Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

olja

Члан
  • Број садржаја

    86
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

1 Пратилац

О olja

  • Ранг
    Ту је, мало гледа-мало пише
  • Рођендан 04/26/1978

Profile Information

  • Пол :
    Женско
  • Локација :
    Цетиње
  • Интересовање :
    Богословље, психологија, педагогија, музика, филм...

Скорашњи посетиоци профила

3793 посетилаца
  1. Изабрани ЈУТРОС кренуше у бој, душама својим јуришају храбро, језиком као мачем, маглу незнања секу, сведоче постојање онима који долазе.
  2. Вијести из Епархије буеносаиреска и јужно-централно америчке СПЦ Владика Кирило присуствовао коктелу поводом прославе Дана дипломата Поводом обиљежавања Дана дипломата, Његово Преосвештенство Епископ диоклијски господин Кирило, присуствовао је 29. септембра свечаном коктелу у Палати Сан Мартин у Буенос Аиресу. Овом догађају присуствовали су и Митрополит аргентински и јужноамерички Игњатије (Московска Патријаршија) и госпођа Јела Баћовић, амбасадор Републике Србије у Аргентини. Ријечима срдачне добродошлице госте је поздравио апостолски нунције за Аргентину, монсињор Емил Пол Чериг. Међу званицама је био и капетан Хозе Нуњез, који је у српским земљама провео неко вријеме као члан мировних снага УН. У пријатном разговору са владиком Кирилом, истакао је своје велико поштовање према српском народу. Свети архангел Гаврило се сматра заштитником дипломата, па се Дан дипломата обиљежава на дан када га Римска црква празнује, 29. септембра. У пратњи владике Кирила био је свештеник Стефан Јовановић. Презвитер Стефан Јовановић учествовао на симпозијуму “Међурелигијски дијалог и грађански суживот у Буенос Аиресу” Презвитер Стефан Јовановић из Буенос Аиреса је по благослову Епископа диоклијског Кирила, у име Епархије буеносаиреске и јужно-централноамеричке СПЦ присуствовао Међународном симпозијуму на тему “Међурелигијски дијалог и грађански суживот”, који је одржан 3. октобра у Буенос Аиресу, у салону Гобернадор хотела Алвеар Палас. Организатор овог догађаја је био Међународни центар за међурелигијски и интеркултурални дијалог, уз подршку Генералног директората за вјерска питања градске владе Буенос Аиреса. Господин Албаро Албасете, секретар центра, је говорио о важности организовања оваквих догађаја, ради упознавања и разговора представника различитих вјерских заједница. Тај дијалог ће како је казао имати за циљ миран и спокојан друштвени живот. “Јужна Америка не треба да увози сукобе, већ би требало да извози добре идеје заједничког живота”, рекао је Албасете. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  3. Владика Кирило присуствовао коктелу поводом прославе Дана дипломата Поводом обиљежавања Дана дипломата, Његово Преосвештенство Епископ диоклијски господин Кирило, присуствовао је 29. септембра свечаном коктелу у Палати Сан Мартин у Буенос Аиресу. Овом догађају присуствовали су и Митрополит аргентински и јужноамерички Игњатије (Московска Патријаршија) и госпођа Јела Баћовић, амбасадор Републике Србије у Аргентини. Ријечима срдачне добродошлице госте је поздравио апостолски нунције за Аргентину, монсињор Емил Пол Чериг. Међу званицама је био и капетан Хозе Нуњез, који је у српским земљама провео неко вријеме као члан мировних снага УН. У пријатном разговору са владиком Кирилом, истакао је своје велико поштовање према српском народу. Свети архангел Гаврило се сматра заштитником дипломата, па се Дан дипломата обиљежава на дан када га Римска црква празнује, 29. септембра. У пратњи владике Кирила био је свештеник Стефан Јовановић. Презвитер Стефан Јовановић учествовао на симпозијуму “Међурелигијски дијалог и грађански суживот у Буенос Аиресу” Презвитер Стефан Јовановић из Буенос Аиреса је по благослову Епископа диоклијског Кирила, у име Епархије буеносаиреске и јужно-централноамеричке СПЦ присуствовао Међународном симпозијуму на тему “Међурелигијски дијалог и грађански суживот”, који је одржан 3. октобра у Буенос Аиресу, у салону Гобернадор хотела Алвеар Палас. Организатор овог догађаја је био Међународни центар за међурелигијски и интеркултурални дијалог, уз подршку Генералног директората за вјерска питања градске владе Буенос Аиреса. Господин Албаро Албасете, секретар центра, је говорио о важности организовања оваквих догађаја, ради упознавања и разговора представника различитих вјерских заједница. Тај дијалог ће како је казао имати за циљ миран и спокојан друштвени живот. “Јужна Америка не треба да увози сукобе, већ би требало да извози добре идеје заједничког живота”, рекао је Албасете. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Свети Григорије Пећки (у народном изговору Глигорије) живео је у вријеме српског ропства под Турцима као сабрат свештене велике лавре свете Пећке патријаршије. Није знано да ли се у овој светој обитељи подвизавао као прост монах или је био свештенослужитељ, као што нису познати ни тачно мјесто нити година његовог рођења. Али његова миомирна жртва, којом је самог себе принио Господу на дар, није заборављена; његово одлучно и без двоумљења страдање за Христа остало је добро запамћено и сачувало се кроз вјекове до наших дана. Господ га је убрзо након његове мученичке кончине узвеличао даром чудотворства. Преузмите цело житије на линку zitija.pdf View full Странице
  5. Високопреосвећени Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је имао благослов да седамдесетих година прошлога вијека проведе неко вријеме поред новопросијавшег Светитеља Божијег Пајсија Светогорца. Живописно се присјећајући разговора са Старцем Пајсијем, Високопреосвећени овом приликом говори и о Старцу Тихону Русу, чији је новопросијавши Светитељ једно вријеме био ученик. Разговор водила Оливера Балабан. Тонски прилог Радија Светигоре http://www.svetigora.com/node/16273
  6. Овај млади момак се лечио у православној заједници "Земља живих" одакле је понео како он каже "најлепше искуство и пуно склопљених пријатељстава". Кроз разговор нам открива како се уплео у мрежу зависности, какве су биле последице по њега и његове најближе и како данас изгледа његов живот. http://www.svetigora.com/node/15488 Извор: Светигора
  7. olja

    "Земља живих"

    Православна духовна заједница за рехабилитацију и ресоцијализацију оболелих од болести зависности "Земља живих" је мјесто наде, спознаје и новог рађања. Основана је благословом Преосвећеног Епископа бачког г. Иринеја. Велику духовну, молитвену и материјалну подршку заједница добија од Преосвећеног Епископа јегарског г. Порфирија и братства манастира Ковиљ. Осмишљена је тако да се кроз молитву и рад, у изолацији, постепено и полако залутала душа враћа на прави пут. Овај напоран и мукотрпан процес непрекидно се налази под очинским надзором свештеника, монаха и васпитача одређених за то послушање. У вечерашњој емисији наш гост је духовник заједнице "Земља живих" отац Бранко Ћурчин. http://www.svetigora.com/node/14409 Извор: Радио Светигора
  8. Животни пут нашег вечерашњег госта и његове породице није био нимало лак. И поред тешкоћа које су их сналазиле а сналазе и даље, ова мала домаћа црква непрекидно напредује у љубави и вјери. Прави су примјер оних који се држе заповијести и благослова Божијег "Рађајте се и множите се". Са нама је у емисији протојереј Слободан Мајкић, парох јагодњачки из Епархије осјечко - пољске и барањске. Послушајте! Радио Светигора http://www.svetigora.com/node/14263
  9. olja

