Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sophrosyne

Члан
  • Број садржаја

    2375
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    1

Репутација активности

  1. Волим
    Sophrosyne got a reaction from Јелена М. in Питање: да ли верујете у васкрсење мртвих?   
    Чекам Васкрсење мртвих и живот будућег вијека.Амин
    Е сад,колика ова највећа новост у свим свјетовима и људској историји као ишчекивање прожима мој живот,то је већ дубље питање.
  2. Волим
    Sophrosyne got a reaction from Babnyk in Најбољи савремени духовници у СПЦ   
    Отац Рафаило,игуман Подмаински.Велика ми је радост што га знам и што ме као духовни отац савјетује и пази.Вјероватно један од оних калуђера којег сте увјек замишљали да ћете срести у неком манастиру.Молитвен,трезвен,литургијски човјек са великим даром да пренесе искуство и поучи преко бесједе.Јеванђелски настројен,светоотачки наоружан.Увјек је празник бити близу њега и слушати га.Мада,млад је духовник,да му Господ да снаге и да га поживи.

  3. Свиђа ми се
    Sophrosyne got a reaction from Партибрејкер in Шта мислите о богословљу о. Серафима Роуза?   
    Сама чињеница да познајем много људи који преподобном оцу Серафиму на свој начин дугују живот,доста говори о њему,и сигурно је он Православној вјери,каквој-таквој,привео доста душа.
    Да би се дао одговор на питање које је Протагорас поставио,треба имати увид у оно не тако мало радова које је Серафим за свог кратког живота и као човјек а посебно као свештеномонах...надахнут ризницом Литургијског оставио иза себе.Он је као монах доста пажње посветио преводима на енглески,и то не било каквим преводима,него преводима рецимо Светог Теофана Затворника,Светог Игњатија Брјачанинова,Светог Симеона Новог Богослова,Светог Пајсија Величковског а посебно је по први пут на енглески кренуо да преводи и сабира многобројна житија светих,као што су они светитељи Галије,према којима је он гајио превелику љубав...а говорио је да :"мјерило истинског православља јесте љубав према Христовим светитељима".Тако да из његових интересовања кад су у питању преводи може да се види куда се кретала његова мисао и осјећања и чему су тежила.Поред превода је дао нека богословска тумечења на књигу постања и књигама пророка Данила.
    У сваком случају његов подвиг који је последица благодати божије,која га је и загријала да оде у дивљину сјеверне Калифорније и закуца себе у даске,је тежила том опитном богословљу...богословљу које чини ми се тражи тај љубавни подвиг човјека ка Богу,подвиг одрицања и трпељивог упражњавања крсног понижења којима се лијечи болест помисли.
    Све ово друго је споредно.Негдје код преподобног Серафима плијени тај дух који је имао и наш преподобни ава Јустин Ћелијски.
    Можемо само рећи : Дај Боже свима нама ревности Серафимове.
  4. Волим
    Sophrosyne got a reaction from kopitar in О контрацептивним средствима   
    Ne,treba im propovedati da su ti takvi odnosi pogrešno usmjerenje njihove seksualnosti,i da po sebi nemaju nikakav cilj,osim zadovoljenja koje može da se za svoju posledicu vuče ozbiljne bolesti.Treba otvoriti velika pitanja pred njima i ukazati na neke poučne primjere (ne moraju biti žitija svetih,jer se to danas izgleda teško vari) nego na primjere iz života i na orjentaciju takvog tipa...ukazati ima na značaj porodice i karaktera koji čovjek treba da ima,da bude hrabar a ne slabić koga je razmazila romantična društvena atmosfera,pa pada na svaki ćošak...
    ORTHODOX STRAIGHT EDGE  4chsmu1
  5. Волим
    Sophrosyne got a reaction from Марина Савковић in Плава Гробница   
    Плава гробница је назив који се користи за море око острвцета Вида, у граду Крфу, у које су током Првог светског рата сахрањивани преминули српски војници када на самом Виду више није било места.
    Видо је острвце крај града Крфа, познато из Првог светског рата, када се на њему налазила болница за српске војнике који су дошли на Крф после преласка преко Албаније. Велики број српских ратника је сахрањен у мору крај острва, у "плавој гробници". Током `30 година XX века на острву је довршена изградња маузолеја у коме су записана имена оних који су ту издахнули, а чија су имена била знана.
    На острво Видо прве су дошле 21. јануарa 1916. моравска, пиротска и чачанска војна болница. Ускоро је стигло још неколико хиљада на смрт исцрпљених и болесних младића-регрута. Првих дана умирало је дневно и до 300 војника. У прво време сахрањивани су на каменој обали острва, a касније када то више није било могуће, чамцима су превожени и потапани у воде Јонског мора. Сматра се да је на острву Виду и у Плавој гробници, као и на 27 војничких гробаља на Крфу сахрањено око десет хиљада српских војника и регрута.
    Ово потресно место инспирисало је Милутина Бојића да напише своју чувену песму Плава
    гробница.




    Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне,



    Газите тихим ходом!



    Опело гордо држим у доба језе ноћне



    Над овом светом водом.



    Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата



    И на мртве алге тресетница пада,



    Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,



    Прометеји наде, апостоли јада.



    Зар не осећате како море мили,



    Да не руши вечни покој палих чета?



    Из дубоког јаза мирни дремеж чили,



    А уморним летом зрак месеца шета.



    То је храм тајанства и гробница тужна



    За огромног мрца, кô наш ум бескрајна,



    Тиха као поноћ врх острвља јужна,



    Мрачна као савест хладна и очајна.



    Зар не осећате из модрих дубина



    Да побожност расте врх вода просута



    И ваздухом игра чудна пантомина?



    То велика душа покојникâ лута.



    Стојте, галије царске! На гробљу браће моје



    Зави'те црним трубе.



    Стражари у свечаном опело нек отпоје



    Ту, где се вали љубе!



    Јер проћи ће многа столећа, кô пена



    Што пролази морем и умре без знака,



    И доћи ће нова и велика смена,



    Да дом сјаја ствара на гомили рака.



    Али ово гробље, где је погребена



    Огромна и страшна тајна епопеје,



    Колевка ће бити бајке за времена,



    Где ће дух да тражи своје корифеје.



    Сахрањени ту су некадашњи венци



    И пролазна радост целог једног рода,



    Зато гроб тај лежи у таласа сенци



    Измеђ' недра земље и небеског свода.



    Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,



    Веслање умре хујно,



    А кад опело свршим, клизите у ноћ црну



    Побожно и нечујно.



    Јер хоћу да влада бескрајна тишина



    И да мртви чују хук борбене лаве,



    Како врућим кључем крв пенуша њина



    У деци што кликћу под окриљем славе.



    Јер тамо, далеко, поприште се зари



    Овом истом крвљу што овде почива:



    Овде изнад оца покој господари,



    Тамо изнад сина повесница бива.



    Зато хоћу мира, да опело служим



    Без речи, без суза и уздаха меких,



    Да мирис тамјана и дах праха здружим



    уз тутњаву муклу добоша далеких.



    Стојте, галије царске! У име свесне поште



    Клизите тихим ходом!



    Опело држим, какво не виде небо јоште



    Над овом светом водом!



    (1917)






  6. Волим
    Sophrosyne got a reaction from Аристарх in Архимандрит Бенедикт ( Јовановић ) у емисији питајте свештеника - разне теме   
    Један од најпознатијих духовника у Црној Гори,архимандрит Бенедикт Игуман Светоархангелског манастира на Михољској Превлаци код Тивта у емисији питајте свештника.
    http://svetigora.com/node/10037

  7. Волим
    Sophrosyne got a reaction from Nektarija* in Резање Славског колача! Ваше мишљење о томе?!   
    Prošle godine na krsnoj slavi Arhangela Mihaila smo po prvi put otišli  porodično na rezanje kolača u hramu božijem,uoči praznika,znači na večernjoj.Ranijih godina smo rezali kolač kod kuće ujutro,a prije toga bi otišli do hrama zapilili svijeće (i uzeli slavsku svijeću i kalendar) i vratili se kući bez Liturgije.Prazninu toga ja osjećam sada, kada sam milošću božijom prekoračio prag hrama i ušao u svetotajinski život crkve.
    Međutim,pošto sam mojima rekao da bi bilo lijepo da režemo kolač u hramu itd,moj otac je pristao.Otišli smo,i na večernjoj je bio dosta naroda božijeg koji je došao takođe da prereže kolač.Moj otac se bio malo prepao da li smo sve donijeli,da li će to biti u redu,i uprkos mojim ubjeđivanjima da je sve ok on je bio svo vrijeme nekako napet,krajnje čudan.I sada pošto je bila gužva u hramu,na jednom velikom stolu su ljudi ostavljali kolače,i sveštenik bi dizao jedan po jedan i ljudi su prepoznavali svoj kolač i dolazili da sveštenik prereže i blagoslovi slavski kolač.U toj gužvi,moj otac je pratio šta se radi i to vrlo pažljivo,i u jednom momentu se okrenuo put mene i rekao ,skapirao sam,ono kao nije ovo nikakva filozofija  0442_feel
    I kada smo prerezali kolač sa sveštenikom i vratili se kući,ja nisam mogao da se nagledam oduševljenja koje je moj otac ispoljavao.To je bila neka neobična radost kada smo se vratili iz te zajednice...on je samo o tome pričao to veče,kako je dobro što smo otišli,kako je bilo lijepo,kao neko malo dijete....inače mog oca poznajem kao iskrenog i vrlo prostog čovjeka po prirodi,tako da me je to njegovo stanje duboko ganulo u dubini srca i kada ga se sjetim mnogo se radujem Crkvi našoj Pravoslavnoj. :cheesy2:
  8. Волим
    Sophrosyne got a reaction from PredragVId in Свети Петар и Февронија   
    Upravda ovo je divno...   crosseo  1406_love
  9. Волим
    Sophrosyne got a reaction from PredragVId in Свети Петар и Февронија   
    Овдје има на енелгеском,италијанском и руском.Ако неко оскопа житија  на српског нека постави,ја нисам трагао...
    http://www.romeo-juliet-club.ru/lovemuseum/fevronia.html#The Legend of Peter and Fevronia

