Jump to content

antoneta

Члан
  • Content Count

    765
  • Joined

  • Last visited


Reputation Activity

  1. Волим
    antoneta got a reaction from Драшко in Razvod braka   
    Ја сам вероватно особа која последња треба да остави пост у овој теми и не замерите ми на томе....помислила сам нешто овако а ви ме исправите....Ако узмемо у обзир да у чисто православним браковима ретко долази до развода, али да су и такви бракови врло ретки...да ли можемо да помислимо да Господ спаја неверујућег и верујућег како би неверујући постао верујући? И да ли тај развод може да значи да нисмо успели, да смо се прерано предали у таквој једној мисији?
    Јасно је да нико из брака не излази из хира, већ због бола, физичког или психичког...јер другог излаза није било...Али има ли основа да помислимо да се нисмо довољно дуго и јако молили за оног до нас, ако је наша  љубав постала млака према њему/њој да ли смо и даље уопште били способни да се са таквом јачином молимо, и зашто смо онда дозволили да икакав потез, реч, са његове/њене стране (ма какав он био) ослаби ту љубав....Оградићу се још једном, јер заиста немам искуства, али се трудим да разумем комплексност целог тог  догађаја и само сам хтела да питам да ли са оваквог становишта има смисла посматрати све то....
    А они који су прошли кроз горко искуство развода – Слава Богу! Слава му и хвала што нас напаса на зеленој трави и тихој води поји, верујмо да он зна шта је за нас најбоље и да нас не оставља, хвала му за очи којима видимо, руке којима додирујемо, ваздух који удишемо,ноге којим ходимо, кров над главом колики толики, парче хлеба, јер чиме смо ми то заслужили а неки нису? Деца су ту, дајмо им колико можемо, васпитавајмо их, не размишљајмо о томе кад би било шта би било, ту смо где смо, све је по допуштењу Боѕијем, чим се збило значи да је тако требало да буде....И она прича - чији завршетак проналазимо у лазаричином потпису: Gospod je odgovorio:
    "Moj sine,moje dragoceno dete,
    Ja te volim и ja te nikada ne bih ostavio.
    U vremenu i periodu tvoje patњe
    Kada si video samo jedno stopalo na pesku
    To je bilo kada sam te JA nosio."
  2. Свиђа ми се
    antoneta got a reaction from Antivirus in Gdje su nestali džentlmeni???   
    Делује ми да нису баш нестали... пре бих рекла да су се прилагодили нама, хехе... Нисмо ни ми женствене као што су биле наше баке, нисмо стидљиве, нисмо умиљате, нежне, не ценимо нити држимо девојаштво... (сад ми се некако чини да је на месту реченица коју сам прочитала у некој књижици - уколико није женствена, жена може да убије мужевност у мушкарцу...) Превише је претенциозно очекивати да се према нама неко односи са поштовањем и приљежњошћу какве проналазимо у романима, кад саме бивамо често агресивне и грубе (у опхођењу, у односу према животу), кад саме себе унижавамо, кад свесно дајемо повода за непоштовање... Мада је и дискутабилно који је процес хронолошки ту био први - наша тежња да ходамо у корак са временом (самовласне смо и самодовољне, са усађеним моделима (сумњивог порекла) "великих" љубави у којима мушкарци дају себе несразмерно више него жене; грабимо живот лактајући се, до те мере себи смо подредиле масу неприпадајућих нам ствари тако да сада тражимо мушкарце који нас могу "пратити"...) или њихово напуштање егзотичних манира и гестова који плене, напуштање чувања нас као највеће драгоцености својих живота; евентуално њихова недовољна самосталност, размаженост или ушушканост примана пролонгирано од родитеља нпр., због чега они "омекшаше" уместо да буду стабилни, постојани, храбри, одважни... (Шерон Стоун је рекла - Када бих нашла мушкарца који зна шта хоће, да ме води, прала бих му ноге сваки дан... хехе)... А можда је процес био синхрон, истовремен, хех... небитно... Гледано уопштено, заиста је мало данас свега онога што је раније постојало, па између осталог и те префињености у мушко-женским односима... Време у коме смо је урбаније, нису на цени некадашњи примери указивања пажње и привржености, а можда у неким сегментима нису ни потребни... Али сам сигурна да без обзира на психологију масе свако од нас на личном плану, уколико жели и потруди се, може бити џентлмен одн. дама и као такав/ва може наћи оног другог комплементарног... Кад тако посматрамо ствари делује ми да и није толико битно да ли су на глобалном нивоу фракције неџентлменских анонимуса у порасту... Али сигурно је још и то да уколико нисмо дорасле џентлименству - није адекватно ни очекивати га...
