Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Предање

Члан
  • Број садржаја

    590
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

    Never

Репутација активности

  1. Волим
    Предање got a reaction from ines in Старац Пајсије - поуке   
    ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
    Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету

    Линк са Светосавља: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/CuvajteDusuStaracPajsije/CuvajteDusuStaracPajsije.htm
    "... Душевне болнице биле би празне кад би се хришћани исповедали православно, чисто и искрено, смерно и са послушношћу, духовнику који поседује расуђивање, па нека је мало и строг. Па после да се достојно причешћују. Онда никога не би мучила тескоба, проблеми са великим искушењима. Треба да знате да све потиче од егоизма, непослушности и рђавих помисли. Послушност је живот, непослушност је смрт... Сада видим да неки, чим промене живот, почињу да изигравају учитеље другима, иако у њима још постоји стари човек. Када се неко стварно покаје, престане да живи блудним животом којим је живео и почне да води духовни живот, представља подстрек и помоћ за друге. Али да од оног стања у коме се налазио одмах постане духовни човек и да проповеда, е, то је прелест. Ако хоћеш да помогнеш Цркви онда је боље да гледаш да поправиш самога себе, него да гледаш како да поправиш друге. Ако исправиш себе одмах се исправља један делић Цркве. Кад би, разуме се, сви тако чинили Црква би блистала. Али данас се људи баве свим и свачим осим самима собом, јер бављење собом захтева мукотрпан труд, а бављење другима је врло лако..."
    [Из књиге...]
  2. Волим
    Предање got a reaction from Човек Жоја in Свети Григорије Богослов - дела, беседе   
    СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ БОГОСЛОВ - САБРАНЕ БЕСЕДЕ
    Линк са Светосавља: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/SvetiGrigorijeBogoslovBesede/SvetiGrigorijeBogoslovBesede.htm

    Свети Григорије Богослов
    ЖИВОТ И РАД СВЕТОГ ГРИГОРИЈА БОГОСЛОВА
    * * * * *
    Реч I - на Пасху
    Реч II - онима који су га позвали
    Реч III - правдање одласка у Понт
    Реч IV - изобличавање цара Јулијана, прво
    Реч V - изобличавање цара Јулијана, друго
    Реч VI - о миру, прва
    Реч VII - надгробна брату Кесару
    Реч VIII - надгробна сестри Горгонији
    Реч IX - одбрана након рукоположења
    Реч X - после враћања из осаме
    Реч XI - светом Григорију Нисијском
    Реч XII - своме оцу
    Реч XIII - приликом Евлавијевог рукоположења
    Реч XIV - о љубави према убогима
    Реч XV - поводом временске непогоде
    Реч XVI - у спомен светих Макавеја
    Реч XVII - житељима Назианза
    Реч XVIII - утеха мајци Нони
    Реч XIX - о речима упућених Јулијану
    Реч XX - о догмату Свете Тројице
    Реч XXI - похвална светом Атанасију Великом
    Реч XXII - о миру, друга
    Реч XXIII - о миру, трећа
    Реч XXIV - у спомен светог Кипријана Картагинског
    Реч XXV - похвала философу Ирону
    Реч XXVI - о себи лично, прва
    Реч XXVII - о богословљу, прва или уводна
    Реч XXVIII - о богословљу, друга
    Реч XXIX - о богословљу трећа
    Реч XXX - о богословљу, четврта
    Реч XXXI - о богословљу, пета
    Реч XXXII - о добром поретку
    Реч XXXIII - против аријанаца
    Реч XXXIV - придошлицама из Египта
    Реч XXXV - у спомен светих мученика
    Реч XXXVI - о себи лично
    Реч XXXVII - на јеванђеоске речи Мт 19:1-12
    Реч XXXVIII - на Богојављење
    Реч XXXIX - на јављања Господња
    Реч XL - на свето Крштење
    Реч XLI - на Свету Педесетницу
    Реч XLII - опроштајна беседа у Константинопољу
    Реч XLIII - надгробна светом Василију Великом
    Реч XLIV - на нову недељу
    Реч XLV - на Свету Пасху
  3. Волим
  4. Волим
    Предање got a reaction from Дијана. in Јасеновац без истине и покајања   
    ОБЕЛЕЖЕНА 60-годишњица ЛОГОРА ЈАСЕНОВАЦ У ДОЊОЈ ГРАДИНИ
    ОВДЕ САВА ВИШЕ НЕ ТЕЧЕ, ВЕЋ КРВАРИ
    СНЕЖАНА СТОЈКОВИЋ
    У Доњој Градини "живи" 700.000 људи. Као три Бања Луке, као пет Крагујеваца, мало више од Јерусалима, скоро као читава Црна Гора...

    Овако је потресним тоном изустила једна млада жена која је стајала пред таблама на којима су исписани бројеви жртава на гробном пољу Кошуте.
    Доња Градина, највеће српско стратиште концентрационог логора Јасеновац, највећи је подземни град који одјекује стравичним крицима мученика. Географски говорећи, ово страдално место изгледа као право острво, осамљено, природно заштићено, и неприступачно страним лицима. Насеља и њиве опкољене су врбовим шибљем и рекама Уном и Савом. У књигама је забележено да баш такво место бива одабрано од стране усташа јер се „у тој пустињи смело несметано убијати хладним оружјем, и да нико не помисли шта се тамо дешава, па и ако би жртва пустила јаук колико би могла, нико је не би чуо. У томе је тајна тог страшног места“(др Никола Николић, „Јасеновачки логор смрти“).
    Иако је недеља, 17. април, имала све знаке лепог Божјег пролећног дана, а Доња Градина сва обележја лепог места обраслог богатом шумом, сама помисао да се хода преко девет поља и 105 гробница, у којима почивају кости преко 360.000 душа, у човековом срцу ствара осећај језе и страха.
    На том месту Република Српска обележила  је шездесет година од пробоја последње групе затвореника у Јасеновцу, холокауста и победе над фашизмом. Приближно 10.000 људи из свих крајева Републике Српске окупило се на парастосу који је служен на гробном пољу „Кошуте“, где су произнесене молитве за настрадале јасеновачке жртве. На истом месту сахрањено је 20.000 деце чија су имена и презимена утврђена.
    Истовременим звоњењем црквених звона у Доњој Градини и свим осталим црквама у Републици Српској почело је служење парастоса жртвама под симболима три верске заједнице: крстом, Давидовом звездом и точком.
    Парастос је служио Митрополит дабро-босански г. Николај уз саслужење епископа: бањалучког г. Јефрема, зворничко-тузланског г. Василија, бихаћко-петровачког г. Хризостома, захумско-херцеговачког г. Григорија и умировљеног епископа г. Атанасија и свештенства бањалучке епархије. Присутни су били и председници Републике Србије и Републике Српске Борис Тадић и Драган Чавић и изасланик премијера Војислава Коштунице министар правде Зоран Стојковић, специјални представник Светског јеврејског конгреса Арие Ливне, а у име ромске заједнице председник Удружења Рома, Драгољуб Ацковић. После парастоса изведен је драмски ораторијум „Тражим помиловање“ на стихове песникиње Десанке Максимовић „Ја знам ко сам“, где се говори о народима страдалим у Јасеновцу и Доњој Градини и њиховој свести да знају ко су и зашто страдају.
    Смењивали су се говори, подсећања, поруке и опомињања, све ношено истоветном мишљу: да је јасеновачки злочин један од најстравичнијих у људском роду, да никада не сме бити заборављен и да се истраживања о том геноциду морају наставити како се историја у таквом, најстрашнијем облику никада не би поновила.
    Истина о Јасеновцу никада није прецизно утврђена. О њој се говорило недовољно, непрецизно, магловито и са видним прикривањем многих чињеница. Темељна истраживања започета 60-их година прошлог века, забранила је Титова власт. У свом обраћању Митрополит дабробосански г. Николај напоменуо је да Јосип Броз никада није посетио Јасеновац, а пропутовао је читав свет. То никада није учинио ни недавно преминули поглавар римокатоличке Цркве папа Јован Павле ИИ.
    „Страх и сузе су им биле домаћин, а радост редак гост у кући. Снег се зацрвени од крви мученика... Дан ће објавити шта ноћ црна крије. Никада грех без сведока није. На суду страшном сведочиће 700.000 жртава, а Срби за мучитеље немају осуде, него сажаљење, јер све што су чинили и учинили, остављамо Богу, праведноме Судији и њима“, рекао је митрополит Николај. 

