Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Marjanovic

Члан
  • Број садржаја

    2011
  • На ЖРУ од

  • Последња посета


Репутација активности

  1. Волим
    Marjanovic got a reaction from AnaLaz in Колико познајете своје порекло?   
    Колико колена уназад познајете ваше порекло?
     
    Генерација  Назив   Однос
     
    0 Син, ћерка Мушко односно женско дете 
    1 Отац, мајка Родитељи, две особе различитог пола
    2 Деда, баба Родитељи оца или мајке
    3 Прадеда, прабаба Родитељи деда и баба
    4 Чукундеда, чукунбаба Родитељи прадеда и прабаба
    5 Наврдеда, наврбаба Следећа, старија генерација родитеља
    6 Курђел, курђела Следећа, старија генерација родитеља
    7 Аскурђел, аскурђела Следећа, старија генерација родитеља
    8 Курђуп, курђупа Следећа, старија генерација родитеља
    9 Курлебало, курлебала Следећа, старија генерација родитеља
    10 Сукурдов, сукурдова Следећа, старија генерација родитеља
    11 Сурдепач, сурдепача Следећа, старија генерација родитеља
    12 Парђупан, парђупана Следећа, старија генерација родитеља
    13 Ожмикур, ожмикура Следећа, старија генерација родитеља
    14 Курајбер, курајбера Следећа, старија генерација родитеља
    15 Сајкатав, сајкатавка Следећа, старија генерација родитеља
    16 Бели орао, бела пчела Следећа, старија генерација родитеља
     
    http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A1%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D1%81%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%BD%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B8_%D0%BE%D0%B4%D0%BD%D0%BE%D1%81%D0%B8
  2. Волим
    Marjanovic got a reaction from Драшко in Православно-англикански дијалог   
    У Англиканској цркви постоје различите струје од оне која је више протестантска до струје која je наклоњена традицији. 
    Кад је реч о православно англиканским односима вредно је напоменути Братство Светог Албана и Светог Сергија http://www.sobornost.org/index.html
    Што се тиче икона, можда није лоше поменути да у Вестминстерској опатији постоје и православне иконе
    http://globalgreekworld.blogspot.com/2011/04/royal-wedding-greek-orthodox-icons.html#ixzz1L0QdpFnK
  3. Волим
    Marjanovic got a reaction from Natasenka in Преподобномученица Монахиња Марија ( Скобцова)   
    Монахиња Марија (Преподобномученица)
    (Скобцова Елизавета Јурјевна, рођ. Пиленко,
    по првом мужу - Кузмина-Каравајева)
    (1891-1945)

    Кратка биографија Мати Марије

    Рођена је 8. (21.) децембра 1891. г. у Риги. Прва жена која је завршила Санкт-Петербуршку Духовну Академију (ванредно). До револиције, била је члан партије СР1. 1917. - градски старешина града Анапа.



    Емигрирала 1921. г. и настанила се у Паризу. Примила монаштво 1932. Мати Марија је била изабрана за месног секретара Руског студентског хришћанског покрета (РСХД) у Француској за рад у француској провинцији, а затим (од 1933. г.) за секретара Централног секретеријата РСХД за мисионарски и социјални рад.



    1932. г. основала је у Паризу пансион за самохране жене (9, villa de Saxe). После две године, пансион је пресељен у улицу Лурмел, бр. 77. При пансиону је устројена црква посвећена Покрову Пресвете Богородице и курсеви за псаломшчике2, а од зиме 1936.-37. - курсеви за мисионаре. Касније је основала добротворну и културно-просветитељскку организацију за помоћ руским емигрантима „Православное дело“. 1935. заједно са Ф. Т. Пјановим и свештеником Михаилом Чертковим, основала је „Дом одмора“ за оздрављајуће од туберколозних болести у месту Нуази-ле-Гран, а 1936. отворила је, такође уз помоћ Ф. Т. Пјанова, јефтин пансион у вили № 43 на ул. Франсоа Жерар (16 округ Париза), који је постао филијала централног пансиона на ул. Лурмел. Посећивала је у болницама душевно оболеле.



    По избијању Другог светског рата, активно учествовала у раду француског Покрета отпора (између осталог, помагала је у скривању Јевреја). 9. фебруара 1943. ухапшена од стране фашиста и држана до Пасхе (Ускрса) у концентрационом логору утврђења Романвил, затим у Компјенском логору, а одатле је депортована у Немачку у Равенсбрук. Пострадала 31. марта 1945. у концентрационом логору Равенсбрук у гасној комори. Канонизована Константинопољским Патријархатом 2004. г. и уврштена у лик Светих.




    1 Партија социјалиста револуционара - радикална политичка партија у Русикој Империји, касније Руској Републици, и РСФСР. Улазила у састав Друге интернационале
    2 псаломшчик - чин прислужника/чтеца у Руској Цркви, у чија задужења спада читање текстова Светог Писма и Часослова за време заједничког богослужења, појање, а некад и управљање хором

    Извор: http://zarubezhje.narod.ru



    Спомен мати Марије

    Мати Марија беше једна од најупечатљивијих и најнадаренијих руских жена. Карактеристична је за своју епоху, и одражавала је њене најкарактеристичније токове. Она је била нова душа. Била је песник, револуционар и религиози делатељ.

    Припадала је револуционарној епохи, била је социјалиста-револуционар, али није припадала старом типу револуционе интелигенције. Али није прихватила револуцију у бољшевичком облику. Прошла је кроз руску културну ренесансу почетка (XX, прим. прев.) века, кроз руску поезију епохе символиста, била је блиска са А. Блоком, било јој је својствено беспокојство те епохе.

    Али у души мати Марије одразила су се такође религозна тражења и токови епохе. Била је слободан слушалац Петербуршке Духовне Академије. У емиграцији, била је једна од малобројних саосећајућих са руском религиозном философијом. Активно је учествовала у Руском Хришћанском Студентском Покрету, и отишла је из њега, кад су се у њему појавили веома десни токови.

    Мати Марија је била природа веома активна, увек занесена неким делом, али никада потпуно задовољена. Потреба за религиозним делањем привела ју је к монаштву. Социјални мотиви су увек били силни у њеној религиозности. Стремила је саздању новог типа монаштва. Емигрантска средина је за то била веома неповољна. Она је стално стремила ка новим облицима делатности.

    Изазивала је утисак оптимисткиње. У њој је било живота на претек. Али кад је изашла збирка њених стихова, у њима се показао пре песимистичан и горак осећај живота. Њени су стихови веома изузетни за карактеристику њене душе, такође и драматичне поеме. Њена религиозност није била спокојна, у њој је било нечег трагичног, била је борба с Богом, порођена људским страдањем, састрадање и жал. Њој се није чинило лаким разрешење проблема теодиције.

    Постојала је још једна црта код мати Марије, која је играла огромну улогу, и са којом је везана њена погибија. Гајила је страсну љубав према Русији и руском народу. Последњи период њеног живота, период рата, сав је био обојен бојом страсног патриотизма, који је попримао крајносне облике. Изузетна љубав к Русији, ка руској земљи  и руском народу чинили су је често неправедном према Западу и западним токовима. Њено поимање света може се назвати револуционарним славјанофилством.

    Мати Марија је у време окупације била права отпорашица. Помоћ Јеврејима. Имао сам утисак да је стермила жртви и страдању, хтела је умрети за руски народ. Њен је крај био херојски. У немачком концентрационом логору, нашла је за себе религиозну делатност, која ју је вероватно више задовољавала, него делатност у свету слободном.
    Н. А. Берђајев


    Сусрет с Мати Маријом у логору Равенсбрук
    По речима С. В. Носович записано Н. Алексејевом (Н. А. Кривошејном)

    У новембру 1944. године, случајно сам сазнала да се мати Марија налази у логору Равенсбрук, где сам и сама бића већ неколико месеци. Једном приликом ми је једна фрнаускиња-комунисткиња, коју сам познавала од давно пре рата, рекла: „Иди види Мати Марију – та је жена изванредна!“ Исто ми је рекла једна руско-совјетска заробљеница, по струци ветеринар: „Пођите, упознајте се са мати Маријом, има се чему код ње поучити.“

    И тако некако један пут, искористивши слободан дан, пошла сам у 15-ту бараку, где се налазила мати Марија.

    Била сам у другом блоку, и чести сусрети, наравно, су били незамисливи. Наше су беседе текле у дворишту логора. Матушка, у лаком летњем капуту, сва се јежила од хладноће, и физички је, као и сви, била измучена ужасним условима живота у Равенсбруку. На то се она, уосталом, мало жалила, а више ју је угњетавала тешка морална атмосфера, која је царевала у логору, испуњена мржње и зверске злобе. Код саме матушке злобе није било – био је гнев душе: она је пошла на борбу против Немаца, као хришћанка и за саму суштину хришћанског учења, и не једанпут је понављала: „Баш то код њих и јесте тај грех, који се, по речима Христа, никада не прашта – одрицање Духа Светог.“

    Она се зближила са многим совјетским девојкама и женама које су биле у логору, и увек је говорила о томе да је њена заветна машта: поћи у Русију, да би тамо радила не речима, а делима, и да би се на родној земљи слила са родном Црквом.

