Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Милан

Члан
  • Број садржаја

    87
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

    Never

Репутација активности

  1. Волим
    Милан got a reaction from Цвета Јовческа in Осмогласник и Света Литургија   
    Заиста, има ли лепше и савршеније музике и песме од појања Богу.
    Нека би нас Господ, све окупио у Царству Небеском да заједно са ангелима појемо.
    АМИН, БОЖЕ ДАЈ!
  2. Волим
    Милан got a reaction from Phoebe in Житије светог Нектарија Егинског и Његова чуда и поуке   
    АКАТИСТ И МОЛИТВЕ СВЕТОМ НЕКТАРИЈУ ЕГИНСКОМ
    ТРОПАР, ГЛАС 1
    Силиврије изданак и Егине чувара који се у последње доба јави, врлине пријатеља искреног, Нектарија поштујмо верни као божанственог служитеља Христовог: јер точи многобројна исцељења онима који благочестиво кличу: слава Христу Који те прослави, слава Ономе Ко ти даде благодат чудеса, слава Ономе Који кроз тебе свима исцељење дарује.
    КОНДАК, ГЛАС 8
    Православља звезду новосветлу и Цркве новостворену ограду опевајмо у весељу срдачном: јер прослављен дејством Духа, исцељење точи и благодат штедру онима који кличу: радуј се, оче Нектарије.
    Кондак 1
    Богоизбрани Нектарије, Митрополите пентапољски и Чудотворче егински, приносимо ти мољења за болесне сроднике наше, јер си се као исцелитељ чудотворни од рака и од болести других јавио, свецелој васелени благодат дарујући. Због тога ти једним устима и једним срцем свагда кличемо: Радуј се, Нектарије, архијереју Божији!
    Икос 1
    Ангела Чувара у Светоме Крштењу добивши, од младости своје к равноангелском животу си стремио, оче наш Нектарије. Сада, пак, са Ангелима гледањем Славе Божије насладошћујући се, моли свих Ангела Владику за оне који ти овако певају:
    Радуј се, родитеља венчаних плоде благословени!
    Радуј се, од утробе материне Богом освештани!
    Радуј се, ти који си се од детињства послушности научио!
    Радуј се, ти који си од младости Свето Писмо изучио!
    Радуј се, Божијих речи књиго надахнута!
    Радуј се, жива таблицо богољубља!
    Радуј се, за кротост и смирење Богом изабрани!
    Радуј се, ти који си духовнога ради учења дом свој оставио!
    Радуј се, јер се тебе ради бура страшна на мору утишала!
    Радуј се, јер се појасом твојим сломљена катарка учврстила!
    Радуј се, орле неболетни, умном молитвом окрилаћени!
    Радуј се, јелене који си изворе покајања пронашао!
    Радуј се, Нектарије, архијереју Божији!
    Кондак 2
    Видевши те како се у ваздуху молиш, монахиња нека се престраши, богољупче. Ти, пак, дар молитве скривајући, уста монахињина забраном си запечатио, Господу у срцу кличући: Алилуја!
    Икос 2
    Ум си Христов молитвом стекао, Свети Нектарије, да разумеш шта је воља Божија - добра, угодна и савршена. Научи и нас да, на свакоме месту, без гнева и сумње, подижемо руке к Богу, да примиш од нас похвално клицање:
    Радуј се, ти који си у долини плача усхођење к Небу започео!
    Радуј се, ти који си плодове Духа донео!
    Радуј се, чедо Горе Атонске!
    Радуј се, кључу молитве Исусове!
    Радуј се, древне побожности светлосниче!
    Радуј се, граде Свете Тројице!
    Радуј се, благодаћу осењени!
    Радуј се, Херувиме огњени!
    Радуј се, ти који си со земљи обећана!
    Радуј се, ти који си у сузама сејао, а жњео са радошћу!
    Радуј се, ти у коме је процветала светиња Христова!
    Радуј се, јер је Бог кроз тебе добродејствовао!
    Радуј се, Нектарије, архијереју Божији!
    Кондак 3
    У силу Свевишњега оденувши се, оче Нектарије, силу си речи Христових потврдио: "У Царству Моме," како говори Христос, "нити се жене, нити удају", већ као Ангели на Небесима непрестано поју: Алилуја!
    Икос 3
    Пречиста Богородица, на располагању имајући свеколику војску небеску, тебе угодниче, као Ангела у телу, за прославитеља чудеса Својих изабра. Ми, пак, Дјевин омофор над тобом видећи, са страхом и љубављу припадамо ти, кличући:
    Радуј се, тајанствени изабраниче Богоматерин!
    Радуј се, заповести Њених испунитељу!
    Радуј се, ти који си дух кротости од Голубице Пречисте примио!
    Радуј се, ти који си у песмама духовним Свагдадјеву прославио!
    Радуј се, ти који си да угађаш Царици Неба и земље научио!
    Радуј се, ти који си молитвама Матере милост у Сина стекао!
    Радуј се, меро праведности и палато мудрости!
    Радуј се, висото расуђивања и дубино смирења!
    Радуј се, крине егински, што нам нектар покајања истачеш!
    Радуј се, пчело едемска, што медом богословља нас храниш!
    Радуј се, мироварнице која нам миро изливаш!
    Радуј се, Нектарије, архијереју Божији!
    Кондак 4
    Када је јереј твог храма - Нектарије, у очајање пао, јер је рану од рака крвоточиву на грудима имао, ти си му се, као у телу, тад јавио и поцеловао га. Он је, пак, исцелеље добивши од тебе, који си потом невидив постао, са сузама Богу завапио: Алилуја!
    Икос 4
    Многи чуше за дивно исцељење што си, за живота, учинио, када си се онима који, у земљи канадској, Свету Литургију служаху, у Духу Светоме јавио, Чудотворче Нектарије, и тамошњег узетог човека, к Чаши га призвавши, подигао. И тај је, по свом исцељењу, до острва Егине дошао тебе у телу сусревши, велегласно клицао:
    Радуј се, лекару гостољубиви и похвало Грчке!
    Радуј се, ти који си славу Николе Чудотворца стекао!
    Радуј се, реко доброте!
    Радуј се, милосрдни Самарјанине!
    Радуј се, даром чудотворења обдарени!
    Радуј се, ти који намучене посећујеш!
    Радуј се, ти који нас чудима истинитим утешујеш!
    Радуј се, јер оно што је другима немогуће, теби је могуће!
    Радуј се, јер жалости наше на радост окрећеш!
    Радуј се, ти који сузе са очију наших отиреш!
    Радуј се, ослободитељу ђавоиманих!
    Радуј се, исцелитељу од рака!
    Радуј се, Нектарије, архијереју Божији!
    Кондак 5
    Богопокретаном звездом покајања над васелену узишао си, оче, непрестано нам сјајећи зрацима што сакрушују људска безакоња. Обасјај и умове наше да грехе своје сагледамо и да Владику умилостивимо, појући: Алилуја!
    Икос 5
    Чисте девојчице, архијереја свога видевши где у лепоти душе и тела пред Богом стоји и, у њему великог молитвеника и чудотворца препознавши, једногласно ти ускликнуше, Свети Нектарије:
    Радуј се, Христа свагдашње обиталиште!
    Радуј се, Духа Светога предивна ризнице!
    Радуј се, царско свештенство Великог Првосвештеника!
    Радуј се, призвани к Престолу Вечнога Цара!
    Радуј се, Тела Христовог сателесниче!
    Радуј се, Крви Свете причасниче!
    Радуј се, гласниче покајања!
    Радуј се, заступниче наш пред Богом!
    Радуј се, нектаре који веселиш Ангеле!
    Радуј се, пламену који демоне сажижеш!
    Радуј се, пучино милости!
    Радуј се, море чудеса преславних!
    Радуј се, Нектарије, архијереју Божији!
    Кондак 6
    Проповедниче Јединога Доброга, Нектарије блажени, смирио си се под моћну руку Божију и Она те узвиси. Не заборави на чеда своја, што витла их пучина узбуркана, већ их на обалу смирења изведи, да узвеличају Бога твога, појући: Алилуја!
    Икос 6
    Просијалу светлост блаженства Христових стекао си постепено, богомудри Нектарије: кротошћу и миром, уздржањем и љубављу душу своју си просветлио, да од нас сад слушаш ово:
    Радуј се, ти који си ризу смирења понео!
    Радуј се, ти који си увреде праштањем покрио!
    Радуј се, ти који се мноштвом мира насладошћујеш!
    Радуј се, ти који си земљу кротких наследио!
    Радуј се, чашо плача покајнога!
    Радуј се, огледало чистоте срца!
    Радуј се, ти који си се Именом Исусовим наситио!
    Радуј се, ти који си се водама Светога Писма напојио!
    Радуј се, ти који си милост и суд објавио!
    Радуј се, ти који си љубављу непријатељство сакрушио!
    Радуј се, ти који си побожно поживео!
    Радуј се, ти који си правде ради прогоњен био!
    Радуј се, Нектарије, архијереју Божији!
    Кондак 7
    Желећи да човек Божији савршен будеш, Нектарије праведни, пут си непорочни изабрао: на егинском острву, као на барци, житејско море препливавши, победно си запевао Господу: Алилуја!
    Икос 7
    Као изврсни учитељ Новог Завета си се јавио, реч Божију животом својим проповедајући: јер борба наша није против тела и крви, већ против кнеза таме овога века. Ми, пак, крепећи се у Господу, кличемо ти, богосилни Нектарије:
    Радуј се, храбри војниче Исуса Христа! Радуј се, рано нанета духовима злобе поднебеским!
    Радуј се, ти који си свеоружје Божије примио!
    Радуј се, ти који си бедра своја истином опасао!
    Радуј се, јер ноге твоје су дивне благовешћењем мира!
    Радуј се, јер на глави твојој чврсто стоји шлем спасења!
    Радуј се, штите вере којим се верни бране!
    Радуј се, мачу двосекли који јереси посецаш!
    Радуј се, победитељу који од Дрвета живота једеш!
    Радуј се, човече Божији над којим друга смрт власти нема!
    Радуј се, сведоче вере истините!
    Радуј се, рајска грано спасења!
    Радуј се, Нектарије, архијереју Божији!
    Кондак 8
    У теби се јави савршенство чудесно, само савршенима у љубави доступно. Усаврши љубављу душе наше, љубвеобилни Нектарије, да, у човека савршеног узраставши, Богу запојемо: Алилуја!
    Икос 8
    Сав живећи у низини, попут ништих, на висотама си са Богом, то јест са Љубављу, пребивао. Даруј нам, о неботајниче Нектарије, познање љубави, у коме да ти певамо овако:
    Радуј се, јер си себе пленом љубави Божије учинио!
    Радуј се, јер си духовна чада своја љубављу уловио!
    Радуј се, јер си врат под јарам Спасов приклонио!
    Радуј се, ти који си бремена ближњих понео!
    Радуј се, у љубави укорењени!
    Радуј се, у милости утврђени!
    Радуј се, ти који си ширину и дужину Крста разумео!
    Радуј се, ти који си висоту и дубину Дрвета Крсног појмио!
    Радуј се, разумитељу љубави која разум превасходи!
    Радуј се, сасуде пуноте Божије!
    Радуј се, ти који у уму држиш све што је пречисто, доброхвално и љубави достојно!
    Радуј се, Нектарије, архијереју Божији!
    Кондак 9
    Сви Ангели и људи удивише се јављеној, у теби, светости, велики Нектарије: јер у Христу нема ни Јудејца, ни Јелина, ни роба, ни слободњака, ни мушког, ни женског, већ нова твар која Искупитељу твари поје: Алилуја!
    Икос 9
    Беседници многоречити умукоше, животу твоме дивећи се, свети оче Нектарије, јер свет си био, а себе си грешним називао; јер си духован био, а од земнога праха си узет; јер си по смрти на Небо вазнесен био, а за живота умом у ад си сишао. Ми, пак, отворивши уста, као деца кличемо ти:
    Радуј се, главо, која си веру узвисила!
    Радуј се, уста, која посрамисте безбожје!
    Радуј се, око, богопознањем просвећено!
    Радуј се, деснице, силом Божијом укрепљена!
    Радуј се, ти који си охоле умове смирио!
    Радуј се, ти који си срца горда укротио!
    Радуј се, ти који си силу у немоћи јавио!
    Радуј се, ти који у сузама радост си пронашао!
    Радуј се, ти који си умро а живиш!
    Радуј се, ти који си земни и небески!
    Радуј се, семе живота горушично!
    Радуј се, зрели класе Васкрсења!
    Радуј се, Нектарије, архијереју Божији!
    Кондак 10
    Хотећи да спасеш душу своју, као невесту девствену си је Женику једином обручио. Сада, пак, у брачну одају Христову са хором девствених ушавши, славни Нектарије, песму појеш: Алилуја!
    Икос 10
    Бедем си свима који прибегавају к теби, хвале достојни Нектарије, јер благодат имаш да болесне лечиш и к небескоме наслеђу узводиш: стога излечи и нас, чада твоја, и у Царство Христово нас узведи, да свецелом душом кличемо ти овако:
    Радуј се, старче благодатни!
    Радуј се, девственица путеводитељу изврсни!
    Радуј се, пастиру непорочни оваца непорочних!
    Радуј се, мудри сабиратељу бисера девствених!
    Радуј се, васелене духовни крманошу!
    Радуј се, Евхаристије пламени служитељу!
    Радуј се, гласе Христа смиренога!
    Радуј се, речи Духа саздатељског!
    Радуј се, у трпљењима искушани!
    Радуј се, невољама очишћени!
    Радуј се, поборниче правде Божије!
    Радуј се, наследниче славе Христове!
    Радуј се, Нектарије, Архијереју Божији!
    Кондак 11
    Појање си Богомајци приносио, угодниче Божији, Мајком Светлости Дјеву називајући; сада, пак, просветљен савршено разумљењем тајне Оваплоћења, песму узносиш: Алилуја!
    Икос 11
    Светлошћу божанске славе просвећенога гледамо те, Нектарије, у шатору славе: просветли одећу душа наших светотројичним сијањем, да ти непрестано појемо:
    Радуј се, камену драги Цареве дијадеме!
    Радуј се, муњо Онога Кога носе Серафими!
    Радуј се, јер је светла заповест очи твоје просветлила!
    Радуј се, јер си је више од злата и камења драгог заволео!
    Радуј се, сребро жежено, седам пута претопљено!
    Радуј се, гусле духовне и Спасова фруло!
    Радуј се, ти који си Име Божије у срцу своме исписао!
    Радуј се, ти који си љубављу подвиг вере оправдао!
    Радуј се, ти који си светињу Духа у телу земноме носио!
    Радуј се, ти који си душу, страстима изранављену, освештао!
    Радуј се, ти који си се праведношћу као исопом убелио!
    Радуј се, познањем Тројице озарени!
    Радуј се, Нектарије, архијереју Божији!
    Кондак 12
    Трудећи се, благодат од Бога ти дату умножио си, рабе Божији, добри и верни Нектарије; учини стога да и ми посао духовни обавимо и да, зараду стекавши, Христу запевамо: Алилуја!
    Икос 12
    Славимо чудеса твоја, пречудесни Нектарије, јер се Христос у тебе богато уселио: тога ради чудотворну десницу Његову низведи на нас који ти говоримо овако:
    Радуј се, древних Отаца наследниче!
    Радуј се, Христов нови угодниче!
    Радуј се, Велике Цркве красото!
    Радуј се, надо свемира!
    Радуј се, ти који си себе унизио а Бог те је прославио!
    Радуј се, ти који последњи беше а први постаде!
    Радуј се, ти који си једино манастир свој знао а кога зна свецела васелена!
    Радуј се, ти који са славом земаљском ништа ниси имао, а који си небеску плату примио!
    Радуј се, ти који си, по упокојењу, непокретан лежећи, болеснога подигао!
    Радуј се, ти који си се многима јавио и тако плач њихов због кончине твоје прекратио!
    Радуј се, ти који си два златника - монаштво и свештенство, од Бога примио!
    Радуј се, ти који си примљено злато, са зарадом исцелења и чудеса, Христу умножено вратио!
    Радуј се, Нектарије, архијереју Божији!
    Кондак 13
    О свештена главо, лекару дивни, архијереју Божији Нектарије! Прими ово мало, али усрдно мољење чада твојих, која верују благодати што је у теби. Даруј нам исцељење од болести и од вечне нас избави погибељи, да Христу Спасу нашем са радошћу кличемо: Алилуја!
    (Овај кодак се чита три пута, а затим икос 1: Ангела Чувара у Светоме Крштењу..., и кондак 1: Богоизбрани Нектарије, Митрополите пентапољски и Чудотворче егински...)
    Молитва прва
    О мироточива главо, Светитељу Нектарије, архијереју Божији! У време великог одступништва и безбожништва, побожношћу си просијао и сакрушио главу прегордога сатане, који нас је израњавио. Тога ради дарова ти Христос да лечиш болести неизлечиве, које нас спопадоше због безакоња наших. Верујемо: заволео те је Бог праведнога, да тебе ради нас грешне помилује, од проклетства да нас разреши, од болести да нас избави и да се по свој васелени слави страшно и преславно Име Његово, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.
    Молитва друга
    О Свети Нектарије, оче богомудри! Прими, чувару вере православне, исповедање уста људи христоименитих, који се сабраше данас у храму благодаћу Божијом која у теби живи. Вест достиже до земље (руске/српске) да се ти, велики међу Светима угодниче Божији, јављаш на свим странама света онима који призивају име твоје и од рака исцељење болеснима дарујеш.
    Чусмо за јереја, твога имењака, Нектарија, који храм у име твоје подиже, са мукама великим, јер од рака на грудима тешко боловаше и крв му сваки дан из ране истицаше и страдаше он веома, али дело свето не остављаше.
    А ти си, Светитељу многомилостиви, са Неба изненада сишао и пред њиме се у храму појавио. Он, пак, мислећи за тебе да си сабрат и један од смртних, од тебе затражи да се за њега помолиш и рече: "Болестан сам веома, али хоћу свету цркву да подигнем, да у њој Свету Литургију макар једном одслужим заједно са парохијанима, а после нека умрем, јер се смрти не бојим."
    А ти си, оче, иако бестелесан беше, сузама лице своје оросио! И загрливши страдалника, целивао си га и рекао: "Не тугуј, чадо моје, јер ћеш, пошто болешћу будеш искушан, убрзо оздравити. И сви ће за чудо ово сазнати." Овај, пак, исцеливши се, разумеде с ким је говорио, али ти си тад већ невидив постао.
    О велики угодниче Христов, Нектарије! Тај храм је данас довршен и чудеса се твоја као море умножише! Ми схватисмо да молитве праведника треба да буду подржане нашим усрђем за службу Божију и решеношћу да за Христа умиремо, да бисмо оздравили. Моле те, оче праведни, болесна чада твоја: да се на нама испуни воља Божија, добра, угодна и савршена, јер Бог неће смрти грешника, већ да се грешник обрати и жив да буде.
    Ти, пак, пророче воље Божије, исцели нас благодатним јављењем својим, да велики буде Бог на Небесима и на земљи у векове векова! Амин.
  3. Волим
    Милан got a reaction from Phoebe in Житије светог Нектарија Егинског и Његова чуда и поуке   
    ПАТРИЈАРШИЈСКА И СИНОДАЛНА ПОСЛАНИЦА ЕПИСКОПИМА, КЛИРУ И ПАСТВИ НАЈСВЕТИЈЕГ, АПОСТОЛСКОГ И ПАТРИЈАРШИЈСКОГ КОНСТАНТИНОПОЉСКОГ ПРЕСТОЛА
    (из 1895. године)
    СВЕТИ НЕКТАРИЈЕ ЕГИНСКИ КАО ИСТОРИЧАР ЦРКВЕ - ЕПИСКОП АТАНАСИЈЕ ЈЕВТИЋ
    (уместо предговора)
    "Ништа није драже од истине"
    Св. Фотије Велики, патријарх Цариградски
    (Посланица II папи Николи, PG 102, 596 с).
