарске групе, што више војске и народа прошло путем Куршумлија - Прокупље - Лебане па на југ, ка Приштини. А задржати толике Бугаре, толико одморне, наоружане, била је немогућа мисија.

    Само... Нису се пуковник Љубомир Милић и њему поверени, исцрпљени војници, "плашили јер су знали шта је једино могуће". Веровали су у - немогуће. И, Милићев план, уместо очекиваног, да се издрже налети непријатеља, баш зато је био овакав: "Које, бре, чекање да нас потамане!? Има да их гонимо у три лепе... Бугарске!"

    План није баш био тако прецизан, нити баш тим речима срочен, али је ово била наша интерпетација, његова кратка верзија. "Три лепе" су заправо била три правца напада. Да, напада, а не чекања!

    Српска војска, они Тимочани који су се повлачили пред силом, те Моравци и Шумадинци који су их дочекали на левој обали Пусте реке, кренули су у три - јуриша. Право преко Пусте реке. Уз паљбу артиљеријских снага Друге армије, којима је командовао Војислав Милојевић, а ког је војвода Степа упутио као подршку Милићу, маневарска група три српске дивизије, дотад малаксалих Тимочана и старијих Мораваца и Шумадинаца, тог 11. новембра 1915. тотално је збунила Бугаре. Ма, шта збунила, почела је да их тера у оне три... путање. Чак и када би стизала појачања из друге линије бугарских снага, били би довољни и само поједини српски пукови, попут Трећег пешадијског, да их нестварним јуришима врате одакле су дошли. И мало даље од тога.

    Овај "Лесковачки маневар" одбацио је непријатеља таман толико да онај пут од Куршумлије, пркео Прокупља, за Лебане и Приштину, остане отворен довољно дуго. И, у том тренутку, тај једини пут за повлачење српске војске ка Косову и Метохији, управо је и искоришћен да се спасу преостале снаге (које је потом, сви то знамо, чекала још већа, страшна мука).

    Али, да не беше пуковника Љубомира Милића, ког 1916. са правом поставише за генерала, не би ни било онога што се зове Голгота и ВАСКРС Србије. А нема васркса без страдања.

    Да... Тог новембра 1916. наспрам 195.000 Бугара не само да се испречило, већ им у сусрет кренуло око 45.000 наших предака. Јуришали су, као никада пре.

    У том, Лесковачком маневру, њих 6.000 је оставило своје животе. За род свој. И за нас, данашње.

    У њихову част је и написана ова прича.
    Више вас чека на www.gvozdenipuk.rs
     
  6. Волим
    Danijela got a reaction from Aleksandra_A in Мало сам изненађен   
    One moje dve recenice su bile sale
     
    A sad ozbiljno. Takvo ponasanje je veliki problem. Zaista treba biti mudar i taktican i izbeci sukob, nemir i slicno. Skoreo sam gledala jednu gospodju koja se tako ponasa. Terorisala je nas par (bio je i svestenik sa nama) sve dok nije ostala bez daha. A onda joj je svestenik u dve recenice objasnio gde nije u pravu Al to je kad si upoznat sa svojom verom i cvrst u njoj, znaci ne obrazujes se kojekuda i kojekoga nego iz realnog zivota i ljudi, postis, molis se i ispovedas se kod jednog svestenika (duhovnika) koji te poznaje kao sto te Bog poznaje.
    Davno u mojim verskim zanosima sam imala ideju da budem misionar   I pitam ja za savet mog duhovnika i hocu pride da iznudim blagoslov za to sta i kako da misionarim? On mi umro od smeha. Pa kaze ti vec jesi misionar. Hriscanin si, svojim zivotom misionaris.
    Mani se mnogo price da te onaj ne saplete. Posti, moli se, ispovedaj se, pricescuj se, postuj zapovesti Gospodnje i eto.
  7. Волим
    Danijela got a reaction from ronin in Сликарство обојено православљем   
    Апостол Павел объясняет догматы веры царю Агриппе. Суриков В.И. 1875 год.   http://www.pravoslavie.ru/95298.html
  8. Волим
    Danijela got a reaction from ronin in Сликарство обојено православљем   
    Максим Фаюстов. Русский мученик Евгений Родионов
     
    http://www.pravoslavie.ru/95260.html
  9. Волим
    Danijela got a reaction from "Tamo daleko" in Leptir koji je čuvao duh grada   
    Na današnji dan pre 28 godina umro je Nenad Radulović, svima znan kao Neša Leptir, rok muzičar, pevač “Poslednje igre leptira” i glumac Indeksovog radio pozorišta

    Di-džej Čupko, Lepa Brena, Vlada Perović i Neša Leptir u klubu "Duga" / Foto Arhiva "Novosti"
     
    NA današnji dan pre 28 godina umro je Nenad Radulović, svima znan kao Neša Leptir, rok muzičar, pevač “Poslednje igre leptira” i glumac Indeksovog radio pozorišta. Beogradski šmeker, tokom svog kratkog ali plodonosnog života, uvek je zračio optimizmom i širio ljubav i smeh, a prezirao negativne ljude, mržnju i osvetoljubivost.
    Karijeru je počeo kao pevač i vođa “Poslednje igre leptira”, a debi album “Napokon ploča” iz 1982. sa hitovima “Vrati se” i “Nataša” doneo im je veliku popularnost, pa su iste godine održali 15 rasprodatih koncerata u beogradskom Domu sindikata. PIL je do raspada 1989. objavio još četiri albuma sa hitovima “Sličuge”, “Srce od meda”, “Dečko ajde oladi”, “Grudi moje balkanske”, “Umiru jeleni”, “Taksi”, “Ruska čokolada”... Za jedini solo album “Niko nema što Piton imade”, parodiju “novokomponovane muzike”, Neša je osmislio lik pod imenom Slobodan Đorđević Piton. Tokom 1989. otkriveni su mu rak testisa u kasnom stadijumu i metastaze na mozgu. Uprkos operaciji, Neša Leptir je preminuo 12. februara 1990. Imao je samo 30 godina. Samo 20 minuta pre nego što je umro, na pitanje svoga brata Željka kako mu je, odgovorio je: “Ne mogu baš da igram fudbal.” Njegova poslednja pesma “Modra bajka” posthumno je objavljena na istoimenoj kompilaciji hitova PIL.
    - Neša je imao ogromnu energiju - seća se svog prijatelja i kolege Mićko Ljubičić. - Na momente sam imao utisak da i sam sebe nekako previše i prebrzo troši, dajući se tako bezrezervno. Iz njega su kuljali vanscenski šarm i duhovitost, bio je vrhunski profesionalac, koji je znao da oseti i najtananiju vibraciju publike. Neke pesme su mu bile lagane i lepršave, druge ozbiljne i duboke, ali uvek iskrene i emotivne, sa onom njegovom žicom pomerenosti i duhom, zbog čega su ljudi toliko voleli Nešu. Bio je jedna potpuno čista i naivna duša, ponekad ranjivija nego što bi se moglo očekivati kad je reč o nekom toliko zabavnom i ekstrovertnom.
     
    http://www.novosti.rs/vesti/scena.147.html:711241-PRE-28-GODINA-UMRO-BEOGRADSKI-SMEKER-Leptir-koji-je-cuvao-duh-grada
  10. Волим
    Danijela got a reaction from Марина Савковић in Leptir koji je čuvao duh grada   
    Na današnji dan pre 28 godina umro je Nenad Radulović, svima znan kao Neša Leptir, rok muzičar, pevač “Poslednje igre leptira” i glumac Indeksovog radio pozorišta

    Di-džej Čupko, Lepa Brena, Vlada Perović i Neša Leptir u klubu "Duga" / Foto Arhiva "Novosti"
     
    NA današnji dan pre 28 godina umro je Nenad Radulović, svima znan kao Neša Leptir, rok muzičar, pevač “Poslednje igre leptira” i glumac Indeksovog radio pozorišta. Beogradski šmeker, tokom svog kratkog ali plodonosnog života, uvek je zračio optimizmom i širio ljubav i smeh, a prezirao negativne ljude, mržnju i osvetoljubivost.
    Karijeru je počeo kao pevač i vođa “Poslednje igre leptira”, a debi album “Napokon ploča” iz 1982. sa hitovima “Vrati se” i “Nataša” doneo im je veliku popularnost, pa su iste godine održali 15 rasprodatih koncerata u beogradskom Domu sindikata. PIL je do raspada 1989. objavio još četiri albuma sa hitovima “Sličuge”, “Srce od meda”, “Dečko ajde oladi”, “Grudi moje balkanske”, “Umiru jeleni”, “Taksi”, “Ruska čokolada”... Za jedini solo album “Niko nema što Piton imade”, parodiju “novokomponovane muzike”, Neša je osmislio lik pod imenom Slobodan Đorđević Piton. Tokom 1989. otkriveni su mu rak testisa u kasnom stadijumu i metastaze na mozgu. Uprkos operaciji, Neša Leptir je preminuo 12. februara 1990. Imao je samo 30 godina. Samo 20 minuta pre nego što je umro, na pitanje svoga brata Željka kako mu je, odgovorio je: “Ne mogu baš da igram fudbal.” Njegova poslednja pesma “Modra bajka” posthumno je objavljena na istoimenoj kompilaciji hitova PIL.
    - Neša je imao ogromnu energiju - seća se svog prijatelja i kolege Mićko Ljubičić. - Na momente sam imao utisak da i sam sebe nekako previše i prebrzo troši, dajući se tako bezrezervno. Iz njega su kuljali vanscenski šarm i duhovitost, bio je vrhunski profesionalac, koji je znao da oseti i najtananiju vibraciju publike. Neke pesme su mu bile lagane i lepršave, druge ozbiljne i duboke, ali uvek iskrene i emotivne, sa onom njegovom žicom pomerenosti i duhom, zbog čega su ljudi toliko voleli Nešu. Bio je jedna potpuno čista i naivna duša, ponekad ranjivija nego što bi se moglo očekivati kad je reč o nekom toliko zabavnom i ekstrovertnom.
     