    СВЕТИ ПЕТАР И ФЕВРОНИЈА
    Ове године је, по други пут, у Русији слављен празник светог Петра и Февроније чије се мошти чувају у Тројицком храму Новодевичког манастира у Мурому, 200 километара од Москве у Владимирској области. Овај празник је поyнат као „Дан породице, љубави и верности“. Супруга председника Дмитрија Медведева, Светлана, била је један од главних покретача увођења овог празника на нивоу целе земље.
    По предању, кнез Петар је био син муромског кнеза Јурија Владимировича. Живео је почетком 13. века. Као младић, Петар се тешко разболео, у сну је сазнао да му може помоћи једино кћи пчелара Февронија. Она је била „лепа, благочестива, добра и мудра“. Позвана је и исцелила је кнежевог сина а он је одлучио да се ожени њом. Када је требало да преузме власт, бојари су га ставили пред одлуку, или да се одвоји од ње, јер није племенитог рода, или да не буде кнез. Петар и Февронија су напустили град, желећи да остану верни. После немира у граду, замољени су да се врате. Пред крај живота замонашили су се, преставили се у истом дану и истом часу, 8. јула (25. јуна) 1228. године.
    Светлана Медведева је походила манастир поводом празника и позвала грађане Русије да у браку негују поштовање, љував и верност као „високе идеале“. У бројним градовима верници су међусовно честитали празник, а супругама даривали цвеће. Сматра се да је потребно да прође десетак година да празник потпуно заживи и буде потпуно прихваћен. Њиме се на неки начин истискује слављење светог Валентина који је „дан заљубљених“, а нагласак треба ставити на брак и пород.
  10. Волим
    Sophrosyne got a reaction from emilija in Opšta informisanost   
    Св.Јован Претеча, чије рођене данас славимо је био син првосвештеника Захарије и жене му Јелисавете.Зачели су га у поодмаклим годинама.Aрхангел Гаврило јавио се у Јерусалимском храму првосвештенику Захарију и објавио му је да ће његова бездетна стара жена Јелисавета зачети сина. Захарије је у то посумњао, па му се језик свеза све до осмог дана по рођењу његовог сина, када је написао да му је име Јован. По целом Израиљу разнео се глас о овом чуду и стиже до Ирода који, када посла да покољу децу у Витлејему, посла и да убију Јована. Јелисавета сакри сина, па се Ирод расди и посла да убију Захарију у храму. Јелисавета се са Јованом сакри у неку пештеру, где се убрзо и упокојила. А младенац Јован је остао у пустињи сам, на старање Богу и Његовим ангелима.
  11. Волим
    Sophrosyne got a reaction from Phoebe in О православним монасима...   
    о.Рафаило Манастир Подмаине - Будва (лијево) и о.Лука Манастир Дајбабе Подгорица