    Постараћу се да у одломцима, и, наравно, веома непотпуно, предам неке мисли, које ми је матушка изрекла у нашим беседама. Дошла сам к њој у тежак час, осећала сам да губим срце, да ми недостаје душевних сила у том непрогледном мраку мраку логора, тражила сам код ње подршку – и рећи ћу да сам нашла оно што сам тражила. Једном приликом сам јој рекла да не да престајем да било шта осећам, него и се и сама мисао укочила и зауставила. „Не, не, - ускликнула је матушка, - само непрестано мислите; у борби са сумњама мислите шире, дубље; не снижавајте мисао, него мислите изнад земних оквира и условности“... „У другим религијама, то је честица истине, у свакој од њих она постоји. Само је у хришћанству она сва у целости“. Други пут смо говориле о новој „блоковој“ (старешини бараке), веома жестокој, Пољакињи, из добре породице: „Ништа тако не удаљава од Христа, као буржоазност – њих ни овдашњи ад није пробио. Бојте се те жене – то је аристократски талог.“

    Њу није плашило званично неверје, само душевна ускост, отврдлост. Често је матушка радосно говорила о руској младежи, тражећој знање, љубећој труд, пуној пожртвовања за благо будућих поколења. Једном приликом је током прозивке почела да говори са једном совјетском девојком, и није приметила пришавшу јој жену SS. Та јој је грубо подвикнула и ошинула је из све снаге ременом по лицу. Матушка, као да то није ни приметила, спокојно је завршила започету на руском реченицу. Побеснела SS-овка је насрнула на њу и сипала јој ударце ременом по лицу, а ова је није ни погледом удостојила. Потом ми је рекла да, чак ни у том тренутку, никакву злобу према тој жени није осећала: „Као да је ни нема преда мном.“

    У фебруару су мене, болесну, евакуисали у Матхаузен, а мати Марија, такође болесна, остала је у логору Равенсбрук, где је потом трагично погинула; до краја је остала слободна духом, и није се подала ропској мржњи. Сви они који су је знали, или дошли с њом у додир у затвору или логору, надуго ће сачувати њен јарки, незаборавни, и тако редак лик интелигентне руске жене, која је постала права делатељна хришћанка, и растакала у најгорчим тренуцима духовну помоћ свима који су јој у потрази за њом долазили.

    Превод М.К.
  4. Волим
    Marjanovic got a reaction from сведок in Албанска Православна Црква   
    Православље у Албанији. Када би сви у Цркви били хришћани
     
     
     
    ...тада на свету не би остало многобозацаИнтервју са Митрополитом Корчинским Јованом (Албанија) за часопис «Роад то Еммаус». Превод са енглеског специјално за портал «Православље и мир» Марина Леонтјева.
    - Црква у садашњем тренутку предузима значајне напоре указујући подршку целом албанском друштву. Чини ми се да сте једном навели цитат из једне од проповеди св.Јована Златоуста, где он каже да «када би сви у Цркви били хришћани, тада на свету не би остало многобожаца».

    - Да, он је био у праву. Махатма Ганди је говорио: «Ја бих се обратио у хришћанство када бих срео бар једног хришћанина». Један светитељ је једном рекао: «Зашто се у првим вековима хришћанство ширило тако брзо, а данас не?». Одговорио је: «У првим вековима хришћанство су проповедали хришћани».

    Ако бисмо то заиста схватали како треба онда не бисмо тако журили да приметимо тудје недостатке. Позната "Меа цулпа" (моја кривица) представља основу хришћанске веонауке. Свети Серафим је говорио: "Стичи духа мира и хиљаде око тебе ће се спасити". Ми не можемо спасти хиљаде јер не можемо спасти саме себе. То је најважнија ствар и она помаже људима да виде хуманизам у другом светлу. У светлу у коме он дарује љубав, а не мржњу.

    На основу мог искуства општења са хришћанским фанатицима, већина од њих самих има недостатак вере. Они сумњају и покушавају да угуше сваку сумњу која се појављује око њих. Један број најжешћих православаца које сам сретао су били из бивших комунистичких држава - бивши чланови тајне полиције и сл. Они просто не умеју да живе без мржње.

    Њихова природа, нажалост, је негативна јер се заснива на тој зависти. Они кажу: "Ја сам против тога и тога". Они не говоре о томе шта је то истинско хришћанство. Не говорим то да бих их осудио то је просто њихова трагедија.

    Могуће је да се то дешава на свим нивоима, али овде је то просто очигледно. Мали број људи може да реши тај задатак и каже: "Ја сам - хришћанин": Само под условом да припадате истинском хришћанству можете да кажете да сте - хришћанин. Само Господ има право да говори о истинском хришћанству. Али свако ко се сједини с Њим, усваја Његову природу.

    - То се понекад примећује у Русији и Србији са порастом броја екстремних националиста. Ти људи често користе Православље као транспарент, иза кога нема хришћанског духа, и то плаши јер су обични људи онда необавештени и мисле: "Треба да подржим ту групу јер су они православни".

    - Да, такве злоупотребе су увек постојале. Ти људи паразитирају на тудјим религиозним осећањима, јер не знају какву снагу има религија, и желе да је искористе за своје циљеве. На пример, у Југославији су већина људи који живе у областима Косова, Србије, Македоније, Босне - атеисти. И зато такозвани верски рат овде просто не постоји. Наишао сам на следећу комбинацију речи:"Верски рат атеиста", јер су сви људи који учествују у тим ратовима атеисти. Знам их лично. Наравно, они су људска бића, али користе религију а не верују. Од тога се веома тешко може избавити. Православна Црква у Албанији се довољно јасно изјашњавала против злоупотребе религије. Мислим да најјачи глас у томе има Архиепископ Албански Анастасије, чија девиза гласи овако: "Јелеј религије никада не треба да се користи за распиривање конфликата, већ само за омекшавање срца и исцељење рана".

    - Западна прес-служба је веровала у спољашње знаке на Косову. За њих је то увек био конфликт измедју православних Срба и муслиманских Албанаца.

    - Да тако им је било једноставније. Објаснити истинске узроке је превише сложено и тешко. Њима је било потребно брзо објашњење.

    - Да ли мислите да је рат на Косову био пре на културној и територијалној основи, него на религиозној?

    - То је био етнички рат. Када је ова или она страна рушила дзамије или цркве, то није било из религиозних разлога. Цркве и дзамије су национални симболи.

    - На то подсећа и многогодишња борба у северној Ирској. Тамо је потпуно очигледно да се за религију боре неблагочестиви католици и протестанти.

     

    - Да као у оној шали када Ирца питају: "Да ли сте ви католик или протестант?". Ирац се смеје и одговара: "Ја сам - атеиста". "Добро - али да ли сте атеиста-католик или атеиста-протестант"? (смеје се).

    Због тога је пророчка улога Цркве тако важна. Пророчка улога значи, да смо сви на крсту по речима Самог Господа. У Јевандјељу постоји драгоцена фраза, коју често цитирам: "Ово говори Господ". Људи најчешће не желе то да чују. Они желе да се осећају "изнад", јер следе лажне пророке, а истинске пророке убијају. Ако будемо непрекидно изогаварали речи: "Ово говори Господ", то од нас захтева труд, али пошто ми не волимо да се трудимо, и избегавамо крст ми то ни не изговарамо. Ми говоримо оно што околина жели да чује. То је одувек био један од главних проблема у Цркви. Ми треба да испуњавамо пророчку улогу Цркве, и да говоримо у Име Господа, да понављамо Његове речи.

    - Једна ствар ме је приморала да први пут осетим обнављање Албанске Цркве, када су у време косовског конфликта на Западу расла настројења против притешњења косовских муслимана од стране православних Срба. А потом су се почеле појављивати ретке вести о томе да Албанска Православна Црква пружа уточиште хиљадама муслиманских избеглица са Косова. Тоје разбило предрасуде. Можда је Албанија прва земља у савременом свету где Православна Црква пружа руку помоћи не само својим сиромашним људима већ и својим "непријатељима".

    - Шта бисте посаветовали новообраћеним хришћанима у вези са хришћанским животом? На Западу постоји склоност за млако обраћење к вери, у смислу ми читамо дела раних светих отаца или житија светих, например житије светог Серафима Саровског. Али често је Православље нешто лично и не помиње наше суседе, наш град, земљу. У крајњој мери није тако како Албанска Православна Црква утиче на дела овде.

     

    - Као прво, ми хришћани не треба да имамо непријатеље, јер је немогуће да истовремено будемо хришћани и имамо непријатеље.

    Као друго, често се шалим (и то је шала) да читање о светом Серафиму доноси више штете него користи. Кажем тако јер савремени православни имају лажну представу о светом Серафиму. То одражава чињеница да свако од нас ствара неко слично лажно-православно Ја, које с нама нема ништа заједничко. На пример, узимамо у једну руку бројанице, а у другу своју девојку под руку, и водимо разговор о светом Серафиму Саровском. То уопште нема никакве везе са светим Серафимом Саровским.

    Људи не схватају у потпуности светог Серафима, већ виде само његове речи. Њима се свидја да читају како је он био окружен светлошћу, али не размишљају о томе шта значи клечати хиљаду дана и ноћи на камену. То је лажна идентификација личности. Идентификујемо се са нечим што у ствари не постоји, а потом негирамо околину с висине своје тачке гледишта, заборављајући да смо гори од њих. Не покушавамо да спасемо себе.

     

    Познати Раби Зусја је говорио: "Господ ми неће судити због тога што нисам био Мојсије. Он ће ми судити због тога што нисам био Зусеј". Тим људима се неће судити због тога што нису били као Серафим Саровски. Судиће им се због тога што нису били оно што јесу. Свако тражи себи безопасно место на земљи, али оно постоји само у другом свету. Манастир Хора у Констатинопољу је био посвећен једном од Христових Имена: "Земља свих Живих". Та земља постоји, али то није та лажна духовност, коју стварамо у својој уобразиљи. 

    Не индивидуе, већ личности

    - Често цитирају Вашу фразу о томе да "Црква постоји не ради тога да би стварала индивидуе, већ ради тога да би стварала личности. Индивидуе се налазе у стању разједињења". И још, када су Вас питали чиме се руководи Црква предлажући часове енглеског младим Албанцима. Ви сте рекли: "Ми не покушавамо да обраћамо у нашу веру преко наших пројеката. Ми покушавамо да помогнемо младим људима да увиде одредјене могућности и путеве. Наш задатак је да чувамо њихову слободу, с тим да они могу да изаберу свој сопствени пут". 