    http://www.novosti.rs/vesti/scena.147.html:711241-PRE-28-GODINA-UMRO-BEOGRADSKI-SMEKER-Leptir-koji-je-cuvao-duh-grada
  11. Волим
    Danijela got a reaction from Предраг М in Историја у слици   
    Jesse Owens wins gold in Nazi Germany, 1936
  12. Свиђа ми се
    Danijela got a reaction from Glas razuma in Tajna ruske crkve na Tašmajdanu   
    Jedan od najpoznatijih parkova u centru Beograda svakako je Tašmajdan - onaj koji pripada čuvenoj Višnji Stoleta Jankovića i deci stradaloj u bombardovanju 1999. godine i klincima koji uče da plivaju na bazenu i onim starijim klincima koji uče da se ljube i onim mnogo starijim klincima koji šetaju unučiće. Tašmajdan pripada i svetomarkovskoj crkvi, ali na njemu se nalazi i naizgled mala, ali zapravo velika ruska svetinja.  
    U naletu belogardejske emigracije u Srbiju i u Beograd došli su mnogi ruski stručnjaci koji su i te kako uticali na naš razvoj. Nina Kirsanova donela je balet, ali došao je i doktor Aleksandar Ignjatovski koji je jedan od osnivača Medicinskog fakulteta. Stiglo je mnogo teologa, hirurga, pilota, profesora... i mnogo arhitekata. Nikolaj Krasnov svakako je najpoznatiji od njih, pamtimo ga kao čoveka koji je preobrazio Beograd.
    Valerij Staševski
    Međutim, za Tašmajdan i rusku svetinju na njemu odgovoran je Valerij Staševski. Imao je oko 40 godina kada je emigrirao u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca i kao veliki stručnjak odmah je dobio posao u Ministarstvu građevinarstva. Njemu možemo da zahvalimo na Klubu ljubitelja veslanja na Adi Ciganliji, na Klubu činovnika Narodne banke na Topčideru, domu ruskih vojnih invalida na Voždovcu... U Istorijskom arhivu Beograda nalazi se više od hiljadu projekata ovog slavnog arhitekte.
    Godine 1924. po planovima Valerija Staševskog, izgrađen je hram Ruske pravoslavne crkve, zahvaljujući finansijskoj pomoći srpske države i porodice Karađorđević.


    Šta se nalazi u temelju crkve?
    U temelj crkve Svete Trojice belogardejci su položili grumen ruske zemlje kao najveću svetinju koju su poneli sa sobom u izgnanstvo. Ovim postupkom načinili su hram svojim domom i mestom u kojem će uvek nalaziti mir.
    Hram je osveštan 26. decembra 1924. godine, a tom obredu prisustvovao je i vođa belogardejskih emigranata general baron Vrangel. Pet godina kasnije, on je i sahranjen u ulazu u crkvu, a njegov grob u mermeru i danas se nalazi u ovom hramu.

    U hramu Svete Trojice nalazile su se i vojne zastave Napoleona i Turaka koje su bile ratni plen ruske vojske. Godine 1944. vraćene su u Rusiju.
     
    Predstavništvo moskovske patrijaršije, foto: Dnevno.rs / A. Lazić Crkva je 1946. godine dobila status predstavništva Ruske pravoslavne crkve u Beogradu i postala je deo stavropigijalnog dekanata ruskih parohija na teritoriji Jugoslavije. Međutim, 1954. godine rešenjem Svetog sinoda Ruske pravoslavne crkve dekanat je ukinut, a svi hramovi koji su bili u njemu prebačeni su u nadležnost Srpske pravoslavne crkve. Hram Svete Trojice 1957. godine posetio je patrijarh moskovski i sve Rusije Aleksej Prvi i u njemu je služio Božansku liturgiju.
    S obzirom na to da se nalazi u blizini zgrade Radio televizije Srbije, hram je pretrpeo ozbiljnu materijalnu štetu u bombardovanju 1999. i od sledeće godine je počelo renoviranje. Ono je završeno tek 2007. godine kada je mitropolit smolenjski i kalinjingradski Kiril osveštao renoviranu crkvu.
    Godine 2013. hram je posetio patrijarh moskovski i sve Rusije Kiril, prilikom obeležavanja 1700 godina Milanskog edikta.
     
    Crkva Svete Trojice, foto: Dnevno.rs / A. Lazić Sećanje na Romanove
    U crkvi Svete trojice nalazi se i šal carevića Alekseja Romanova koji su mu sestre isplele dok je još bio u majčinoj utrobi. Dečak je bio veoma vezan za šal koji je bio simbol sestrinske ljubavi i svih 13 godina svog života retko se odvajao od njega.
    Admiral Aleksandar Vasiljevič Kolčak, odan caru, nažalost je stigao kasno i nije uspeo da spasi porodicu Romanov užasnog stradanja. Njegovi ljudi su pronašli dečakov šal i admiral ga je odneo sestri cara Nikolaja, kneginji Kseniji, koja je izbegla u London.
    Na nepoznate načine šal je preko SAD došao do Australije i to u ruke dvorske dame Romanovih, Tamare Ventura-Laduške koja ga je poklonila beogradskom hramu Svete Trojice.
    Danas se deo šala Svetog Mučenika Carevića Alekseja čuva u staklu u crkvi kako bi vernici mogli da ga celivaju, a svakog 17. jula drži se i služba kojom se Romanovima odaje počast.

