Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Marjanovic

Члан
  • Број садржаја

    2011
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

1 Пратилац

О Marjanovic

  • Ранг
    Дуго је са нама
  • Рођендан Јануар 1

Profile Information

  • Пол :
    Небитно

Скорашњи посетиоци профила

The recent visitors block is disabled and is not being shown to other users.

  1. Обично се обнова западног обреда у Православној цркви везује за 19. и 20. век. Међутим, православни западни обред је постојао и неколико деценија након раскола 1054. године у многим деловима Европе, нарочито у Јужној Италији. Рецимо мало је познато да су манастири западног обреда постојали и у Јерусалиму, Константинопољу и Светој Гори. На Светој Гори је све до 13. века постојао православни манастир Амалфион - западног латинског обреда и правила Св. Бенедикта. У хиландарском Служебнику сачувана је ручно писана Литургија Светог Петра са римским каноном евхаристије.
  2. Marjanovic

    Између левице и деснице

    Јесте ли интернационалист или фашист? То је данас посведневно питање? Шта ћеш ти одговорити на ово питање, скромни читаоце наш? Ти не можеш рећи да си интернационалиста, пошто интернационалисти означава одрицање од народности, то јест одрицање од оне природне групације човечанства по језику, крвном сродству, историји и традицији. Одговори дакле: ја нисам интернационалиста. Но, ти не можеш реци ни да си фашист, пошто фашизам значи себичност и мржњу, фашист је ставио себи у дужност да обожава своју нацију изнад свих народа и изнад Бога, и да презире и мрзи све остале чланове као ниже и безначајне. Одговори, дакле: ја нисам фашист, одговори јасно и гласно: ја нисам ни интернационалиста, ни фашист. За мене су и интернационализам и фашизам два опасна запаљења које везују неминовној смрти, ако се благовремено не излечи. Интернационализам је запаљење мозга, а фашизам је запаљење плућа. Мој мозак би био у запаљењу, када бих презрео очигледну индивидуалност појединих народа. Моја плућа би била у запаљењу, када бих ја дисао мржњом против свих народа изнад свог народа. Ви ме питате које запаљење више волим? Ја одговарам оно што би ми сви лекари у свету саветовали да одржим: ја не волим ни једно запаљење. Јер свако запаљење јесте смртоносно. Па шта си ти онда? Када ниси ни интернационалиста, ни фашист - шта си и шта треће можеш бити. Ја сам средњи човек, осредњи, каквих је већина у свету, какви су многи милиони Божијег народа на кугли земаљској: Ја нисам никакав лудачки геније, који вуче лево или десно у крајност, у јендек у пропаст. Ја сам обичан човек Божији који иде средином пута, утабаног вековима, опробаног покољењима, сигурном и поузаданом средином пута, чувајући се опрезно од крајности, од пропасти, од обронка, од јендека лево и десно украј пута. Ја волим свој народ, али га не обожавам. Ја сам уверен да су и други народи добри као и мој народ. Ја знам да је један исти Творац створио све народе и да он у сваком народу имао обилату жетву добрих људи. На своме народу ја се не учим мрзети остале народе него, напротив, на своме народу као у некој школи ја се учим и вежбам волети све народе на земљи. Моја љубав према свима народима ипак не чини ме интарнационалним јер интернационализма негира све народе, сваку народност и сваку националну индивидуалност, а ја утврђујем своју љубављу све народе, сваку народност и сваку националну индивидуалност. Ја сам човек средњи и осредњи као сваки сељак, сваки занатлија, не желим да ме ко зове генијем нити да будем геније. Јер видим да они који то желе вуку човечанство са средине пута не на тротоар него у јендек, да ће све крајности и левице и деснице проћи као сиви облаци, и да ће се род људски вратити опет на средину пута и наставити своје путовање средином пута. Овај пут, овај средњи пут назвали су Оци наши православни: Царски пут. Јер га је просекао велики Цар и Господар наш. Сабрана дела владике Николаја, књига II стр 781-782
  3. Нема потребе да бацаш. То је Реч Божија. Ја сам имао још давно сличну дилему и питао сам свог свештеника. У питању је био Нови Завет, издање Гидеонита (превод Емилијана Чарнића). Свештеник ми је рекао да слободно читам. И да ако хоћу могу да купим Нови Завет који је издала СПЦ. Генерално, еванђеоски хришћани, баптисти и сл. код нас користе исте преводе које користе и православци, тако да нема неке разлике. А и разлике између православних и баптиста тичу се тумачења Светог Писма, а не самог садржаја. Али ако те саблажњава немој читати то издање, остави негде и узми издање које је издала СПЦ.
  4. Кад већ помињемо Хабзбуршку монархију, све ми се више чини да је Југославија могла постојати и опстати једино у оквиру Хабзбуршке монархије, као неки трећи или већ који њен ентитет. Није ишло да се једна велика вишенационална држава (каква је била Хабзбуршка монархија) сруши по строгом националном принципу, а да се (парадоксално) направи слична, само нешто мања и да дугорочно опстане.
  5. Marjanovic