    - Да управо због тога нам је потребно јединство јер смо различити. Вештачки системи уједињења: комунизам, социјализам, фашизам - руше личност. Они покушавају да направе људе истима, и примењују силу да би они поступали исто. Данас се на богатом Западу дешава још нешто опасније. То је једнообразност, која потиче изнутра. Људи добровољно желе да буду једнообразни. Често још пре него што поставите неко питање човеку из тих земаља већ знате шта ће да одговори. Они имају исте примедбе, исте ставове и незадовољства. То руши личност.

     

    Ми говоримо о својствима личности у медјусобном односу индивидуе са околином, а не у изолацији. Нико не може да буде хришћанин сам по себи. Онос Цхристианос , номос Цхристианос - је позната фраза. Само слобода и љубав могу да сачувају равнотежу измедју друштва и индивидуе. Како је говорио француски политичар Аристид Бриан о познатој слици Лувра, на којој изражене врлине Благодарност и Доброта грле једна другу: "Јадне, оне се тако ретко срећу". То су исто - слобода и љубав. Али ја не желим да идем тако далеко у критици савременог живота као Керкегор, који је говорио: "Последњи Хришћанин је умро на Крсту". Господ каже да треба да идемо узаном стазом, а то није тако лако.  
     
     
     
     
    http://www.manastir-lepavina.org/vijest_cir.php?id=586
  5. Волим
    Marjanovic got a reaction from Дијана. in Осмишљавање социјалне доктрине и делaтности ПЦ сa сврхом мисије   
    Не, то значи да Црква има своје ставове по бројним социјалним питањима. 
     
    То је већ сад нешто друго. Овде је реч о термину "социјално", а не "социјалистичко". 
     
    Ништа се инплицира термином "социјално". Термин "социјално" је вредносно неутралан као многи други термини. И значи друштвено. Друго, индивидуално и лично се не искључују већ су те две ствари повезане. Нпр. човек путем процеса социјализације учи начин понашања, правила понашања, језик, кулутру, вредности...одређеног друштва  и одређене средине.
     
    Мислим да је проблем у неразумевању термина "социјално". Он не значи државно. Држава и друштво нису исто.
    Цркве су се више заинтересовале за друштвена питања управо у оним историјским моментима када су почеле да се одвајају од државе. Прво на Западу а касније и на Истоку.
    Друго, социјалним проблемима се не баве само политичари. Напротив, баве се људи потпуно ван сфере политике.
    Али овде је проблем нешто друго, А то је што тај термин "социјално" критикују и одбацују поједини либерални мислиоци (Хајек, чини ми се), па је сад проблем што сад црква користи ту термин "социјално". Па ето, очито да је користи. И то не само православна, већ и римокатоличка и протестантска. 
    Да не говоримо о термину "социјална правда", који је сковао заправо један католички свештеник.
    А кад је реч о добртоворном раду хришћани користе термин "харитативна делатност"
  6. Волим
    Marjanovic got a reaction from Дијана. in Моји форумски почеци   
    Регистровао сам се 2009. године. Људи које са први пут срео на форуму су делом већ били активни на другим форумима, а делом је било и нових. Ја сам се постепено укључивао у дискусије. На Поуке сам дошао са форума Верујем. Надам се да ми нећете замерити, али тада су ми Поуке изгледале као прилично разблажена и разводњена варијанта свих пређашних форума на којима сам био (Библиотека Свети Наум или Форум Верујем). Тамо је све врвело до жестоких теолошких расправа, свађа, бановања, обарања сајтова и форума и сл. док су овде доминирале теме "какву кафу волите", "која вам ја омиљена песма" и сл. Ипак сви ти  форуми су се погасили а Поуке су опстале захваљујући очигледном неуморном труду, непрестаном усавршавању и напредовању.  Дискусије су такође временом постале озбиљније и квалитетније. Данас више нисам  форумски активан као што сам некад био, али волим да повремено нешто напишем или прочитам. Не могу да заборавим да ми је уредништво сајта излазило у сусрет и рекламирало нека акције у којима сам учествовао (нпр. концерт за црквену народну кухињу). На томе им неизмерно хвала. Ја то нисам заборавио као ни много тога другог што су ми учинили (објављивање текстова нпр).
    У сваком случају све похвале за овај вишегодишњи труд и напредовање. Само напред!
     
     
     
  7. Свиђа ми се
  8. Свиђа ми се
    Marjanovic је реаговао/ла на александар живаљев у Отац Мојсеј Бери – од лутајућег хипика и дилера дроге до православног свештеника   
    Православље је истина. То је једини истинити пут ка спасењу, исповеда oтац Бери. Једном кад схватиш суштину, нема више скривања од истине

    Отац Мојсеј Бери
     
    Не бисте никад претпоставили да је весели православни свештеник који с таквим поштовањем износи златну чашу из олтара цркве иконе Богородице „Неочекивана срећа“ једном био дилер дроге, лутајући хипик и власник кафића са својим андерграунд бендом, а камоли потомак Натанијела Буна, сина легендарног америчког јунака Даниела Буна. Отац Мојсеј Бери (Moses Berry), који је сада у својим шездесетим годинама, још увек је котрљајућа пламена лопта из кога куља спонтана бујност. Он скаче са једне приче на другу док пролази из једног у други део Музеја афро-америчког наслеђа Озарка који је основао у свом родном граду Еш Гроув. Он је човек који одмотава клупко чврсто умотаних прича, једне повезане са другом, и са трећом.
    Прича Оца Берија, у ствари цео његов живот, укорењен је у мрачној историји америчког робовласништва. Музеј састављен од три просторије који је сам отворио до врха је испуњен предметима наслеђених и одабраних из породичне колекције. Две избледеле сепије у овалном оквиру показују његову прабабу, Марију Бун, Натанијелову љубавницу, и њену ћерку Каролајн Бун Бери, његову бабу. Оне носе круте хаљине са шнировима и шешире широких обода који су били у моди у 19. веку. Он каже да је дете робиње љубавнице рођено на преласку из мрака у дневну светлост, одгојено у земљи сенки, не од овог света. То су деца чије се постојање негира, чије је одсуство у америчкој свести знак њиховог присуства.
    Колаж црно-белих фотографија, пожутелих историјских докумената, алатки и предмета за свакодневну употребу поређани су дуж зидова у личном музеју Оца Берија, откривајући како интимне личне чињенице породичног живота стварају базличну историјску причу у уџбенику. Он показује избледелу фотографију младе црне девојке у белој хаљини. „Ово је Фани Мари са 13 година 1866. године“, објашњава Бери. „Фани је спасла живот младог човека само тиме што му је прала веш за 10 центи недељно. Због тога је свака мала ствар коју радиш важна. Једноставан чин љубазности, наизглед безначајан гест може имати невероватан утицај“. Млади мушкарац, који је упао у невољу и чија га се породица после тога одрекла, касније је постао професор историје. Испод ње је друга фотографија, у боји овог пута, једне старе жене у роза хаљини и широком раскошном недељном шеширу. „Ово је госпођица Оливија Мари, ћерка од Фани, која је умрла са 93 године 1991. Она се шетала овим улицама у дугим хаљинама са шеширом чак и после 60-их. Била је тип Тетка Џемајме и срамота за младе људе у граду. ’Погледај је’, показивали би и гледали је, али бих им ја рекао да не можеш одбацити људе после само једног погледа. Ми не знамо ко је та особа, ко је она у ствари“.

    Отац Мојсеј проповеда
    Пре више од 40 година, афро-амерички тинејџер Карл напушта дом са 15 година након што је чуо да у Калифорнији млади људи испаљују цветове уместо метака. „Калифорнија, човече“, присећа се он у својој црној раси, тамнијој од његове сјајне коже на топлом мајском сунцу, „Кад сам чуо за Калифорнију, владавину цвећа, и како људи живе заједно у љубави, морао сам да одем“. Стопирао је према западу из свог родног града Еш Гроув у Мисурију. У Калифорнији је живео у комуни, научио је како да завија хашиш, и да боји мајице. Вратио се у своју родну државу Мисури и настанио се у граду Колумбија. Тамо се сналазио продајући предмете од коже, нарочито лондонски Латиго, у малој радњи на углу Осме улице и Бродвеја. Ноћу је свирао џез рок са својом групом „Хани Чиле“, која је чак имала и локални хит сингл. Био је активан у комуни Стоуни Брук која се састајала поред мочваре у гранитним брдима. Срећа му се преокренула кад је отворио андерграунд кафић „Компанија дугиног хлеба“ (Rainbow Bread Company). Док је званично то био „кафић“, као што је био случај са већином кафића у то време, већу зараду је имао продајући хашиш и марихуану. То би и даље био уносан илегални бизнис да га градска полиција није запалила. Пошто није успела да обезбеди налог за претрес, полиција је спровела рацију. За време тог насилног упада полиције, који је за последицу имао скоро потпуно уништење кафића, Карл и његови партнери су ухапшени и одведени у притвор.
    Без одбране, Карл је бачен у самицу. „То је била ћелија од буквално два квадратна метра. Без прозора. Са посудом у коју би убацили парче устајалог хлеба“. Карл није знао колико дуго је био затворен у тој мрачној рупи. Али бојао се најгорег. По закону, његова казна је могла да се продужи до 15 година затвора. „Додирнуо сам дно. То је био крај“, присећа се Отац Бери разбијајући свечаност догађаја грленим смехом који преко срца и душе достиже ђонове његових ципела. „Сећам се дана уочи изрицања пресуде. Спустио сам се на колена у тој мрачној, узаној ћелији и молио сам се први пут у животу. Молио сам се и дозивао Бога као никада до тада. Рекао сам, „Господе, извуци ме из овога, и ако то учиниш, обећавам да ћу ти служити“.
    Следећег јутра, Мојсеј је чуо како се кључ окреће у брави ћелије. Прво није хтео да изађе. Чуо је како су стражари понекад тукли затворенике и онда их враћали у ћелију. Морен сликама бруталног пребијања затвореника које је видео пре него што је гурнут у самицу, одбио је да изађе. Стражари су морали да га извуку на светлост вичући, „Пуштен си! Излази!“
    „Покајао се“, размишља Отац Бери. „Полицајац који је поднео пријаву против мене се покајао. Дошао је у станицу пре поноћи и повукао све оптужбе. Мора да је дошао баш у време моје молитве“. Од тог дана, живот Оца Берија се потпуно променио. Његова душа је чула божански глас.