    Значај музике у одрастању деце

    Свети Василије Велики је, у свом предавању омладини о начину на који хришћанин треба да користи паганску мудрост, испричао како је Питагора отрезнио групу пијанаца наредивши свирачу фруле да им свира дорску мелодију. У вечерашњој емисији говоримо о музици, о њеном утицају на духовни и ментални развој младог човека. Наш гост је монах Арсеније Јовановић, сабрат манастира Острог. Извор: Радио Светигора http://www.svetigora.com/node/14165
  10. Анка Шуша, далматинка родом, рано је остала сироче. Најстарији брат Шпиро, њу и њену седам година старију сестру Драгињу (у монаштву Архелаја) одводи у сиротиште и већ тада почиње њихова припрема за монашки живот. Обе су биле послушнице кувеждинског манастира, те их је одатле живот одвео у Сарајево, гдје су се у сиротишту бринуле о дјеци без родитеља. Осјетивши муку сиротовања на сопственој кожи, по доласку у Рисан, Мати Саватија узима тромјесечну бебу, дјевојчицу Радмилу Илић (удату Јовићевић) која је остала сироче и подиже је под својим топлим материнским скутом. О својој помајци (тети) Саватији вечерас нам говори госпођа Радмила Јовићевић, дјевојчица која је љубав и топлину мајке пронашла у крилу блаженопочивше Мати Саватије, а за коју наш протојереј - ставрофор Момчило Кривокапић каже да је имала срце велико и дубоко као океан. http://www.svetigora.com/node/13993
  11. olja