  3. Волим
    antoneta got a reaction from Георгина in Не судите, да вам се не суди...Осуђивање као савремено фарисејство   
    otac Milic je u jednom od svojih predavanja rekao - Covek ne vidi kod drugog samo onaj greh koji i sam nema....apsolutno tacno...tako da kad god osudimo to imajmo u vidu...
  4. Волим
    antoneta got a reaction from Вук самотњак in Zaljubljenost, ljubav, brak ili.....rastanak   
    Text je prelep,meni u ovom trenutku jako znacajan...jos bih samo dodala jednu recenicu koju sam izmedju ostalog ponela sa casova veronauke iz srednje skole - Ako nekog volite pa ga posle ne volite vise ->nikada ga niste ni voleli....
  5. Волим
  6. Волим
    antoneta got a reaction from Пг in Borba sa iskusenjima - izazov samospoznaje i preumljenja   
    Искушења схватам као проверу духовне истрајности....Све патње, болести, клевете етц. све су нам то лекције које су нам потребне да би се избавили од гордости, увредљивости, среброљубља, зависти, и иначе свих неврлина које носимо у себи.... Ми тражимо од Господа да нас научи смирењу, трпљењу, незлобивости, послушности....и ево, Он нам шаље баш онакве људе, сплет околности, ситуације, околину и окружење где се та лекција учи.....И како онда да кажемо зашто?
    И што каже Флор увек нам се даје колико можемо и колико смо спремни да понесемо....Свакоме крст по мери.....Мисли Бог о нама, верујмо Му....не плашимо се...
    И челичимо се на овим проверама....кад паднемо, видимо нисмо још победили себе, дижемо се....поново вежбамо....не плашимо се...
  7. Волим
    antoneta got a reaction from Dijasporka in Моје лично сведочанство вере, призив и пут ка Цркви   
    Boziji priziv verovatno ne mora da bude pompezan kao onaj koji je upucen bio Savlu...
    Mislim da su vera nasa, ona plamteca i ziva, a samim tim i nase preobrazenje ustvari nas odgovor na Boziji priziv, na Bozije otkrivenje... taj odzivni pokret duse covekove, ali ne samo duse, vec i citave licnosti i citavog bica covekovog, desava se uvek na Boziju inicijativu, pri cemu mi onda slobodno prihvatamo to otkrivenje, odgovaramo na njega, odgovaramo Bogu... iako bi tu mogli da se zapitamo zasto se Bog nekima otkriva, a nekima ne, meni deluje da se On svim otkriva, s tim sto ta otkrivenja nisu po svaku cenu neka neobjasnjiva cuda, natprirodna desavanja, vec vrlo cesto nam to otkrivenje dolazi upravo od prirode, od drugog coveka, od ljubavi, od radosti, od stradanja... sa napomenom da ako su nasi pogledi i paznja tad usmereni na drugu stranu, mi cemo usima slusati, a necemo cuti, ocima gledati, a necemo videti...
    Tako da... sve u svemu... mi verovatno svaki dan imamo priliku da se probrazimo...
    Meni se licno desilo vise takvih „neteatralnih, malih” preobrazenja, u kojima sam se potaknuta uglavnom nekim cudnostima (cudnim meni, ali ne i okolini...) jace uverila u ljubav koju On izliva na mene, i zbog koje su se zatim i desile promene mojega ja, skoro uvek propracene suzama i sve uz neku mesavinu radosne tuge, nedostojnosti, kajanja i zelje za promenom, uz – A, ti me Boze volis... – koje mi se otme sa usana ceznjivo. I nekako mi deluje da iz svakog tog Bozijeg otkrivenja, ma koliko ono bilo malo ili veliko (ukoliko se to uopste i moze kvantifikovati), gorko ili sladunjavo, mi upravo izlazimo sa pomenutim ukusom – ukusom Bozije neizmerne i od nas nezasluzene ljubavi koja razgaljuje svaku bol, teskobu, prenapregnutost, strah, koja u svetu stega i uokvirenosti oslobadja... 
