Jump to content

Danijela

Члан
  • Број садржаја

    9280
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    20

Репутација активности

  1. Волим
    Danijela је реаговао/ла на Милан Ракић за a Странице, Обележено тридесет година од страдања посаде авиона АН-12 у Јерменији   
    Венце на спомен-крст у Земунском парку положили су делегација РВиПВО предвођена замеником команданта бригадним генералом Савом Миленковићем, почасни конзул Републике Јерменије у Србији Предраг Томић, породице страдалих ваздухопловаца, представници јерменске заједнице у Србији и чланови удружења која негују ваздухопловне традиције. Након церемоније у Земунском парку за учеснике комеморативног скупа уприличен је пријем у Дому ваздухопловства у Земуну.

    Седмочлана посада авиона АН-12 страдала је 12. децембра 1988. године, приликом пада авиона накомак Јеревана допремајући хуманитарну помоћ становништву угроженом кактасатрофалним земљотресом који је погодио Јерменију. Том приликом погинули су потпуковници Предраг Маринковић и Милан Мичић, мајори Владимир Ерчић и Миленко Симић и заставници прве класе Милисав Петровић, Бориша Мосуровић и Јован Зисов.

    Као знак захвалности за пружену помоћ и у знак сећања на страдалу посаду јерменски народ је 1993. године Београду даровао хачкар – крст у камену, препознатљив знак јерменске културе. Спомен-крст који је постављен у Земунском парку место је сећања на погинуле припаднике РВиПВО.

    Представници Војске Србије су истим поводом положили цвеће на хачкар у Новом Саду који се налази на месту некадашње јерменске цркве.

    Делегација Министарства одбране и Војске Србије коју је предводио бригадни генерал Жељко Билић, командант 204. ваздухопловне бригаде, претходно је учествовала на комеморацији одржаној у Републици Јерменији.

  2. Свиђа ми се
    Danijela got a reaction from ana čarnojević for a Странице, Митрополит Амфилохије: Пост – промјена философије живота   
    Оно што нам свједочи Библијско Откривење, а што посвједочује и универзално људско искуство је чињеница, с једне стране, могућности које човјек посједује као биће, а са друге стране, постојање нечега што га ограничава, што га помрачује. Кроз сву историју човјек се открива као биће добро по природи, али и биће које је угрожено оним што називамо зло, биће које је нечим оптерећено. У свим религијама и оним природним, дохришћанским, присутно је не само осјећање да је човјек несавршен, него да људска природа онаква каква је сада није првобитна људска природа, да се са њом нешто догодило. И да је неопходно њено очишћење, њен повратак у првобитно стање, изгубљено. Наравно, све зависи од домета религиозне свијести, или научне и философске, да би се дало неко објашњење откуда то и шта се догадја са човјеком. Модерна психоанализа, рецимо, и не само она, тврди и проналази као једну од егзистенцијалија, нешто што је најдубље у људској свијести, нешто што човјек носи са собом – осјећање кривице. Негдје у дубинама људске колективне свијести постоји ти осјећање кривице. Као и осјећање страха. Многи сматрају да су те двије стварности страх и кривица, нешто што је најдубље у људској природи. Трага се стално за њиховим узроцима: да ли су они у васпитању, религиозним или неком другом, или су они у нечему што је дубље од социо-психолошког стања у коме се човјек налази? Да ли је то нешто што је друштвено условљено или, или је нешто што човјек носи у себи, што наслијеђује од својих предака, и што се онда преноси са покољења на покољење и оптерећује га?
    Човјек је оно што поједе
    Библијско Откровење има свој одговор на своје питање који није од јуче. Још од времена Старог Завјета говорено је о људском паду, прародитељском гријеху. Богом створеном човјеку коме је дато да буде господар од птица небесних и риба морских и свакога створења, да господари небом и земљом, коме је од Бога дат дар владарски, дата је и једна једина заповијест: да не једе са дрвета познања добра и зла, јер у који дан окусиш са њега умријећеш (Књ. Постања 2,17). И, како даље говори Мојсије, Али змија бјеше лукавамимо све звијери пољске које створи Господ Бог, па рече жени: Је ли истина да је Бог казао да не једете са свакога дрвета у врту? А жена рече змији: Ми једемо са свакога дрвета у врту; само рода са онога дрвета усред врта, казао је Бог, не једите и не дирајте у њ, да не умрете. А змија рече жени: Нећете ви умријети, него зна Бог да ћете у онај дан кад окусите са њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати шта је добро и шта је зло. И затим слиједи један генијалан опис како сазријева гријех у људској души, у људском уму, у људском срцу, и како се претвара у дјело; како је сазрио у уму, у срцу и души Евиној и претворио се у дјело, затим у Адамовој, и како непрекидно, кроз сву историју сваки људски гријех има исти процес сазријевања. И жена видјећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати, и да је дрво врло драго ради знања, узабра рода са њега и окуси, и мужу својему те и он окуси. Свети Јован Богослов у својој посланици, анализирајући на један другачији начин ова три основна момента у овом процесу сазријевања гријеха у људској души, говори о „похоти плоти, похоти очију и гордости живота (1. Јован 2,16). На првом мјесту је дакле похот плоти: дрво које је добро за јело. Прва и најдубља потреба људска је потреба за храном.Људско биће је без хране непостојеће. У том погледу је Фојербах био у праву када је рекао да је човијек оно што појед. СДамо што је он као материјалиста сматрао да је човијек тијело и да се само тјелесно храни. Међутим човијек није само тијело и не храни се само тјелесно, него је и душа и храни се и духовно. Ако се само тјелесном харном храни, онда је природно да буде само тјелесно биће. Ако се храни и нечим другим, онда ће бити и нешто дуго, више од тога.
    Прво искушење људској души, први подстријек њен је питање јела. То је похот плоти. Људско биће је по својој природи гладно. А гладно је зато што је несавршено. Оно што је несавршено хоће да надодокнади своје несавршенство, да га надопуни. И тијело и душа и ум хоће своји храну. Друго искушење похот је очију – „да га је милина гледати“. Дубоку у људској природи усађена је жеђ за љепотом. То се види већ и дко дјетета. Човјек рањен љепотом тражи да је за себе задобије. И треће – „да је дрво врло драго ради знања“?! Храна, љепота, знање – три надубље потребе људске: похот плоти, похот очију и гордост живота по св. Јовану Богослову. Преко њих долазе исушења човјеку, тј. Еви. А Еву носимо у својим костима: из једне крви је крв свих људи. Демонска сила која се у рају појављује у виду змије, иако лаже од самог почетка и зато се назива „лажа и отац лажи“, не нуди нешто што је потпуно лажно, јер би точовијек одмах препознао. Оно што говори она прво облачи у чудесни рухо да би примамила. На првом мјесту подмеће па каже Еви: Није ли вам рекао Бог да не једете са свакога дрвета у врту, лажући, јер је Бог рекао да не једу са једног дрвета. Неуспевши то, онда каже да је Бог то рекао да би их лишио онога најдубљег знања.
    Смисао прве Божије заповијести
    Демонска сила, дакле, удара на три основне потребе људског бића. Тако је у почетку, тако је и данас. Сва модерна цивилизација могла је да се протумачи кроз призму овог искушења првобитног, евинског. Занимљиво је да се исто такво искушење нуди и Христу у пустињи. У шетвртој глави Матејевог Евањђеља говори се како наступа велики пустињски дух – то генијално описује Достојевски – „претвори камење у хљебове, гладан си. Камење претвори у хљебове па ће читав свијет поћи за тобом.“ Нису ли модерни системи, све до система савременог потрошачког друштва, а да не гоцорим о марксизму, управо на том искушењу придобили милионе људи за собом? Хљеба и игара су нудили још и древни римски императори. На прво искушење се чује ријеш Христова: “ Не живи човијек само о хљебу, него о свакој ријечи која излази из уста БОжијих.“ Кроз Христову побиједу искушења на коме је пала Ева, нама се открива смисао првобитне заповијести. Са сваког дрвета једи, али са дрвета познања добра и зла немој јести. Шта то значи у ствари? У чему је срж и смисао те првобитне заповијести?
    Бог је дао природу, творевину, човијеку на употребу. Али није му разријешио злоупотребу творевине. Првобитна заповијест је призив човијеку да успостави правилан однос према себи, према Богу, према творевини око себе. Та заповијест стоји као провјера његове слободе, његове воље његовог става. И каже му: Употреби Творевину, али на начин који је сагласан твојој природи и твоме вјечном призивању. Шта нуди демон Еви? Нуди јој природу у којој јесте. Каже да је она једини извор њеног живота, њеног знања, њеног познања добра и зла. Каже да није извор њеног живота и она заповијест, она ограничава њену слободу, њено биће, Бог је, наводно, ту њој поставио границе. Огромна лаж! Дакле, каже јој: Врати се само себи, сакрићу да си ти ограничена, врати се природи, сакрићу ти да је природа, по свом устројству ограничена. Није теби храна ријеч која излази из уста Божијих,тј. та заповијест, као мјера постојања, као призив да човијек употребљава свијет и преко њега узраста и сазријева за једење савршеније хране од оне коју даје свијет и творевина.
    Природа, то је „камење“. Не може човијек као биће савршеније од природе, да открије савршенство своје и да постигне пуноћу свога бића у природи која је од њега несавршенија. И ту је његов пад, пад Адама и Еве, пад сваког људског бића од Адама и Еве до данашњег дана. Чим се окрене природи, обоготвори природу, обоготвори себе самога, онда храну из природе сматра једином, а за творевину мисли да је она извор његовог знања добра и зла и најдубље његове мудрости. Љепоту творевине око себе сматра за једину љепоту, сматра да је он пуноћа љепоте за којом чезне; да је храна из природе пуноћа хране за којом чезне; и да је знање које црпе из природе, из творевине, пуноћа знања којом он засићује себе и задобија „гордост“ живота. Однос према творевини који је освијетљен Божанском ријечју ремети се јер се потискује истина о Божанској заповијести. Она се проглашује за лаж, а ово се подмеће као истина.
    Многи од Светих Отаца тврде, не без разлога, да је та првобитна Божија заповијест човијеку била заповијест поста, у ствари, позив човијеку на распеће свога ума. Свети Григорије Палама говори да је тој заповијести предуказана тајна Крста Часног. Посни однос према творевини, однос је уздржања у смислу поштовања саме творевине и у смислу трагања за нечим што је много савршеније од саме творевине. И као што се каже код Светих Отаца, човијек је кроз свој пад погазио управо кроз заповијест – о посту. Заповијест Божију прву, у којој је свака заповијест садржана. Он се тиме отуђио од Бога, јер Божанска ријеч је управо она снага којом се човијек држи Бога. Зато и каже: „Онога тренутка кад окусиш умријећеш“. Што значи: онога тренутка кад погазиш ту заповијест, кад се одрекнеш ријечи БОжије, као хране, те изворне, исконске мудрости која освјетљава твој живот и твоју судбину, ти си се отуђио од Бога, пао си у свијет, „јудол плачевну“, како каже Његош, долину туге и плача. Тамо гдје наступа људско сљепило и гдје је људски живот „сновиђење страшно“. Онда више не знаш ни ко си ни шта си. Отиснуо си се на пучину, не знаш ни почетка ни краја пута, пипаш, трагаш, али је сваки твој труд узалудан све дотле док се поново на вратиш оном свом првобитном извору. Отуда у свим митологијама, хеленским, месопотамским, „Епу о Гилгамешу“, у митовима древне Индије, староегипатским, да не говоримо о јудео-хришћанском предању, некаква дубока потреба за повратком у неко првобитно, невино стање. Оно што владика Раде говори: “ О невини синови природе, о мудрости проста, најсјајнија!“
    Умовредна гордост и смиреноумље
    Пад је у ствари погрешни однос човјека према себи, према Богу и према творевини. Ту се онда радја и многобоштво, обоготворење сунца, мјесеца, звијезда, другога човијека, обоготворење себе,своје памети, свога знања. Баш ова прванедјеља поста говори нам о фарисејевом високоумљу, његовом „високоречју“, „високоглаголанију“, „гласу његове гордиње“- то су изрази стари, словенски, пуни садржаја и дубоког смисла – за разлику од цариника који удара себе у груди и каже: „Боже буди милостив мени грјешноме“, који је испуњен смиреноумљем, „висине смирених ријечи“. Ако је дакле умовредна гордост (умоповредјујућа гордост) која је затровала Адама и Еву, па су они из те умоповредјености погазили заповест Божију, узрок поремећаја људског (ту је негдје коријен оне кривице и оног дубинског страха), онда је почетак људске обнове повратак смирењу пред Божанском ријечју, пред вјечном мудрошћу; и кроз смирење примање вјечне свјетлости која онда освијетљава човијеку пут и даје праву мјеру његовом знању, и његовом понашању, његовом животу и животу свијета у коме се налази.
    Позив на духовни и тјелесни пост
    Смиреноумље као темељ философије живота. И пост као пут да се добије то смиреноумље живота. Пост не као формално придржавање неких прописа, јела, овог или оног. Први призив поста је „Постимо браћо духовно, постимо и тјелесно“. Као и врлина и гријех се зачиње у људском срцу, па онда иде даље. Кад допре до умс онда иде на људско дјело, кад постане дјело онда се извршава људским тијелом; зато ако жели истински човијек да се обнови, да се промијени, да промијени свој однос према творевини око себе, према тајни на којој почива, он мора да се ангажује цио у тој новој „промјени Деснице ГОсподње“. А та промјена и јесте управо оно на шта призива пост као повратак испуњењу првобитне заповијести.
    Нема истинске обнове људског бића, нема промијене човијеку, праве, моралне, духовне, економске, душевне, без поста. Нема важније дужности управо за модерног човијека од његовог повратка посту. Посту као дубинском преумљењу, преусмјерењу цјелокупног људског бића, као људском напору, како би рекао Солжењицин, на самоограничење, на уздржање, васпитање, унутарње, своје воље, своје слободе. Тај и такав пост је нешто што црква проповиједа од памтивијека.
    Питање поста је дакле, питање философије живота: питање обнове човијековог духа, човијековог тијела, човијековог друштва, човијекове заједнице. Питање поста је питање здравља. Питање поста је питање истинске и праве љубави и најдубљег човијекољубља.
     
    http://www.mitropolija.com/mitropolit-amfilohije-post-promjena-filosofije-zivota/
  3. Свиђа ми се
    Danijela got a reaction from Пг for a Странице, Митрополит Амфилохије: Пост – промјена философије живота   
    Оно што нам свједочи Библијско Откривење, а што посвједочује и универзално људско искуство је чињеница, с једне стране, могућности које човјек посједује као биће, а са друге стране, постојање нечега што га ограничава, што га помрачује. Кроз сву историју човјек се открива као биће добро по природи, али и биће које је угрожено оним што називамо зло, биће које је нечим оптерећено. У свим религијама и оним природним, дохришћанским, присутно је не само осјећање да је човјек несавршен, него да људска природа онаква каква је сада није првобитна људска природа, да се са њом нешто догодило. И да је неопходно њено очишћење, њен повратак у првобитно стање, изгубљено. Наравно, све зависи од домета религиозне свијести, или научне и философске, да би се дало неко објашњење откуда то и шта се догадја са човјеком. Модерна психоанализа, рецимо, и не само она, тврди и проналази као једну од егзистенцијалија, нешто што је најдубље у људској свијести, нешто што човјек носи са собом – осјећање кривице. Негдје у дубинама људске колективне свијести постоји ти осјећање кривице. Као и осјећање страха. Многи сматрају да су те двије стварности страх и кривица, нешто што је најдубље у људској природи. Трага се стално за њиховим узроцима: да ли су они у васпитању, религиозним или неком другом, или су они у нечему што је дубље од социо-психолошког стања у коме се човјек налази? Да ли је то нешто што је друштвено условљено или, или је нешто што човјек носи у себи, што наслијеђује од својих предака, и што се онда преноси са покољења на покољење и оптерећује га?
    Човјек је оно што поједе
    Библијско Откровење има свој одговор на своје питање који није од јуче. Још од времена Старог Завјета говорено је о људском паду, прародитељском гријеху. Богом створеном човјеку коме је дато да буде господар од птица небесних и риба морских и свакога створења, да господари небом и земљом, коме је од Бога дат дар владарски, дата је и једна једина заповијест: да не једе са дрвета познања добра и зла, јер у који дан окусиш са њега умријећеш (Књ. Постања 2,17). И, како даље говори Мојсије, Али змија бјеше лукавамимо све звијери пољске које створи Господ Бог, па рече жени: Је ли истина да је Бог казао да не једете са свакога дрвета у врту? А жена рече змији: Ми једемо са свакога дрвета у врту; само рода са онога дрвета усред врта, казао је Бог, не једите и не дирајте у њ, да не умрете. А змија рече жени: Нећете ви умријети, него зна Бог да ћете у онај дан кад окусите са њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати шта је добро и шта је зло. И затим слиједи један генијалан опис како сазријева гријех у људској души, у људском уму, у људском срцу, и како се претвара у дјело; како је сазрио у уму, у срцу и души Евиној и претворио се у дјело, затим у Адамовој, и како непрекидно, кроз сву историју сваки људски гријех има исти процес сазријевања. И жена видјећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати, и да је дрво врло драго ради знања, узабра рода са њега и окуси, и мужу својему те и он окуси. Свети Јован Богослов у својој посланици, анализирајући на један другачији начин ова три основна момента у овом процесу сазријевања гријеха у људској души, говори о „похоти плоти, похоти очију и гордости живота (1. Јован 2,16). На првом мјесту је дакле похот плоти: дрво које је добро за јело. Прва и најдубља потреба људска је потреба за храном.Људско биће је без хране непостојеће. У том погледу је Фојербах био у праву када је рекао да је човијек оно што појед. СДамо што је он као материјалиста сматрао да је човијек тијело и да се само тјелесно храни. Међутим човијек није само тијело и не храни се само тјелесно, него је и душа и храни се и духовно. Ако се само тјелесном харном храни, онда је природно да буде само тјелесно биће. Ако се храни и нечим другим, онда ће бити и нешто дуго, више од тога.
    Прво искушење људској души, први подстријек њен је питање јела. То је похот плоти. Људско биће је по својој природи гладно. А гладно је зато што је несавршено. Оно што је несавршено хоће да надодокнади своје несавршенство, да га надопуни. И тијело и душа и ум хоће своји храну. Друго искушење похот је очију – „да га је милина гледати“. Дубоку у људској природи усађена је жеђ за љепотом. То се види већ и дко дјетета. Човјек рањен љепотом тражи да је за себе задобије. И треће – „да је дрво врло драго ради знања“?! Храна, љепота, знање – три надубље потребе људске: похот плоти, похот очију и гордост живота по св. Јовану Богослову. Преко њих долазе исушења човјеку, тј. Еви. А Еву носимо у својим костима: из једне крви је крв свих људи. Демонска сила која се у рају појављује у виду змије, иако лаже од самог почетка и зато се назива „лажа и отац лажи“, не нуди нешто што је потпуно лажно, јер би точовијек одмах препознао. Оно што говори она прво облачи у чудесни рухо да би примамила. На првом мјесту подмеће па каже Еви: Није ли вам рекао Бог да не једете са свакога дрвета у врту, лажући, јер је Бог рекао да не једу са једног дрвета. Неуспевши то, онда каже да је Бог то рекао да би их лишио онога најдубљег знања.
    Смисао прве Божије заповијести
    Демонска сила, дакле, удара на три основне потребе људског бића. Тако је у почетку, тако је и данас. Сва модерна цивилизација могла је да се протумачи кроз призму овог искушења првобитног, евинског. Занимљиво је да се исто такво искушење нуди и Христу у пустињи. У шетвртој глави Матејевог Евањђеља говори се како наступа велики пустињски дух – то генијално описује Достојевски – „претвори камење у хљебове, гладан си. Камење претвори у хљебове па ће читав свијет поћи за тобом.“ Нису ли модерни системи, све до система савременог потрошачког друштва, а да не гоцорим о марксизму, управо на том искушењу придобили милионе људи за собом? Хљеба и игара су нудили још и древни римски императори. На прво искушење се чује ријеш Христова: “ Не живи човијек само о хљебу, него о свакој ријечи која излази из уста БОжијих.“ Кроз Христову побиједу искушења на коме је пала Ева, нама се открива смисао првобитне заповијести. Са сваког дрвета једи, али са дрвета познања добра и зла немој јести. Шта то значи у ствари? У чему је срж и смисао те првобитне заповијести?
    Бог је дао природу, творевину, човијеку на употребу. Али није му разријешио злоупотребу творевине. Првобитна заповијест је призив човијеку да успостави правилан однос према себи, према Богу, према творевини око себе. Та заповијест стоји као провјера његове слободе, његове воље његовог става. И каже му: Употреби Творевину, али на начин који је сагласан твојој природи и твоме вјечном призивању. Шта нуди демон Еви? Нуди јој природу у којој јесте. Каже да је она једини извор њеног живота, њеног знања, њеног познања добра и зла. Каже да није извор њеног живота и она заповијест, она ограничава њену слободу, њено биће, Бог је, наводно, ту њој поставио границе. Огромна лаж! Дакле, каже јој: Врати се само себи, сакрићу да си ти ограничена, врати се природи, сакрићу ти да је природа, по свом устројству ограничена. Није теби храна ријеч која излази из уста Божијих,тј. та заповијест, као мјера постојања, као призив да човијек употребљава свијет и преко њега узраста и сазријева за једење савршеније хране од оне коју даје свијет и творевина.
    Природа, то је „камење“. Не може човијек као биће савршеније од природе, да открије савршенство своје и да постигне пуноћу свога бића у природи која је од њега несавршенија. И ту је његов пад, пад Адама и Еве, пад сваког људског бића од Адама и Еве до данашњег дана. Чим се окрене природи, обоготвори природу, обоготвори себе самога, онда храну из природе сматра једином, а за творевину мисли да је она извор његовог знања добра и зла и најдубље његове мудрости. Љепоту творевине око себе сматра за једину љепоту, сматра да је он пуноћа љепоте за којом чезне; да је храна из природе пуноћа хране за којом чезне; и да је знање које црпе из природе, из творевине, пуноћа знања којом он засићује себе и задобија „гордост“ живота. Однос према творевини који је освијетљен Божанском ријечју ремети се јер се потискује истина о Божанској заповијести. Она се проглашује за лаж, а ово се подмеће као истина.
    Многи од Светих Отаца тврде, не без разлога, да је та првобитна Божија заповијест човијеку била заповијест поста, у ствари, позив човијеку на распеће свога ума. Свети Григорије Палама говори да је тој заповијести предуказана тајна Крста Часног. Посни однос према творевини, однос је уздржања у смислу поштовања саме творевине и у смислу трагања за нечим што је много савршеније од саме творевине. И као што се каже код Светих Отаца, човијек је кроз свој пад погазио управо кроз заповијест – о посту. Заповијест Божију прву, у којој је свака заповијест садржана. Он се тиме отуђио од Бога, јер Божанска ријеч је управо она снага којом се човијек држи Бога. Зато и каже: „Онога тренутка кад окусиш умријећеш“. Што значи: онога тренутка кад погазиш ту заповијест, кад се одрекнеш ријечи БОжије, као хране, те изворне, исконске мудрости која освјетљава твој живот и твоју судбину, ти си се отуђио од Бога, пао си у свијет, „јудол плачевну“, како каже Његош, долину туге и плача. Тамо гдје наступа људско сљепило и гдје је људски живот „сновиђење страшно“. Онда више не знаш ни ко си ни шта си. Отиснуо си се на пучину, не знаш ни почетка ни краја пута, пипаш, трагаш, али је сваки твој труд узалудан све дотле док се поново на вратиш оном свом првобитном извору. Отуда у свим митологијама, хеленским, месопотамским, „Епу о Гилгамешу“, у митовима древне Индије, староегипатским, да не говоримо о јудео-хришћанском предању, некаква дубока потреба за повратком у неко првобитно, невино стање. Оно што владика Раде говори: “ О невини синови природе, о мудрости проста, најсјајнија!“
    Умовредна гордост и смиреноумље
    Пад је у ствари погрешни однос човјека према себи, према Богу и према творевини. Ту се онда радја и многобоштво, обоготворење сунца, мјесеца, звијезда, другога човијека, обоготворење себе,своје памети, свога знања. Баш ова прванедјеља поста говори нам о фарисејевом високоумљу, његовом „високоречју“, „високоглаголанију“, „гласу његове гордиње“- то су изрази стари, словенски, пуни садржаја и дубоког смисла – за разлику од цариника који удара себе у груди и каже: „Боже буди милостив мени грјешноме“, који је испуњен смиреноумљем, „висине смирених ријечи“. Ако је дакле умовредна гордост (умоповредјујућа гордост) која је затровала Адама и Еву, па су они из те умоповредјености погазили заповест Божију, узрок поремећаја људског (ту је негдје коријен оне кривице и оног дубинског страха), онда је почетак људске обнове повратак смирењу пред Божанском ријечју, пред вјечном мудрошћу; и кроз смирење примање вјечне свјетлости која онда освијетљава човијеку пут и даје праву мјеру његовом знању, и његовом понашању, његовом животу и животу свијета у коме се налази.
    Позив на духовни и тјелесни пост
    Смиреноумље као темељ философије живота. И пост као пут да се добије то смиреноумље живота. Пост не као формално придржавање неких прописа, јела, овог или оног. Први призив поста је „Постимо браћо духовно, постимо и тјелесно“. Као и врлина и гријех се зачиње у људском срцу, па онда иде даље. Кад допре до умс онда иде на људско дјело, кад постане дјело онда се извршава људским тијелом; зато ако жели истински човијек да се обнови, да се промијени, да промијени свој однос према творевини око себе, према тајни на којој почива, он мора да се ангажује цио у тој новој „промјени Деснице ГОсподње“. А та промјена и јесте управо оно на шта призива пост као повратак испуњењу првобитне заповијести.
    Нема истинске обнове људског бића, нема промијене човијеку, праве, моралне, духовне, економске, душевне, без поста. Нема важније дужности управо за модерног човијека од његовог повратка посту. Посту као дубинском преумљењу, преусмјерењу цјелокупног људског бића, као људском напору, како би рекао Солжењицин, на самоограничење, на уздржање, васпитање, унутарње, своје воље, своје слободе. Тај и такав пост је нешто што црква проповиједа од памтивијека.
    Питање поста је дакле, питање философије живота: питање обнове човијековог духа, човијековог тијела, човијековог друштва, човијекове заједнице. Питање поста је питање здравља. Питање поста је питање истинске и праве љубави и најдубљег човијекољубља.
     