    Научивши од Свете, Саборно католичанске и Апостолске Цркве Православне да је достојно и праведно сећати се наставника и учитеља и отаца својих, који нам проповедаше и правилно управљаше реч Божју, ми православни свагда "гледамо на свршетак живљења" њиховог и "подражавамо веру њихову" православну (Јевр. 13, 7). На тај начин, и једино тако, ми живимо и постојимо као православни у овом свету и историји кроз векове. Јер од Светих Апостола и Светих Отаца ми смо научили да верујемо и живимо и спасавамо се у Цркви Христовој само заједно са "свима Светима" (Еф. 3, 18), са Светима међу којима је Господ Исус Христос као Богочовек "прворођени међу многом браћом" (Рм. 8, 29).
    Један од најновијих Светитеља, који је као "наставник и отац наш" у овој нашој епохи право говорио и правилно управљао речју Истине Божје, то јест истином Православне вере, и исту потврдио својим светим и благодатним животом и својим преподобним и богоугодним свршетком, јесте и свети чудотворац Егински Свети Нектарије, епископ Пентапољски, који се упокојио у Господу 9. новембра 1920. године, а саборно је увршћен у црквени календар Светих 1961. године.
    За све православне хришћане данас, не само за оне на Светитељевом острву Егини и у отаџбини му Грчкој, већ и свуда широм света где год живе православни који гледају на свето и чудотворно живљење Светих Отаца својих и подражавају веру њихову, довољно је само и споменути име Светог Нектарија Пентапољског и Егинског, па да се одмах разбуди у верним душама православним онај "добри залог" Духа Светог, који Светитељи положише и заложише у нас својим животом и радом међу нама и својим чесним и богоугодним "свршетком" у Господу. Свети од Христа Бога и Светитеља Његових поверени нам "залог вере" Православне јесте овај: реч Божја, Еванђеље Христово, печат и благодат Духа Светога, вера и проповед Aпостола, догмати и богословље Отаца, ороси и символи Сабора, мучеништво Мученика, исповедништво Исповедника, подвизи Подвижника, светост и чудотворство Светитеља, живљење и богослужење Православних кроз све векове на земљи и на небу. Тај свеукупни "добри залог" Духа Светог (1 Тим. 6, 20; 2 Тим. 1, 12-14), у свој његовој православно-католичанској, саборној пуноћи, имао је богато и пребогато овај нови свети отац Цркве Православне Свети Нектарије Чудотворац, и њиме као неким божанским нектаром, како се каже у његовом тропару, обогатио је и стално богати све нас православне и сав свет. Јер, по речима једног другог Светитеља наших дана, овога пута из наших крајева,[1] "док Запад богати свет књигама, Православље га богати Светитељима".
    Но Свети Нектарије Егински нас није обогатио само својим светим и чудотворним животом и личношћу, него и многим дивним историјским, богословским и духовним књигама и песмама, које се у наше дане стално издају у суседној Грчкој (у Солуну и Атини), а и преводе се у Европи и Америци. О једној таквој његовој књизи, коју ових дана издаје у Грчкој епископ са Светитељеве Егине и Идре г. Јеротеј, ми бисмо хтели да овде детаљније проговоримо и представимо је нашој богословској и црквеној јавности, чиме бисмо хтели да се унеколико одужимо овом новом светом оцу и богослову Православне Цркве. Ради се о Светитељевом студиозном раду из историје Цркве, у два тома, који се зове "Историјска студија о узроцима расцепа (шизме)" .[2]
    Проучавајући ово историјско и богословско дело Светог Нектарија о узроцима великог раскола Цркве, или тачније по њему, о узроцима отцепљења Западне Цркве од Апостолске Православне Цркве на Истоку, нашли смо се често пута пред њим заиста задивљени. Навикнути често да у књигама такве врсте, написаним за последња два-три века, наилазимо често на недовољну историјску и богословску обавештеност, а и полемичку пристрасност, задивили смо се кад смо код Светог Нектарија сусрели сасвим другачију студију, студију изузетне важности по њеном осећању за историју и историјску правду и по њеним беспрекорним закључцима и резултатима. Заиста, ова нам је књига пресудно помогла у упознавању оне друге стране овог великог Светитеља, нашег савременика, која је иначе мало позната, а то је његова богословска ширина и научничка студиозност његовог духа, његова истинска наука, наука по Богу а не само по човеку, која му је и пружила ону мудру проницљивост и прозорљивост у непристрасном и епистимском изучавању и процењивању историјске истине о Цркви Богочовека Христа на земљи кроз векове.
    За иоле непристрасног читаоца постаје при читању очигледно да је ову књигу написао један заиста свети човек, са светитељском свешћу и одговорношћу пред Богом, људима и историјом. Писана је ова студија са ретким познавањем црквене историје и њених проблема, са коришћењем пре свега аутентичних историјских извора, а и многих историјских студија (и то на више европских језика), али без повођења за грешкама једних или других од њих. Због тога и резултати у њој, изведени из непристрасног проучавања историје Цркве првих петнаест векова, стављају ову књигу међу најбоље до данас написане студије овакве врсте, и, шта више, изнад многих и од најбољих, јер се у њој појављује облагодаћена хришћанска савест Светитеља Нектарија, чиста од пристрасне предубеђености која је често присутна и код великих историчара.
    Ово дело написао је Свети Нектарије године 1895, но оно је такво да ни данас није ништа изгубило од своје актуелности и интересантности. Повод пак за писање био му је следећи. У прошлом су веку папе из Рима упућивале више пута своје позиве Православној Цркви: да се присаједини Риму и потчини "монократорији" Римског понтифекса. Тако, папa Пије IX (1846-78), онај исти папa што је касније (1870.г) држао I Ватикански концил на коме је прогласио догмат о папској "непогрешивости", две године по своме узласку на папски престо (тј. 1848..) послао је једну своју енциклику "Источнима", којом је призивао Православне на потчињење Риму и себи. На папску енциклику дат је тада онај блистави одговор Православних, познат као "Посланица Православних патријарха Истока" (исте те 1848. године).[3] Овај надахнути одговор Православних патријараха, пун еванђелског духа и неоспорне историјске истине, имао је велики одјек широм православног народа свих помесних Православних Цркава,[4] и сигурно да је утицао и на Светог Нектарија и његово писање ове студије. Затим, деведесетих година, управо 1895, дошао је из Рима следећи "позив на потчињење", упућен Православнима од стране папе Лава XIII (1878-1903), на који је такође дат одговарајући одговор од стране Св. Синода Цариградске Цркве те исте године.[5] Управо овим поводом написана је и студија Светог Нектарија и она представља његов одговор на горњи папски позив.
    Оба споменута одговора Православних епископа, као и овај опширни историјски одговор Светог Нектарија, такође епископа Православне Цркве, ни у ком случају нису мотивисани нити испуњени неким "духом мржње", "нетрпељивости" или "полемике", како данас воле често да кажу извесни "бестрасни" и "великодушни" екуменисти (попут, на пример, покојног патријарха Атинагоре и присталица такве врсте "екуменизма"), клеветајући уствари на тај начин многе свете поборнике Православља за последњих десет векова.[6] Напротив, Посланице Православних патријараха и епископа и ово историјско-богословско дело Светог Нектарија написани су у духу еванђелског смиреноумља и кротости али и истинољубивости, у духу апостолско-предањске вере доживљаване увек у свези мира и љубави, љубави Истине и истине Љубави, божанске и богочовечанске. Тако су говорили и писали Свети Оци, и тако треба да говоре и пишу одговорни за праву веру и спасење свога народа православни Епископи. Такав је био Свети отац Нектарије, епископ Пентапољски, човек и јерарх свет и облагодаћен, од Бога потврђен и запечаћен светошћу живота, православношћу вере и боголикошћу љубави и човекољубља, те је зато тако и писао.[7] Зато читаво његово дело прожима не "мржња" нити "полемика", него чиста и просвећена црквена савест његова, светитељска савест, која све мери Еванђељем Спаситеља Христа, који је Глава и Господ Цркве, а и неумитном истином историје каква је кроз векове постојала и живела и испољавала се у Цркви Божјој, све до великог расцепа и отцепљења Рима од Православља.
    Епископ захумски
    херцеговачки Атанасије (Јевтић)
    (Из књиге "Бог отаца наших", Хиландар, 2000.)
    * * *
    ПАТРИЈАРШИЈСКА И СИНОДАЛНА ПОСЛАНИЦА
    Високопреосвећеној и преосвећеној браћи митрополитима и епископима, свештенству и свем благочастивом и побожном православном народу најсветијег апостолског и патријаршијског престола цариградског
    Сећајте се својих старешина,
    који вам проповедаху реч Божију;
    гледајући на свршетак њихова живота,
    угледајте се на веру њихову.
    Исус Христос је исти јуче и данас и у векове
    (Јев. 13,7-8).
    1. Великим болом обузета је и дубоко ожалошћена свака побожна и православна душа која се искрено залаже за славу Божју, гледајући како непријатељ добра и човекоубица још од почетка, подстакнут завишћу према људском спасењу, не престаје никако да сеје по њиви Господњој разни коров и кукољ који смета успевању пшенице. Отуда је то да се одвајкада појављује јеретички кукољ у Цркви Божјој, који је много пута сметао и још смета да се спасе род људски у Христу, и који се као семе лукавства и као трули део праведно сече и одваја од здравог тела православне Саборне Христове Цркве. Тако је у последња времена тај лукави демон отцепио од Православне Христове Цркве све народе на Западу, уселив у римске епископе мисли прекомерно лажне уобразиље, из које се изродише разна новачења, бесмислена и супротна Еванђељу. И не само то, него се римске папе с времена на време свим силама муче и труде да потчине себи и својим заблудама Православље на Истоку, које је неповређено, чисто и предањскк очувало всру тражећи сједињење Саборне Христове Цркве, на начин њима својствен, прост, неоснован.
    2. И тако, садашњи блажењејши папа римски Лав XIII, поводом свога епископског јубилеја, обнародовао је, месеца јула прошле спаситељске године, окружну посланицу, упућену владаоцима и народима целе Васељене, којом позива уједно и чашу Православну Саборну и Апостолску Христову Цркву да се сједини с папским Престолом; a то сједињење, мисли, може бити само ако се призна његово архијерејско првенство и највиша духовна и световна власт у целој Цркви, и ако се он призна за јединог намесника Христовог на земљи и делиоца сваке благодати.
    3. Свако хришћанско срце дужно је да жели сједињење цркава; а нарочито ватрено то сједињење жели Васељенско Православље које је задахнуто истинитим духом побожности имајући у виду божанствени циљ ради којег је установљена Црква од Богочовека и Спаситеља нашег Христа; оно жели то сједињење у једном правилу вере, и на основу апостолског и предањског учења, где је доиста, камен крајеугаони сам Исус Христос (Ефес, 2,20). И за то се свакодневно у својим јавним молитвама моли Господу да уједно скупи растурене и поврати заблуделе на прави пут истине, који једини води к животу свих тј. јединородном Сину и Логосу Божијем, Господу нашем Исусу Христу. Сагласно оваквој светој тежњи и овим путем, наша Православна Христова Црква увек је готова да прими сваки предлог о сједињењу, ако само римски епископ одбаци једанпут за свагда многа и разна противеванђелска новачења, која је самовољно увео у своју цркву, а која су и изазвала жалосно отцепљење Западне од Источне цркве, и ако се поврати на поље светих седам Васељенских Сабора, који су сакупљени били у Духу Светом из заступника свих светих Божијих Цркава, ради расветљења праве вере и учења, против заблуделих јеретика сабора који имају општу потврду и трајност у Цркви Христовој. Православље је вазда, и списима и окружним посланицама, јасно и отворено доказивало папској цркви да све дотле док ова остаје при својим новачењима, а Православна Црква при Божанским и апостолским предањима и установама првих девет векова хришћанства, за које време западне цркве беху у заједници и једном учењу с источним црквама, свака реч о сједињењу остаје узалудна и празна. Услед тога смо и ћутали до сада и не сматрамо за вредно узети у обзир папску окружницу о којој је реч, мислећи да је некорисно говорити ушима које не чују. Али пошто је папска Црква од некога времена напустила пут уверавања и преговарања, и на опште чуђење, непојмљиво отпочела саблажњавати свест простодушнијих православних хришћана својим варљивим посланицима, као и слањем на Исток, у оделу и с капом на глави, као што је прописано и за православне свештениике, оних који се јављају у облику Христових апостола (2. Кор. 11,13), а употребљава и многа друга и различна средства ради постигнућа свога прозелитског циља, TO no светој дужности отпуштамо ову патријаршијску и синодалну окружницу, ради очувања Православне Вере у благочашћу, знајући да је "чување истинитих канона (правила) озбиљна дужност свакога, а много више оних који су се удостојили да управљају и да се брину о другима." (Фотије, 3. писмо, т. 10).
    4. Постоји, као што је речено, света и срдачна жудња Свете Саборне и Апостолске Христове Цркве за сједињењем отцепљених Цркава с њом у једном канону (правилу) вере; а без овога онемогућено је свако јединство у вери и постигнуће жеље о сједињењу Цркава; и када тако стоје ствари, онда се доиста чудимо да Блажењејши Папа Лав XIII, иако и сам признаје истинитост овога, пада у очевидну противуречност, изјављујући с једне стране, да истинитост јединства лежи у истинитом и једном веровању, a с друге опет да свака црква и после сједињења може чувати и држати своје догме и канонске одредбе, макар ове биле и различне од папске цркве, као што се види из новије енциклике Блажењејшег од 30. новембра 1894. године.
    А противречност је очевидна кад у једној и истој Цркви један верује да Свети Дух исходи од Оца, а други да исходи од Оца и Сина; кад један кропи или облива (рантисмос), а други погружује трипут у воду (баптисма); кад један употребљава квасни хлеб у Светој тајни Божанске евхаристије (ензомос), a други неквасни (азимос); кад један причешћује народ из Св. Чаше, а други то чини само Св. Хлебом, и томе слично. Шта дакле има да покаже ова противречност: поштовање еванђелских истина свете Христове Цркве и савршено признање истих, или нешто друго - ми то нећемо да кажемо.
    5. Но, ако би икада дошло до остварења ове побожне жеље, до сједињења Цркава, пре свега биће нужно да се одреди једно опште начело и основ; а тако поуздано и опште начело и основ не може да буде ништа друго него учење еванђелско и седам светих Васељенских Сабора. Држећи се дакле овог учења, које до отцепљења беше опште за Цркве, Источну и Западну, дужни смо са искреном вољом и жељом испитати и увидети ову истину: како је веровала тада целокупна на Истоку и Западу једна, света Саборна и Православна Апостолска Христова Црква, и то држати неповређено и неизмењено. Све пак, што је у доцнија времена додато или одбачено, обавеза је и света дужност свакога, ако искрено тражи славу Божју а не своју славу, да у духу побожности и благочешћа то исправи, имајући на уму да ако остане при својим заблудама и извртању истине, узима на себе тешку одговорност пред неумитним судом Христовим. Кад о овоме говоримо, никако не мислимо на разлике које се односе на типичне свештене одредбе и песме, или свештене одежде и томе слично, које су небитне, као и у старо доба, и које најмање вређају суштину и јединство у вери него на оне битне разлике које се односе на богомдане догмате вере и на Богом установљену канонску управу Цркава. Свети Фотије вели: "Оно, што су једни установили и узаконили, други да чувају и тим чуварима не чинити неправду, а ни безакоње над онима који не примају шта противно ономе што је установљено; и право би било, кад би сваки мислио и држао се онако како је одређено". (Фотије, 3. писмо, т.6).
    6. И сад, у овом светом циљу сједињења, Источна Православна и Саборна Христова Црква готова је да прима и призна свом душом ако би се десило да је што искварила, или да не држи и не чува све што су пре десетога века сагласно признавале Источна и Западна Црква: и ако из учења Божанских отаца и Богом сабраних Васељенских Сабора докажу Западњаци, да се читао кадгод пре деветога века Символ Вере с додатком (Filioque, nap. prir.) у тада православној Западној Римској Цркви, или да је уотребљавала она неквасни хлеб, или признавала учење о ватри чистилишта, обливање место погружења, непорочно зачеће Приснодјеве, световну власт или непогрешивост и апсолутно господарство епископа рисмког онда нећемо имати ништа да приговоримо; међутим јасно се показује и види, као што то признају и сами Латини, они који љубе истину, да Источна и Правосланвна Саборна Христова Црква држи и чува старе предане јој догме које су уопште тада биле признате на Истоку и на Западу, а да је Западна преиначила ове разним новачењима, и онда је јасно чак и за малу децу, да природнији пут за сједињење јесте повратак Западне Цркве ка старом догматском и управном стању, зато што се вера не мења временом или приликама, него остаје свакад и свуда иста, јер је једно тело, један Дух каже као што сте и позвани у једну наду звања својега; један Господ, једна вера, једно крштење; један БОГ и Отац свију, који је над свима, кроза све, и у свима нама (Еф. 4,46).
    7. Једна, дакле, Света Саборна и Апостолска Црква седам Васељенских Сабора, сагласно еванђелским речима, веровала је и догматизовала да Свети Дух исходи од Оца: али на Западу, већод IХ века, почеше вређати и извртати свети Символ Вере састављен и утврђен Васељенским Саборима, и самовољно проносити мисао да Свети Дух исходи и од Сина. Папи Лаву XIII сигурно he бити познато да је његов православни претходник и имењак, Лав III, 809. године саборно одбацио и жигосао овај противеванђелски и неумесни додатак "и од Сина" (filiioque) и написао неповређено и без икаквог додатка свети символ I и II Васељенског Сабора на две спојене таблице, грчки и латински, с примедбом: "ово је ставио Лав из љубави ради чувања Православне Вере" (Наес Leo posui amore et cautela fidei orthodoxae). (У "Животопису папa" , од Анастасија Презвитера и библиотекара римског, види "Vitam Leonis III" Живот Лава III). А свети Фотије, помињући рад православног папе римског Лава III против јеретика, у познатом свом писму упућеном митрополиту Аквилијском у Италији, изражава се овако: Јер, и Лав римски архијереј, онај стари и опет после њега нови Лав, једно су исто мислили о Саборној и Апостолској Цркви, о светим архијерејима пре њих, и о апостолским установама. Као што се види: први је много допринео да се састане четврти Свети Васељенски сабор, пославши своје са стране заступнике од свештених људи и своје сопствено писмо у коме и Несторија и Евтихија укорава и осућује, и у коме се види да Свети Дух исходи од Оца, као што је то догматима ранијих Сабора утврђено, а не и од Сина. Тако исто поступа и доцнији Лав, вером па и звањем исти. Овај ватрени ревнитељ побожности није допуштао ни на који начин, да се варварским језиком вређа наше благочастиво учење; јелинским гласом даде се, као што беше упочетку речено, онима на западу славити и преузносити Свету Тројицу. И не само речју и заповешћу да је то тражио, него је и на таблицама неким у облику стубова написао и на вратима црквеним утврдио и ставио тако на увид свакоме, како би свима било лакше изучавати благочешће и уклонити метод скривених и празнословних, који оскрвњава благочешће наших хришћана" (deuteron aitiion eisagen para ton patera, toe Psion ton omotios tu genitenti Psif ex ton Patros exporeno meno Penumatos). Ова двојица свештених људи који су светлели својом побожношћу и све неповређено сачували, нису били једини на Западу. Исто тако, једва у Х веку, или у почетку једанаестог, у Риму је и званично у свети Символ Вере уведен онај противјеванђелски и недозвољени додатак; а пошто римска црква остаје при својим новачењима и не враћа се догамама Васељенских Сабора, она узима потпуну одговорност пред једном, светом Саборном и Апостолском Христовом Црквом, која се тврдо држи старих одредаба и у свему чува предани јој завет вере, покоравајући се тако и апостолској заповести: Добро завештање сачувај Духом Светим који обитава у нама; клони се поганих и празних разговора и спорова лажно названога знања, којему се неки приволеше и отпароше од вере (2. Тим. 1,1415; 1. Тим,. 6, 20).
