Jump to content

feeble

Члан
  • Број садржаја

    7645
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    2

Репутација активности

  1. Волим
    feeble је реаговао/ла на Данче* за a Странице, Проф.др Љубивоје Стојановић: Подмећу да је Црква терет   
    Ових дана, тако нешто приметно је међу нама у вези са свештенослужитељима Српске православне цркве. Ословљавање "попови" постало је опште име уз које иду најпогрднији називи и наслови. Ствара се слика о тој црквеној служби као друштвеном терету и људима које треба прогонити без размишљања.
    Скоро сваки дан неки свештенослужитељ на улицама и другим јавним местима земље Србије доживљава неку непријатност. Појединци иду и даље од вербалних прогона конкретизујући своје претње недоличним радњама. Ових дана је један угледни прота у близини Славије доживео претње од стране групе младића који су му говорили: "Све вас треба затворити у цркву и побити!" Кад је наишла једна благочестива хришћанка и пришла свештенику главоприклоно тражећи благослов Божији од њега, они су одустали.
    На питање да ли га је ово уплашило, прота је одговорио да га све ово што се догађа веома жалости. Нема времена да осуђује неупућене и недобронамерне појединце. Каже да га је поступак побожне жене уверио да у овом народу има још вере код оних који стварно верују. Они који су само навијачи, пасивна публика која се само диви или разочарава, представљају велики изазов и захтевају више пажње.
    Искрени верници нису црквена публика која се брзо одушевљава, а још брже саблажњава дангубећи у превеликим очекивањима од других и пребрзим осуђивањима других под теретом лакомислених и непроверених оптужби. Добро је што се од свештенослужитеља очекује највише, али никако није умесно изговарати се било чијим поступцима не знајући да је свако осуђивање такође грех. Све док од других очекује максимум, а не даје ништа од себе човек је искључен из животног стваралаштва. Не ствара већ дангуби критикујући поступке других. Појединци све то сматрају својим правом и обавезом не знајући да на такав начин истовремено одустају од животног оптимизма и од стваралачке одговорности. Све у себи и око себе своде само на захтеве према другима и очекивања од других, у свему виде само своја права док другима ништа не дају за право.
    Радост вере свако треба у себи да промишља јер само тако може да је дели са другима, то треба свако у себи да покреће нико не може никога у томе да спречава или подстиче. Свако мора лично да се усавршава као слободна и одговорна личност. То је могуће само онда кад себи постављамо тешке задатке и тражимо исправна решења заједно са другима. Све док гледамо шта је најгоре, а не најбоље, код других ризикујемо да изгубимо одговорни оптимизам и предамо се пасивизму који нас доводи до песимизма и нихилизма. То даље иде у анархизам по систему "сви су лоши", што илуструје наведени пример са београдског асфалта који није само претња "поповима" него је слика трагизма уопштавања. Сигурно је да је и она побожна жена чула и прочитала оно што су чули и прочитали младићи који су насрнули на свештеника. Неко ће рећи да је она "назадна" а они "напредни", али да ли је баш све тако? Сигурно се у вези са овим неће сви сложити али различитост става не треба доживљавати као разлог за непријатељство.
    Уважени прота који је због своје вере тамновао више година у време комунизма одавно је опростио онима који су га утамничили у намери да га одврате од вере. Неки међу њима постали су искрени верници суочивши се са његовом одлучном вером. За њега је наведени савремени догађај још један мали камичак у мозаику његове вере, тако да нема у њему нимало зловоље према њима. Само је потребно да сви који сматрају да су "напредни" поступак побожне жене разумеју као акт њене вере којим је она превазишла све непроверене гласине којима се сви свештенослужитељи ословљавају најсрамнијим именима. Њена вера је изнад људских грехова, зна она - као и сви остварени верници, да су свештеници само људи који се боре са собом. Она је одржала јавни час живе вере која остаје јака у свим ситуацијама, јача је од свих људских недела и сукоба. Није слепа него је свевидећа као што је хришћанска љубав свевидећа. Њене асоцијације при сусрету са сваким човеком су позитивне и креативне, за разлику од оних младића са којима се случајно срела, чије асоцијације су негативне. Због тога при сусрету са свештеником она у први план ставља благослов Божији, за разлику од оних који у први план стављају лоше вести које су чули и прихватили без проверавања. Размислимо заједно ко је од њих стварно напредан, ко иде напред не губећи наду, а ко се саплиће о друге тражећи само разлог више да буде несретан и насилан.
    Све је, ипак, у нама и од нас зависи како ћемо и колико ћемо се отворити једни за друге. Свако може, ако хоће, да буде оптимиста, само је потребно да једни у другима видимо оно најбоље, а свако у себи оно најгоре. Тада ћемо уместо осуђивања других исправљати себе, нећемо дангубити изговарајући се поступцима других трошећи се у злопамћењу и злурадости.
    Извор:Вечерње Новости