  8. Волим
    antoneta got a reaction from Rainmaker in Zaljubljenost, ljubav, brak ili.....rastanak   
    Brate svi su gladni te ljubavi........svi teze da postanu licnosti,jedinstveni,apsolutni i neponovljivi,a to nam pruza samo ljubav....Kad volimo nekog mi volimo i sve njegovo,kad volimo...i jedino kad volimo do te mere da mi sami sebi vise nismo bitni vec da je najbitniji onaj drugi,u svakom pogledu,jedino tad mi mozemo da osetimo i predukus vecne ljubavi(koju nam pruza Gospod)...i tom ljubavlju trebalo bi da volimo ne jednog/jednu vec sve nase bliznje....
  9. Волим
    antoneta got a reaction from Rassoban in Zaljubljenost, ljubav, brak ili.....rastanak   
    Brate svi su gladni te ljubavi........svi teze da postanu licnosti,jedinstveni,apsolutni i neponovljivi,a to nam pruza samo ljubav....Kad volimo nekog mi volimo i sve njegovo,kad volimo...i jedino kad volimo do te mere da mi sami sebi vise nismo bitni vec da je najbitniji onaj drugi,u svakom pogledu,jedino tad mi mozemo da osetimo i predukus vecne ljubavi(koju nam pruza Gospod)...i tom ljubavlju trebalo bi da volimo ne jednog/jednu vec sve nase bliznje....
  10. Волим
    antoneta got a reaction from Rassoban in Zaljubljenost, ljubav, brak ili.....rastanak   
    LJubav ne vidi voljenu osobu onakvu kakva jeste nego onakvu kakva treba da bude... 0120_angryy
  11. Волим
    antoneta got a reaction from Rassoban in Zaljubljenost, ljubav, brak ili.....rastanak   
    Text je prelep,meni u ovom trenutku jako znacajan...jos bih samo dodala jednu recenicu koju sam izmedju ostalog ponela sa casova veronauke iz srednje skole - Ako nekog volite pa ga posle ne volite vise ->nikada ga niste ni voleli....
  12. Волим
    antoneta got a reaction from školarac in Savremena iskusenja i mladi   
    Чини ми се да вечерас нико и није читао Ђомлин пост....А требало би....Чему форум ако читамо само кратке постове.... 1312_womens
  13. Волим
    antoneta got a reaction from Дијана. in Богословски приступ лечењу и болест као изазов за хришћанина   
    „Sedare dolorem, divinum opus est”, pise na uvodu teksta o analgeticima... Ne bih rekla da su analgetici bozanstvo, ali generalno medicina ima kurativni karakter i podrazumeva prilicnu paletu vrlina koje su svojstvene bogoljupcima... uopste gledano, medicinu posmatram kao Boziji paravan za isceljenja koja On sprovodi na bolesnima...
        Ponekad se osetim uvredjeno kad cujem nanu kako kaze da ne namerava da ubuduce ide kod lekara, jer je bolest Bozija poseta. Uvredjeno, zato sto cu nekad, ako Bog da, i sama poneti beli mantil... Posle ovakvih njenih tvrdnji uvek je obaspem pitanjima – zasto moje kolege i ja, u tom slucaju, uopste provodimo godine u ucionicama... zasto uopste medicina postoji... ? Ako bi odlazak kod lekara bio izneveravanje Bozijeg nauma – onda bi zaista trebalo sa prezirom gledati nase bolnice...
      U jednu ruku smatram da bolest jeste Bozija poseta... kao uostalom i sve sto nam se desava u zivotu - i blagostanje i muka, i zdravlje i bolest... ako je zdravlje Boziji dar, tada i bolest ima kvalitet Bozijeg smislenog promisljanja o nama... U drugu ruku – i lekare je dao Bog, darivao im je da se ne zgrazavaju krvi i rana, da se ne libe u prilasku umirucem coveku, da steknu umesnost u medicinskoj vestini... sve kako bi na najpodesniji nacin doprineli izlecenju ljudi koji nose patnju... ili barem umanjivanju njihovih tegoba cime bi im se mozda obezbedilo vise vremena da promene postavke svog zivota, da okrenu novi list... Nase bolesti mozemo razumeti i kao opomenu, i kao krst, i kao neminovnost palosti i propadljivosti itd., sve u zavisnosti od sopstvenih afiniteta, ali u svakom slucaju trebalo bi da ih prihvatimo bez roptanja i, po meni, trebalo bi i da potrazimo pomoc... ako smo vec u mogucnosti... Neretko u slucajevima sa infaustnom prognozom lekari nece moci da ucine mnogo, ali znatan je i broj onih koji kao rezultat blagovremenog javljanja lekaru – dobijaju priliku da se izbave muka i krenu sa briznijim vodjenjem zivota... mnogima je bolest upravo prekretnica za obracanje Bogu... i mnogi tek kroz bolest pocnu da sozercavaju i mudro promisljaju o juce, danas i sutra...