    „Ако желите да сазнате истину, онда питајте народ. Народ је живи сведок. Јасеновац је збирно име, а Градина једно велико гробље. Нема сумње да је постојала организована стратегија затирања Срба, Јевреја и Рома. Откако се бавим Јасеновцем, стално слушам народ и то записујем“, рекао је владика Атанасије Јевтић, иначе човек који је предано годинама радио на томе да се обелодани пуна истина о страшном страдању народа у Јасеновцу.
    У мноштву људи сабраних око бине пажњу привлачи старац који седи на троношцу, пред собом држећи чврсто огромну упаљену свећу за покој душа. Кажу да је преживели логораш. Зове се Спасоје Алексић, са Козаре је и ускоро пуни 77 година. Када је бежао из Јасеновца, био је младић од 17 година. Сведочи о страхотама које је доживео, а свака слика његове приче поткрепљена је детаљима које жив човек не среће ни у најгорим кошмарима.
    „Дете моје, рођен сам на Спасовдан, и зато ми је име Спасоје. Бог ме је и чувао док сам бежао из логора. Породицу су ми поклали, а мене су довели „на рад“ у злогласни логор. Исцрпљивали су нас радом, хране није било, а нису хтели ни да нам дају воде. Тада сам видео да се глад лакше трпи од жеђи. А кад смо падали у несвест од жеђи, они нас одведу на Саву, у део где се сакупљао отпад и смеће. Само у тим деловима су нам дозвољавали да пијемо воду. Знали смо да пијемо жив отров. Био сам један од издржљивијих. Много њих је умрло од тровања. Иначе, гледао сам својим очима како мајкама отимају децу са груди и кољу. Убијали су људе секирама, ножевима, маљевима, а када сам преварио стражара и кренуо да бежим кроз ову шуму, под ногама су ми пуцале кости лешева. Морао сам да бежим колико ме ноге носе, нисам се плашио мртвих, бојао сам се само да ли ће ме ухватити и шта ће ме после снаћи. Тада сам се бојао живих.“ Пред бистрином, менталним здрављем и сведочењем овог човека једино што неко може да учини јесте да застане и да се постиди. Може ли било ко о животу било шта да каже пред таквим сведоком  најсуровије стварности људског постојања?
    „Да смо о Јасеновцу причали са већом пажњом, можда бисмо били поштеђени многих несрећа и страдања која су нас касније задесила. То вам је као и са људским гресима. Што их више прикривате, долазите у опасност да скренете у димензију из које не знате шта може да вас задеси“, коментарише владика Григорије. Његов коментар је био добар увод за разматрање теза које су изнели чланови Одбора за обележавање пробоја јасеновачких логораша, холокауста и победе над фашизмом. Њихова намера је да се на првом месту ода достојанствена пошта настрадалима. Сматрају да у овом тренутку не треба трошити време на расправе колики је тачан број жртава, већ да је то место било логор смрти где су плански и систематски провођене ликвидације на етничкој, верској и расној основи, а са циљем потпуног истребљења тих народа - конкретно Срба, Јевреја и Рома. Процењене и у светској научној јавности прихваћене бројке варирају од неколико десетина хиљада до 700.000 жртава, у чему се слажу како нацистичке, савезничке и процене Хрватске земаљске комисије из 1946. године, тако и јеврејске научне институције Јад Вашем. До сада постоји именом и презименом побројаних 80.000 жртава (Музеј жртава геноцида), од чега је преко 19.000 деце до 14 година. На основу наведеног може се с правом тврдити да је у Јасеновцу мучено и убијано више стотина хиљада људи. По начинима мучења и бестијалностима овај логор је био најгори и најнечовечнији. Свако научно неутврђено умањивање побијених у Јасеновцу, као и у другим логорима у Европи, сматра се историјским ревизионизмом у најгорем облику, као и поређење са било којим другим догађајем после Другог светског рата. Јасеновац је један и недопустиво је поредити га са било чим другим. Систем јасеновачких логора постојао је у периоду од 21. августа 1941. до 22. априла 1945. године.
    Председник  Меморијалног центра жртава холокауста „Јад Вашем“, Авнер Шалев подсетио је на речи јеврејског инжењера  Ђуре Шварца, заточеног у Јасеновцу од 1941. до 1942. године: „Када би сви затвореници логора могли спојити заједно своје гласове и њихов осећај очаја у један глас и један очај, онда би се у планинама чуо глас Судњег дана“.
    На скупу је примећен велики број младих који су палили свеће својим мученичком смрћу пострадалим прецима. Из разговора са њима  јасно је да су и те како обавештени о трагедији која је задесила њихове претке, да сви осећају дужност и потребу да страхоту и злочин који је почињен над њиховим бакама и дедовима никада не смеју да забораве и да је сећање на те страхоте заувек похрањено у колективном памћењу. Малу девојчицу Софију је довела мајка, чија је бака мучена и убијена у Градини. Девојчица се труди да правилно положи свећу, а мајка додаје да она већ сада, иако мала, има свест о томе како јој је прабака страдала и да, као ни мајка, неће дозволити да се према том страшном догађају опходи са немаром и заборавом.
    Србољуб Живановић, стручњак Краљевског антрополошког института у Лондону, опомиње да је основни задатак српских научника да наставе са истраживањем случаја Јасеновац и да посебно млади нараштаји морају гајити свест о томе какав се монструозни злочин ту десио.
    „Знао сам некада, када сам био млад, да са непажњом слушам солунске ратнике, сматрајући да је то што они говоре део њихове историје и да ми тиме не треба посебно да се бавимо. Горко сам се покајао због тога. Зато поручујем младом нараштају: поштујте жртве и сећајте их се. Никада не заборавите Јасеновац и његове мученике.“
    =================================================================================
    Зашто је Синод СПЦ избацио из званичног Календара СПЦ 700.000 Јасеновачких мученика и новомученика (13. септембар, 31. август по православном календару).
    На ком нивоу је та одлука донета, ко је то одлучио и зашто? Ако неко зна био бих му веома захвалан на одговору.
    Овако - мене лично је срамота мученика и новомученика Јасеновачких, браће и сестара наших у Христу који се у Царству Божијем моле за нас а ми им овако враћамо.
    Свако добро од Господа желим.
  5. Волим
    Предање got a reaction from Agaton Vuzman in Шале...вицеви...   
    ПРАВ СЕ СМИЈЕ, КРИВ СЕ КРИЈЕ
    (Мала антологија православног хумора)
    „Прав се смије, крив се крије”, вели наш народ. Иако смо сви Богу криви, каткад се и насмејемо - јер, без смеха се, чак и у најтежим тренуцима, у нашој „долини суза” стварно не може. Највећи подвижници су то знали  - Свети Антоније Велики је једном човеку, који се саблазнио кад је видео да учитељ пустињак безазленим шалама забавља млађе подвижнике, рекао да је човек као лук за стрељање - ако га превише натегнеш, пући ће. И Свети Серафим Саровски је говорио братији да се безазлена шала може испричати ако видимо саговорника да пада у чамотињу једно од најтежих ђаволових искушења. Зато смо, из разних извора, почев од сајта Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије, преко књиге проте Михаила Ардова, „Записи из архи, прото и простојерејског живота”, до књиге наших народних прича (и из усмених извора, наравно), за читаоце „Црквеног живота” приредили мали цветник хришћанског хумора.
    Има ту и жаока ироније, па и сарказма; али, то није плод порицања хришћанског идеала, него увида у слабост људи који би тај идеал требало да ваплоте (ако хаџија учествује у пљачкању сиромаха, за то није крив Јерусалим; ако је поп Никола слаб, Свети Никола је крсна слава.)
    Уосталом, као хришћани далеко од идеала, ми смо често смешни (а верујемо да смо узвишени.)
    Шала, у исти мах, јесте и поука - само ако човек жели да се њоме поучи. Поред шала, ту су и истините анегдоте из живота Цркве, и у доба прогона. Духовитост тих анегдота није за смејање, него за дубоко созерцање.
    ********************
    ШАЉИВИ СТАРЕЧНИК
    (1.део)
    Неки овосветски мудрац дође код старца који је имао само Свето Писмо, па му подари књигу својих тумачења Библије. После извесног времена, опет га сретне и упита:
    - Да ли ти је, оче, моја књига помогла да боље схватиш Свето Писмо?
    - Не, рече старац - напротив! Морао сам да читам Свето Писмо да бих разумео твоју књигу.
    ***
    Млад монах упита старца:
    - Да ли сада треба да се потпуно одрекнем овога света?
    - Не бој се. Ако будеш живео заиста хришћански, свет ће се одрећи тебе.
    ***
    Упита неки философ хришћанског теолога:
    - Ко смо ми, философи?
    -Ви сте слепци који у мрачној соби тражите црну мачку, које тамо нема.
    - А ви, богослови?
    - Ми смо то исто, само што понекад нађемо мачку.
    ***
    Сретне стари монах децу која се весело играју на градском тргу.
    - Дечице, чега се то играте?
    - Играмо се ко ће више да слаже.
    -О, децо, у моје време није било таквих игара.
    - Браво оче! Ти си победио!
    ***
    Позваше јеромонаха да исповеди болесника. Пошто се болесник колебао, доброћудни јеромонах му рече:
    - Не настојавам да се исповедиш. Не желим да под утицајем страха журиш са одлуком. Спавај мирно, и, ако се сутра пробудиш, зови ме.
    ***
    Неки досађивач дође да мучи старца:
    - Зар ти, паметан човек, можеш да верујеш да је Јона преживео три дана у утроби кита?
    - Не знам, ако се видим са њим у рају, питаћу га.
    - А шта ако је он у аду? настави досадњаковић.
    - Онда ћеш га ти питати.
    ***
    Многи пустињаци живели су дуго. Дође млад монах код садашњег авве, и рече му:
    - Дошао сам, оче, да ти честитам стоти рођендан. Надам се да ћемо следеће године скупа славити и твој сто први рођендан.
    - И ја се надам, рече авва. - Изгледаш ми да си прилично доброг здравља.
    ***
    Један старац рече:
    - Ако Црква нема довољно храбрости да брани своје ставове, то није због недостатка храбрости, него због недостатка ставова.
    ***
    Причају два монаха о трећем. Један га хвали:
    - Никада га не чух да ружно говори о било коме.
    - Ни ја. Али, то је зато што говори само о себи, одговори други.
    ***
    Старац рече:
    - Бог нам је дао пар ушију и само једна уста да бисмо слушали двоструко више него што причамо.
    ***
    Старац рече:
    - Адам је први из дугачког низа мужева што су се жалили на храну коју им је дала жена.
    ***
    Старци пустињаци живљаху окружени номадским племенима. Један од поглавица тих номада, дође старцу и рече:
    Оче, хоћу да постанем хришћанин.
    - Радујем се због тебе сине. Али, ти имаш две жене. Мораш се одрећи једне од њих.
    Учинићу то одмах, оче, ако ми укажеш бар на једно место у Светом Писму где се осуђује двоженство.
    - „Нико не може служити два господара”, одговори старац.
    ***
    Авва рече:
    - Да је Бог дао богословима да саставе десет заповести, не бисмо их имали десет, него хиљаду.
    ***
    Старац каза: „Ако те неко увреди, тешко да ће ти опростити”.
    И још: „Ако одбацујеш похвалу, то  је можда  зато што је желиш двоструку”.
    ***
    Упита монах авву:
    - Оци говоре да се може грешити свим чулима. Ја разумем грехе очима, устима, језиком и рукама. Али, како се греши носом?
    - Ако га трпаш у туђа посла, рече старац.
    ***
    Авва рече:
    - Жене све наслућују, а греше кад почну да размишљају.
    ***
    Младић решио да буде искушеник. Игуман проверава његово хришћанско настројење:
    - Кад би имао три дуката, да ли би их дао убогоме?
    - Од свег срца, оче.
    - А три сребрњака?
    - Радо!
    - А три бакаруше?
    - Е, то не бих.
    - Па, зашто, брате?
    - Три бакаруше већ имам.
    ***
    Једном монаху на самрти лекар каже да му ништа не фали.