    http://www.mitropolija.com/mitropolit-amfilohije-post-promjena-filosofije-zivota/
  4. Волим
    Danijela got a reaction from александар живаљев for a Странице, Митрополит Амфилохије: Пост – промјена философије живота   
    Оно што нам свједочи Библијско Откривење, а што посвједочује и универзално људско искуство је чињеница, с једне стране, могућности које човјек посједује као биће, а са друге стране, постојање нечега што га ограничава, што га помрачује. Кроз сву историју човјек се открива као биће добро по природи, али и биће које је угрожено оним што називамо зло, биће које је нечим оптерећено. У свим религијама и оним природним, дохришћанским, присутно је не само осјећање да је човјек несавршен, него да људска природа онаква каква је сада није првобитна људска природа, да се са њом нешто догодило. И да је неопходно њено очишћење, њен повратак у првобитно стање, изгубљено. Наравно, све зависи од домета религиозне свијести, или научне и философске, да би се дало неко објашњење откуда то и шта се догадја са човјеком. Модерна психоанализа, рецимо, и не само она, тврди и проналази као једну од егзистенцијалија, нешто што је најдубље у људској свијести, нешто што човјек носи са собом – осјећање кривице. Негдје у дубинама људске колективне свијести постоји ти осјећање кривице. Као и осјећање страха. Многи сматрају да су те двије стварности страх и кривица, нешто што је најдубље у људској природи. Трага се стално за њиховим узроцима: да ли су они у васпитању, религиозним или неком другом, или су они у нечему што је дубље од социо-психолошког стања у коме се човјек налази? Да ли је то нешто што је друштвено условљено или, или је нешто што човјек носи у себи, што наслијеђује од својих предака, и што се онда преноси са покољења на покољење и оптерећује га?
    Човјек је оно што поједе
    Библијско Откровење има свој одговор на своје питање који није од јуче. Још од времена Старог Завјета говорено је о људском паду, прародитељском гријеху. Богом створеном човјеку коме је дато да буде господар од птица небесних и риба морских и свакога створења, да господари небом и земљом, коме је од Бога дат дар владарски, дата је и једна једина заповијест: да не једе са дрвета познања добра и зла, јер у који дан окусиш са њега умријећеш (Књ. Постања 2,17). И, како даље говори Мојсије, Али змија бјеше лукавамимо све звијери пољске које створи Господ Бог, па рече жени: Је ли истина да је Бог казао да не једете са свакога дрвета у врту? А жена рече змији: Ми једемо са свакога дрвета у врту; само рода са онога дрвета усред врта, казао је Бог, не једите и не дирајте у њ, да не умрете. А змија рече жени: Нећете ви умријети, него зна Бог да ћете у онај дан кад окусите са њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати шта је добро и шта је зло. И затим слиједи један генијалан опис како сазријева гријех у људској души, у људском уму, у људском срцу, и како се претвара у дјело; како је сазрио у уму, у срцу и души Евиној и претворио се у дјело, затим у Адамовој, и како непрекидно, кроз сву историју сваки људски гријех има исти процес сазријевања. И жена видјећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати, и да је дрво врло драго ради знања, узабра рода са њега и окуси, и мужу својему те и он окуси. Свети Јован Богослов у својој посланици, анализирајући на један другачији начин ова три основна момента у овом процесу сазријевања гријеха у људској души, говори о „похоти плоти, похоти очију и гордости живота (1. Јован 2,16). На првом мјесту је дакле похот плоти: дрво које је добро за јело. Прва и најдубља потреба људска је потреба за храном.Људско биће је без хране непостојеће. У том погледу је Фојербах био у праву када је рекао да је човијек оно што појед. СДамо што је он као материјалиста сматрао да је човијек тијело и да се само тјелесно храни. Међутим човијек није само тијело и не храни се само тјелесно, него је и душа и храни се и духовно. Ако се само тјелесном харном храни, онда је природно да буде само тјелесно биће. Ако се храни и нечим другим, онда ће бити и нешто дуго, више од тога.
    Прво искушење људској души, први подстријек њен је питање јела. То је похот плоти. Људско биће је по својој природи гладно. А гладно је зато што је несавршено. Оно што је несавршено хоће да надодокнади своје несавршенство, да га надопуни. И тијело и душа и ум хоће своји храну. Друго искушење похот је очију – „да га је милина гледати“. Дубоку у људској природи усађена је жеђ за љепотом. То се види већ и дко дјетета. Човјек рањен љепотом тражи да је за себе задобије. И треће – „да је дрво врло драго ради знања“?! Храна, љепота, знање – три надубље потребе људске: похот плоти, похот очију и гордост живота по св. Јовану Богослову. Преко њих долазе исушења човјеку, тј. Еви. А Еву носимо у својим костима: из једне крви је крв свих људи. Демонска сила која се у рају појављује у виду змије, иако лаже од самог почетка и зато се назива „лажа и отац лажи“, не нуди нешто што је потпуно лажно, јер би точовијек одмах препознао. Оно што говори она прво облачи у чудесни рухо да би примамила. На првом мјесту подмеће па каже Еви: Није ли вам рекао Бог да не једете са свакога дрвета у врту, лажући, јер је Бог рекао да не једу са једног дрвета. Неуспевши то, онда каже да је Бог то рекао да би их лишио онога најдубљег знања.
    Смисао прве Божије заповијести
    Демонска сила, дакле, удара на три основне потребе људског бића. Тако је у почетку, тако је и данас. Сва модерна цивилизација могла је да се протумачи кроз призму овог искушења првобитног, евинског. Занимљиво је да се исто такво искушење нуди и Христу у пустињи. У шетвртој глави Матејевог Евањђеља говори се како наступа велики пустињски дух – то генијално описује Достојевски – „претвори камење у хљебове, гладан си. Камење претвори у хљебове па ће читав свијет поћи за тобом.“ Нису ли модерни системи, све до система савременог потрошачког друштва, а да не гоцорим о марксизму, управо на том искушењу придобили милионе људи за собом? Хљеба и игара су нудили још и древни римски императори. На прво искушење се чује ријеш Христова: “ Не живи човијек само о хљебу, него о свакој ријечи која излази из уста БОжијих.“ Кроз Христову побиједу искушења на коме је пала Ева, нама се открива смисао првобитне заповијести. Са сваког дрвета једи, али са дрвета познања добра и зла немој јести. Шта то значи у ствари? У чему је срж и смисао те првобитне заповијести?
    Бог је дао природу, творевину, човијеку на употребу. Али није му разријешио злоупотребу творевине. Првобитна заповијест је призив човијеку да успостави правилан однос према себи, према Богу, према творевини око себе. Та заповијест стоји као провјера његове слободе, његове воље његовог става. И каже му: Употреби Творевину, али на начин који је сагласан твојој природи и твоме вјечном призивању. Шта нуди демон Еви? Нуди јој природу у којој јесте. Каже да је она једини извор њеног живота, њеног знања, њеног познања добра и зла. Каже да није извор њеног живота и она заповијест, она ограничава њену слободу, њено биће, Бог је, наводно, ту њој поставио границе. Огромна лаж! Дакле, каже јој: Врати се само себи, сакрићу да си ти ограничена, врати се природи, сакрићу ти да је природа, по свом устројству ограничена. Није теби храна ријеч која излази из уста Божијих,тј. та заповијест, као мјера постојања, као призив да човијек употребљава свијет и преко њега узраста и сазријева за једење савршеније хране од оне коју даје свијет и творевина.
    Природа, то је „камење“. Не може човијек као биће савршеније од природе, да открије савршенство своје и да постигне пуноћу свога бића у природи која је од њега несавршенија. И ту је његов пад, пад Адама и Еве, пад сваког људског бића од Адама и Еве до данашњег дана. Чим се окрене природи, обоготвори природу, обоготвори себе самога, онда храну из природе сматра једином, а за творевину мисли да је она извор његовог знања добра и зла и најдубље његове мудрости. Љепоту творевине око себе сматра за једину љепоту, сматра да је он пуноћа љепоте за којом чезне; да је храна из природе пуноћа хране за којом чезне; и да је знање које црпе из природе, из творевине, пуноћа знања којом он засићује себе и задобија „гордост“ живота. Однос према творевини који је освијетљен Божанском ријечју ремети се јер се потискује истина о Божанској заповијести. Она се проглашује за лаж, а ово се подмеће као истина.
    Многи од Светих Отаца тврде, не без разлога, да је та првобитна Божија заповијест човијеку била заповијест поста, у ствари, позив човијеку на распеће свога ума. Свети Григорије Палама говори да је тој заповијести предуказана тајна Крста Часног. Посни однос према творевини, однос је уздржања у смислу поштовања саме творевине и у смислу трагања за нечим што је много савршеније од саме творевине. И као што се каже код Светих Отаца, човијек је кроз свој пад погазио управо кроз заповијест – о посту. Заповијест Божију прву, у којој је свака заповијест садржана. Он се тиме отуђио од Бога, јер Божанска ријеч је управо она снага којом се човијек држи Бога. Зато и каже: „Онога тренутка кад окусиш умријећеш“. Што значи: онога тренутка кад погазиш ту заповијест, кад се одрекнеш ријечи БОжије, као хране, те изворне, исконске мудрости која освјетљава твој живот и твоју судбину, ти си се отуђио од Бога, пао си у свијет, „јудол плачевну“, како каже Његош, долину туге и плача. Тамо гдје наступа људско сљепило и гдје је људски живот „сновиђење страшно“. Онда више не знаш ни ко си ни шта си. Отиснуо си се на пучину, не знаш ни почетка ни краја пута, пипаш, трагаш, али је сваки твој труд узалудан све дотле док се поново на вратиш оном свом првобитном извору. Отуда у свим митологијама, хеленским, месопотамским, „Епу о Гилгамешу“, у митовима древне Индије, староегипатским, да не говоримо о јудео-хришћанском предању, некаква дубока потреба за повратком у неко првобитно, невино стање. Оно што владика Раде говори: “ О невини синови природе, о мудрости проста, најсјајнија!“
    Умовредна гордост и смиреноумље
    Пад је у ствари погрешни однос човјека према себи, према Богу и према творевини. Ту се онда радја и многобоштво, обоготворење сунца, мјесеца, звијезда, другога човијека, обоготворење себе,своје памети, свога знања. Баш ова прванедјеља поста говори нам о фарисејевом високоумљу, његовом „високоречју“, „високоглаголанију“, „гласу његове гордиње“- то су изрази стари, словенски, пуни садржаја и дубоког смисла – за разлику од цариника који удара себе у груди и каже: „Боже буди милостив мени грјешноме“, који је испуњен смиреноумљем, „висине смирених ријечи“. Ако је дакле умовредна гордост (умоповредјујућа гордост) која је затровала Адама и Еву, па су они из те умоповредјености погазили заповест Божију, узрок поремећаја људског (ту је негдје коријен оне кривице и оног дубинског страха), онда је почетак људске обнове повратак смирењу пред Божанском ријечју, пред вјечном мудрошћу; и кроз смирење примање вјечне свјетлости која онда освијетљава човијеку пут и даје праву мјеру његовом знању, и његовом понашању, његовом животу и животу свијета у коме се налази.
    Позив на духовни и тјелесни пост
    Смиреноумље као темељ философије живота. И пост као пут да се добије то смиреноумље живота. Пост не као формално придржавање неких прописа, јела, овог или оног. Први призив поста је „Постимо браћо духовно, постимо и тјелесно“. Као и врлина и гријех се зачиње у људском срцу, па онда иде даље. Кад допре до умс онда иде на људско дјело, кад постане дјело онда се извршава људским тијелом; зато ако жели истински човијек да се обнови, да се промијени, да промијени свој однос према творевини око себе, према тајни на којој почива, он мора да се ангажује цио у тој новој „промјени Деснице ГОсподње“. А та промјена и јесте управо оно на шта призива пост као повратак испуњењу првобитне заповијести.
    Нема истинске обнове људског бића, нема промијене човијеку, праве, моралне, духовне, економске, душевне, без поста. Нема важније дужности управо за модерног човијека од његовог повратка посту. Посту као дубинском преумљењу, преусмјерењу цјелокупног људског бића, као људском напору, како би рекао Солжењицин, на самоограничење, на уздржање, васпитање, унутарње, своје воље, своје слободе. Тај и такав пост је нешто што црква проповиједа од памтивијека.
    Питање поста је дакле, питање философије живота: питање обнове човијековог духа, човијековог тијела, човијековог друштва, човијекове заједнице. Питање поста је питање здравља. Питање поста је питање истинске и праве љубави и најдубљег човијекољубља.
     
    http://www.mitropolija.com/mitropolit-amfilohije-post-promjena-filosofije-zivota/
  5. Тужан
    Danijela је реаговао/ла на Иван Недић за a Странице, У Дагестану отворена паљба на вернике испред цркве, страдало пет особа   
    У Недељу праштања, 18. фебруара 2018. године, у граду Кизљар (Република Дагестан, Руска Федерација), мушкарац је из ловачке пушке отворио паљбу по верницима који су око 16 часова, по завршетку вечерњег богослужења, излазили из православне цркве. Четири особе су страдале на лицу места, још једна је преминула у болници.
    Људи који су се у тренутку напада још увек налазили у цркви затворили су се изнутра. Нападач је наставио да обилази около и да пуца у правцу цркве.
    Нападач, који је накнадно идентификован као становник Кизљара, Халил Халилов (22), ликвидиран је на лицу места. Припреме за напад обавио је заједно са својом супругом, која је непосредно са напада побегла. Починилац је претходно начинио и путем интернета проширио снимак на ком је изјавио своју верност Исламској држави.
    Рањени полицајци су Магомед Рамазанов и Султан Хизиријев.
    Свих пет страдалих су жене, из броја најактивнијих чланова локалне црквене заједнице: Вера Моргунова, Људмила Шчербакова, Надежда Терлијан, Ирина Мељкомова, Вера Бљињикова.
    Још две рањене вернице налазе се у тешком стању.
    Портпарол Његове светости патријарха руског Кирила је изјавио: „Његова светост је дубоко потресен данашњим крвавим догађајем испред цркве у Кизљару, преноси своје најискреније саучешће родбини и пријатељима погинулих, и моли се за њихово упокојење у насељима праведних. Овај зверски чин уочи почетка Великог поста предстојатељ Руске Цркве оцењује као провокацију са циљем да се изазове непријатељство између православног и муслиманског становништва на Кавказу, које вековима живи у међусобном миру. Руска Црква изражава дубоку забринутост догађајем и захтева најдетаљнију могућу истрагу догађаја“.
    Дагестански муфтија је дао изјаву у којој осуђује напад. У саопштењу стоји: „До нас су дошле жалосне вести: данас, у недељу, у Кизљару се догодила трагедија. Од руке вехабита, који је отворио паљбу из ловачке пушке, погинуло је пет цивила и рањено још неколико особа. Муфтијат Републике Дагестан најоштрије осуђује сваку врсту насиља. Вехабити, који се данас крију иза лажног ислама, немају ничег заједничког са истинским исламом“.
    Са руског за Поуке.орг: Иван С. Недић, Јелена Недић
    Извор: http://www.pravmir.ru/v-dagestane-mestnyiy-zhitel-rasstrelyal-prihozhan-tserkvi/
  6. Тужан
    Danijela got a reaction from Nektarija* for a Странице, Представио се Господу о. Нектарије   
    Sahrana ce biti u petak 9. februara 2018.
    Vjecnaja pamjat!
    http://www.romfea.gr/diafora/20010--ekoimithi-o-gerontas-nektarios-bitalis-
  7. Волим
    Danijela got a reaction from NinaSavic for a Странице, Представио се Господу о. Нектарије   
    Sahrana ce biti u petak 9. februara 2018.
    Vjecnaja pamjat!
    http://www.romfea.gr/diafora/20010--ekoimithi-o-gerontas-nektarios-bitalis-
  8. Тужан
    Danijela got a reaction from Лидија Миленковић for a Странице, Представио се Господу о. Нектарије   
    Sahrana ce biti u petak 9. februara 2018.
    Vjecnaja pamjat!
    http://www.romfea.gr/diafora/20010--ekoimithi-o-gerontas-nektarios-bitalis-
  9. Љут
    Danijela got a reaction from александар живаљев for a Странице, Преносимо: Медијска турнеја „исцелитеља“ Алена Азарића   
    „Кад ми се први пут јавила Мајка Божја, и сам сам се уплашио. Бог ми је тада подарио да видим и осетим туђе болести, да препознам људске слабости и да молитвом, крстом и иконама помогнем. Зато не кажем да људе лечим ја, него Бог, он све ради, а ја сам само његов слуга“, рекао је Ален Азарић, наводни исцелитељ 2014. у интервјуу за Курир у коме је тврдио да је „уз помоћ Бога и светаца излечио сам скоро целу естраду“.