    Православна црква иконе Богородице „Неочекивана радост“
    Међутим, проћи ће неколико година док пут Мојсеја не одведе до православља. По његовом ослобађању, Мојсеј је отпутовао у Њујорк, где је постао учитељ у Харлему. Тамо је упознао своју жену, либералну јеврејску учитељицу. „Сећам се како смо шетали руку под руку улицама Харлема певајући песме Битлса. Људи су сигурно мислили да смо луди“, присећа се отац Бери. Након спонтане одлуке, прихватили су позив пријатеља да посете Ричмонд у Вирџинији. После осмочасовне вожње, исти пријатељ који је био православац наговорио их је да оду у православну капелу два сата одатле. И поред опирања, на крају су нашли капелу; била је на другом спрату нечије куће саграђене у колонијалном стилу. „То није била црква; то је била нечија дневна соба“, каже Бери. Али када су ушли, и поред импровизованог хора од три или четири жене, он никад није чуо службу попут ове. „Чуо сам речи као Радуј се, снажни Будилниче заспалих савести! Радуј се, мирисна Јабуко, Која си од неплодне произрасла и мила Христу јавила се! Радуј се чашо, којим нас обилно појиш примером! То је била поезија. То је била лепота и мир и љубав. Ту је био миомирис. Ту је било поштовање. Нигде нисам чуо такву литургију. Од тада сам постао православан“.
    Од тог тренутка, Бери се трудио да испуни своје обећање Богу. Радио је са угроженом омладином, затвореницима и наркоманима. Једно од његових многобројних достигнућа укључује и оснивање седмостепеног програма рехабилитације од зависности у Детроиту заснованог на принципу спасења у православном богословљу.
    Његова два последња достигнућа су оснивање музеја и цркве у Еш Гроуву у Мисурију. Отац Бери и његова породица су се вратили својим коренима. Иселили су се из удобне троспратне викторијанске куће у предграђу Сент Луиса у 150 година стару сеоску кућу, исту кућу у којој је рођена његова прабаба. „Већина црнаца се иселила из Еш Гроува. Моја породица је остала. Кад су чули да хоћу да отворим музеј у том градићу, рекли су ми „Буди опрезан, белцима се то неће свидети“. Међутим, музеј је доживео успех и постао је понос градића.
    Афро-амерички музеј Озарка излаже личну колекцију историјских предмета интимно повезаних са „мрачном страном“ породице Бун. Неки од њих су везови које су његова прабава и баба заједно израђивале. Један вез из 1790-те године је био истакнут у Подземној железници. Троугани зелено-смеђи-жути вез постављан је на терасама „сигурних кућа“, и представљао је знак да су у њима добродошли одбегли робови. Изнад врата друге просторије је „тестера две даме“, још један предмет које су две жене користиле. Мањи је, тањи и краћи за барем тридесет сантиметара од уобичајене тестере.

    Парохијани на служби
    Још један изложени предмет је ковани новчић који показује линчовање три црнца на Велики петак 1906. године у Озарку, и оригинална ознака за робове Брок из 1858. која је коришћена на аукцијама робова у кућама те компаније по целом Југу. Отац показује „шраф кључ“ (screw lock) који изгледа као застрашујућа гвоздена потковица са дугачким шрафцигером којим се завртао велики шраф на чланцима робова. По Берију, од њега потиче израз „зашрафљен“ јер су робови једни другима јављали „тај и тај је зашрафљен“ (screwed – страдао, награбусио). „Изванредан напредак Афро-американца“ од Ланкастера Вотера из 1898 у кожном повезу, пожутео, а иза њега, у застакљеној кутији, исти наслов али у првобитном повезу из 1852. Слике и фотографије у музеју говоре о робовима који су се борили на страни Севера и касније су захваљујући томе ослобођени, о дванаестогодишњем бегунцу који је умро од смрзавања, брачним паровима који су оснивали цркве, робу побуњенику који је имао визије и организовао службе у шуми, и на крају основао Афричку методисточку англиканску цркву.
    Још једна занимљивост је ручно рађена афричка Мами лутка, карикатура фигуре карипске размене робова. Лутко стоји сама на сточићу прекривеним зеленом чојом на излазу из музеја. Усне, нос и очи на њеном дрвеном лицу су увећани. Носи зелено-жуту капу испод које штрче црне коврџе. „Мами је матријарх из Западне Африке“. Отац Бери објашњава суптилне нијансе културне историје у свакодневним предметима док окреће лутку у руци. „Она је испод овога воћна плесачица Џозефин Бејкер“, каже он док се лутка преобраћа у прсату егзотичну плесачицу са голим трбухом и типичном тацном са бананама и ананасима на глави. Лутка представља метафору људског преображења, рафинирани симболизам сложености површине и унутрашњости душе.
    Отац Бери завршава последњом причом која наглашава важност међуљудских односа, једине ствари која може да превазиђе безличност историје, одвојеност раса, неспоразум међу класама. Неколико јарди од куће Берија-Буна је породично гробље. Сиво камење обележава место починка робова који никад нису стигли до своје крајње дестинације у Подземној железници. Један од носача Хариет Тубман је тамо. Такође и гробови Марије Бун и Каролајн Бун Бери. „Можда три месеца пошто смо се доселили у ову кући, ствари су још биле несређене. Враћам се из цркве и одједном видим црвену Корвету са калифорнијским таблицама паркирану поред капије на путу за гробље. Видим троје плаве деце позади. „Шта радите овде?“ питам их. „Извините“, одговоре љубазно. „Нисмо видели да неко овде живи“ (то је рекао високим тоном подражавајући белце“. Ја им кажем осорно „Ту сам да вам кажем да живим овде, и ви сте на мом поседу. Шта радите овде?“ Испало је да је ту децу одгајила црна дадиља која је сахрањена у пољу. „Меми нас је одгојила од седме године кад нам је мајка умрла“, рекли су. Тако да су та деца долазила сваке године на дан њене смрти да поставе цвеће на њен гроб“. Он заврши своју причу као проповед. „Једноставан чин љубазности може достићи бесконачност; може спасти твоје душу поред друге“.

    Свети Мојсеј Мурин, чије је име отац Мојсеј добио на крштењу
    „Православље је истина. То је једини истинити пут ка спасењу“, исповеда Отац Бери. „Једном кад схватиш суштину, нема више скривања од истине“. Кад је постао православац, каже да му је безнађе највећи изазов да би остао православан. „Најтежа ствар у православљу је научити да се надаш“.
    Отац Мојсеј Бери сада пружа наду из златне чаше сваке недеље у 10 преподне у малој, бело-црвеној дрвеној цркви са златном куполом луковицом усред кукурузног поља у руралном Мисурију. „Нема друге наде осим у нашег Господа, Бога и Спаситеља Исуса Христа“, смеје се он. „Ја сам живи пример иманентне Божије љубави према својој деци, чак и према оној који су далеко залутали, очајања које прелази у наду. Никад не смемо изгубити наду“.
    http://greekamericangirl.com/father-moses-berry-from-hippie-bad-boy-cool-cat-to-humble-rassaphore-orthodox-priest/
    Са енглеског посрбио: Светозар Поштић
    (Стражњи дућан, 19. 5. 2018)

    View full Странице
  9. Свиђа ми се
    Marjanovic је реаговао/ла на Dominika у Православље западног обреда   
  10. Свиђа ми се
    Marjanovic је реаговао/ла на Dominika у Православље западног обреда   
    Филм о православном манастиру западног обреда у Колорадо
     
  11. Свиђа ми се
    Marjanovic је реаговао/ла на Dominika у Православље западног обреда   
    Слике са овогодишње Велике Седмице у православној парохији западног обреда св. Григорија Великог у Вашингтону (Антиохијска патријаршија).
    Зачували су неке ствари, које много православних византијског обреда не одржава нп. прање ногу на Велики Четвртак, Литургија Великог Четвртка поподне итд.
     