    http://www.dnevno.rs/istorijski-zabavnik/beograd-u-proslosti/108116/ruska-crkva-svete-trojice
  13. Волим
    Danijela got a reaction from Glas razuma in Na ručku sa najsiromašnijima u Beogradu   
    Jovana Netković   Mar 2 2017, 10:03am Postoje ljudi koji su čak i na ulici, ali ne ostvaruju pravo da se hrane u narodnim kuhinjama.
    Tog dana je u Crkvenoj narodnoj kuhinji Verskog dobrotvornog starateljstva bilo tri kanistera za posluženje od oko 250 obroka, boranije, juneće čorbe i pasulja. Nešto od hrane se dobija donacijama, a nešto kupuje crkva. Dok ćaskam sa jednim od onih koji ručaju i hvale boraniju, saznajem da ga zovu Rus, jer je iz neke od bivših sovjetskih zemalja.
    - Nemoj da me slikaš, ne mogu da dobijem papire, ovde sam već dve godine, pa uskoro moram da napustim Srbiju – kaže mi Rus na jako dobrom srpskom. Priča mi kako ovde dolazi skoro svaki dan, i da mu je to nekad jedini obrok.
    Crkvena narodna kuhinja obezbeđuje obroke za najugroženije, često baš za one koji ne mogu da dođu do državnih narodnih kuhinja. Dnevno spreme i do 2.000 obroka, od čega se deo posluži onima koji su došli da jedu, a deo se podeli onima koji su došli da ponesu za sebe ili članove porodice.
    - Ljudi koji dolaze u ovu kuhinju uglavnom su oni koji ne mogu da ostvare pravo u državnim kuhinjama, ili nemaju taj limit, ili nisu nigde prijavljeni, uvek postoji neka prucedura koja komplikuje, vrlo je teško doći tamo. Od njih, sigurno je preko 150 ljudi koji su na ulici i dolaze ovde da jedu – kažu mi volonteri narodne kuhinje VDS-a.
    Dok god imaju hranu, ne smeju da odbiju da podele, za razliku od državnih. Ko ovde dođe ima pravo na jedan obrok, oni koji dolaze da nose dođu sa kanticom da uzmu 3,4 obroka, uglavnom za celu porodicu. 
    Naš razgovor prekida drugi čovek koji isto ne želi da se slika, ali brine se za Rusa da ne zakasni na neko „javljanje".
    - Ja ovde često dolazim, šta ću, moram. Nemam stalan posao, samo kad naiđe nešto, neki fizički poslovi, preko prijatelja i zadruga. Razveden sam i imam dve velike ćerke koje studiraju. Plaćam stan privatno, dnevno mi treba oko 1000 dinara – kaže on. Kada sam ga pitala da li se nekada hranio u državnim narodnim kuhinjama, kaže da ni ne zna da one postoje.
    Pre par dana naše Fejsbuk i Tviter i njuz fidove zapljusnuo je talas šerovanja vesti da smo četvrta najsiromašnija zemlja Evrope. Portal „HowAfrica" objavio je spisak zemalja u kojima se gore živi nego u Africi, a ispred nas u Evropi su Bosna i Hercegovina, Albanija i Makedonija. Kada se približi kraj meseca, a plata je na izmaku, mi, privilegovani što platu uopšte imamo, često se olako frljamo izrazom "siromašni smo". Ipak, nivo siromaštva je verovatno najlakše izmeriti sposobnošću da priuštiš obrok. Kada to nije slučaj, hraniš se u narodnoj kuhinji. U tu kategoriju spada jedan milion i 300 hiljada Srba koji, prema portalu  HowAfrika, živi u siromaštvu ili jedva spajaju kraj s krajem.
    Iako postoji oko pedeset punktova narodne kuhinje u Beogradu, u kojima se hrani preko 12.000 građana, bilo je teško saznati gde se oni nalaze. Postoji zvanična lista uslova o tome ko može da se hrani u ovim kuhinjama. Ipak, veliki je broj onih koji se nalaze na nekoj granici i koji, na primer, ne mogu da ostvare socijalnu pomoć, pa samim tim ni pravo na korišćenje narodne kuhinje. To što spadaju u kategoriju siromašnih i teško im je da se snađu za obrok za taj dan, ne pomaže pred birokratijom.
    Rus i njegov prijatelj odlaze, a na njihovo mesto dolaze Marko i Nevenka, bračni par. Oni su najstariji ovde i, kažu, najviše se vole. Imaju 77 i 85 godina, pobegli su iz Bosne '92. godine, gde im je ostala kuća.
    - Skoro svaki dan dolazimo. Imamo penziju, 200 i 180 evra, ali sin živi sa nama i ne radi – kaže Nevenka.
    Stan plaćaju oko sto evra, koliko daju i za račune. Marko je šećeraš, prima insulin, skoro ne vidi uopšte, ali kaže da iako je teže voleti se u siromaštvu, već 36 godina se vole.
    - Kako se snalazimo – kao i ostali. Skoro svaki dan dolazimo ovde. Hrana kao kod kuće – nekad bolja, nekad lošija. Kad sam došla radila sam, čistila po kućama, on je iznosio šut, ugalj, sve, samo dok smo mogli – kaže Nevenka.
    Mile, 44 godine, kaže da ne dolazi stalno ovde, već ponekad ide kod rodbine i prijatelja da bi dobio obrok. 
    - Radio sam u državnoj firmi, pa je to propalo, i od tad privatno kad nešto naiđe – građevinu i moleraj. Imam stan od majke, gde živim sa bratom, koji ima epilepsiju i lupus, ne prima nikakvu pomoć, a sramota ga je ovde da dođe da jede. Nekad se desi da rodbina pomogne malo, koliko i oni imaju – kaže on.
    Nemati dovoljno ni za sopstveni obrok ne može biti lagodan osećaj. Kao da to nije dovoljno, gradska vlast je prošle godine uspela da nenajavljeno i privremeno ukine državne narodne kuhinje, zbog raspisivanja tendera za obavljanje ovog posla (što ga sa 2,78 miliona evra čini veoma unosnim biznisom). Tog meseca, korisnicima je podeljeno 5.040 dinara, odnosno 168 dinara po obroku. I ne samo to – javno su objavljeni spiskovi sa imenima onih koji primaju tu pomoć, čime je prekršen Zakon o zaštiti podataka. 
    Sa druge strane, najoptimističnija osoba koju ovde upoznajem je Stana. Samohrana majka. Ima 49 godina. Kaže da je nezaposlena i da je ovaj jedan obrok spasava, pa redovno dolazi.
    - Ima ovde ljudi koji spavaju na ulici i taj obrok im je sve. Ima ih dosta koji su mnogo stari, nemaju nikog, ne mogu ni kašiku da uhvate, da ne dolaze ovde, ne znam šta bi radili. Viđam ovde i glumce neke, sve je uhvatila kriza – i elitu i obične ljude. Meni je ova hrana dobra, raznovrsna je. Kad si siromašan, tebi je skupo i kada imaš malo para da spremiš hranu – skupe su namirnice, skupa je struja dok se to spremi, zato me ovo spašava – kaže Stana.
    Sinu daje novac da jede van kuće jer, kaže, mnogo uči pa je zbog škole je komplikovano da dolazi ovde. Jedno vreme je primala socijalnu pomoć, pa je radila, sada je na birou. Prima penziju od muža, pa tako ima neka primanja. Ponekad radi privatno, čisti po kućama, a za garedrobu se snalazi u Crvenom krstu.
    Pored mene se smešta čovek koji se teško kreće, pomoću štake. Đorđe je operisao oba kuka i ima probleme sa kičmom. Kaže da slabo uzima lekove, jer mu ne pomažu, nego popije po jednu rakiju dnevno.
    - Ovde dolazim često, već godinu dana. Putujem iz Barajeva da bih jeo. Imam neka mala primanja, invalidsku penziju, a skoro sam dobio negu i pomoć, jer skoro uopšte ne vidim, pa sve ukupno 24.000 dinara. Sam živim, mnogo troškova imam, računi mi izađu preko 14.000 dinara – kaže Đorđe.
    Sa rodbinom nije blizak, pa mu niko ne pomaže, a ćerka mu je umrla kad je imala 20 godina. Kaže da kod njega u kraju ima narodna kuhinja, ali mu nisu dali da jede jer „ne ispunjava uslove".
    U ovoj trpezariji je jako tiho. Čuje se udarac kašika o tanjire. Pognuti nad njima, gledaju da što pre završe obrok. Dok prolaze pord stola da sipaju repete, volonteri kažu da neke ljude prepoznaju, a da su većina novih. Neki od ljudi sa kojima sam sedela tokom ručka su raspoloženi za priču. Oni koji nisu, upućuju me na razgovor sa "intelektualcima", za koje kažu da ih ima u velikom broju. Jedan od njih me pita da li mogu da mu pomognem, bar da kažem tamo kome treba kako on živi. Miris boranije me polako guši, jer znam da nemam šta da mu kažem.
    Jedan od onih koji se snalaze i ekonomišu sa malim primanjima je i Dragan koji ima 43 godine.
    - Skoro svaki dan dolazim već dva meseca, primam socijalnu pomoć. I nemam mnogo troškove, jer već tri godine ne grejem, socijalu primam 7.800 i zaradim malo na pijaci, pa sa tih 10.000 nekako preguram – kaže on.
    Kuća u kojoj živi je neuslovna, ali kaže da ima male troškove, pošto to otkupljuje smeštaj koji njegova majka koristila od firme, pa plaća 500 dinara mesečno. Sve što mu treba kupi na buvljaku, nađe, nekad nešto i u seknd hend šopu.
    Mnogi od onih sa kojima sam razgovarala lakše su prihvatali činjenicu da su primorani da se hrane u narodnoj kuhinji, jer tu dolazi "i neka fina gospoda", kako su mi rekli. Skoro svi su mi rekli da nemaju taj jedan kuvani obrok, da ne znaju kako bi se snašli. Postoji čitava jedna kategorija ljudi koja ne može da ostvari prava, zbog raznih birokratskih zavrzlama, ali imati više od 8.000 na raspolaganju (koliko je otprilike socijalna pomoć) sigurno nije znak da možemo sebi da obezbedimo obrok svakog dana.
     
    https://www.vice.com/rs/article/na-rucku-sa-najsiromasnijima-u-beogradu
  14. Оплаках :))
    Danijela је реаговао/ла на Avocado у Nove lične karte, nove kontroverze   
    Starac Rile Kragujevački kaže da su to gluposti... šta sad? Kom starcu verovati?
  15. Волим
    Danijela got a reaction from AnaLaz in Кад има вере, има и живота   
    Речи стараца увек су се много цениле у Русији. Довољно је присетити се како је у 19.веку Достојевски одлазио у Оптина пустињу ради сусрета са старцем Амвросијем. Данас се обнављање традиције старчества у познатој Оптинској пустињи везује за име схиархимандрита Илије (Ноздрина). Њему се и „Аргументи и факти“ обратио са питањима, која чине духовни и друштвени нерв земље.
     