    Da li je Isus konzervativac?

    Либерализам, конзервативизам, социјализам су идеологије настале у 18. и 19. веку дакле стотинама година после Христовог рођења. Мислим да је од суштинске важности чињеница да се социолошке и политиколошке категорије не могу примењивати на Цркву, теологију па и религију уопште из простог разлога што се тако не може ништа разјаснити, већ само настају додатне забуне. Боље је поставити питање поставити обратно колико су поменуте идеологије хришћанске и какав однос имају према хришћанству?
  6. Ако се ради о истом случају, мислим да се поменути епископ јавно покајао због тога.
  7. И наш владика Николај (Велимировић) се причестио у католичкој цркви, додуше не у римокатоличкој, већ у старокатоличкој. Мада тада није био владика.
  8. Дакле, ако хоћемо нешто да постигнемо треба утицати на оне који имају власт и утицај, а то су данас САД. Главни проблем је што ми немамо српски лоби у САД који би "гурао" српску причу. Проблем је што за то нема новца, тј. има га али се троши на нешто друго, много баналније. У САД лобије имају и Јермени, Грци и други, само код нас је мрка капа. Још један проблем представља и то што ми немамо усаглашен и одржив став (а потом и план) шта конкретно желимо са КиМ већ постоји сијасет различитих предлога (реинтеграција са етничким чишћењем, подела, више од аутономије, а мање од независности, модел две Немачке, ирски модел, кипарски модел...). Све то заједно нас ставља у врло неугодну ситуацију приликом преговарања.
  9. Мисионарење на догађањима масовне културе (концерти, фестивали, окупљања...) на Западу је права специјалност протестантских цркава и заједница. Уосталом, тако је и настао тзв. хришћански рок и све што иде уз то. Било је и код нас сличних покушаја. Сећам се приче да су неки еванђеоски протестанти бесплатно делили воду на концерту Металике, са поруком типа "ова воде може да вам привремено угаси жеђ, али постоји и вода жива од које се не жедни" (или тако некако).
  10. Marjanovic