    - Одлично! То значи да умирем здрав.
    ***
    Кад  је  авви било четрдесет година, упиташе га:
    - Оче, колико година је имао велики Јован кад је умро?
    - Умро је под старе дане - као шездесетогодишњак.
    Кад авва напуни шездесет година, опет га упиташе:
    - Оче, колико година је имао велики Јован кад је умро?
    - Умро је под старе дане - као осамдесетогодишњак.
    ***
    Старац рече: „Врлинске жене неутешно тугују због неучињеног греха”.
    И још: „Кад жени засузе очи, мушкарац почиње да види као кроз маглу”.
    ***
    Старац у унинију прича сабрату:
    - Како је тешко старити!
    - Али, оче, то је једини начин да дуго поживиш.
    ***
    Млад монах се жали духовнику:
    - Знам да братија иза мојих леђа о мени ружно говори.
    - Нека те, сине, утеши чињеница да ти иза леђа причају само оно што мисле о теби.
    ***
    Старац рече:
    - За онога ко верује - нема питања, а за онога ко не верује - нема одговора.
    ***
    Један плиткоум каза авви:
    - Ти си највећи од свих монаха на Истоку.
    - Ђаво ми је то већ рекао, одговори авва.
    ***
    Старац показује послушнику будућу келију.
    Синко, у овој келији подвизаваху се велики Палво, Сисоје, Климент, Ангеларије, Пахомије и Теодор.
    - Стварно? Зар су толики монаси живели скупа на овако малом простору?
    ***
    Искушеник се љути:
    - Не знам шта ће нам овај кућни ред, кад сви монаси стално касне!
    Игуман ће на то:
    - А како би ти знао да касне да нема кућног реда?
    ***
    Неки путник тражи младог монаха.
    - Ено га на послушању у свињцу. Познаћеш га по скуфији, рекоше му.
    ***
    Старац угошћава младог монаха и нуди му вино.
    - Оче, да ли је то исто вино којим си ме прошлог пута угостио?
    - Да, брате мој, оно исто, радује се гостољубац.
    - Е, па, онда, дај ми чашу воде!
    ***
    Игуман подучава братију:
    - Знајте, братије: ко год за себе не каже да је смирен, тај је крајње горд. Ево, ја, рецимо, уопште немам смирења.
    ***
    Млад монах на послушању цепа дрва. Прилази авва и каже:
    - О, брате, секира твоја ме на муњу подсећа.
    - Радостан, младић пита:
    - Јели то зато што брзо цепам дрва, оче?
    - Не, брате, него зато што њоме никад не удариш два пута у исто место.
    ***
    Старац рече: „Философи који имају потпуно поверење у логику сигурно никад нису водили  расправу са неком женом”.
    ***
    Ухватише дивљака - номада како пљачка гробове, и одведоше га авви.
    - Зар те није срамота да крадеш од мртвих? упита га он.
    - Да, али зато никад не учиних зла ниједном живом бићу, одговори номад.
    ***
    Монах дође, и упита старца:
    - Пошто је брат кога си руководио и који је био твој сакелејник умро, могу ли ја да дођем на његово место?
    - Како да не! Само, ти си двометраш, тешко да ћеш стати у његов мртвачки сандук.
    ***
    Монах - пустињак живео је са псом, који је понекад лутао по околини.
    - О, оче, срете га један узнемирени сељак. Твој пас јутрос поједе моју кокошку!
    - Хвала ти брате, што си ми рекао. Значи, данас не морам да га храним.
    ***
    Журећи у град  да  прода котарице, пустињак залута. Сретне неког путника.
    - Брате, драги, молим те, реци ми којим путем да стигнем до града?
    Овај ће грубо:
    - То зна сваки магарац!
    А старац:
    - Па зато тебе и питам.
    ***
    Рече пустињак свом саподвижнику:
    - Кад један од нас двојице умре, ја ћу се вратити у општежиће.
    ***
    Старац рече:
    - За друге смишљате правила, за себе изузетке.
    ***
    Упита монах духовника:
    - Да ли су нам људи у свету благодарни због онога што за њих чинимо?
    - Не, уопште. Чим слепцу повратиш вид, он одмах тражи да му улепшаш веђе.
    ***
    Упиташе авву:
    - Зашто ти, оче, избегаваш и да гледаш у новац?
    - Зато што новац могу да виде и слепи.
    ***
    Рече старац:
    - Ко хоће да ради, проналази средства за рад, ко неће проналази оправдања.
    ***
    Прозорљиви старац каза мирјанину:
    - У наредних пет година живећеш тешко.
    - А после?
    - После ћеш се већ навићи.
    ***
    Старији јеромонах саветује новорукоположеног, који се спрема да беседи први пут:
    - Брате, народ сматра добром сваку проповед која траје краће него што они очекују!
    ***
    Млад монах се жали духовнику:
    - Није лако сазнати шта је твоја права дужност!
    - Напротив, оче, то је просто као пасуљ: права дужност ти је оно што најмање волиш да радиш.
    ***
    Жали се монах монаху:
    - Е мој брате, прођоше она добра времена!
    - Времена су ти, оче, увек добра кад прођу, одговори овај.
    ***
    - Оче, зашто твој пас не маше репом лево и десно, него горе  - доле?
    - Па, јесам ли ти рекао да ми је келија преуска?
    ***
    Један монах у пештери крај Црвеног мора нађе, на папирусу, дневник свог претходника: „Понедељак: Средити своје мисли; уторак: посетити епископа; среда: опет средити своје мисли.”
    ***
    Дођоше неки беспосличари код пустињака:
    Ево, оче, ми смо били у пролазу!
    - Па, прођите већ једном, рече им авва.
    ***
    Неки монах се бојао старења и смрти, па ником није говорио колико има година. Сретне другог монаха, који је био сед , и упита га:
    - Колико ти је година, брате, кад си тако сед?
    -Педсесет.
    -Ух педесет! Како много! Кад помислим на то, језа ме обузме!
    - А што, брате? Зар имаш тако много лоших успомена  на своје педесете?
    ***
    Старац рече о ласкавцима:
    - Чувај се оних који ти лижу пете. Лако почињу да их уједају.
    ***
    Духовник рече младом теологу, који је управо почињао да пише:
    - Знај, синко: папир све трпи, али не и читалац.
    ***
    - Оче, шта је врхунац гордости?
    - Кад неко презриво каже: „Ником нећу доказивати да сам у праву, јер би то значило да могу да погрешим!”
    ***
    Старац рече:
    - Некада су жене руменеле од стида. Сад их је стид кад порумене.
    ***
    Духовник кори лењог послушника:
    - У твојим годинама сам десет сати радио, а десет се молио.
    А овај ће:
    - Твојој младалачкој ревности се дивим, оче, али још више твом старачком расуђивању - сад си напустио те крајности.
    ***
    Настојатељ једног манастира пише игуману другог:
    Од твоје братије монах је дошао к мени и моли ме да га примим. Реци ми да ли је постојан?
    Одговор је био кратак:
    - Штавише! Не помера се с места.
    ***
    Један брат је волео да поје умилно и гануто (бар тако је он мислио.) Приђе му други монах после службе  и рече:
    - Брате имаш тако сладак глас да на њега муве слећу!
    ***
    Монах оде старцу на разговор. Али, келију чува опасан пас, и још лаје.
    - Слободно, брате, приђи, довикује старац из келије. - Знаш ону народну: „Пас који лаје, не уједа?”
    - Ја знам, него да ли је зна твој вучјак?
    ***
    Старац рече:
    -Порок који сви упражњавају, савременици зову врлином.
    ***
    И још:
    - Уштини самог себе, да видиш како је другом.
    И још:
    - Бити тужан значи све време мислити о себи.
    И још:
    - Смањи се за десет центиметара, и порашћеш метар.
    ***
    Брат дошао да купи рибу за манастир - долази епископ. Трговац га убеђује, мада му роба није свежа:
    - Купи, оче слободно! Сваки дан стиже из Александрије!
    - Видим да стиже, али што је тераш да иде пешке?
    ***
    Монах се жали старцу:
    - Оче, у овом манастиру на мене нико не обраћа пажњу!
    - Јој, брате, извини нешто сам се замислио! О чему си ми то причао?
  6. Волим
    Предање got a reaction from N.Petrovic in Окружна посланица Светог Марка Ефеског   
    Окружна посланица Марка,
    Митрополита Ефеске Митрополије
    Православним хришћанима на копну и острвима, радујте се Господу!
    Они који су нас хтели поробити ропством и увући у Вавилон латинских обреда и догмата, нису могли то да доведу до испуњења, и уверили су се, како у невероватност тако и у немогућност тога; они и њихови следбеници застали су на средини пута, нису дакле остали оно што су (били) нити су постали нешто друго; одступили су од Јерусалима као истинског гледања мира и од горе Сиона као истините и непоколебиве вере (Иса 28:16; Пет 2:6).
    Од многих су названи латиномислећи, а они су постали Вавилонци, а нису ни слободни нити моћни, а стога су с правом названи Грко-Латини. Ови су људи подобни митским ипокентаврима(1), и они заједно са Латинима исповедају да Свети Дух исходи и од Сина, и да је Син узрочник његовог (Духа Светог) бића. Овако је њихово учење, али они опет заједно са нама говоре да Он (Дух Свети) исходи и од Оца. И још, они са њима (Латинима) оправдавају учињени додатак као да је оправдан и разуман, и не држе са нама онај (Символ вере Никео-цариградски).
    Међутим, да ли се може рећи да је дозвољено и разумно учињен тај додатак? Са њима (Латинима) они још говоре да је у бесквасном хлебу тело Христово, и да се не би усудили да се са нама причешћују. Није ли то довољно, да се увиди да они не траже истину коју су имали у рукама, а коју су занемарили приступајући Латинима - него они хоће да потамне злато, и не труде се да заснују истинско јединство; ето на какав начин су се они сјединили.
    У сједињењу сваке ствари са другом, сједињује се једно посредством другог. Они (латиномислећи) оправдавају своје сједињење учењем о исхођењу Духа Светог таквим објашњењем да Он (Дух Свети) има свој почетак од Сина. И све друго се код њих разликује, ништа заједничког нема, ни посредништва, ничега заједничког, већ они још и сада читају два различита символа, као и раније.
    Тако и то они свршавају двојаке литургије, како на квасној жртви, тако и на бесквасној. Такође и крштења, једни свршавају трократним погружењем, а други обливањем водом по врху темена; у једном случају помазују миром, у другом га не употребљавају. Двојаки су у свим обредима и у свему су разнообразни, у постовима и црквеном поретку и у многом другом. Какво је то сједињење које данас нема ничега јасног и разумног, и како су се они сјединили желећи да сачувају посебност, али нису сачували отачка предања? Али, ево њихове наводно мудре речи: "Никада Црква Грка није говорила да Свети Дух происходи само од Оца, већ просто, од Оца происходи, а то не искључује происхођење и од Сина; стога, као што смо раније били, и сада смо сједињени". Каква заблуда! Какво слепило!
    Ако је Црква Грка одувек исповедала исхођење од Оца, то је примила од Исуса Христа, од Апостола и од сабора Отаца, а никада није исповедала (исхођење) од Сина, нити је то од икога примила. Шта је друго сем исхођење само од Оца она исповедала? Јер, Свети Дух не исходи од Сина, то је јасно да Он само од Оца исходи. Тако је и са рођењем, оно је од Оца; каже се да је рођен пре свих векова. И нико није овоме "само (од Оца)" учинио додатак, али тиме ми, не мање, то разумемо и говоримо, када је потребно, јер ми учимо да Син ниотког другог није рођен (сем од Оца). Због тога и Јован Дамаскин у име све Цркве и свих хришћана објављује: "Ми не говоримо да је Дух од Сина - и када не говоримо да је Дух од Сина, јер је јасно да ми исповедамо да је само од Оца. Зато он мало раније говори: "Ми не називамо Сина узрочником". А у следећој глави он каже: "Отац је једини узочник (свега).(2)