  12. Волим
    Marjanovic got a reaction from kopitar in Сплит тема - Савремени Срби католици   
    То је изговор. У реду, али шта је алтернатива? Да се мрзимо, анатемишемо, палимо ватру и потпирујемо ратове у име "вере"? Да ли ће до јединства Православне и Римокатоличке цркве доћи је једно питање, али постоји нешто што је елементарна трпељивост и сношљивост без обзира на разлике. Ипак смо хришћани и позвани смо на љубав (ма како то звучало данас).
  13. Волим
    Marjanovic got a reaction from kopitar in Сплит тема - Савремени Срби католици   
    Искрено, мислим да су разговори међу хришћанима (источним и западним) на овакав начин потпуно непотребни и штетни. Свако у оном другом види проблем, а нико га не види у себи. Не може се причати о Христу, о љубави према ближњем а делима сведочити нешто сасвим друго. Мислим може али је лицемерно.  Зато није ни чудо што данас тријумфује секуларизам и равнодушност према хришћанству. 
  14. Свиђа ми се
    Marjanovic got a reaction from Лубеница in Православље западног обреда   
    Одличан филм!
  15. Свиђа ми се
    Marjanovic је реаговао/ла на Zoran Đurović у Зоран Ђуровић: Валдежани: кратак осврт на историјски развој и доктрину   
    Валдежани: кратак осврт на историјски развој и доктрину
     
     
    1. Историјски развој валдежанског покрета
     
    1.1. Почеци
     
    Крајем средњег века по валдешким пропланцима на Kотијским Алпима[1] распрострла се легенда коју су валдешки историчари узимали за фактографску чак и у XIX веку, а према којој се тај покрет идентификоваo са остатком првобитном апостолском црквом која је остала нетакнута у долинама Коције, коју су следбеници Валда пронашли када су стигли тамо.
    Легенда је данак фантазма Велике Цркве да се свака доктрина или пракса мора везати за апостолско доба, а који су делили и протестанти раних генерација. Тако имамо и код адвентиста позивање на разноразне девијантне покрете у Цркви, да би на тај начин успоставили некакав континуитет из апостолског доба, јер је непријатно питање: Како то да је Црква побеђена, а сам Исус је обећао да је ни врата паклена неће надвладати (Мт 16, 18)? Векови празнине у историји цркве нису компатибилни са овим обећањем.
    Иако разумније, мада једнако неутемељено, је и виђење у Клаудију из Торина (780–840) као неког претече валдежана. Наиме, аутор Apologeticum atque rescriptum adversus Theutmirum abbatem био је торински епископ захваљујући сину Карла Великог, Лудовику Побожном (Hludovicus Pius † 840), који је био заговорник иконоборства, противник култа светаца и других идеја које су биле опште прихваћене. Једна од најстаријих издавачких кућа у Италији носи његово име Claudiana, основана је у Торину 1855, а данас издаје углавном протестантске књиге. Наравно да Клаудијево име фигурира као симбол, а не као историјска спона са валдежанским покретом.
    Валдежани или валдези (лат. valdenses; фр. vaudois; ит. valdesi, познати и као лионски сиромаси, лат. pauperes Lugdunenses) настају око 1170. у Лиону, са чим се данас слажу сви озбиљни историчари. Наиме, утврђивање историјских факата је било оптерећено конфесионалним предрасудама, као и сиромашном документацијом коју имамо о овом периоду.[2] Ваља напоменути да се име валдежани или валдези среће код њих тек од прихватања протестантске доктрине, док су их противници и до тада звали валдежанима, што је имало пежоративно значење, као нпр. сада што се следбеници екскомуницираног еп. Артемија називају артемитима. Пежоративност је од Павловог инсистирања да су хришћани следбеници Христа а не људи (cf. 1Кoр 1, 12). До овог доба су себе називали лионским сиромасима, Христовим сиромасима (pauperes Christi), сиромашнима у Духу (pauper spiritu), савршенима (perfectus), верницма (credentes), или једноставно браћом (frater), што ће касније прихватити францисканци.
    Покрет носи име по свом оснивачу Валду (око 1140 – око 1217); не само да имамо мало података о њему, него имамо и конфузију око његовог имена, тако да се код разних аутора среће: Valdo, Valdes, Valdesio, Vaux, са почетним V или W (лат. Valdus, Valdesius, Valdo; фр. Valdès). Тек после око 150 година, почетком XIV века, уз Валдо се додаје и Петар (Пјетро Валдо). И у овом случају је јасан данак општем менталитету – фигура апостола Петра је на Западу имала улогу стене и оснивача Цркве, тако да су валдежани прибегли „Новом“ Петру који би могао да се носи са римским.[3]
    Основна сведочанства о Валду имамо у полемичким делима (Бернард из Фонкода и Алан из Лила) и код инквизитора из XIV в. (Бернард Ги, Жак Форнје (Jacques Fournier, потоњи папа Бенедикт XII) и др.). Валдо је био богати трговац из Лиона (Француска), 70-их година XII в. који је под утицајем јеванђелских проповеди, а можда због стреса у вези са изненадном смрћу блиског пријатеља, одлучио да се одрекне овоземаљских добара и посвети јеванђелском идеалу. Раздао је већину својих добара сиромасима; мада је део дао мушко-женском манастиру Фонтевро (Fontevrault), који је прихватио две његове малолетне кћери. Не треба сметнути са ума да је ова опатија била стожер интернационалне аристократије тог доба, како француске тако и британске, где су ктитори и врхушка били из династије Плантагенета. Валдо јесте напустио своју супругу, иако је то у нескладу са Јеванђељем али своје није оставио незбринутима. Поверио их је Цркви. Да би се разумели примордији валдежана, ове чињенице, као и следеће, не треба пренебрећи. Јер овде већ улазимо у проблем Валдове правоверности.[4]
    Валдо је био веома импресиониран житијем св. Алексија (IV в.) и његове супруге који су на дан своје свадбе одлучили да живе у чедности па су поклоне сву своју имовину даривали сиромашнима. Овде се срећемо са једним општим идеалом или по некима са замишљеном заповешћу о целибату. Те идеје налазимо у енкратита, манихејаца, затим и пелагијанаца. Није пак јасно зашто би се неко женио а да руши Божију заповест о прокреацији? Валдо је није прекршио, јер је имао две девојчице. У овом светлу остаје нејасно како неки валдежански аутори напомињу, да за разлику од св. Франциска Асишког, Валдо није основао монашки ред? Ове ноте или напомене су пример пристрасног посматрања и жеље за силовањем првобитних убеђења валдежана, која се дубоко разликују од данашњих. За Валда је целибат био идеал који је и тада, са позиција правоверја, био проблематичан, поготово у случају да га пригрли ожењен човек. Код св. Августина, али у његовом млађем добу, наћи ћемо препоруку да се супружници пре старости уздрже од сексуалних односа како би задобили неку хвалу а не да од њих одустану када су већ онеспособљени старошћу или болешћу. Немањићи, пак, из Валдовог доба, ће пригрлити монашки завет тек пред крај живота. Модерни валдежани, с друге стране, имају жењене служитеље култа, тј. Речи.
    Житије св. Алексија је један детаљ. Други детаљ је паралела са житијем св. Антонија. Наиме, каже се да је Валдо био погођен читањем Јеванђеља по Матеју где се говори о богатом младићу: Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном (Мт 19, 21). Наиме, у житију св. Антонија од св. Атанасија Великог[5] читамо да је исти стих овога натерао да оде у пустињу.
    Знамо да су валдежани имали цитате из Отаца који су им служили као модерни постери. У овим слоганима најзаступљенији је био св. Августин а фигурирали су и Јероним, Амброзије, Папа Григорије и други. Сви ови елементи сведоче да је валдежански покрет на почетку био црквени покрет. Јер, колико год да доводимо у питање аутентичност свих ових исказа, они сведоче да су валдежани размишљали са позиције Велике Цркве. Не може се негирати да су они били црквени покрет. Имамо и Писмо и Предање. Валтер Мап, који нам је оставио сведочанства о „голим следбеницима голог Христа“ (nudi nudum Christum sequentes) говори о коришћењу Писма и Отаца код валдежана.[6]
    Како није познавао латински Валдо је финансирао превод Јеванђеља на провансалски језик. За тај посао је ангажовљао двојицу свештеника, а временом су на то језгро додавани други делови Библије. Наводећи примере из живота апостола, тврдио је да само лична достојност и праведан живот, као лични пример, дају право за проповедање. На почетку се није разишао са Католичком Црквом. Окружио се групом следбеника који су дали завет сиромаштва и постали  путујући проповедници, обучени само у једну хаљину, практично сакос – врећу. Идеал сиромаштва и јеванђелске једноставности, био би без икакве сумње подржан од садашњег Папе Франциска али су валдежани имали несрећу да њихов покрет настане у време када су катари већ били осуђени па су у ту групу су црквени прелати одмах трпали све који не би имали директну дозволу од надлежног епископа или папе за своју делатност. Тако су валдежани дошли у сукоб са месним епископом.
    Валдо се није обесхрабрио па је пошао директно Папи Александру III (1159–1181), за време заседања III Латеранског сабореа (1179), да би добио дозволу да проповеда.[7] Сам пак Папа Алекандар је истицао примат папске власти над краљевском и императорском, унапред је узимао десетак од оних који су живели на територији Patrimonium Sancti Petri. Јасно је да је овакав Папа речима утешио Валда, али га је позвао да он и његови буду потчињени лионском епископу. Он није имао далековидост једног Инокентија III (1198–1216) који 30 година касније (1209) одобрио готово идентичне захтеве св. Франциска Асишког.
    Међутим, Валдо није имао стрпљења да прихвати ове услове, наставио је да проповеда са својим следбеницима, сиромасима из Лиона. Позван је на сабор у Лиону 1180. од стране кардинала Енрика Марција (Enrico di Marcy), епископа Албана где је исповедио православну веру и осудио грешке катара. Ипак, то није било довољно, па је 1184. екскомунициран булом Ад аболендам Папе Луција III (1181-1185) на сабору у Верони када су анатемисани катари, патарени, валдежани и арналдисти (Imprimis ergo Catharos et Patarinos et eos, qui se Humiliatos vel Pauperes de Ludguno falso nomine mentiuntur). Валдежани су тада одстрањени више као шизматици (непослушни) него као јеретици. Уведен је принцип, непознат римском праву, да неко може и без сведока и одсуству бити процесуиран. Епископима се налаже да трагају за јеретицима у својим дијецезама (епархијама), inquiro те отуда инквизиција.[8] Претходно је 1182–1183. архиепископ лионски забранио Валду да проповеда. Тачку на све је ставио IV Латерански сабор (1215), који је осудио валдежане као „непокајане јеретике“.[9]
    Међутим, покрет је био дубоко укорењен на југу Француске, Шпаније и на северу Италије а нарочито у Ломбардији и Пијемонту, где су му се придружили следбеници Арналда из Бреше и дисиденти из покрета Понижених, и 1205. се називају Сиромасима из Ломбардије. Тако настаје и први раздор у покрету: Лионци су презирали брак (проповедали монаштво у свету), ручни рад (congregaciones laborancium) и хијерархију, док су Ломбардијци, на челу са Ђованијем ди Ронком, прихватали све ово али су били строжији од Француза у одбијању сакрамената недостојних свештеника.
    Валдо је умро око 1217. године, вероватно у Бохемији (према неким ауторима 1207) без да помири раздељене групе, у чему није успео ни сабор организован у Бергаму 1218. У међувремену је шпански валдешки теолог Дуранд д'Оска (Durand de Huesca), формирао 1208. покрет Сиромашних Католика, који је прихватио Папа Инокентије III.
     