    Model za primer i razmišljanje

    Ево нешто и на ту тему односа социјалне тржишне привреде и "средњег система" Социјална тржишна привреда: У потрази за идејама за обнову "средњег система" Аутор: Драган Шљивић Средњи систем, дело Светог Владике Николаја Охридског и Жичког, упућује нас на чињеницу коју је и историја потврдила, да ни комунизам ни либерализам без реда не могу донети успех једне привреде. Успешан развој, осим духовне подлоге и радне етике која је са њом повезана, тражи и економију способну да створи благостање и социјалну сигурност. При томе, не би смела да ограничава стваралачки потенцијал човека. На први поглед, овакви захтеви као да представљају непомирљиве супротности.Са једне стране потребно је обезбедити довољно благостања за све. Са друге, таква прерасподела нужно значи да се од најуспешнијих у тржишној утакмици узима све више, да би се дало онима који су били мање успешни. Логична последица таквог понашања државе јесте да они најкреативнији било одустану од даљег улагања свог знања у привредни напредак, било напусте земљу и оду негде где су им услови пословања повољнији. У друштву у коме нема солидарности или осећаја за заједнички циљ, таква реакција оних који су на тржишту били успешнији, чини се оправданом. Ипак, историјско искуство нашег народа, онако како га је описао Свети Владика, упућује на то да су наши преци били свесни да не мора да значи да ће свака година бити родна, исто као што не мора да значи да се и најбогатијима не може десити пословни неуспех који би их оставио у стању борбе за голо преживљавање. Институције као што су сеоске утрине, сеоски кошеви за храну и градски еснафи омогућавали су свакоме ко би запао у тешкоће да преживи тежак период, до тренутка када опет постане способан да стиче за себе и своју породицу (видети: Св. Николај Охридски и Жички, Средњи систем, тачке 37 и 38). У друштву у коме не постоји осећање потребе да за неке циљеве сви морају по мало, у складу са могућностима да уложе, држава и други се доживљавају као противници. Такво друштво је без солидарности и без пуно заједничке воље да се ствари мењају на боље. Свети Владика нам је оставио запис о солидарности каква је некада постојала у нашем народу. Установе сеоских утрина, сеоских кошева у којима се чувала храна, као и солидарност чланова еснафа, чинили су мрежу институција која је свакоме, па и најбогатијем када упадне у тешкоће, гарантовала да неће умрети од глади и немаштине (Средњи систем, тачке 36–38). „Овакав економски строј код Срба био је прожет скроз духом хришћанске човечности и узајамне људске одговорности, по савести а не по спољашњој сили и притиску. И при таквом строју сваки човек се осећао слободним човеком, а не робом“ (Средњи систем, 39). Пропаст средњег система Свети Владика видео је у томе што су наши интелектуалци, школовани у иностранству, прихватили екстремне економске теорије (Средњи систем, 43). Солидарност коју је он нудио, заменили су картелска плутократија и насилни комунизам, односно робовање човека човеку и робовање човека држави. Повратак средњем систему донео би Србима „у погледу имовинском и економском“ славу „не мање него слава Косовска и слава Карађорђевог Устанка“ (Средњи систем, 54). Колико је Свети Владика био у праву, да само један средњи систем између две екстремне економске теорије може донети благостање, можда говори и концепт социјалне тржишне привреде, какав су хришћанске демократе успоставиле у Немачкој после Другог светског рата. Читава једна генерација Немаца која је данас у поодмаклим годинама, сећа се глади, немаштине, беде и хладноће после Другог светског рата. Земљом су господариле четири силе победнице, а судбина која је немачкој привреди у почетку била намењена била је одузимање индустрије и стварање једне пољопривредне земље. Сматрало се да је то