  2. Волим
    feeble gave a reaction for a Странице, Епископ бачки др Иринеј, портпарол Српске Православне Цркве: Iterum: Quo vadis, Laurentie?   
    Сада пак, када је он већ епископ у поодмаклим годинама, а моја маленкост га по томе у стопу следи, принуђен сам да му се обратим поново (iterum), и то јавно, подстакнут његовом крајње непромишљеном, неозбиљном и црквено-канонски неприхватљивом изјавом да наша Црква треба да дâ независност или аутокефалност такозваној Македонској Цркви. Значи, по лаврентијевској логици, један цркворазбијачки пуч, антисаборски и антисаборни акт самопроглашења, извршен уз активно учешће и подршку световне, притом безбожничке и антицрквене власти, треба просто-напросто признати: безакоње треба прогласити законитошћу, расколништво црквеношћу, мржњу љубављу, зло добром.
    Куда би нас то одвело? Шта би остало од Цркве и њеног богоустановљеног поретка? Има ли у историји Цркве иједног примера за такву методологију решавања канонских питања? Да ли су блаженопочивши патријарси Герман и Павле и толики наши епископи за време трајања већ готово полувековног раскола били у тешкој заблуди или у стању умне помрачености када су, упркос свим претњама тадашњег режима, заузели одлучан, а канонски и једини могући став према црквеним пучистима и њиховим настављачима? Да ли су и све помесне Православне Цркве у заблуди – или „незреле”, како веле вође раскола у Скопљу – зато што, солидарно са Српском Православном Црквом, не признају самопроглашену аутокефалију и одбијају канонско општење са расколницима? Ако неколико епископа у расколу могу, по овој теорији, мирно и хладнокрвно, уместо предвиђених канонских мера, да чекају признање, односно награду за непочинство рушења црквеног поретка, одбацивања братске љубави и гажења сопственог исповедања вере датог пред епископску хиротонију, зашто онда и било који свештеник или монах не би могао да прогласи своју независност или „аутокефалност” у односу на надлежног епископа, рецимо на епископа шабачког Лаврентија, па да, уместо црквеног суда и рашчињења, чека и дочека признање и одликовање, попут, рецимо, признања и одликовања које је од поменутог епикопа добио несрећни поп Перановић? Зашто то, на крају крајева, не би могао и било који верник?
    Да невоља буде већа, теолошка знања, посебно пак еклисиолошка упућеност Преосвећеног апологете раскола и расколничких права, таква је и толика да он и не слути како је вековима у Православној Цркви давана и стицана аутокефалија, а, очигледно, није ни чуо за савремени, свеправославним консензусом формулисани став по овом питању. Да је ишта о томе начуо, знао би да ниједна помесна Црква, сама за себе, не може дати аутокефалију већ само предложити свеправославно разматрање евентуалног осамостаљења неких својих епархија. Жалим што мој уважени старији брат и саслужитељ не зна – или можда не жели да зна? – оно што данас зна сваки студент прве године теологије, па и ученик Богословије у старијим разредима.
    Епископ Лаврентије најављује да би или он или неко други могао да на Архијерејском Сабору предложи ово што је сада изјавио, па остао жив. Дубоко сам уверен да, осим њега, нико не би предложио тако нешто, а све се надам да ће и он у међувремену промислити, а можда понешто из еклисиологије и канонског права и прочитати. Уместо најављенога, могао би да учини нешто друго. Он је, наиме, до сада три пута подносио и повлачио оставку на активну службу, односно на управљање Епархијом. Уколико оваквим потезима мисли да крунише своју вишедеценијску архипастирску службу, много корисније и за њега и за Цркву било би, уверен сам, да по четврти пут затражи умировљење и да при томе остане. Ово говорим, пред Богом и пред људима, крајње добронамерно, без и трунке злобе или ироније.
    Посебно је интригантно питање како и откуд поједини медијски делатници непогрешиво знају коме да иду по мишљење када желе да добију поруку која годи њима или њиховим налoгодавцима и коју ће потом пропагирати до бесвести. Како то, например, да се нису обратили митрополиту Амфилохију, ветерану разговорâ и преговорâ са расколничком црквеном структуром? Како се нису сетили владике Атанасија Јевтића, међународно признатог теолога, притом преводиоца и коментатора свих канонских зборника Православне Цркве? Или зашто ништа нису питали остале учеснике дијалога са расколничком МПЦ? Или неке епископе који су доктори теологије? Треба ли напомињати да су, постављајући своја блиц-питања, ex-Press-питања и слична питања, потпуно – какве ли случајности! – заборавили да постоји и неки убоги портпарол Српске Православне Цркве? Одговор на ове недоумице тежак је и лак. Како за кога.
    Са свим поштовањем према свештеном чину, годинама и неспорним заслугама владике Лаврентија, закључујем питањем из наслова и прве реченице овог непланираног и нежељеног обраћања, и за адресата и за мене мучног, али ни у ком случају жучног.
    Поново: куда идеш, брате Лаврентије?
    Iterum: quo vadis, frater Laurentie?

    Информативна служба Епархије бачке
    Нови Сад, 24.10.2012.



    Извор:
    Беседа

×
×
  • Креирај ново...