    Све до јуче, Азарић је био омиљени саговорник таблоида, радо виђен учесник емисија и ријалити програма на телевизијама са националном покривеношћу. Тврдио је да је излечио хиљаде људи, да има натприродне моћи, а новинари су за њега тврдили да „погледом може да продре у особу и осети од чега она болује и какве предиспозиције са собом носи“.

    Након недавног Азарићевог гостовања на телевизији Пинк када је доктор Мома Јаковљевић, згрожен тиме што у емисији гостује са надрилекаром, изашао из студија - став медија о Азарићу се нагло променио.

    Азарића, којег су годинама хвалили, медији су одједном почели да представљају као лажног исцелитеља. Главна вест постала је то да је Прво основно тужилаштво из Београда покренуло поступак против Азарића.

    Александра Ђенадић, портпаролка тужилаштва потврдила је ту информацију за Раскрикавање и рекла да се против Азарића тренутно воде два поступка због сумњи да се бавио надрилекарством што је законом забрањено.

    Провладин таблоид Ало је на насловној страни објавио да „Азарићу прети ћорка“ тврдећи да је реакција тужилаштва уследила после њиховог писања.

    Овај таблоид је, међутим, у више текстова последњих месеци Азарића представљао као доктора и градио од њега медијску звезду. Након што је на телевизији Хепи Азарић уживо „лечио“ људе, Ало је то помпезно преносио уз написе „ВРАТА СУ ОТВОРЕНА Од данас доктор Ален Азарић прима пацијенте у вили "Парова".

    Ало и други таблоиди данима су писали о Азарићевом хуманом „гесту“ када је уплатио дуг за алиментацију певачици Гоци Тржан у име њеног бившег мужа.

    Азарић је о својим „моћима“ причао и у дугом интервјуу код Миломира Марића на телевизији Хаппy, а касније је учествовао у њиховој ријалити емисији „Парови“ у којој је „лечио“ људе уживо.

    У дану када је јавност обавештена да је тужилаштво покренуло поступак против Азарића, недељник Афера у власништву новинара Градише Катића, привођеног у акцији „Сабља“ након убиства Зорана Ђинђића, објавио је причу о Азарићу у ком он тврди да зна ко је убио певачицу Јелену Марјановић.

    „Најближи рођак је ударио и убио Јелену, Зоран је све то видео и однео је на насип“, прича Азарић у тексту у ком је потписан као доктор.

    По броју афирмишућих текстова о Азарићу издваја се Курир. У неколико наврата писали су о људима који су „нашли спас“ и уз помоћ „чудотворног лека од гљива“ победили рак. И сам Азарић је у овом листу причао о својим достигнућима.

    „Сами сте се уверили када сте недавно радили исповест са човеком који се изборио са канцером на панкреасу, који није ни мало наивно обољење. Пре неки дан су ме обавестили да је још један пацијент био на претрагама и да су му рекли да се канцер потпуно повукао“, причао је Азарић за Курир у септембру прошле године. „Затим смо имали пример детета које је имало аутизам и није никако причало. Девојчица је после само месец дана узимања лека почела да изговара речи, а неке и да спаја”, наставио је Азарић да ређа своје “успехе”.

    Петар Јеремић из Савета за штампу казао је за Раскрикавање да су медији промовисањем и несупростављањем Азарићу прекршили одредбе Кодекса новинара Србије којима је забрањено да се у медијима шире лажне наде и да се слепо верује извору који очигледно следи свој интерес приликом давања информације.

    „Медији нису смели на тај начин промовисати надрилекарство“, каже Петар Јеремић за Раскрикавање. „Сваки професионални новинар и уредник, коме је интерес својих читалаца и гедалаца на првом месту, би се потрудио да од Азарића затражи доказе за тврдње које износи“.

    Он каже да је Савет за штампу у прошлој години забележо велики број огласа за немедицинске препарате који су представљени као текстови, што читаоце доводи у заблуду да је реч о новинарском, а не о плаћеном садржају.

    Своје звање доктора Азарић је, према сопственим речима, стекао на Институту за природну медицину чији је директор Мирољуб Петровић познат по кованици „Под мач бато“ коју је искористио говорећи како би искоренио хомосексуализам у Србији.

    Седиште овог Института је у Њујорку, а адреса на којој је факултет регистрован у Србији не постоји. На сајту Института пише да се студирање одвија онлајн, а приложене су и цене школарине.

    За 400 евра можете постати нутрициониста и хербалиста, за 600 евра киропрактичар, магистар природне медицине за 1100 евра, а титулу доктора добијате за 1250.

    Студирање се одвија онлајн, није временски ограничено, а диплома стиже на кућну адресу.

    Ален Азарић је у децембру прошле године основао и Фондацију „За бољи живот - др Ален Азарић" у коме је председник Управног одбора његов отац против кога се такође води поступак због кривичног дела надрилекарство и надриапотекарство.
    https://www.raskrikavanje.rs/page.php?id=81
  10. Љут
    Danijela got a reaction from Светислав Павловић for a Странице, Православље и рат   
    Помаже Бог, професоре! Уочи Београдског сајма књига из штампе је, у издању Института за филозофију и друштвену теорију универзитета у Београду и медија центра „ОДБРАНА“, изашао зборник научних радова „Православље и рат“. Ви сте приредили овај зборник и он је својеврсна новина. Како се родила идеја за овим зборником?
    Бог вам помогао!
    Одмах на почетку да кажемо да је идеја потекла од директора Института за филозофију и друштвену теорију, професора доктора Петра Бојанића, затим професора етике на Филозофском факултету Јована Бабића и да поменем и себе. Очигледна је празнина у стручној литератури која се бави проблемом погледа различитих традиција на рат и ратовање. У литератури где се налазе прегледи различитих конфесија и њихов поглед на рат, једино нема православног погледа. То је био један од разлога због чега је покренут циклус предавања. Други: Заиста постоје практичне потребе за одговорима на та питања. Наиме, ова питање се увек изнова постављају. Поставља се питање како православље и православна црква гледају на рат и ратовање. Поставља се већ 2000 година и не значи да имамо апсолутно све одговоре на та питања. Колико год би се о односу рата и православља говорило, увек би ту остала отворена питања о којима може да се разговара. Постоји једна заблуда да је све речено и да на све можемо наћи одговоре код светих отаца, у Светом Писму, светом предању. Долази ново време, нови облици ратовања. Нове технологије у ратовима отварају нова питања на која мора да се да одговор. То су разлози због којих је покренут циклус предавања. Уосталом, идеја је била да се најпре чују познаваоци и стручњаци који би имали шта да кажу на ову тему. И то различите провинијенције. Богослови најпре, филозофи, социолози, политиколози.
    Видимо да је на зборнику радило више стручњака из различитих области. На ову тему су писали проф.др Богољуб Шијаковић, архимандрит др Никодим (Богосављевић), проф.др Александар Фатић, др Владимир Димитријевић, др Александар Стевановић, Јеромонах Игнатије (Шестаков), Давор Џалто, Славиша Костић, др Василиос Јулцис, проф. др Ђорђе Енахе, јереј Вукашин Милићевић, Петар Бојанић, Јован Бабић, и Ви као приређивач и потписник увода.
    Да, настојали смо да добијемо гледања на овај феномен са различитих аспеката. Даље, била је идеја да се укључе стручњаци из што већег броја православних земаља и цркава. То нам је било важно, да видимо те специфичности, разлике. Али, на крају имамо погледе стручњака из Грчке, Румуније, Русије. Нисмо успели да доведемо познаваоце из других православних земаља који би говорили на ову тему. То је био први корак. Да се одржи један циклус предавања. Циклус је почео 1. априла 2015. године и трајао је до 22. априла 2016. године. Укупно једанаест предавања. С тим што треба напоменути да текст ђакона Ненада Илића, који је држао предавање, овде није уврштен. Зато је уврштен текст архимандрита др Никодима (Богосављевића) који је припремио своје излагање за овај циклус предавања, али га, из одређених разлога, није одржао у Институту, већ на једном другом месту. Његов текст смо уврстили у зборник. Он представља значајан допринос овој теми, јер је наслов његовог излагања био „Да ли је Христос био пацифиста?“
    Зборник не представља јединствено становиште, већ пре скуп различитих погледа; између неких је разлика толико велика, да се налазе на супротним крајевима.
    Реците нам, да ли се рат може сагледати (и како) кроз дискурс православља? Да ли је допуштено да се злу супротставља силом?
     
    Да, то је питање које се увек изнова поставља. Како православље гледа на рат. Када кажемо православље, онда мислимо Православна црква. Ако је Бог у кога верујемо, ако је Господ Исус Христос Бог љубави који доноси мир и да је мир идеал. У смислу мир у човековој души, да се човек помири сам са собом, да се измири са другима око себе. Један наш духовник, старац Тадеј је говорио „Измирите се сами са собом па ћете се измирити са целим светом“. Мир и у том политичком смислу, мир између држава. Поставља питање како се гледа на рат. Један од разлога због којих је такође важно било да се покрену оваква питања и да изађе један овакав зборник јесте чињеница да у нашој, Српској православној цркви међу богословима, свештеницима има оних који заговарају пацифистичко становиште које подразумева потпуно противљење свакој употреби силе. Такав став представљају као православни став, аргументујући чињеницама да се у Новом Завету и ономе што Господ поручује, говори, што је Његово учење, поступање, понашање, нигде не може наћи места или основа упоришта за употребу силе. То је чињеница код нас. У нашој традицији се то по први пут јавља. Уколико би православно становиште било апсолутно пацифистичко, онда би стварно могло да се постави питање „Како је на то гледао Свети Сава?“, а ми знамо да Свети Сава није био пацифиста. Из житија Светог Саве које су написали Доментијан и Теодосије, видимо да се Свети Сава залаже за мир. Да иде да преговара са једним великашем који је хтео да нападне његовог брата и тада младу краљевину Србију, где је Краљевина Србија била у опасности. Свети Сава каже: „идем да преговарам са њим, ја ћу га поучавати Богу, Божјој правди, Божјој истини. Ако мене не послуша, онда ви вршите своју човечанску дужност“. Ни једног тренутка се не може рећи да је Свети Сава, према ономе што знамо, из његовог житија, и његових поступака, био апсолутни пацифиста.  
    Следећа ствар, када би православно становиште било пацифистичко, онда се поставља питање како су канонизовани толики свети ратници у Српској Православној Цркви. Од Стефана Немање, односно Симеона Мироточивог, који је ратовао и који је био владар, од његовог сина Стефана Првовенчаног који је такође био владар, и који је такође ратовао, затим Светог краља Милутина, Светог Стефана Дечанског. На пример каже се, да ако је постојао светитељ на челу једне државе, онда је то био свети Стефан Дечански. Преко светог Краља Лазара, светог Петра Цетињског, који је такође ратовао, и сви они су канонизовани.
    Још много аргумената се може навести да ово пацифистичко становиште није дубоко укорењено у нашој традицији. Оно може да буде врло опасно у смислу да људе, институције и снаге које би требало да се супротставе непријатељу, паралише и збуњује. То је последица. Има једна књига од Ивана Иљина коју смо још давно превели и на коју сам посебно поносан, а која разјашњава ово питање врло дубоко и јасно, и која говори о томе да православни хришћани не да само имају право да се злу супротстављају силом, него су и дужни да се у одбрани својих ближњих злу супротстављају силом. Не само што је то његово право које се овим пацифистичким ставом оспорава, него је и дужност хришћана. Неко из личног кукавичлука, из своје личне неспремности, инсистира на оваквом становишту. Нико не воли да иде у рат. Имамо народну изреку „Ко рат жели, код куће га имао“. Нико то не воли. Уколико се рат намеће као једини излаз, онда се мора ићи у рат. Владика Николај у својој чувеној књизи „Рат и Библија“ говори да ни мајка ни отац не воле да туку дете. Ни један родитељ не воли, ако је нормалан. То је још један од разлога зашто је циклус предавања покренут. Уосталом, чак овде у текстовима могу да се виде различита схватања, која нису сва у потпуном једнодушју и једномислију. Желели смо да се чују та схватања. Немамо разлога неке ствари на силу намећемо.
    Ово је отворена теолошка тема, где се чују различита мишљења, где се сучељавају и где се супротстављају различити аргументи. Много је лакше ратовати супротним аргументима, него узимати оружје у руке и ратовати.
    Коме је намењен зборник „Православље и рат“?
    Могло би да се каже да је намењен најширој публици. Ако бисмо желели да то сузимо и конкретизујемо, онда је пре свега, намењен, снагама безбедности. Намењен онима који имају православан поглед на свет, који су чланови цркве, који живе хришћански и који сада морају да у свој поглед на свет, у свој живот, у свој систем вредности као православног хришћанина, уврсте и чињеницу да морају ратују. Шта то значи? Свакако да се сваки хришћанин пита, ако је лекар, на пример, како сада из хришћанске перспективе изгледа његов позив и призив лекара. Да он у хришћанима, пре свега онима који су достигли циљ хришћанског живота, а то значи они који су се посветили, који су канонизовани, да себе, свој живот, врлине којима тежи усклађује са тим примерима, тим узорима, тим идеалима. Скоро сам добио маил, који ме је јако обрадовао, од једне студенткиње са правног факултета, где је она, читајући уџбеник „Правну етику“ који је недавно изашао, а који смо приредили колега и ја, врло обрадована пише како је добила важан одговор у каквом односу стоји позив правника, а то подразумева различите специјалности у оквиру правничке професије: судија, адвокат, тужилац, и уопште правник, са хришћанским системом вредности. Она је препознала, да то није инкомпатибилно.
    За војника је најсложније ово питање. Кад кажем војника мислим и на официра, и на онога који је у полицији, и на онога који је у специјалним јединицама… Он се разликује од свих других хришћана, како на једном месту један руски филозоф каже „који се спасавају чистим рукама“, шта то значи? У преносном смислу: монах се спасава тако што се моли Богу, тако се иконописац спасава иконописањем, може да испља руке само од фарбе и боје. Лекар се спасава тако што помаже људима, али гледајте, војник, он треба да се спасава убијајући. У крајњем и убијајући. Није његов смисао да убије. Смисао тог војничког позива је прво да одвраћа, да одвраћа непријатеља. То је његова улога. Он, облачењем униформе показује спремност да погине, он се легитимише као легитимни циљ. Легитимни циљ у рату нисте ви, него је управо тај војник у униформи. Он је легитимни циљ. Он показује да је спреман да страда за своје ближње, али показује и да је спреман и да убије. Па чак и да убије. Зашто је за војнике то јако важно питање? Замислите војника који већ има ту дилему, јер у Светом Писму пише не убиј, јер то Господ у Новом Завету још више заоштрава: не само не убиј, него не гневи се на свог ближњег, и тако даље. Али ви сад у јендом тренутку морате да узмете оружје и кренете у рат да убијате. То није нешто што се дешавало тамо негде у средњем веку, када гледамо иконе светих ратника, наоружаних штитовима и мачевима, него се дешава хришћанима данас. Дешавало се нама који смо учествовали од 1991. на ратиштима. Дешава се православним руским војницима који сада учествују у многим оружаним сукобима, и на истоку Украјине, и у Сирији. И многи други православни војници сада учествују у многим мировним мисијама. То су такође питања која се отварају за православне хришћане.
     
          
    Имате у зборнику јако занимљиво питање, пошто је познато колико се сада употребљавају дронови у оружаним сукобима. Да ли православни хришћанин може да буде тај који ће управљати дроном и убијати на стотине људи, а да себе не излаже било каквој опасности? Многа питања данас стоје отворена. Да ли сада православни хришћанин треба да иде да служи војску? Шта то значи ако православни хришћанин иде да служи професионалну војску? Ту сада долазе тешка етичка питања. Раније, када је требало да бране своју отаџбину, код хришћана није било много моралних дилема. Морао си да идеш да браниш отаџбину. Наши преци који су се у Првом светском рату супротставили аустроугарској армади, бранили су своју отаџбину, своју земљу, своју веру од иноверних. Од римокатолика пре свега. Није било дилеме. Само се постављало питање ко је кукавица, ко није. Данас, када имате ситуацију да се од војника, уколико су професионални,очекује да осим тога да сутра бране земљу, очекује се да иду и у мировне мисије. Поставља се велико питање, да ли тај војник треба да иде или не. Не може селективно да се гледа, да ће неке ствари у војсци радити, а неке неће радити.
    Даље, рецимо, једно занимљиво питање. Знамо да је највећи грех, да човек почини самоубиство. За све друго може да се покаје. То имамо као пример, разбојник на крсту се први од свих покајао и први је био у Царству Небеском. Правио је за живота, вероватно, незамисливе ствари. Покајао се. Онај који изврши самоубиство, не може да се покаје. Ту се поставља једно питање, како би се гледало, уколико би неко одузео себи живот да би се спасао од понижавања које може да доживи. Заробљени војници доживљавају бескрајна, не мучења, него понижавања. То је рецимо, једно питање, које бисте ви сада, када бисте разговарали, и у цркви постављали ово питање духовницима, теолозима, свештеницима, епископима, давали би вам различите одговоре.
    Стога ова тема остаје трајно отворена. Зато на ова тему никада нису дати коначни одговори, зато она треба да буде увек отворена јер живот и начин ратовања намеће друга питања која траже одговоре.
    Са пуковником у пензији, проф. др Бориславом Гроздићем
    Разговара Ива Бендеља
    22 / 01 / 2018
    http://www.pravoslavie.ru/srpska/110043.htm
  11. Волим
    Danijela got a reaction from александар живаљев for a Странице, Неустрашиви мегданџија и верни син Цркве   
    О 200-годишњици упокојења Светог праведног адмирала Ушакова
          
    Од искона су у руској традицији војни подвизи и заштита отаџбине били једнако вредновани као и подвизи у име вере у Христа. Јунаци, који су се на бојном пољу жртвовали за своје саборце, сматрани су од стране својих сународника мученицима, који су примили небески венац светости од Господа. Можемо узети за пример древне руске летописе који говоре о Мамајевом бојишту, у којима је описано како анђели овенчавају венцима Царства небеског многе погинуле руске војнике на Куликовском пољу. И у скоријој прошлости, нашим подвижницима су се указивали слични призори, за време Првог и Другог светског рата. А у 19. веку Светитељ Филарет (Дроздов) је изрекао: «Само је онај истински непобедив, коме је венац мучеништва за Веру, Цара и Отаџбину једнако угодан, као и венац победе» и «онај који се оружјем подвизава у овој борби достиже подвиг вере и истине, који су хришћански мученици достизали исповедањем вере и истине, страдајући и умирући за своје исповедање.»
    У руској историји има много војсковођа – кнежева, генерала – за које су ратничка и хришћанска дужност биле нераскидиво повезане. Многе од њих је и Црква прославила и прибројила их светима. Али у том сабору, венац Светог праведног адмирала Ушакова сија посебно јарко.
     