    Шта више? Никада, говоре нам они (-унијати), "ми нисмо Латине сматрали за јеретике, већ само за шизматике (-расколнике -)". Али, нису ли они сами (-Латини) нас назвали расколницима, али они не могу да приговарају нашем исповедању, јер се ми нисмо предали њиховој потчињености, којој смо ми, по њиховом мишљењу, требали да се подвргнемо. Ми смо требали тај прекор да упутимо њима по питању њиховог исповедања. Дакле, узрок раскола проистекао је од њих, пошто су они отворено унели додатак који су од раније тајно исповедали. Зато смо ми њих први одвојили, и шта више оделили их и одсекли од тела црквене заједнице. Због чега? рећи ће неко; ради тога ли што су они имали правилну веру? Или што су учинили правилан додатак? Ко је тај који то може рећи, ако правилно мисли?
    Напротив, ми смо их одлучили од себе јер су они замислили недопустиво, и безаконо су унели ни на чему заснован додатак. Ми смо их сматрали за јеретике, и зато смо их одсекли (-од Цркве). Зашто је то тако? Зато што благочестиви закони гласе: "Јеретик је, и законима против јеретика подвргавају се чак и они који у малом одступају од праве вере".
    Ако дакле Латини не би ни у чему одступали од праве вере, ми не бисмо имали разлога да их оделимо. А ако су пак они потпуно одступили у богословљу  о  Духу Светом, кроз најопасније и богохулно новачење, они су јеретици и ми смо их као јеретике одсекли од себе. Због чега ми помазујемо миром оне између њих који се присаједињују нама? Због тога што су јеретици!
    Другог васељенског сабора седми канон говори: "Они који се обраћају у православље и приопштавају се делу оних који се спасавају, примамо их по правилима и обредима које употребљавамо приликом пријема јеретика: аријанаца, македонијеваца, савелијана и новацијана, затим оне који себе називају чистим, аристеријане, квартодецимане или тетрадите и аполинаријевце, при чему они предају "левелус" (писмено исповедање вере), и проклињу сваку јерес која не учи као што учи Света Божија католичанска и апостолска Црква; и ми их печатимо (знаменујемо) и најпре помазујемо светим миром чело, уста, и уши, и знаменујући их говоримо: "Печат дара Духа Светог".(3) Видите ли каквом обреду подвргавамо оне који се од Латина присаједињују нама? Они су дакле као и сви остали јеретици.
    Шта о томе пише премудри Теодор Валсамон, патријарх Антиохијски у свом одговору свјатјејшем Марку, Александријском патријарху?
    -  Питање: "Заробљени Латини, и други, долазе у наше православне храмове и траже да буду препуштени Божанским светињама. Желимо да знамо, да ли то може бити допуштено?"
    - Теодоров одговор: "Ко није са Мном, против Мене је, и ко не сабира са Мном, расипа"  (Мт 12:30). Како је пре много времена уследило одељивање западне цркве која се и римска зове, и велико нагомилавање њихових преступа, потпуно туђих православној католичанској Цркви, то ју је удаљило одзаједничарења, општења са четири света патријарха, како у односу обреда и учења, тако и осталих православних обреда, као и у уздизању папског звања; због тога Латини не могу бити освећивани из руку свештеника Божанским и пречистим тајнама док се не одрекну најпре латинских учења и обреда, и сагласно учењу канона не приступе православљу".(4)
    Чујете ли, они су се не само удаљили обредима већ и догматима, који су страни православљу. А све што је страно православнима, то је јеретичко и сходно канонима, они су дужни да буду оглашени (катихумени), и миропомазани као такви. Откуда они одједном пред нама као православни, они који су толико времена и од толиких Отаца и Учитеља осуђени као јеретици? И шта их је учинило тако равнодушним к православљу? Истину говорећи, злато и таштина, томе су узрок. Упркос свему, то их није учинило православним. Ако неко од вас постане подобан њима, тај ће се подвргнути уделу јеретика.
    Други пак говоре, "ако постоји средина у догматима, ми се онда можемо сјединити с њима, и добро би нам било с њима, и не бисмо били принуђени да противречимо нашим обредима и предањима". На овај начин су они многе привукли да последују њима у амбис безбожништва. Јер, они су поверовали да постоји нешто што је између два исповедања, као између два апсурда - и тако су себе добровољно бацили у погибао. Али, да ли је могуће у усаглашавању двају различитих исповедања пронаћи такву реч (-израз) која би их на исти начин исказивала?
    Међутим, немогуће је исповедање које би се заснивало на међусобно супротним основама. Ако би пак то било могуће, онда је такође могуће усагласити правду и лаж, и потврђивање и одбацивање, али то је немогуће. Јер, све је или потврђивање или одрицање. Ако је веровање Латина истинито учење да и од Сина происходи (-Дух Свети), то је онда лажно наше да је само од Оца. А управо смо их због тога ми одлучили. Кад је наше учење истинито, то је њихово учење без сумње лажно. Каква дакле може бити сагласност између ова два учења, која се могу, наводно, тако лако спарити као обућа? И шта може произаћи од тога ако свако од нас чини по својим мислима и уверењима? Да ли је могуће да се обе стране, које су међусобно супротног мишљења, називају православним?
    Ја дакле, сматрам да је то немогуће. Хоћете ли да знате шта о таквом   усаглашавању   пише   Григорије   Богослов?   Он   то упоређује са предметом који се окреће на све стране, са обућом која је за сваку ногу; или као ветар који развејава, или заводљива уметност која задобија на снази насупрот истини, јер по  Светом писму,  слична  искушења увек сналазе  чврсту побожност.(5)
    То   (Св.   Григорије   Богослов)   пише  у  вези оновремених  усаглашавања,   а   о   сабору   на   коме   се  то предлагало, он овако говори: "То је Вавилонска кула која је помела језике".
    О, кад би их и сада разделила, јер је то усаглашавање у злу; то је Кајафин синедрион на коме је Христос осуђен. Каквим другим именом назвати ово саборовање које је све порушило и помешало. Разорило је древно свештено учење о равночасној Тројици; порушио је тврђаву и својим умовањем потресао јединосушност;  отворио је  врата  безбожништву посредством њихових списа. Јер су постали мудри за чињење зла, а чинити добро нису разумели.(6)
    Што се тиче усаглашавања, они довољно показују да су нечасни и страни Цркви.
    Али шта рећи о онима који стоје на средини, Грко-Латинима, који саображавајући се, с превртљивошћу примају неке латинске обреде и учења, и хотећи да их приме не могу с њима да се сагласе, а друге опет прихватају? Од њих треба бежати као што се бежи од змије, чак и горе, као од оних који продају Христа, и трговаца Христом. Јер они, по речима божанског Апостола, побожност преобраћају у добитак (1 Тим 6:5).
    За такве Апостол говори: "Бежите од таквих", јер они не уче, већ хоће само да узму и улове. Која је заједница светлости и таме? или каква је сагласност Христа са Велијаром? или верног са неверним?
    Ми са Дамаскином(7) и Светим Оцима не говоримо да је Дух од Сина, а ови са Латинима говоре да је Дух од Сина.
    Ми са божанским Дионисијем (8 ) исповедамо да је Отац једини извор надсушстатвеног Божанства.
    Они са Латинима говоре да је Син извор Светог Духа, и тако га издвајају од Божанства.
    Ми пак, са Григоријем Богословом(9) на основу узрочности разликујемо  Оца и Сина, док ови са Латинима   мешају   их   по   узрочности.  
    Ми   са   блаженим Максимом(10) и осталим пређашњим Римљанима и њиховим западним Оцима не признајемо Сина узрочником Духа, а они (сматрају) да је, по Грцима, Син узрочник Духа, а по Латинима Син је почетак (начело).
    Ми са Јустином Философом и Мучеником11 говоримо да је Син из Оца, тако је Дух из Оца, а ови са Латинима говоре да је Син непосредно, а Дух посредно из Оца.
    Ми са Дамаскином(12) и свим Светим Оцима исповедамо несазнатљивост разлике између рођења и исхођења, а ови са Томом (Аквинским) и Латинима говоре о посредном и непосредном исхођењу. Ми, по Светим Оцима, говоримо о нествореној Божанској природи, нествореној и вољи (хтењу) и дејству (енергији) док они говоре са Томом и Латинима да је воља сливена са Божанском суштином, да Божанско дејство (енергија) има почетак, и да ли га просто назвати Божанством, божанском или нествореном светлошћу, Духом Светим или некако другачије. То опет доводи до злог признања да је Дух Свети божанско створење и створена божанска светлост и твар.
    Ми прихватамо да свети после смрти не одлазе у њима припремљено царство, нити да грешници одлазе у ад, већ говоримо да и једне и друге чека исти Суд који ће бити у будућем веку при васкрсењу и Суду. Они, са Латинима кажу да ће после смрти примити заслужену плату. Оне који су скончали у покајничком стању, снаћи ће огањ очишћења, а то није ништа друго до ад (пакао). Тај огањ очишћава душе после смрти да би достигле царство са праведнима. Тако учење они имају о томе.
    Ми одбацујемо јудејски бесквасни хлеб и следујемо наредбама Апостола, а они примају с њима (Латинима) исповедање да освећују тело Христово (на бесквасном хлебу). Ми пак говоримо да је додатак учињен у Символу неправилан и противан Оцима; а они да је то правилно и савршено учињено. Тако се, ето, они старају да усагласе своја мишљења са истином.
    Ми признајемо папу као једног од патријарха кад он чува православље, а они шта више сматрају га намесником Христовим, и оцем, и учитељем свих хришћана. Ако би они могли бити најдостојнији таквог оца, али с друге стране, други њему слични - пошто он није достојан, јер има анти-папу(13) који га узнемирава; у том случају они неће да подражавају своме оцу и учитељу.Бежите, дакле, браћо, од њих и од општења са њима. Такви су лажни апостоли, препредени делатељи, прерушени у Апостоле Христове. То није ни чудо, јер се сам Сатана првображава у анђела светлости.
    Није дакле за чудо, кад и слуге његове (сн бкхкоусн гоштои) прерушавају се у слуге праведности, али свршетак (крај) ће им бити по делима њиховим. Опет и на другом месту говори о њима Апостол, да такви не служе Господу нашем Исусу Христу, него својој утроби, и слаткоречивошћу саблажњавају срца безазлених. Имајући дакле овај знак, тврда основа вере остаје непоколебива. Он још говори да се пазите паса, да се чувате злих делатеља и обрезања.
    И опет: "Ако вам и ми, или анђео са неба благовести другачије, анатема да буде" (Гал.1,8 ). Мудро се пазите да не би ко, "чак и анђео са неба", обмануо вас папским првенством. Ако би чак љубљени ученик дошао вама и говорио ово учење, у кућу га не примајте, и не поздрављајте га, јер онај ко буде таквога поздрављао, он општи са његовим злим делима. Држите чувајући чврсто то што вам је заповеђено од Светих Апостола, било кроз предање примљено писмено или неписано, да вас не покрене са вашег темеља нечасна обмана.
    Свемогући Бог да их приведе к познању њихових заблуда, и да нас избави од њих као од злог кукоља, и да нас сабере у своју житницу као чисто и добро жито, у Христу Исусу Господу нашем, а Њему свака част, слава и поклоњење, са Његовим беспочетним Оцем, и свесветим, и благим, и животворним Његовим Духом, сада, и увек, и у векове векова, амин.
    __________
    1   Ипокентавр, утвара, чудовиште – пола човек, пола коњ.
    2   ПГ 94, 832
    3   ПГ 31, 133
    4   Пг 138, 968
    5   ПГ 35, 1108
    6   ПГ 35, 1105
    7   ПГ 93, 832
    8   ПГ 3, 641
    9     ПГ 36, 252
    10   ПГ 91, 136
    11   ПГ 6, 1224
    12   ПГ 94, 824
    13   У време одржавања саборовања у Ферари и Флорентији, постојала су двојица папа: Еуген IV (1431-1447), који није признао реформни сабор у Базелу, док је с друге стране Базелски сабор 1439 г. папу Еугена прогласио за расколника и јеретика. Исти сабор га је збацио и изабрао папу Феликса V (-папа до 1449. г.) када се покорио папи Николи V (1447-1455). Овде Св. Марко Ефески има у виду овај папски раскол и зато с правом, заједно са свим православнима пита, који је њих двојице „намесник Христов, отац и учитељ свих хришћана?“