    Фото: Мария Позднякова / АиФ       
    - Баћушка Илија, православни хришћани су сада у Великом посту. На шта треба обратити посебну пажњу?
    - Велики пост је духовно пролеће. Ни у ком случају није казна. Ми кажњавамо сами себе када лоше живимо. У младости сам живео у општежићу. Тамо је био градитељ који се са собом увек носио чајник. Он би своју плату пропио за недељу дана, а после је позамљивао, и најчешће преживљавао на чају. Његово уздржање је било принудно. Код нас је добровољно – ради Господа, ради своје душе.
    Човек греши више својим необузданим понашањем, него узимањем одређених намирница: недостатком љубави према ближњем, према члановима породице. У молитви Господњој „Оче наш“ речено је: као што ми опраштамо, то јест, на пример, треба да опростимо ближењем, ако нас је наљутио. Тако ће и Господ опростити наше немоћи по Својој великој љубави.
    - Разговарамо уочи председничких избора у Русији. Неки говоре: „Зашто да излазим на изборе? Од мене ништа не зависи!“
    - Онима, који су се набили у своју егоистичну рупу, стан, страћару, то није на похвалу. Не треба мислити само на себе. Треба мислити на земљу. Тако је наш многонационални народ увек и поступао. Увек се уједињавао у одговорном тренутку. Чисте савести и са добрим жељама треба направити свој избор, добро извагати и расудити.
    - Како расуђивати?
    - Размислити шта би држави користило, а шта би могло да је доведе до потреса. Ево, ту је човек који довољно познаје стање наше Отаџбине, који је прошао заједно са народом огроман број потешкоћа и који је већ био изабран за главу државе. Или ће ту позицију заузети неки други кандидат. Макар и са великим знањем, али без искуства и разумевања околности, које формирају живот наше велике земље. То ће повући велике раздоре и немире.
    Треба бити пажљив са кандидатима који заводе народ красноречивошћу, док заправо желе да заузму ту позицију ради неке користи.
    - Многи су склони да верују лепим речима.
    - Русија је једном, 1917.године поверовала обећањима о светлој будућности. Играли су на простоту и поверење руског народа. То је довело до националне катастофе. Читави слојеви становништва су проглашени за „непријатеље“, уништавало се свештенство, интелигенција, убијали се радници, козаци, сељаци. Пресуде без суђења и истрага одређивала је „тројка“. Стотине људи су стрељали у једном маху. А извршитељима казни давали су по ведро вотке. Ево су ти плодови револуције!
    - Постоји и други поглед на совјетски период: да, била је репресија. Али смо добили бесплатно образовање, станове, мединицу. Многи млади људи данас тако виде СССР.
    - Да, у „комунистичком рају“ раскошно је живела партијска номенклатура, која је користила посебне намирнице, била у посебним болницама, итд. А обичан народ? Моји баба и деда су умрли од глади. Умирала су читава села. Око мог села Редкино (Орловска обл. - Ред.) још су се и очувала, а остала - Терехино, Новодмитровка, Марјино – нестала су. Како смо живели? Шта смо јели? У најбољем случају "попару" од буђавог прошлогодишњег кромпира, који смо имали среће да пронађемо у башти. Наша породица - мама, старији брат, сестра, млађи брат, баба и деда – живела је у колиби са сламнатим кровом. Сламу су давали само ако се председник заједнице испоштује – ако се напоји. Зими се температура у кући подизала максимално за 5-10 степени – када смо успевали да добијемо угаљ.
    За оца Атанасија Ноздрина, који је погинуо на фронту, нисмо добили ни копејку. Мама за робовски труд у колхозу, није добијала никакав новац. Сећам се, како ме је увек пратио осећај глади.
    - Баћушка, а каква је то прича о хлебу, која се код вас у селу и дан данас препричава?
    - То је случај који се одиграо неколико година после рата. Старији брат Иван је са пријатељима путовао у Тулу по хлеб. Враћали су се у Орел уморни. Дошли су до железничке станице, и тамо заспали. Неко им је украо хлеб. А ја сам дошао гладан са поља. У кући никакве хране. Размишљам, идем да потражим јагоде. Дуж наше куће се простирала железничка пруга. Пролазим десет, петнаест метара, и видим: нешто лежи на земљи, замотано у крпу. Отварам – а унутра векна хлеба. Свежа, још увек топла. Не усуђујем се да мислим како је доспела на то место – можда је испала из воза који је пролазио. Радост у кући је била неизмерна. У та гладна времена, ово је било чудо.
    - Да ли је истина да многе благосиљате да пређу да живе на селу?
    - Где је најбољи живот? Тамо где су живели дедови и прадедови. На селу. Ако човек буде радио у природи – имаће и здравља. И деца ће здрава да расту, а не са алергијама. Сви јуре у Москву и друге градове. У мом родном Орлу су већ гужве у саобраћају. Ускоро неће бити чиме да се дише у градовима. И после: ако у селима нико не остане, ко ће хранити градове? Треба да обновимо макар десет процената од изгубљених села.
    - Према истраживањима, 80% становништва Русије сматра себе православцима. Али, само мали број од њих регуларно иде у храм, и пости.
    - Године атеизма нису остале неприметне. Комунисти су одвраћали народ од вере на све могуће начине – помоћу филма, радиа, новина, телевизије. То су била циљно усмерена рушитељска дејства против духовних основа живота руског народа. Било је потребно од верујућег руског човека, вредног, одговорног направити "хомо советикус". Рушили су се храмови, свештеници су стрељани. Само током 1937. и 1938. године стрељано је више од 100 хиљада православних свештенослужитеља! У огромној земљи остало је неколико стотина активних храмова. Са каквим садизмом су убијали! Архиепископа Тверског Тадеја (Успенског) су удавили у тамничком клозету. Епископа Соликамског Теофана (Илменског) више пута су потапали у рупу у језеру, и на крају се тамо и смрзао. То је био вид јавне казне. Епископ Исидор (Колоколов) је био ухапшен и стављен на колац. Погледајте наш православни календар – нема дана да прође, а да се не прославља неки новомученик. Ко је управљао организаторима гоњења? То су били људи одани сатани. Задатак сатане је да удаљи људе од Бога. Викали су нам како су научници доказали да нема Бога! Каква је то лаж! Нема таквих сведочанстава! Али у школама се до данас настоји на материјалистичким погледима. Уништили су душу човеку. Усмерили пажњу само на земаљско. Човек је разумно биће. И деца већ у школском узрасту покушавају да разумеју: а шта у суштини чини живот? Није ваљда да је смисао само у исхрани и размножавању? Тако животиња живи. Човек има много виша питања. Бог улаже у њега религиозна осећања од самог рођења. Младенца, када доспе у храм, одмах усмеравају где да упали свећу. Људима су желели да мисао о духовном животу. Православни људи немају никакве сумње када је у питању вечност. Можемо да скупимо милион фактора који доказују постојање Бога. Само да сакупимо случајеве када су се свети јављали људима, не бисмо могли да их све набројимо. Преподбном Сергију Радоњешком се неколико пута јављала Мајка Божија. Серафиму Саровском Сам Спаситељ. Атонском старцу Силуану се сам Господ јавио. Сваки човек, који се дубоко у себи моли, обавезно ће осетити везу са вечним светом.
    - У време рата, молили сте се за оца, али је он погинуо. Како сте то прихватили, с обзиром да сте били дете?
    - Од оца смо са фронта добили само једно писмо. После је стигла и вест да је умро, рањен. Тако је било угодно Божијем Промислу. Речено је у Јеванђељу: нема веће љубави од оне, ко душу своју положи за ближње своје.
    Али моја молитва је уродила плодом. Много година смо тражили место где је сахрањен, и нашли смо га. То је братска гробница у Владикавказу, где се отац упокојио у војној болници. Поред се гради храм.
    - Још у детињству сте осетили да постоји вечност?
    - Одувек сам то знао. Увек сам се молио. Русија је, без обзира на све, увек живела управо вером. У страшном Великом Отаџбинском рату наш народ је победио захваљујући Божјој помоћи.
    Кад има вере, има живота.
      Са руског Ива Бендеља
    23 / 03 / 2018
    http://www.pravoslavie.ru/srpska/111683.htm
  16. Волим
    Danijela got a reaction from stevan911 in Кад има вере, има и живота   
    Речи стараца увек су се много цениле у Русији. Довољно је присетити се како је у 19.веку Достојевски одлазио у Оптина пустињу ради сусрета са старцем Амвросијем. Данас се обнављање традиције старчества у познатој Оптинској пустињи везује за име схиархимандрита Илије (Ноздрина). Њему се и „Аргументи и факти“ обратио са питањима, која чине духовни и друштвени нерв земље.
     