  12. Волим
    Sophrosyne got a reaction from Биљана 1234 in Примери послушности !   
    "немогуће је умрети послушноме..."
    Преп. Акакије Синајски. У својој славној књизи „Лествица” саопштава св. Јован Лествичник житије овога светитеља. Млади Акакије био је искушеник код некога злога старца у Синајском манастиру. Гневљиви старац посведневно је корео и грдио Акакија, а често и тукао, и на све начине мучио и злостављао. Но Акакије се није жалио него је све то подносио стрпљиво с уверењем, да је то корисно за његово спасење. Кад год га је неко питао, како живи, он је одговарао: „добро као пред Господом Богом!” После 9 година послушања и мучења умре Акакије. Старац га сахрани, па оде и пожали се другом неком светом старцу говорећи: „Акакије, ученик мој, умре”. „Не верујем, одговори свети старац, Акакије не умре.” Тада обојица одоше на гроб умрлога, и онај свети старац викну: „брате Акакије, јеси ли умро?” А послушни Акакије, и по смрти послушан, одговори: „нисам умро оче, немогуће је умрети послушноме”. Тада се онај зли старац раскаја, и затвори се у једну келију близу гроба Акакијева, где у кајању и молитви проведе остатак живота.
    http://www.svetosavlje.org/biblioteka/prolog/index.php?m=11&d=29&a=1&date=11-
  13. Волим
    Sophrosyne got a reaction from PredragVId in Иконописање нестандардним техникама (вез, перле, цвеће, дуборез, на стаклу, пирографија итд.)   
    Može li kratki opis o tehnici pirograf ,materijalu pirograf i materijalu i alatu koji se koristi za izradu.
  14. Волим
    Sophrosyne got a reaction from PredragVId in Исповедајмо Символ Вере   
  15. Волим
    Sophrosyne got a reaction from Aleksandar Ciganović in Hrišćanski filozofi 20. veka?   
    Ја сам читао само Берђајева и Флоренског ;/
    А може ли овдје да упадне и Павле Евдокимов?Ако може гласам и за њега.
  16. Волим
    Sophrosyne got a reaction from Марина Савковић in Свети Петар и Февронија   
    Овдје има на енелгеском,италијанском и руском.Ако неко оскопа житија  на српског нека постави,ја нисам трагао...
    http://www.romeo-juliet-club.ru/lovemuseum/fevronia.html#The Legend of Peter and Fevronia