    Ка оцима Свете Горе

    Из ове емисије од шест епизода, надамо се да ћете и ви доживјети незаборавни укус Свете Горе Атонске. Кроз ово путовање по Светој Гори водиће вас монах Арсеније (Јовановић) сабрат манастира Острог. "Онолико колико наш српски род буде рађао синова и кћери који ће своју младост облачити у црну ризу и кретати путем Бога, путем који само наизглед јесте пут туге и одрицања а у ствари је пут неизмјерне радости и свјетлости у Господу, утолико ће свима нама бити боље. Зато-рађајмо се за Божји пут"-каже, између осталог, монах Арсеније. Извор Светигора http://www.svetigora.com/node/13969
  12. Добро ми душа памти године страха и бола ових последњих ратова на Балкану. Памти, јер су у њој урезане сузе мог страдалничког српског рода. И моја мајка је била једна од оних многобројних српских сенки, које су у муклој тишини ходале кућом чекајући глас од својих синова. Зато сам и помислила при првој посети гробу оца Харитона: Боже драги, њега мајка није дочекала! Нисам тада знала ништа о овој дивној мајци, једино се сећам да сам размишљала о њеном неизрецивом болу и патњи за изгубљеним чедом. Али, прича је, иако веома тужна и тешка ипак имала онај моменат среће, како би то наш народ рекао, да је овај син прво испратио мајку у наручје Господње а онда и он мученичким путем кренуо за њом. Мајка Милка Лукић, рођена је 18. августа 1929. године, у селу Радуње, на Копаонику, у побожној кући Глишића, од оца Милорада и мајке Ранђије. Њени честити и побожни родитељи изродили су седморо деце, три сина и четри кћери. Милка је одрастала у великој заједници, где је свако својим примером сведочио традицију скромности, честитости, радиности и пожртвованости једне побожне српске куће. Милкина мајка Ранђија је била веома молитвена жена. Тај дар је у тишини, молећи се сваке вечери крај своје постеље, оставила у наслеђе и својој кћери. Године су пролазиле брзо, деца у кући Глишића су преживевши Други светски рат убрзано стасавала за женидбу и удају. Бијавши из доброга рода, а поред тога сама честита и веома лепа, Милка је важила за девојку каква се само пожелети може. По том чувењу, једнога дана су дошли Лукићи из суседног села Сеоце, да испросе Милку за свог Будимира. Будимир Лукић, отац блаженопочившег оца Харитона рођен је 5. августа 1928. године у селу Сеоце, у Куршумлији, од оца Радована и мајке Милунке. Кућа Лукића била је једна од оних херојских, витешких српских кућа у којима су се синови рађали за огњиште али и за отаџбину. Није било фронта у Србина, на којем Лукићи нису оставили макар једнога свога сина, па им је тако и овај последњи, косовски, понео једног, најмлађег. Било их је још у фамилији који се нису вратили, а од туге за једним од њих, својим старијим сином, прерано је умро и Будимиров деда, оставивши за собом пуну кућу сирочади. Отац му Радован провео је у заробљеништву у Немачкој пуне 4 године. Лукићи су волели цркву, деда Радован је био и црквењак. Славили су Св. Апостола Тому, 19. октобра, нису се двоумили, ни скривали. Можда су баш ово неке од чињеница које објашњавају неустрашивост оца Харитона, који је летећи са послушања на послушање, неустрашив као витез, пролазио кроз звериња легла, намножена и згуснута на сваком педљу Српског Јерусалима. Мајка Милка и отац Будимир венчали су се 1950. године. Изродили су шесторо деце. Три сина и три кћери. Најстарија кћер и трећи по реду син упокојили су се јако рано, кћер на самом рођењу а син нешто касније. Животну битку наставили су да воде четворо њихове деце: Радојица, рођен 1952. године, Радијана 1956. године, Радослав ( у монаштву Харитон ) 1960. и најмлађа Радмила 1964. године. (Све у кући, почев од њихове бројности и имена призивало је радост, међутим те радости биће лишени јако рано.) Лукићи су живели у великој заједници са дедом, бабом, стрицем, стрином и њиховом децом. Касније се стриц са својом породицом одвојио. Мајка Милка је била вредна, брижна, тиха и повучена. Скована по мери некадашњих жена живела је поштовање. Поштовала је све око себе и старо и младо. И децу је томе поучавала. Знало се да онај ко би нешто погрешно урадио мора да исправи своју грешку, било да је старији или млађи. Нико није смео вређати ни угњетавати, а на поштовање су сви били позвани. Учила их је да буду поштени, незлобиви, истинољубиви. Од малих ногу трудила се да у њих усади хришћанске врлине по којима ће као такви, врлински, бити препознати и од људи и од Господа. У таквој великој и богатој заједници лењости није смело бити. Деца су се учила раду од малих ногу. Већ од пете године постајали су вредни чобани а касније како је ко какав посаосвојом снагом и стасом могао понети. Отац им Будимир радио је као рудар у руднику Трепча, на копу Запланина. Долазио је кући петнаестодневно и то свега на један дан. Били су жељни једни других. Земља им није дала ни да се нагледају како треба. Да би дошао кући у Сеоце, Будимир је морао да пешачи више од тридесет километара. Очеви доласци су били празници. Иако су га били жељни, ти кратки сусрети су изгледали као сами предокушај сусрета са Творцем, како то чух недавно у једном предавању о Символу вјере. То припремање, да ли је све спремно за очев долазак, да ли је вечера топла, постеља чиста, да ли сам био добар ових петнаест дана, хоће ли отац доћи весео или тужан, хоће ли ме помиловати, можда донети кесицу бомбона са собом, да ли сам је заслужио, то ишчекивање, отисци дечијих образа на прозорском окну док раширених зеница зуре у планину неће ли угледати трепетљаву светлост очеве рударске капе, све то заиста подсећа на трепет душе, при помисли на сусрет хришћанина са Оцем небеским. Ту жељно ишчекивану светлост могли су видети већ на десетом километру од куће, на кривудавом планинском путу. Али, онда би уследила питања, да ли је та светлост која се види стварно очева лампа и да ли тај путник заиста иде ка њиховој кући. Када би се најзад, након 7-8 сати хода појавио на кућном прагу, радост је била неизрецива. Дечијој радости није било краја. И Мајка се радовала, али скромно, тихо, у себи. Како је то већ и било у то дивно време. Нису сви скакутали једни око других и говорили волим те, волим те, већ су живели том љубављу. Та топла вечера, та чиста постеља, тај стисак руке на вратима, то чекање и стрепња, брига о родитељима, то је била љубав. Отац би понекад успут купио и кесу бомбона. Е, то је тек био доживљај. Живот Мајка Милке није ни по овдашњим, а ни по ондашњим аршинима био лак. Изродити шесторо деце, уз тешки живот на селу, практично без мужа морао је оставити трагова и на њено телесно здравље. Но она је била више она танана душа, која је својом тихом патњом и трпљењем лагано копнила изнутра. Танане, осетљиве душе, каква је била Мајка Милка,чак и сузни трептај ока које дубоко осећају, чују као удар грома. Одјекне им у души, сурва се ко лавина. Деца су тек кренула да стасавају, тек су корачали сигурније, одважније, а над њиховом кућом се већ надвијао тамни облак. Мајка га је издалека угледала, осјетила, наслутила. Само није знала где ће муња ударити, на коју страну, у који темељ. Поверила је ту своју слутњу најстаријем сину Радојици, који се тек био вратио из војске.