    Фото: Мария Позднякова / АиФ       
    - Баћушка Илија, православни хришћани су сада у Великом посту. На шта треба обратити посебну пажњу?
    - Велики пост је духовно пролеће. Ни у ком случају није казна. Ми кажњавамо сами себе када лоше живимо. У младости сам живео у општежићу. Тамо је био градитељ који се са собом увек носио чајник. Он би своју плату пропио за недељу дана, а после је позамљивао, и најчешће преживљавао на чају. Његово уздржање је било принудно. Код нас је добровољно – ради Господа, ради своје душе.
    Човек греши више својим необузданим понашањем, него узимањем одређених намирница: недостатком љубави према ближњем, према члановима породице. У молитви Господњој „Оче наш“ речено је: као што ми опраштамо, то јест, на пример, треба да опростимо ближењем, ако нас је наљутио. Тако ће и Господ опростити наше немоћи по Својој великој љубави.
    - Разговарамо уочи председничких избора у Русији. Неки говоре: „Зашто да излазим на изборе? Од мене ништа не зависи!“
    - Онима, који су се набили у своју егоистичну рупу, стан, страћару, то није на похвалу. Не треба мислити само на себе. Треба мислити на земљу. Тако је наш многонационални народ увек и поступао. Увек се уједињавао у одговорном тренутку. Чисте савести и са добрим жељама треба направити свој избор, добро извагати и расудити.
    - Како расуђивати?
    - Размислити шта би држави користило, а шта би могло да је доведе до потреса. Ево, ту је човек који довољно познаје стање наше Отаџбине, који је прошао заједно са народом огроман број потешкоћа и који је већ био изабран за главу државе. Или ће ту позицију заузети неки други кандидат. Макар и са великим знањем, али без искуства и разумевања околности, које формирају живот наше велике земље. То ће повући велике раздоре и немире.
    Треба бити пажљив са кандидатима који заводе народ красноречивошћу, док заправо желе да заузму ту позицију ради неке користи.
    - Многи су склони да верују лепим речима.
    - Русија је једном, 1917.године поверовала обећањима о светлој будућности. Играли су на простоту и поверење руског народа. То је довело до националне катастофе. Читави слојеви становништва су проглашени за „непријатеље“, уништавало се свештенство, интелигенција, убијали се радници, козаци, сељаци. Пресуде без суђења и истрага одређивала је „тројка“. Стотине људи су стрељали у једном маху. А извршитељима казни давали су по ведро вотке. Ево су ти плодови револуције!
    - Постоји и други поглед на совјетски период: да, била је репресија. Али смо добили бесплатно образовање, станове, мединицу. Многи млади људи данас тако виде СССР.
    - Да, у „комунистичком рају“ раскошно је живела партијска номенклатура, која је користила посебне намирнице, била у посебним болницама, итд. А обичан народ? Моји баба и деда су умрли од глади. Умирала су читава села. Око мог села Редкино (Орловска обл. - Ред.) још су се и очувала, а остала - Терехино, Новодмитровка, Марјино – нестала су. Како смо живели? Шта смо јели? У најбољем случају "попару" од буђавог прошлогодишњег кромпира, који смо имали среће да пронађемо у башти. Наша породица - мама, старији брат, сестра, млађи брат, баба и деда – живела је у колиби са сламнатим кровом. Сламу су давали само ако се председник заједнице испоштује – ако се напоји. Зими се температура у кући подизала максимално за 5-10 степени – када смо успевали да добијемо угаљ.
    За оца Атанасија Ноздрина, који је погинуо на фронту, нисмо добили ни копејку. Мама за робовски труд у колхозу, није добијала никакав новац. Сећам се, како ме је увек пратио осећај глади.
    - Баћушка, а каква је то прича о хлебу, која се код вас у селу и дан данас препричава?
    - То је случај који се одиграо неколико година после рата. Старији брат Иван је са пријатељима путовао у Тулу по хлеб. Враћали су се у Орел уморни. Дошли су до железничке станице, и тамо заспали. Неко им је украо хлеб. А ја сам дошао гладан са поља. У кући никакве хране. Размишљам, идем да потражим јагоде. Дуж наше куће се простирала железничка пруга. Пролазим десет, петнаест метара, и видим: нешто лежи на земљи, замотано у крпу. Отварам – а унутра векна хлеба. Свежа, још увек топла. Не усуђујем се да мислим како је доспела на то место – можда је испала из воза који је пролазио. Радост у кући је била неизмерна. У та гладна времена, ово је било чудо.
    - Да ли је истина да многе благосиљате да пређу да живе на селу?
    - Где је најбољи живот? Тамо где су живели дедови и прадедови. На селу. Ако човек буде радио у природи – имаће и здравља. И деца ће здрава да расту, а не са алергијама. Сви јуре у Москву и друге градове. У мом родном Орлу су већ гужве у саобраћају. Ускоро неће бити чиме да се дише у градовима. И после: ако у селима нико не остане, ко ће хранити градове? Треба да обновимо макар десет процената од изгубљених села.
    - Према истраживањима, 80% становништва Русије сматра себе православцима. Али, само мали број од њих регуларно иде у храм, и пости.
    - Године атеизма нису остале неприметне. Комунисти су одвраћали народ од вере на све могуће начине – помоћу филма, радиа, новина, телевизије. То су била циљно усмерена рушитељска дејства против духовних основа живота руског народа. Било је потребно од верујућег руског човека, вредног, одговорног направити "хомо советикус". Рушили су се храмови, свештеници су стрељани. Само током 1937. и 1938. године стрељано је више од 100 хиљада православних свештенослужитеља! У огромној земљи остало је неколико стотина активних храмова. Са каквим садизмом су убијали! Архиепископа Тверског Тадеја (Успенског) су удавили у тамничком клозету. Епископа Соликамског Теофана (Илменског) више пута су потапали у рупу у језеру, и на крају се тамо и смрзао. То је био вид јавне казне. Епископ Исидор (Колоколов) је био ухапшен и стављен на колац. Погледајте наш православни календар – нема дана да прође, а да се не прославља неки новомученик. Ко је управљао организаторима гоњења? То су били људи одани сатани. Задатак сатане је да удаљи људе од Бога. Викали су нам како су научници доказали да нема Бога! Каква је то лаж! Нема таквих сведочанстава! Али у школама се до данас настоји на материјалистичким погледима. Уништили су душу човеку. Усмерили пажњу само на земаљско. Човек је разумно биће. И деца већ у школском узрасту покушавају да разумеју: а шта у суштини чини живот? Није ваљда да је смисао само у исхрани и размножавању? Тако животиња живи. Човек има много виша питања. Бог улаже у њега религиозна осећања од самог рођења. Младенца, када доспе у храм, одмах усмеравају где да упали свећу. Људима су желели да мисао о духовном животу. Православни људи немају никакве сумње када је у питању вечност. Можемо да скупимо милион фактора који доказују постојање Бога. Само да сакупимо случајеве када су се свети јављали људима, не бисмо могли да их све набројимо. Преподбном Сергију Радоњешком се неколико пута јављала Мајка Божија. Серафиму Саровском Сам Спаситељ. Атонском старцу Силуану се сам Господ јавио. Сваки човек, који се дубоко у себи моли, обавезно ће осетити везу са вечним светом.
    - У време рата, молили сте се за оца, али је он погинуо. Како сте то прихватили, с обзиром да сте били дете?
    - Од оца смо са фронта добили само једно писмо. После је стигла и вест да је умро, рањен. Тако је било угодно Божијем Промислу. Речено је у Јеванђељу: нема веће љубави од оне, ко душу своју положи за ближње своје.
    Али моја молитва је уродила плодом. Много година смо тражили место где је сахрањен, и нашли смо га. То је братска гробница у Владикавказу, где се отац упокојио у војној болници. Поред се гради храм.
    - Још у детињству сте осетили да постоји вечност?
    - Одувек сам то знао. Увек сам се молио. Русија је, без обзира на све, увек живела управо вером. У страшном Великом Отаџбинском рату наш народ је победио захваљујући Божјој помоћи.
    Кад има вере, има живота.
      Са руског Ива Бендеља
    23 / 03 / 2018
    http://www.pravoslavie.ru/srpska/111683.htm
  17. Свиђа ми се
    Danijela је реаговао/ла на Милан Ракић у Kako je komandant američkog RV "omastio" srpsku ledinu na Ceru - 20 godina...   
    Kako je raketa 5V75D  oborila avion generala Goldfejna

    U izradi teksta i njegovog ilustrovanja korištena je uz pismenu i usmenu dozvolu autora knjiga Pad noćnog skolola pukovnika VS Slaviše Golubovića čiji je izdavač MC Odbrana.
    Andrej Mlakar/ FOTO: MC „Odbrana“/ Slaviša Golubović

    Na današnji dan pre tačno 20 godina borbena posluga 3. Raketnog diviziona, 250 raketne brigade PVO Vojske Jugoslavije zabeležila je drugu pobedu u okršaju sa vazduhoplovnim jednicama NATO pakta kada je oboren američki F-16 CG za čijim komandama je bio sadašnji komandat američkog ratnog vazduhoplovstva general Dejvid Godfejn.
    Iz baze Avijano 2. maja 1999. godine u vazdušni prostor SRJ ušla je grupa od četiri aviona F-16CG u lovačko bombarderskoj varijanti, naoružani laserskim vođenim bombama GBU -12, raketama vazduh-vazduh AIM -120 i AIM -9. Avioni su posedovali uređaje za dejstvo u noćnim uslovima LANTRIN i bili su opremljeni kontejnerima sa jednim ili više vučenih mamaca AN/ALE -50. Grupu je predvodio komandant skvadorna tada potpukovnik Dejvid Goldfejn koji je imao pozivni znak Hammer -34.

    Iz baza u Nemačkoj ušla je grupa aviona, za koju se na osnovu načina dejstva pretpostavljalo da je reč o SEAD grupi. Avioni koji su poleteli sa više aerodroma formirali su dinamički borbeni raspored više grupa aviona, tako da prostorno i vremenski mogu ostvariti sadejstvo u rejonu objekta dejstva. Zadatak neprijatelja može se pretpostaviti da je te noći bio da avioni F -16CG demonstrativnim ulascima do ivice zone uništenja isprovociraju zračenje stanice za vođenje raketa i stvore priliku SEAD grupi za dejstvo jednom ili više protivradarskih raketa. Nakon uspešnog dejstva SEAD grupe protivradarskim raketama zadatak grupe F-16CG bio bi dejstvo vođenim bombama po obeleženom vatrenom položaju i uništenje ratne tehnike.

    Sam čin obaranja lovca F-16CG do detalja uz sve šeme i izjave učesnika i očevidaca opisao je tadašnji pripadnik 3. raketnog diviziona PVO pukovnik Slaviša Golubović u svojoj knjizi Pad noćnog sokola
    Te noći borbenu poslugu 3. Raketnog diviziona PVO, koja je oborila F -16CG činili su: major Boško Dotlić, rukovalac gađanja, potporučnik Miodrag Stojanović, pomoćnik rukovaoca gađanja, major Milorad Roksandić, komandir raketne baterije, potporučnik Tiosav Janković, oficir za vođenje raketa, vodnik Igor Radivojević, operator prađenja po F -1, zastavnik Dragan Matić, operator praćenja po F 2, vojnik Dejan Đorđević, poslužilac planšete situacije u vazduhu, vojnik Sead Ljajić, poslužilac u Odeljenju izvora za napajanje, vojnik Slobodan Pavićević, poslužilac u odeljenju izvora napajanja, vodnik I klase Vladimir Ljubenković, poslužilac OAST, vojnik Vladimir Radovanović, poslužilac OAST i vodnik Milan Panić poslužilac na IRZ.
    Obaranje F -16CG
    U kratkoj razmeni informacija od prethodne smene dobili su značajni podatak da je, oko pola sata pre ponoći, divizion pokušao da traži na daljini oko 10 km, da je zračio stanicom za vođenje raketa oko desetak sekundi i da je cilj otkriven…, piše pukovnik Golubović u svojoj knjizi
    Značajno mesto u knjizi Pad noćnog sokola zauzimaju i svedočenja članova borbene posluge koja je oborila F -16CG i izjave očevidaca. Ovde prenosimo najzanimljivije detalje o obaranju Goldfejna.