    1.2. Покрет после Валдове смрти
     
    После изгона из Лиона, још за Валдовог живота, почели су прогони. Најжешћи су били у Шпанији (едикти из 1194. и 1197. су прописивали спаљивање) и Немачкој (спаљено 80 валдежана у Стразбургу 1211), а блажи прогони су били у Италији и Француској.
    Ломбардијци су се почетком XIII в. разишли са валдежанима из Немачке, јер су за разлику од северњака били радикалнији, не признавајући  тајне католичких свештеника; једна врста клерикализације се рађа, јер су у почетку мирјани (верници, другови, браћа) били једнако „призвани“, као и апостоли да свршавају евхаристију (јер само рукоположење није гарант валидности тајни него врлински и сиромашни начин живота), док се сада брига о доктрини поверава „служитељима“, или „савршенима“, око којих се и формирала месна заједница. Јединство се манифестовало саборима који су се вршили сваке године.
    Око 1370. Валдо почиње да се назива симболички Петром, ствара се идеологија која треба да буде конкурентна Риму. Наглашава се да они нису увели ништа ново јер су pauperes Christi постојали у време Константина и Папе Силвестра I (314–335). Константин је донео зло јер је посветовњачио Цркву и увео богатство и велељепије као принцип. Настаје легенда да су се валдежани оделили од римске Цркве још у време Папе Силвестра о чему нам сведочи Флације Илирикус у Catalogue testium veritatis, 1556; тако су у XVI–XVII в. сви валдежани веровали да потичу из апостолских времена.
    Покрет задржава свој главни принцип: морално савершенство и покајање. Шире се по Јужној Италији као и у алпским пределима а јаки су у Немачкој и Чешкој без обзира на повремене прогоне где су се кроз интензивну везу са хуситима. Неко ће говорити чак о „валдо-хуситском савезу“.[10] Године 1487. Папа Инокентике VIII је покренуо крсташки поход против валдежана. Покрет је дуго прогоњен на основу уобичајених клевета за обожавање Луцифера и практиковање ритуалног жртвовања деце чему је најзаслужнија књига из тог доба под називом Errores haereticorum Waldensium. Прогон је трајао током читавог XIV века са врхунцем око 1370, када је 170 валдежана спаљено. Покрет упркос томе ипак успева да се развије до XVI века.
    Године 1530. валдежанин Жорж Морел се, под утицајем проповеди Г. Фарела, обратио реформистима из Стразбурга како би се одредио положај валдежана у односу на радикалне реформисте. Са Морелом је био и други „барба“ (путујући проповедник), Пјетро Масон (Pietro Masson), који није успео да се врати јер су га ухапсили и убили у Дижону. Након две године, на сабору у Шанфорану, валдежани себе препознају као протестанте. У потпуности се кида свака веза са Католичком Црквом. „Савршени“ су морали да се одрекну „апостолске“ скитње, целибата и аскезе. Тако су се валдежани одрекли идеја свог оснивача и прихватили хелветско исповедање, односно пришли калвинизму.[11]
    У Италији су валдежани, иако претрпевши утицај реформације, сачували верску и политичку независност, пружајући оружани отпор војсци Савојца Емануела Филиберта (1553–1580). По мировном споразуму из Кавура (јуна 1561), власти су биле приморане да препознају аутономију већег броја валдешких заједница. Заједнице које су опстале се удружиле су се 1571. у Унију (Union des Vallées). Едиктом од 15. маја 1650. валдежанима се прети смрћу и конфисковањам имања уколико се не врате римској цркви. Године 1655. Карло Емануило II је поново почео да се бори са валдежанима, што је изазвало осуду од стране протестантских цркава. Та година је позната по крвавом покољу валдежана (Пијемонтске Пасхе, Pasque Piemontesi), на шта се згрозио и чувени поета Џон Милтон. Према једном валдешком документу из 1656. биланс војних интервенција био је 1712 убијених, а најмање 148 деце су били одведени и поверени католичким породицама. Савојац Виктор Амедеј II је 1686. године, у договору са француским краљем Лудовиком XIV, опет предузео акцију присилног обраћања валдежана у католичанство због чега су они морали да пребегну у Швајцарску.[12]
    Побуна валдежана је била угашена тако да су неки завршили у затвору или послати на галије док су други били приморани да напусте Пијемонт. Године 1689. један валдежански проповедник по имену Анри Арно (Henri Arnaud) и командант Јаванел (бивши сељак, Giosuè Gianavello), подржани од стране Холандије и будућег енглеског краља, Вилхелма III Оранског, сакупили су скоро 1000 наоружаних валдежана и француских хугенота. Водећи у Пијемонту војне операције, валдежани добијају од херцега признање и амнестију за кажњене. То је ткз. Славни повратак у отаџбину (Glorioso Rimpatrio). Међутим, 1698–1699 више од 2000 пијемонтских валдежана и хугенота су били присиљени да се преселе у Немачку (главна група у Виртембергу), гдје су формирали низ колонија (1716. је било 14 заједница од око 4 тисуће људи, од чега је чак 2500 људи било у Виртембергу). Касније је већина ових заједница прешла на лутеранство. Они који су остали у Пијемонту били су прогоњени. Ни војне кампање, али ни језуитска мисија нису успели да угуше валдежане а грађанска права су им призната 1848. године.
     
    1.3 Валдежани данас
     
    Валдешка црква у XX в. постаје национална италијанска протестантска црква са независном хијерархијом и центром у Фиренци. Она има сопствени литургијск обред у односу на реформаторски, сопствени теолошки факултет за формацију проповедника (од 1861. у Фиренци, од 1922. у Риму). Године 1979. валдежани се спајају са методистичким заједницама Италије под називом „Евангелистичко-валдешка црква: Савез валдешких и методистичких цркава“ (Chiesa Evangelica Valdese: Unione delle Chiese Metodiste e Valdesi).[13]
    Крајем XIX и почетком XX в. валдежани се појављују и у Јужној Америци (Уругвај и Аргентина). У другим земљама, валдежани гравитирају према реформаторским или презвитеријалним цркавама (са презвитеријанцима се један део стапа у САД  седамдесетих година прошлог века). У свету има око 45-50 тисућа валдежана (Италија са Пијемонтом око 20 тисућа, у Немачкој око 3 тисуће, у Уругвају око 12 тисућа и у Аргентини око 10 тисућа).
    Законодавна скупштина Валдешке цркве је Синод, састављен од свих пастора и лаика које су посебне црквене заједнице изабрале. Представничка и административна власт је Сто (Tavola) коју бира Синод. Сто се састоји од председника који је модератор, различитих пастора и неколико лаика. Као глава сваке поједине парохије поставља се један пастор коме помажу старци и ђакони.
    Свака локална црква неколико пута годишње има своје скупштине, састављене од свих својих чланова, да би се испитала разна питања. Локална скупштина бира Савет, који има извршне функције и одговара за свој рад Скупштини. Чланови Савета могу се бирати на годишњем нивоу свега 3 пута на по 5 година. Пастор нужно не мора бити и председник. Цркве одређене територијалне јединице сачињавају Кружок, чији чланови се такође састају.  Кружоци образују шире територијалне нивое који се називају Дистриктима  који одржавају скупштине најмање једном годишње. Извршни одбор Дистрикта је тело изабрано од стране ове конференције и одговорно је за његов рад.
    На крају, на националном нивоу, постоји Синод (или Генерална скупштина), који се годишње састаје у Торе Пелиће (Torre Pellice, Торино, Пијемонт). Синод се састоји се од чланова локалних цркава, кружока и дистриката. Број пастора не може бити већи од броја лаика тј. чланова. Синод разматра сва питања која се тичу вере и живота валдешких цркава на општем нивоу и његове одлуке се примјењују на све локалне цркве. Зато је Синод уствари земаљски ауторитет над којим постоји само Господ па је тако Синод највиши управни орган Цркве који нема једну особу, као у КЦ, већ синодалну скупштину.
    Последњих година се води екуменски дијалог са Католичком Црквом, а најзначајнији резултат је био договор око мешовитих бракова.
    Нови замах имамо са првом посетом једног папе валдешком храму 2015.[14] Инсистирајући на екуменском дијалогу и призивајући валдежане на сједињење са КЦ, Папа Франциско, између осталог, вели: „Нажалост, догодило се и још увек се дешава да браћа не прихватају своју различитост и на крају се боре једни против других. Размишљајући о историји наших односа, можемо само жалити пред сукобом и насиљем почињеним у име сопствене вере; молим Господа да нам да благодат да се сви препознамо грешницима како би могли  да опростимо једни другима. По Божјој иницијативи, која се никад не обесхрабрује пред људским грехом, отварају се нови начини да живимо наше братство, и то не можемо напустити. Са стране Католичке Цркве тражим опроштај. Ја вас молим за опроштај и за нехришћанске ставове и поступке, чак нечовечне, које смо у историји имали против вас. У име Господа Исуса Христа, опростите нам!“.
    Гледајући колико је могуће објективно овај Папин позив, видимо позив на поправку онога што се у почетку било покварило, где није било слуха за другога, тако да су кроз неколико векова сами валдежани, који су пореклом из Католичке Цркве прешли у други табор, а тиме и издали првобитне Валдове принципе где су најистакнутији сиромаштво и целибат.
     