део заслужене казне коју је читав народ морао да сноси због режима који је нанео зло Европи. Страх од комунизма одвратио је западне савезнике од оваквих планова, али њихова каснија помоћ не може да објасни на који начин су постигли „привредно чудо“ какво је мало где у историји забележено. И наша земља је уживала велику подршку Запада, што финансијски, што кроз могућност да наши радници радећи у иностранству шаљу новац кућама. Међутим, једино привредно чудо у коме смо били сведоци је да привреда СФРЈ није чешће морала да пролази разне „стабилизације“ и да „деноминације“ услед инфлације нису морале да буду редовније. Иако је било великих привредних успеха, грађани наше земље никада нису успели да достигну ниво благостања земаља које су после рата одлучиле да примене другачији привредни систем. А и те земље биле су исто тако разорене, уништене, а њихово преживело становништво по завршетку рата гладно. Поред низа „промашених инвестиција“ било је наравно и успеха и раста животног стандарда, али свакако не у мери у којој се могло. Наш народ је наравно и тиме био задовољан, а када је и тога нестало, морамо се запитати како и на којим основама даље. Више пута се показало да се вреди подсетити речи Српског Златоустог. Оно што нам пак он није у својим делима изрекао, можемо надоместити на исти онај начин на који је он долазио до својих закључака. Гледао је свој народ, гледао шта раде други и тежио да све оно што нам предлаже буде подупрто хришћанским погледом на свет. На један сличан начин, полазећи од западнохришћанског погледа на свет, устројене су идеје социјалне тржишне привреде. Полазећи од схватања човека као бића заједнице са стваралачком снагом, устројили су привреду тако да креативност не буде спутана, али и да солидарност, без које нема заједнице, не буде угрожена. Оно што се потом десило било је привредно чудо, у коме су спутавани картели, јер се држава борила против монопола. У ком је обезбеђено „благостање за све“ и то не само за западне Немце, него и за оне који су у Немачку као „гастарбајтери“ долазили. Враћено је поверење у домаћу валуту, успостављен је стабилан и поуздан правни систем. Успостављен је дијалог послодаваца и синдиката, инсистирало се на индустрији високог квалитета производа и сталном усавршавању које је мобилисало креативност немачких инжењера. Образовање је постављено тако да се што раније млади људи оспособе да дођу до свог парчета хлеба. Сами Немци, иако добро плаћени, гледали су што више да уштеде. Инжењери су подстицани да своју стваралачку силу употребе у унапређењу квалитета производа и саме производње. Исти народ, подељен у два привредна и политичка система, са истом традицијом и културним наслеђем производио је трабанте у комунизму и мерцедесе у социјалној тржишној привреди. Иако је доста тога од почетног модела измењено, ипак се задржао осећај потребе да се сиромашнијима помогне, па нема великих отпора износима накнада за незапослене, труднице, мајке, социјално угрожене. Немци кажу да код њих, иако украсти храну да би се преживело не бива третирано као кривично дело, ипак је тешко доказати да би неко у овој земљи могао да умре од глади. Има неке симболике да су баш у Немачкој први пут објављена сабрана дела великог Владике. У држави која је успела да створи неку врсту средњег система. Због тога је важно да са Немцима сарађујемо, да од њих учимо, како бисмо на најбољи начин схватили који је пут до нашег средњег система. Не морамо све од њих преузети, као што ни њихове грешке не морамо и сами поновити. Али ипак можемо да се потрудимо да разумемо како су од разрушене земље створили највећу индустријску силу Европе и да и у њему нађемо потврду да привреда која се управља хришћанским схватањем човека, не само да је могућа, већ и успешна. Извор: "Православље" (број 1127)
  11. Marjanovic