          
    По непобедивости, непоражености он стоји раме уз раме са Александром Невским. Али победе Ушакова нису служиле опстанку државе и народа, он је побеђивао у оно доба кад су Русија и њена царевина биле у зениту. То значи да њима недостаје та драж тегобе и трагичног хероизма, која је присутна у делима Александра Невског. Живот адмирала Ушакова се у већој мери може поредити са преподобним монашким подвигом јер су га красили: светост живота, удубљеност у веру, потпуна предаја вољи Божијој и аскетском начину живота. Такав узор је заиста и постојао у његовом житију у виду његовог стрица Преподобног Теодора Санаксарског, игумана манастира близу којег је пензионисани адмирал провео последње године свог овоземаљског живота и где је био сахрањен.
    Ипак, Ушакова од Александра Невског дели велики број столећа и не превише узвишено аристократско порекло, а од монашких подвижника – звање мирјанина. Испоставља се да је Фјодор Ушаков најближи нама самима. Нама, који смо од адмирала удаљени свега око 200 година, који, као и он, проводимо свој живот окружени световним бригама, али га посвећујемо служењу, притом не само ратничком позиву, већ и отаџбини, Богу, ближњим.
    Провинцијални племић из неимућне породице, самим својим пореклом предодређен за официрски позив, Фјодор Ушаков је постао хришћански узор, близак и разумљив савременом православцу. Он је часно вршио своју дужност, увек имајући на уму Божије заповести ставио је Русији на располагање све своје таленте, волео је људе и милосрдно се односио према њима. Никада се његове речи нису разликовале од његових дела, његове мисли биле су нераздвојне од молитве, а његова душа пуна благодарности за све дарове које је примио од Бога.
    Па ипак још увек није свима јасно зашто је адмирала Ушакова посветила Црква – спочетка као локалног свеца, а потом и као општецрквеног. Да ли је то учињено због његових победа над иноверним Турцима или безбожничким Французима? Можда због војне успешности и професионализма? Због успешног остварења тежњи Руске царевине? Да ли због славе руске флоте, која је под његовом командом достигла свој врхунац? Зарад личне скормности, бриге о подчињенима и добробити људи? Има ли политика удела у тој канонизацији? И да ли је то просто случајност? Јер ипак смо ми имали много талентованих, скромних и брижних војсковођа, заслужних за велике победе. Зашто је од свих њих само Ушаков проглашен за свеца? Да ли само зато што је он буквално чинио чуда у морским окршајима и далеко је изнад других руских адмирала по броју победа?
    О томе ћемо мало касније, а сада ћемо говорити о ономе што је Русија добила, захваљујући адмиралу Ушакову.
     
          
    Пре више од хиљаду година Црним морем су крстариле лађе древних руских кнежева и трговаца, због чега су Византинци ово море и назвали Руским. После су то подручје освојили Татари и Турци, те Руси више нису били пожељни на тим просторима. Петар Први је покушао да прокрчи Русији излаз ка Црном мору, али безуспешно. Пробала је то да учини и царица Ана, али није успела да приведе ствари крају. Тек је Катарина Велика у рату са Турцима (1768—1774) добила сагласност султана да руски трговачки бродови могу пловити по Црном мору и даље кроз мореузе у Средоземље. Руски ратни ексадрони су и тада још увек били приморани да до обала јужне Европе плове из лука Балтичког мора. Чак и руски трговци нису били поштеђени разних потешкоћа које су им наметали Турци. Црноморска флота још није била основана. Она је тек била у повоју, а у бродоградњу су биле упрегнуте све силе тадашње Империје.
    Русија је ослободила Крим од Татара 1783. године. А кроз четири године почео је други руско-турски рат под вођством царице Катарине.
    Адмирал Ушаков је заслужан за то што је Црно море опет постало руско, ломећи турске војне лађе на парам-парчад, лукавим маневрима и невиђеном одважношћу преваривши турске морнаре, он је својом новонасталом Црноморском флотом успео оно што многи пре њега нису могли ни да сањају.
    Већ после прве победе код Змијског острва надомак обале Румуније, где је, тада капетан, Ушаков командовао претходницом и успео да уведе револуционарну промену у линијску тактику морског боја, посилни турског адмирала Хасан Паше је јавио султану неочекивану новост: османска морнарица се не може супротставити руској флоти! Све то под околностима у којима је турска сила неколико пута превазилазила руску, и по броју бродова и њиховом квалитету. Турска морнарица је у том тренутку била модернизована уз помоћ Француске и Шведске.
    После следећег успеха – десетковања турске флоте код Керченског мореуза – османлије су почеле да се плаше «Ушак Паше». У тој бици Фјодор Ушаков је помутио планове султана који је намеравао да спроведе велики десант на Крим у циљу освајања полуострва. А кроз два месеца, код Рта Тендра, Турци су се дали у бег чим су на хоризонту спазили ескадрон Ушакова. Они, свеједно, нису могли да избегну бој. «Наши су, захваљујући Богу, тако испрашили Турке, да је то дивота», писао је царици Потемкин и хвалио Ушакова: «Где још има тако славног мегданџије!»
     
          
    Круна тог рата је био бој код гребена Калиакра у Бугарској. Османлијама, које су намеравале да нанесу директни ударац «Ушак Паши», нису помогли ни алжирски гусари, ни већ уобичајено премићуство у броју бродова. Остаци разбијеног турског ескадрона једва су допловили до Цариграда. Султану је прочитана тужбалица: «О, узвишени, твоје флоте више нема!» Након тога је он пожурио да закључи мир са Русијом. Катарина Друга је том приликом записала да је султан, «који се двадесет четири часа раније узносио, сада постао мио и пријемчив, као теле.»
    Русија је учврстила свој суверенитет над Црним морем, приковавши Турке за обалу. Новоснована Црноморкса флота је за само неколико година постала једна од највећих поморских сила на свету. Читав низ величанствених победа Ушакова приближио је Русију државама Средоземља, олакшала руску политику ослобођења православних народа на Балкану и омогућила учешће Црноморске флоте у предстојећим ратовима против Наполеона. Другим речима, Руска царевина је захваљујући Ушакову постала много битнији актер европске међународне политике. После ослобођења Јонских острва од Француза, за време Средоземног похода Ушакова, освајања Крфске тврђаве с мора и потискивања Наполеонове војске десантима на обалама јужне Италије, његово име је уливало страх и трепет по целој Европи, заједно са великим маршалом Суворовим.
    «Наравно, никада није било случаја, који се може поредити са овим, – одушевљено је написао Италијан, очевидац ових битака. — Једино је руска војска могла да направи такво чудо. Каква храброст, каква дисциплина, какви кротки, љубазни људи! Овде Русе обожавају, и помен на њих ће бити запечаћен у свим срцима грађана наше отаџбине.»
    Ушаков је постао и оснивач независне православне грчке државе – Републике Седам Јонских Острва. Уз дозволу руског цара Павла Првог, сакупио је владу састављену од мештана и подарио им устав. До данашњих времена Грци са ових простора прослављају адмирала Ушакова као свог националног хероја. Истини за вољу, у будућности ће његово дело делимично доживети тужну судбину.
     
          
    «Када сам 1988. године први пут отишао да истражујем документе у архиву на Крфу рекли су ми да никаквих докумената о Фјодору Ушакову нема, – причао је биограф адмирала Ушакова, В. Ганичев. — То се, наравно, испоставило као неистина… Пронашао сам потребне документе у фасцикли са натписом 'Руско-турска окупација'. Питао сам архивара да ли га је стид? Па овај човек вас је ослободио, подарио вам устав, дао вам државност. Архивар је буквално поцрвенео и рекао да је тај термин устаљен још од времена енглеске управе овим острвима од 1815. до 1864. године. Па да, када Енглези окупирају острво то је демократија, а када га Руси ослободе од муслиманских освајача то се онда зове окупација. Данас су ти термини избачени из употребе. Долазио сам у исти архив и касније, локални историчари су почели да објављују своја истраживања и овај приступ се променио.»
    Својевремено су Ушакова звали «морски Суворов». Као и о Суворову, и о адмиралу су говорили: «Победа је тамо где је Ушаков!» Та два велика човека своје епохе су били слични. Обојица су самопожртвовано, не мислећи на себе, ратовали за добробит отаџбине. Обојица су унели велике измене у тактици линијског боја и заменили је тактиком брзог маневрисања – један на мору, а други на сувом. Обојица су из душе волела обичне војнике и морнаре. Обојица су чистили Европу од француске револуционарне куге и овенчали се нечувеном славом. Обојица су били аскете у свакодневном животу и скрушено су спуштали главу пред Богом, који им је због њихове вере и молитве даровао непобедивост.
    Можемо се надати да ће некада доћи ред и на Александра Суворова да буде прослављен као свети ратник. Ушаков га је у томе претекао.
     
    Крф       
    «Задивљујућа личност, задивљујућ човек. Он је канонизован, разуме се, најпре због светости његовог живота. Али његове подвиге и храброст није могуће одвојити од целог његовог живота… непобедив је био велики ратник адмирал Ушаков, захваљујући сили молитве и заступништва пред Богом у биткама с непријатељем» — тако га је описао митрополит, а сада патријарх, Кирил.
     
    Праведност адмирала се пре свега огледала у његовом молитвеном жару. «У свим својим подухватима највернију наду имам у помоћ Божију», — говорио је Фјодор Ушаков. А из свег тог молитвеног подвига и целокупне окренутости ка Богу произилазило је следеће: брига о људима до тачке жртвовања сопственог живота (узгред, Ушаков је био и строг и жестоко кажњавао за кршења правила службе), милосрђе и добротворни рад, кроткост пред животним бурама и незгодама, дубок осећај одговорности пред Свевишњим за сва дела, непрестано усавршавање у поморској ратној вештини, вера у обавезно одолевање непријтељу коју је преносио и на друге официре и морнаре, и достизање победа – «не бројчаном надмоћношћу, већ умећем», не ослоњајући се на своје силе, већ «имајући верну наду у Бога и Његову помоћ».  
    Хришћанска благочестивост Ушакова је била добро позната његовим савременицима. После сваког повратка у Севастопољ, након још једне у низу победа, прво његово наређење би гласило: «Предлажем да сутрашњег дана сви будемо у цркви Николаја Чудотворца како бисмо се помолили и заблагодарили Свевишњем на тако дивној дарованој победи…» Царица Катарина је, позвавши Ушакова у Петербург на званичну аудијенцију 1793. године, поклонила адмиралу ништа друго до златни ковчежић са честицама моштију светих. О Васкрсу, на тек од Француза ослобођеном Крфу, је по молби адмирала била одржана литија око градске тврђаве. Фјодор Ушаков је лично носио кивот са моштима Светог Спиридона Тримитунтског, чије се мошти чувају у главном храму тог острва. Његова великодушност није знала за границе. Много пута је из свог џепа плаћао провијант и опрему својим подчињенима или давао новац за потребе флоте. Чак и незнанци су сасвим лако могли да добију пријем у његовом дому и да му се обрате за помоћ.
    Посебно су хришћанском љубављу биле испуњене последње године живота Фјодора Ушакова. Примао је све коме је био потребан новац или нешто друго. За време рата, 1812. године, адмирал у пензији је, док је живео у Тамбовској губернији, својим средствима издржавао војну болницу у оближњем граду Темникову и куповао опрему за Тамбовски пук. После изгнања француских завојевача из Русије, он је сву своју штедњу дао људима који су највише пострадали у рату.
     
    Није случајно адмирал за своју последњу луку изабрао село покрај Санаксарског манастира. Његова душа је чезнула за монашким животом. Да се није одазвао поморском позиву, највероватније би отишао у манастир. Међу поморским и манстирским животом није правио велику разлику: «Поморац, као и монах, мора постојано да се моли и да ради.» Сваку недељу и сваки празник, Фјодор Ушаков је долазио у манастир да се моли. За време Великог поста је тамо и живео недељама, «присуствовао на служби од почетка до краја, слушао са страхопоштовањем» — како је то описао игуман обитељи после упокојења адмирала Ушакова. «Прилагао је усрдно знатна средства у добротворне сврхе», даривао је манастирску цркву богатим прилозима. А краће: «проводио је своје последње дане у крајњој скромности и завршио је свој живот како приличи истинском хришћанину и верном сину свете Цркве.»  
    Данас нам се Свети праведни ратник Фјодор Ушаков обраћа са иконе следећим речима: «Не очајавајте, ове грозне буре ће се окренути на славу Русије!»
    Изречене 1812. године ове речи звуче као рефрен руске историје. И увек су у нашој историји били нераздвојни светост праведника и слава отаџбине.
    Наталија Иртенина С руског Александар Ђокић
     
    http://www.pravoslavie.ru/srpska/107377.htm
  12. Свиђа ми се
    Danijela got a reaction from Wu for a Странице, Боркиња, психолошкиња, војникиња, секретарка – ГРАМАТИЧКИ НЕПРАВИЛНЕ   
    Зграда Српске академије наука и уметности/Фото: Зоран Лончаревић, Расфото Уводне напомене
    Одбор за стандардизацију српског језика је до сада расправљао и званично реаговао на питања која су се односила на називе занимања женских особа – одлука бр. 57: Како именовати занимања и титуле женских особа (Списи Одбора за стандардизацију, X, 2008, с. 98–104). О томе постоје појединачни прилози српских лингвиста (Ковачевић, Клајн, Бугарски, С. Савић и др.). Овом приликом истиче се потреба за прецизнијом препоруком и ставовима како би се избегла банализација језичке теорије – да се због присуства или одсуства неке граматичке категорије може закључити о присуству или одсуству неке равноправности или дискриминације у језику.
    Образложење
    1. Поглед на свет, систем културе или друштвени систем нису условљени пуким постојањем или непостојањем одређених граматичких категорија, те се они стога не могу ни мењати њиховим увођењем или инсистирањем на доследности њихове употребе. Став да је само родно диференциран језик – језик родне равноправности, те да генеричка употреба мушког граматичког рода, или претпоставка да је таква употреба аутоматски „родно неутрална“, нарушава ту равноправност, представља управо банализацију лингвистичке теорије зато што савремена лингвистика сматра да се на основу присуства или одсуства неке граматичке категорије не може закључивати о присуству или одсуству претпостављене одговарајуће логичке категорије, нити пак о ванјезичкој стварности. 2. Такође, став да је само родно диференциран језик – језик родне равноправности подразумева да језици који не познају граматичку категорију рода нису или не могу бити језици родне равноправности. Тиме се, имплицитно, дискриминишу говорници оних језика који не поседују одговарајуће граматичке категорије, попут енглеског језика. А управо је на англосаксонском говорном подручју питање родне равноправности у језику решено на сасвим другачији начин – потпуном неутрализацијом обележја рода у ретким случјаевима где се оно јавља: на пример, уместо chairman препоручује се коришћење chairperson, a уместо policeman – police officer. Ово имплицира постојање друкчијег става у оквиру теорије родне равноправности, потпуно супротног оном који се шири у нашој јавности, а то је став да се родна равноправност заправо обезбеђује употребом родно неутралних облика, док инсистирање на обележавању пола у контексту у коме је тај податак ирелевантан може указивати на дискриминацију.
    3. Родна неутралност генеричког мушког рода у српском језику није претпоставка, већ лингвистичка чињеница: граматички и природни род именица у српском језику нису идентични. Граматике српског језика у званичној употреби кажу да именице које значе врсту, звање или занимање означавају бића оба пола (човек/људи, пас, голуб, писац, судија…). Стога тврдња да употреба генеричког мушког рода угрожава права жена бива у нескладу са важећим ставом лингвистичке науке. И не само то ― оваква би тврдња подразумевала да су готово сви законодавни акти Републике Србије, почев од Устава, – родно дискриминаторски, јер се у њима не користе доследно облици женског рода. И у самом Закону о равноправности полова користи се генерички мушки род (сведок, послодавац…). При том, Закон о равноправности полова, сасвим у складу са важећом граматиком српског језика, изричито каже: Термини којима су у овом закону означени положаји, професије, односно занимања, изражени у граматичком мушком роду, подразумевају природни мушки и женски род лица на које се односе.

    4. Граматичка категорија женског рода није једино средство за обезбеђивање видљивости жена у српском или било ком другом језику, нити пак може утицати на дискриминацију или равноправност жена. Равноправност не зависи од употребе појединих граматичких категорија, већ од контекста у коме су оне употребљене, односно – од значења целине текста. Чак и уз доследну употребу граматичке категорије женског рода могу се изражавати дискриминаторски ставови о женама (нпр. Жене политичари (политичарке) неспособне су за обављање одговорних послова). Такође, текстови у којима се не користи граматичка категорија женског рода могу садржати ставове који афирмишу родну равноправност. Позитиван пример представља превод Повеље Уједињених нација на српски језик. Повеља се залаже за сваки вид равноправности, па и за равноправност полова, али се у самом тексту користи синтагма права човека, а не тзв. родно осетљива синтагма права мушкараца и жена (уп. „унапређивање и подстицање поштовања права човека и основних слобода за све без обзира на расу, пол, језик и веру“).
    5. Стандардизација говора у званичној и јавној употреби може у одређеној мери подразумевати интервенцију у правцу слања пожељне политичке поруке. Међутим, нормирање језика се не сме руководити искључиво принципом слања пожељне политичке поруке, посебно када се то коси са увидима до којих је дошла званична наука о језику, или када би то значило нарушавање структуре датог језика, односно – било у нескладу са важећим граматичким и правописним нормама и добром језичком праксом. Стога свака стандардизација говора у званичној и јавној употреби у Републици Србији мора најпре бити усклађена са постојећом нормом српскога језика.
    Препоруке  и ставови одбора за стандардизацију српског језика
    Облике женског рода за именице које значе професије треба употребљавати тамо где је њихова употреба у складу са постојећом нормом и добром језичком праксом. Када је реч о облицима женског рода за означавање професија који нису нормирани или уобичајени у језичкој пракси, исправно је користити генерички мушки род (нпр. борац, пилот, академик), јер његова употреба никако не имплицира дискриминацију жена, већ подразумева свет о једнакој друштвеној (/људској) вредности мушкарца и жене.
    Уколико је у датом контексту неопходно нагласити да је носилац функције женског рода, то се може обезбедити и другим језичким средствима или навођењем личног имена. Пример 1: Прва жена космонаут Валентина Терешкова летела је у космос.Пример 2: Генерални конзул Александра Ђорђевић задужена је за конзуларно подручје GK Frankfurt. У првом примеру важно је у датом контексту нагласити пол, док је у другом примеру, управо због принципа родне равноправности, потпуно ирелевантно да ли је генерални конзул мушког или женског пола, а при том је видљивост жена већ обезбеђена навођењем личног имена конзула.
    Коришћење паралелних форми или навођење форме у мушком роду са ознаком за наставак у женском роду непотребно оптерећује реченицу, уз сасвим изгледну могућност њеног довођења до апсурда (Сви присутни/присутне на овој прослави били/биле су недвосмислено разочарани/разочаране итд.), те их због тога не треба користити.
    Нацрт текста одлуке сачинила је Софија Милорадовић, члан Одбора за стандардизацију српског језика. Нацрт је разматран на седници од 24. фебруара 2011. године и усвојен каo одлука бр.60.
    Претходно је овај текст разматрало и усвојило Научно веће Института за српски језик САНУ.
    Дечији хор „Чаролија“/Фото: Танјуг, Д.Ж. Институт за српски језик © 2017
     САНУ
    http://hronograf.net/2017/10/12/sanu-borkinja-psiholoskinja-vojnikinja-sekretarka-gramaticki-nepravilne/
  13. Свиђа ми се
    Danijela got a reaction from хахаха for a Странице, Боркиња, психолошкиња, војникиња, секретарка – ГРАМАТИЧКИ НЕПРАВИЛНЕ   
    Зграда Српске академије наука и уметности/Фото: Зоран Лончаревић, Расфото Уводне напомене
    Одбор за стандардизацију српског језика је до сада расправљао и званично реаговао на питања која су се односила на називе занимања женских особа – одлука бр. 57: Како именовати занимања и титуле женских особа (Списи Одбора за стандардизацију, X, 2008, с. 98–104). О томе постоје појединачни прилози српских лингвиста (Ковачевић, Клајн, Бугарски, С. Савић и др.). Овом приликом истиче се потреба за прецизнијом препоруком и ставовима како би се избегла банализација језичке теорије – да се због присуства или одсуства неке граматичке категорије може закључити о присуству или одсуству неке равноправности или дискриминације у језику.
    Образложење
    1. Поглед на свет, систем културе или друштвени систем нису условљени пуким постојањем или непостојањем одређених граматичких категорија, те се они стога не могу ни мењати њиховим увођењем или инсистирањем на доследности њихове употребе. Став да је само родно диференциран језик – језик родне равноправности, те да генеричка употреба мушког граматичког рода, или претпоставка да је таква употреба аутоматски „родно неутрална“, нарушава ту равноправност, представља управо банализацију лингвистичке теорије зато што савремена лингвистика сматра да се на основу присуства или одсуства неке граматичке категорије не може закључивати о присуству или одсуству претпостављене одговарајуће логичке категорије, нити пак о ванјезичкој стварности. 2. Такође, став да је само родно диференциран језик – језик родне равноправности подразумева да језици који не познају граматичку категорију рода нису или не могу бити језици родне равноправности. Тиме се, имплицитно, дискриминишу говорници оних језика који не поседују одговарајуће граматичке категорије, попут енглеског језика. А управо је на англосаксонском говорном подручју питање родне равноправности у језику решено на сасвим другачији начин – потпуном неутрализацијом обележја рода у ретким случјаевима где се оно јавља: на пример, уместо chairman препоручује се коришћење chairperson, a уместо policeman – police officer. Ово имплицира постојање друкчијег става у оквиру теорије родне равноправности, потпуно супротног оном који се шири у нашој јавности, а то је став да се родна равноправност заправо обезбеђује употребом родно неутралних облика, док инсистирање на обележавању пола у контексту у коме је тај податак ирелевантан може указивати на дискриминацију.
    3. Родна неутралност генеричког мушког рода у српском језику није претпоставка, већ лингвистичка чињеница: граматички и природни род именица у српском језику нису идентични. Граматике српског језика у званичној употреби кажу да именице које значе врсту, звање или занимање означавају бића оба пола (човек/људи, пас, голуб, писац, судија…). Стога тврдња да употреба генеричког мушког рода угрожава права жена бива у нескладу са важећим ставом лингвистичке науке. И не само то ― оваква би тврдња подразумевала да су готово сви законодавни акти Републике Србије, почев од Устава, – родно дискриминаторски, јер се у њима не користе доследно облици женског рода. И у самом Закону о равноправности полова користи се генерички мушки род (сведок, послодавац…). При том, Закон о равноправности полова, сасвим у складу са важећом граматиком српског језика, изричито каже: Термини којима су у овом закону означени положаји, професије, односно занимања, изражени у граматичком мушком роду, подразумевају природни мушки и женски род лица на које се односе.