    8. Једна, света, Саборна и Апостолска Црква седам Васељенских Сабора, крштава трикратним погружењем у воду, a папa Пелагије опозива заповест Господњу о трикратном погружењу; још и у XIII веку држало се на Западу крштење кроз трикратно погружење, а јасни су сведоци томе и саме Погружаонице (баптистеријуми) које се још налазе очуване у старијим храмовима у Италији; али у доцнија времена уведено је и примљено кропљење и обливање у папској Цркви, која још остаје у овом новачењу, ширећи тако све више јаз који је ископала, док православни, остајући верни апостолском предању и одредбама Цркве седам Васељенских Сабора, "стално се боре за општу тековину и отачаско благо здраве вере".
    9. Једна Света, Саборна и Апостолска Црква седам Васељенских Сабора, по примеру Спаситеља нашег, вршила је Божанску Евхаристију више од хиљаду година на Истоку и на Западу квасним хлебом, као што то сведоче и сами папски богослови који љубе истину; али папска Црква, још од једанаестог века, учинила је једну новину тиме што је у тајну Божанске Евхаристије (причешће) увела и употребљава неквасни хлеб.
    10. Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква седам Васељенских Сабора, примила је да се свети дарови освештавају после молитве за призивање Светога Духа, благословом свештеника, као што то тврде и стари типици Рима и Француске; но доцније је Римска Црква и у томе показала своје новачење, те је примила самовољно то да освештање светих дарова бива с возгласом Господњих речи: "Узмите, једите, ово је тело моје; пијте из ње сви, ово је крв Моја Новога Завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова." (Мт. 26, 27).
    11. Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква седам Васељенских Сабора, држећи се заповести Господње, "пијте из ње сви" (Мт. 26,28), давала је причешће свима из Свете чаше, али папска Црква од IX века на овамо и овде је увела једну новину, којом се световњаци лишавају причешћа из Свете Чаше, што је противно заповести Господњој и општој практици старе Цркве, чему су се противили и забрањивали то многи од старих православних римских епископа.
  4. Волим
    Милан got a reaction from NinaD in Razvod braka   
    Човек може оставити жену или жена човека само због прељубе и ни због чега другог. Ако због неког другог разлога напусте једно друго самим тим они чине прељубу. Да ли ико о томе размишља кад се "разводи"? Увек се може наћи решење, а најбољи метод је самоосуда. Када и муж и жена себе лично прекоревају за проблем који настане између њих и одмах опросте једно другом све се на крају добро заврши. Ово вам говорим из искуства. А због свог детета треба претрпети до краја и молити се за супружника да га Господ на прави пут изведе и да буде на корист својој породици. Значи, само прељуба је та због које је дозвољен "развод" хришћанског брака. Све остало су ситнице које се могу за дуже или краће време исправити (зато је потребно свакодневно жртвовање оба суприжника).
    СВАКО ВАМ ДОБРО И УТЕХУ ОД ГОСПОДА ЖЕЛИМ (нарочито онима "разведенима").
  5. Волим
    Милан got a reaction from мирођија in Житије светог Нектарија Егинског и Његова чуда и поуке   
    ПАТРИЈАРШИЈСКА И СИНОДАЛНА ПОСЛАНИЦА ЕПИСКОПИМА, КЛИРУ И ПАСТВИ НАЈСВЕТИЈЕГ, АПОСТОЛСКОГ И ПАТРИЈАРШИЈСКОГ КОНСТАНТИНОПОЉСКОГ ПРЕСТОЛА
    (из 1895. године)
    СВЕТИ НЕКТАРИЈЕ ЕГИНСКИ КАО ИСТОРИЧАР ЦРКВЕ - ЕПИСКОП АТАНАСИЈЕ ЈЕВТИЋ
    (уместо предговора)
    "Ништа није драже од истине"
    Св. Фотије Велики, патријарх Цариградски
    (Посланица II папи Николи, PG 102, 596 с).
    Научивши од Свете, Саборно католичанске и Апостолске Цркве Православне да је достојно и праведно сећати се наставника и учитеља и отаца својих, који нам проповедаше и правилно управљаше реч Божју, ми православни свагда "гледамо на свршетак живљења" њиховог и "подражавамо веру њихову" православну (Јевр. 13, 7). На тај начин, и једино тако, ми живимо и постојимо као православни у овом свету и историји кроз векове. Јер од Светих Апостола и Светих Отаца ми смо научили да верујемо и живимо и спасавамо се у Цркви Христовој само заједно са "свима Светима" (Еф. 3, 18), са Светима међу којима је Господ Исус Христос као Богочовек "прворођени међу многом браћом" (Рм. 8, 29).
    Један од најновијих Светитеља, који је као "наставник и отац наш" у овој нашој епохи право говорио и правилно управљао речју Истине Божје, то јест истином Православне вере, и исту потврдио својим светим и благодатним животом и својим преподобним и богоугодним свршетком, јесте и свети чудотворац Егински Свети Нектарије, епископ Пентапољски, који се упокојио у Господу 9. новембра 1920. године, а саборно је увршћен у црквени календар Светих 1961. године.
    За све православне хришћане данас, не само за оне на Светитељевом острву Егини и у отаџбини му Грчкој, већ и свуда широм света где год живе православни који гледају на свето и чудотворно живљење Светих Отаца својих и подражавају веру њихову, довољно је само и споменути име Светог Нектарија Пентапољског и Егинског, па да се одмах разбуди у верним душама православним онај "добри залог" Духа Светог, који Светитељи положише и заложише у нас својим животом и радом међу нама и својим чесним и богоугодним "свршетком" у Господу. Свети од Христа Бога и Светитеља Његових поверени нам "залог вере" Православне јесте овај: реч Божја, Еванђеље Христово, печат и благодат Духа Светога, вера и проповед Aпостола, догмати и богословље Отаца, ороси и символи Сабора, мучеништво Мученика, исповедништво Исповедника, подвизи Подвижника, светост и чудотворство Светитеља, живљење и богослужење Православних кроз све векове на земљи и на небу. Тај свеукупни "добри залог" Духа Светог (1 Тим. 6, 20; 2 Тим. 1, 12-14), у свој његовој православно-католичанској, саборној пуноћи, имао је богато и пребогато овај нови свети отац Цркве Православне Свети Нектарије Чудотворац, и њиме као неким божанским нектаром, како се каже у његовом тропару, обогатио је и стално богати све нас православне и сав свет. Јер, по речима једног другог Светитеља наших дана, овога пута из наших крајева,[1] "док Запад богати свет књигама, Православље га богати Светитељима".
    Но Свети Нектарије Егински нас није обогатио само својим светим и чудотворним животом и личношћу, него и многим дивним историјским, богословским и духовним књигама и песмама, које се у наше дане стално издају у суседној Грчкој (у Солуну и Атини), а и преводе се у Европи и Америци. О једној таквој његовој књизи, коју ових дана издаје у Грчкој епископ са Светитељеве Егине и Идре г. Јеротеј, ми бисмо хтели да овде детаљније проговоримо и представимо је нашој богословској и црквеној јавности, чиме бисмо хтели да се унеколико одужимо овом новом светом оцу и богослову Православне Цркве. Ради се о Светитељевом студиозном раду из историје Цркве, у два тома, који се зове "Историјска студија о узроцима расцепа (шизме)" .[2]
    Проучавајући ово историјско и богословско дело Светог Нектарија о узроцима великог раскола Цркве, или тачније по њему, о узроцима отцепљења Западне Цркве од Апостолске Православне Цркве на Истоку, нашли смо се често пута пред њим заиста задивљени. Навикнути често да у књигама такве врсте, написаним за последња два-три века, наилазимо често на недовољну историјску и богословску обавештеност, а и полемичку пристрасност, задивили смо се кад смо код Светог Нектарија сусрели сасвим другачију студију, студију изузетне важности по њеном осећању за историју и историјску правду и по њеним беспрекорним закључцима и резултатима. Заиста, ова нам је књига пресудно помогла у упознавању оне друге стране овог великог Светитеља, нашег савременика, која је иначе мало позната, а то је његова богословска ширина и научничка студиозност његовог духа, његова истинска наука, наука по Богу а не само по човеку, која му је и пружила ону мудру проницљивост и прозорљивост у непристрасном и епистимском изучавању и процењивању историјске истине о Цркви Богочовека Христа на земљи кроз векове.
    За иоле непристрасног читаоца постаје при читању очигледно да је ову књигу написао један заиста свети човек, са светитељском свешћу и одговорношћу пред Богом, људима и историјом. Писана је ова студија са ретким познавањем црквене историје и њених проблема, са коришћењем пре свега аутентичних историјских извора, а и многих историјских студија (и то на више европских језика), али без повођења за грешкама једних или других од њих. Због тога и резултати у њој, изведени из непристрасног проучавања историје Цркве првих петнаест векова, стављају ову књигу међу најбоље до данас написане студије овакве врсте, и, шта више, изнад многих и од најбољих, јер се у њој појављује облагодаћена хришћанска савест Светитеља Нектарија, чиста од пристрасне предубеђености која је често присутна и код великих историчара.
    Ово дело написао је Свети Нектарије године 1895, но оно је такво да ни данас није ништа изгубило од своје актуелности и интересантности. Повод пак за писање био му је следећи. У прошлом су веку папе из Рима упућивале више пута своје позиве Православној Цркви: да се присаједини Риму и потчини "монократорији" Римског понтифекса. Тако, папa Пије IX (1846-78), онај исти папa што је касније (1870.г) држао I Ватикански концил на коме је прогласио догмат о папској "непогрешивости", две године по своме узласку на папски престо (тј. 1848..) послао је једну своју енциклику "Источнима", којом је призивао Православне на потчињење Риму и себи. На папску енциклику дат је тада онај блистави одговор Православних, познат као "Посланица Православних патријарха Истока" (исте те 1848. године).[3] Овај надахнути одговор Православних патријараха, пун еванђелског духа и неоспорне историјске истине, имао је велики одјек широм православног народа свих помесних Православних Цркава,[4] и сигурно да је утицао и на Светог Нектарија и његово писање ове студије. Затим, деведесетих година, управо 1895, дошао је из Рима следећи "позив на потчињење", упућен Православнима од стране папе Лава XIII (1878-1903), на који је такође дат одговарајући одговор од стране Св. Синода Цариградске Цркве те исте године.[5] Управо овим поводом написана је и студија Светог Нектарија и она представља његов одговор на горњи папски позив.
    Оба споменута одговора Православних епископа, као и овај опширни историјски одговор Светог Нектарија, такође епископа Православне Цркве, ни у ком случају нису мотивисани нити испуњени неким "духом мржње", "нетрпељивости" или "полемике", како данас воле често да кажу извесни "бестрасни" и "великодушни" екуменисти (попут, на пример, покојног патријарха Атинагоре и присталица такве врсте "екуменизма"), клеветајући уствари на тај начин многе свете поборнике Православља за последњих десет векова.[6] Напротив, Посланице Православних патријараха и епископа и ово историјско-богословско дело Светог Нектарија написани су у духу еванђелског смиреноумља и кротости али и истинољубивости, у духу апостолско-предањске вере доживљаване увек у свези мира и љубави, љубави Истине и истине Љубави, божанске и богочовечанске. Тако су говорили и писали Свети Оци, и тако треба да говоре и пишу одговорни за праву веру и спасење свога народа православни Епископи. Такав је био Свети отац Нектарије, епископ Пентапољски, човек и јерарх свет и облагодаћен, од Бога потврђен и запечаћен светошћу живота, православношћу вере и боголикошћу љубави и човекољубља, те је зато тако и писао.[7] Зато читаво његово дело прожима не "мржња" нити "полемика", него чиста и просвећена црквена савест његова, светитељска савест, која све мери Еванђељем Спаситеља Христа, који је Глава и Господ Цркве, а и неумитном истином историје каква је кроз векове постојала и живела и испољавала се у Цркви Божјој, све до великог расцепа и отцепљења Рима од Православља.
    Епископ захумски
    херцеговачки Атанасије (Јевтић)
    (Из књиге "Бог отаца наших", Хиландар, 2000.)
    * * *
    ПАТРИЈАРШИЈСКА И СИНОДАЛНА ПОСЛАНИЦА
    Високопреосвећеној и преосвећеној браћи митрополитима и епископима, свештенству и свем благочастивом и побожном православном народу најсветијег апостолског и патријаршијског престола цариградског
    Сећајте се својих старешина,
    који вам проповедаху реч Божију;
    гледајући на свршетак њихова живота,
    угледајте се на веру њихову.
    Исус Христос је исти јуче и данас и у векове
    (Јев. 13,7-8).
    1. Великим болом обузета је и дубоко ожалошћена свака побожна и православна душа која се искрено залаже за славу Божју, гледајући како непријатељ добра и човекоубица још од почетка, подстакнут завишћу према људском спасењу, не престаје никако да сеје по њиви Господњој разни коров и кукољ који смета успевању пшенице. Отуда је то да се одвајкада појављује јеретички кукољ у Цркви Божјој, који је много пута сметао и још смета да се спасе род људски у Христу, и који се као семе лукавства и као трули део праведно сече и одваја од здравог тела православне Саборне Христове Цркве. Тако је у последња времена тај лукави демон отцепио од Православне Христове Цркве све народе на Западу, уселив у римске епископе мисли прекомерно лажне уобразиље, из које се изродише разна новачења, бесмислена и супротна Еванђељу. И не само то, него се римске папе с времена на време свим силама муче и труде да потчине себи и својим заблудама Православље на Истоку, које је неповређено, чисто и предањскк очувало всру тражећи сједињење Саборне Христове Цркве, на начин њима својствен, прост, неоснован.
    2. И тако, садашњи блажењејши папа римски Лав XIII, поводом свога епископског јубилеја, обнародовао је, месеца јула прошле спаситељске године, окружну посланицу, упућену владаоцима и народима целе Васељене, којом позива уједно и чашу Православну Саборну и Апостолску Христову Цркву да се сједини с папским Престолом; a то сједињење, мисли, може бити само ако се призна његово архијерејско првенство и највиша духовна и световна власт у целој Цркви, и ако се он призна за јединог намесника Христовог на земљи и делиоца сваке благодати.
    3. Свако хришћанско срце дужно је да жели сједињење цркава; а нарочито ватрено то сједињење жели Васељенско Православље које је задахнуто истинитим духом побожности имајући у виду божанствени циљ ради којег је установљена Црква од Богочовека и Спаситеља нашег Христа; оно жели то сједињење у једном правилу вере, и на основу апостолског и предањског учења, где је доиста, камен крајеугаони сам Исус Христос (Ефес, 2,20). И за то се свакодневно у својим јавним молитвама моли Господу да уједно скупи растурене и поврати заблуделе на прави пут истине, који једини води к животу свих тј. јединородном Сину и Логосу Божијем, Господу нашем Исусу Христу. Сагласно оваквој светој тежњи и овим путем, наша Православна Христова Црква увек је готова да прими сваки предлог о сједињењу, ако само римски епископ одбаци једанпут за свагда многа и разна противеванђелска новачења, која је самовољно увео у своју цркву, а која су и изазвала жалосно отцепљење Западне од Источне цркве, и ако се поврати на поље светих седам Васељенских Сабора, који су сакупљени били у Духу Светом из заступника свих светих Божијих Цркава, ради расветљења праве вере и учења, против заблуделих јеретика сабора који имају општу потврду и трајност у Цркви Христовој. Православље је вазда, и списима и окружним посланицама, јасно и отворено доказивало папској цркви да све дотле док ова остаје при својим новачењима, а Православна Црква при Божанским и апостолским предањима и установама првих девет векова хришћанства, за које време западне цркве беху у заједници и једном учењу с источним црквама, свака реч о сједињењу остаје узалудна и празна. Услед тога смо и ћутали до сада и не сматрамо за вредно узети у обзир папску окружницу о којој је реч, мислећи да је некорисно говорити ушима које не чују. Али пошто је папска Црква од некога времена напустила пут уверавања и преговарања, и на опште чуђење, непојмљиво отпочела саблажњавати свест простодушнијих православних хришћана својим варљивим посланицима, као и слањем на Исток, у оделу и с капом на глави, као што је прописано и за православне свештениике, оних који се јављају у облику Христових апостола (2. Кор. 11,13), а употребљава и многа друга и различна средства ради постигнућа свога прозелитског циља, TO no светој дужности отпуштамо ову патријаршијску и синодалну окружницу, ради очувања Православне Вере у благочашћу, знајући да је "чување истинитих канона (правила) озбиљна дужност свакога, а много више оних који су се удостојили да управљају и да се брину о другима." (Фотије, 3. писмо, т. 10).
    4. Постоји, као што је речено, света и срдачна жудња Свете Саборне и Апостолске Христове Цркве за сједињењем отцепљених Цркава с њом у једном канону (правилу) вере; а без овога онемогућено је свако јединство у вери и постигнуће жеље о сједињењу Цркава; и када тако стоје ствари, онда се доиста чудимо да Блажењејши Папа Лав XIII, иако и сам признаје истинитост овога, пада у очевидну противуречност, изјављујући с једне стране, да истинитост јединства лежи у истинитом и једном веровању, a с друге опет да свака црква и после сједињења може чувати и држати своје догме и канонске одредбе, макар ове биле и различне од папске цркве, као што се види из новије енциклике Блажењејшег од 30. новембра 1894. године.
    А противречност је очевидна кад у једној и истој Цркви један верује да Свети Дух исходи од Оца, а други да исходи од Оца и Сина; кад један кропи или облива (рантисмос), а други погружује трипут у воду (баптисма); кад један употребљава квасни хлеб у Светој тајни Божанске евхаристије (ензомос), a други неквасни (азимос); кад један причешћује народ из Св. Чаше, а други то чини само Св. Хлебом, и томе слично. Шта дакле има да покаже ова противречност: поштовање еванђелских истина свете Христове Цркве и савршено признање истих, или нешто друго - ми то нећемо да кажемо.
    5. Но, ако би икада дошло до остварења ове побожне жеље, до сједињења Цркава, пре свега биће нужно да се одреди једно опште начело и основ; а тако поуздано и опште начело и основ не може да буде ништа друго него учење еванђелско и седам светих Васељенских Сабора. Држећи се дакле овог учења, које до отцепљења беше опште за Цркве, Источну и Западну, дужни смо са искреном вољом и жељом испитати и увидети ову истину: како је веровала тада целокупна на Истоку и Западу једна, света Саборна и Православна Апостолска Христова Црква, и то држати неповређено и неизмењено. Све пак, што је у доцнија времена додато или одбачено, обавеза је и света дужност свакога, ако искрено тражи славу Божју а не своју славу, да у духу побожности и благочешћа то исправи, имајући на уму да ако остане при својим заблудама и извртању истине, узима на себе тешку одговорност пред неумитним судом Христовим. Кад о овоме говоримо, никако не мислимо на разлике које се односе на типичне свештене одредбе и песме, или свештене одежде и томе слично, које су небитне, као и у старо доба, и које најмање вређају суштину и јединство у вери него на оне битне разлике које се односе на богомдане догмате вере и на Богом установљену канонску управу Цркава. Свети Фотије вели: "Оно, што су једни установили и узаконили, други да чувају и тим чуварима не чинити неправду, а ни безакоње над онима који не примају шта противно ономе што је установљено; и право би било, кад би сваки мислио и држао се онако како је одређено". (Фотије, 3. писмо, т.6).
    6. И сад, у овом светом циљу сједињења, Источна Православна и Саборна Христова Црква готова је да прима и призна свом душом ако би се десило да је што искварила, или да не држи и не чува све што су пре десетога века сагласно признавале Источна и Западна Црква: и ако из учења Божанских отаца и Богом сабраних Васељенских Сабора докажу Западњаци, да се читао кадгод пре деветога века Символ Вере с додатком (Filioque, nap. prir.) у тада православној Западној Римској Цркви, или да је уотребљавала она неквасни хлеб, или признавала учење о ватри чистилишта, обливање место погружења, непорочно зачеће Приснодјеве, световну власт или непогрешивост и апсолутно господарство епископа рисмког онда нећемо имати ништа да приговоримо; међутим јасно се показује и види, као што то признају и сами Латини, они који љубе истину, да Источна и Правосланвна Саборна Христова Црква држи и чува старе предане јој догме које су уопште тада биле признате на Истоку и на Западу, а да је Западна преиначила ове разним новачењима, и онда је јасно чак и за малу децу, да природнији пут за сједињење јесте повратак Западне Цркве ка старом догматском и управном стању, зато што се вера не мења временом или приликама, него остаје свакад и свуда иста, јер је једно тело, један Дух каже као што сте и позвани у једну наду звања својега; један Господ, једна вера, једно крштење; један БОГ и Отац свију, који је над свима, кроза све, и у свима нама (Еф. 4,46).