    Oko 2 časa na VIKO primećujem šest do osam ciljeva nepravilno grupisanih severozapadno od nas, na azimutu oko 300 stepeni i daljini od oko 80 do 100 km. Otprilike u rejonu Bačke Palanke. Verovatno su na tu poziciju stigli preko Hrvatske. Jedna slična, ali manja grupa bila je na prostoru iznad Valjeva, prema Drini. Na većoj daljini zapadno takođe jedna grupa. U jednom trenutku deo grupe koja je bila severozapadno nestaje sa pokazivača, a nedugo zatim jedan od njih se pojavljuje na azimutu 310 stepeni i daljini oko 30 km. Naređujem usmeravanje antena komandom “ usmeri na 310”. Posluga je mirna, oseća da je nešto blizu, ali ne zna situaciju jer ne dozvoljavam da gledaju u moj ekran. Posle nekoliko narednih okretaja antena osmatračkog radara vidim da je avion zauzeo stabilan kurs sa relativno malim parametrima ka nama. Popravljam uglovnu poziciju komandujući nekoliko puta novi azimut 2-5 stepeni levo-desno od već zadatog….. A kad je došao na daljinu 17 do 18 km komandujem : “ Lansiraj”. Okrećem se ka operatoru F 2 i gledam praćenje na njegovom pokazivaču: U trenutku susreta rakete sa ciljem vidim levkasti oblak koji prekriva cilj, što govori o eksploziji bojeve glave rakete u njegovoj blizini. Od oficira za vođenje raketa dobijam izveštaj: “ Cilj uništen, daljina 12…. Izveštavam da je cilj sigurno pogođen jer sam video školski primer eksplozije bojeve glave i oblak koji u tom trenutku nastaje. U međuvremenu dobijamo informacije da je, iako oštećen, napravio zaokret i da leti u pravcu Bosne. Bilo nam je jasno da želi da napusti vazdušni prostor SRJ. Sve vreme očekujemo šta će se desiti i da li će uspeti da ode ili će pasti na našu teritoriju. Ako padne kod nas, imaćemo još jednu potvrdu uspešnosti dejstva našeg diviziona. Pet minuta nakon toga Stanković me obaveštava rečima: “ Bole, pao je”. Nedugo zatim potvrđuje da je pao na našoj teritoriji, negde u rejonu Šapca, na padinama Cera., svedoči Boško Dotlić, pukovnik u penziji u knjizi Pad noćnog sokola.
    Svoje svedočenje o obaranju budućeg komandanta američkog ratnog vazduhoplovstva izneo je i Miodrag Stojanović rezervni poručnik.
    „Te noći sam drugi put bio u sastavu borbene posluge.. Osećam se mnogo sigurnije i samopouzdanije. Ista ekipa je na svojim radnim mestima.. Sedim na pomoćnoj stolici iza rukovaoca gađanja…Sa komandom “ antena” otpočeo je i rad imitatora. Nakon par komandi i izveštaja čuje se prasak i tutnjava lansiranih raketa. Let jedne od njih završio se pogotkom… Vlada potpuni muk. Kao da ne čujemo buku ventilatora i elektronike, očekujemo već poznati zvuk eksplozije PSR. Volimo da ga čujemo u daljini, jer nas je sigurno promašio. Kad čujemo, nastaje oduševljenje. Opet smo ih nadmudrili. Osećaj zadovoljstva je nezaboravan. Deo sam tima koji pobeđuje, svedoči Miodrag Stojanović rezervni poručnik u knjizi Pad noćnog sokola.

    Svoje svedočenje o obaranju F -16CG izneo je tadašnji pukovnik Tiosav Janković koji je u trenutku obaranja bio potporučnik.
    „Pomeram antene malo udesno. U momentu kada je prvi odraz počeo da nestaje sa ekrana, nešto bliže, desno od vertikalnog markera, pojavljuje se novi, manji, kao i kod MiG -29. Shvatam da su oba odraza na istom kursu i visini i da je ovaj drugi bliži i pomišljam da je onaj prvi samo mamac. Brzo dovodim drugi odraz u presek markera i predajem ga na praćenje.. Bacam pogled na instrumente, brzina je na oko 250 m/s parametar oko 4 km. Ne stižem ni da izgovorim, a Dotlić viče “ Lansiraj”. Pritiskam PUSK. Daljina do cilja je 14 do 15 km. Poleće prva, zahvata se, kreće i druga, prva se pravilno privodi na putanju…. Raketa dolazi blizu cilja, ulazi u tačnu bazu i eksplodira na daljini oko 11 km. Veliki odraz eksplozije prekriva cilj. Azimut pogotka je 320 stepeni…. Pogodak je po našoj proceni je bio u širem reonu sela Brestač, avion je nakon toga nastavio let u pravcu Batajnice. Potom nas obaveštavaju da vrši zaokret i da se usmerava ka Tuzli, gubeći visinu. Plašeći se da ipak ne preleti granicu, sa zebnjom čekamo sledeću vest. Posle nekog vremena javljaju na da je avion F-16CG pao na Ceru, ispričao je detaljno detalje obaranja Goldfejnovog aviona pukovnik, a sad brigadni general i komandant 250. raketne brigade PVD Tiosav Janković.
    Spasavanje oborenog Goldfejna
    Let oštećenog F -16CG nije trajao dugo. Ostavljajući dimni trag on je neprekidno gubio visinu, a iznad šabačkog sela Varna se pretvara u vatreno dimnu kuglu. Nakon toga se pilot na kritično maloj visini, katapultiranjem napušta avion i prizmeljuje se u selu Sinoševi. Nedaleko odatle, u zaseoku sela nakučani avion završava let, rušeći pred sobom drveće. Aktivnosti NATO avijacije su prekinute i počinje akcija spasavanja pilota koja će trajati neuporedivo kraće nego u slučaju oborenog F -117 zbog manje dubine teritorije.

    Ubrzo je formirana grupa za spasavanje koju je činilo: 10 lovačkih aviona F -16, 16 aviona F-16CJ za dejstvo po sistemima PVO, 10 aviona EA-6B za elektronsku podršku, 4 aviona A -10 i 8 helikoptera AH-64 Apač za neposrednu vatrenu podršku, 11 avio cisterni, 2 helikoptera za spasavanje MH -53J i 1 transportni MC -130 H/P.
    Pilot je lociran i dientifkovan u 3.55 časova, a odmah potom helikopteri spasilačkog tima MH -53J ulaze u vazdušni prostor SRJ. U .4.40 sati uspostavljaju radio-kontakt sa pilotom ukrcavaju ga u jedan od helikoptera već u 4.45 časova ga prevoze do aerodroma Tuzla.

    „Nešto posle pola pet pojavila su se tri helikoptera. Kretali su se kratko vreme levo-desno koristeći uvale i vodoslivnice. Došli su potom iznad mesta pada aviona, a onda su izronili baš iznad naših kuća. Bili su toliko nisko da sam video lica komandosa koji su stajali na otvorenim vratima helikoptera. Na ulici ispred kuće mnogo ljudi. Sin i njegovi drugari ispaljuju nekoliko metaka iz pištolja. Po nekoliko metaka ispaljuju i vojnici koji su se tu zatekli. Upozoravam ih da to ne čine, jer će nas komandosi sa svojim naoružanjem bukvalno sravniti. Komandosi uzvraćaju vatrom, ali srećom nikog ne pogađaju. Na zidovima kuća i drugim objektima vidljivi su tragovi mitraljeskih zrna, a u travi na tom mestu ostalo je 200 čaura. Nakon kraće pucnjave helikopteri odleću ka selu Sinošević, gde na njivi porodice Makević pronalaze i ukrcavaju pilota i odvoze ga ka Bosni, ispričao je očevidac priče Milorad Marjanović.

    F -16CG je bio drugi oboreni avion koji je pao na teritoriju Srbije. Oborio ga je 3. Rd. PVO 250. Rbr PVO naoružan raketnim sistemom S -125 M Neva. F -16CG gađan je sa vatrenog položaja Karlovčić raketom 5V27D pod imenom Natalija lanisrane sa rampe 5P73 serijski broj 13013. Na isti avion isplajena je i raketa pod imneom “ Živadinka“ .

    Pogođen je jednom raketom na visini oko 6.000 metara i na daljini 11 km od diviziona. Deo ostataka aviona se danas nalazi u Muzeju jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva u Surčinu i Spomen sobi 250. Rbr PVO. Povodom tog događaja jedan broj pripadnika 3 rd PVO je odlikovan i unapređen.
    https://vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com/2019/05/01/drugo-znacajno-obaranje-posle-f-117a-ovako-je-pre-20-godina-3-raketni-divizion-250-rbr-pvo-oborio-americki-lovac-f-16cg-na-nebu-srbije-u-kome-je-bio-sadasnji-komandant-americke-avijacije/
       
  18. Тужан
    Danijela је реаговао/ла на Милан Ракић у In Memoriam, Суад Хамзић (1945-2019)   
    Преминуо је наш друг и колега Суад Хамзић, пуковник авијације у пензији.