    4. Граматичка категорија женског рода није једино средство за обезбеђивање видљивости жена у српском или било ком другом језику, нити пак може утицати на дискриминацију или равноправност жена. Равноправност не зависи од употребе појединих граматичких категорија, већ од контекста у коме су оне употребљене, односно – од значења целине текста. Чак и уз доследну употребу граматичке категорије женског рода могу се изражавати дискриминаторски ставови о женама (нпр. Жене политичари (политичарке) неспособне су за обављање одговорних послова). Такође, текстови у којима се не користи граматичка категорија женског рода могу садржати ставове који афирмишу родну равноправност. Позитиван пример представља превод Повеље Уједињених нација на српски језик. Повеља се залаже за сваки вид равноправности, па и за равноправност полова, али се у самом тексту користи синтагма права човека, а не тзв. родно осетљива синтагма права мушкараца и жена (уп. „унапређивање и подстицање поштовања права човека и основних слобода за све без обзира на расу, пол, језик и веру“).
    5. Стандардизација говора у званичној и јавној употреби може у одређеној мери подразумевати интервенцију у правцу слања пожељне политичке поруке. Међутим, нормирање језика се не сме руководити искључиво принципом слања пожељне политичке поруке, посебно када се то коси са увидима до којих је дошла званична наука о језику, или када би то значило нарушавање структуре датог језика, односно – било у нескладу са важећим граматичким и правописним нормама и добром језичком праксом. Стога свака стандардизација говора у званичној и јавној употреби у Републици Србији мора најпре бити усклађена са постојећом нормом српскога језика.
    Препоруке  и ставови одбора за стандардизацију српског језика
    Облике женског рода за именице које значе професије треба употребљавати тамо где је њихова употреба у складу са постојећом нормом и добром језичком праксом. Када је реч о облицима женског рода за означавање професија који нису нормирани или уобичајени у језичкој пракси, исправно је користити генерички мушки род (нпр. борац, пилот, академик), јер његова употреба никако не имплицира дискриминацију жена, већ подразумева свет о једнакој друштвеној (/људској) вредности мушкарца и жене.
    Уколико је у датом контексту неопходно нагласити да је носилац функције женског рода, то се може обезбедити и другим језичким средствима или навођењем личног имена. Пример 1: Прва жена космонаут Валентина Терешкова летела је у космос.Пример 2: Генерални конзул Александра Ђорђевић задужена је за конзуларно подручје GK Frankfurt. У првом примеру важно је у датом контексту нагласити пол, док је у другом примеру, управо због принципа родне равноправности, потпуно ирелевантно да ли је генерални конзул мушког или женског пола, а при том је видљивост жена већ обезбеђена навођењем личног имена конзула.
    Коришћење паралелних форми или навођење форме у мушком роду са ознаком за наставак у женском роду непотребно оптерећује реченицу, уз сасвим изгледну могућност њеног довођења до апсурда (Сви присутни/присутне на овој прослави били/биле су недвосмислено разочарани/разочаране итд.), те их због тога не треба користити.
    Нацрт текста одлуке сачинила је Софија Милорадовић, члан Одбора за стандардизацију српског језика. Нацрт је разматран на седници од 24. фебруара 2011. године и усвојен каo одлука бр.60.
    Претходно је овај текст разматрало и усвојило Научно веће Института за српски језик САНУ.
    Дечији хор „Чаролија“/Фото: Танјуг, Д.Ж. Институт за српски језик © 2017
     САНУ
    http://hronograf.net/2017/10/12/sanu-borkinja-psiholoskinja-vojnikinja-sekretarka-gramaticki-nepravilne/
  14. Свиђа ми се
    Danijela got a reaction from Tavita for a Странице, СПЦ: Телеграф измишља црквене афере!   
    Обавештавамо верни народ наше Свете Цркве као и све друге заинтересоване људе добре воље да је финансијско пословање Храма Светог Саве, за време старешинства тадашњег викарног Епископа топличког а данас нишког, господина Арсенија, вођено савесно и одговорно, што је као резултат имало увећање буџета Храма а не његово поткрадање како је у Телеграфу речено. Такође треба знати да је примопредаја дужности старешине Храма Светог Саве између епископа Арсенија и архимандрита Стефана Шарића обављена у складу са црквеним прописима.
    Из Канцеларије Његове Светости
    http://www.spc.rs/sr/saopshtenje_za_javnost_34
  15. Свиђа ми се
    Danijela got a reaction from Поуке.орг инфо for a Странице, СПЦ: Телеграф измишља црквене афере!   
    Обавештавамо верни народ наше Свете Цркве као и све друге заинтересоване људе добре воље да је финансијско пословање Храма Светог Саве, за време старешинства тадашњег викарног Епископа топличког а данас нишког, господина Арсенија, вођено савесно и одговорно, што је као резултат имало увећање буџета Храма а не његово поткрадање како је у Телеграфу речено. Такође треба знати да је примопредаја дужности старешине Храма Светог Саве између епископа Арсенија и архимандрита Стефана Шарића обављена у складу са црквеним прописима.
    Из Канцеларије Његове Светости
    http://www.spc.rs/sr/saopshtenje_za_javnost_34
  16. Свиђа ми се
    Danijela got a reaction from Пг for a Странице, Не дајмо се!   
    Чини се да у православним породицама, нема и не може бити сукоба и још више развода. Али чак и на састанцима свештенства пре неколико година Патријарх Алексије је с болом говорио о распадима православних бракова и бракова свештеника.
     