Ништа није могла да уради, могла је само да чека и да се моли. А онда су Лукићи сви на окупу поново једну ноћ дуго чекали трепетљаву светлост на планинском путу. Чекали су и чекали. Смењивали су се на прозорском окну. Можда отац није могао доћи, можда се негде задржао, видео старе другаре па мало закаснио. Ноћ је одмицала а црне слутње су надјачавале наду. Било је хладно, тог 25. новембар. Тог дана је почела да пада та дуга киша суза која се надвила над њихов дом. Из рудника су им јевили да им је отац настрадао у несрећи и да је пребачен у Косовску Митровицу. Кажу да су га из Митровице пребацили у болницу у Скопље, али није издржао. Након 11 дана, 6. децембра 1973. године подлегао је повредама. Сахранили су га у породичној гробници на сеоском гробљу. Од тог дана, Мајчино срце је почело нагло да слаби, да посустаје. Није могла да носи ту тугу за својим вољеним, ненагледаним, неразговореним. Скупила је дечицу око скута, трудила се, покушавала, али смрт је била јача. Након непуне двије године једне тешке ноћи 1975. године, оштар бол пробудио ју је из сна. Тешким кораком дотетурала се до постеље свог млађег сина Радослава (блаженопочившег оца Харитона) и издахнула на његовим још дечачким рукама. Два сандука за две године испраћају њихови сирочићи. Две ране, два ока испратише нејаки. Како рече најстарији син, чика Радојица, који ми је свесрдно помогао да напишем ову причу о његовој Мајци, кад оде мајка, више немаш коме да дођеш, нема ко да те дочека, нема ко да сабере децу... Осташе сирочићи да расту са дедом и бабом, или боље рећи да они пазе на деду и бабу. Но, ту није био крај смрти. Након две године,1977.год. од туге за сином и снајом, услед можданог удара умире и деда Радован. Смрт је кући Лукића постала као годишње доба, долазила је у правилним устаљеним циклусима. Као да се могла и предвидети. Од старијих међу живима им је остала само баба Милунка. Она је Богу хвала поживела мало дуже. Да им макар неко има отворити кућу кад дођу. Обојица браће, Радојица и Радослав су већ били са послом у Нишу, али бабу су пазили и бринули се о њој све до њене смрти 1985. године. Средња сестра Радијана се удала у оближње село а најмлађа Радмила је једно време након смрти родитеља била код ујака, а касније код брата у Нишу. Сада живи у Београду... http://www.svetigora.com/node/13928
  13. У вечерашњој емисији говоримо о једној правој, старој, истинској Црногорки. Једној од оних какве су некад биле, и које пуним устима и још пунијега срца можемо назвати тим великим, чесним именом Црногорка! То су оне дивне жене и мајке у чијим је животима много штошта било, како би то пјесник рекао: и црно и горко, али које су знале и умјеле посвјетлити и засладити живот, свима онима које им је Господ на радост и трпљење послао! О својој Мајци, протиници Даници Радусиновић, говори нам Рајко Радусиновић (предсједник црквене општине цетињске), њен најмлађи син. http://www.svetigora.com/node/13844
  14. Свети Стефан Дечански беше син краља Милутина и отац цара Душана. Чедо побожне краљевске породице, Стефан од најранијег детињства би васпитан у хришћанској побожности. Но њему паде у део да у раним годинама својим преживи многе тешке невоље. У та времена у Србији биваху честе смутње и међусобице, а и ратови са непријатељима. Непријатељи Православља Татари, покоривши православну Русију, устремише се на друге словенске православне земље. Нарочито велика опасност стаде грозити словенским државама Балканског Полуострва од стране Кримског хана Ногаја. Татарска војска, шиљана од Ногаја, опустоши Бугарску, па стаде упадати и у Србију. Бугарска на неко време паде под власт Татара; а такав удес претио је и Србији. Али српски краљ Милутин предузе одлучне мере. Пошто није био у стању да се војном силом одупре моћном татарском хану, он ступи с њим у преговоре, и спречи најезду Татара, али би принуђен да хану да као таоца свог десетогодишњег сина Стефана, и са њим неколико знатних српских велможа. Но Господ помагаше побожном дечаку краљевићу Стефану у његовим недаћама, јер се он сав беше предао помоћи свемилостивог Господа и ка Њему јединоме гледаше. И ускоро међу Татарима избише међусобице, које се завршише убиством Ногаја. Стефан искористи те смутње, и након три године врати се у отаџбину. Када постаде пунолетан Стефан би ожењен ћерком бугарског владара Маријом. И доби на управу Зету, једну од важних области ондашње Србије. Умиљат, добар, кротак, милосрдан према сиротињи, краљевић Стефан уживаше велику љубав и поштовање. Но Стефанова маћеха, друга супруга краља Милутина, Симонида, ћерка Византијског цара Андроника Старијег, желећи да њен син Константин наследи престо, а не краљевић Стефан, њен пасторак, она стаде лукаво и вешто радити код краља Милутина да оцрни у његовим очима краљевића Стефана. При томе она се послужи чак и клеветом, како Стефан хоће да му отме престо. У то време неки од српске властеле стадоше упозоравати Стефана на опасност која му прети, и саветоваху му да избегне ту опасност на тај начин што би дигао устанак против оца и отео му краљевску власт. На несрећу, неки од те властеле, љути на сплетке против краљевића Стефана, отказаше послушност краљу. To би представљено краљу Милутину као да је у вези са завером његовог сина Стефана против њега. Краљ оде са војском у Зету, и угуши метеж. Стефан изађе пред оца са потпуном синовљом покорношћу, и отац га у почетку прими лепо. Али потом присталице Симонидине толико пометоше доброга оца да он, не проверивши ствар како ваља, нареди да Стефана окована одведу у замак, у Скопској области, и тамо ослепе. To би учињено. На Овчем пољу, где бејаше храм светог Николаја Чудотворца, Стефану бише извађене очи. Ослепљени Стефан осећаше страшне болове и крепљаше себе једино молитвом. Сву ноћ у страшним мукама скоро мртав, он пред зору мало заспа. И виде у сну ово: пред њим стоји диван светитељ у архијерејском одјејању, лице му сија благодатном светлошћу, и он држи на свом десном длану оба његова извађена ока, и говори му: "He тугуј, Стефане! Ево твојих очију на моме длану". И говорећи то он му показује оба ока. А Стефан, као размишљајући, упита га: "А ко си ти, господине мој, што показујеш толико старање о мени?" А Појављени одговори: "Ја сам Николај, епископ Мирликијски". - Пробудивши се од сна, страдалац смерним срцем узношаше благодарност Богу и Његовом угоднику. А осећаше и неко не мало олакшање болова. Но гоњење Стефана не заврши се тиме. Краљ Милутин, под утицајем измишљене завере свога сина, желећи да осигура себе, протера Стефана из отаџбине и посла га на заточење у Цариград к своме тасту цару Андронику Старијем са два малолетна сина његова: Душаном и Душицом. Но и у изгнанству Бог не остави трпељивог страдалца Стефана. Истина, у Цариграду Стефан би лишен слободе. У почетку њему би дат засебан дворац, са потпуним издржавањем од цара, али му беше забрањено излазити из дворца. Потом Стефан би са своје двоје деце премештен у цариградски манастир Пантократора (= Сведржитеља) под надзор игумана, без чије дозволе Стефан није смео никога примати нити с ким разговарати. Но дивни Стефан храбро подношаше тегобе заточења; и често говораше себи: Трпи, Стефане! јер је Господ рекао: Трпљењем својим спасавајте душе своје (Лк. 21, 19). И не престајаше благодарити Бога, опомињући се речи светог Апостола: "и бивајте благодарни" (Кол. 3, 15). И често се мољаше и многа метанија прављаше. А када се манастирска братија скупљала на богослужење, он је први долазио и непомично стајао до краја службе, тако да су се његовој бодрости и ревности дивили и настојатељ и сва братија. Зато сви љубљаху Стефана и указиваху му пажњу. И често долажаху к њему на духовне разговоре. Све то не остаде непознато и самоме цару. Слушајући о похвалном живљењу заточеника, цар га је често призивао к себи у царски двор, разговарао с њим о душекорисним стварима, и заједно с њим обедовао. У то време виспрени присталица Запада "начелник акиндинатске јереси", Варлаам, узбуђиваше Цариград својим схоластичким испадима о Таворској светлости. Блажени патриЈарх Атанасије осуди Варлаама на сабору, али препредени Варлаам нађе себи присталице на двору и узнемираваше престоницу. При једном разговору између цара и краљевића Стефана о душекорисним стварима и државним пословима, поведе се реч и о јеретику Варлааму. Цар