    7. Једна, дакле, Света Саборна и Апостолска Црква седам Васељенских Сабора, сагласно еванђелским речима, веровала је и догматизовала да Свети Дух исходи од Оца: али на Западу, већод IХ века, почеше вређати и извртати свети Символ Вере састављен и утврђен Васељенским Саборима, и самовољно проносити мисао да Свети Дух исходи и од Сина. Папи Лаву XIII сигурно he бити познато да је његов православни претходник и имењак, Лав III, 809. године саборно одбацио и жигосао овај противеванђелски и неумесни додатак "и од Сина" (filiioque) и написао неповређено и без икаквог додатка свети символ I и II Васељенског Сабора на две спојене таблице, грчки и латински, с примедбом: "ово је ставио Лав из љубави ради чувања Православне Вере" (Наес Leo posui amore et cautela fidei orthodoxae). (У "Животопису папa" , од Анастасија Презвитера и библиотекара римског, види "Vitam Leonis III" Живот Лава III). А свети Фотије, помињући рад православног папе римског Лава III против јеретика, у познатом свом писму упућеном митрополиту Аквилијском у Италији, изражава се овако: Јер, и Лав римски архијереј, онај стари и опет после њега нови Лав, једно су исто мислили о Саборној и Апостолској Цркви, о светим архијерејима пре њих, и о апостолским установама. Као што се види: први је много допринео да се састане четврти Свети Васељенски сабор, пославши своје са стране заступнике од свештених људи и своје сопствено писмо у коме и Несторија и Евтихија укорава и осућује, и у коме се види да Свети Дух исходи од Оца, као што је то догматима ранијих Сабора утврђено, а не и од Сина. Тако исто поступа и доцнији Лав, вером па и звањем исти. Овај ватрени ревнитељ побожности није допуштао ни на који начин, да се варварским језиком вређа наше благочастиво учење; јелинским гласом даде се, као што беше упочетку речено, онима на западу славити и преузносити Свету Тројицу. И не само речју и заповешћу да је то тражио, него је и на таблицама неким у облику стубова написао и на вратима црквеним утврдио и ставио тако на увид свакоме, како би свима било лакше изучавати благочешће и уклонити метод скривених и празнословних, који оскрвњава благочешће наших хришћана" (deuteron aitiion eisagen para ton patera, toe Psion ton omotios tu genitenti Psif ex ton Patros exporeno meno Penumatos). Ова двојица свештених људи који су светлели својом побожношћу и све неповређено сачували, нису били једини на Западу. Исто тако, једва у Х веку, или у почетку једанаестог, у Риму је и званично у свети Символ Вере уведен онај противјеванђелски и недозвољени додатак; а пошто римска црква остаје при својим новачењима и не враћа се догамама Васељенских Сабора, она узима потпуну одговорност пред једном, светом Саборном и Апостолском Христовом Црквом, која се тврдо држи старих одредаба и у свему чува предани јој завет вере, покоравајући се тако и апостолској заповести: Добро завештање сачувај Духом Светим који обитава у нама; клони се поганих и празних разговора и спорова лажно названога знања, којему се неки приволеше и отпароше од вере (2. Тим. 1,1415; 1. Тим,. 6, 20).
    8. Једна, света, Саборна и Апостолска Црква седам Васељенских Сабора, крштава трикратним погружењем у воду, a папa Пелагије опозива заповест Господњу о трикратном погружењу; још и у XIII веку држало се на Западу крштење кроз трикратно погружење, а јасни су сведоци томе и саме Погружаонице (баптистеријуми) које се још налазе очуване у старијим храмовима у Италији; али у доцнија времена уведено је и примљено кропљење и обливање у папској Цркви, која још остаје у овом новачењу, ширећи тако све више јаз који је ископала, док православни, остајући верни апостолском предању и одредбама Цркве седам Васељенских Сабора, "стално се боре за општу тековину и отачаско благо здраве вере".
    9. Једна Света, Саборна и Апостолска Црква седам Васељенских Сабора, по примеру Спаситеља нашег, вршила је Божанску Евхаристију више од хиљаду година на Истоку и на Западу квасним хлебом, као што то сведоче и сами папски богослови који љубе истину; али папска Црква, још од једанаестог века, учинила је једну новину тиме што је у тајну Божанске Евхаристије (причешће) увела и употребљава неквасни хлеб.
    10. Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква седам Васељенских Сабора, примила је да се свети дарови освештавају после молитве за призивање Светога Духа, благословом свештеника, као што то тврде и стари типици Рима и Француске; но доцније је Римска Црква и у томе показала своје новачење, те је примила самовољно то да освештање светих дарова бива с возгласом Господњих речи: "Узмите, једите, ово је тело моје; пијте из ње сви, ово је крв Моја Новога Завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова." (Мт. 26, 27).
    11. Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква седам Васељенских Сабора, држећи се заповести Господње, "пијте из ње сви" (Мт. 26,28), давала је причешће свима из Свете чаше, али папска Црква од IX века на овамо и овде је увела једну новину, којом се световњаци лишавају причешћа из Свете Чаше, што је противно заповести Господњој и општој практици старе Цркве, чему су се противили и забрањивали то многи од старих православних римских епископа.
  6. Волим
    Милан got a reaction from Biky83 in Житије светог Нектарија Егинског и Његова чуда и поуке   
    СВЕТИ НЕКТАРИЈЕ ЕГИНСКИ
    ПОУКЕ
    О СПАСИТЕЉЕВОМ УСТАНОВЉЕЊУ ЦАРСТВА БОЖИЈЕГ НА ЗЕМЉИ, ОДНОСНО ЦРКВЕ
    Наш Господ Исус Христос је, будући Цар, саздао Царство небеско на земљи убрзо након свог Вазнесења, када је сео са десне стране Оца и када је од Превечног Оца добио сву пуноћу власти на небу и на земљи.
    Његово Царство на земљи јесте Његова Црква. Будући да је Он Цар, Исус се стара о њој, поставља правила, уобличује виђења и пророштва и укида жртву и приношење (Дан.9;24 и даље). Он њиме вечно управља, руководи и влада уз помоћ Својих свештенослужитеља. Он непрестано и преизобилно даје дарове Духа Свога Светога, како би укрепио, увећао и проширио Своје Царство. Цар-Спаситељ освећује, теши, чува, узвисује и прославља народ Свој (в. Јн.15;26 и Дела ап.2;33-36).
    Будући да је Цар, Господ у Свом Царству установљује поредак дајући Цркви служитеље. Будући да је Цар, Исус је Свом народу подарио Закон. Будући да је Цар, Он призива народ да верује у Њега. Будући да је Цар, од Својих следбеника захтева да чак и свој живот жртвују ради Њега и Његовог Царства. Будући да је Цар, Он је објавио рат злу и посредством милосрђа подарио мир. Будући да је Цар, Исус царује у срцима верујућих, који су посредством Свете Цркве сједињени са Њим.
    Онај, ко није повезан са Црквом, налази се изван Царства Христовог и лишен је велике части да буде син Царства Христовог.
    Света Црква Христова појављује се као божанствена црквена установа коју је наш Спаситељ Исус Христос основао ради спасења људског рода. Спаситељ је подарио Цркву као инструмент Своје божанствене љубави и благонаклоности према човеку. Она је вечни носилац божанствене благодати и неопходан услов људског спасења. Будући да је Цар, Господ наш Исус Христос је увек истоветан Самоме Себи и у све векове спасава оне који верују у Њега. .
    У том циљу Он је и саздао Своју вечну Цркву. Она обухвата све верујуће, од првих до последњих. Он се појављује као њена Глава одржава је као живу и дејствујућу и укрепљује у све векове. Глава Цркве у Едену, Исус Христос, био је средиште Цркве патријараха и Мојсејевог Закона, који је праобразима и символима предизображавао Цркву.
    Црква Христова је Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, од самог стварања света предодређена за људско спасење и установљена за вечно постојање.
    У свом писму Панариосу свети Епифаније расуђује о Цркви и крају каже: "Црква је била саздана још од Адамовог времена. |Била је проповедана патријарсима до Авраама и у њу су поверовали после Авраама. Открио ју је Мојсеј, о њој је проповедао Исаија. Јавио ју је Христос и она сапостоји са Њим, а ми је сада прослављамо." У 78. параграфу свог трактата о саборној Цркви свети Епифаније каже: "Карактер Цркве одређен је Законом, пророцима, апостолима и еванђелистима."
    Кирил Јерусалимски запажа да Црква укључује у себе све оне, који су веровали у Христа пре Његовог доласка. Они су сачињавали старозаветну Цркву. Осим тога, он каже да се Црква у време патријараха руководила обећањима и вером задобијеном кроз откровење, тј. не писмено него усмено. Од времена Мојсеја и пророка, Црква се руководила законом и пророштвима, тј. писменим предањем.
    На тај начин је Црква Царство Божије основано на земљи, због чега свети Златоуст каже да је она "место на којем обитавају архангели, Царство Божије и само Небо." Дух Свети који се спустио ;на њу пребива у њој у сва времена, као што је о томе говорио Спаситељ: Ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утешитеља да пребива с вама вавијек, Духа Истине кога свет не може примити, јер {га не види, нити Га познаје; а ви Га познајете јер са вама пребива, и у вама ће бити (Јн.14;16-17).
    Дух Свети који је сишао на Цркву обилно јој даје све божанствене харизме (благодатне дарове). Она је добила право да свезује и развезује грехове, да проповеда Еванђеље, да призива народ на спасење. Она је добила моћ да морално препорађа пале, да од њих учини образ Божији и да их обдари образом и подобијем. Она је Добила право да их измирује са Богом, да их учини причасницима благодати Божије, да их сједињује са Спаситељем, да Духа Светог Дарује свима који јој притичу и да их учини синовима Божијим. Она Је добила моћ да побеђује све своје противнике и да заувек остане неприступачна за њих, да руши своје непријатеље и да заувек оста не нерањива.
    Према речима светог Јована Златоустог, "када је побеђена, она остаје победница, када је понижена, постаје још лучезарнија. Рањавају је, али она не бива побеђена; поткопавају је, али она не тоне на дно; заузимају је јуришем, али она не бива разорена. Она није пасивна, напротив, она је борбена и никада не бива побеђена."
    Црква Спаситељева је уистину Царство небеско на земљи. У њој царује љубав, радост и мир. У њој обитава вера у Бога. Кроз верско чувство и унутрашње срчано знање долазимо до познања Бога, до познања скривених ствари, до познања откривене Истине. У њој очекивања задобијају наду и убеђење; у њој се остварује спасење; у њој се распростире Дух Свети и обилно излива плодове Своје божанствене благодати. У њој се расцветава божанствена ревност по Богу, савршена љубав и посвећеност Богу, исто као и непрестана жеља за бесконачним сједињењем са Богом.
    У Цркви Божијој моралне врлине достижу сами врх савршенства који је приступачан за човека. Са очишћеним духом и срцем преображеним тајинством светог крштења човек који је некада имао помрачену душу и био безосећајан усрдно и ревносно развија у себи савршено нове врлине. Црква је уистину обновила, пресаздала човека, и учинила га образом Божијим. Свети престо Цркве - то је истинска трпеза која људе храни за живот вечни. Са те трпезе верујућима се раздаје Хлеб небески, Тело небеско, и они који га окусе никада неће умрети. Свети престо, установљен у средишту Цркве Христове, јесте Трпеза Небеска. Он добија земне ствари и узноси их на небо, он добија небеске ствари и расподељује их на земљи. Свети престо Цркве додирује земљу и, истовремено, Вишњи Трон. Тај престо је страшан и за саме ангеле, који лете под сводом небеским. (Алузија на литургију у време узношења дарова и возгласа: "Твоје од Твојих Теби приносећи, од свих иза све..." Црква приноси Богу земаљско благо, тј. хлеб и вино, а заузврат добија Тело и Крв Христову...)
    Црква је очекивање, уточиште и утеха свих верујућих у Христа. Божанствени Златоуст каже: "Црква коју је Бог установио на земљи исто је што и лука у океану. Уклањајући се од животне сујете, у њој налазимо уточиште и тешимо се миром." " Не удаљуј се од Цркве, јер од ње не постоји ништа силније. Она је чвршћа од стене, виша од неба и пространија од земље. Она никада не стари него, напротив, бесконачно цвета. Због чега је у Писму названа планином? Због своје непоколебивости. Због чега је назива стеном? Због њене непропадљивости. Кроз њу су божанственим ганућем какво је, на пример, слушање Светог писма, припитомљене све дивље зве,ри, она прониче слух свакога човек, продире у душу и успављује страсти које су се тамо распламсале."
    Према речима светог Игњатија, истинска Црква је само једна.
    "Христос је један и не постоји ништа драгоценије од Њега. Дођите , у Цркву, која је једини Храм Божији, једини престо јединог Господа
    Исуса Христа, рођеног од јединог Оца..."
    Свети Иринеј, епископ лионски, ученик светог Поликарпа и слушалац светог еванђелисте Јована, у својој књизи "Против јереси" говори следеће: "немогуће је набројати све благодатне дарове (харизме) које је Црква добила од Бога у читавом свету, у име Господа Исуса Христа, распетог у време Понтија Пилата ради добра свих народа. Не уводећи их у обману или заблуду, она им бесплатно даје све што је бесплатно добила од Бога."
    Говорећи о мисији Цркве Христове, свети Теофил, епископ антиохијски (2.век) у 14. параграфу своје друге књиге упоређује Цркву са " морским острвима." Нека од њих су настањена, на њима има воде, плодова, сидришта и лука, ово пружају онима што су изложени претњама морских бура. Исто тако је и свету, узбурканом и раздираном грехом, Бог дао храмове које називамо светим црквама, у којима се као у сигурним острвским лукама налази веронаука Цркве. К њима притичу они који желе да се спасу. Они постају следбеници Истине и на тај начин избегавају суд и гнев Божији.
    Остала острва су стеновита, на њима нема ни воде ни плодова, дивља су и ненастањена. Она представљају опасност за путнике и бродоломнике. На њима се разбијају лађе и гину путници. Таква су порочна вероучења која се називају јересима. Будући да нису руковођена речима Истине, она уводе у заблуду све који им се приближе. Таква учења су слична пиратима који, натоваривши своје лађе и лутајући по таласима, разбијају своје лађе од таква острва и заувек их губе. Тако је и са онима који се удаљују од истине и пропадају у заблудама."
    Божанствени Григорије Богослов у свом првом слову против Јулијана Отпадника овако говори о Цркви: "Ти се противиш наслеђу Христовом, великом и непролазном, које је створио као Бог и наследио као човек. Оно је проглашено Законом, испуњено је благодаћу, Христос га је препородио, пророци су га усадили, апостоли су га свезали, а еванђелисти одгајили..."
    У Беседи о саборној вери свети Епифаније Кипарски каже: "Црква је наша мајка. Она је чиста и прекрасна невеста пристигла из Ливана. Она је рај великог уметника, обитавалиште Светога Цара, невеста целомудренога Христа, непорочна дјева, заручена са једним Жеником. Прозрачна је као вео, прекрасна као луна, изабрана као сунце. Закон ју је прогласио блаженом и она седи са десне стране Цара."
    Црква је откровење које се непрестано извршава у свету. У њој се Бог открива на многе и различите начине, и потврђује Своје присуство Својим божанственим силама. У Првој посланици Коринћанима апостол Павле говори о Цркви коју је основао Христос: И ове постави Бог у Цркви: прво апостоле, друго пророке, треће учитеље, затим чудотворце, онда дарове исцељивања, помагања, управљања, различитих језика (1.Кор.12;28).
  7. Волим
    Милан got a reaction from Biky83 in Житије светог Нектарија Егинског и Његова чуда и поуке   
    ПОУКЕ
    СВЕТИ НЕКТАРИЈЕ ЕГИНСКИ

    Поново јој се јавио у сну, одевен у епископске одежде, и благим гласом рекао: "Жарко желим да помогнем људима јер видим Христа. Он је још увек распет..."
    Након дуге паузе, светитељ је додао: "Присутан сам у свету својим моштима. Нека свештеник који ме познаје,благослови све који долазе тражећи олакшање, очишћење или опроштај... Моје мошти су мој епитрахиљ.".
    Из Житија Светог Нектарија Егинског
    Линк са Светосавља: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/NektarijeEginskiPouke/NektarijeEginskiPouke.htm
    СВЕТИ УГОДНИЧЕ БОЖИЈИ НЕКТАРИЈЕ, МОЛИ БОГА ЗА НАС ГРЕШНЕ.
  8. Волим
    Милан got a reaction from Biky83 in Житије светог Нектарија Егинског и Његова чуда и поуке   
    АКАТИСТ И МОЛИТВЕ СВЕТОМ НЕКТАРИЈУ ЕГИНСКОМ
    ТРОПАР, ГЛАС 1
    Силиврије изданак и Егине чувара који се у последње доба јави, врлине пријатеља искреног, Нектарија поштујмо верни као божанственог служитеља Христовог: јер точи многобројна исцељења онима који благочестиво кличу: слава Христу Који те прослави, слава Ономе Ко ти даде благодат чудеса, слава Ономе Који кроз тебе свима исцељење дарује.
    КОНДАК, ГЛАС 8
    Православља звезду новосветлу и Цркве новостворену ограду опевајмо у весељу срдачном: јер прослављен дејством Духа, исцељење точи и благодат штедру онима који кличу: радуј се, оче Нектарије.
    Кондак 1
    Богоизбрани Нектарије, Митрополите пентапољски и Чудотворче егински, приносимо ти мољења за болесне сроднике наше, јер си се као исцелитељ чудотворни од рака и од болести других јавио, свецелој васелени благодат дарујући. Због тога ти једним устима и једним срцем свагда кличемо: Радуј се, Нектарије, архијереју Божији!
    Икос 1
    Ангела Чувара у Светоме Крштењу добивши, од младости своје к равноангелском животу си стремио, оче наш Нектарије. Сада, пак, са Ангелима гледањем Славе Божије насладошћујући се, моли свих Ангела Владику за оне који ти овако певају:
    Радуј се, родитеља венчаних плоде благословени!
    Радуј се, од утробе материне Богом освештани!
    Радуј се, ти који си се од детињства послушности научио!
    Радуј се, ти који си од младости Свето Писмо изучио!
    Радуј се, Божијих речи књиго надахнута!
    Радуј се, жива таблицо богољубља!
    Радуј се, за кротост и смирење Богом изабрани!
    Радуј се, ти који си духовнога ради учења дом свој оставио!
    Радуј се, јер се тебе ради бура страшна на мору утишала!
    Радуј се, јер се појасом твојим сломљена катарка учврстила!
    Радуј се, орле неболетни, умном молитвом окрилаћени!
    Радуј се, јелене који си изворе покајања пронашао!
    Радуј се, Нектарије, архијереју Божији!
    Кондак 2
    Видевши те како се у ваздуху молиш, монахиња нека се престраши, богољупче. Ти, пак, дар молитве скривајући, уста монахињина забраном си запечатио, Господу у срцу кличући: Алилуја!
    Икос 2
    Ум си Христов молитвом стекао, Свети Нектарије, да разумеш шта је воља Божија - добра, угодна и савршена. Научи и нас да, на свакоме месту, без гнева и сумње, подижемо руке к Богу, да примиш од нас похвално клицање:
    Радуј се, ти који си у долини плача усхођење к Небу започео!