          
    Архимандрита Тихона (Шевкунов), игумана Сретењског манастира и ректора Богословије, овај проблем не може а да не брине, с обзиром да за време студија богословије већина његових студената ствара породицу. Како сачувати будуће свештенике од грешака? Зашто човек раставља оно што Бог саставља?
    У целини, хришћанске породице наравно, су стабилније него нецрквене породице. Имамо међу парохијанима разводе - што је редак феномен, иако у Сретењски манастир долази око хиљаду људи, и у великој мери су то млади људи и људи средњих година. Ипак, морамо признати да број развода међу православцима расте. Без обзира колико ми било горко то да признам, разводи се дешавају у последње време, чак и у свештеничким породицама. Могло би се рећи да су хришћански бракови све мањкавији и проблематичнији. Зашто се ово дешава?
    Зашто се распадају бракови хришћана
    Први и општи узрок – уживање у свим чарима живота. Вулгарни циљ хедониста - "узети све од живота", то је, ако не главни, онда у великој мери одређујући разлог, исто је и међу црквеним људима. Постајемо све више и више себични. Ово је свакако важно и за нас, за свештенство.
    Други разлог: православци, о којима сад и говоримо, једноставно нису научили шта је хришћански брак. И примери срећних, дугорочних, у високом смислу одговорних супружника у браку су ретки. Али супротних примера - беспомоћности самих супружника, рођака, исповедника пред распадом породица – има колико хоћете. На крају, развод, као обична варијанта бежања од породичне кризе, постаје прихватљиво решење. Развод можда није пожељан исход, али се доживаљава као реална варијанта чак и за младе људе, који су тек почели да разматрају брак.
    Срећне, јаке хришћанске породице наших родитеља и пријатеља саме по себи треба да науче адолесценте породичном животу, и представљају вредне примере за учење и подражвање. Сваки од тих бракова, посебно данас, заиста је наша заједничка црквена имовина. Није ни потребно коментарисати то што деца уче на примерима већине тренутних дисфункционалних породица. У Русији у 2012. години на хиљаду бракова долазило је осамдесет развода.
    Постоје горки примери православаца који заправо живе са две породице. Овде морамо поменути још један разлог који доприноси хлађењу духовног живота, а посебно колапсу хришћанских бракова. Ради се о лажном односу према исповеди. Многи људи у цркви данас су уверени да ће им све бити опроштено, ма шта да учине. Чак и чинивши смртни грех, човек је унапред сигуран: Отац ће све опростити и грех ће нестати. Постоји у ствари дисторзија самих темеља духовног живота: мекоћу свештеника човек доживљава као охрабрење за грех.
    Хришћанин мора да се покаје
    Данас често говоре да су епитимије, изопштење од Светог Причешћа, неефикасне и беспотребне чак и када се ради о оцрковљеним људима. Ја се не слажем са тим. Епитимија је потребна у духовном животу. На томе је, узгред, инсистирао још и патријарх Пимен - он је пре више од тридесет година позвао свештенике да не буду као они које су у старој Русији називали "потаковницима" - свештеницима који су својом лажном снисходљивошћу били попустљиви према греху.
    У псалтиру, цар Давид нас упозорава Светим Духом: "Господ ће поломити кости човеку који воли да ужива." Свештеник неприметно може да се претворити у човека који воли да угађа другима. Ово, наравно, не значи да треба да будемо крути ригористи: корак напред - може, корак назад - метак. Поготово се то тиче сфере породичних односа, која је можда најделикатнија и најсуптилнија тема у пастирској пракси, што захтева мудрост, време и бригу. Ипак, у другу крајност не треба упадати.
    Хришћанин мора да се каје и поправља, уместо да просто пролази кроз формалност анулирања својих грехова. Зарад добробити покајника, после озбиљног духовног преступа као неминовна последица треба да следи казна. И то није озлоглашени "легалистички" приступ. Подсетимо се шта значи словенска реч "казна"? Не преводи се као "грдња‟ већ као "учење". Дакле, таквом поуком, наравно у неким случајевима то може бити и потпуно помиловање у истом тренутку, уколико свештеник одговорно види у том свом пастирском решењу корист за хришћана.
    Родитељи не знају како њихова деца живе
    Још један нови проблем у изградњи породичног живота - за мене, признајем, неочекивани - али можда највише подмукли: родитељи не знају како њихова деца живе. И, сходно томе, не могу на време да утичу на њих. И то није само дежурна брига.
    Пре неколико година, док сам радио у програму за борбу против конзумирања алкохола од стране деце и тинејџера, доста сам комуницирао са ученицима из средњих и старијих разреда. Тада сам јасно схватио да родитељи у дословном смислу, немају појма чиме се баве њихова деца.
    У контексту тренутног разговора о породици, оставићу по страни чак и то да наизглед сасвим имућна девојка, кћер истих таквих родитеља, може скоро сваки дан безбрижно, а да мама и тата не примете, пије алкохолне коктеле, пиво и вино (!): Родитељима није стало до деце. Формално дете иде у школу, код приватног учитеља, на разне секције, а начина да се сакрије мирис алкохола има на претек. Многобројност овог феномена је видљива, јер према подацима Роспотребнадзора од пре четири године у Русији је на дневном нивоу конзумирало алкохол 33% дечака и 20% девојчица, почевши од старости од тринаест година.
    Што се тиче наше теме - питања брака и посебно будућности брака, морамо да кажемо да многа деца почињу да живе "одраслим" животом са тринаест или четрнаест година, уз потпуно и блажено незнање родитеља. Нажалост, ово није претеривање. Статистика о овоме прилично пуно говори. Као и то да деца у 4. разреду средње школе мењају много партнера, што је просто застрашујућа констатација. Медицински специјалисти појашњавају да у овом случају под речју "много" не мисле на једноцифрене, већ на двоцифрене бројке.
    Као резултат тога, ови млади мушкарци и жене једноставно нису у стању да створе породицу. И ето, долази код свештеника на исповест, рецимо, млада жена и јеца од сопствене беспомоћности: "Волим свог мужа, али ја не могу да будем само са њим!" Навика, стечена у тинејџерском добу, а везана за психу и физиологију изузетно се тешко превазилази. "Зле навике горе су од демона", - упозорио нас један од древних отаца.
    Породична срећа је разнолика
    Чини се да је Свети Игњатије Брјанчанинов (а то је средина XIX века), горко сетовао што су се за годину дана у Црноморској епархији десила два развода. Имајући у виду да је то страшан пад хришћанских морала, светитељ је подсетио да је то изненадило чак и епископе, који за време свог дугорочног управљања нису никада видели развод. Данас, према статистици, 80% младих породица разводи се у првих пет година након склапања брака.
    Наравно, то не значи да су раније све породице биле потпуно срећне. Али људи који су живели дуго у браку, схватили су да је брачна срећа различита: постоји "млада" срећа и срећа стрпљења и дугорочности, у највишем смислу те речи - јединог живота.
    Развод је однедавно систематична појава. А да не помињемо предреволуционарно време. Тада нису постојала широм отворена врата развода, који је увек при руци. Уопште је православцима причињавало јако велики психолошки напор да се одлуче на уништење брака.
    Данас је неопходно тражити црквене начине да се реши овај проблем - да се припреме људи за брак, да се породицама помогне да се не распадну, духовно се одупирати себичности, хедонизаму, попустљивости и равнодушности према греху, и да епископи и свештеници размисле како да поделе пастирско искуство, баш као што се то систематски и обавезно ради у медицини.
    Не очајавајмо!
    А ипак, хвала Богу, већина наших младих парохијана и студената са Богословије су изненађујуће чисти младићи! Све у свему, и родитељи и ми смо у стању да им пренесемо идеју чистоће пре брака, као и о православном браку као свеобухватном и одговорном радосном догађају који открива много, посебно у духовном животу хришћанина.
    Недавно код нас у богословији, месец и по дана пре божићног поста, један ученик је дошао по благослов Његове Светости Патријарха на рукоположење у ђаконство. Овај младић се оженио пре само недељу дана, и он и његова супруга су један изузетно леп, срећан и заљубљен пар.
    Пошто након рукоположења, ђакон мора да служи литургију свакодневно током четрдесет дана (а то је време строгог поста), па га потом очекује и четрдесет дана божићног поста, ја сам предложио младићу да мало одложимо његово рукоположење. Али он је одмах почео понизно и искрено да ме моли да га свеједно одмах рукоположим и још ми је рекао да му је служба у Престолу Божијем најдражи сан, који ни на један начин не представља препреку његовом новом брачном животу.
    Такви светли и лепи примери истинске чистоће живота данашњих младих хришћана, срећом, нису реткост. Немојмо очајавати!
    Архимандрит Тихон (Шевкунов)  
    http://www.pravoslavie.ru/srpska/106747.htm
  17. Волим
    Danijela got a reaction from Пг for a Странице, Умро ми је друг   
    Питаш зашто сам тужан? А кад си ме видео веселог?
    Разумеш, умро ми је друг. Нисам ни знао да ми је толико драг. А назвао сам га и глас његовог детета ми одговара: „Тата је умро.“ Где сам стајао, ту сам и сео и заплакао. Умро је Валера! Не могу да замислим да није у покрету. Не могу да замислим гранитни споменик с његовом фотографијом на којој се смеје.
    Био је доктор. Има у томе извесне ироније. Био је добар доктор, образован, пажљив и озбиљан. Али и доктори умиру, а свештеници такође греше. Зар то није страшно? А ти стално запиткујеш зашто сам тужан.
    Хепатитис је одавно продро у јетру. Причао ми је да у болестима има много мистике. Вируси се не понашају само као да су живи, већ и као да су паметни. Прилагођавају се лековима, мењају се, притаје се. Могу чак и да се праве да су већ умрли, да су побеђени и човек се умирује, почиње безбрижно да се радује, да крши режим... Онда болест букне поново, али су овог пута жаришта дубља и опаснија, а стари лекови више не делују. С Валером је био управо тај случај.
    После првог опасног избијања болести кад су стручњаци рекли да су му преостале две-три године, он је живео још десет. У том периоду смо се упознали.
    На његовом месту човек би могао хришћански да моли Бога, или како многи чине, да пагански очекују од безличног Космоса милостињу и виду продужетка рока. Човек може да потроши сав новац на нове лекове. А може, колико Бог пошаље, да живи пуним и лепим животом, радујући се сваком дану, а тим пре свакој проживљеној години. Он и жена су умели да се поново заљубе једно у друго и били су толико нежни и пажљиви да су им многи можда и завидели.
    Валера је отишао у Либан на пар година као члан групе миротвораца. Зарађени новац плус уштеђевина били би довољни да побољшају стамбене услове. Предуго су се он и жена с двоје деце селили по заједничким становима и били подстанари. Кад смо освећивали овај нови стан Валера је рекао: „Па ето, за то ме срце више не боли.“ Последњих неколико година често је понављао ову или сличну реченицу: „Већ ми је срце мирно,“ „За то се не секирам.“ Тао је говорио кад се старији син запослио, а осим тога и упознао с добром девојком. Кад је жена научила да вози кола. Кад је успео да реорганизује терапеутску службу у округу. Време је ишло и постепено га је убијало. Јетра више није могла да пречишћава крв. Али пошто је била програмирана да поштено обвља свој посао, није могла да је пропусти ни неочишћену. Почела је унутрашња интоксикација. Могао је да води дневник и да као лекар бележи постепено гашење свог организма. Али се трудио да се оствари, да оваплоти своје снове, да обезбеди породицу. И наставио је да буде сабран и озбиљан на послу и весео међу друговима.
    Питаш зашто се осмехујем? Да знаш само како је умирао. То је била оптимистичка трагедија. Кад су га на пешачком прелазу изненада ударила кола и кад су се сви разорни процеси у организму нагло појачали Валера и његова жена су схватили да улази у финиш. Почели су да се припремају за растанак са храброшћу самураја који се ујутру чешља и спреман је да увече умре. За четрдесет седам дана од саобраћајне несреће до смрти заједно су проживели још један живот.
    У болницу где су га познавали и где је он знао сваку, па и најмању пукотину на зиду, долазила је река људи у посету. Читава галерија ликова пред њиховим очима: бојажљивих, искрених, уплашених, са изразом саучешћа. Разговарао је са свима, чак је давао консултације болесницима и савете колегама. Само је жену све време држао за руке и недостајала му је чак и кад би отишла на пола сата по минералну воду или лекове.
    Тог најважнијег дана који се још назива и последњи код њега је још једном дошао свештеник. Валера се недавно причестио, а сад је био у несвести. Зато је извршено јелеосвећење. Све што је рекао тог дана била је реченица коју је ујутру упутио уплаканој медицинској сестри која је мењала инфузију. „Веома сте лепи данас,“ – рекао јој је. После тога више ништа није говорио и чинило се да је у дубоком сну. Али је свештеник који је вршио јелеосвећење имао продоран бас. Обавивши Тајну гласно је изговорио отпуст и тиме је, чинило се, пробудио болесника. Валера је препознао свештеника. „Оче, благословите.“ – „Бог те благословио.“ – Свештеник је широким покретом закрстио Валеру и ставио је длан на његову главу. Валера се слабо, али врло топло осмехнуо и затворио је очи.
    Свештеник је скинуо одежде, сложио их је у коферчић и дошао до врата кад је Валерина душа напустила прво тело, па болничку собу, а онда и саму тужну земљу.
    * * *
    Сећам се Валере, размишљам о његовој смрти и радујем се. Али ме ова радост не спречава да пустим сузу кад замислим гранитни споменик с фотографијом на којој се Валера осмехује. Питаш како је то могуће? Како могу заједно да живе осмех и сузе? А мени се чини да је права радост баш она која нам не смета да плачемо. И само су оне сузе добре кроз које можемо да се смешимо.
    ***
    Из књиге «”Земља чуда” и друге приче»
    Протојереј Андреј Ткачов  
    http://www.pravoslavie.ru/srpska/106795.htm
  18. Волим
    Danijela got a reaction from Demetra for a Странице, Умро ми је друг   
    Питаш зашто сам тужан? А кад си ме видео веселог?
    Разумеш, умро ми је друг. Нисам ни знао да ми је толико драг. А назвао сам га и глас његовог детета ми одговара: „Тата је умро.“ Где сам стајао, ту сам и сео и заплакао. Умро је Валера! Не могу да замислим да није у покрету. Не могу да замислим гранитни споменик с његовом фотографијом на којој се смеје.
    Био је доктор. Има у томе извесне ироније. Био је добар доктор, образован, пажљив и озбиљан. Али и доктори умиру, а свештеници такође греше. Зар то није страшно? А ти стално запиткујеш зашто сам тужан.
    Хепатитис је одавно продро у јетру. Причао ми је да у болестима има много мистике. Вируси се не понашају само као да су живи, већ и као да су паметни. Прилагођавају се лековима, мењају се, притаје се. Могу чак и да се праве да су већ умрли, да су побеђени и човек се умирује, почиње безбрижно да се радује, да крши режим... Онда болест букне поново, али су овог пута жаришта дубља и опаснија, а стари лекови више не делују. С Валером је био управо тај случај.
    После првог опасног избијања болести кад су стручњаци рекли да су му преостале две-три године, он је живео још десет. У том периоду смо се упознали.
    На његовом месту човек би могао хришћански да моли Бога, или како многи чине, да пагански очекују од безличног Космоса милостињу и виду продужетка рока. Човек може да потроши сав новац на нове лекове. А може, колико Бог пошаље, да живи пуним и лепим животом, радујући се сваком дану, а тим пре свакој проживљеној години. Он и жена су умели да се поново заљубе једно у друго и били су толико нежни и пажљиви да су им многи можда и завидели.
    Валера је отишао у Либан на пар година као члан групе миротвораца. Зарађени новац плус уштеђевина били би довољни да побољшају стамбене услове. Предуго су се он и жена с двоје деце селили по заједничким становима и били подстанари. Кад смо освећивали овај нови стан Валера је рекао: „Па ето, за то ме срце више не боли.“ Последњих неколико година често је понављао ову или сличну реченицу: „Већ ми је срце мирно,“ „За то се не секирам.“ Тао је говорио кад се старији син запослио, а осим тога и упознао с добром девојком. Кад је жена научила да вози кола. Кад је успео да реорганизује терапеутску службу у округу. Време је ишло и постепено га је убијало. Јетра више није могла да пречишћава крв. Али пошто је била програмирана да поштено обвља свој посао, није могла да је пропусти ни неочишћену. Почела је унутрашња интоксикација. Могао је да води дневник и да као лекар бележи постепено гашење свог организма. Али се трудио да се оствари, да оваплоти своје снове, да обезбеди породицу. И наставио је да буде сабран и озбиљан на послу и весео међу друговима.
    Питаш зашто се осмехујем? Да знаш само како је умирао. То је била оптимистичка трагедија. Кад су га на пешачком прелазу изненада ударила кола и кад су се сви разорни процеси у организму нагло појачали Валера и његова жена су схватили да улази у финиш. Почели су да се припремају за растанак са храброшћу самураја који се ујутру чешља и спреман је да увече умре. За четрдесет седам дана од саобраћајне несреће до смрти заједно су проживели још један живот.
    У болницу где су га познавали и где је он знао сваку, па и најмању пукотину на зиду, долазила је река људи у посету. Читава галерија ликова пред њиховим очима: бојажљивих, искрених, уплашених, са изразом саучешћа. Разговарао је са свима, чак је давао консултације болесницима и савете колегама. Само је жену све време држао за руке и недостајала му је чак и кад би отишла на пола сата по минералну воду или лекове.
    Тог најважнијег дана који се још назива и последњи код њега је још једном дошао свештеник. Валера се недавно причестио, а сад је био у несвести. Зато је извршено јелеосвећење. Све што је рекао тог дана била је реченица коју је ујутру упутио уплаканој медицинској сестри која је мењала инфузију. „Веома сте лепи данас,“ – рекао јој је. После тога више ништа није говорио и чинило се да је у дубоком сну. Али је свештеник који је вршио јелеосвећење имао продоран бас. Обавивши Тајну гласно је изговорио отпуст и тиме је, чинило се, пробудио болесника. Валера је препознао свештеника. „Оче, благословите.“ – „Бог те благословио.“ – Свештеник је широким покретом закрстио Валеру и ставио је длан на његову главу. Валера се слабо, али врло топло осмехнуо и затворио је очи.
    Свештеник је скинуо одежде, сложио их је у коферчић и дошао до врата кад је Валерина душа напустила прво тело, па болничку собу, а онда и саму тужну земљу.
    * * *
    Сећам се Валере, размишљам о његовој смрти и радујем се. Али ме ова радост не спречава да пустим сузу кад замислим гранитни споменик с фотографијом на којој се Валера осмехује. Питаш како је то могуће? Како могу заједно да живе осмех и сузе? А мени се чини да је права радост баш она која нам не смета да плачемо. И само су оне сузе добре кроз које можемо да се смешимо.
    ***
    Из књиге «”Земља чуда” и друге приче»
    Протојереј Андреј Ткачов  
    http://www.pravoslavie.ru/srpska/106795.htm
  19. Волим
    Danijela got a reaction from Драгана Милошевић for a Странице, Умро ми је друг   
    Питаш зашто сам тужан? А кад си ме видео веселог?
    Разумеш, умро ми је друг. Нисам ни знао да ми је толико драг. А назвао сам га и глас његовог детета ми одговара: „Тата је умро.“ Где сам стајао, ту сам и сео и заплакао. Умро је Валера! Не могу да замислим да није у покрету. Не могу да замислим гранитни споменик с његовом фотографијом на којој се смеје.
    Био је доктор. Има у томе извесне ироније. Био је добар доктор, образован, пажљив и озбиљан. Али и доктори умиру, а свештеници такође греше. Зар то није страшно? А ти стално запиткујеш зашто сам тужан.
    Хепатитис је одавно продро у јетру. Причао ми је да у болестима има много мистике. Вируси се не понашају само као да су живи, већ и као да су паметни. Прилагођавају се лековима, мењају се, притаје се. Могу чак и да се праве да су већ умрли, да су побеђени и човек се умирује, почиње безбрижно да се радује, да крши режим... Онда болест букне поново, али су овог пута жаришта дубља и опаснија, а стари лекови више не делују. С Валером је био управо тај случај.
    После првог опасног избијања болести кад су стручњаци рекли да су му преостале две-три године, он је живео још десет. У том периоду смо се упознали.
    На његовом месту човек би могао хришћански да моли Бога, или како многи чине, да пагански очекују од безличног Космоса милостињу и виду продужетка рока. Човек може да потроши сав новац на нове лекове. А може, колико Бог пошаље, да живи пуним и лепим животом, радујући се сваком дану, а тим пре свакој проживљеној години. Он и жена су умели да се поново заљубе једно у друго и били су толико нежни и пажљиви да су им многи можда и завидели.
    Валера је отишао у Либан на пар година као члан групе миротвораца. Зарађени новац плус уштеђевина били би довољни да побољшају стамбене услове. Предуго су се он и жена с двоје деце селили по заједничким становима и били подстанари. Кад смо освећивали овај нови стан Валера је рекао: „Па ето, за то ме срце више не боли.“ Последњих неколико година често је понављао ову или сличну реченицу: „Већ ми је срце мирно,“ „За то се не секирам.“ Тао је говорио кад се старији син запослио, а осим тога и упознао с добром девојком. Кад је жена научила да вози кола. Кад је успео да реорганизује терапеутску службу у округу. Време је ишло и постепено га је убијало. Јетра више није могла да пречишћава крв. Али пошто је била програмирана да поштено обвља свој посао, није могла да је пропусти ни неочишћену. Почела је унутрашња интоксикација. Могао је да води дневник и да као лекар бележи постепено гашење свог организма. Али се трудио да се оствари, да оваплоти своје снове, да обезбеди породицу. И наставио је да буде сабран и озбиљан на послу и весео међу друговима.
    Питаш зашто се осмехујем? Да знаш само како је умирао. То је била оптимистичка трагедија. Кад су га на пешачком прелазу изненада ударила кола и кад су се сви разорни процеси у организму нагло појачали Валера и његова жена су схватили да улази у финиш. Почели су да се припремају за растанак са храброшћу самураја који се ујутру чешља и спреман је да увече умре. За четрдесет седам дана од саобраћајне несреће до смрти заједно су проживели још један живот.
    У болницу где су га познавали и где је он знао сваку, па и најмању пукотину на зиду, долазила је река људи у посету. Читава галерија ликова пред њиховим очима: бојажљивих, искрених, уплашених, са изразом саучешћа. Разговарао је са свима, чак је давао консултације болесницима и савете колегама. Само је жену све време држао за руке и недостајала му је чак и кад би отишла на пола сата по минералну воду или лекове.
    Тог најважнијег дана који се још назива и последњи код њега је још једном дошао свештеник. Валера се недавно причестио, а сад је био у несвести. Зато је извршено јелеосвећење. Све што је рекао тог дана била је реченица коју је ујутру упутио уплаканој медицинској сестри која је мењала инфузију. „Веома сте лепи данас,“ – рекао јој је. После тога више ништа није говорио и чинило се да је у дубоком сну. Али је свештеник који је вршио јелеосвећење имао продоран бас. Обавивши Тајну гласно је изговорио отпуст и тиме је, чинило се, пробудио болесника. Валера је препознао свештеника. „Оче, благословите.“ – „Бог те благословио.“ – Свештеник је широким покретом закрстио Валеру и ставио је длан на његову главу. Валера се слабо, али врло топло осмехнуо и затворио је очи.
    Свештеник је скинуо одежде, сложио их је у коферчић и дошао до врата кад је Валерина душа напустила прво тело, па болничку собу, а онда и саму тужну земљу.
    * * *
    Сећам се Валере, размишљам о његовој смрти и радујем се. Али ме ова радост не спречава да пустим сузу кад замислим гранитни споменик с фотографијом на којој се Валера осмехује. Питаш како је то могуће? Како могу заједно да живе осмех и сузе? А мени се чини да је права радост баш она која нам не смета да плачемо. И само су оне сузе добре кроз које можемо да се смешимо.
    ***
    Из књиге «”Земља чуда” и друге приче»
    Протојереј Андреј Ткачов  
    http://www.pravoslavie.ru/srpska/106795.htm
  20. Волим
    Danijela got a reaction from александар живаљев for a Странице, Умро ми је друг   
    Питаш зашто сам тужан? А кад си ме видео веселог?
    Разумеш, умро ми је друг. Нисам ни знао да ми је толико драг. А назвао сам га и глас његовог детета ми одговара: „Тата је умро.“ Где сам стајао, ту сам и сео и заплакао. Умро је Валера! Не могу да замислим да није у покрету. Не могу да замислим гранитни споменик с његовом фотографијом на којој се смеје.
    Био је доктор. Има у томе извесне ироније. Био је добар доктор, образован, пажљив и озбиљан. Али и доктори умиру, а свештеници такође греше. Зар то није страшно? А ти стално запиткујеш зашто сам тужан.
    Хепатитис је одавно продро у јетру. Причао ми је да у болестима има много мистике. Вируси се не понашају само као да су живи, већ и као да су паметни. Прилагођавају се лековима, мењају се, притаје се. Могу чак и да се праве да су већ умрли, да су побеђени и човек се умирује, почиње безбрижно да се радује, да крши режим... Онда болест букне поново, али су овог пута жаришта дубља и опаснија, а стари лекови више не делују. С Валером је био управо тај случај.
    После првог опасног избијања болести кад су стручњаци рекли да су му преостале две-три године, он је живео још десет. У том периоду смо се упознали.
    На његовом месту човек би могао хришћански да моли Бога, или како многи чине, да пагански очекују од безличног Космоса милостињу и виду продужетка рока. Човек може да потроши сав новац на нове лекове. А може, колико Бог пошаље, да живи пуним и лепим животом, радујући се сваком дану, а тим пре свакој проживљеној години. Он и жена су умели да се поново заљубе једно у друго и били су толико нежни и пажљиви да су им многи можда и завидели.
    Валера је отишао у Либан на пар година као члан групе миротвораца. Зарађени новац плус уштеђевина били би довољни да побољшају стамбене услове. Предуго су се он и жена с двоје деце селили по заједничким становима и били подстанари. Кад смо освећивали овај нови стан Валера је рекао: „Па ето, за то ме срце више не боли.“ Последњих неколико година често је понављао ову или сличну реченицу: „Већ ми је срце мирно,“ „За то се не секирам.“ Тао је говорио кад се старији син запослио, а осим тога и упознао с добром девојком. Кад је жена научила да вози кола. Кад је успео да реорганизује терапеутску службу у округу. Време је ишло и постепено га је убијало. Јетра више није могла да пречишћава крв. Али пошто је била програмирана да поштено обвља свој посао, није могла да је пропусти ни неочишћену. Почела је унутрашња интоксикација. Могао је да води дневник и да као лекар бележи постепено гашење свог организма. Али се трудио да се оствари, да оваплоти своје снове, да обезбеди породицу. И наставио је да буде сабран и озбиљан на послу и весео међу друговима.
    Питаш зашто се осмехујем? Да знаш само како је умирао. То је била оптимистичка трагедија. Кад су га на пешачком прелазу изненада ударила кола и кад су се сви разорни процеси у организму нагло појачали Валера и његова жена су схватили да улази у финиш. Почели су да се припремају за растанак са храброшћу самураја који се ујутру чешља и спреман је да увече умре. За четрдесет седам дана од саобраћајне несреће до смрти заједно су проживели још један живот.
    У болницу где су га познавали и где је он знао сваку, па и најмању пукотину на зиду, долазила је река људи у посету. Читава галерија ликова пред њиховим очима: бојажљивих, искрених, уплашених, са изразом саучешћа. Разговарао је са свима, чак је давао консултације болесницима и савете колегама. Само је жену све време држао за руке и недостајала му је чак и кад би отишла на пола сата по минералну воду или лекове.
    Тог најважнијег дана који се још назива и последњи код њега је још једном дошао свештеник. Валера се недавно причестио, а сад је био у несвести. Зато је извршено јелеосвећење. Све што је рекао тог дана била је реченица коју је ујутру упутио уплаканој медицинској сестри која је мењала инфузију. „Веома сте лепи данас,“ – рекао јој је. После тога више ништа није говорио и чинило се да је у дубоком сну. Али је свештеник који је вршио јелеосвећење имао продоран бас. Обавивши Тајну гласно је изговорио отпуст и тиме је, чинило се, пробудио болесника. Валера је препознао свештеника. „Оче, благословите.“ – „Бог те благословио.“ – Свештеник је широким покретом закрстио Валеру и ставио је длан на његову главу. Валера се слабо, али врло топло осмехнуо и затворио је очи.
    Свештеник је скинуо одежде, сложио их је у коферчић и дошао до врата кад је Валерина душа напустила прво тело, па болничку собу, а онда и саму тужну земљу.
    * * *
    Сећам се Валере, размишљам о његовој смрти и радујем се. Али ме ова радост не спречава да пустим сузу кад замислим гранитни споменик с фотографијом на којој се Валера осмехује. Питаш како је то могуће? Како могу заједно да живе осмех и сузе? А мени се чини да је права радост баш она која нам не смета да плачемо. И само су оне сузе добре кроз које можемо да се смешимо.
    ***
    Из књиге «”Земља чуда” и друге приче»
    Протојереј Андреј Ткачов  
    http://www.pravoslavie.ru/srpska/106795.htm
  21. Свиђа ми се
    Danijela got a reaction from Гагић for a Странице, Не дајмо се!   
    Чини се да у православним породицама, нема и не може бити сукоба и још више развода. Али чак и на састанцима свештенства пре неколико година Патријарх Алексије је с болом говорио о распадима православних бракова и бракова свештеника.
     
          
    Архимандрита Тихона (Шевкунов), игумана Сретењског манастира и ректора Богословије, овај проблем не може а да не брине, с обзиром да за време студија богословије већина његових студената ствара породицу. Како сачувати будуће свештенике од грешака? Зашто човек раставља оно што Бог саставља?
    У целини, хришћанске породице наравно, су стабилније него нецрквене породице. Имамо међу парохијанима разводе - што је редак феномен, иако у Сретењски манастир долази око хиљаду људи, и у великој мери су то млади људи и људи средњих година. Ипак, морамо признати да број развода међу православцима расте. Без обзира колико ми било горко то да признам, разводи се дешавају у последње време, чак и у свештеничким породицама. Могло би се рећи да су хришћански бракови све мањкавији и проблематичнији. Зашто се ово дешава?
    Зашто се распадају бракови хришћана
    Први и општи узрок – уживање у свим чарима живота. Вулгарни циљ хедониста - "узети све од живота", то је, ако не главни, онда у великој мери одређујући разлог, исто је и међу црквеним људима. Постајемо све више и више себични. Ово је свакако важно и за нас, за свештенство.
    Други разлог: православци, о којима сад и говоримо, једноставно нису научили шта је хришћански брак. И примери срећних, дугорочних, у високом смислу одговорних супружника у браку су ретки. Али супротних примера - беспомоћности самих супружника, рођака, исповедника пред распадом породица – има колико хоћете. На крају, развод, као обична варијанта бежања од породичне кризе, постаје прихватљиво решење. Развод можда није пожељан исход, али се доживаљава као реална варијанта чак и за младе људе, који су тек почели да разматрају брак.
    Срећне, јаке хришћанске породице наших родитеља и пријатеља саме по себи треба да науче адолесценте породичном животу, и представљају вредне примере за учење и подражвање. Сваки од тих бракова, посебно данас, заиста је наша заједничка црквена имовина. Није ни потребно коментарисати то што деца уче на примерима већине тренутних дисфункционалних породица. У Русији у 2012. години на хиљаду бракова долазило је осамдесет развода.
    Постоје горки примери православаца који заправо живе са две породице. Овде морамо поменути још један разлог који доприноси хлађењу духовног живота, а посебно колапсу хришћанских бракова. Ради се о лажном односу према исповеди. Многи људи у цркви данас су уверени да ће им све бити опроштено, ма шта да учине. Чак и чинивши смртни грех, човек је унапред сигуран: Отац ће све опростити и грех ће нестати. Постоји у ствари дисторзија самих темеља духовног живота: мекоћу свештеника човек доживљава као охрабрење за грех.
    Хришћанин мора да се покаје
    Данас често говоре да су епитимије, изопштење од Светог Причешћа, неефикасне и беспотребне чак и када се ради о оцрковљеним људима. Ја се не слажем са тим. Епитимија је потребна у духовном животу. На томе је, узгред, инсистирао још и патријарх Пимен - он је пре више од тридесет година позвао свештенике да не буду као они које су у старој Русији називали "потаковницима" - свештеницима који су својом лажном снисходљивошћу били попустљиви према греху.
    У псалтиру, цар Давид нас упозорава Светим Духом: "Господ ће поломити кости човеку који воли да ужива." Свештеник неприметно може да се претворити у човека који воли да угађа другима. Ово, наравно, не значи да треба да будемо крути ригористи: корак напред - може, корак назад - метак. Поготово се то тиче сфере породичних односа, која је можда најделикатнија и најсуптилнија тема у пастирској пракси, што захтева мудрост, време и бригу. Ипак, у другу крајност не треба упадати.
    Хришћанин мора да се каје и поправља, уместо да просто пролази кроз формалност анулирања својих грехова. Зарад добробити покајника, после озбиљног духовног преступа као неминовна последица треба да следи казна. И то није озлоглашени "легалистички" приступ. Подсетимо се шта значи словенска реч "казна"? Не преводи се као "грдња‟ већ као "учење". Дакле, таквом поуком, наравно у неким случајевима то може бити и потпуно помиловање у истом тренутку, уколико свештеник одговорно види у том свом пастирском решењу корист за хришћана.
    Родитељи не знају како њихова деца живе
    Још један нови проблем у изградњи породичног живота - за мене, признајем, неочекивани - али можда највише подмукли: родитељи не знају како њихова деца живе. И, сходно томе, не могу на време да утичу на њих. И то није само дежурна брига.
    Пре неколико година, док сам радио у програму за борбу против конзумирања алкохола од стране деце и тинејџера, доста сам комуницирао са ученицима из средњих и старијих разреда. Тада сам јасно схватио да родитељи у дословном смислу, немају појма чиме се баве њихова деца.
    У контексту тренутног разговора о породици, оставићу по страни чак и то да наизглед сасвим имућна девојка, кћер истих таквих родитеља, може скоро сваки дан безбрижно, а да мама и тата не примете, пије алкохолне коктеле, пиво и вино (!): Родитељима није стало до деце. Формално дете иде у школу, код приватног учитеља, на разне секције, а начина да се сакрије мирис алкохола има на претек. Многобројност овог феномена је видљива, јер према подацима Роспотребнадзора од пре четири године у Русији је на дневном нивоу конзумирало алкохол 33% дечака и 20% девојчица, почевши од старости од тринаест година.
    Што се тиче наше теме - питања брака и посебно будућности брака, морамо да кажемо да многа деца почињу да живе "одраслим" животом са тринаест или четрнаест година, уз потпуно и блажено незнање родитеља. Нажалост, ово није претеривање. Статистика о овоме прилично пуно говори. Као и то да деца у 4. разреду средње школе мењају много партнера, што је просто застрашујућа констатација. Медицински специјалисти појашњавају да у овом случају под речју "много" не мисле на једноцифрене, већ на двоцифрене бројке.
    Као резултат тога, ови млади мушкарци и жене једноставно нису у стању да створе породицу. И ето, долази код свештеника на исповест, рецимо, млада жена и јеца од сопствене беспомоћности: "Волим свог мужа, али ја не могу да будем само са њим!" Навика, стечена у тинејџерском добу, а везана за психу и физиологију изузетно се тешко превазилази. "Зле навике горе су од демона", - упозорио нас један од древних отаца.
    Породична срећа је разнолика
    Чини се да је Свети Игњатије Брјанчанинов (а то је средина XIX века), горко сетовао што су се за годину дана у Црноморској епархији десила два развода. Имајући у виду да је то страшан пад хришћанских морала, светитељ је подсетио да је то изненадило чак и епископе, који за време свог дугорочног управљања нису никада видели развод. Данас, према статистици, 80% младих породица разводи се у првих пет година након склапања брака.
    Наравно, то не значи да су раније све породице биле потпуно срећне. Али људи који су живели дуго у браку, схватили су да је брачна срећа различита: постоји "млада" срећа и срећа стрпљења и дугорочности, у највишем смислу те речи - јединог живота.
    Развод је однедавно систематична појава. А да не помињемо предреволуционарно време. Тада нису постојала широм отворена врата развода, који је увек при руци. Уопште је православцима причињавало јако велики психолошки напор да се одлуче на уништење брака.
    Данас је неопходно тражити црквене начине да се реши овај проблем - да се припреме људи за брак, да се породицама помогне да се не распадну, духовно се одупирати себичности, хедонизаму, попустљивости и равнодушности према греху, и да епископи и свештеници размисле како да поделе пастирско искуство, баш као што се то систематски и обавезно ради у медицини.
    Не очајавајмо!
    А ипак, хвала Богу, већина наших младих парохијана и студената са Богословије су изненађујуће чисти младићи! Све у свему, и родитељи и ми смо у стању да им пренесемо идеју чистоће пре брака, као и о православном браку као свеобухватном и одговорном радосном догађају који открива много, посебно у духовном животу хришћанина.
    Недавно код нас у богословији, месец и по дана пре божићног поста, један ученик је дошао по благослов Његове Светости Патријарха на рукоположење у ђаконство. Овај младић се оженио пре само недељу дана, и он и његова супруга су један изузетно леп, срећан и заљубљен пар.
    Пошто након рукоположења, ђакон мора да служи литургију свакодневно током четрдесет дана (а то је време строгог поста), па га потом очекује и четрдесет дана божићног поста, ја сам предложио младићу да мало одложимо његово рукоположење. Али он је одмах почео понизно и искрено да ме моли да га свеједно одмах рукоположим и још ми је рекао да му је служба у Престолу Божијем најдражи сан, који ни на један начин не представља препреку његовом новом брачном животу.
    Такви светли и лепи примери истинске чистоће живота данашњих младих хришћана, срећом, нису реткост. Немојмо очајавати!
    Архимандрит Тихон (Шевкунов)  
    http://www.pravoslavie.ru/srpska/106747.htm
  22. Волим
    Danijela got a reaction from Bokisha for a Странице, Не дајмо се!   
    Чини се да у православним породицама, нема и не може бити сукоба и још више развода. Али чак и на састанцима свештенства пре неколико година Патријарх Алексије је с болом говорио о распадима православних бракова и бракова свештеника.
     