упита Стефана шта мисли о Варлааму. Стефан одговори: Царе, неправедно је и недолично да ти, почаствован царским престолом и постављен од Христа за пастира тако великом стаду, држиш непријатеље Његове у своме граду: њих треба да одгониш као вукове који упропашћују душе, и да певаш са Давидом: Омрзнух, Господе, оне који тебе мрзе (Ис. 138, 21). Цар се удиви мудрим речима Божјега човека, и одмах заповеди да му Варлаама доведу свезана, и да се изагнају његови једномишљеници из царскога града, и да их не примају градови и села његове државе. Но Варлаам, хитно обавештен о томе од једног дворјанина, свог једномишљеника, тајно се укрца у лађу и побеже у Рим. - И тако Бог саветом свога угодника очисти земљу народа свога од зловерних јеретика. Такова бејаше Стефанова ревност за побожност, такова мржња према јеретицима, такова вера ка Христу. Од тада цар још више заволе љубитеља врлине Стефана, и још више му се дивљаше. Па не само цар и манастирска братија, него и патријарх и све свештенство, и сви знатни људи у Цариграду и велможе, веома љубљаху и уважаваху Стефана због његових врлина и мудрости. Он смерношћу и говором привлачаше срца свију; н нека благодат сијаше из лица његова; а љубав што беше у њему, све је привлачила к њему. И он, пун пламеног христољубља, увек хиташе ка Божјој љубави, упражњавајући молитву, пост, смирење, слушање свештених књига, а сврх свега милостињу. Јер он милостиње не остављаше. Од онога што му цар даваше и они око цара, он мало остављаше себи, ради најпотребније потребе, а остало предаваше у руке игуману ради раздавања сиротињи. Један велможа српски, стари познаник и поштовалац Стефанов, посла Стефану по поверљивом слузи знатну количину злата, желећи да му олакша заточеничко злопаћење. Посланик предаде злато Стефану и испоручи поздрав са много пријатељских речи и лепих жеља од пошиљаоца. Стефан заблагодари добротвору, помоли се за њега Богу, па дозва игумана и даде му све злато да га раздели сиротињи. Игуман мољаше Стефана да бар један мали део злата задржи за своје потребе, али он одби говорећи да му је сам Бог досудио да живи у туђини и да га туђинци хране, зато послано злато треба дати онима који стварно оскуђевају - сиротињи. Доносиоца пак с љубављу задржа код себе неко време, па га онда отпусти да се врати у отаџбину. При испраћају он са много суза захваљиваше своме пријатељу - добротвору, и моли доносиоца да му пренесе ову његову усрдну молбу: да ће њему бити радост и утеха, ако новац, који би убудуће наменио њему, разда тамошњој сиротињи. При крају пете године заточења, за време бденија уочи Светог Николе, Стефан стајаше на своме месту у цркви, и скрушена срца мољаше се из дубине душе. А када за време читања Светитељева житија и чудеса он седе у сто и задрема, њему се опет јави Свети Никола, а рече му: Сећаш ли се шта сам ти рекао када сам ти се прошли пут јавио? - Стефан паде на земљу и рече: Познајем да си ти велики светитељ Николај, али се не сећам шта си ми рекао. - Свети Никола му рече: Рекао сам ти да не тугујеш, јер су очи твоје у мојој руци, и показао сам ти их. - Стефан се стаде присећати тога, и припавши к ногама Светитељевим, мољаше га да се смилује на њега. - Светитељ му рече: Што ти тада обећах, ево сада сам дошао да испуним. И осенивши крсним знамењем Стефана, дотаче се очију његових и рече: Господ наш Исус Христос, који слепоме од рођења подари вид, дарује и твојим очима њихов пређашњи вид. - И при тим речима Светитељ постаде невидљив. А Стефан се престрашен трже из сна; и дошавши себи стаде јасно видети као и раније. И узевши своју палицу, он изађе из цркве ходећи као што је као слеп и дотада ходио, оде у келију, и павши на земљу он се дуго са сузама мољаше и узношаше благодарност Богу за своје исцељење. После дуге молитве, повезавши очи убрусом као раније, он се поново врати у цркву, и стајаше као и обично на свом месту. А утаји од свих чудо које се десило с њим, и нико не сазнаде да му је вид враћен, све до дана када Богу би угодно да га врати у отаџбину и постави за краља Српског. He прође много дана после овог чудесног прогледања Стефановог, а његов млађи син, малолетни Душица, тешко се разболе, и за кратко време умре. Стефан то поднесе трпељиво, без роптања, понављајући речи блаженога Јова: "Господ даде, Господ узе" (Јов. 1, 21), А предајући гробу тело свога детета, он подиже руке к небу и рече: Теби, Господе, предајем своје дете. Благодарим и славим Твоје човекољубље, Промислитељу добри, што си изволео примити плод утробе моје који још није искусио зло. После тога блажени Стефан проведе још две године у заточењу. Иако је он трпељиво и благодарно подносио своје изгнанство као крст, додељен му промислом Божјим, ипак је желео да се врати у своје отачаство. И са том жељом он пише дирљиво писмо у Хиландар, где се у то време налазио српски епископ, касније архиепископ Данило, према коме је раније Стефан свагда гајио љубав и пријатељство. У том писму он живим бојама описује своје паћење, и моли епископа Данила да заједно са својим светогорским великим старцима посредује пред његовим оцем, краљем Милутином, и издејствује му милост и повратак у отаџбину. Епископ Данило у Светој Гори сазва сабор чесних стараца, на коме с љубављу у Господу већаху о овој ствари. И решише, те написаше молебна писма: једно краљу Милутину, а друго архиепископу Никодиму. И изабраше неке од тих чесних стараца, да та писма однесу у Србију и посредују о повратку краљевог сина Стефана и унука Душана. Изасланици отпутоваше у Србију, и одоше преосвећеном архиепископу кир-Никодиму и предадоше му с усрдном молбом и љубављу оба писма. Преосвећени Никодим их пажљиво саслуша, и као ваистину муж добрих жеља и ревнитељ истините љубави, оде са њима христољубивом краљу, предаде му писмо и сам од све душе мољаше краља да услиши молбе свију њих. Красноречиво писмо и говори архиепископа Никодима и светогорских чесних стараца тронуше срце оца, и он им рече: Молбу вашу усвајам, и заповедам да буде ваша воља у свему што се тиче мога сина У то време допутова у Србију из Цариграда као царев иза сланик игуман манастира Пантократора, у коме провођаше своје заточење Стефан са сином. Овог игумана, човека мудрог и красноречивог, византијски цар Андроник посла к своме зету, српском краљу Милутину, да иште од њега војну помоћ против непријатеља грчкога царства. Пошто краљ сврши преговоре о томе, он позва игумана к себи на разговор насамо, и стаде га распитивати о своме сину Стефану. Игуман подробно исприча оцу о врлинама, подвизима, трпљењу и мудрости његовог сина: и тврђаше да Стефан више вреди него све царске ризнице. И заврши благочестиви игуман овим речима: Ако хоћеш послушати мене: врати с чашћу себи свога сина, који је виши од човечанске части. Све то веома потресе краља Милутина. Поред тога недавно беше умрла његова ташта, Симонидина мајка, царица Ирина, главна виновница непријатељства оца према сину. Због свега тога краљ Милутин донесе одлуку да врати сина. И посла изасланство цару Андронику са молбом: да сина његова Стефана са унуком Душаном упути натраг у Србију. Цар се веома обрадова томе, јер беше заволео Стефана и високо га је ценио. И дозвавши га к себи, он се опрости са Стефаном, грлећи га са сузама и дарујући га богатим даровима. Но Стефан све те дарове даде манастиру у коме је провео године свога заточења. Сва братија манастирска са тугом, сузама и молитвама испратише Стефана, осећајући се као да се растају са душом. Тако после осам година заточења у туђини, Стефан се врати у своје отачаство са својим поодраслим сином Душаном. Сусрет са оцем је био потресан. Син је пао пред ноге оцу, отац је са сузама грлио сина. И у љубави Христовој помири се отац са сином. И даде Стефану на управу Будимљанску