    Model za primer i razmišljanje

    Nemački koncept primenljiv u Srbiji Srbija treba da preuzima sve ono što je dobro iz ekonomskih modela razvijenih zemalja Evrope i sveta pa tako između ostalog i postulate socijalno tržišne privrede koja se primenjuje u Nemačkoj. Ljubodrag Savić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu ističe da je razvojni faktor bitna stavka u ekonomijama takozvanih “država blagostanja” ali da se taj segment kombinuje i sa zakonskim rešenjima koja vode računa o socijalnoj pravdi i zaštiti najugroženijih slojeva društva. – U tom smislu Nemačka i koncept socijalno tržišne privrede koji se tamo primenjuje jeste model koji bi mogao biti koristan za Srbiju. U toj zemlji se veoma vodi računa o rastu BDP-a kao i da oni koji su vodeći u tom procesu, a to su preduzetnici, ne budu zakinuti za zaradu koju su ostvarili ali sa druge strane se veoma pazi da ono što je ostvareno bude pravednije i ravnomernije raspoređeno kako bi i radnici imali koristi od toga – kaže naš sagovornik. Prema njegovim rečima jedna od osnovnih karakteristika socijalno tržišne privrede je veoma značajna uloga sindikata u funkcionisanju kompanija i ekonomije uopšte. – U Nemačkoj šef sindikata ima veoma veliku platu na nivou one koju prima menadžment. To je zbog toga kako bi on mogao da bude nezavistan i nepotkupljiv te da na adekvatan i kvalitetan način štiti interese zaposlenih. Sindikalci i poslodavci su ti u Nemačkoj koji treba u okviru socijalnog dijaloga da se dogovore o svim segmentima zaštite prava i obaveze zaposlenih. U slučaju da do toga ne dođe sindikati organizuju štrajkove. Za razliku od Srbije, kad je štrajk u Nemačkoj to znači da na ulice da protestuje izlazi desetine ili stotine hiljada zaposlenih što pokazuje koliko su sindikati tamo uticajni, borbeni i kakvu istinsku snagu predstavljaju – navodi Savić. On dodaje da je osnovni preduslov za razvoj socijalno tržišne privrede po kojoj je Nemačka prepoznatljiva razvitak industrije što znači da Srbija ako želi da razvija sličan model mora pristupiti procesu reindustrijalizacije. – Za razliku od Velike Britanije koja se svojevremeno odrekla svog indusntrijskog razvoja i preusmerila se na sektor usluga u Nemačkoj se to nikad nije desilo i epilog toga je da je ta zemlja do pre samo par godina bila prvi izvoznik u svetu. Reindustrijalizacija i orijentacija ka izvozu je definitivno potrebna i Srbiji – ističe Savić. foto: Stanislav Milojković Branko Pavlović, privatizacioni savetnik kaže da je svaki ekonomski model, pa tako i nemački, socijalno tržišne privrede, daleko bolji od neoliberalnog ekonomskog koncepta koji se sada primenjuje u Srbiji. – Taj koncept služi samo za pretvaranje država u neokolonije i svakako ga treba odbaciti. Svaka država je specifična i nije moguće kopiranje bilo kog ekonomskog modela koje primenjuju druge zemlje. Međutim, to nikako ne znači da ne treba biti upoznat sa svim drugim, naročito onim uspešnim modelima, i svakako treba preuzimati sva dobra rešenja koja su primenljiva i u slučaju Srbije. Shodno tome nemački ekonomski model socijalno tržišne privrede bi bio veoma koristan u našem slučaju. Trebalo bi slediti nemački primer upravljanja državnim preduzećima i socijalne zaštite. Treba učiti od te zemlje koja ne dozvoljava da značajne nacionalne sektore industrije preuzme strani kapital i koja sindikatima garantuje važnu ulogu u zaštiti prava zaposlenih – zaključuje naš sagovornik. Autor: Gojko Vlaović Izvor: Demostat http://demostat.rs/vesti/analize/nemacki-koncept-primenljiv-u-srbiji/108
  12. Marjanovic