          
    Архимандрита Тихона (Шевкунов), игумана Сретењског манастира и ректора Богословије, овај проблем не може а да не брине, с обзиром да за време студија богословије већина његових студената ствара породицу. Како сачувати будуће свештенике од грешака? Зашто човек раставља оно што Бог саставља?
    У целини, хришћанске породице наравно, су стабилније него нецрквене породице. Имамо међу парохијанима разводе - што је редак феномен, иако у Сретењски манастир долази око хиљаду људи, и у великој мери су то млади људи и људи средњих година. Ипак, морамо признати да број развода међу православцима расте. Без обзира колико ми било горко то да признам, разводи се дешавају у последње време, чак и у свештеничким породицама. Могло би се рећи да су хришћански бракови све мањкавији и проблематичнији. Зашто се ово дешава?
    Зашто се распадају бракови хришћана
    Први и општи узрок – уживање у свим чарима живота. Вулгарни циљ хедониста - "узети све од живота", то је, ако не главни, онда у великој мери одређујући разлог, исто је и међу црквеним људима. Постајемо све више и више себични. Ово је свакако важно и за нас, за свештенство.
    Други разлог: православци, о којима сад и говоримо, једноставно нису научили шта је хришћански брак. И примери срећних, дугорочних, у високом смислу одговорних супружника у браку су ретки. Али супротних примера - беспомоћности самих супружника, рођака, исповедника пред распадом породица – има колико хоћете. На крају, развод, као обична варијанта бежања од породичне кризе, постаје прихватљиво решење. Развод можда није пожељан исход, али се доживаљава као реална варијанта чак и за младе људе, који су тек почели да разматрају брак.
    Срећне, јаке хришћанске породице наших родитеља и пријатеља саме по себи треба да науче адолесценте породичном животу, и представљају вредне примере за учење и подражвање. Сваки од тих бракова, посебно данас, заиста је наша заједничка црквена имовина. Није ни потребно коментарисати то што деца уче на примерима већине тренутних дисфункционалних породица. У Русији у 2012. години на хиљаду бракова долазило је осамдесет развода.
    Постоје горки примери православаца који заправо живе са две породице. Овде морамо поменути још један разлог који доприноси хлађењу духовног живота, а посебно колапсу хришћанских бракова. Ради се о лажном односу према исповеди. Многи људи у цркви данас су уверени да ће им све бити опроштено, ма шта да учине. Чак и чинивши смртни грех, човек је унапред сигуран: Отац ће све опростити и грех ће нестати. Постоји у ствари дисторзија самих темеља духовног живота: мекоћу свештеника човек доживљава као охрабрење за грех.
    Хришћанин мора да се покаје
    Данас често говоре да су епитимије, изопштење од Светог Причешћа, неефикасне и беспотребне чак и када се ради о оцрковљеним људима. Ја се не слажем са тим. Епитимија је потребна у духовном животу. На томе је, узгред, инсистирао још и патријарх Пимен - он је пре више од тридесет година позвао свештенике да не буду као они које су у старој Русији називали "потаковницима" - свештеницима који су својом лажном снисходљивошћу били попустљиви према греху.
    У псалтиру, цар Давид нас упозорава Светим Духом: "Господ ће поломити кости човеку који воли да ужива." Свештеник неприметно може да се претворити у човека који воли да угађа другима. Ово, наравно, не значи да треба да будемо крути ригористи: корак напред - може, корак назад - метак. Поготово се то тиче сфере породичних односа, која је можда најделикатнија и најсуптилнија тема у пастирској пракси, што захтева мудрост, време и бригу. Ипак, у другу крајност не треба упадати.
    Хришћанин мора да се каје и поправља, уместо да просто пролази кроз формалност анулирања својих грехова. Зарад добробити покајника, после озбиљног духовног преступа као неминовна последица треба да следи казна. И то није озлоглашени "легалистички" приступ. Подсетимо се шта значи словенска реч "казна"? Не преводи се као "грдња‟ већ као "учење". Дакле, таквом поуком, наравно у неким случајевима то може бити и потпуно помиловање у истом тренутку, уколико свештеник одговорно види у том свом пастирском решењу корист за хришћана.
    Родитељи не знају како њихова деца живе
    Још један нови проблем у изградњи породичног живота - за мене, признајем, неочекивани - али можда највише подмукли: родитељи не знају како њихова деца живе. И, сходно томе, не могу на време да утичу на њих. И то није само дежурна брига.
    Пре неколико година, док сам радио у програму за борбу против конзумирања алкохола од стране деце и тинејџера, доста сам комуницирао са ученицима из средњих и старијих разреда. Тада сам јасно схватио да родитељи у дословном смислу, немају појма чиме се баве њихова деца.
    У контексту тренутног разговора о породици, оставићу по страни чак и то да наизглед сасвим имућна девојка, кћер истих таквих родитеља, може скоро сваки дан безбрижно, а да мама и тата не примете, пије алкохолне коктеле, пиво и вино (!): Родитељима није стало до деце. Формално дете иде у школу, код приватног учитеља, на разне секције, а начина да се сакрије мирис алкохола има на претек. Многобројност овог феномена је видљива, јер према подацима Роспотребнадзора од пре четири године у Русији је на дневном нивоу конзумирало алкохол 33% дечака и 20% девојчица, почевши од старости од тринаест година.
    Што се тиче наше теме - питања брака и посебно будућности брака, морамо да кажемо да многа деца почињу да живе "одраслим" животом са тринаест или четрнаест година, уз потпуно и блажено незнање родитеља. Нажалост, ово није претеривање. Статистика о овоме прилично пуно говори. Као и то да деца у 4. разреду средње школе мењају много партнера, што је просто застрашујућа констатација. Медицински специјалисти појашњавају да у овом случају под речју "много" не мисле на једноцифрене, већ на двоцифрене бројке.
    Као резултат тога, ови млади мушкарци и жене једноставно нису у стању да створе породицу. И ето, долази код свештеника на исповест, рецимо, млада жена и јеца од сопствене беспомоћности: "Волим свог мужа, али ја не могу да будем само са њим!" Навика, стечена у тинејџерском добу, а везана за психу и физиологију изузетно се тешко превазилази. "Зле навике горе су од демона", - упозорио нас један од древних отаца.
    Породична срећа је разнолика
    Чини се да је Свети Игњатије Брјанчанинов (а то је средина XIX века), горко сетовао што су се за годину дана у Црноморској епархији десила два развода. Имајући у виду да је то страшан пад хришћанских морала, светитељ је подсетио да је то изненадило чак и епископе, који за време свог дугорочног управљања нису никада видели развод. Данас, према статистици, 80% младих породица разводи се у првих пет година након склапања брака.
    Наравно, то не значи да су раније све породице биле потпуно срећне. Али људи који су живели дуго у браку, схватили су да је брачна срећа различита: постоји "млада" срећа и срећа стрпљења и дугорочности, у највишем смислу те речи - јединог живота.
    Развод је однедавно систематична појава. А да не помињемо предреволуционарно време. Тада нису постојала широм отворена врата развода, који је увек при руци. Уопште је православцима причињавало јако велики психолошки напор да се одлуче на уништење брака.
    Данас је неопходно тражити црквене начине да се реши овај проблем - да се припреме људи за брак, да се породицама помогне да се не распадну, духовно се одупирати себичности, хедонизаму, попустљивости и равнодушности према греху, и да епископи и свештеници размисле како да поделе пастирско искуство, баш као што се то систематски и обавезно ради у медицини.
    Не очајавајмо!
    А ипак, хвала Богу, већина наших младих парохијана и студената са Богословије су изненађујуће чисти младићи! Све у свему, и родитељи и ми смо у стању да им пренесемо идеју чистоће пре брака, као и о православном браку као свеобухватном и одговорном радосном догађају који открива много, посебно у духовном животу хришћанина.
    Недавно код нас у богословији, месец и по дана пре божићног поста, један ученик је дошао по благослов Његове Светости Патријарха на рукоположење у ђаконство. Овај младић се оженио пре само недељу дана, и он и његова супруга су један изузетно леп, срећан и заљубљен пар.
    Пошто након рукоположења, ђакон мора да служи литургију свакодневно током четрдесет дана (а то је време строгог поста), па га потом очекује и четрдесет дана божићног поста, ја сам предложио младићу да мало одложимо његово рукоположење. Али он је одмах почео понизно и искрено да ме моли да га свеједно одмах рукоположим и још ми је рекао да му је служба у Престолу Божијем најдражи сан, који ни на један начин не представља препреку његовом новом брачном животу.
    Такви светли и лепи примери истинске чистоће живота данашњих младих хришћана, срећом, нису реткост. Немојмо очајавати!
    Архимандрит Тихон (Шевкунов)  
    http://www.pravoslavie.ru/srpska/106747.htm
  23. Волим
    Danijela got a reaction from александар живаљев for a Странице, Не дајмо се!   
    Чини се да у православним породицама, нема и не може бити сукоба и још више развода. Али чак и на састанцима свештенства пре неколико година Патријарх Алексије је с болом говорио о распадима православних бракова и бракова свештеника.
     
          
    Архимандрита Тихона (Шевкунов), игумана Сретењског манастира и ректора Богословије, овај проблем не може а да не брине, с обзиром да за време студија богословије већина његових студената ствара породицу. Како сачувати будуће свештенике од грешака? Зашто човек раставља оно што Бог саставља?
    У целини, хришћанске породице наравно, су стабилније него нецрквене породице. Имамо међу парохијанима разводе - што је редак феномен, иако у Сретењски манастир долази око хиљаду људи, и у великој мери су то млади људи и људи средњих година. Ипак, морамо признати да број развода међу православцима расте. Без обзира колико ми било горко то да признам, разводи се дешавају у последње време, чак и у свештеничким породицама. Могло би се рећи да су хришћански бракови све мањкавији и проблематичнији. Зашто се ово дешава?
    Зашто се распадају бракови хришћана
    Први и општи узрок – уживање у свим чарима живота. Вулгарни циљ хедониста - "узети све од живота", то је, ако не главни, онда у великој мери одређујући разлог, исто је и међу црквеним људима. Постајемо све више и више себични. Ово је свакако важно и за нас, за свештенство.
    Други разлог: православци, о којима сад и говоримо, једноставно нису научили шта је хришћански брак. И примери срећних, дугорочних, у високом смислу одговорних супружника у браку су ретки. Али супротних примера - беспомоћности самих супружника, рођака, исповедника пред распадом породица – има колико хоћете. На крају, развод, као обична варијанта бежања од породичне кризе, постаје прихватљиво решење. Развод можда није пожељан исход, али се доживаљава као реална варијанта чак и за младе људе, који су тек почели да разматрају брак.
    Срећне, јаке хришћанске породице наших родитеља и пријатеља саме по себи треба да науче адолесценте породичном животу, и представљају вредне примере за учење и подражвање. Сваки од тих бракова, посебно данас, заиста је наша заједничка црквена имовина. Није ни потребно коментарисати то што деца уче на примерима већине тренутних дисфункционалних породица. У Русији у 2012. години на хиљаду бракова долазило је осамдесет развода.
    Постоје горки примери православаца који заправо живе са две породице. Овде морамо поменути још један разлог који доприноси хлађењу духовног живота, а посебно колапсу хришћанских бракова. Ради се о лажном односу према исповеди. Многи људи у цркви данас су уверени да ће им све бити опроштено, ма шта да учине. Чак и чинивши смртни грех, човек је унапред сигуран: Отац ће све опростити и грех ће нестати. Постоји у ствари дисторзија самих темеља духовног живота: мекоћу свештеника човек доживљава као охрабрење за грех.
    Хришћанин мора да се покаје
    Данас често говоре да су епитимије, изопштење од Светог Причешћа, неефикасне и беспотребне чак и када се ради о оцрковљеним људима. Ја се не слажем са тим. Епитимија је потребна у духовном животу. На томе је, узгред, инсистирао још и патријарх Пимен - он је пре више од тридесет година позвао свештенике да не буду као они које су у старој Русији називали "потаковницима" - свештеницима који су својом лажном снисходљивошћу били попустљиви према греху.
    У псалтиру, цар Давид нас упозорава Светим Духом: "Господ ће поломити кости човеку који воли да ужива." Свештеник неприметно може да се претворити у човека који воли да угађа другима. Ово, наравно, не значи да треба да будемо крути ригористи: корак напред - може, корак назад - метак. Поготово се то тиче сфере породичних односа, која је можда најделикатнија и најсуптилнија тема у пастирској пракси, што захтева мудрост, време и бригу. Ипак, у другу крајност не треба упадати.
    Хришћанин мора да се каје и поправља, уместо да просто пролази кроз формалност анулирања својих грехова. Зарад добробити покајника, после озбиљног духовног преступа као неминовна последица треба да следи казна. И то није озлоглашени "легалистички" приступ. Подсетимо се шта значи словенска реч "казна"? Не преводи се као "грдња‟ већ као "учење". Дакле, таквом поуком, наравно у неким случајевима то може бити и потпуно помиловање у истом тренутку, уколико свештеник одговорно види у том свом пастирском решењу корист за хришћана.
    Родитељи не знају како њихова деца живе
    Још један нови проблем у изградњи породичног живота - за мене, признајем, неочекивани - али можда највише подмукли: родитељи не знају како њихова деца живе. И, сходно томе, не могу на време да утичу на њих. И то није само дежурна брига.
    Пре неколико година, док сам радио у програму за борбу против конзумирања алкохола од стране деце и тинејџера, доста сам комуницирао са ученицима из средњих и старијих разреда. Тада сам јасно схватио да родитељи у дословном смислу, немају појма чиме се баве њихова деца.
    У контексту тренутног разговора о породици, оставићу по страни чак и то да наизглед сасвим имућна девојка, кћер истих таквих родитеља, може скоро сваки дан безбрижно, а да мама и тата не примете, пије алкохолне коктеле, пиво и вино (!): Родитељима није стало до деце. Формално дете иде у школу, код приватног учитеља, на разне секције, а начина да се сакрије мирис алкохола има на претек. Многобројност овог феномена је видљива, јер према подацима Роспотребнадзора од пре четири године у Русији је на дневном нивоу конзумирало алкохол 33% дечака и 20% девојчица, почевши од старости од тринаест година.
    Што се тиче наше теме - питања брака и посебно будућности брака, морамо да кажемо да многа деца почињу да живе "одраслим" животом са тринаест или четрнаест година, уз потпуно и блажено незнање родитеља. Нажалост, ово није претеривање. Статистика о овоме прилично пуно говори. Као и то да деца у 4. разреду средње школе мењају много партнера, што је просто застрашујућа констатација. Медицински специјалисти појашњавају да у овом случају под речју "много" не мисле на једноцифрене, већ на двоцифрене бројке.
    Као резултат тога, ови млади мушкарци и жене једноставно нису у стању да створе породицу. И ето, долази код свештеника на исповест, рецимо, млада жена и јеца од сопствене беспомоћности: "Волим свог мужа, али ја не могу да будем само са њим!" Навика, стечена у тинејџерском добу, а везана за психу и физиологију изузетно се тешко превазилази. "Зле навике горе су од демона", - упозорио нас један од древних отаца.
    Породична срећа је разнолика
    Чини се да је Свети Игњатије Брјанчанинов (а то је средина XIX века), горко сетовао што су се за годину дана у Црноморској епархији десила два развода. Имајући у виду да је то страшан пад хришћанских морала, светитељ је подсетио да је то изненадило чак и епископе, који за време свог дугорочног управљања нису никада видели развод. Данас, према статистици, 80% младих породица разводи се у првих пет година након склапања брака.
    Наравно, то не значи да су раније све породице биле потпуно срећне. Али људи који су живели дуго у браку, схватили су да је брачна срећа различита: постоји "млада" срећа и срећа стрпљења и дугорочности, у највишем смислу те речи - јединог живота.
    Развод је однедавно систематична појава. А да не помињемо предреволуционарно време. Тада нису постојала широм отворена врата развода, који је увек при руци. Уопште је православцима причињавало јако велики психолошки напор да се одлуче на уништење брака.
    Данас је неопходно тражити црквене начине да се реши овај проблем - да се припреме људи за брак, да се породицама помогне да се не распадну, духовно се одупирати себичности, хедонизаму, попустљивости и равнодушности према греху, и да епископи и свештеници размисле како да поделе пастирско искуство, баш као што се то систематски и обавезно ради у медицини.
    Не очајавајмо!
    А ипак, хвала Богу, већина наших младих парохијана и студената са Богословије су изненађујуће чисти младићи! Све у свему, и родитељи и ми смо у стању да им пренесемо идеју чистоће пре брака, као и о православном браку као свеобухватном и одговорном радосном догађају који открива много, посебно у духовном животу хришћанина.
    Недавно код нас у богословији, месец и по дана пре божићног поста, један ученик је дошао по благослов Његове Светости Патријарха на рукоположење у ђаконство. Овај младић се оженио пре само недељу дана, и он и његова супруга су један изузетно леп, срећан и заљубљен пар.
    Пошто након рукоположења, ђакон мора да служи литургију свакодневно током четрдесет дана (а то је време строгог поста), па га потом очекује и четрдесет дана божићног поста, ја сам предложио младићу да мало одложимо његово рукоположење. Али он је одмах почео понизно и искрено да ме моли да га свеједно одмах рукоположим и још ми је рекао да му је служба у Престолу Божијем најдражи сан, који ни на један начин не представља препреку његовом новом брачном животу.
    Такви светли и лепи примери истинске чистоће живота данашњих младих хришћана, срећом, нису реткост. Немојмо очајавати!
    Архимандрит Тихон (Шевкунов)  
    http://www.pravoslavie.ru/srpska/106747.htm
  24. Волим
    Danijela је реаговао/ла на Иван Недић за a Странице, „Млади папа“ – серија о снази личности   
    Нећу говорити о италијанском филму и о генију Паолу Сорентину, који је за јунака свог новог дела одабрао поглавара Католичке Цркве, у свету и друштву у ком су знаци Божијег постојања подједнако очигледни као и знаци његовог одсуства.
    Нећу говорити о невероватно живописној филмској траци, у којој се филм претвара у уметност, а кадрови густи попут уљаних боја се могу посматрати засебно и дуго, уз уживање у композицији, ликовима и цитатима – од Микеланђелове Пијете која оживљава до снежнобеле одеће тамошњих монахиња.
    Нећу говорити ни о живој музичкој подлози, која од прве епизоде узима гледаоца и носи га кроз звуке нервозне, наелектрисане композиције групе Labradford (Chris Johnston, Craig Markva, Jamie Evans), а затим се елегантно мења кроз серију, задајући тон радњи.
    Или о изузетној глумачкој екипи, добро промишљеним типовима кардиналског колегијума и невероватној глуми Џуда Лоа, који се у тој мери претворио у свог јунака да је у једном тренутку неприметно, напросто, постао папа Пије XIII, Американац италијанског порекла. Чини се, заувек.
    Нећу говорити о дивној причи о животу и свакодневици у Ватикану, у коју гледалац улази толико спонтано да заборавља на важност радње.
    Садржај епизода даје се кроз савршено усклађене и невероватно живописне сцене свакодневног живота, од јутарње тоалете папе и кардинала до разговора током простирања веша.
    Нећу говорити о дијалозима, практично театралним, довољним по себи, понекад намерно несигурним, али толико речитим да гледалац жели да запамти и да касније цитира не само речи, него и мимику, осмех и поглед.