      Mi mozemo reci – ako je Gospod dao bolest, On je moze i otkloniti... ali zaboravljamo da je medicina mozda bas data kao kakav isceliteljni organ Boziji na zemlji... Mislim da Bog itekako dela i kroz lekare, tacnije da nema Njegove volje da se oporavimo i ustanemo iz postelje – nijedan medikament dobijen u ordinaciji ne bi ostvarivao svoj terapijski efekat...
  14. Волим
    antoneta got a reaction from Јефимија Крунић in Gdje su nestali džentlmeni???   
    Делује ми да нису баш нестали... пре бих рекла да су се прилагодили нама, хехе... Нисмо ни ми женствене као што су биле наше баке, нисмо стидљиве, нисмо умиљате, нежне, не ценимо нити држимо девојаштво... (сад ми се некако чини да је на месту реченица коју сам прочитала у некој књижици - уколико није женствена, жена може да убије мужевност у мушкарцу...) Превише је претенциозно очекивати да се према нама неко односи са поштовањем и приљежњошћу какве проналазимо у романима, кад саме бивамо често агресивне и грубе (у опхођењу, у односу према животу), кад саме себе унижавамо, кад свесно дајемо повода за непоштовање... Мада је и дискутабилно који је процес хронолошки ту био први - наша тежња да ходамо у корак са временом (самовласне смо и самодовољне, са усађеним моделима (сумњивог порекла) "великих" љубави у којима мушкарци дају себе несразмерно више него жене; грабимо живот лактајући се, до те мере себи смо подредиле масу неприпадајућих нам ствари тако да сада тражимо мушкарце који нас могу "пратити"...) или њихово напуштање егзотичних манира и гестова који плене, напуштање чувања нас као највеће драгоцености својих живота; евентуално њихова недовољна самосталност, размаженост или ушушканост примана пролонгирано од родитеља нпр., због чега они "омекшаше" уместо да буду стабилни, постојани, храбри, одважни... (Шерон Стоун је рекла - Када бих нашла мушкарца који зна шта хоће, да ме води, прала бих му ноге сваки дан... хехе)... А можда је процес био синхрон, истовремен, хех... небитно... Гледано уопштено, заиста је мало данас свега онога што је раније постојало, па између осталог и те префињености у мушко-женским односима... Време у коме смо је урбаније, нису на цени некадашњи примери указивања пажње и привржености, а можда у неким сегментима нису ни потребни... Али сам сигурна да без обзира на психологију масе свако од нас на личном плану, уколико жели и потруди се, може бити џентлмен одн. дама и као такав/ва може наћи оног другог комплементарног... Кад тако посматрамо ствари делује ми да и није толико битно да ли су на глобалном нивоу фракције неџентлменских анонимуса у порасту... Али сигурно је још и то да уколико нисмо дорасле џентлименству - није адекватно ни очекивати га...
  15. Волим
    Guest
    antoneta got a reaction from Guest in Šta je hula na Duha Svetoga?   