    Радуј се, ти који си плодове Духа донео!
    Радуј се, чедо Горе Атонске!
    Радуј се, кључу молитве Исусове!
    Радуј се, древне побожности светлосниче!
    Радуј се, граде Свете Тројице!
    Радуј се, благодаћу осењени!
    Радуј се, Херувиме огњени!
    Радуј се, ти који си со земљи обећана!
    Радуј се, ти који си у сузама сејао, а жњео са радошћу!
    Радуј се, ти у коме је процветала светиња Христова!
    Радуј се, јер је Бог кроз тебе добродејствовао!
    Радуј се, Нектарије, архијереју Божији!
    Кондак 3
    У силу Свевишњега оденувши се, оче Нектарије, силу си речи Христових потврдио: "У Царству Моме," како говори Христос, "нити се жене, нити удају", већ као Ангели на Небесима непрестано поју: Алилуја!
    Икос 3
    Пречиста Богородица, на располагању имајући свеколику војску небеску, тебе угодниче, као Ангела у телу, за прославитеља чудеса Својих изабра. Ми, пак, Дјевин омофор над тобом видећи, са страхом и љубављу припадамо ти, кличући:
    Радуј се, тајанствени изабраниче Богоматерин!
    Радуј се, заповести Њених испунитељу!
    Радуј се, ти који си дух кротости од Голубице Пречисте примио!
    Радуј се, ти који си у песмама духовним Свагдадјеву прославио!
    Радуј се, ти који си да угађаш Царици Неба и земље научио!
    Радуј се, ти који си молитвама Матере милост у Сина стекао!
    Радуј се, меро праведности и палато мудрости!
    Радуј се, висото расуђивања и дубино смирења!
    Радуј се, крине егински, што нам нектар покајања истачеш!
    Радуј се, пчело едемска, што медом богословља нас храниш!
    Радуј се, мироварнице која нам миро изливаш!
    Радуј се, Нектарије, архијереју Божији!
    Кондак 4
    Када је јереј твог храма - Нектарије, у очајање пао, јер је рану од рака крвоточиву на грудима имао, ти си му се, као у телу, тад јавио и поцеловао га. Он је, пак, исцелеље добивши од тебе, који си потом невидив постао, са сузама Богу завапио: Алилуја!
    Икос 4
    Многи чуше за дивно исцељење што си, за живота, учинио, када си се онима који, у земљи канадској, Свету Литургију служаху, у Духу Светоме јавио, Чудотворче Нектарије, и тамошњег узетог човека, к Чаши га призвавши, подигао. И тај је, по свом исцељењу, до острва Егине дошао тебе у телу сусревши, велегласно клицао:
    Радуј се, лекару гостољубиви и похвало Грчке!
    Радуј се, ти који си славу Николе Чудотворца стекао!
    Радуј се, реко доброте!
    Радуј се, милосрдни Самарјанине!
    Радуј се, даром чудотворења обдарени!
    Радуј се, ти који намучене посећујеш!
    Радуј се, ти који нас чудима истинитим утешујеш!
    Радуј се, јер оно што је другима немогуће, теби је могуће!
    Радуј се, јер жалости наше на радост окрећеш!
    Радуј се, ти који сузе са очију наших отиреш!
    Радуј се, ослободитељу ђавоиманих!
    Радуј се, исцелитељу од рака!
    Радуј се, Нектарије, архијереју Божији!
    Кондак 5
    Богопокретаном звездом покајања над васелену узишао си, оче, непрестано нам сјајећи зрацима што сакрушују људска безакоња. Обасјај и умове наше да грехе своје сагледамо и да Владику умилостивимо, појући: Алилуја!
    Икос 5
    Чисте девојчице, архијереја свога видевши где у лепоти душе и тела пред Богом стоји и, у њему великог молитвеника и чудотворца препознавши, једногласно ти ускликнуше, Свети Нектарије:
    Радуј се, Христа свагдашње обиталиште!
    Радуј се, Духа Светога предивна ризнице!
    Радуј се, царско свештенство Великог Првосвештеника!
    Радуј се, призвани к Престолу Вечнога Цара!
    Радуј се, Тела Христовог сателесниче!
    Радуј се, Крви Свете причасниче!
    Радуј се, гласниче покајања!
    Радуј се, заступниче наш пред Богом!
    Радуј се, нектаре који веселиш Ангеле!
    Радуј се, пламену који демоне сажижеш!
    Радуј се, пучино милости!
    Радуј се, море чудеса преславних!
    Радуј се, Нектарије, архијереју Божији!
    Кондак 6
    Проповедниче Јединога Доброга, Нектарије блажени, смирио си се под моћну руку Божију и Она те узвиси. Не заборави на чеда своја, што витла их пучина узбуркана, већ их на обалу смирења изведи, да узвеличају Бога твога, појући: Алилуја!
    Икос 6
    Просијалу светлост блаженства Христових стекао си постепено, богомудри Нектарије: кротошћу и миром, уздржањем и љубављу душу своју си просветлио, да од нас сад слушаш ово:
    Радуј се, ти који си ризу смирења понео!
    Радуј се, ти који си увреде праштањем покрио!
    Радуј се, ти који се мноштвом мира насладошћујеш!
    Радуј се, ти који си земљу кротких наследио!
    Радуј се, чашо плача покајнога!
    Радуј се, огледало чистоте срца!
    Радуј се, ти који си се Именом Исусовим наситио!
    Радуј се, ти који си се водама Светога Писма напојио!
    Радуј се, ти који си милост и суд објавио!
    Радуј се, ти који си љубављу непријатељство сакрушио!
    Радуј се, ти који си побожно поживео!
    Радуј се, ти који си правде ради прогоњен био!
    Радуј се, Нектарије, архијереју Божији!
    Кондак 7
    Желећи да човек Божији савршен будеш, Нектарије праведни, пут си непорочни изабрао: на егинском острву, као на барци, житејско море препливавши, победно си запевао Господу: Алилуја!
    Икос 7
    Као изврсни учитељ Новог Завета си се јавио, реч Божију животом својим проповедајући: јер борба наша није против тела и крви, већ против кнеза таме овога века. Ми, пак, крепећи се у Господу, кличемо ти, богосилни Нектарије:
    Радуј се, храбри војниче Исуса Христа! Радуј се, рано нанета духовима злобе поднебеским!
    Радуј се, ти који си свеоружје Божије примио!
    Радуј се, ти који си бедра своја истином опасао!
    Радуј се, јер ноге твоје су дивне благовешћењем мира!
    Радуј се, јер на глави твојој чврсто стоји шлем спасења!
    Радуј се, штите вере којим се верни бране!
    Радуј се, мачу двосекли који јереси посецаш!
    Радуј се, победитељу који од Дрвета живота једеш!
    Радуј се, човече Божији над којим друга смрт власти нема!
    Радуј се, сведоче вере истините!
    Радуј се, рајска грано спасења!
    Радуј се, Нектарије, архијереју Божији!
    Кондак 8
    У теби се јави савршенство чудесно, само савршенима у љубави доступно. Усаврши љубављу душе наше, љубвеобилни Нектарије, да, у човека савршеног узраставши, Богу запојемо: Алилуја!
    Икос 8
    Сав живећи у низини, попут ништих, на висотама си са Богом, то јест са Љубављу, пребивао. Даруј нам, о неботајниче Нектарије, познање љубави, у коме да ти певамо овако:
    Радуј се, јер си себе пленом љубави Божије учинио!
    Радуј се, јер си духовна чада своја љубављу уловио!
    Радуј се, јер си врат под јарам Спасов приклонио!
    Радуј се, ти који си бремена ближњих понео!
    Радуј се, у љубави укорењени!
    Радуј се, у милости утврђени!
    Радуј се, ти који си ширину и дужину Крста разумео!
    Радуј се, ти који си висоту и дубину Дрвета Крсног појмио!
    Радуј се, разумитељу љубави која разум превасходи!
    Радуј се, сасуде пуноте Божије!
    Радуј се, ти који у уму држиш све што је пречисто, доброхвално и љубави достојно!
    Радуј се, Нектарије, архијереју Божији!
    Кондак 9
    Сви Ангели и људи удивише се јављеној, у теби, светости, велики Нектарије: јер у Христу нема ни Јудејца, ни Јелина, ни роба, ни слободњака, ни мушког, ни женског, већ нова твар која Искупитељу твари поје: Алилуја!
    Икос 9
    Беседници многоречити умукоше, животу твоме дивећи се, свети оче Нектарије, јер свет си био, а себе си грешним називао; јер си духован био, а од земнога праха си узет; јер си по смрти на Небо вазнесен био, а за живота умом у ад си сишао. Ми, пак, отворивши уста, као деца кличемо ти:
    Радуј се, главо, која си веру узвисила!
    Радуј се, уста, која посрамисте безбожје!
    Радуј се, око, богопознањем просвећено!
    Радуј се, деснице, силом Божијом укрепљена!
    Радуј се, ти који си охоле умове смирио!
    Радуј се, ти који си срца горда укротио!
    Радуј се, ти који си силу у немоћи јавио!
    Радуј се, ти који у сузама радост си пронашао!
    Радуј се, ти који си умро а живиш!
    Радуј се, ти који си земни и небески!
    Радуј се, семе живота горушично!
    Радуј се, зрели класе Васкрсења!
    Радуј се, Нектарије, архијереју Божији!
    Кондак 10
    Хотећи да спасеш душу своју, као невесту девствену си је Женику једином обручио. Сада, пак, у брачну одају Христову са хором девствених ушавши, славни Нектарије, песму појеш: Алилуја!
    Икос 10
    Бедем си свима који прибегавају к теби, хвале достојни Нектарије, јер благодат имаш да болесне лечиш и к небескоме наслеђу узводиш: стога излечи и нас, чада твоја, и у Царство Христово нас узведи, да свецелом душом кличемо ти овако:
    Радуј се, старче благодатни!
    Радуј се, девственица путеводитељу изврсни!
    Радуј се, пастиру непорочни оваца непорочних!
    Радуј се, мудри сабиратељу бисера девствених!
    Радуј се, васелене духовни крманошу!
    Радуј се, Евхаристије пламени служитељу!
    Радуј се, гласе Христа смиренога!
    Радуј се, речи Духа саздатељског!
    Радуј се, у трпљењима искушани!
    Радуј се, невољама очишћени!
    Радуј се, поборниче правде Божије!
    Радуј се, наследниче славе Христове!
    Радуј се, Нектарије, Архијереју Божији!
    Кондак 11
    Појање си Богомајци приносио, угодниче Божији, Мајком Светлости Дјеву називајући; сада, пак, просветљен савршено разумљењем тајне Оваплоћења, песму узносиш: Алилуја!
    Икос 11
    Светлошћу божанске славе просвећенога гледамо те, Нектарије, у шатору славе: просветли одећу душа наших светотројичним сијањем, да ти непрестано појемо:
    Радуј се, камену драги Цареве дијадеме!
    Радуј се, муњо Онога Кога носе Серафими!
    Радуј се, јер је светла заповест очи твоје просветлила!
    Радуј се, јер си је више од злата и камења драгог заволео!
    Радуј се, сребро жежено, седам пута претопљено!
    Радуј се, гусле духовне и Спасова фруло!
    Радуј се, ти који си Име Божије у срцу своме исписао!
    Радуј се, ти који си љубављу подвиг вере оправдао!
    Радуј се, ти који си светињу Духа у телу земноме носио!
    Радуј се, ти који си душу, страстима изранављену, освештао!
    Радуј се, ти који си се праведношћу као исопом убелио!
    Радуј се, познањем Тројице озарени!
    Радуј се, Нектарије, архијереју Божији!
    Кондак 12
    Трудећи се, благодат од Бога ти дату умножио си, рабе Божији, добри и верни Нектарије; учини стога да и ми посао духовни обавимо и да, зараду стекавши, Христу запевамо: Алилуја!
    Икос 12
    Славимо чудеса твоја, пречудесни Нектарије, јер се Христос у тебе богато уселио: тога ради чудотворну десницу Његову низведи на нас који ти говоримо овако:
    Радуј се, древних Отаца наследниче!
    Радуј се, Христов нови угодниче!
    Радуј се, Велике Цркве красото!
    Радуј се, надо свемира!
    Радуј се, ти који си себе унизио а Бог те је прославио!
    Радуј се, ти који последњи беше а први постаде!
    Радуј се, ти који си једино манастир свој знао а кога зна свецела васелена!
    Радуј се, ти који са славом земаљском ништа ниси имао, а који си небеску плату примио!
    Радуј се, ти који си, по упокојењу, непокретан лежећи, болеснога подигао!
    Радуј се, ти који си се многима јавио и тако плач њихов због кончине твоје прекратио!
    Радуј се, ти који си два златника - монаштво и свештенство, од Бога примио!
    Радуј се, ти који си примљено злато, са зарадом исцелења и чудеса, Христу умножено вратио!
    Радуј се, Нектарије, архијереју Божији!
    Кондак 13
    О свештена главо, лекару дивни, архијереју Божији Нектарије! Прими ово мало, али усрдно мољење чада твојих, која верују благодати што је у теби. Даруј нам исцељење од болести и од вечне нас избави погибељи, да Христу Спасу нашем са радошћу кличемо: Алилуја!
    (Овај кодак се чита три пута, а затим икос 1: Ангела Чувара у Светоме Крштењу..., и кондак 1: Богоизбрани Нектарије, Митрополите пентапољски и Чудотворче егински...)
    Молитва прва
    О мироточива главо, Светитељу Нектарије, архијереју Божији! У време великог одступништва и безбожништва, побожношћу си просијао и сакрушио главу прегордога сатане, који нас је израњавио. Тога ради дарова ти Христос да лечиш болести неизлечиве, које нас спопадоше због безакоња наших. Верујемо: заволео те је Бог праведнога, да тебе ради нас грешне помилује, од проклетства да нас разреши, од болести да нас избави и да се по свој васелени слави страшно и преславно Име Његово, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.
    Молитва друга
    О Свети Нектарије, оче богомудри! Прими, чувару вере православне, исповедање уста људи христоименитих, који се сабраше данас у храму благодаћу Божијом која у теби живи. Вест достиже до земље (руске/српске) да се ти, велики међу Светима угодниче Божији, јављаш на свим странама света онима који призивају име твоје и од рака исцељење болеснима дарујеш.
    Чусмо за јереја, твога имењака, Нектарија, који храм у име твоје подиже, са мукама великим, јер од рака на грудима тешко боловаше и крв му сваки дан из ране истицаше и страдаше он веома, али дело свето не остављаше.
    А ти си, Светитељу многомилостиви, са Неба изненада сишао и пред њиме се у храму појавио. Он, пак, мислећи за тебе да си сабрат и један од смртних, од тебе затражи да се за њега помолиш и рече: "Болестан сам веома, али хоћу свету цркву да подигнем, да у њој Свету Литургију макар једном одслужим заједно са парохијанима, а после нека умрем, јер се смрти не бојим."
    А ти си, оче, иако бестелесан беше, сузама лице своје оросио! И загрливши страдалника, целивао си га и рекао: "Не тугуј, чадо моје, јер ћеш, пошто болешћу будеш искушан, убрзо оздравити. И сви ће за чудо ово сазнати." Овај, пак, исцеливши се, разумеде с ким је говорио, али ти си тад већ невидив постао.
    О велики угодниче Христов, Нектарије! Тај храм је данас довршен и чудеса се твоја као море умножише! Ми схватисмо да молитве праведника треба да буду подржане нашим усрђем за службу Божију и решеношћу да за Христа умиремо, да бисмо оздравили. Моле те, оче праведни, болесна чада твоја: да се на нама испуни воља Божија, добра, угодна и савршена, јер Бог неће смрти грешника, већ да се грешник обрати и жив да буде.
    Ти, пак, пророче воље Божије, исцели нас благодатним јављењем својим, да велики буде Бог на Небесима и на земљи у векове векова! Амин.
  9. Волим
    Милан got a reaction from Biky83 in Житије светог Нектарија Егинског и Његова чуда и поуке   
    12. Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква седам Васељенских Сабора, држећи се Богонадахнутог учења Св. Писма и првобитног апостолског предања, моли се и призива милост Божју ради опроштења грехова и успкојења у Господу упокојене браће (Мат. 26, 331; Јевр. 11, 39; 4.8. 2. Макав. 12, 48), али папска Црква од XII века на овамо измисли и сакупи у лицу папе, као јединога овлашћеног да умножава новачења, учење о ватри чистилишта; о вишку врлина светих и дељењу ових (за новац) онима који се моле и овоме слично, признајући уједно и награду праведницима пре општег васкрсења и суда.
    13. Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква седам Васељенских Сабора исповеда једно чисто и нескверно од Духа Светога и Марије Дјеве натприродно оваплоћење Јединородног Сина и Логоса Божјег; али Западна Црква и овде је опет увела једну новину пре једва 40 година, исповедајући необичну догму о нескверном зачећу Богородице и Приснодјеве Марије, што је непознато старој Цркви, и што је иначе нападано, у своје време, од стране одличнијих папских богослова.
    14. Ове, дакле, важне и битне разлике у вери између двеју Цркава, које су као што је речено створене на Западу, његово Блаженство оставља, и у својој енциклици као главни и тобож једини узрок несугласице истиче гатање о првенству римског епископа, и упућује нас на изворе, да потражимо и видимо шта су мислили праоци наши, и шта смо добили у првој епохи хришћанства. Но, проучавајући свете Оце и Васељенске саборе Цркве првих девет векова сазнајемо то, да се епископ Рима никад није сматрао као највиша власт и непогрешива глава Цркве, и да сваки епископ јесте глава и председник своје помесне Цркве, потчињавајући се само саборским одредбама и одлукама целе Цркве као јединим непогрешивим: од тога правила, као што то сведочи Црквена Историја, није изузетак ни епископ Рима. Једини вечни Boђ и глава Цркве јесте Господ наш Исус Христос, јер: "Он је глава телу Цркве" (Кол. 1,18) што је и својим Божанственим ученицима и апостолима при Своме вазнесењу рекао: "И ево, ја сам с вама у све дане до свршетка века. (Мт. 28, 30). У Светоме Писму, апостол Петар, кога паписти у извесном циљу држећи се апокрифних књига из I века, такозваних Псевдоклиментина, замишљају као оснивача римске цркве и првога епископа исте, примљен је као једнак једнакима на апостолском сабору у Јерусалиму и на једном месту горко је прекорен од апостола Павла. Што се тиче оног места у Еванђељу, на које нас упућује Понтифекс Рима: "Ти си Петар, и на овом камену сазидаћу Цркву своју" (Мт. 16,18), познато је сасвим и самим папистима да у првим вековима Цркве беше предање и да сви без разлике Божански и Свети Оци сасвим другачије и у православном духу тумаче да камен темељац непоколебиви, на коме је Господ сазидао своју цркву, тако да је ни врата паклена неће надвладати, метафорички подразумева право и истинито исповедање Петрово о Господу, да је Он Христос, Син Бога живога (Мт. 16, 18), на којем је исповедању вери утемељена непомична спасоносна Еванђелска проповед свих апостола и њихових прејемника. Отуда и небесни апостол Павле, тумачећи ове божанске и богодуховне речи, вели: По благодати Божјој, која ми је дата, ја сам као мудар неимар поставио темељ, a други зида на њему; али сваки нека гледа како зида. Јер темеља другог нико не може поставити осим постојећег, који је Исус Христос (1. Кор. 3, 10 11). У другоме писму, темељ, основ напретка у Христа верујућих, или чланова Тела Христова које је Црква (Колош, 1, 24) јесу апостоли и пророци: Тако дакле, нисте више странци ни дошљаии, него сте суграђани светих и домаћи сте Божији, назидани на темељу апостола и пророка, Где је угаони камен Сам Исус Христос (Еф. 2, 1920. упореди 1. Петр. 2, 4. Открив. 21, 14). Према оваквој садржини богонадахнутог учења апостолског о темељу и глави Цркве, природно је да свети оци, узимајући у обзир та апостолска предања и учења, никако нису могли имати нити се могла у њима зачети идеја о апсолутној власти и првенству апостола Петра и римских епископа, нити су могли дати Цркви какво и друго, сасвим неприродно и непознато тумачење онога места у Еванђељу, него тумачење истинито и православно, нити су могли самовољно измислити нову догму о потпуном првенству римског епископа, као тобож, наследника Петрова, јер Цркву римску није основао у главноме апостол Петар, чији је апостолски рад у Риму сасвим непознат у историји, него небесни апостол незнабожаца Павле кроз своје ученике, чија је апостолска служба у Риму иначе свакоме позната. (Види Дап. 28,15; Рим. 1,915,1516).