    са грчког др Радомир Поповић
  7. Волим
    Предање got a reaction from Trifke in Окружна посланица Светог Марка Ефеског   
    Окружна посланица Марка,
    Митрополита Ефеске Митрополије
    Православним хришћанима на копну и острвима, радујте се Господу!
    Они који су нас хтели поробити ропством и увући у Вавилон латинских обреда и догмата, нису могли то да доведу до испуњења, и уверили су се, како у невероватност тако и у немогућност тога; они и њихови следбеници застали су на средини пута, нису дакле остали оно што су (били) нити су постали нешто друго; одступили су од Јерусалима као истинског гледања мира и од горе Сиона као истините и непоколебиве вере (Иса 28:16; Пет 2:6).
    Од многих су названи латиномислећи, а они су постали Вавилонци, а нису ни слободни нити моћни, а стога су с правом названи Грко-Латини. Ови су људи подобни митским ипокентаврима(1), и они заједно са Латинима исповедају да Свети Дух исходи и од Сина, и да је Син узрочник његовог (Духа Светог) бића. Овако је њихово учење, али они опет заједно са нама говоре да Он (Дух Свети) исходи и од Оца. И још, они са њима (Латинима) оправдавају учињени додатак као да је оправдан и разуман, и не држе са нама онај (Символ вере Никео-цариградски).
    Међутим, да ли се може рећи да је дозвољено и разумно учињен тај додатак? Са њима (Латинима) они још говоре да је у бесквасном хлебу тело Христово, и да се не би усудили да се са нама причешћују. Није ли то довољно, да се увиди да они не траже истину коју су имали у рукама, а коју су занемарили приступајући Латинима - него они хоће да потамне злато, и не труде се да заснују истинско јединство; ето на какав начин су се они сјединили.
    У сједињењу сваке ствари са другом, сједињује се једно посредством другог. Они (латиномислећи) оправдавају своје сједињење учењем о исхођењу Духа Светог таквим објашњењем да Он (Дух Свети) има свој почетак од Сина. И све друго се код њих разликује, ништа заједничког нема, ни посредништва, ничега заједничког, већ они још и сада читају два различита символа, као и раније.
    Тако и то они свршавају двојаке литургије, како на квасној жртви, тако и на бесквасној. Такође и крштења, једни свршавају трократним погружењем, а други обливањем водом по врху темена; у једном случају помазују миром, у другом га не употребљавају. Двојаки су у свим обредима и у свему су разнообразни, у постовима и црквеном поретку и у многом другом. Какво је то сједињење које данас нема ничега јасног и разумног, и како су се они сјединили желећи да сачувају посебност, али нису сачували отачка предања? Али, ево њихове наводно мудре речи: "Никада Црква Грка није говорила да Свети Дух происходи само од Оца, већ просто, од Оца происходи, а то не искључује происхођење и од Сина; стога, као што смо раније били, и сада смо сједињени". Каква заблуда! Какво слепило!
    Ако је Црква Грка одувек исповедала исхођење од Оца, то је примила од Исуса Христа, од Апостола и од сабора Отаца, а никада није исповедала (исхођење) од Сина, нити је то од икога примила. Шта је друго сем исхођење само од Оца она исповедала? Јер, Свети Дух не исходи од Сина, то је јасно да Он само од Оца исходи. Тако је и са рођењем, оно је од Оца; каже се да је рођен пре свих векова. И нико није овоме "само (од Оца)" учинио додатак, али тиме ми, не мање, то разумемо и говоримо, када је потребно, јер ми учимо да Син ниотког другог није рођен (сем од Оца). Због тога и Јован Дамаскин у име све Цркве и свих хришћана објављује: "Ми не говоримо да је Дух од Сина - и када не говоримо да је Дух од Сина, јер је јасно да ми исповедамо да је само од Оца. Зато он мало раније говори: "Ми не називамо Сина узрочником". А у следећој глави он каже: "Отац је једини узочник (свега).(2)
    Шта више? Никада, говоре нам они (-унијати), "ми нисмо Латине сматрали за јеретике, већ само за шизматике (-расколнике -)". Али, нису ли они сами (-Латини) нас назвали расколницима, али они не могу да приговарају нашем исповедању, јер се ми нисмо предали њиховој потчињености, којој смо ми, по њиховом мишљењу, требали да се подвргнемо. Ми смо требали тај прекор да упутимо њима по питању њиховог исповедања. Дакле, узрок раскола проистекао је од њих, пошто су они отворено унели додатак који су од раније тајно исповедали. Зато смо ми њих први одвојили, и шта више оделили их и одсекли од тела црквене заједнице. Због чега? рећи ће неко; ради тога ли што су они имали правилну веру? Или што су учинили правилан додатак? Ко је тај који то може рећи, ако правилно мисли?
    Напротив, ми смо их одлучили од себе јер су они замислили недопустиво, и безаконо су унели ни на чему заснован додатак. Ми смо их сматрали за јеретике, и зато смо их одсекли (-од Цркве). Зашто је то тако? Зато што благочестиви закони гласе: "Јеретик је, и законима против јеретика подвргавају се чак и они који у малом одступају од праве вере".
    Ако дакле Латини не би ни у чему одступали од праве вере, ми не бисмо имали разлога да их оделимо. А ако су пак они потпуно одступили у богословљу  о  Духу Светом, кроз најопасније и богохулно новачење, они су јеретици и ми смо их као јеретике одсекли од себе. Због чега ми помазујемо миром оне између њих који се присаједињују нама? Због тога што су јеретици!
    Другог васељенског сабора седми канон говори: "Они који се обраћају у православље и приопштавају се делу оних који се спасавају, примамо их по правилима и обредима које употребљавамо приликом пријема јеретика: аријанаца, македонијеваца, савелијана и новацијана, затим оне који себе називају чистим, аристеријане, квартодецимане или тетрадите и аполинаријевце, при чему они предају "левелус" (писмено исповедање вере), и проклињу сваку јерес која не учи као што учи Света Божија католичанска и апостолска Црква; и ми их печатимо (знаменујемо) и најпре помазујемо светим миром чело, уста, и уши, и знаменујући их говоримо: "Печат дара Духа Светог".(3) Видите ли каквом обреду подвргавамо оне који се од Латина присаједињују нама? Они су дакле као и сви остали јеретици.
    Шта о томе пише премудри Теодор Валсамон, патријарх Антиохијски у свом одговору свјатјејшем Марку, Александријском патријарху?
    -  Питање: "Заробљени Латини, и други, долазе у наше православне храмове и траже да буду препуштени Божанским светињама. Желимо да знамо, да ли то може бити допуштено?"
    - Теодоров одговор: "Ко није са Мном, против Мене је, и ко не сабира са Мном, расипа"  (Мт 12:30). Како је пре много времена уследило одељивање западне цркве која се и римска зове, и велико нагомилавање њихових преступа, потпуно туђих православној католичанској Цркви, то ју је удаљило одзаједничарења, општења са четири света патријарха, како у односу обреда и учења, тако и осталих православних обреда, као и у уздизању папског звања; због тога Латини не могу бити освећивани из руку свештеника Божанским и пречистим тајнама док се не одрекну најпре латинских учења и обреда, и сагласно учењу канона не приступе православљу".(4)
    Чујете ли, они су се не само удаљили обредима већ и догматима, који су страни православљу. А све што је страно православнима, то је јеретичко и сходно канонима, они су дужни да буду оглашени (катихумени), и миропомазани као такви. Откуда они одједном пред нама као православни, они који су толико времена и од толиких Отаца и Учитеља осуђени као јеретици? И шта их је учинило тако равнодушним к православљу? Истину говорећи, злато и таштина, томе су узрок. Упркос свему, то их није учинило православним. Ако неко од вас постане подобан њима, тај ће се подвргнути уделу јеретика.
    Други пак говоре, "ако постоји средина у догматима, ми се онда можемо сјединити с њима, и добро би нам било с њима, и не бисмо били принуђени да противречимо нашим обредима и предањима". На овај начин су они многе привукли да последују њима у амбис безбожништва. Јер, они су поверовали да постоји нешто што је између два исповедања, као између два апсурда - и тако су себе добровољно бацили у погибао. Али, да ли је могуће у усаглашавању двају различитих исповедања пронаћи такву реч (-израз) која би их на исти начин исказивала?
    Међутим, немогуће је исповедање које би се заснивало на међусобно супротним основама. Ако би пак то било могуће, онда је такође могуће усагласити правду и лаж, и потврђивање и одбацивање, али то је немогуће. Јер, све је или потврђивање или одрицање. Ако је веровање Латина истинито учење да и од Сина происходи (-Дух Свети), то је онда лажно наше да је само од Оца. А управо смо их због тога ми одлучили. Кад је наше учење истинито, то је њихово учење без сумње лажно. Каква дакле може бити сагласност између ова два учења, која се могу, наводно, тако лако спарити као обућа? И шта може произаћи од тога ако свако од нас чини по својим мислима и уверењима? Да ли је могуће да се обе стране, које су међусобно супротног мишљења, називају православним?
    Ја дакле, сматрам да је то немогуће. Хоћете ли да знате шта о таквом   усаглашавању   пише   Григорије   Богослов?   Он   то упоређује са предметом који се окреће на све стране, са обућом која је за сваку ногу; или као ветар који развејава, или заводљива уметност која задобија на снази насупрот истини, јер по  Светом писму,  слична  искушења увек сналазе  чврсту побожност.(5)
    То   (Св.   Григорије   Богослов)   пише  у  вези оновремених  усаглашавања,   а   о   сабору   на   коме   се  то предлагало, он овако говори: "То је Вавилонска кула која је помела језике".
    О, кад би их и сада разделила, јер је то усаглашавање у злу; то је Кајафин синедрион на коме је Христос осуђен. Каквим другим именом назвати ово саборовање које је све порушило и помешало. Разорило је древно свештено учење о равночасној Тројици; порушио је тврђаву и својим умовањем потресао јединосушност;  отворио је  врата  безбожништву посредством њихових списа. Јер су постали мудри за чињење зла, а чинити добро нису разумели.(6)
    Што се тиче усаглашавања, они довољно показују да су нечасни и страни Цркви.
    Али шта рећи о онима који стоје на средини, Грко-Латинима, који саображавајући се, с превртљивошћу примају неке латинске обреде и учења, и хотећи да их приме не могу с њима да се сагласе, а друге опет прихватају? Од њих треба бежати као што се бежи од змије, чак и горе, као од оних који продају Христа, и трговаца Христом. Јер они, по речима божанског Апостола, побожност преобраћају у добитак (1 Тим 6:5).
    За такве Апостол говори: "Бежите од таквих", јер они не уче, већ хоће само да узму и улове. Која је заједница светлости и таме? или каква је сагласност Христа са Велијаром? или верног са неверним?
    Ми са Дамаскином(7) и Светим Оцима не говоримо да је Дух од Сина, а ови са Латинима говоре да је Дух од Сина.
    Ми са божанским Дионисијем (8 ) исповедамо да је Отац једини извор надсушстатвеног Божанства.
    Они са Латинима говоре да је Син извор Светог Духа, и тако га издвајају од Божанства.
    Ми пак, са Григоријем Богословом(9) на основу узрочности разликујемо  Оца и Сина, док ови са Латинима   мешају   их   по   узрочности.  
    Ми   са   блаженим Максимом(10) и осталим пређашњим Римљанима и њиховим западним Оцима не признајемо Сина узрочником Духа, а они (сматрају) да је, по Грцима, Син узрочник Духа, а по Латинима Син је почетак (начело).
    Ми са Јустином Философом и Мучеником11 говоримо да је Син из Оца, тако је Дух из Оца, а ови са Латинима говоре да је Син непосредно, а Дух посредно из Оца.
    Ми са Дамаскином(12) и свим Светим Оцима исповедамо несазнатљивост разлике између рођења и исхођења, а ови са Томом (Аквинским) и Латинима говоре о посредном и непосредном исхођењу. Ми, по Светим Оцима, говоримо о нествореној Божанској природи, нествореној и вољи (хтењу) и дејству (енергији) док они говоре са Томом и Латинима да је воља сливена са Божанском суштином, да Божанско дејство (енергија) има почетак, и да ли га просто назвати Божанством, божанском или нествореном светлошћу, Духом Светим или некако другачије. То опет доводи до злог признања да је Дух Свети божанско створење и створена божанска светлост и твар.
    Ми прихватамо да свети после смрти не одлазе у њима припремљено царство, нити да грешници одлазе у ад, већ говоримо да и једне и друге чека исти Суд који ће бити у будућем веку при васкрсењу и Суду. Они, са Латинима кажу да ће после смрти примити заслужену плату. Оне који су скончали у покајничком стању, снаћи ће огањ очишћења, а то није ништа друго до ад (пакао). Тај огањ очишћава душе после смрти да би достигле царство са праведнима. Тако учење они имају о томе.
    Ми одбацујемо јудејски бесквасни хлеб и следујемо наредбама Апостола, а они примају с њима (Латинима) исповедање да освећују тело Христово (на бесквасном хлебу). Ми пак говоримо да је додатак учињен у Символу неправилан и противан Оцима; а они да је то правилно и савршено учињено. Тако се, ето, они старају да усагласе своја мишљења са истином.
    Ми признајемо папу као једног од патријарха кад он чува православље, а они шта више сматрају га намесником Христовим, и оцем, и учитељем свих хришћана. Ако би они могли бити најдостојнији таквог оца, али с друге стране, други њему слични - пошто он није достојан, јер има анти-папу(13) који га узнемирава; у том случају они неће да подражавају своме оцу и учитељу.Бежите, дакле, браћо, од њих и од општења са њима. Такви су лажни апостоли, препредени делатељи, прерушени у Апостоле Христове. То није ни чудо, јер се сам Сатана првображава у анђела светлости.
    Није дакле за чудо, кад и слуге његове (сн бкхкоусн гоштои) прерушавају се у слуге праведности, али свршетак (крај) ће им бити по делима њиховим. Опет и на другом месту говори о њима Апостол, да такви не служе Господу нашем Исусу Христу, него својој утроби, и слаткоречивошћу саблажњавају срца безазлених. Имајући дакле овај знак, тврда основа вере остаје непоколебива. Он још говори да се пазите паса, да се чувате злих делатеља и обрезања.
    И опет: "Ако вам и ми, или анђео са неба благовести другачије, анатема да буде" (Гал.1,8 ). Мудро се пазите да не би ко, "чак и анђео са неба", обмануо вас папским првенством. Ако би чак љубљени ученик дошао вама и говорио ово учење, у кућу га не примајте, и не поздрављајте га, јер онај ко буде таквога поздрављао, он општи са његовим злим делима. Држите чувајући чврсто то што вам је заповеђено од Светих Апостола, било кроз предање примљено писмено или неписано, да вас не покрене са вашег темеља нечасна обмана.
    Свемогући Бог да их приведе к познању њихових заблуда, и да нас избави од њих као од злог кукоља, и да нас сабере у своју житницу као чисто и добро жито, у Христу Исусу Господу нашем, а Њему свака част, слава и поклоњење, са Његовим беспочетним Оцем, и свесветим, и благим, и животворним Његовим Духом, сада, и увек, и у векове векова, амин.
    __________
    1   Ипокентавр, утвара, чудовиште – пола човек, пола коњ.
    2   ПГ 94, 832
    3   ПГ 31, 133
    4   Пг 138, 968
    5   ПГ 35, 1108
    6   ПГ 35, 1105
    7   ПГ 93, 832
    8   ПГ 3, 641
    9     ПГ 36, 252
    10   ПГ 91, 136
    11   ПГ 6, 1224
    12   ПГ 94, 824
    13   У време одржавања саборовања у Ферари и Флорентији, постојала су двојица папа: Еуген IV (1431-1447), који није признао реформни сабор у Базелу, док је с друге стране Базелски сабор 1439 г. папу Еугена прогласио за расколника и јеретика. Исти сабор га је збацио и изабрао папу Феликса V (-папа до 1449. г.) када се покорио папи Николи V (1447-1455). Овде Св. Марко Ефески има у виду овај папски раскол и зато с правом, заједно са свим православнима пита, који је њих двојице „намесник Христов, отац и учитељ свих хришћана?“