    Све то ова серија садржи, али се у њој не ради о томе.
    Нећу говорити чак ни о католицизму, о догми непогрешивости, о играма у закулисју, теми папиног конфликта са окружењем, толерантности, конзервативизму и осталим темама. Зато што – какав ужас! – у филму о поглавару Католичке Цркве није реч ни о томе. Па чак ни о католицима.
    „Млади папа“ је серија о снази личности.
    Има у овом филму и много тога другог, нагомиланог, изрежираног, има много компромиса, али постоји личност. И њена снага је таква да води и усредсређује људе на конкретно место, усмерава њихове погледе, привлачи њихова срца, зато што је та личност светлост свету.
    У првој сцени серије из гомиле беба поређаних у облику пирамиде на главном венецијанском Тргу светог Марка, пузећи излази беба-папа. У последњој сцени исти тај папа држи проповед са балкона венецијанске катедрале. Циклус од десет епизода, округао попут фудбалске лопте или планете Земље, завршава се на истом месту, и Пије XIII пада готово мртав. Намерно провокативна и једноставна фигура понтифекса са почетка, која попут Витлејемске звезде пада, претвара се у метеорит, гута све пред собом, руши све границе, а међу кардиналима изазива панику, те они покушавају да се од ње ослободе – та иста фигура кроз серију открива своју дубину, шарм и лепоту, тако да у последњим епизодама једино могуће обраћање папи остаје „свети оче“.

    „А сада погледајте свог ближњег. Погледајте га с радошћу и запамтите шта је казао свети Августин: ’Ако желите да видите Господа, то је могуће’“ – изговара папа у Африци речи које није изговорио у првој проповеди на Тргу светог Петра.
    Бог се јавља у човеку.
    Ово је филм о снази личности у којој се јавља Бог онда када је цео свет заборавио Бога, када осећај богоостављености постаје тежак до бола, до претећег захтевања чуда.
    И управо зато овог човека није могуће не заволети. Јер на крају серије, упркос свим лутањима, мраку сумње, патњама, тражењу Бога, кризи вере и самоспознаје, папу воле сви – и некада тако лукави државни секретар Ватикана, кардинал Војело, и мафијаши који су убили папиног најбољег пријатеља, и девојка лаког морала која је у његовим очима угледала Бога, и сваки, сваки појединац из масе чије срце се свом снагом отима ка њему – ка тој тачки на карти кугле земаљске која оваплоћује лик Христов и истинско призвање сваког човека да постане Бог. Према тачки која својом лепотом, и спољашњом и унутарњом, мења људе око себе.
    Човечанска љубав је љубав Божија, само кад би толика снага љубави проповедала људима...
    Такав човек не постоји, али постоји филм о вери која подстиче на светост, о истинској молитви, о радости тренутног Божијег присуства које се показује у човеку. Овакав филм је најбоља, идеална мисија. Свет застаје да би поразговарао о љубави, зато што је чуо „Песму над песмама“.
     
    Марија Строганова
    Извор: http://www.pravmir.ru/molodoy-papa-serial-o-sile-lichnosti/
    Са руског за Поуке.орг превели Иван С. Недић, Јелена Недић
  25. Волим
    Danijela got a reaction from gavrosaurus for a Странице, Исповест јуродивог покајника   
    Живите шесту деценију живота, а ваша нуклеарна централа и даље даје исту енергију…
    Годинама нисам могао да одговорим на то питање, заобилазио сам одговор. Уживао сам, пио, свађао се, тврдио да сам главни. А, онда сам схватио да је најдубљи смисао живота – волети. То значи жртвовати се, давати. Шема је једноставна. То не значи ићи у цркву, палити свеће и молити се. Погледајте пример, Чеченија, 2002. године, осам војника на окупу, један је случајно из бомбе извукао осигурач. Испала му је из руке и почела да шишти. Потпуковник, 55 година, у цркву никада није ишао, ни једну свећу није запалио, неверујући, комуниста, отац четворо деце, бацио се стомаком на гранату. Спасао је све своје војнике, а сам је погинуо раскомадан – метак и у рај. То је жртва. Нема ничега узвишенијег на свету него дати живот за другога. Мислимо да имамо времена за добра дела, сутра, прекосутра… А, ако умреш ноћас? Чини ми се, још јуче сам седео са Олегом Ивановичем Јанковским, ево његове јакне, његове луле. А, где је сада Олег? Спријатељио сам се са њим на снимању филма Тзар. Причали смо много о животу. И данас, после његове смрти причам са њим. Молим се: „Господе, помилуј и спаси његову душу!“ Ето шта пролази са оне стране – молитва. Зато, када будем умирао, нису ми потребни раскошни храстови сандуци и цвеће. Молите се, децо, за мене, зато што сам свакојако живео.
    Љубав је опрати судове и кад није твој ред
    Ви сте, истина, већ лежали у гробном ковчегу?

    Да, да, на снимању Острва морао сам да легнем у гроб. Три пута сам из њега искакао – нисам могао да издржим. Страшна је ствар гроб: лежиш, тесно је и више ничега нема. Чак ни Јеванђеље не можеш да читаш. Шта си у души накупио са тим и лежиш. Лопови кажу да у гробу нема новчаника. У вечности ћемо добити оно што смо опростили, дали, уступили.
    Из ваших говора примећује се да немате негативан став према смрти. Делује као да је потпуно игноришете, као да не постоји…
    Сви ћемо отићи. Јуче сам као двадесетогодишњак трчао кроз улицу Горког, а сутра исти ја, старац, на путу сам ка вечности. Без алегорије. Страшно ми је то, али и веома занимљиво! Тамо је Господ, Вечност. Нисам спреман. Много сам свакојаких гадости учинио, али због чега себе псујем и које су боје моје гаће, не морате да знате. Пушкин је одговорио: „С одвратношћу листам свој живот, но редове срамне не бришем.“ И мој одговор је исти. Седим с Вањечком Охлобистином на снимању филма Тзар, и причамо да ли је неко читао или слушао о вечном животу. Шминкер каже: „О како сте смешни!“ А ја му одговарам: „А када дођемо пред Творца, опет ћеш се смејати“. Са нашом савешћу таквом каква је мораћемо да погледамо у очи Бога који је дао живот за нас на Крсту. Сви велики научници су веровали. Сви моји познаници лекари, који свакодневно имају посла смрћу – верују.
    Шта је на путу култног панкера оцртало Православне симболе?
    Како сам дошао до вере, не знам. Патио сам, био на самрти, умирао, хтео да живим. Дозвао сам се памети и почео да се спасавам. Прво тело. Онда сам и на душу почео да мислим. Понекад ми је веома тешко јер страсти кључају, кипе – ужас! Тада се молим: „Господе помилуј!“ Помаже.
    За једног култног панкера бирали сте пут којим се ређе иде…
    Ево каква је шема, пијаница има цирозу јетре. Да ли због тога што га је Бог казнио? Не, он је то сам изабрао. Да сам наставио да пијем до сада бих већ био мртав. Хвала Богу, схватио сам на време. Због пића сам изгубио 10-20 година живота, али сам научио лекцију.
    Сећате ли се младости?
    Не памтим догађаје, памтим лица. Сећам се лица моје мајке када је била млада. Сада схватам како је тежак био њен педагошки рад. Хиљаду пута је морала да ми понови да узмем четкицу за зубе. Моја весела и паметна мајка приређивала ми је различита васпитна „дешавања“. Када сам имао 16 година закључала је фрижидер. Није било ничега за јело и после два дана отишао сам да радим и да зарадим јер морало се нешто ждрати. Дете се супротставља родитељима, али мора да научи шта је исправно. Исто тако и Господ жели да спасе пијаницу, наркомана, проституку, тврдицу, лопова тако што их доводи у ситуације које ће их поправити.
    Верујете да су сви људи анђели, да свако путевима различитим ка истоме извору ходи?

    Сваки човек којег сретнемо на путу је анђео. Нисте се срели без разлога. Он те или искушава или те воли. Памтим из младости како сам пио са пријатељем. Растали смо се, било је касно. Ујутро сам га позвао да видим како је стигао кући, а он ми каже да је пао под трамвај и да су му обе ноге одсечене. Памтим неподношљиву патњу. Дошао сам у болницу да га посетим, а он ми каже: „Добро је теби, а погледај мене…“ Погледао сам испод покривача, а тамо… Ужас! Био је веома горд човек. А, након несреће постао је скроман, весео. Ставио је протезе, има жену и четворо деце. Постао је дечији писац, срећан, пресрећан. Ето како Господ лечи душе физичким болестима! Можда би, да се није десила несрећа, наставио да се горди, осушио би се и стврднуо као кора. Такав је, веома тежак, пут духовног очишћења. Искушења су испити кроз које постајемо све чистији и чиситији. Злато се на ватри топи да би постало чистије. Тако и наше душе. Морамо подносити тугу и бол, без питања „зашто“? То је наш пут.
    Сваки човек којег сретнемо на путу је анђео
    Сећате се ваших анархистичких дана?
    Не сећам се прошлости, осим као у бунилу. Не сећам се ни јучерашњег дана и нећу да памтим. Окренут сам напред. Дан је прошао и ја сам ближе Богу. С Њим општим боље него са синовима. Сваки човек је слика Божија, сваки је икона. На мом лицу исписани су моји пороци, моје муке, радости. И лица наша, и тела – одраз су нашег живота. Дух себи ствара форму. Човек има избор, а ја бирам Вечност која је преда мном.
    Новац вам није императив, одбијали сте бројне концерте, улоге…
    Видите, сви хоће срећу, љубав и здравље. Хоће богатство, а не схватају шта је то. Познајем много богатих људи и сви до једног су несрећни! Потребно је да очистимо себе изнутра, да очистимо мисли и тада долази Дух Свети, а онда нам је добро и без пара. Трудим се да не једем најукуснију храну већ најквалитетнију, која расте на земљи. Раније сам волео разне гурмалуке, а сада за мене нема ништа лепше од хлеба и воде. Те намирнице имају најчистији укус. У сваком узрасту најбољи је кувар – глад. Ако не једеш два дана прекјучерашња каша од гриза биће укуснија од сваке дивље јаребице.
    У браку сте 33 године, како сте је освојили? И да ли мислите да би вам можда било лакше да сте живели у манастиру?
    Стајао сам на сцени у карираној јакни и певао, био сам краљ са гитаром. Она је гледала, а онда викнула: „Ти си најбољи, мој си до краја живота!“ Од тада смо заједно. Трудимо се да схватимо једно друго. И како старимо Господ нам даје миран, складан живот. Знамо да ђаво тријумфује ако се свађамо. Брак је подвиг раван монашком животу. Нервирам се када она греши. Жалим се свештенику: „Оче Владимире, како је могла?!“ А, он одговара: „Петја, она је жена…“ Запамтио сам то за цео живот. Човек много тога може чинити погрешно, али у нечему је сигурно добар. И за ту нит се треба ухватити, а на ђубре не обраћати пажњу. Љубав није осећање већ делање. Не треба пламтети афричким осећајима према старцима, него им уступити место у трамвају. Љубав је опрати судове и кад није твој ред.
    Причали сте како подетињите са унуцима, стиче се утисак да њих највише волите?
    Кажу да се деде и унуци тако нежно једни према другима односе јер их нешто веома важно повезује. И једни и други су близу Вечности. Деца су тек дошла у овај свет, а деде су на крају, на излазу. Моји унуци, трогодишњи Миша и беба Тихон, не знам у шта ће израсти. Обуздавам се да не упадам са својом неистрошеном љубављу у њихову породицу, иако их јако пуно волим. Према њима је сасвим другачија љубав него према деци, другачији однос.
    Шта је у вашим очима та срећа која иде уз спасење?
    Пробајте да попустите, да позовета „Људку“ са којом нисте причали пет година и кажите јој: „Људка, хајде да завршимо ову причу, оно што смо рекли није у реду… Ајмо у биоскоп!“ Видећете како ће вам ноћу бити добро. Све се враћа стоструко и вама и онима које волите. То је најдубља срећа. Погледајте колико има добрих људи, чистих, задовољних. Уколико видимо само гадости, онда то значи да је гадост у нама. Не осуђујте људе, загледајте се у себе. Спаси себе и од тебе је то довољно. Заволи себе, а онда љубав према себи претвори у љубав према ближњем, то је правило. Уместо да будемо дарежљиви ми цицијашимо. Ако си дао десет хиљада долара, а онда због тога зажалио, сматрај да од твог доброг дела нема ништа.
    Дешавало вам се да пожалите или да не дате када вам траже?
    Долази ми један алкохоличар: „Дај!“ А ја кажем: „Тољик, не дам ти, умрећеш…“ Он одговара: „Сви ћемо умрети“. Нисам стигао да му објасним да је важно на који начин ћемо умрети. Једна ствар је кад умреш за истину, а сасвим друга од вотке. Смрт грешника је страшна. С тим ужасним стањем, у коме си био у тренутку смрти, са њим ћеш се дружити у вечности.
    Какве сте критике трпели због става о вери?

    Видите, Ајнштајн није сумњао у постојање Бога, ни Пушкин, ни Ломоносов, ни Мендељејев. А, нека седамнаестогодишња Леночка ми каже: „Сумњам да тај ваш Бог постоји!“ А, ти прво прочитај нешто, проучи проблем, и онда говори. То је као да сте ушли у метро, видели мапу са некаквим круговима, разнобојним тачкама, и одмахнули руком говорећи: „Е, срање, идем сам!“ Тако ћеш онда по Кољцевој (кружна линија метроа у Москви) цео живот путовати у круг.
    Какав сте молитвеник?
    Речи „хвала“ или „спаси Боже“ – већ су молитва. Дешава се, не могу да пронађем наочаре, молим Творца Васељене: „Помози Господе!“ и налазим их. Отац Небески нас воли и њему се увек можемо за помоћ обратити. Да ли знате какво је то чудо?! Седимо овде, ми црвићи и можемо се директно обратити и рећи: „Господе помилуј!“ Чак и малена молба захтев је у Васељени. Ето, то је чудо! Господ није зли чика са прутом који седи на облацима и процењује наше поступке, не. Он нас воли више него мајка. И ако нас доводи у неке тешке ситуације, то значи да је то потребно нашој души. У томе је трик, што су услови тежи мачке су боље.
    Култни панкер СССР
    Како гледате на осуђивање и на опште незадовољство?
    Незадовољство треба усмерити дубоко у себе. Завукли смо се у телевизор и почели да осуђујемо. Загледај се у себе јеси ли васпитао своју децу? Јеси ли убио петоро абортусима? На послу ништа не радиш, лукав, с брадом, 42 године, седиш, играш игрице на рачунару. Четрдесет минута дневно радиш и хоћеш достојну плату. Одакле ова земља то да ти да? Ермак Тимофејевич кренуо је са својих десет људи на коњима и колонизовао цео Сибир. Да ли је њима било добро, топло, јесу ли били сити, да ли им је било удобно? Не, било им је по данашњим мерилима веома тешко. Није потребно викати на рођаке и на блиске људе. Беснети и нервирати се није ништа друго него кажњавање самог себе за туђе глупости. Хоћу да ми буде добро, зашто онда да вичем? Ближњи је онај ко је са тобом, а не онај ко је у Сомалији.
    Како коментаришете кинематографску хиперпродукцију дупета и сиса?
    Видите, мама и тата су семе створили, из слузи је наше тело настало, а душу нам је Бог удахнуо Духом Светим. Човек је троделан: дух, душа и тело. Дух: када је суд чист тамо царује Господ. Тело: плот, то је месо, појести, истоварити се… Душа: емоције, добар филм, добра књига, добар разговор. За моју душу су стари вестерни. У данашњим филмовима сисе и бутине секу – тиме и мене убијају. Прави филм је онај који без стида можеш погледати са петогодишњим дететом. То је храна за душу, а она мора бити од чисте и вечне сорте.
    Били сте рокер, а Лунгин неко коме је Православље страно.
    Како је такав тим успео да направи Православно ремек-дело Остров?
    Павел Лунгин је мој пријатељ, ево недавно ми је послао смс: „Петећка, ја сам у Француској“. Лепо је добити такав смс. Ето какав је Павел Семенович, нежан, неискусан, бојажљив. Православну веру не познаје, а „Острво“ је снимио! Требало се склонити у страну, нестати, и Богу место препусти да дела – и Господ је све учинио.
    Како је панкер пристао да глуми светог старца?
    Лунгин ми је телефонирао: „Пећа, без тебе нећу да снимам овај филм“. А, ја му кажем „Не, не, не… Како ја то да глумим?“ После сам се запитао ко сам ја да својим помраченим умом одлучујем? Не питамо се ми ту много. Над Казањским је пре неко вече лило као из кабла. Устао сам ујутро и видео да је Господ избрисао лепу парцелу са мог имања, парцелу коју сам јако волео. Мислио сам да је све то моје, а Он ме подсетио: „Ја сам газда, дечко, не бесни!“ Ето то се дешава.
    Живите у дивиљини, да ли имате искуства са ловом или са вуковима?
    Вукови не прилазе кући, сити су. А, зечеви беже, не ловим их. Не схватам какав је то спорт убијање животиња. Гледао сам филм о Аљасци у коме ловац прича како годишње убије највише шест јелена, више му није потребно. То је реалан живот. Он иде у лов као што ми идемо у продавницу, и Богу је то угодно. А, убијати само да би ухватили, да би звер пала, да би је препарирали и онда се њеном кожом хвалили – то је ђаво.
    Мамонов у улози Ивана Грозног, у филму „Тзар“
    Имате искуства са убиством?
    Убиство је, уопште, посебна тема. Моја супруга и ја смо породица убица. Запетљали смо се, убили смо много своје деце. Да нисмо чинили аборутусе имали би деце колико има и Вања Охлобистин. Сада се кајемо, молимо за опроштај и трудимо се да живимо што исправније. Жена је створена да роди 7-8 деце. Кад би тако и било, сва питања типа зашто живите, питања накита или спољашњег изгледа, нестала би. Тело постаје наборано, вене и лежемо у гроб. А, после нас остају деца. Жена се спасава рађањем.
    Какав је живот јуродивог старца у самоизолацији?
    Већ одавно не размишљам, препустио сам се. Било је довољно само да се склоним у страну и да видим прекрасни вечерњи жар заласка. Занимамо се како је у Бангладешу, како је у Јапану после земљотреса. Какав земљотрес?! Свако од нас има свој унутрашњи земљотрес. Човек се дави у реци. Виче, урла, зове упомоћ. А, говоре му: „Знаш у Јапану…“ Сваки хришћанин, сваки! мора помоћи ономе ко је поред њега. Посебно су вредни наши поступци према ближњима. И то не поступци према сину или унуку, које природно волимо, већ поступци према онима који су у беди, у невољи. Још боље, према неком гаду. Ето шта ће се бројати у Вечности. Ми добијамо оцене сваки дан. То је нешто што се не може променити. Вера је колосално прагматична ствар.
    http://hazardermagazin.com/ispovest-jurodivog-pokajnika/
×
×
  • Креирај ново...