    Рођен је у Сарајеву 16. јула 1945. године од оца Узеира и мајке Адиле.
    Након завршене основне школе у родном граду, ступа у Припремну школу ВВА у Мостару, а потом завршава ВВА у Задру.
    Прво место службовања ће му бити на аеродрому Церкље. Потом прелази на Плесо, да би након завршене преобуке за авион Миг-21 на аеродрому Батајница прешао у гарнизон Бихаћ у 352. извиђачку авијацијску ескадрилу.
    Завршио је КША РВ и ПВО, као и КША РВ Велике Британије.
    Летео је на ТВ-2, Ф-84, Ф-86, Миг-21. Током школовања у Великој Британији, летео је на Мк-6, а у САД је као пробни пилот вршио евалуацију Ф-5.
    У Команди РВ и ПВО је обављао дужност Начелника одсека, а био је и насатвник у Командно штабној академији РВ и ПВО.
    Обављао је дужност војног изасланика ОС СФРЈ у Турској.
    Пензионисан је у чину пуковника авијације 1993. године.
    Био је ожењен Адом, која је преминула 2005. године, са којом је имао синове Дејана и Давора.
    За свој рад је више пута похваљиван и награђиван.
    Суаде, нека ти је мирно и плаво небо и Бог нека ти души опрости...
  19. Оплаках :))
  20. Свиђа ми се
  21. Волим
  22. Волим
    Danijela got a reaction from Alegzandar in Православна слика дана   
    http://www.pravoslavie.ru/english/72471.htm
  23. Свиђа ми се
    Danijela је реаговао/ла на Милан Ракић у Харанга на генерала или како патриЈоте замишљају издајнике   
    О генералу авијације у пензији-пилоту Срети Малиновићу не треба трошити пуно речи. Више пута одликован за учешће у борбеним дејствима на свим ратиштима 1991-1999. године, овај ратни командант 98. ловачко-бомбардерског пука који се за време НАТО агресије као и сваки часни официр ставио на чело људи које је водио, својим делима је у "клаустрофобичној" кабини ловца-бомбардера "Орао", показао ко је и шта је.

    Од одласка у пензију са дужности Заменика команданта РВ и ПВО, Срето је поред пензионерских "обавеза" и гајења унуке, нашао по који пут време и да се огласи о актуелном друштвено-политичком тренутку, а нарочито о стварима које се тичу војске и ваздухопловства најпре.
    Не! Није Срето само пуки критичар ове наше стварности или експонената власти. Тамо где је нешто било добро, ако га се питало, Срето је знао да похвали или како год. Чак и најекстремније гласило режима, дневник "Информер", није штедео мастило и боју да понеку цртицу о нормалним потезима власти (које су новинџије поменутог листа мултиплицирале безмало у панегирике) и објави.

    Стицајем околности, Срето је своједобно и вашем уреднику за један портал дао веома запажен (није да се хвалим  ) интервју, који смо пренели и на страницама Поука.
    Но, наша стварност каква је мрачна и мучна; људи који су о неким стварима одлучивали и одлучују; жртве трагичних удеса и елементи циркуског у појединим стварима које се тичу војске у целини, РВ и ПВО, Министра одбране и проче, Срето је сецирао и критиковао, што је "прозвана" страна схватила као атак на њих; на власт; на друштво и државу у целини.
    Како је Срето о некој актуелности имао шта да каже, новинџије режимских писаних и електронских медија су се не мало пута налазиле у "необраном грожђу". Са једне стране добију налог да Срета ставе на "стуб срама", а са друге стране, свакако онај етички човек у њима "проради", па каже самом себи: "Како?"
    На пример, након Сретине анализе хеликоптерског удеса и критика упућених одговорнима, врхушка се нашла у проблему како да "одреагује". Са једне стране имате пилота са највишим летачким звањем (Златни летачки знак и Инструктор летења); са друге стране официр и борац који има три рата иза себе у којима је обављао борбене задатке; са треће стране човека којем нема неке посебне "зачкољице" да га се оплете по новинама и медијима.

    Тада је морао да реагује и саам Премијер, садашњи Прецедник, који је уместо новинџија које нису умеле, умео да каже за Срета да је "НАТО генерал".
    Е алал му вера! Ни мање ни више. Казати НАТО генерал човеку који је два пута ратовао против НАТО.
    И тако се у неколико последњих година, циклично смењују напади на Срета када каже нешто "против власти" (како они то схватају), а онда следећи пута, као што поменух, ако има нешто позитивно да се каже о "власти" (везано најпре за РВ и ПВО), ти исти рачунајући на кратко сећање конзумената вести, објаве Срета као да га пре неки дан нису "развлачили". Као "НАТО генерала". "Издајника". "Додај по жељи". Хистерија, шта ли?
    Али опет морам да подвучем, све то некако стидљиво и увијено, јер ипак већина зна ко је Срето. И да се разумемо - Срето није никакав надчовек из германских сказки оплемењених протестантском етиком, но је само један частан човек и официр. Каква је већина... Но се не чују, а Срето је ето хтео да се чује.
    Ипак, два последња наступа умировљеног генерала су показала да је ова власт изгубила компас, што је ипак одавно знано, али...
    Срето Малиновић: „Колико износи отпремнина да на дан НАТО агресије стојите уз Шредера?“
    Прво говор на протесту "1 од 5 милиона" на дан уочи 20-е годишњице НАТО агресије где је, као ловац-бомбардер што му је и "урођено", болно сецирао све недостатности пошасти која управља Србијом.
    А можда још и више пре неки дан, када је коментарисао саопштење са заједничке седнице Колегијума министра одбране и начелника Генералштаба Војске Србије, рекавши да је ово "увод у могућу злоупотребу војске у политичке сврхе".
    Борбено збијени у редове спремне за "одсудну битку" ради опстанка на власти у најкраћем, поједини елементи исте су показали недостатак свих скрупула и панику готово епских размера.
    Прво анонимно, путем извесног (опскурног) ФБ портала, у једној објави.

    А потом, када су све (или већина) маске пале, рачунају ваљда - нека падне и последња.

    Тако су на интернет страници странке из које је актуелни Министар одбране, објавили саопштење за јавност, где су, у паници можно бит, и Сретино име погрешили - "прекрстивши" га у Сретко.

    Исту вест-саопштење је објавио и портал који "каже" да није званична презентација актуелног министра одбране, али је ипак "јединствено место на коме се објективно и фактографски прате све државничке и политичке активности Александра Вулина..." (На истом порталу, трилингвално, на српском, руском и енглеском језику можете прочитати и Вулинов рад: "Зашто сам за разграничење")
    Поводом тога, на свом личном Фејсбуку, Срет(к)о је рекао:
    "Поштовани пријатељи!
    Мислио сам то по обичају игнорисати, јер нема потребе објашњавати оне који својим коментарима желе да увреде или само одрађују прљаве замисли, да ово нема, нити може имати било какве везе са мном. Није тешко претпоставити одакле ветар дува. Ако су ово патриоте, какви ли су нам тек непријатељи? Ваљда овакви као ја! Онда сам почаствован тим звањем! А није ми ни први пут.
    Глупости је тешко коментарисати. Вама на знање, Стреле-2М су биле углавном у трупној ПВО у КоВ, а ја нисам био у близини њих, осим када су испаљене на мене или када сам `99-е оформио једну групу пилота које је наш друг из базе Саша Чилерџић (нека извине ако сам погрешио име) обучио за руковање, ради самоодбране на размештајној просторији.
    Иначе, у каријери се нисам бавио логистиком, материјалним пословањем или делаборацијом убојних средстава, већ струком, обуком јединица и употребом снага.
    И да јесам, било је оних на вишој функцији од мене чији би потпис на сагласност био потребан. Али они, а ја још мање са позиције четвртог у хијерархији, нисмо били, нити могли бити надлежни за тако нешто. Тако да овај излив “патриотске” жучи, слање на преки суд или Голи оток морају одложити до неке нове “издаје” са микрофоном у руци.
    Свима који познају моју каријеру, мене и моје деловање, јасно је с којим циљем крећу прљавштине и подметања, али ради оних који ме прате, а не знају како ствари стоје морао сам рећи неке ствари.
    Пре две године сам се политички ангажовао и ако је то некоме, посебно од мојих колега, проблем и мисли да сам после тога постао нешто друго, нека ме отпрати и заборави, нећу замерити. Ко ми је веровао и верује, нека не брине, неће се стидети због мене. Недајте, ни да се ја стидим због вас. Нико не може прљавштинама да брише моје или ваше постојање!
    Онима који злонамерно реагују на било шта везано за мене и свему налазе ману, остављам нека одрађују посао и живе са својим фрустрацијама, а ја ћу се већ некако снаћи са својима.
    Очекујем да се интензивирају овакве умотворине и подлости, али пси лају каравани пролазе. Зато, драги моји, премостићемо ово и нећемо се деранжирати. Нема потребе расипати енергију на перфидије и пакост појединих свезналаца!
    У сваком случају, Вама хвала на подршци! Нисам ни сумњао!
    Свако добро свима!
    ПС.
    Мада би овај караван могао платити мостарину… Иде лето, требаће кинта, видећемо?!"
    К`о што Срето рече, "пси лају..." Или пак Јеванђелиста у Мт. 7, 6. Можда се и ниси требао правдати њима. Надам се да су скапирали да су дошли до краја.
    А да не грешим(о) душу, агенција Бета је пренела ову вест.

     
    Како год, нека Господ дадне мудрости свима! За после ћемо видети...
    Милан РАКИЋ
  24. Волим
    Danijela got a reaction from Axios in Маните се љубави, ко би да се жени? Удаје?   
    Nevini muskarci su kao zlato. Retki si i vredni. Takvi te vole za ceo zivot.
  25. Волим
    Danijela је реаговао/ла на Милан Ракић у "Мој" почетак НАТО агресије или сказка о једној беретки   
    Нећу правити никакав увод. Са вама ћу драги форумаши поделити доживљај са почетка НАТО агресије на нашу отаџбину. Који се ("мој почетак") десио управо на данашњи дан у раним јутарњим сатима...