    са грчког др Радомир Поповић
  8. Волим
    Предање got a reaction from vesko3 in Европска Унија и Срби или ЕУ-за и против   
    Свети Григорије Богослов
    Из Сабраних Беседа
    Реч I - На Пасху, и о своме колебању.
    ************************
    "Познавајући добро Пастира који и вас добро познаје, идите за тим који вас позива пастирски и слободно, кроз врата, а не жудите за туђином који прескаче преко ограде, разбојнички и подмукло. Не слушајте туђински глас који краде од истине и расипа по горама, по пустињама, по хумовима, по местима која Господ не посећује - глас који одваја од здраве вере у Оца, и Сина, и Духа Светога, у једно божанство и силу; држите веру чије сте заповести свагда слушали и нека је слушају и сада моје овце; не слушајте глас који нечистим и исквареним речима откида и одвлачи од истинитог и првог Пастира. Будите далеко од свега тога као од опојних и смртоносних трава, а Он нека дарује свима нама - и пастирима и стаду, онима који хране и који се хране, и свима сада и онима у вечном покоју, да будемо једно у Христу Исусу. Њему нека је слава и моћ у векове. Амин."
  9. Волим
    Предање got a reaction from dilic in Окружна посланица Светог Марка Ефеског   
    Окружна посланица Марка,
    Митрополита Ефеске Митрополије
    Православним хришћанима на копну и острвима, радујте се Господу!
    Они који су нас хтели поробити ропством и увући у Вавилон латинских обреда и догмата, нису могли то да доведу до испуњења, и уверили су се, како у невероватност тако и у немогућност тога; они и њихови следбеници застали су на средини пута, нису дакле остали оно што су (били) нити су постали нешто друго; одступили су од Јерусалима као истинског гледања мира и од горе Сиона као истините и непоколебиве вере (Иса 28:16; Пет 2:6).
    Од многих су названи латиномислећи, а они су постали Вавилонци, а нису ни слободни нити моћни, а стога су с правом названи Грко-Латини. Ови су људи подобни митским ипокентаврима(1), и они заједно са Латинима исповедају да Свети Дух исходи и од Сина, и да је Син узрочник његовог (Духа Светог) бића. Овако је њихово учење, али они опет заједно са нама говоре да Он (Дух Свети) исходи и од Оца. И још, они са њима (Латинима) оправдавају учињени додатак као да је оправдан и разуман, и не држе са нама онај (Символ вере Никео-цариградски).
    Међутим, да ли се може рећи да је дозвољено и разумно учињен тај додатак? Са њима (Латинима) они још говоре да је у бесквасном хлебу тело Христово, и да се не би усудили да се са нама причешћују. Није ли то довољно, да се увиди да они не траже истину коју су имали у рукама, а коју су занемарили приступајући Латинима - него они хоће да потамне злато, и не труде се да заснују истинско јединство; ето на какав начин су се они сјединили.
    У сједињењу сваке ствари са другом, сједињује се једно посредством другог. Они (латиномислећи) оправдавају своје сједињење учењем о исхођењу Духа Светог таквим објашњењем да Он (Дух Свети) има свој почетак од Сина. И све друго се код њих разликује, ништа заједничког нема, ни посредништва, ничега заједничког, већ они још и сада читају два различита символа, као и раније.
    Тако и то они свршавају двојаке литургије, како на квасној жртви, тако и на бесквасној. Такође и крштења, једни свршавају трократним погружењем, а други обливањем водом по врху темена; у једном случају помазују миром, у другом га не употребљавају. Двојаки су у свим обредима и у свему су разнообразни, у постовима и црквеном поретку и у многом другом. Какво је то сједињење које данас нема ничега јасног и разумног, и како су се они сјединили желећи да сачувају посебност, али нису сачували отачка предања? Али, ево њихове наводно мудре речи: "Никада Црква Грка није говорила да Свети Дух происходи само од Оца, већ просто, од Оца происходи, а то не искључује происхођење и од Сина; стога, као што смо раније били, и сада смо сједињени". Каква заблуда! Какво слепило!
    Ако је Црква Грка одувек исповедала исхођење од Оца, то је примила од Исуса Христа, од Апостола и од сабора Отаца, а никада није исповедала (исхођење) од Сина, нити је то од икога примила. Шта је друго сем исхођење само од Оца она исповедала? Јер, Свети Дух не исходи од Сина, то је јасно да Он само од Оца исходи. Тако је и са рођењем, оно је од Оца; каже се да је рођен пре свих векова. И нико није овоме "само (од Оца)" учинио додатак, али тиме ми, не мање, то разумемо и говоримо, када је потребно, јер ми учимо да Син ниотког другог није рођен (сем од Оца). Због тога и Јован Дамаскин у име све Цркве и свих хришћана објављује: "Ми не говоримо да је Дух од Сина - и када не говоримо да је Дух од Сина, јер је јасно да ми исповедамо да је само од Оца. Зато он мало раније говори: "Ми не називамо Сина узрочником". А у следећој глави он каже: "Отац је једини узочник (свега).(2)
    Шта више? Никада, говоре нам они (-унијати), "ми нисмо Латине сматрали за јеретике, већ само за шизматике (-расколнике -)". Али, нису ли они сами (-Латини) нас назвали расколницима, али они не могу да приговарају нашем исповедању, јер се ми нисмо предали њиховој потчињености, којој смо ми, по њиховом мишљењу, требали да се подвргнемо. Ми смо требали тај прекор да упутимо њима по питању њиховог исповедања. Дакле, узрок раскола проистекао је од њих, пошто су они отворено унели додатак који су од раније тајно исповедали. Зато смо ми њих први одвојили, и шта више оделили их и одсекли од тела црквене заједнице. Због чега? рећи ће неко; ради тога ли што су они имали правилну веру? Или што су учинили правилан додатак? Ко је тај који то може рећи, ако правилно мисли?
    Напротив, ми смо их одлучили од себе јер су они замислили недопустиво, и безаконо су унели ни на чему заснован додатак. Ми смо их сматрали за јеретике, и зато смо их одсекли (-од Цркве). Зашто је то тако? Зато што благочестиви закони гласе: "Јеретик је, и законима против јеретика подвргавају се чак и они који у малом одступају од праве вере".
    Ако дакле Латини не би ни у чему одступали од праве вере, ми не бисмо имали разлога да их оделимо. А ако су пак они потпуно одступили у богословљу  о  Духу Светом, кроз најопасније и богохулно новачење, они су јеретици и ми смо их као јеретике одсекли од себе. Због чега ми помазујемо миром оне између њих који се присаједињују нама? Због тога што су јеретици!
    Другог васељенског сабора седми канон говори: "Они који се обраћају у православље и приопштавају се делу оних који се спасавају, примамо их по правилима и обредима које употребљавамо приликом пријема јеретика: аријанаца, македонијеваца, савелијана и новацијана, затим оне који себе називају чистим, аристеријане, квартодецимане или тетрадите и аполинаријевце, при чему они предају "левелус" (писмено исповедање вере), и проклињу сваку јерес која не учи као што учи Света Божија католичанска и апостолска Црква; и ми их печатимо (знаменујемо) и најпре помазујемо светим миром чело, уста, и уши, и знаменујући их говоримо: "Печат дара Духа Светог".(3) Видите ли каквом обреду подвргавамо оне који се од Латина присаједињују нама? Они су дакле као и сви остали јеретици.
    Шта о томе пише премудри Теодор Валсамон, патријарх Антиохијски у свом одговору свјатјејшем Марку, Александријском патријарху?
    -  Питање: "Заробљени Латини, и други, долазе у наше православне храмове и траже да буду препуштени Божанским светињама. Желимо да знамо, да ли то може бити допуштено?"
    - Теодоров одговор: "Ко није са Мном, против Мене је, и ко не сабира са Мном, расипа"  (Мт 12:30). Како је пре много времена уследило одељивање западне цркве која се и римска зове, и велико нагомилавање њихових преступа, потпуно туђих православној католичанској Цркви, то ју је удаљило одзаједничарења, општења са четири света патријарха, како у односу обреда и учења, тако и осталих православних обреда, као и у уздизању папског звања; због тога Латини не могу бити освећивани из руку свештеника Божанским и пречистим тајнама док се не одрекну најпре латинских учења и обреда, и сагласно учењу канона не приступе православљу".(4)