    15. Богоносни Оци, поштујући епископа римског само као епископа престоничког града у држави, уступише му председништво старешинство части, сматрајући га просто као првог епископа по реду, тј. првог међу једнакима, које су старешинство уступили доцније и Цариградском, када је овај Град постао престоница римске државе, као што о томе сведочи XXVIII Канон IV Васељенског Сабора у Халкидону, који између осталога, вели и ово: "Исто и ми одлучујемо и установљавамо у погледу повластица најсветије Цркве истога Цариграда, Новога Рима; јер су и престолу Рима Оци даровали повластице. Следећи пак, истоме разлогу, сто педесет најбогољубивијих епископа су признали једнаке повластице и најсветијем престолу Новога Рима" (превод еп. др. Н. Милаш). Из овога правила види се да је епископ римски раван у части епископу Цркве Цариградске и другима, осталих независних Цркава, и ни у једном се Канону ни код кога од светих Отаца ни случајно не налази да је био или да је сам епископ Рима вођ Саборне Цркве и непогрешиви судија епископа осталих независних и самоуправних Цркава, или наследника апостола Петра и намесник Исуса Христа на земљи.
    16. Свака помесна аутокефална Црква на Истоку и Западу беше сасвим независна и самоуправна у време Седам Васељенских Сабора; и као епископи аутокефалних цркава на истоку, тако и они у Африци, Италији, Галији, Германији и Британији, управљали су стварима својих Цркава, сваки кроз своје месне Синоде (саборе), при чему епископ Рима није могао никако да се меша, него је и сам био потчињен саборским одлукама. Поводом важнијих питања, која су захтевала потврду саборне Цркве, сазиван је Васељенски Сабор, који једини беше и јесте највиши Суд у Саборној Цркви. Такав беше стари црквени живот; и епископи беху независни један од другога и слободни сасвим сваки у својим границама, држећи се једино одредаба саборских, сеђаху право један поред другог на Саборима, и ни један од њих никад није захтевао монархично право над целом Саборном Црквом; и ако су каткад, подстакнути славољубљем, неки епископи римски захтевали потпуно право у Цркви непознате апсолутне власти, били су пристојно укоравани и опомињани. Дакле, очигледна је заблуда и неистинито је тврђење Лава ХШ, кад каже у својој енциклици, да пре епохе великога Фотија, име римског Престола беше свето код свих народа хришћанскога света, па и сам Исток исто тако, здруживши се са Западом без отпора, потчињен беше римском архијереју, као тобоже законитом наследнику апостола Петра, и следствено томе намеснику Исуса Христа на земљи.
    17. За девет векова Васељенских Сабора источна Православна Црква никад није признавала потпуно достојанство римских епископа у првенству, те тако никад није ни била потчињена овима, као што јасно сведочи Црквена историја. Независни односи Истока према Западу јасно се и чисто виде из оно мало врло значајних речи великога Василија, које пише и шаље светом Евсевију, епископу Самосатском: "Јер доиста, обожавајући гордост и зле обичаје, све се више нада у гордост и надувеност. И зато, ако нам Бог буде милостив, на шта нам је потребно остало? Али ако остане гњев Божији, каква нам је помоћ од западне надувености, која нити следи за истином, нити се да научити истој; лажним појмовима обузета, чини сад оно, што и раније за време Маркела." (писмо 239). Ову независност Цркве Цариградске у другој половини IХ века бранио је и Фотије, свештени Јерарх Цариградски и светилник, предвиђајући предстојећи преврат црквенога живота на Западу. Он се трудио, најпре мирним путем, да отклони опасност; али римски епископ Никола I, покушавајући да себи потчини Цариградску Цркву, својим безграничним и противканонским утицајима на Истоку, довео је ствари до растројства и жалосне црквене несугласице. Прво семе ових повластица апсолутне власти папства бачено је у Псевдоклиментине, а дотерано је и обрађено тачно за време овога Николе, у такозваним одредбама Псевдоисидоријама, које су апсолутно фалсификати указа (и писама) старих епископа Рима, на основу којих се против историјске истине и стања Цркве у злој намери проповедало да је тобож хришћанска старина дала епископима римским неограничену власт над целом Саборном Црквом.
    18. Ове догађаје, с болом у души, наводимо поново јер папска црква, иако већ признаје фалсификат и неистинитост оних одредаба, на којима се оснивају њена потпуна права и повластице, не само да, по својој навици, не тежи повратку канонима и одредбама Васељенских сабора, него и на самом измаку XIX века, ширећи јаз који већ постоји, званично је прокламовала и непогрешивост епископа Римског, на велико чуђење хришћанскога света! Православна Источна и Саборна Христова Црква, осим неисказано овлашћеног Сина и Слова Божијег, никога другог не зна да је био непогрешив на земљи; па и сам апостол Петар, којег папа мисли да је наследник, три пут се одрече Господа и два пут је укорен од Апостола Павла за неупутност према истини еванђелској (Гал. 2, 14.). После је Папа Ливерије у IV веку потписао аријанско исповедање; исто тако се Зосим, у V веку, држао јеретичког исповедања које је одрицало прародитељски грех. Вигилије је у VI веку осуђен због јереси од V Васељенског Сабора, а Хонорије, који је пао у монотелитску јерес осуђен је од VI Васељенског Сабора у VII веку као јеретик, и папе, наследници његови, признаше и примише осуду његову.
    19. Такo, имајући пред очима све ово и поступно се просвећујући ширењем писмености, народи на Западу отпочеше протествовати против новачења и захтевати, као што беше у XV веку на саборима у Констанци и Василији, повратак у црквени живот првих векова, у коме божанском благодаћу остају и остаће кроз сва времена верне Цркве православне на Истоку и Северу, које једине и чине једну Свету, Саборну и Апостолску Христову Цркву тај Стуб и тврђаву истине. To исто учинише у XVII веку у Германији епископи; a у овоме веку наука и суда, 1780. године, једнодушно се пробуди хришћанска свест у лицу виђенијих клирика и богослова германских, због изведене у Синоду Ватикана сасвим нове догме о непогрешивости папa; последица овога протеста јесу разна састављена верска друштва општине старокатолика, која одбацује папство и у свему независно од њега живе.
    20. Узалуд нас, дакле, упућује епископ Рима на изворе, те да тамо тражимо и видимо шта су мислили праоци наши и шта нам је остало из прве епохе хришћанства. У овим изворима ми православни налазимо оне старе и Богом дане благодати, којих се и до данас брижљиво држимо, а никако новачења која родише доцнија времена, сујетних мисли на Западу, и које је усинила Западна Црква и чувала их до данас. Православна, дакле, Источна Црква, с правом се у Христу поноси да је Црква седам Васељенских Сабора и девет првих векова хришћанства, и следствено томе једна, Света, Саборна и Апостолска Христова Црква, Стуб и тврђава истине (1. Тим. 3,15), а садашња римска Црква јесте Црква новотарија, фалсификовања списа Црквених Отаца и изврнутог тумачења Светог Писма и одбијаће се од православља докле год буде остала при својим заблудама. "Јер бољи је и часни рат, вели божанствени Григорије Назијанзин, него мир који одваја од Бога."
    21. Ово су, кратко речено, важне и самовољне новотарије папске Цркве у вери и управи Црквеној, и јасно је да исте навалице прећуткује папска енциклика. Те новотарије, које се односе на битна места вере и управног система Цркве, и које видно стоје против црквеног стања првих девет векова, чине немогућим жељено сједињење цркава; зато је неисказане жалости пуно свако побожно и православно срце, гледајући папску Цркву да гордо остаје при својим заблудама и да нимало не доприноси светом циљу сједињења, када се не одриче тих јеретичких новотарија, и не враћа се на старо стање једне, Свете, Саборне и Апостолске Христове Цркве, чији је део тада и сама била.
    22. А шта да се каже о ономе што пише Римски Понтифекс и упућује славним словенским народима? Сигурно нико и никад неће порећи то да су се, врлином и тешким апостолским трудом светих Кирила и Методија, многи од словенских народа удостојили спаситељне благодати. То сведочи историја, да су за време великог Фотија ови Грци из Солуна, апостоли Словена и присни пријатељи божанског оца, послани ради обраћања у веру словенских племена, не из Рима, већ из Цариграда, где су се и спремали за ту свету службу у свештеном манастиру Светога Полихронија, као сабраћа тога манастира. Сасвим је неправилно оно што у енциклици својој Римски Понтифекс труби, да се, тобож, породио био леп однос и узајамност између словенских племена и јерарха римске Цркве; јер и ако његово Блаженство неће да зна, опет историја јасно говори да свештени апостоли Словена, о којима је реч, више поднеше зла и опасности у раду њиховом од епископа римских, проклетствима и противзаконим радњама ових (и гнусно беху гоњени од Франачких епископа паписта), него од самих незнабожачких становника оних земаља. Зна, свакако, Његово Блаженство, да су упокојени у Господу Свети Методије и две стотине његових ученика, највиђенијих, после многе борбе против незаконе радње Понтифекса римских, протерани из Моравске и спроведени војном силом преко границе, одакле су се после расејали по Бугарској и другим местима, и да је после изгнања образованијег словенског клира (свештенства) избачена и типичност источна са словенским језиком који беше у употреби, те је тако временом уништен сваки траг православља у оним епархијама. И ово је све учињено званичном сарадњом епископа римских, на начин који најмање служи на част светињи епископског достојанства. Али од свих ових злих покушаја спасене су Божанском Благодаћу неповређене Православне Словенске Цркве, и премиле кћери православне Источне а нарочито велика и славна Богоспасајема Русија. Оне чувају и чуваће до свршетка векова православну веру, дајући јасне доказе своје слободе у Христу. Узалуд, дакле, папска енциклика обећава словенским црквама срећне дане и величину; јер благовољењем преблагога Бога имају већ сва та блага, и чврсто стоје уз своје отачаско Православље, поносећи се њиме у Христу.
    23. Пошто овако стоје ствари, a тy су и докази из Црквене Историје, који се не могу порећи, али старајући се по дужности, упућујемо реч народима на Западу, који из незнања истините и неумитне историје црквене лаковерно се повукоше и следују противеванђелским и безаконим новотаријима папства и, отцепљени тако, далеко се налазе од једне, Свете, Саборне и Апостолске Православне Христове Цркве, која је Црква Бога живога стуб, и тврђава истине (1. Тим. 3,15) и у којој светлише у побожности и православној вери њихови преци и праоци кроз целих девет векова, и беху верни и часни чланови исте, следећи верно и стално одредбама Богом сабраних Васељенских Сабора.
    24. Народи Христољубиви славних земаља на Западу! Радујемо се, иначе, гледајући Вас, да имате љубав Христову, руковођени својим здравим схватањем, да је без вере у Христа немогуће угодити Богу (Јев. 14, 16), али је јасно, само по себи, свакоме који право мисли, да спасоносна вера у Христа на сваки начин треба да је права у свему и сагласна Светоме Писму и апостолским предањима, на којима се оснива учење Божанских Отаца и седам Васељенских Сабора. Сем тога, јасно је да Саборна Црква Божија, која држи у својим крилима недирнуто, непоремећено и неповређено ту спаситељну веру, као Божански завет, онако, како је од вајкада предана, и од божанских Отаца Духом Светим развијена и утврђена првих девет векова, јесте иста, једна и једнака, непрестано кроз сва времена, а не она која се мења и различито дотерује током времена, будући да еванђелске истине никад не примају промене и измене или напредак у времену, као разни филозофски системи, јер је: Исус Христос исти јуче и данас и у векове (Јев. 13, 8). Одатле и св. Викентије из свештеног манастира Лерина у Галији, млеком отачаске побожности отхрањен, а живео је око половине V века, врло мудро и православно слика истину вере и општост Цркве, кад каже: "У самој васељенској Цркви свим средствима ваља се држати онога у шта су веровали свуда, у шта су веровали увек, у шта су веровали сви: јер васељенско је, као што показује и само значење те речи, стварно и нарочито само оно, што колико је год могуће, обухвата све уопште. А тога правила ћемо се држати само онда ако будемо следили свеопштост, старину, сагласност". Но, као што је напред речено, Западна Црква је од десетог века наовамо увукла кроз папство у себе разна страна и јеретичка учења и новачења, те се тако отцепила и удаљила од Источне и Православне Христове Цркве. И колико је нужда вашег повратка и доласка ка старим и неповређеним учењима Цркве ради постигнућа жељеног у Христу спасења, лако ћете разумети ако савесно узмете у обзир поруку Солуњанима небеснога апостола Павла, где каже: Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени било нашом речју, било посланицом." (2. Сол. 2, 15); још и Галаћанима, што пише исти божански апостол: "Чудим се, да се од Онога, који вас позва благодаћу Христовом, тако брзо одвраћате на друго еванђеље, које није друго, само што вас неки збуњују и хоће да изврћу еванђење Христово." (Гал. 1,68.) "Но клоните се тих извртача еванђелске истине јер такви не служе Господу нашем Исусу Христу него своме трбуху, и благим и ласкавим речима варају срца незлобивих." (Рим. 16,18) и дођите у крило једне, Свете Саборне и Апостолске Божије Цркве, која се састоји из целине Богом засађених благородних винограда у православној Васељени, у нераздвојном јединству једне спасителне вере у Христа, у свези мира и у Духу сједињених једне с другом светих Божијих Цркава, те да постигнете у Христу жељено спасење и да се тако и у вама прослави прехвално име Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, који је страдао за спасење света.

    25. Ми пак, који смо, благодаћу и благовољењем Преблагога Бога, часни удови Тела Христова тј. Једне, Свете, Саборне и Апостолске Његове Цркве, држимо се отачаског и апостолског предања, благочешћа и побожности. Пазимо и чувајмо се сви од лажних апостола који, долазећи у облику оваца, покушавају варати и мамити простодушнија срца код нас, разним и сумњивим обећањима, мислећи да је све право што раде, и обраћају ка унији, ако се само призна папa за највишег и непогрешивог и апсолутног господара целе Цркве и једног на земљи наследника Христовог и извор сваке благодати!!! Нарочито пак Божијом милошћу постављени епископи, пастири и учитељи светих Божијих Цркава - пазите дакле, на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе да напасате Цркву Господа и Бога коју стече крвљу Својом, (Д. ап. 20, 28) како бисмо могли дати одговора. Зато се тешите узајамно и изграђујте један другога као што и чините. А Бог сваке благодати, који вас позва на вечну своју славу у Христу Исусу, нека вас Он усаврши, укрепи и утемељи, (1. Солуњ. 5,11; 1. Петр. 5, 10) и нека пода свима да се просвете светлошћу Његове благодати и упознају истину сви који су изван и далеко од једног, светог и општег кола православног словесног стада. Јему же слава и держава во вјеки вјеков. Амин.
    Из Цариградске Патријаршије,
    августа месеца, 1895. Године.
    Константинопољски Антим
    Кизички Никодим
    Никомидијски Филотеј
    Никејски Јероним
    Бруски Натанаил
    Смирнски Василије
    Филаделфијски Стефан
    Лимнијски Атанасије
    Дирахијски Висарион
    Велеградски Доротеј
    Еласонски Никодим
    Карпат. и Касон. Софроније
    Елеветерпољски Дионисије
  10. Волим
    Милан got a reaction from Biky83 in Житије светог Нектарија Егинског и Његова чуда и поуке   
    ПАТРИЈАРШИЈСКА И СИНОДАЛНА ПОСЛАНИЦА ЕПИСКОПИМА, КЛИРУ И ПАСТВИ НАЈСВЕТИЈЕГ, АПОСТОЛСКОГ И ПАТРИЈАРШИЈСКОГ КОНСТАНТИНОПОЉСКОГ ПРЕСТОЛА
    (из 1895. године)
    СВЕТИ НЕКТАРИЈЕ ЕГИНСКИ КАО ИСТОРИЧАР ЦРКВЕ - ЕПИСКОП АТАНАСИЈЕ ЈЕВТИЋ
    (уместо предговора)
    "Ништа није драже од истине"
    Св. Фотије Велики, патријарх Цариградски
    (Посланица II папи Николи, PG 102, 596 с).
    Научивши од Свете, Саборно католичанске и Апостолске Цркве Православне да је достојно и праведно сећати се наставника и учитеља и отаца својих, који нам проповедаше и правилно управљаше реч Божју, ми православни свагда "гледамо на свршетак живљења" њиховог и "подражавамо веру њихову" православну (Јевр. 13, 7). На тај начин, и једино тако, ми живимо и постојимо као православни у овом свету и историји кроз векове. Јер од Светих Апостола и Светих Отаца ми смо научили да верујемо и живимо и спасавамо се у Цркви Христовој само заједно са "свима Светима" (Еф. 3, 18), са Светима међу којима је Господ Исус Христос као Богочовек "прворођени међу многом браћом" (Рм. 8, 29).
    Један од најновијих Светитеља, који је као "наставник и отац наш" у овој нашој епохи право говорио и правилно управљао речју Истине Божје, то јест истином Православне вере, и исту потврдио својим светим и благодатним животом и својим преподобним и богоугодним свршетком, јесте и свети чудотворац Егински Свети Нектарије, епископ Пентапољски, који се упокојио у Господу 9. новембра 1920. године, а саборно је увршћен у црквени календар Светих 1961. године.
    За све православне хришћане данас, не само за оне на Светитељевом острву Егини и у отаџбини му Грчкој, већ и свуда широм света где год живе православни који гледају на свето и чудотворно живљење Светих Отаца својих и подражавају веру њихову, довољно је само и споменути име Светог Нектарија Пентапољског и Егинског, па да се одмах разбуди у верним душама православним онај "добри залог" Духа Светог, који Светитељи положише и заложише у нас својим животом и радом међу нама и својим чесним и богоугодним "свршетком" у Господу. Свети од Христа Бога и Светитеља Његових поверени нам "залог вере" Православне јесте овај: реч Божја, Еванђеље Христово, печат и благодат Духа Светога, вера и проповед Aпостола, догмати и богословље Отаца, ороси и символи Сабора, мучеништво Мученика, исповедништво Исповедника, подвизи Подвижника, светост и чудотворство Светитеља, живљење и богослужење Православних кроз све векове на земљи и на небу. Тај свеукупни "добри залог" Духа Светог (1 Тим. 6, 20; 2 Тим. 1, 12-14), у свој његовој православно-католичанској, саборној пуноћи, имао је богато и пребогато овај нови свети отац Цркве Православне Свети Нектарије Чудотворац, и њиме као неким божанским нектаром, како се каже у његовом тропару, обогатио је и стално богати све нас православне и сав свет. Јер, по речима једног другог Светитеља наших дана, овога пута из наших крајева,[1] "док Запад богати свет књигама, Православље га богати Светитељима".