    Svaki greh je u principu svesno odricanje od spasenja,zar ne? Mi vecinu greha cinimo zaista svesno, ugusimo "glas savesti" i zgresimo,svesni smo da to nije dobro ali - kazemo to je jace od mene,slab sam,nisam se ucvrstio u veri,ziv covek gresi...itd,I iako smo svesno zgresili mislim da se kasnije ipak kad tad pokajemo...pa znam po sebi da mi se desava vise puta da upadam u isti greh i ispovedam sve iznova i iznova(mada tu ima i onoga da to pokajanje onda verovatno nije pravo i duboko kada mi ne da snage da istrpim iskusenje sledeci put)onda ja stalno hulim...Ali mislim da sam negde procitala da je hula na Duha Svetoga upravo i jedino samoubistvo,ali ne zbog toga sto je to ucinjeno svesno nego zato sto osoba nema prilike da se pokaje....i naravno to mu se automatski ne prasta...Jer ispada onda da posto se "svesni"gresi ne prastaju mi jedino "smemo"da gresimo nesvesno a ako nismo svesni da smo zgresili kako da postanemo svesni da treba da se pokajemo?Sad mi je nesto bas sve ispalo komplikovano... 8084.gif
  16. Волим
    antoneta got a reaction from ines in Не судите, да вам се не суди...Осуђивање као савремено фарисејство   
    otac Milic je u jednom od svojih predavanja rekao - Covek ne vidi kod drugog samo onaj greh koji i sam nema....apsolutno tacno...tako da kad god osudimo to imajmo u vidu...
  17. Волим
    antoneta got a reaction from Milan Bojanić in Gdje su nestali džentlmeni???   
    Делује ми да нису баш нестали... пре бих рекла да су се прилагодили нама, хехе... Нисмо ни ми женствене као што су биле наше баке, нисмо стидљиве, нисмо умиљате, нежне, не ценимо нити држимо девојаштво... (сад ми се некако чини да је на месту реченица коју сам прочитала у некој књижици - уколико није женствена, жена може да убије мужевност у мушкарцу...) Превише је претенциозно очекивати да се према нама неко односи са поштовањем и приљежњошћу какве проналазимо у романима, кад саме бивамо често агресивне и грубе (у опхођењу, у односу према животу), кад саме себе унижавамо, кад свесно дајемо повода за непоштовање... Мада је и дискутабилно који је процес хронолошки ту био први - наша тежња да ходамо у корак са временом (самовласне смо и самодовољне, са усађеним моделима (сумњивог порекла) "великих" љубави у којима мушкарци дају себе несразмерно више него жене; грабимо живот лактајући се, до те мере себи смо подредиле масу неприпадајућих нам ствари тако да сада тражимо мушкарце који нас могу "пратити"...) или њихово напуштање егзотичних манира и гестова који плене, напуштање чувања нас као највеће драгоцености својих живота; евентуално њихова недовољна самосталност, размаженост или ушушканост примана пролонгирано од родитеља нпр., због чега они "омекшаше" уместо да буду стабилни, постојани, храбри, одважни... (Шерон Стоун је рекла - Када бих нашла мушкарца који зна шта хоће, да ме води, прала бих му ноге сваки дан... хехе)... А можда је процес био синхрон, истовремен, хех... небитно... Гледано уопштено, заиста је мало данас свега онога што је раније постојало, па између осталог и те префињености у мушко-женским односима... Време у коме смо је урбаније, нису на цени некадашњи примери указивања пажње и привржености, а можда у неким сегментима нису ни потребни... Али сам сигурна да без обзира на психологију масе свако од нас на личном плану, уколико жели и потруди се, може бити џентлмен одн. дама и као такав/ва може наћи оног другог комплементарног... Кад тако посматрамо ствари делује ми да и није толико битно да ли су на глобалном нивоу фракције неџентлменских анонимуса у порасту... Али сигурно је још и то да уколико нисмо дорасле џентлименству - није адекватно ни очекивати га...
  18. Волим
    antoneta got a reaction from ВИШЊА in Gdje su nestali džentlmeni???   