    Чујете ли, они су се не само удаљили обредима већ и догматима, који су страни православљу. А све што је страно православнима, то је јеретичко и сходно канонима, они су дужни да буду оглашени (катихумени), и миропомазани као такви. Откуда они одједном пред нама као православни, они који су толико времена и од толиких Отаца и Учитеља осуђени као јеретици? И шта их је учинило тако равнодушним к православљу? Истину говорећи, злато и таштина, томе су узрок. Упркос свему, то их није учинило православним. Ако неко од вас постане подобан њима, тај ће се подвргнути уделу јеретика.
    Други пак говоре, "ако постоји средина у догматима, ми се онда можемо сјединити с њима, и добро би нам било с њима, и не бисмо били принуђени да противречимо нашим обредима и предањима". На овај начин су они многе привукли да последују њима у амбис безбожништва. Јер, они су поверовали да постоји нешто што је између два исповедања, као између два апсурда - и тако су себе добровољно бацили у погибао. Али, да ли је могуће у усаглашавању двају различитих исповедања пронаћи такву реч (-израз) која би их на исти начин исказивала?
    Међутим, немогуће је исповедање које би се заснивало на међусобно супротним основама. Ако би пак то било могуће, онда је такође могуће усагласити правду и лаж, и потврђивање и одбацивање, али то је немогуће. Јер, све је или потврђивање или одрицање. Ако је веровање Латина истинито учење да и од Сина происходи (-Дух Свети), то је онда лажно наше да је само од Оца. А управо смо их због тога ми одлучили. Кад је наше учење истинито, то је њихово учење без сумње лажно. Каква дакле може бити сагласност између ова два учења, која се могу, наводно, тако лако спарити као обућа? И шта може произаћи од тога ако свако од нас чини по својим мислима и уверењима? Да ли је могуће да се обе стране, које су међусобно супротног мишљења, називају православним?
    Ја дакле, сматрам да је то немогуће. Хоћете ли да знате шта о таквом   усаглашавању   пише   Григорије   Богослов?   Он   то упоређује са предметом који се окреће на све стране, са обућом која је за сваку ногу; или као ветар који развејава, или заводљива уметност која задобија на снази насупрот истини, јер по  Светом писму,  слична  искушења увек сналазе  чврсту побожност.(5)
    То   (Св.   Григорије   Богослов)   пише  у  вези оновремених  усаглашавања,   а   о   сабору   на   коме   се  то предлагало, он овако говори: "То је Вавилонска кула која је помела језике".
    О, кад би их и сада разделила, јер је то усаглашавање у злу; то је Кајафин синедрион на коме је Христос осуђен. Каквим другим именом назвати ово саборовање које је све порушило и помешало. Разорило је древно свештено учење о равночасној Тројици; порушио је тврђаву и својим умовањем потресао јединосушност;  отворио је  врата  безбожништву посредством њихових списа. Јер су постали мудри за чињење зла, а чинити добро нису разумели.(6)
    Што се тиче усаглашавања, они довољно показују да су нечасни и страни Цркви.
    Али шта рећи о онима који стоје на средини, Грко-Латинима, који саображавајући се, с превртљивошћу примају неке латинске обреде и учења, и хотећи да их приме не могу с њима да се сагласе, а друге опет прихватају? Од њих треба бежати као што се бежи од змије, чак и горе, као од оних који продају Христа, и трговаца Христом. Јер они, по речима божанског Апостола, побожност преобраћају у добитак (1 Тим 6:5).
    За такве Апостол говори: "Бежите од таквих", јер они не уче, већ хоће само да узму и улове. Која је заједница светлости и таме? или каква је сагласност Христа са Велијаром? или верног са неверним?
    Ми са Дамаскином(7) и Светим Оцима не говоримо да је Дух од Сина, а ови са Латинима говоре да је Дух од Сина.
    Ми са божанским Дионисијем (8 ) исповедамо да је Отац једини извор надсушстатвеног Божанства.
    Они са Латинима говоре да је Син извор Светог Духа, и тако га издвајају од Божанства.
    Ми пак, са Григоријем Богословом(9) на основу узрочности разликујемо  Оца и Сина, док ови са Латинима   мешају   их   по   узрочности.  
    Ми   са   блаженим Максимом(10) и осталим пређашњим Римљанима и њиховим западним Оцима не признајемо Сина узрочником Духа, а они (сматрају) да је, по Грцима, Син узрочник Духа, а по Латинима Син је почетак (начело).
    Ми са Јустином Философом и Мучеником11 говоримо да је Син из Оца, тако је Дух из Оца, а ови са Латинима говоре да је Син непосредно, а Дух посредно из Оца.
    Ми са Дамаскином(12) и свим Светим Оцима исповедамо несазнатљивост разлике између рођења и исхођења, а ови са Томом (Аквинским) и Латинима говоре о посредном и непосредном исхођењу. Ми, по Светим Оцима, говоримо о нествореној Божанској природи, нествореној и вољи (хтењу) и дејству (енергији) док они говоре са Томом и Латинима да је воља сливена са Божанском суштином, да Божанско дејство (енергија) има почетак, и да ли га просто назвати Божанством, божанском или нествореном светлошћу, Духом Светим или некако другачије. То опет доводи до злог признања да је Дух Свети божанско створење и створена божанска светлост и твар.
    Ми прихватамо да свети после смрти не одлазе у њима припремљено царство, нити да грешници одлазе у ад, већ говоримо да и једне и друге чека исти Суд који ће бити у будућем веку при васкрсењу и Суду. Они, са Латинима кажу да ће после смрти примити заслужену плату. Оне који су скончали у покајничком стању, снаћи ће огањ очишћења, а то није ништа друго до ад (пакао). Тај огањ очишћава душе после смрти да би достигле царство са праведнима. Тако учење они имају о томе.
    Ми одбацујемо јудејски бесквасни хлеб и следујемо наредбама Апостола, а они примају с њима (Латинима) исповедање да освећују тело Христово (на бесквасном хлебу). Ми пак говоримо да је додатак учињен у Символу неправилан и противан Оцима; а они да је то правилно и савршено учињено. Тако се, ето, они старају да усагласе своја мишљења са истином.
    Ми признајемо папу као једног од патријарха кад он чува православље, а они шта више сматрају га намесником Христовим, и оцем, и учитељем свих хришћана. Ако би они могли бити најдостојнији таквог оца, али с друге стране, други њему слични - пошто он није достојан, јер има анти-папу(13) који га узнемирава; у том случају они неће да подражавају своме оцу и учитељу.Бежите, дакле, браћо, од њих и од општења са њима. Такви су лажни апостоли, препредени делатељи, прерушени у Апостоле Христове. То није ни чудо, јер се сам Сатана првображава у анђела светлости.
    Није дакле за чудо, кад и слуге његове (сн бкхкоусн гоштои) прерушавају се у слуге праведности, али свршетак (крај) ће им бити по делима њиховим. Опет и на другом месту говори о њима Апостол, да такви не служе Господу нашем Исусу Христу, него својој утроби, и слаткоречивошћу саблажњавају срца безазлених. Имајући дакле овај знак, тврда основа вере остаје непоколебива. Он још говори да се пазите паса, да се чувате злих делатеља и обрезања.
    И опет: "Ако вам и ми, или анђео са неба благовести другачије, анатема да буде" (Гал.1,8 ). Мудро се пазите да не би ко, "чак и анђео са неба", обмануо вас папским првенством. Ако би чак љубљени ученик дошао вама и говорио ово учење, у кућу га не примајте, и не поздрављајте га, јер онај ко буде таквога поздрављао, он општи са његовим злим делима. Држите чувајући чврсто то што вам је заповеђено од Светих Апостола, било кроз предање примљено писмено или неписано, да вас не покрене са вашег темеља нечасна обмана.
    Свемогући Бог да их приведе к познању њихових заблуда, и да нас избави од њих као од злог кукоља, и да нас сабере у своју житницу као чисто и добро жито, у Христу Исусу Господу нашем, а Њему свака част, слава и поклоњење, са Његовим беспочетним Оцем, и свесветим, и благим, и животворним Његовим Духом, сада, и увек, и у векове векова, амин.
    __________
    1   Ипокентавр, утвара, чудовиште – пола човек, пола коњ.
    2   ПГ 94, 832
    3   ПГ 31, 133
    4   Пг 138, 968
    5   ПГ 35, 1108
    6   ПГ 35, 1105
    7   ПГ 93, 832
    8   ПГ 3, 641
    9     ПГ 36, 252
    10   ПГ 91, 136
    11   ПГ 6, 1224
    12   ПГ 94, 824
    13   У време одржавања саборовања у Ферари и Флорентији, постојала су двојица папа: Еуген IV (1431-1447), који није признао реформни сабор у Базелу, док је с друге стране Базелски сабор 1439 г. папу Еугена прогласио за расколника и јеретика. Исти сабор га је збацио и изабрао папу Феликса V (-папа до 1449. г.) када се покорио папи Николи V (1447-1455). Овде Св. Марко Ефески има у виду овај папски раскол и зато с правом, заједно са свим православнима пита, који је њих двојице „намесник Христов, отац и учитељ свих хришћана?“