    Но Свети Нектарије Егински нас није обогатио само својим светим и чудотворним животом и личношћу, него и многим дивним историјским, богословским и духовним књигама и песмама, које се у наше дане стално издају у суседној Грчкој (у Солуну и Атини), а и преводе се у Европи и Америци. О једној таквој његовој књизи, коју ових дана издаје у Грчкој епископ са Светитељеве Егине и Идре г. Јеротеј, ми бисмо хтели да овде детаљније проговоримо и представимо је нашој богословској и црквеној јавности, чиме бисмо хтели да се унеколико одужимо овом новом светом оцу и богослову Православне Цркве. Ради се о Светитељевом студиозном раду из историје Цркве, у два тома, који се зове "Историјска студија о узроцима расцепа (шизме)" .[2]
    Проучавајући ово историјско и богословско дело Светог Нектарија о узроцима великог раскола Цркве, или тачније по њему, о узроцима отцепљења Западне Цркве од Апостолске Православне Цркве на Истоку, нашли смо се често пута пред њим заиста задивљени. Навикнути често да у књигама такве врсте, написаним за последња два-три века, наилазимо често на недовољну историјску и богословску обавештеност, а и полемичку пристрасност, задивили смо се кад смо код Светог Нектарија сусрели сасвим другачију студију, студију изузетне важности по њеном осећању за историју и историјску правду и по њеним беспрекорним закључцима и резултатима. Заиста, ова нам је књига пресудно помогла у упознавању оне друге стране овог великог Светитеља, нашег савременика, која је иначе мало позната, а то је његова богословска ширина и научничка студиозност његовог духа, његова истинска наука, наука по Богу а не само по човеку, која му је и пружила ону мудру проницљивост и прозорљивост у непристрасном и епистимском изучавању и процењивању историјске истине о Цркви Богочовека Христа на земљи кроз векове.
    За иоле непристрасног читаоца постаје при читању очигледно да је ову књигу написао један заиста свети човек, са светитељском свешћу и одговорношћу пред Богом, људима и историјом. Писана је ова студија са ретким познавањем црквене историје и њених проблема, са коришћењем пре свега аутентичних историјских извора, а и многих историјских студија (и то на више европских језика), али без повођења за грешкама једних или других од њих. Због тога и резултати у њој, изведени из непристрасног проучавања историје Цркве првих петнаест векова, стављају ову књигу међу најбоље до данас написане студије овакве врсте, и, шта више, изнад многих и од најбољих, јер се у њој појављује облагодаћена хришћанска савест Светитеља Нектарија, чиста од пристрасне предубеђености која је често присутна и код великих историчара.
    Ово дело написао је Свети Нектарије године 1895, но оно је такво да ни данас није ништа изгубило од своје актуелности и интересантности. Повод пак за писање био му је следећи. У прошлом су веку папе из Рима упућивале више пута своје позиве Православној Цркви: да се присаједини Риму и потчини "монократорији" Римског понтифекса. Тако, папa Пије IX (1846-78), онај исти папa што је касније (1870.г) држао I Ватикански концил на коме је прогласио догмат о папској "непогрешивости", две године по своме узласку на папски престо (тј. 1848..) послао је једну своју енциклику "Источнима", којом је призивао Православне на потчињење Риму и себи. На папску енциклику дат је тада онај блистави одговор Православних, познат као "Посланица Православних патријарха Истока" (исте те 1848. године).[3] Овај надахнути одговор Православних патријараха, пун еванђелског духа и неоспорне историјске истине, имао је велики одјек широм православног народа свих помесних Православних Цркава,[4] и сигурно да је утицао и на Светог Нектарија и његово писање ове студије. Затим, деведесетих година, управо 1895, дошао је из Рима следећи "позив на потчињење", упућен Православнима од стране папе Лава XIII (1878-1903), на који је такође дат одговарајући одговор од стране Св. Синода Цариградске Цркве те исте године.[5] Управо овим поводом написана је и студија Светог Нектарија и она представља његов одговор на горњи папски позив.
    Оба споменута одговора Православних епископа, као и овај опширни историјски одговор Светог Нектарија, такође епископа Православне Цркве, ни у ком случају нису мотивисани нити испуњени неким "духом мржње", "нетрпељивости" или "полемике", како данас воле често да кажу извесни "бестрасни" и "великодушни" екуменисти (попут, на пример, покојног патријарха Атинагоре и присталица такве врсте "екуменизма"), клеветајући уствари на тај начин многе свете поборнике Православља за последњих десет векова.[6] Напротив, Посланице Православних патријараха и епископа и ово историјско-богословско дело Светог Нектарија написани су у духу еванђелског смиреноумља и кротости али и истинољубивости, у духу апостолско-предањске вере доживљаване увек у свези мира и љубави, љубави Истине и истине Љубави, божанске и богочовечанске. Тако су говорили и писали Свети Оци, и тако треба да говоре и пишу одговорни за праву веру и спасење свога народа православни Епископи. Такав је био Свети отац Нектарије, епископ Пентапољски, човек и јерарх свет и облагодаћен, од Бога потврђен и запечаћен светошћу живота, православношћу вере и боголикошћу љубави и човекољубља, те је зато тако и писао.[7] Зато читаво његово дело прожима не "мржња" нити "полемика", него чиста и просвећена црквена савест његова, светитељска савест, која све мери Еванђељем Спаситеља Христа, који је Глава и Господ Цркве, а и неумитном истином историје каква је кроз векове постојала и живела и испољавала се у Цркви Божјој, све до великог расцепа и отцепљења Рима од Православља.
    Епископ захумски
    херцеговачки Атанасије (Јевтић)
    (Из књиге "Бог отаца наших", Хиландар, 2000.)
    * * *
    ПАТРИЈАРШИЈСКА И СИНОДАЛНА ПОСЛАНИЦА
    Високопреосвећеној и преосвећеној браћи митрополитима и епископима, свештенству и свем благочастивом и побожном православном народу најсветијег апостолског и патријаршијског престола цариградског
    Сећајте се својих старешина,
    који вам проповедаху реч Божију;
    гледајући на свршетак њихова живота,
    угледајте се на веру њихову.
    Исус Христос је исти јуче и данас и у векове
    (Јев. 13,7-8).
    1. Великим болом обузета је и дубоко ожалошћена свака побожна и православна душа која се искрено залаже за славу Божју, гледајући како непријатељ добра и човекоубица још од почетка, подстакнут завишћу према људском спасењу, не престаје никако да сеје по њиви Господњој разни коров и кукољ који смета успевању пшенице. Отуда је то да се одвајкада појављује јеретички кукољ у Цркви Божјој, који је много пута сметао и још смета да се спасе род људски у Христу, и који се као семе лукавства и као трули део праведно сече и одваја од здравог тела православне Саборне Христове Цркве. Тако је у последња времена тај лукави демон отцепио од Православне Христове Цркве све народе на Западу, уселив у римске епископе мисли прекомерно лажне уобразиље, из које се изродише разна новачења, бесмислена и супротна Еванђељу. И не само то, него се римске папе с времена на време свим силама муче и труде да потчине себи и својим заблудама Православље на Истоку, које је неповређено, чисто и предањскк очувало всру тражећи сједињење Саборне Христове Цркве, на начин њима својствен, прост, неоснован.
    2. И тако, садашњи блажењејши папа римски Лав XIII, поводом свога епископског јубилеја, обнародовао је, месеца јула прошле спаситељске године, окружну посланицу, упућену владаоцима и народима целе Васељене, којом позива уједно и чашу Православну Саборну и Апостолску Христову Цркву да се сједини с папским Престолом; a то сједињење, мисли, може бити само ако се призна његово архијерејско првенство и највиша духовна и световна власт у целој Цркви, и ако се он призна за јединог намесника Христовог на земљи и делиоца сваке благодати.
    3. Свако хришћанско срце дужно је да жели сједињење цркава; а нарочито ватрено то сједињење жели Васељенско Православље које је задахнуто истинитим духом побожности имајући у виду божанствени циљ ради којег је установљена Црква од Богочовека и Спаситеља нашег Христа; оно жели то сједињење у једном правилу вере, и на основу апостолског и предањског учења, где је доиста, камен крајеугаони сам Исус Христос (Ефес, 2,20). И за то се свакодневно у својим јавним молитвама моли Господу да уједно скупи растурене и поврати заблуделе на прави пут истине, који једини води к животу свих тј. јединородном Сину и Логосу Божијем, Господу нашем Исусу Христу. Сагласно оваквој светој тежњи и овим путем, наша Православна Христова Црква увек је готова да прими сваки предлог о сједињењу, ако само римски епископ одбаци једанпут за свагда многа и разна противеванђелска новачења, која је самовољно увео у своју цркву, а која су и изазвала жалосно отцепљење Западне од Источне цркве, и ако се поврати на поље светих седам Васељенских Сабора, који су сакупљени били у Духу Светом из заступника свих светих Божијих Цркава, ради расветљења праве вере и учења, против заблуделих јеретика сабора који имају општу потврду и трајност у Цркви Христовој. Православље је вазда, и списима и окружним посланицама, јасно и отворено доказивало папској цркви да све дотле док ова остаје при својим новачењима, а Православна Црква при Божанским и апостолским предањима и установама првих девет векова хришћанства, за које време западне цркве беху у заједници и једном учењу с источним црквама, свака реч о сједињењу остаје узалудна и празна. Услед тога смо и ћутали до сада и не сматрамо за вредно узети у обзир папску окружницу о којој је реч, мислећи да је некорисно говорити ушима које не чују. Али пошто је папска Црква од некога времена напустила пут уверавања и преговарања, и на опште чуђење, непојмљиво отпочела саблажњавати свест простодушнијих православних хришћана својим варљивим посланицима, као и слањем на Исток, у оделу и с капом на глави, као што је прописано и за православне свештениике, оних који се јављају у облику Христових апостола (2. Кор. 11,13), а употребљава и многа друга и различна средства ради постигнућа свога прозелитског циља, TO no светој дужности отпуштамо ову патријаршијску и синодалну окружницу, ради очувања Православне Вере у благочашћу, знајући да је "чување истинитих канона (правила) озбиљна дужност свакога, а много више оних који су се удостојили да управљају и да се брину о другима." (Фотије, 3. писмо, т. 10).
    4. Постоји, као што је речено, света и срдачна жудња Свете Саборне и Апостолске Христове Цркве за сједињењем отцепљених Цркава с њом у једном канону (правилу) вере; а без овога онемогућено је свако јединство у вери и постигнуће жеље о сједињењу Цркава; и када тако стоје ствари, онда се доиста чудимо да Блажењејши Папа Лав XIII, иако и сам признаје истинитост овога, пада у очевидну противуречност, изјављујући с једне стране, да истинитост јединства лежи у истинитом и једном веровању, a с друге опет да свака црква и после сједињења може чувати и држати своје догме и канонске одредбе, макар ове биле и различне од папске цркве, као што се види из новије енциклике Блажењејшег од 30. новембра 1894. године.
    А противречност је очевидна кад у једној и истој Цркви један верује да Свети Дух исходи од Оца, а други да исходи од Оца и Сина; кад један кропи или облива (рантисмос), а други погружује трипут у воду (баптисма); кад један употребљава квасни хлеб у Светој тајни Божанске евхаристије (ензомос), a други неквасни (азимос); кад један причешћује народ из Св. Чаше, а други то чини само Св. Хлебом, и томе слично. Шта дакле има да покаже ова противречност: поштовање еванђелских истина свете Христове Цркве и савршено признање истих, или нешто друго - ми то нећемо да кажемо.
    5. Но, ако би икада дошло до остварења ове побожне жеље, до сједињења Цркава, пре свега биће нужно да се одреди једно опште начело и основ; а тако поуздано и опште начело и основ не може да буде ништа друго него учење еванђелско и седам светих Васељенских Сабора. Држећи се дакле овог учења, које до отцепљења беше опште за Цркве, Источну и Западну, дужни смо са искреном вољом и жељом испитати и увидети ову истину: како је веровала тада целокупна на Истоку и Западу једна, света Саборна и Православна Апостолска Христова Црква, и то држати неповређено и неизмењено. Све пак, што је у доцнија времена додато или одбачено, обавеза је и света дужност свакога, ако искрено тражи славу Божју а не своју славу, да у духу побожности и благочешћа то исправи, имајући на уму да ако остане при својим заблудама и извртању истине, узима на себе тешку одговорност пред неумитним судом Христовим. Кад о овоме говоримо, никако не мислимо на разлике које се односе на типичне свештене одредбе и песме, или свештене одежде и томе слично, које су небитне, као и у старо доба, и које најмање вређају суштину и јединство у вери него на оне битне разлике које се односе на богомдане догмате вере и на Богом установљену канонску управу Цркава. Свети Фотије вели: "Оно, што су једни установили и узаконили, други да чувају и тим чуварима не чинити неправду, а ни безакоње над онима који не примају шта противно ономе што је установљено; и право би било, кад би сваки мислио и држао се онако како је одређено". (Фотије, 3. писмо, т.6).
    6. И сад, у овом светом циљу сједињења, Источна Православна и Саборна Христова Црква готова је да прима и призна свом душом ако би се десило да је што искварила, или да не држи и не чува све што су пре десетога века сагласно признавале Источна и Западна Црква: и ако из учења Божанских отаца и Богом сабраних Васељенских Сабора докажу Западњаци, да се читао кадгод пре деветога века Символ Вере с додатком (Filioque, nap. prir.) у тада православној Западној Римској Цркви, или да је уотребљавала она неквасни хлеб, или признавала учење о ватри чистилишта, обливање место погружења, непорочно зачеће Приснодјеве, световну власт или непогрешивост и апсолутно господарство епископа рисмког онда нећемо имати ништа да приговоримо; међутим јасно се показује и види, као што то признају и сами Латини, они који љубе истину, да Источна и Правосланвна Саборна Христова Црква држи и чува старе предане јој догме које су уопште тада биле признате на Истоку и на Западу, а да је Западна преиначила ове разним новачењима, и онда је јасно чак и за малу децу, да природнији пут за сједињење јесте повратак Западне Цркве ка старом догматском и управном стању, зато што се вера не мења временом или приликама, него остаје свакад и свуда иста, јер је једно тело, један Дух каже као што сте и позвани у једну наду звања својега; један Господ, једна вера, једно крштење; један БОГ и Отац свију, који је над свима, кроза све, и у свима нама (Еф. 4,46).
    7. Једна, дакле, Света Саборна и Апостолска Црква седам Васељенских Сабора, сагласно еванђелским речима, веровала је и догматизовала да Свети Дух исходи од Оца: али на Западу, већод IХ века, почеше вређати и извртати свети Символ Вере састављен и утврђен Васељенским Саборима, и самовољно проносити мисао да Свети Дух исходи и од Сина. Папи Лаву XIII сигурно he бити познато да је његов православни претходник и имењак, Лав III, 809. године саборно одбацио и жигосао овај противеванђелски и неумесни додатак "и од Сина" (filiioque) и написао неповређено и без икаквог додатка свети символ I и II Васељенског Сабора на две спојене таблице, грчки и латински, с примедбом: "ово је ставио Лав из љубави ради чувања Православне Вере" (Наес Leo posui amore et cautela fidei orthodoxae). (У "Животопису папa" , од Анастасија Презвитера и библиотекара римског, види "Vitam Leonis III" Живот Лава III). А свети Фотије, помињући рад православног папе римског Лава III против јеретика, у познатом свом писму упућеном митрополиту Аквилијском у Италији, изражава се овако: Јер, и Лав римски архијереј, онај стари и опет после њега нови Лав, једно су исто мислили о Саборној и Апостолској Цркви, о светим архијерејима пре њих, и о апостолским установама. Као што се види: први је много допринео да се састане четврти Свети Васељенски сабор, пославши своје са стране заступнике од свештених људи и своје сопствено писмо у коме и Несторија и Евтихија укорава и осућује, и у коме се види да Свети Дух исходи од Оца, као што је то догматима ранијих Сабора утврђено, а не и од Сина. Тако исто поступа и доцнији Лав, вером па и звањем исти. Овај ватрени ревнитељ побожности није допуштао ни на који начин, да се варварским језиком вређа наше благочастиво учење; јелинским гласом даде се, као што беше упочетку речено, онима на западу славити и преузносити Свету Тројицу. И не само речју и заповешћу да је то тражио, него је и на таблицама неким у облику стубова написао и на вратима црквеним утврдио и ставио тако на увид свакоме, како би свима било лакше изучавати благочешће и уклонити метод скривених и празнословних, који оскрвњава благочешће наших хришћана" (deuteron aitiion eisagen para ton patera, toe Psion ton omotios tu genitenti Psif ex ton Patros exporeno meno Penumatos). Ова двојица свештених људи који су светлели својом побожношћу и све неповређено сачували, нису били једини на Западу. Исто тако, једва у Х веку, или у почетку једанаестог, у Риму је и званично у свети Символ Вере уведен онај противјеванђелски и недозвољени додатак; а пошто римска црква остаје при својим новачењима и не враћа се догамама Васељенских Сабора, она узима потпуну одговорност пред једном, светом Саборном и Апостолском Христовом Црквом, која се тврдо држи старих одредаба и у свему чува предани јој завет вере, покоравајући се тако и апостолској заповести: Добро завештање сачувај Духом Светим који обитава у нама; клони се поганих и празних разговора и спорова лажно названога знања, којему се неки приволеше и отпароше од вере (2. Тим. 1,1415; 1. Тим,. 6, 20).
    8. Једна, света, Саборна и Апостолска Црква седам Васељенских Сабора, крштава трикратним погружењем у воду, a папa Пелагије опозива заповест Господњу о трикратном погружењу; још и у XIII веку држало се на Западу крштење кроз трикратно погружење, а јасни су сведоци томе и саме Погружаонице (баптистеријуми) које се још налазе очуване у старијим храмовима у Италији; али у доцнија времена уведено је и примљено кропљење и обливање у папској Цркви, која још остаје у овом новачењу, ширећи тако све више јаз који је ископала, док православни, остајући верни апостолском предању и одредбама Цркве седам Васељенских Сабора, "стално се боре за општу тековину и отачаско благо здраве вере".
    9. Једна Света, Саборна и Апостолска Црква седам Васељенских Сабора, по примеру Спаситеља нашег, вршила је Божанску Евхаристију више од хиљаду година на Истоку и на Западу квасним хлебом, као што то сведоче и сами папски богослови који љубе истину; али папска Црква, још од једанаестог века, учинила је једну новину тиме што је у тајну Божанске Евхаристије (причешће) увела и употребљава неквасни хлеб.
    10. Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква седам Васељенских Сабора, примила је да се свети дарови освештавају после молитве за призивање Светога Духа, благословом свештеника, као што то тврде и стари типици Рима и Француске; но доцније је Римска Црква и у томе показала своје новачење, те је примила самовољно то да освештање светих дарова бива с возгласом Господњих речи: "Узмите, једите, ово је тело моје; пијте из ње сви, ово је крв Моја Новога Завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова." (Мт. 26, 27).
    11. Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква седам Васељенских Сабора, држећи се заповести Господње, "пијте из ње сви" (Мт. 26,28), давала је причешће свима из Свете чаше, али папска Црква од IX века на овамо и овде је увела једну новину, којом се световњаци лишавају причешћа из Свете Чаше, што је противно заповести Господњој и општој практици старе Цркве, чему су се противили и забрањивали то многи од старих православних римских епископа.
  11. Волим
    Милан got a reaction from Cvijan Petrovic in Православна духовна музика   
    ПСЛАТИР НА ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКОМ
    За све оне који желе да одморе душу слушајући прелепо читање Псалтира на црквенословенском.
    Аудио датотеке су спаковане у једну RAR архиву. Када их распакујете (можете са WinRAR-ом) добијате 64 засебне аудио датотеке. 

  12. Волим
    Милан got a reaction from Saandra in Aва Јустин Поповић   
    СВЕТИ ОЧЕ ЈУСТИНЕ, МОЛИ БОГА ЗА НАС ГРЕШНЕ.
  13. Волим
    Милан got a reaction from ines in О МОЛИТВИ И МОЛИТВЕНОМ ЖИВОТУ ХРИШЋАНА   
    ИСУСОВА МОЛИТВА
    "ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ, СИНЕ БОЖИЈИ, ПОМИЛУЈ МЕ ГРЕШНОГ/ГРЕШНУ"
    Линк: http://rapidshare.com/files/253320620/Isusova_molitva.rar
  14. Волим
    Милан got a reaction from Виктор Станојевић in Осмогласник и Света Литургија   
    ЛИТУРГИЈА СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТОГ
    СТЕВАН МОКРАЊАЦ И ХОР РТС-а
    http://rapidshare.com/files/224980097/Liturgija_Sv._Jovana_Zlatoustog_i_Opelo_-_Stevan_Mokranjac.zip
    ЈОСИФ МАРИНКОВИЋ
    http://rapidshare.com/files/226991187/Liturgija_Sv._Jovana_Zlatoustog_-_Josif_Marinkovic.zip
    КОРНЕЛИЈЕ СТАНКОВИЋ
    http://rapidshare.com/files/225343300/Liturgija_Sv._Jovana_Zlatoustog_-_Kornelije_Stankovic.zip
  15. Волим
    Милан got a reaction from Sinergija in Житије светог Нектарија Егинског и Његова чуда и поуке   
    ПОУКЕ
    СВЕТИ НЕКТАРИЈЕ ЕГИНСКИ

    Поново јој се јавио у сну, одевен у епископске одежде, и благим гласом рекао: "Жарко желим да помогнем људима јер видим Христа. Он је још увек распет..."