    Сви знамо и не смемо никада заборавити, опростити свако према свом, да је 24. марта пре две деценије започела НАТО агресија на нашу земљу. 
    Другога дана НАТО агресије, 26. марта у јутарњим сатима примио сам дужност оперативног дежурног у Ваздухоплловном заводу "Мома Станојловић" - где сам био тада на служби, на аеродрому Батајница (ВЗ "МОМА"-у даљем тексту "ВЗ").

    Претходне две ноћи, Алијанса је на просторији сремске ливаде смештене између атара села Батајнице и вароши Нове Пазове дејствовала по више циљева. Иако је ВЗ интегрални део аеродромске просторије, прве две ноћи је стратезима у Монсу, "крајеугаони" камен одржавања нашег војног зракопловства био незанимљив.
    Током тог дана тог 26. марта, радило се у ВЗ, готово па уобичајено. Највећи део софистициране технике, алата и проче је већ раније, по моделу од јесени претходне године када је требало да буде "прво бомбардовање", али су се милошевић и Холбрук тада "договорили"; дакле, оно што је требало да се измести, у највећем је измештено по Батајници, Пазовама, Земуну итд...

    Хангаре и слично наравно, није се могло сакрити и склонити. Тог јутра је постојала идеја да једну Гаму (борбену верзија хеликоптера Газела) прелетим у Лађевце, односно на њихову према ратном плану одређену размештајну просторију. Хеликоптер је тек био изашао са ремонта. Сијала се фарба на њему што би рекли. Међутим, систем комуникација са једне, настали хаос са друге, те известан трећи разлог-који је за причу небитан, тај задатак је ставио ad acta.
    Већина запослених су, готово као у редовним условима ВЗ напустили у 15 сати. Остали смо дежурни на ОЦ, помоћник мој и ја, те дежурни по погонима сваке организационе јединице ВЗ. Наравно, чуварска (стражарска) служба и ПП (противпожарни) вод.
    Анекс Сектора за летна испитивања (СЛИ) на аеродромској платформи (стајанка) је био место где сам провео поподне. То је и иначе било место где сам радио. Слушале су се вести. Са радија и телевизије. Тада нисам знао да је Жика погинуо на Космету.

    С обзиром да је претходног дана готово сравњена са земљом зграда некадашње команде батајничког аеродрома на којој се налазила и сирена за узбуну, још тог јутра, приликом примопредаје дужности, предочено ми је да ће евентуални сигнал за узбуну са шифрованом поруком бити испоручен позивом на мобилни телефон.
    Како год, то поподне 26-ог марта, у ВЗ нас је остало отприлике 40-ак људи. Дежурни, чуварска служба, "противпожарци", дежурни по погонима...
    Било је неоубичајено топло за то доба године. Толико да сам морао да се пред сам залазак Сунца истуширам у купаоници у склопу анекса.

    Нађавола, баш док сам се сапуњао, помоћник је примио "Мораву" (мсм. да се тако звала кодна ознака борбене узбуне). Јбга., шта сад да се ради. Нећу бежати гологуз и насапуњан. Док сам се спирао од сапунице, брисао и облачио, колега је алармирао све погоне и дежурне по њима, тако да су људи сви, у року од мање од 7-8 минута изашли са аеродрома. Некако у блиско време сам и саам изашао испод туша, обукао се иу са колегом у АПА-и (возило-акумулатор у најкраћем; служи за давање електричен енергије за покретање стартер генератора за паљење млазних мотора) обишли све погоне ВЗ.
    Кацсмо се уверили да су сви напустили ВЗ, са дежурним смене чуварске службе који нас је чекао на капији крај пута Батајница-Пазова, закључали смо исту и отишли на збориште за узбуну...
    Оно је било крај железничке станице у селу Батајница. Паркиран аутобус, наши људи око њега изашли. Поседали на тротоар, пуше... Околно становништво изашло пред нас. Добри Сремци. Одмах неке мајке се организоваше и у року од пола сата-сат, пред восјку изнеше свакојаке понуде...

    Штрудле и пите којекакве... Сушени животињски мишићи и просушени млевени у виду којекавих кобасица... Сокови и минерална. Беше и по које пиво и флаша ракије кружише... Јесам! Омрсих се, иако беше, месчини прва недеља поста. Око 21 сат дође на то место и директор Завода.
    Мештани уплашени. Претходне две ноћи су им биле "ватрене". Лагао бих када би рекао да и ми нисмо били сличнога стања. Ипак, са стране од "цивила", дискутујемо са сазнањима које имамо, ко је од колега претходне две ноћи летео и дејствовао. Информације, са различитих извора-различите. Тешко се може "похватати" ко где, када и шта. Дејствовала и ПВО. ВОЈИН-овци претрпели најјаче ударе. "Очи и уши" ове земље су озбиљно оштећени. Ланац руковођења и командовања такође. Једном речју, иако још није попут апсцеса "пукло"; још увек је неки "контролисани" хаос.
    Резултат осионости политике над струком...

    Негде пред поноћ, можда и раније-око 23 сата, ведро звездано небо "обележише" траговима кондензата НАТО летелице. Након пар тренутака зачуше се експлозије. Ми на желстаници у селу Батајница, а укосо десно од нас-гори небо. Гађају ВЗ! Гађају нас...
    Ћутимо. Ми немамо где.
    Најхрабрији од мештана остадоше уз нас.
    Већи део цивила оде пут својих кућа. Обележавајућа танад из "праги" означавају свој пут у висине.
    Зликовци знају њихов домет.
    Лете изнад висинског максимума лаких ПА (противавионских) зрна.
    За посматрача са стране, изгледа као лајтшоу, заправо, као ватромет на обележавању пунолетства наследника неког од наших тајкуна. Таман тако.

    Они цивили који осташе са нама бодре и навијају. Саме себе. И нас. Ми ћутимо. Благи осмејак у невербалној комуникацији им ипак даје наду. Иако знам(о) да је нема...
    "Лупали су" до негде 2 сата иза поноћи, на даншњи дан.
    Негде око три, звони ми мобилни. Зову са ОЦ Команде РВ. Кажу, ваздушна опасност прошла. Додемо да видимо стање и "предузмемо мере."
    Пошто је директор ВЗ са нама, седамо у његов ауто и одлазимо на аеродром. Откључавамо капију. У дубини, од правца капија-писта, горе ватре...
    Прилазимо... Телефон опет звони. Питају какво је стање.
    - Све гори!, кажем.
    - Зови "пожарце" из Пазове и села Батајница!, каже.

    Наставља у истом тону да уз њих које треба да позовем, те ове "моје" из ВЗ и ове из земуснке "Матице" које ће да пошаље - имамо екипу која ће покушати да санира лоооом.
    Тако и чиним.
    У међувремену добијам инструкцију и потврду да је дејствовано конвенционалним оруђима и да нема опасности од касетних бомби. Што ће рећи да полако треба кренути, без бојазни од тих "курвињских" бомбица, да се гаси и спашава већ нешто... Зграде...
    Тада нисам ни размишљао одакле том колеги из Команде РВ таква информација. Но, био је у праву. Сасмо су "обичне" бомбе биле...
    Ватрогасци, ти дивјунаци којих се, и са дистанце од 20 лета мало ко сећа, започели су свој "плес" по рушевинама како би покушали да локализију пожар... Један... Други... Пети... Ко зан који... Гори земља, метал... Гори бетон, горе цигле... Гори ваздух...
    Како они момци напредују и ми идемо за њима. Гледамо остатке некадашњих погона нашег ВЗ. У пламену нестају остаци фарбаре; хангара главног ремонта; ремонта малзних мотора; ремонта клипних мотора; пламен "једе" магацине...
    Жао ми...

    Гледам директора. Старог пуковника и искусног зракопловног вука.
    На избораним образима му искре од пламена осветљене сузе. Па како пена "смири" ватру и та ватра се пресијава, тако се и оне сузе на његовом лицу исто тако пресијавају...
    До тог тренутка ми било наравно жао и криво-али није било споља видљиве емоције; када видех те сузе на лицу старог пуковника, нешто поче да ми се кида у грудима... 
    Почех да плачем к`о мало дете. Плач поче даме гуши и нешто у унутрашњости бића да ме ломи...
    Прену ме из тог стања звук сирене и одсјај плавог ротациониг светла иза мене/нас.

    Из службеног аута изађе (намерно не помињем имена, тим пре што је овај судионик мртав-Покој му души) колега, наш претпостављени. Генерал...
    Прилази нам. Стојимо директор ВЗ и ја. Плачемо...
    Генерал одсечно рече: "Здраво!"
    Ћутимо.
    Обрати се директору.
    - Јебено!
    - Видиш!, рече директор.
    Генерал ћути. Вероватно смишља шта ће следеће да каже/пита. Па изусти...
    - Ко ти је дежурни?
    Директор погледом указа на мене.

    Овај ме погледа и рече нешто што никада нећу заборавити и што ће до века ми остати као "похвала лудости и глупости"...
    - Дежурни!?, рече.
    - Изволите господине генерале!, одговорих.
    - Где ти је беретка!?
    Зачудо, иако у неком ненормалном психичком стању у којем бејах, успех да му одбрусим истом мером:
    - Генерале! Где је теби Завод!
    Није ми ништа одговорио. Тим пре зато што сам се одмах удаљио од њега...
    Неколико месеци касније се врло нечасно понео, но о томе у некој другој причи ако буде потребе, а као што рекох, пошто није међу живима више-покој му души и Бог нека му души опрости!
    Милан РАКИЋ
    фото: Томислав СТОЈКОВИЋ
×
×
  • Create New...