    са грчког др Радомир Поповић
  10. Волим
    Предање got a reaction from Иринеј in Како сведочити веру: Одговорност свештенства-едукација, лаика-одмерена реч, став без присиле, свих-добар пример, ...још нешто?   
    Личним примером пре свега - живећи богоугодно и по Законима Божијим. Тако на најбољи начин сведочимо своју свету веру православну.
    "Ви сте видело свету; не може се град сакрити кад на гори стоји." (Матеј 5, 14) Својим животним примером хришћани треба да преносе светлост Христова учења и на тај начин прослављају свога Оца Небеског. 0409_feel
  11. Волим
    Предање got a reaction from Sinergija in Манастир Св.Стефан у Липовцу   
    Манастир Св.Стефан у Липовцу
    Манастир свети Стефан се налази један километар северно од села Липовац, односно 23 км североисточно од Алексинца и 32 северно од Ниша. Саграђен је испод крајњих обронака планине Лесковик (огранци планине Ртањ). Манастирски храм је посвећен Преображењу Гоподњем.
    Линк на сајт: http://www.lipovac.org/

    Манастир Свети Стефан - Липовац
  12. Волим
    Предање got a reaction from Grizzly Adams in Манастир Св.Стефан у Липовцу   
    Манастир Св.Стефан у Липовцу
    Манастир свети Стефан се налази један километар северно од села Липовац, односно 23 км североисточно од Алексинца и 32 северно од Ниша. Саграђен је испод крајњих обронака планине Лесковик (огранци планине Ртањ). Манастирски храм је посвећен Преображењу Гоподњем.
    Линк на сајт: http://www.lipovac.org/

    Манастир Свети Стефан - Липовац
  13. Волим
    Предање got a reaction from Дуња in Манастир Св.Стефан у Липовцу   
    Манастир Св.Стефан у Липовцу
    Манастир свети Стефан се налази један километар северно од села Липовац, односно 23 км североисточно од Алексинца и 32 северно од Ниша. Саграђен је испод крајњих обронака планине Лесковик (огранци планине Ртањ). Манастирски храм је посвећен Преображењу Гоподњем.
    Линк на сајт: http://www.lipovac.org/

    Манастир Свети Стефан - Липовац
×
×
  • Create New...