област у Зети, а унука Душана остави код себе. Од тога времена богољубиви Стефан постаде већи у љубави Христовој, и храњаше се у души неком божанственом сладошћу, и имађаше добре наде у свему. Након три године, 29. октобра 1320. године, умре блажени краљ Милутин. Присталице маћехе Стефанове Симониде, изазваше метеж у корист њеног сина Константина, али већина српских велможа стаде на страну законитог наследника престола, старијег сина Стефана. И на Богојављење 1321. године Стефан би у Призрену у саборној цркви крунисан за краља од стране архиепископа Никодима и целог свештеног сабора српског. Заједно са оцем, по византијском обичају, крунисан би на краљевство и његов син - "Стефан млади краљ", коме беше име Душан. Стефан стаде владати под именом Уроша III. A пред крунисање Стефан скиде завој са очију, и свима би очигледно објављено и показано чудесно повраћење вида Стефану молитвеним посредовањем великог чудотворца Светог Николе. И тако се сви уверише да Стефан види као и остали људи. Међутим брат Стефанов, син Симонидин, Конетантин сабра војску већином од туђинаца, и крену против Стефана, захтевајући од њега да му уступи храљевски престо. Стефан са своје стране скупи војску и крену у сусрет Константину. Али пре но што је дошло до битке, Стефан упути брату писмо, молећи га да не ратује против своје отаџбине. У писму Стефан писаше Константину: "Стефан, по милости Божјој краљ Срба, веома жељеном брату наше моћи Константину жели здравље. Чуо си шта се догодило са мном по промишљању Бога који све удешава на добро. Помилован Богом, постављен сам за краља отачком наслеђу, да народом владам страхом Божјим и правдом, по примеру предака. Зато престани са оним што си предузео; дођи да се видимо; прими друго место у краљевини, као други син, а не ратуј са туђинима против свога отачаства; пространа је земља наша, има у њој доста места и за мене и за тебе. Ја нисам Кајин братоубица, већ друг братољубивом Јосифу. Речима Јосифовим говорим теби: He бој се, ја сам Божји. Ви сте мислили зло по мене, али је Бог мислио добро по мене (1 Мојс. 50, 20)". - Међутим Константин не хте да прихвати позив љубави, него крену на Стефана и сукоби се са његовом војском. У жестокој битци сам Константин би убијен, а његови људи пређоше Стефану. Против Стефана устаде са намером да му отме престо и његов брат од стрица Владислав, син Сремског краља Драгутина, брата Милутинова. Али се и ова побуна заврши добро по Стефана: Владислав би приморан да се покори Стефану, када увиде да Србија није за њега већ против њега. - А краљ Стефан, уколико му Бог више помагаше, он утолико биваше све смиренији и смиренији; често постељу своју квасаше сузама, не само ноћу, него и свакога дана савест своју омиваше сузама, називајући себе црвом а не човеком, и сматрајући себе земљом и пепелом. У краља Стефана све одисаше страхом Божјим и побожношћу; и владаше он мудро и богоугодно, човекољубиво и богољубиво. После смрти своје прве супруге, бугарске принцезе, краљ Стефан је још двапут ступао у брак: са Бланком, ћерком Филипа Тарентског, херцога Ахајског; и после смрти ове друге жене, са Маријом, ћерком Солунског намесника Јована Палеолога. У мирно време краљ Стефан се стараше о благостању својих поданика и о Цркви, јер сијаше врлинама као сунце. Он потврђиваше пређашње повеље; стараше се о чистоти вере и уништењу јереси у границама своје државе. Један савременик пише о њему ово: "Господ га изабра и прослави за отаџбину, као звезду светлу и јарку; он утврди отачаство своје; освоји многе градове и области; развеја непријатеље своје. Он посла сина свога против безбожних и нечестивих бабуна. Он Божјом помоћу однесе победу над њима". - Бабунима су се називали богумили, опасни јеретици, који су живели у планинском крају Бабуни, код Прилепа, и одонуд чинили разбојничке нападе на православне. Под краљем Стефаном Србија је не мало година уживала потпун мир; није било унутрашњих метежа, ни ратова са суседима. Благочестиви краљ Стефан бавио се делима добротворства и подизањем и украшавањем храмова Божјих, како у своме отачаству тако и ван његових граница. Међутим при крају његовог краљевања букну жестоки рат са суседним једноверним Бугарским царством. За време Милутинова краљевања у Србији Бугарска, раздирана унутрашњим метежима и разоравана упадима, беше знатно ослабила и није се могла равнати по моћи са Србијом. Када видински деспот Михаил постаде бугарским царем, он уједини разједињене бугарске области, и притом жељаше да поврати неке градове које Србија беше заузела. А кад ојача, цар Михаил нанесе горку увреду краљу Стефану. Ожењен рођеном сестром Стефановом, ћерком краља Милутина Недом, цар Михаил без икаквог разлога отера од себе своју жену Неду са малим сином Стефаном, затвори је у манастир, а ожени се Теодором, сестром претендента на византијски престо Андроника Млађег, удовицом бугарског цара Светослава. Непријатељство између два суседна владара би још више појачано тиме што српски краљ држаше страну законитог византијског цара Андроника Старијег, који српског краља Стефана беше заволео још за време његовог заточеништва у Цариграду; бугарски пак цар Михаил зближи се са супарником Андроника Старијег, његовим унуком Андроником Млађим, коме и пође за руком да отме царски престо своме деди. Андроник Млађи и Михаил бугарски склопише одбрамбени и нападни савез против Србије. И ова два савезника решише да једновремено нападну Србију у 1330. години. Краљ Стефан је знао за ове припреме, па се и сам постепено спремаше за одбрану отаџбине, снабдевајући се оружјем и војском. У то време Стефанов син Душан беше већ потпуно зрео човек и помагаше оцу у војним припремама. Бугарски цар Михаил крену у ратни поход на Србију у лето 1330. године. Његова је војска бројала осамдесет хиљада људи; у њој беше врло много најамних Татара и Молдована. У то исто време, према договору, на Србију крену са својом војском и византијски цар Андроник Млађи. Војска у њега беше мала. Он распореди своју војску дуж јужне границе Србије, и одлучи да не чини никакав напад док не види чиме ће се завршити бугарски судар са Србима. Обавештен о свему, краљ Стефан, желећи као хришћанин да избегне крвопролиће, упути писмо бугарскоме цару молећи га да одустане од проливања крви. У том писму он писаше: "Зашто си кренуо да погибији излажеш бугарски и српски народ? Што је Богом даровано теби, то ти имаш у својим рукама, и буди задовољан тиме, а туђе не жели, не жели оно што је Бог даровао другима. Ако си пак толико ратоборан, онда иди у рат против иновераца, а не на Христове људе, чији сам по благодати Христовој пастир, који те ничим није увредио. Помисли, колико се крви има пролити, колико мајки уцвелити, колика телеса са обе стране бити изложена птицама и зверима за храну? Опомени се, колико ће одговарати Богу онај који их је погубио! Остави нас на миру. Сам владајући оним што теби припада, врати се к својима. Јер они који желе да отму туђе, изгубиће и своје. Тако суди Свевидеће Око". Прочитавши писмо, цар Михаил се страховито разјари, и претећи Стефану одговори осионо: "Ако сутра, када сунце гране, српски краљ не дође к мени и не падне покорно преда мном, да ногу непобедиве моћи наше ставим на његов врат, онда ћу наредити да га са срамом доведу везана и предаћу га најстрашнијој смрти". Када краљ Стефан чу овакву поруку, уздахну и рече: Господ ми је помоћник; не бојим се. Шта ће ми учинити човек? Слободно ћу гледати у непријатеље своје (Пс. 117, 6-7). И дозвавши војводе заповеди им да уреде војску и спреме за борбу. А сам остаде у своме шатору, и сву ноћ проведе у молитви. Сутрадан изађе из шатора озарена лица, повери војску своме сину Душану, и говораше им: Идите, децо, у име Христово; нека се изврши Његов