    2. Доктрина
     
    Као што је раније поменуто, хетеродоксни елементи код Валда на почетку нису били приметни.[15]Оданост Јеванђељу, жеља да се врати апостолским идеалима као реакција на црквену корупцију и инсистирање на отачком предању, без да се још склизне у донатистичку јерес негирања благодати сакраментима, били су више него пожељни позиви.
    Међутим, сам прогон је по свој прилици довео до тога, а не може се искључити да су семена за то и сама по себи постојала, да валдежани приступе јеретичким доктринама тог времена (нарочито катара) као што су: одбацивање чистилишта (учење које ни на православном Истоку било прихваћено, мада утемељено у Предању), одбацивање ходочашћа (довољно је сетити се одбојности св. Григорија из Нисе на ову праксу), одбацивање молитвеног заступништва светаца и непоштовање реликвија. Разуме се да и ове две последње ставке могу да буду како православне тако и идолопоклоничке, зависи од приступа једном те истом феномену. Свакако, да је магијски и идолопоклонички приступ свецима данас замаглио Исуса као посредника, а још више и Духа Светога, нико од научника не би могао спорити.[16]
    Богомилске идеје, које су у Византији и на Балкану већ биле осуђене и прогоњене, присутне су донекле и у валдежана, кроз инсистирање на молитви Оче наш и кроз крштење преко полагања руку, али су се удаљавали од богомила тако што су јасно исповедали божанство Сина, мада су направили отклон од дуалистичких искушења, иако су се залагали за целибат. Веровање у Тројицу и у Сина као Бога остало је и данас присутно код валдежана.
    Валдешка Црква се придржила реформацији и у складу са доктрином инспирисаном од калвиниста препознаје само два сакрамента: Крштење и Господњу вечеру. Господња вечера се, са хлебом и вином, редовно одржава сваке недеље, или једном месечно, или само за Божић и Ускрс. Негде се дозвољава приступ само правоверним члановима, негде пак и члановима других протестантских конфесија или уопштено свим онима који желе приступити Господњој вечери. Пастори или пастири немају сакраментално рукоположење, јер су обични лаици који достојанством свога живота председавају молитвеним скупом. Имају само функцију. Могу бити и женског пола. Лаици, уколико су даровити, могу проповедати на скуповима.
    Господња вечера се код италијанских валдежана одржава једном месечно. Не желе да је зову евхаристијом, јер их то подсећа на католике. Два сакрамента се дефинишу као „видљиви знаци невидљиве благодати“. Но, немају исто мистеријско значење као у католика и православаца. У неколико тачака се види дубока разлика у доживљају Тајни код валдежана и католика. Код других се евхаристија изводи свакодневно, или најмање недељом, у Дан Господњи. То је била апостолска пракса. Губљењем мистеријског момента, не инсистира се на свакодневној или барем недељној евхаристији. Јер, кад једном акценат ставиш на проповед, на разумевање и на умно општење са Господом, онда немаш више потребе за физичким. Идентичан процес се већ десио у Великој Цркви, тако да је причешће постало нека света ствар која може да те убије, тако да му се приступа ретко; сам Калвин је имао проблем да убеди своје да се причешћују стално. У свести народа је било урезано да је причешће светиња; тако да сада, и кад су се одвојили од католика, причешће је задржало своју улогу.[17]
    Сви ови елементи сведоче да су валдежани, са једне стране, задржали средњовековну католичку свест, а са друге, да су прихватили и протестантску, јер су у судару са реформом били неприпремљени, без сопственог аутентичног идентитета, тако да су се делом слили са протестантизмом. Тиме су и њихове доктрине изгубиле особеност и постале протестантске. Валдове идеје (као целибат, сиромаштво и сл.) не живе више у овом покрету.
    Мишљења сам да је најпримереније говорити о италијанској протестантској цркви.
      [1] Ланац који се пружа уз границу Француске и Италије, назван према лигуријском краљу Марку Јулију Котију, чије је краљевство присвојио император Нерон и прогласио га провинцијом.
    [2]Исцрпна библиографија за валдежански покрет: http://www.bibliografia-valdese.com/jspwald/index.jsp. Штампани материјал: Augusto Armand Hugon & Giovanni Gonnet, Bibliografia valdese, in Bollettino della Società di Studi Valdesi - Bulletin de la Société d'Histoire Vaudoise, 73, fasc. n° 93, 1953 Torre Pellice. Садржи: Introduzione (5-7); Bibliografia (9-251); Abbreviazioni titoli (253-256); Indice degli autori (257-271); Indice generale (273-275).
    Извори: Claudii Scysselli ["sic"],... Adversus errores et sectam Valdensium Disputationes, Paris 1520; Bernard Gui, Practica inquisitionis heretice pravitatis, Paris 1886; idem. Manuel de l'inquisiteur, éd. et trad. G. Mollat, Paris 1926-1927. 1964 n. 2 voll.; Bernard de Fontcaude, Adversus Valdensium sectam, éd. L. Verrees, Analecta Praemonstratensia, 1955 t. 31. pp. 5-35 (=PL 204); Enchiridion fontium Valdensium: Recueil critique des sources concernant les Vaudois au Moyen Âge: Du III Concile de Latran au Synode de Chanforan (1179-1532), éd. G. Gonnet, Torre Pellice 1958, t. 1 (Collana della Facoltà valdese di teologia, 4); Il «Contra hereticos» di Alano da Lilla, Ed. C. Vasoli, Boll. dell'Istituto storico italiano per il Medio Evo, 1963. t. 75. pp. 123-172; Duvernoy J., Le Registre de l'Inquisition de Jacques Fournier, évêque de Pamiers (1318-1325), Toulouse 1965. 3 voll.; Le confessioni di fede valdesi prima della Riforma, Torino 1967; Quellen zur Geschichte der Waldenser, Hrsg. v. A. Patschovsky u. K.-V. Selge, 1973 Gütersloh (Texte zur Kirchen- und Theologiegeschichte, 18); La dichiarazione del Sinodo di Chanforan 1532, in Bollettino della Società di Studi Valdesi - Bulletin de la Société d'Histoire Vaudoise, 1973, t. 133, pp. 37-42; Confessioni di fede dei valdesi riformati: Con documenti del dialogo fra la «prima» e «seconda Riforma», a cura di V. Vinay, Torino 1975; Il «Vergier de Consollacion» e altri scritti (manoscritto Ge 209), a cura di A. D. Checchini, Torino 1979; Fede ed etica valdese nel Quattrocento: Il «Libro espositivo» e il «Tesoro e Luce della fede», a cura di R. Cegna, Torino 1982; «Vertuz» e altri scritti (manoscritto Ge 206), a cura di M. Del Corso, C. Borghi Cedrini, Torino 1984; Bestiario Valdese, a cura di A. M. Rangel, Firenze 1984.
    Енциклопедијски чланци: Böhmer, in Realencyklopädie für protest. Theologie und Kirche, XX, Lipsia 1908, pp. 799-840 (bibl. pp. 799-806); Mario Niccoli, in Enciclopedia Treccani (Enciclopedia Italiana di scienze, lettere ed arti, abb. Enciclopedia Italiana) 1937 (http://www.treccani.it/enciclopedia/valdesi_%28Enciclopedia-Italiana%29); Nicholas Weber, Waldenses, in The Catholic Encyclopedia, vol. 15. New York: Robert Appleton Company, 1912. 27 Nov. 2017 <http://www.newadvent.org/cathen/15527b.htm>. Вальдéнсы, in Православная энциклопедия, Церковно-научный центр «Православная энциклопедия», М. 2003, Т. VI, С. 541-543 (http://www.pravenc.ru/text/154017.html).
    [3] О имену, месту и датуму рођења Валда и пореклу валдежана: A. Dondaine, Aux origines du Valdéisme. Une profession de foi de Valdès, in Archivum Fratrum Praedicatorum, 16, Roma 1946; Durando d'Osca, Liber antiheresis, in K. V. Selge, Die ersten Waldenser, Berlin 1967; W. Map, Svaghi di corte, Parma 1990; Goffredo d'Auxerre, Super Apocalypsim, Roma 1970; G. Miolo, Historia breve e vera de gl'affari de i Valdesi delle Valli, Torino 1971; J. Bayle, Origo Valdensium et processus contra eos facti, in S. R. Maitland, Facts and documents illustratives of history, doctrines and rites of the ancient Albigenses and Waldenses, London 1832; Liber electorum, in I. von Doellinger, Beitrage zur Sektengeschichte des Mittelalters, Münich 1890; G. G. Merlo, Valdo. L'eretico di Lione, Torino 2010. Jean Jalla, Pierre Valdo, éd. «Je sers», Paris et Labor et Fides, Genève 1934; Georges Tourn, Les Vaudois, L'étonnante aventure d'un peuple-église, 1170-1980, éd. Cahiers de Réveil et Claudiana, Tournon et Turin 1980; idem., Pierre Valdo et les vaudois, éd. Olivétan, Lyon 2010; Giovanni Gonnet, Pierre Valdo ou Vaudès de Lyon? in Bulletin de la Société de l'Histoire du Protestantisme Français, t. 126, 1980; Christine Thouzellier, Considérations sur les origines du valdéisme, in I Valdesi e l'Europa. Torre Pellice 1982, pp. 3-25; Gabriel Audisio, Les Vaudois: Naissance, vie et mort d'une dissidence XIIe – XVIe siècles, éd. Albert Meynier, Turin 1989.
    Анегдотске природе је популарно дело: Jeanne Decorvet, Pierre Valdo et l'épopée vaudoise, 1935, кога налазимо и на мрежи.
    [4] О Валдовој делатности у Лиону: Liber Visionum et Miraculorum Clarevallensium, CC CM 277, Brepols, Turnhout 2017; Carlo Papini, Valdo di Lione e i "poveri nello spirito" - Il primo secolo del movimento valdese (1170 - 1270), Claudiana, 2002; Venerabilis Patris Monetae Cremonensis Ordinis Praedicatorum, S. P. Dominico aequalis, adversus Catharos et Valvenses libri quinque, in The Waldenses: between an Order and a Church (1170 – 1530), Aldershot 2001; Stefano di Borbone, Tractatus de septem donis Spiritus Sancti, in A. Lecoy de la Marche, Anecdotes historique, légendes et apologues tirés du recueil inédit d'Etienne de Bourbon, dominicain du XIIIe siècle, Paris 1877; A. Patschowsky, Der Passauer Anonymus, Stoccarda, 1969.
    [5] Vita Antonii, cap. 2: Ταῦτα δὴ ἐνθυμούμενος, εἰσῆλθεν εἰς τὴν ἐκκλησίαν, καὶ συνέβη τότε τὸ Εὐαγγέλιον ἀναγινώσκεσθαι, καὶ ἤκουσε τοῦ Κυρίου λέγοντος τῷ πλουσίῳ· Εἰ θέλεις τέλειος εἶναι, ὕπαγε, πώλησον πάντα τὰ ὑπάρχοντά σοι, καὶ δὸς πτωχοῖς, καὶ δεῦρο ἀκολούθει μοι, καὶ ἕξεις θησαυρὸν ἐν οὐρανοῖς.
    [6] W. Map, De Nugis Curialium, cap. 31, ed. M. R. James. Oxf., 1914, pp. 60-62.
    [7] Управо је овај папа донео закон да супружници могу да се разведу да би се посветили монашком животу (Paolo Brezzi,  Alessandro III, papa, in Dizionario Biografico degli Italiani, vol. 2, 1960; http://www.treccani.it/enciclopedia/papa-alessandro-iii_(Dizionario-Biografico)/).
    [8] „...Додајемо да сваки архиепископ или епископ, сам или преко неког архиђакона или других честитих и достојних особа, једном или двапут годишње, проверава парохије за које се сумња да живе јеретици; и да се обавежу три или више људи доброг угледа, или, уколико је потребно, целу заједницу да укажу епископу или архиђакону ако знају тамо за јеретике, или некога ко прави тајне састанке или се изолује од живота, обичаја или заједничких пракси верника“ (код Massimo Melani, Dottrine generali di storia del diritto medievale - Diritto medievale e cenni di diritto moderno, Lulu.com 2008, p. 163).
    Текст буле: Concile de Verone. Decretale Ad abolendam diversarum haeresium pravitatem du 4 novembre 1184, in Enchriridion fontium valdensium, a cura di G. Gonnet, Torre Pellice 1958, pp. 50-53.
    [9] Поред поменутог Enchiridion Fontium Valdensium, видети и: H. Grundmann, Movimenti religiosi nel Medioevo, Bologna 1980.
    [10] На томе се инсистира код А. Molnár, Dalle origini all'adesione alla Riforma. Storia dei valdesi, Torino, 1989, т. I.
    [11] Око проповедника-барби cfr.: Gabriel Audisio, Preachers by Night: The Waldensian Barbes (15th-16th Centuries), Vol. 118 di Studies in Medieval and Reformation Traditions, Brill, 2007; Gabriel Audisio, Le barbe et l'inquisiteur, Procès du barbe vaudois Pierre Griot par l'inquisiteur Jean de Roma (Apt, 1532). Aix-en-Provence, Edisud, 1979.
    [12] Изгледа сасвим разумна и утемељена теза изнета од Mario Fois S.I., I valdesi, dalle origini all'emancipazione, in La Civiltà Cattolica, 4, 1977, pp. 54-58, да су валдежани пострадали, не толико због своје вере, колико због приступања протестантизму. Једноставно, изабрали су погрешну страну и нашли се у рату. Фоис се наслања сасвим оправдано на M. Scaduto, L'epoca di Giacomo Lainez, 1556-1565. L'azione, Roma 1974, pp. 686-708. IX cap. ове књиге је драгоцено за историју валдежана у време обрачуна са савојама, као и за судбину валдежана на југу Италије.
    [13] www.chiesavaldese.org.
    [14] Visita pastorale del Santo Padre Francesco a Torino, visita al Tempio valdese, Parole del Santo Padre, Corso Vittorio Emanuele II, Lunedì, 22 giugno 2015. (https://w2.vatican.va/content/francesco/it/speeches/2015/june/documents/papa-francesco_20150622_torino-chiesa-valdese.html).
    [15] Око Валдове вере: K. V. Selge, Die ersten Waldenser, Berlin 1967; R. Cegna, Fede ed etica valdese nel Quattrocento, Torino 1982; E. Peretto, Movimenti spirituali laicali del Medioevo, Roma 1985; L. Paolini, Eretici del Medioevo. L'albero selvatico, Bologna 1989.
    [16] За најчешћа питања око валдежана cf. http://www.valdesidipignano.it/cosa-crediamo/f-a-q-sui-valdesi/. Интересантно је приметити да се овде валдежани често позивају на православни исток, када одбацују папски примат и хијерархијску структуризацију КЦ. Прихватају чуда као знамења, али не придају им значења као у Великој Цркви, прихватају свеце као моделе узвишеног живота, али не и као такве, јер их називају полу-боговима. Чуда која нису описана у Писмима не прихватају (нпр. мироточење икона или моштију), као ни иконе, јер се држе старе иконоборачке заблуде да је поштовање икона идолопоклонство. Неће рећи да су чуда производ демонских сила, само ће нагласити да је Бог тај који делује кроз „свеце“.
    [17] Око протестантских евхаристија, cf. сада већ класичну студију: Томислав Ј. Шаги-Бунић, Еухаристија у животу цркве кроз повијест, Кршћанска садашњост, Загреб 1984, pp. 257-282.

    Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
  16. Волим
    Marjanovic got a reaction from Лапис Лазули in Velikodostojnici i duhovnici RKC imaju reč   
    Италијански бискупи апелују на заштиту недеље
     
    У Италији су радње отворене и недељом од 2012. године.

     
     
     
     
    Рим, 30. април 2015. – Италијанска бискупска конференција позива да се заштити недељни дан одмора. Иначе, рад ће „поробити и скршити“ човекa, каже се у поруци поводом Дана рада (1. мај) која је објављена данас у Риму. „Ко не поштује недељу, тај неће имати самилости ни према незапосленима“ , каже се, између осталог, у овом саопштењу.
     
    У Италији су радње од 2012. отворене и недељом. Продавнице могу преко целе године бити отворене по 24 часа. Међутим, и даље има много затворених радњи недељом и празником. Италијански бискупи су још 2012. позвали трговце да поштују дан одмора упркос допуштеној либерализацији.
    Извор: Катпрес (Р.Ракић)
    http://www.spc.rs/sr/italijanski_biskupi_apeluju_na_zashtitu_nedelje
     
     
  17. Волим
  18. Волим
    Marjanovic got a reaction from ines in Православље у Индонезији   
    У Индонезији, у држави чија је популација већим делом муслиманске вероисповести, отац Јован Бамбанг већ годинама проповеда православно хришћанство у крајевима до којих оно до данас није допирало.
    И сам обраћеник из муслиманске вероисповести, отац Јован је почетком месеца у граду Манадо, главном граду провинције Северни Сулавеси, крстио шест особа. У читавој Индонезији данас има три до четири хиљаде православних верника. У многим случајевима један свештеник опслужује неколико заједница, а неке заједнице су сасвим мале, броје мање од десет верника.
    Отац Јован, заједно са осталим верницима који се старају о православној мисији у Источној Јави, планира да у тој области оснује православну богословију, издавачку кућу која би приближила православље локалном становништву, као и болницу. У Манадоу је тренутно у изградњи православно обданиште за које је већ пријављено више од 50 деце.
    Извор: Православље
    http://www.spc.rs/sr/pravoslavna_misija_u_manadou
  19. Оплаках :))
    Marjanovic got a reaction from Trifke in Отац Зоран Ђуровић избачен са сајта "Стање ствари"?   
    Подршка прогоњеним екуменистима!
    Правда за екуменисте! 
  20. Не свиђа ми се
    Marjanovic got a reaction from Phoebe in Отац Зоран Ђуровић избачен са сајта "Стање ствари"?   
    Сви причају о екуменизму, а екуменизма нигде. Треба направити један добар српски православни екуменистички сајт.
  21. Не свиђа ми се
    Marjanovic got a reaction from Андреј Андрејевић in Отац Зоран Ђуровић избачен са сајта "Стање ствари"?   
    Сви причају о екуменизму, а екуменизма нигде. Треба направити један добар српски православни екуменистички сајт.
  22. Оплаках :))
    Marjanovic got a reaction from Андреј Андрејевић in Отац Зоран Ђуровић избачен са сајта "Стање ствари"?   
    Подршка прогоњеним екуменистима!
    Правда за екуменисте! 
  23. Волим
    Marjanovic got a reaction from Леон Професионалац in Отац Зоран Ђуровић избачен са сајта "Стање ствари"?   
    Никако брада да се брије. Прави и изворни екуменисте је носе. Јеси ли видео колику браду има Соловјoв?
     
    А сајт може да се зове "Уједињење или смрт".
  24. Свиђа ми се
  25. Свиђа ми се
    Marjanovic got a reaction from Леон Професионалац in Отац Зоран Ђуровић избачен са сајта "Стање ствари"?   
    Велики број људи који страхује од екуменизма и нема јасну представу о чему је реч. Не прави се разлика између екуменизма, интеррелигијског дијалога, европских интеграција, глобализације, Запада, Римокатоличке цркве...једноставно све се ставља у исти кош, а тај кош зову "eкуменизам".

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...