    Делује ми да нису баш нестали... пре бих рекла да су се прилагодили нама, хехе... Нисмо ни ми женствене као што су биле наше баке, нисмо стидљиве, нисмо умиљате, нежне, не ценимо нити држимо девојаштво... (сад ми се некако чини да је на месту реченица коју сам прочитала у некој књижици - уколико није женствена, жена може да убије мужевност у мушкарцу...) Превише је претенциозно очекивати да се према нама неко односи са поштовањем и приљежњошћу какве проналазимо у романима, кад саме бивамо често агресивне и грубе (у опхођењу, у односу према животу), кад саме себе унижавамо, кад свесно дајемо повода за непоштовање... Мада је и дискутабилно који је процес хронолошки ту био први - наша тежња да ходамо у корак са временом (самовласне смо и самодовољне, са усађеним моделима (сумњивог порекла) "великих" љубави у којима мушкарци дају себе несразмерно више него жене; грабимо живот лактајући се, до те мере себи смо подредиле масу неприпадајућих нам ствари тако да сада тражимо мушкарце који нас могу "пратити"...) или њихово напуштање егзотичних манира и гестова који плене, напуштање чувања нас као највеће драгоцености својих живота; евентуално њихова недовољна самосталност, размаженост или ушушканост примана пролонгирано од родитеља нпр., због чега они "омекшаше" уместо да буду стабилни, постојани, храбри, одважни... (Шерон Стоун је рекла - Када бих нашла мушкарца који зна шта хоће, да ме води, прала бих му ноге сваки дан... хехе)... А можда је процес био синхрон, истовремен, хех... небитно... Гледано уопштено, заиста је мало данас свега онога што је раније постојало, па између осталог и те префињености у мушко-женским односима... Време у коме смо је урбаније, нису на цени некадашњи примери указивања пажње и привржености, а можда у неким сегментима нису ни потребни... Али сам сигурна да без обзира на психологију масе свако од нас на личном плану, уколико жели и потруди се, може бити џентлмен одн. дама и као такав/ва може наћи оног другог комплементарног... Кад тако посматрамо ствари делује ми да и није толико битно да ли су на глобалном нивоу фракције неџентлменских анонимуса у порасту... Али сигурно је још и то да уколико нисмо дорасле џентлименству - није адекватно ни очекивати га...
  19. Волим
    antoneta got a reaction from Жедни in Savremena iskusenja i mladi   
    Strast je duboko stradanje, stradanje obmotano u jednu finu opnu, koja se zove slast. A sto vise slasti to manje slatko, sto vise gorcine to manje gorko....
    iz iskustva mog malenog do sada sam zakljucila da sam se vise puta trudila da ne cinim to i to,da ne gresim,ali ne iz dovoljno jakih razloga koji bi me podstakli da se izborim sa sobom...sada znam da zelim da ne grasim jer volim Gospoda i zelim da mu ugodim (on je zbog mene stradao a ja imam obraza da tako cinim?on me voli a ja,kako pokazujem ljubav prema njemu?gora sam od neznabozaca jer oni barem prema onima koji im dobro cine uzvracaju dobrim,pa Gospod me voli,dao mi je sve predispozicije da budem uz njega u vecnom zivotu,dao mi je jedinstvenu sansu da uopste budem u vecnosti,a ja zatvaram oci i zarad trenutka(jer ovaj zivot je zaista jedan tren naspram vecnosti)zarad trenutka zrtvujem tu vecnost...i onda bih zaplakala kao kisha....(a pre je uvek bilo zbog zapovesti,zbog spasenja(a u stvari nisam ni znala sta to znaci),zbog toga da bih izbegla kakvu kaznu,zbog toga sto je to greh itd)i mladi treba da znaju da je greh odvajanje od Boga,da ne postoji kazna vec da je greh sam po sebi kazna jer se odvajamo od Boga a mi u stvari zelimo da budemo snjim u zagrljaju.U srednjoj skoli prof veronauke nam je objasnjavao da Carstvo Nebesko nije mesto vec stanje duse,i zato i pocinje ovde na zemlji, i zato i jeste unutra u nama...tako da mi ne treba da tezimo da nekad zadobijemo to carstvo nebesko vec da ga razvijemo u sebi...treba da imamo na umu da nasim nacinom zivota mi treba da negujemo besmrtnost u sebi darovanu nam od Boga....
  20. Волим
    antoneta got a reaction from zuti car in Не судите, да вам се не суди...Осуђивање као савремено фарисејство   
    otac Milic je u jednom od svojih predavanja rekao - Covek ne vidi kod drugog samo onaj greh koji i sam nema....apsolutno tacno...tako da kad god osudimo to imajmo u vidu...
  21. Волим
    antoneta got a reaction from keka in Izreke naših nastavnika-profesora koje pamtimo....   
    Интерниста испитивао све јединице истовремено... У учионици мук, нико ништа не зна... (зато их је увек звао трубачи  :cheesy:) Онда, због поражавајућег резултата, одједном решио да прозове и све петице... прозване петице стоје и ћуте, неспремне за ненајављено одговарање.. опет мук... Изненађен, наглас констатује: „ Ја мислим пар трубача... кад оно цела Гуча.... „
    gringrin
  22. Волим
  23. Волим
  24. Волим
  25. Волим

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...