праведни суд. Будите храбри! У Светом Писму пише: Једни на бојним колима, други на коњима, а ми именом Господа Бога нашега (Пс. 19, 8). Нека се не устраши срце ваше гледајући на множину наших противника. Уздам се у Господа, да ће Он и сада, као некада, послати анђела Свог, да сруши гордељивца пред вама. Јер Бог се супроти гордима, а смиренима даје благодат (1 Петр. 5, 5). Оваквим својим богомудрим речима краљ удахну у срце свима неку божанску силу, и посла их у борбу. А сам, оставши у шатору, паде лицем на земљу и ронећи сузе мољаше се Богу, дародавцу сваке победе. Војска пак српска, предвођена храбрим краљевим сином Душаном, крену на Бугаре, и код Велбужда се војске сукобише. Настаде страховита битка, у којој Душан показа пример личне храбрости. Бугарска војска би разбијена и пометена, и даде се у бекство. И сам цар Михаил наже бегати, али га српски војници ухватише, приведоше Душану, и ту му би одсечена глава. После овог пораза, сва се бугарска војска предаде Србима. Битка код Велбужда одиграла се у суботу 28. јула. Сутрадан, у недељу, краљу Стефану свечано би показан ратни плен: оружје, скупоцене царске хаљине и остале принадлежности, и дивни коњи. Пред краља бише доведене и заробљене бугарске велможе. Када ове велможе угледаше леш убијеног цара Михаила, они молише краља Стефана, и краљ нареди да се убијени бугарски цар са свима почастима сахрани у српском Нагоричанском манастиру светог Георгија, задужбини краља Милутина. Пошто узнесе благодарност Господу Богу за даровану победу, краљ Стефан извести о томе своју супругу Марију и српског архиепископа Данила са целим српским сабором овом посланицом: "Нека се зна да помоћу Божјом и молитвеним посредовањем светог господина нашег, преподобног Симеона и светитеља Саве, и молитвама вашим, заузимањем и укрепљењем и силом Светога Духа наоружаван и штићен, ја, српски краљ, са милим сином нашим Душаном, и са нашим војницима, децом мога отачаства, злобног непријатеља нашег, цара бугарског, који осионо насрну са много туђинаца на наше отачаство, победих у битци код Велбужда на нашем земљишту; и самог цара убих и велико богатство и сјај њихов узех помоћу Божјом. Радујући се због овога, узнесите дужну хвалу Богу. А ми крећемо на далеки пут у Бугарску земљу". И краљ Стефан, заједно са својим сином, праћен заробљеним бугарским велможама, крену у Бугарску да заведе поредак. У сусрет њему изиђоше велможе, који беху остали управљајући градовима и покрајинама; на челу њиховом налажаше се Бјелаур, брат убијеног цара Михаила. У име целе Бугарске они нуђаху да буду под влашћу српскога владара, и беху готови на стапање Бугарске и Србије у једну државу. Но Стефан то не хтеде. Његова је жеља била да на бугарски престо доведе своју увређену и осрамоћену сестру Неду са њеним сином Стефаном. Зато упути нарочито изасланство к сестри у манастир, у коме беше затворена, позивајући је да заједно са сином дође у бугарску престоницу Трново. Када она дође са сином, краљ Стефан објави бугарским велможама, да се он лично одриче од бугарског престола, а поставља за бугарског цара сина своје сестре Стефана (Шишмана II), кога су они дужни слушати, док сваки од њих може остати на својој ранијој дужности. По повратку из Бугарске, краљ Стефан са сином Душаном убрзо крену са војском на границе Јужне Србије, да казни византијског цара за савез са Михаилом бугарским. Овај поход је трајао недељу дана. Али цар Андроник и не сачека долазак Стефана и његове војске, већ побеже са својом војском. Срби казнише Андроника: одузеше од Византије градове: Велес, Просек, Штип, Трешту и Добрун. Пошто поставише у њима војводе, обе војсковође се вратише: краљ у свој двор Неродимље, а син у Скадар. После победа над спољним непријатељима, краљ Стефан се сав предаде добротворним делима, подизању и украшавању храмова Божјих, и другим богоугодним прегнућима, која су свагда сачињавала радост његовог живота. Ревностан љубитељ православних светиња, не само у своме отачаству него и ван њега, христољубиви краљ је и раније, а нарочито сада, слао раскошне и богате дарове у Јерусалим и у сву Свету Земљу, у Египат и Александрију, на Синај, у Тесалију, у Цариград, особито у тамошњи манастир Пантократора. Изузетно богате дарове он је слао Светој Гори Атонској, посебно славној лаври Хиландару. Сви ранији српски владари, претци краља Стефана, градили су задужбине. Тако и свети краљ Стефан одлучи да сагради храм Господу Христу из благодарности за сва добра која му је дао, нарочито после победе над Бугарима. За саветника и сарадника у овом потхвату он узе свог српског архиепископа Данила, кога је веома уважавао и волео. Са њим и најприснијим велможама он изабра дивно место Дечане на реци Бистрици што се улива у Бели Дрим, три сата хода од Пећи. Тај избор благослови архиепископ Данило, и освети место. И одмах се приступи грађењу манастира. Богољубиви краљ позва уметнике и мајсторе из свих крајева своје простране краљевине. И поче се са радом. Сам краљ пребиваше ту у шатору, и надгледаше послове. На огромном простору, измереном за манастир, најпре се унаоколо подиже тврђава са високим бедемима и кулама на њима; са јужне стране налажаше се манастирска капија, и на њој највиша кула. Са унутрашње стране на зидовима бедема унаоколо бише начињене келије за монахе, као нека птичија гнезда. Би саграђена и огромна трпезарија, нарочито уметнички украшена. Начињена би кујна и пекара. За игумана би подигнуто посебно великољепно здање. Но изузетна пажња и главна брига би посвећена грађењу величанственог храма Вазнесења Господња усред манастирског дворишта унутар тврђаве. Огромни храм би сазидан од разнобојног тесаног мермера, украшен изврсном резбаријом, мермерним стубовима и сводовима чудесне уметности и лепоте. И споља цео храм беше састављен од веома дивног мермера црвеног и белог, али тако уметнички спојеног, да се добија утисак као да је лице целога храма један камен. У свему и по свему би подигнут чудесан и величанствен богодоличан храм. Величанствености и красоти спољашњег изгледа храма одговарала је унутрашња украшеност храма: све од тесаног камена, злата и другог скупоценог материјала. Храм би богато снабдевен црквеним богослужбеним потребама, златним и сребрним сасудима, скупоценим одеждама, украшеним бисером и драгим камењем, свиленим тканинама. Завршивши грађење и украшење богодоличног храма и манастира, богољубиви краљ Стефан одреди за настојатеља равноангелног по животу испосника Арсенија. И храм би свечано освећен сабором српског духовништва, на челу са архиепископом Данилом. А за издржавање манастира краљ повељама својим поклони манастиру многа имања у разним местима своје простране краљевине. Осим малога олтара с јужне стране великог олтара у част свог покровитеља и заштитника светитеља Николаја, свети краљ подиже затим посебну цркву светом Николају изван манастира у близини, за свагдашње слављење овог светог оца. Свети краљ Стефан Дечански увек се одликовао љубављу према сиротињи и жалостивошћу према јадницима, а сада се он свом душом предаде тој врсти брига и старања. На три километра од Дечанске обитељи он подиже посебан манастир за неговање болесника, богаља и престарелих из целе његове краљевине. Огромна одељења ове богоугодне установе беху снабдевена креветима и свима осталим потребама. Сабрана би многобројна братија за неговање јадних страдалника. Сам краљ је често посећивао овај манастир. За њега беше радост помагати тим јадницима. Некада се појављивао тамо као краљ, и тешио те паћенике; а некад је долазио као прерушени војник и делио богату милостињу. Жалостиве душе, он је често грлио те страдалнике и са сузама их целивао. И ову установу краљ је богато издржавао својим огромним прилозима. Из свих крајева Србије тамо су