    Након дуге паузе, светитељ је додао: "Присутан сам у свету својим моштима. Нека свештеник који ме познаје,благослови све који долазе тражећи олакшање, очишћење или опроштај... Моје мошти су мој епитрахиљ.".
    Из Житија Светог Нектарија Егинског
    Линк са Светосавља: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/NektarijeEginskiPouke/NektarijeEginskiPouke.htm
    СВЕТИ УГОДНИЧЕ БОЖИЈИ НЕКТАРИЈЕ, МОЛИ БОГА ЗА НАС ГРЕШНЕ.
  16. Волим
    Милан got a reaction from Небојша Јовановић in Житије светог Нектарија Егинског и Његова чуда и поуке   
    АКАТИСТ И МОЛИТВЕ СВЕТОМ НЕКТАРИЈУ ЕГИНСКОМ
    ТРОПАР, ГЛАС 1
    Силиврије изданак и Егине чувара који се у последње доба јави, врлине пријатеља искреног, Нектарија поштујмо верни као божанственог служитеља Христовог: јер точи многобројна исцељења онима који благочестиво кличу: слава Христу Који те прослави, слава Ономе Ко ти даде благодат чудеса, слава Ономе Који кроз тебе свима исцељење дарује.
    КОНДАК, ГЛАС 8
    Православља звезду новосветлу и Цркве новостворену ограду опевајмо у весељу срдачном: јер прослављен дејством Духа, исцељење точи и благодат штедру онима који кличу: радуј се, оче Нектарије.
    Кондак 1
    Богоизбрани Нектарије, Митрополите пентапољски и Чудотворче егински, приносимо ти мољења за болесне сроднике наше, јер си се као исцелитељ чудотворни од рака и од болести других јавио, свецелој васелени благодат дарујући. Због тога ти једним устима и једним срцем свагда кличемо: Радуј се, Нектарије, архијереју Божији!
    Икос 1
    Ангела Чувара у Светоме Крштењу добивши, од младости своје к равноангелском животу си стремио, оче наш Нектарије. Сада, пак, са Ангелима гледањем Славе Божије насладошћујући се, моли свих Ангела Владику за оне који ти овако певају:
    Радуј се, родитеља венчаних плоде благословени!
    Радуј се, од утробе материне Богом освештани!
    Радуј се, ти који си се од детињства послушности научио!
    Радуј се, ти који си од младости Свето Писмо изучио!
    Радуј се, Божијих речи књиго надахнута!
    Радуј се, жива таблицо богољубља!
    Радуј се, за кротост и смирење Богом изабрани!
    Радуј се, ти који си духовнога ради учења дом свој оставио!
    Радуј се, јер се тебе ради бура страшна на мору утишала!
    Радуј се, јер се појасом твојим сломљена катарка учврстила!
    Радуј се, орле неболетни, умном молитвом окрилаћени!
    Радуј се, јелене који си изворе покајања пронашао!
    Радуј се, Нектарије, архијереју Божији!
    Кондак 2
    Видевши те како се у ваздуху молиш, монахиња нека се престраши, богољупче. Ти, пак, дар молитве скривајући, уста монахињина забраном си запечатио, Господу у срцу кличући: Алилуја!
    Икос 2
    Ум си Христов молитвом стекао, Свети Нектарије, да разумеш шта је воља Божија - добра, угодна и савршена. Научи и нас да, на свакоме месту, без гнева и сумње, подижемо руке к Богу, да примиш од нас похвално клицање:
    Радуј се, ти који си у долини плача усхођење к Небу започео!
    Радуј се, ти који си плодове Духа донео!
    Радуј се, чедо Горе Атонске!
    Радуј се, кључу молитве Исусове!
    Радуј се, древне побожности светлосниче!
    Радуј се, граде Свете Тројице!
    Радуј се, благодаћу осењени!
    Радуј се, Херувиме огњени!
    Радуј се, ти који си со земљи обећана!
    Радуј се, ти који си у сузама сејао, а жњео са радошћу!
    Радуј се, ти у коме је процветала светиња Христова!
    Радуј се, јер је Бог кроз тебе добродејствовао!
    Радуј се, Нектарије, архијереју Божији!
    Кондак 3
    У силу Свевишњега оденувши се, оче Нектарије, силу си речи Христових потврдио: "У Царству Моме," како говори Христос, "нити се жене, нити удају", већ као Ангели на Небесима непрестано поју: Алилуја!
    Икос 3
    Пречиста Богородица, на располагању имајући свеколику војску небеску, тебе угодниче, као Ангела у телу, за прославитеља чудеса Својих изабра. Ми, пак, Дјевин омофор над тобом видећи, са страхом и љубављу припадамо ти, кличући:
    Радуј се, тајанствени изабраниче Богоматерин!
    Радуј се, заповести Њених испунитељу!
    Радуј се, ти који си дух кротости од Голубице Пречисте примио!
    Радуј се, ти који си у песмама духовним Свагдадјеву прославио!
    Радуј се, ти који си да угађаш Царици Неба и земље научио!
    Радуј се, ти који си молитвама Матере милост у Сина стекао!
    Радуј се, меро праведности и палато мудрости!
    Радуј се, висото расуђивања и дубино смирења!
    Радуј се, крине егински, што нам нектар покајања истачеш!
    Радуј се, пчело едемска, што медом богословља нас храниш!
    Радуј се, мироварнице која нам миро изливаш!
    Радуј се, Нектарије, архијереју Божији!
    Кондак 4
    Када је јереј твог храма - Нектарије, у очајање пао, јер је рану од рака крвоточиву на грудима имао, ти си му се, као у телу, тад јавио и поцеловао га. Он је, пак, исцелеље добивши од тебе, који си потом невидив постао, са сузама Богу завапио: Алилуја!
    Икос 4
    Многи чуше за дивно исцељење што си, за живота, учинио, када си се онима који, у земљи канадској, Свету Литургију служаху, у Духу Светоме јавио, Чудотворче Нектарије, и тамошњег узетог човека, к Чаши га призвавши, подигао. И тај је, по свом исцељењу, до острва Егине дошао тебе у телу сусревши, велегласно клицао:
    Радуј се, лекару гостољубиви и похвало Грчке!
    Радуј се, ти који си славу Николе Чудотворца стекао!
    Радуј се, реко доброте!
    Радуј се, милосрдни Самарјанине!
    Радуј се, даром чудотворења обдарени!
    Радуј се, ти који намучене посећујеш!
    Радуј се, ти који нас чудима истинитим утешујеш!
    Радуј се, јер оно што је другима немогуће, теби је могуће!
    Радуј се, јер жалости наше на радост окрећеш!
    Радуј се, ти који сузе са очију наших отиреш!
    Радуј се, ослободитељу ђавоиманих!
    Радуј се, исцелитељу од рака!
    Радуј се, Нектарије, архијереју Божији!
    Кондак 5
    Богопокретаном звездом покајања над васелену узишао си, оче, непрестано нам сјајећи зрацима што сакрушују људска безакоња. Обасјај и умове наше да грехе своје сагледамо и да Владику умилостивимо, појући: Алилуја!
    Икос 5
    Чисте девојчице, архијереја свога видевши где у лепоти душе и тела пред Богом стоји и, у њему великог молитвеника и чудотворца препознавши, једногласно ти ускликнуше, Свети Нектарије:
    Радуј се, Христа свагдашње обиталиште!
    Радуј се, Духа Светога предивна ризнице!
    Радуј се, царско свештенство Великог Првосвештеника!
    Радуј се, призвани к Престолу Вечнога Цара!
    Радуј се, Тела Христовог сателесниче!
    Радуј се, Крви Свете причасниче!
    Радуј се, гласниче покајања!
    Радуј се, заступниче наш пред Богом!
    Радуј се, нектаре који веселиш Ангеле!
    Радуј се, пламену који демоне сажижеш!
    Радуј се, пучино милости!
    Радуј се, море чудеса преславних!
    Радуј се, Нектарије, архијереју Божији!
    Кондак 6
    Проповедниче Јединога Доброга, Нектарије блажени, смирио си се под моћну руку Божију и Она те узвиси. Не заборави на чеда своја, што витла их пучина узбуркана, већ их на обалу смирења изведи, да узвеличају Бога твога, појући: Алилуја!
    Икос 6
    Просијалу светлост блаженства Христових стекао си постепено, богомудри Нектарије: кротошћу и миром, уздржањем и љубављу душу своју си просветлио, да од нас сад слушаш ово:
    Радуј се, ти који си ризу смирења понео!
    Радуј се, ти који си увреде праштањем покрио!
    Радуј се, ти који се мноштвом мира насладошћујеш!
    Радуј се, ти који си земљу кротких наследио!
    Радуј се, чашо плача покајнога!
    Радуј се, огледало чистоте срца!
    Радуј се, ти који си се Именом Исусовим наситио!
    Радуј се, ти који си се водама Светога Писма напојио!
    Радуј се, ти који си милост и суд објавио!
    Радуј се, ти који си љубављу непријатељство сакрушио!
    Радуј се, ти који си побожно поживео!
    Радуј се, ти који си правде ради прогоњен био!
    Радуј се, Нектарије, архијереју Божији!
    Кондак 7
    Желећи да човек Божији савршен будеш, Нектарије праведни, пут си непорочни изабрао: на егинском острву, као на барци, житејско море препливавши, победно си запевао Господу: Алилуја!
    Икос 7
    Као изврсни учитељ Новог Завета си се јавио, реч Божију животом својим проповедајући: јер борба наша није против тела и крви, већ против кнеза таме овога века. Ми, пак, крепећи се у Господу, кличемо ти, богосилни Нектарије:
    Радуј се, храбри војниче Исуса Христа! Радуј се, рано нанета духовима злобе поднебеским!
    Радуј се, ти који си свеоружје Божије примио!
    Радуј се, ти који си бедра своја истином опасао!
    Радуј се, јер ноге твоје су дивне благовешћењем мира!
    Радуј се, јер на глави твојој чврсто стоји шлем спасења!
    Радуј се, штите вере којим се верни бране!
    Радуј се, мачу двосекли који јереси посецаш!
    Радуј се, победитељу који од Дрвета живота једеш!
    Радуј се, човече Божији над којим друга смрт власти нема!
    Радуј се, сведоче вере истините!
    Радуј се, рајска грано спасења!
    Радуј се, Нектарије, архијереју Божији!
    Кондак 8
    У теби се јави савршенство чудесно, само савршенима у љубави доступно. Усаврши љубављу душе наше, љубвеобилни Нектарије, да, у човека савршеног узраставши, Богу запојемо: Алилуја!
    Икос 8
    Сав живећи у низини, попут ништих, на висотама си са Богом, то јест са Љубављу, пребивао. Даруј нам, о неботајниче Нектарије, познање љубави, у коме да ти певамо овако:
    Радуј се, јер си себе пленом љубави Божије учинио!
    Радуј се, јер си духовна чада своја љубављу уловио!
    Радуј се, јер си врат под јарам Спасов приклонио!
    Радуј се, ти који си бремена ближњих понео!
    Радуј се, у љубави укорењени!
    Радуј се, у милости утврђени!
    Радуј се, ти који си ширину и дужину Крста разумео!
    Радуј се, ти који си висоту и дубину Дрвета Крсног појмио!
    Радуј се, разумитељу љубави која разум превасходи!
    Радуј се, сасуде пуноте Божије!
    Радуј се, ти који у уму држиш све што је пречисто, доброхвално и љубави достојно!
    Радуј се, Нектарије, архијереју Божији!
    Кондак 9
    Сви Ангели и људи удивише се јављеној, у теби, светости, велики Нектарије: јер у Христу нема ни Јудејца, ни Јелина, ни роба, ни слободњака, ни мушког, ни женског, већ нова твар која Искупитељу твари поје: Алилуја!
    Икос 9
    Беседници многоречити умукоше, животу твоме дивећи се, свети оче Нектарије, јер свет си био, а себе си грешним називао; јер си духован био, а од земнога праха си узет; јер си по смрти на Небо вазнесен био, а за живота умом у ад си сишао. Ми, пак, отворивши уста, као деца кличемо ти:
    Радуј се, главо, која си веру узвисила!
    Радуј се, уста, која посрамисте безбожје!
    Радуј се, око, богопознањем просвећено!
    Радуј се, деснице, силом Божијом укрепљена!
    Радуј се, ти који си охоле умове смирио!
    Радуј се, ти који си срца горда укротио!
    Радуј се, ти који си силу у немоћи јавио!
    Радуј се, ти који у сузама радост си пронашао!
    Радуј се, ти који си умро а живиш!
    Радуј се, ти који си земни и небески!
    Радуј се, семе живота горушично!
    Радуј се, зрели класе Васкрсења!
    Радуј се, Нектарије, архијереју Божији!
    Кондак 10
    Хотећи да спасеш душу своју, као невесту девствену си је Женику једином обручио. Сада, пак, у брачну одају Христову са хором девствених ушавши, славни Нектарије, песму појеш: Алилуја!
    Икос 10
    Бедем си свима који прибегавају к теби, хвале достојни Нектарије, јер благодат имаш да болесне лечиш и к небескоме наслеђу узводиш: стога излечи и нас, чада твоја, и у Царство Христово нас узведи, да свецелом душом кличемо ти овако:
    Радуј се, старче благодатни!
    Радуј се, девственица путеводитељу изврсни!
    Радуј се, пастиру непорочни оваца непорочних!
    Радуј се, мудри сабиратељу бисера девствених!
    Радуј се, васелене духовни крманошу!
    Радуј се, Евхаристије пламени служитељу!
    Радуј се, гласе Христа смиренога!
    Радуј се, речи Духа саздатељског!
    Радуј се, у трпљењима искушани!
    Радуј се, невољама очишћени!
    Радуј се, поборниче правде Божије!
    Радуј се, наследниче славе Христове!
    Радуј се, Нектарије, Архијереју Божији!
    Кондак 11
    Појање си Богомајци приносио, угодниче Божији, Мајком Светлости Дјеву називајући; сада, пак, просветљен савршено разумљењем тајне Оваплоћења, песму узносиш: Алилуја!
    Икос 11
    Светлошћу божанске славе просвећенога гледамо те, Нектарије, у шатору славе: просветли одећу душа наших светотројичним сијањем, да ти непрестано појемо:
    Радуј се, камену драги Цареве дијадеме!
    Радуј се, муњо Онога Кога носе Серафими!
    Радуј се, јер је светла заповест очи твоје просветлила!
    Радуј се, јер си је више од злата и камења драгог заволео!
    Радуј се, сребро жежено, седам пута претопљено!
    Радуј се, гусле духовне и Спасова фруло!
    Радуј се, ти који си Име Божије у срцу своме исписао!
    Радуј се, ти који си љубављу подвиг вере оправдао!
    Радуј се, ти који си светињу Духа у телу земноме носио!
    Радуј се, ти који си душу, страстима изранављену, освештао!
    Радуј се, ти који си се праведношћу као исопом убелио!
    Радуј се, познањем Тројице озарени!
    Радуј се, Нектарије, архијереју Божији!
    Кондак 12
    Трудећи се, благодат од Бога ти дату умножио си, рабе Божији, добри и верни Нектарије; учини стога да и ми посао духовни обавимо и да, зараду стекавши, Христу запевамо: Алилуја!
    Икос 12
    Славимо чудеса твоја, пречудесни Нектарије, јер се Христос у тебе богато уселио: тога ради чудотворну десницу Његову низведи на нас који ти говоримо овако:
    Радуј се, древних Отаца наследниче!
    Радуј се, Христов нови угодниче!
    Радуј се, Велике Цркве красото!
    Радуј се, надо свемира!
    Радуј се, ти који си себе унизио а Бог те је прославио!
    Радуј се, ти који последњи беше а први постаде!
    Радуј се, ти који си једино манастир свој знао а кога зна свецела васелена!
    Радуј се, ти који са славом земаљском ништа ниси имао, а који си небеску плату примио!
    Радуј се, ти који си, по упокојењу, непокретан лежећи, болеснога подигао!
    Радуј се, ти који си се многима јавио и тако плач њихов због кончине твоје прекратио!
    Радуј се, ти који си два златника - монаштво и свештенство, од Бога примио!
    Радуј се, ти који си примљено злато, са зарадом исцелења и чудеса, Христу умножено вратио!
    Радуј се, Нектарије, архијереју Божији!
    Кондак 13
    О свештена главо, лекару дивни, архијереју Божији Нектарије! Прими ово мало, али усрдно мољење чада твојих, која верују благодати што је у теби. Даруј нам исцељење од болести и од вечне нас избави погибељи, да Христу Спасу нашем са радошћу кличемо: Алилуја!
    (Овај кодак се чита три пута, а затим икос 1: Ангела Чувара у Светоме Крштењу..., и кондак 1: Богоизбрани Нектарије, Митрополите пентапољски и Чудотворче егински...)
    Молитва прва
    О мироточива главо, Светитељу Нектарије, архијереју Божији! У време великог одступништва и безбожништва, побожношћу си просијао и сакрушио главу прегордога сатане, који нас је израњавио. Тога ради дарова ти Христос да лечиш болести неизлечиве, које нас спопадоше због безакоња наших. Верујемо: заволео те је Бог праведнога, да тебе ради нас грешне помилује, од проклетства да нас разреши, од болести да нас избави и да се по свој васелени слави страшно и преславно Име Његово, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.
    Молитва друга
    О Свети Нектарије, оче богомудри! Прими, чувару вере православне, исповедање уста људи христоименитих, који се сабраше данас у храму благодаћу Божијом која у теби живи. Вест достиже до земље (руске/српске) да се ти, велики међу Светима угодниче Божији, јављаш на свим странама света онима који призивају име твоје и од рака исцељење болеснима дарујеш.
    Чусмо за јереја, твога имењака, Нектарија, који храм у име твоје подиже, са мукама великим, јер од рака на грудима тешко боловаше и крв му сваки дан из ране истицаше и страдаше он веома, али дело свето не остављаше.
    А ти си, Светитељу многомилостиви, са Неба изненада сишао и пред њиме се у храму појавио. Он, пак, мислећи за тебе да си сабрат и један од смртних, од тебе затражи да се за њега помолиш и рече: "Болестан сам веома, али хоћу свету цркву да подигнем, да у њој Свету Литургију макар једном одслужим заједно са парохијанима, а после нека умрем, јер се смрти не бојим."
    А ти си, оче, иако бестелесан беше, сузама лице своје оросио! И загрливши страдалника, целивао си га и рекао: "Не тугуј, чадо моје, јер ћеш, пошто болешћу будеш искушан, убрзо оздравити. И сви ће за чудо ово сазнати." Овај, пак, исцеливши се, разумеде с ким је говорио, али ти си тад већ невидив постао.
    О велики угодниче Христов, Нектарије! Тај храм је данас довршен и чудеса се твоја као море умножише! Ми схватисмо да молитве праведника треба да буду подржане нашим усрђем за службу Божију и решеношћу да за Христа умиремо, да бисмо оздравили. Моле те, оче праведни, болесна чада твоја: да се на нама испуни воља Божија, добра, угодна и савршена, јер Бог неће смрти грешника, већ да се грешник обрати и жив да буде.
    Ти, пак, пророче воље Божије, исцели нас благодатним јављењем својим, да велики буде Бог на Небесима и на земљи у векове векова! Амин.
×
×
  • Креирај ново...