    Model za primer i razmišljanje

    Kada se čitaoci u Srbiji susretnu sa terminom socijalno tržišna privreda, prvo što se zapitaju je, u čemu je prednost tog ekonomskog modela u odnosu na druge koji postoje. Osnovna razlika između, primera radi, neoliberalnog ekonomskog koncepta i socijalno tržišne privrede koja se uspešno sprovodi u Nemačkoj je ta što ovaj drugi model vodi računa o jednakim šansama za sve i adekvatno štiti socijalno ugrožene slojeve. Dok se neoliberalni koncept zasniva na stanovištu da je u ekonomiji sve podređeno neumoljivim mehanizmima konkurencije, socijalna tržišna privreda svoju doktrinu baštini na sprovođenju brojnih socijalnih mera čiji je zadatak da podmire potrebe građana koji nisu u stanju da u materijalnom pogledu vode računa sami o sebi. Shodno tome, insistira se na zakonskim i drugim regulativnim merama koje su prilagođene takvoj ekonomskoj orijentaciji. Politika socijalne sigurnosti suština je koncepta socijalno tržišne privrede u Nemačkoj. Predstava o pravednosti u socijalnoj tržišnoj privredi polazi od pravednosti u startu (princip jednakih šansi), koja je, pored principa socijalno države, utemeljena u ustavu Nemačke. Sa socijalno-političkog stanovišta, obe zahtevaju intervencije države u tržišnu privredu, a to se upravo ostvaruje obilnim socijalnim davanjima kojim se štite egzistencijalno najugroženiji. Srž socijalno tržišne privrede je obezbeđivanje minimalnog životnog strandarda kroz programe socijalno zaštite koje finansira država iz budžeta. Jedna od privilegija koju uživaju građani u Nemaćkoj je ta da pravo na ostvarivanje socijalnih beneficija imaju svi, pa tako i oni koji nikada nisu uplaćivali za zdravstveno i socijalno osiguranje. Takođe, treba naglasiti činjenicu da je položaj radnika zakonski daleko kvalitetnije zaštićen u Nemačkoj nego u nekim drugim razvijenim zemljama. Sindikati imaju veoma važnu ulogu kako u životu kompanije tako i u zaštiti radničkih prava. Zakonski je propisano da su poslodavci dužni da sa sindikatima izrade kolektivne ugovore kojim će se urediti oblast prava i obaveza zaposlenih. Time je sindikatima data velika moć jer je poslodavcu onemogućeno da otpusti bilo kog radnika a da se sindikat prethodno ne saglasi sa tim ili da na bilo koji način šikanira i tlači radnike. Kolektivnim ugovorima se striktno preciziraju visina ličnih dohodaka, vrednost prekovremenog rada, nadoknade ili beneficije za ishranu radnika dok su na poslu kao i mnoga druga pitanja važna za standard zaposlenih. Jedna od privilegija koju imaju radnici u Nemačkoj je da preko svojih izabranih predstavnika u takozvanim "radničkim savetima" mogu da odlučuju o gotovo svim važnim stvarima vezanim za rad kompanije (primera radi, poslovnih sanacija, broja zaposlenih koji će napustiti kolektiv...) sa izuzetkom investicione politike koja ostaje ekskluzivno pravo vlasnika kapitala. Zahvaljujući socijalno tržišnoj privredi, nemačka ekonomija raspolaže efikasnim regulativnim okvirom koji, verujući u funkcionisanje tržišta, spaja princip slobode sa socijalnom pravdom. Takav regulativni okvir znatno je doprineo tome da se Nemačka posle nacionalsocijalizma i ratom upropašćene privrede brzo ponovo obnovi, što je na međunarodnom nivou postalo poznato kao „privredno čudo“, i da dospe na položaj vodeće privredne nacije u svetu. Regulativna koncepcija socijalno tržišne privrede posle 1945. bila je osnova za uspehe privredne i socijalne politike usmerene na stabilnost i napredak. Uspesi ne leže, međutim, samo u najvećim stopama rasta zabeleženim do osamdesetih godina, i u visokoj konkurentnosti nemaćke privrede koja je zasluženo ocenjena kao „prvak sveta u izvozu“. Takođe su i podaci sa tržišta rada beležili izuzetno pozitivan trend. Nemački ministar privrede je 1971. godine opisao tadašnju situaciju na tržištu rada sa stopom nezaposlenosti od 0,8 odsto kao punu zaposlenost. Uz to se Nemačka u međunarodnim statistikama isticala sa relativno ujednačenom raspodelom prihoda, kao i sa najmanjim brojem dana štrajka među svim razvijenim nacionalnim privredama. Zbog svega navedenog, odgovorno se može reći da je socijalno tržišna privreda model za primer i razmišljanje kada je reč o Srbiji. Stiče se utisak da bi upravo takav ekonomski koncept posrnulu srpsku privredu mogao da izvede na „zelenu granu". Naravno, za to su potrebni i preduslovi, a onaj glavni je svakako vezan za adekvatna budžetska sredstva kao osnovnu potporu sprovođenja tog programa. U slučaju Srbije punjenje državne kase je nemoguće bez procesa reindustrijalizacije i sveobuhvatnog plana privrednog razvoja koji u našoj zemlji, kažu ekonomski eksperti, predstavlja nasušnu potrebu. Autor: Gojko Vlaović novinar Danasa Izvor: Demostat http://demostat.rs/vesti/analize/model-za-primer-i-razmisljanje/103
×
×
  • Create New...