се стицали болесни и богаљи. И једни су, по оздрављењу, уступали место другим болесницима, а многи су остајали ту до краја свог паћеничког живота. На кратко време пред смрт, светом краљу се јави у сну његов свагдашњи заштитник и помоћник, свети Николај Чудотворац, и рече му: "Стефане, припремај се за одлазак, јер ћеш убрзо предстати Господу". - Пробудивши се од сна, он се са сузама радосницама баци на земљу и благодараше Бога и весника доброга пресељења. Јер је чезнуо да се ослободи земаљске вреве и ка Христу отиде. Затим дозва настојатеља манастира, напред споменутог Арсенија, предаде му много злата, и рече му: "Часни оче, мој живот се ближи крају, узми ово злато и чувај га за манастирске потребе". - Онда му даде друго злато за потребе оних блажених страдалаца. И од тада он све ноћи до часа молитвеног правила провођаше ходећи по граду и делећи милостињу невољнима. Но кончина светог краља Дечанског би мученичка, јер он пострада од свога сина Душана. Душан је владао Зетом. Себичне велможе, које су служиле код њега, стадоше га наговарати да оцу отме престо и постане краљем целе Србије. Они плашаху Душана да ће он доживети да буде ослепљен, као што и његов отац би ослепљен од његовог деде Милутина. Душан поверова њиховим клеветама, и у његовој области диже се побуна против краља - оца. Свети краљ предузе мирне мере да утиша побуну, и после дугих преговора он се виде са сином, који обећа да неће предузимати ништа против њега. Али велможе су друго мислили и друто желели. Они стадоше говорити Душану да му отац спрема замку, и да ће га погубити. Верујући томе, Душан науми да бежи из отачаства у туђину, али му велможе не дозволише, и поново наговараху Душана да сврши са оцем. После састанка са сином, свети Стефан живљаше мирно час у једном час у другом замку, посвећујући се делима добротворства, и не предузимајући никакве мере за своју безбедност. У време када се он налажаше у усамљеном планинском замку Петричу, близу Неродимља, изненада наиђоше тамо зетске велможе са Душаном на челу, опколише замак и ухватише светог краља са целом породицом. Душан нареди те краља одвезоше у далеки, усамљени и неприступачни замак Звечан, а жену и децу у друго место. Но тиме се ствар не оконча. Одлука би донесена да краљ Стефан буде погубљен. По наређењу Душана, у Звечан бише упућени неки од најповерљивијих људи његових, и они удавише светога краља у замку, 11. новембра 1336. године. И тако свети краљ сконча мученички. Блажену душу његову свети анђели Божији прихватише и Господу Христу узнесоше. А многострадално чесно тело светог мученика би довезено у задужбину светога краља, манастир Дечане, и свечано сахрањено у цркви Вазнесења Господњег у гробници коју свети краљ за живота свог беше себи начинио. И тако он као неко сунце телом зађе под земљу. Говорило се онда да је свети краљ умро природном смрћу, али су убрзо сви дознали истину и гледали на покојнога краља као на мученика. Након седам година еклесиарху манастира Дечани јави се у сну неки необичан и неисказаном светлошћу озарен човек и нареди да извади из земље тело покојног краља страдалца Стефана. - Еклесиарх у страху исприча своје виђење игуману, Опрезни игуман успокоји еклесиарха, уверивши га да је то обичан сан. Но после неколико дана еклесиарху се понови то исто виђење. И еклесиарх опет извести игумана. Најзад, трећи пут тајанствени човек се јави не само еклесиарху него и игуману, строго им наредивши да ураде што им заповеда. Тада игуман извести о томе архиепископа. Архиепископ сазва архијерејски сабор, и црквени клир, и са њима дође у Дечане. После молепствија отворише гроб краља Стефана, и из њега се по целоме храму, а и око храма, разли диван миомир; и сви угледаше нетљене мошти светог мученика. Тада се догодише неколико чуда: слепац један једва се кроз народ проби до светих моштију, и када лице своје положи на груди светитељеве, прогледа. И многи други: хроми, раслабљени, неми и глуви, исцељиваху се, дотичући се са вером светих моштију светога краља. Како тада, тако кроз векове све до сада, свето тело светога краља и данас потпуно цело почива у кивоту пред иконостасом у чудесном храму манастира Дечана, и чини чудеса неизбројна, исцељујући не само православне него и иноверце. Таква је милост, такво човекољубље, христоносног и христољубивог краља Српског, светог Стефана Дечанског, чијим богопријатним молитвама нека Господ благи и нас грешне помене у Царству Своме. Амин. МОЛИТВА СВЕТОМ ВЕЛИКОМУЧЕНИКУ СТЕФАНУ ДЕЧАНСКОМ О СВЕТИ царе и христољубиви Великомучениче, од раног детињства волео си Господа Христа и страдања за Њега, - научи и нас многогрешне волети Њега и радосно страдати за Њега, јер би нас то обновило, очистило, осветило, и за Царство Небеско припремило. Греси наши одбацише нас далеко од Бога нашег, но ти нас богопријатним молитвама својим приведи Богу, што пре приведи, да нам се душе не угуше у гресима и страстима. Свега си себе привео незаменљивом Богу и Господу нашем Исусу Христу живећи Њега ради и страдајући Њега ради, - научи и нас, живети Њега ради и страдати Њега ради. Знамо, Истина Његова ослобађа од греха, и од робовања ђаволу кроз робовање греху. Ти нас, самилостиви Светитељу, молитвеним посредовањем својим ка Господу научи и загреј љубити Истину Његову и живети њоме, еда бисмо се ослободили робовања ђаволу кроз наше ситне и крупне грехе. Сваки грех је лажов; обећава мед а даје отров и јед, обећава рај а ствара пакао, обећава сласти а производи страсти. Кроз сваки грех ми лажемо себе. Зато те молимо, богољубиви царе, научи нас мрзети грех, јер се и у најмањем греху крије ђаво; и одушеви нас свом душом волети Господа Христа, јер Он једини спасава људе од греха и ђавола. Твој живот на земљи, свети царе, био је - молитвено стајање пред Господом, и свесрдно служење Господу; научи и нас молитвено стајати пред Господом и свесрдно му служити у све дане живота нашег. Многа искушења нападају на нас; но ти нас, самилосни Праведниче, спасавај од њих, да не погину душе наше - од лењости наше, од лакомислености наше, од похотљивости наше, од властољубља нашег, од гордости наше, од сластољубивосги наше, од празнословља нашег, од среброљубља нашег, од гневљивости наше, од човекоугодништва нашег, од неразумног страха нашег, од маловерја нашег, од полуверја нашег, од неверја нашег. Спасавај нас од свега тога, утврђујући нас благодатном помоћу својом: у Еванђелској љубави, у еванђелској вери, у еванђелској нади, ревности, посту, смиреносги, кротости, трпљењу, исповедништву, у еванђелској Истини, Правди, Неустрашивосги, и у сваком добру еванђелском. О, богочежњиви царе, ревновао си за Исгину Хрисгову мученички, и пострадао за њу великомученички. Запали и нас светом ревношћу, да и ми јуначки страдамо за њу, и кад устреба - мученички радосно пострадамо за њу, те да се и у нама грешнима и недостојнима прослави свесвето и свеспасоносно Име незаменљивог Бога и Господа нашег Исуса Христа = Вечне Свеглости наше, Вечног Живота нашег, Вечне Радости наше у обадва свега. Ми многогрешни потомци твоји, свети царе, патимо или од маловерја, или од полуверја, или од кривоверја, или од неверја. Молимо те и преклињемо, док нам савести наше нису сасвим издахнуле, притекни нам у помоћ: молитвама и сузама својим ка Господу спасавај нас маловерне - од маловерја, нас полуверне - од полуверја, нас кривоверне - од кривоверја, нас неверне - од неверја, и утврди на с у светој и свеспасоносној вери твојој православној: да по угледу на тебе и ми њоме и ради ње живимо, њу свим срцем љубимо, у њој херувимски стојимо, њу свим бићем исповедамо, за њу радосно страдамо, жртвујући све за њу, па и саму душу своју. Знамо, из твога живота и мученичког страдања знамо, богославни Ве
×
×
  • Create New...