    СВЕТИ ПЕТАР И ФЕВРОНИЈА
    Ове године је, по други пут, у Русији слављен празник светог Петра и Февроније чије се мошти чувају у Тројицком храму Новодевичког манастира у Мурому, 200 километара од Москве у Владимирској области. Овај празник је поyнат као „Дан породице, љубави и верности“. Супруга председника Дмитрија Медведева, Светлана, била је један од главних покретача увођења овог празника на нивоу целе земље.
    По предању, кнез Петар је био син муромског кнеза Јурија Владимировича. Живео је почетком 13. века. Као младић, Петар се тешко разболео, у сну је сазнао да му може помоћи једино кћи пчелара Февронија. Она је била „лепа, благочестива, добра и мудра“. Позвана је и исцелила је кнежевог сина а он је одлучио да се ожени њом. Када је требало да преузме власт, бојари су га ставили пред одлуку, или да се одвоји од ње, јер није племенитог рода, или да не буде кнез. Петар и Февронија су напустили град, желећи да остану верни. После немира у граду, замољени су да се врате. Пред крај живота замонашили су се, преставили се у истом дану и истом часу, 8. јула (25. јуна) 1228. године.
    Светлана Медведева је походила манастир поводом празника и позвала грађане Русије да у браку негују поштовање, љував и верност као „високе идеале“. У бројним градовима верници су међусовно честитали празник, а супругама даривали цвеће. Сматра се да је потребно да прође десетак година да празник потпуно заживи и буде потпуно прихваћен. Њиме се на неки начин истискује слављење светог Валентина који је „дан заљубљених“, а нагласак треба ставити на брак и пород.
  17. Волим
    Sophrosyne got a reaction from Лапис Лазули in Празнословље   
    Облик греха речју јесте празнословље, навика да се говори о непотребном и празном, да се своје и туђе сећање пуни случајним отпацима. Празнословље је жеља да се говори, која прелази у навику. Уколико празнослов не каже све што је хтео, осећа да је болестан и разбијен, као алкохоличар без вина. Празнословље удаљава благодат Божију. Празнослов постаје бреме за околину, због тога треба да се учимо великој науци - ћутању. Празнослов је непријатељ своје душе и крадљивац туђег времена. Уз празнословље иде и многословље, али се ипак на известан начин разликује од њега.
    Многословни човек може да говори о потребном и корисном, али притом употребљава такво обиље речи које уопште није потребно. Многословни не може да одвоји главно од секундарног, чини се да седи на сеоским колима који иду толико споро да не знаш кад ће на одредиште. Беседа с таквим човеком оставља осећај разбијености и замора, пажња слаби и постепено престајеш чак и да схваташ о чему ти прича. Многословље је истовремено гордост која воли да се покаже и одсуство културе размишљања. Овоме се додаје такође одсуство поштовања према сабеседнику, којег не питају да ли жели да слуша или пак не зна како да се извуче на обалу од ове бујице речи.
    С ким човек нарочито треба да се труди да не буде многослован? Као прво, с човеком који је старији од тебе по годинама; као друго, с оним ко боље од тебе познаје материју о којој говориш и схвата на пола речи; као треће, с монахом, који по свом чину треба да се бави унутрашњом молитвом, при чему свака сувишна реч омета његово унутрашње делање; као четврто, с непријатељем који жели да те ухвати на речи како би те обрукао; као пето, с болесником којем си дошао у посету; као шесто с човеком који има мало времена и којем је распоређен сваки минут; као седмо, с оним ко те непрекидно прекида, гледа за време разговора на све стране и најчешће на сат, ко одговара неповезано (очигледан знак да си му досадио и да те човек не слуша), ко се у твом присуству љути на жену и децу или грубо тера мачку која се мазећи таре о његове ноге, ко слушајући те затвара очи (то значи да му се од твојих речи већ дрема, јер су приликом занимљивог разговора очи сабеседника широко отворене и усмерене према теби). И чак ако свега овога што је речено нема, ипак је боље не говорити много.
    Не треба говорити о ономе што не знаш, у шта ниси сигуран, што је речено с духовном штетом по оне који те слушају. Треба говорити о ономе у чему си зналац, што је корисно за друге и притом треба говорити кратко. Боље је ако се код људи појави жеља да говориш још него жеља да што пре заћутиш. Чак и у добром треба поштовати меру. По речима Премудрог, ако си нашао мед једи колико ти је потребно да се не би прејео и избљувао га.[12]
    Питање: Кад дискусија може да донесе корист?
    Одговор: Кад обе стране желе да поделе информације и да открију истину и кад човек јавно треба да брани своја уверења.
    Питање: Могу ли спорови и дискусије да доведу човека до вере?
    Одговор: Постоје две врсте неверја: од незнања и од развраћености воље (при чему је овде најгора духовна гордост). Али, док се у првом случају човек може подстаћи да се озбиљније односи према питањима гледања на свет, у другом случају у човеку почиње да говори повређено самољубље, које га чини глувим (али не и немим).
    Питање: Коме не треба веровати?
    Одговор: Човеку који:
    * много обећава;
    * стално говори о својој части и о својим врлинама;
    * хвали људе у очи и брука их иза леђа;
    * у свакој прилици се куне у љубав и оданост;
    * користи у свом говору превише шала и пословица.
    Питање: Кад треба прекинути дискусију?
    Одговор: Кад човек не тежи ка томе да схвати онога с ким говори, већ да утврди своје сопствено мишљење. Кад је предмет разговора непознат сабеседнику и незанимљив. Кад један прекида другог. Кад човек понавља једно исто. Кад не говори, већ декламује као глумац на сцени (ово значи да нема доказа и уместо разума у њему делују емоције). Кад човек игнорише чињенице и уместо да одговара на питање скаче с једне теме на другу. Кад сматра да је у свему у праву и не признаје да греши. Кад човек наступа у улози свезналице. Кад не говори о принципима већ о личностима. Кад уместо доказа на ред долазе отровни подсмеси. Кад човек не одговара на тему. Кад човек говори превише не дајући сабеседнику да убаци ни реч (то је знак самозаљубљеног глупака који не поседује јасност размишљања, већ с насладом слуша свој глас као меломан арију Каруза; у том случају ако се разговор настави то више неће бити дијалог, већ два међусобно изолована монолога). Ако човек дозвољава себи некоректност у опхођењу, увредљив тон и изразе (јуродство без светости губи свој шарм и претвара се у свакодневну свињарију). Уопште, треба имати на уму да се у срцу сумира човеков живот и у разговору пре свега звучи садржај срца и страст душе. Људи који се налазе на различитим духовним таласима престају да се разумеју: после овакве беседе не долази до зближавања, већ до још већег разилажења.
    У сваком случају треба се сећати признања преподобног Арсенија Великог: "После разговора сам се често кајао, а после ћутања - никада."

    Одломак из књиге "УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА" - Архимандрит Рафаил Карелин

    http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/UmeceUmiranja/UmeceUmiranja.htm
  18. Волим
    Sophrosyne got a reaction from PredragVId in Online часови византијског појања на ЖРУ - Игор Зиројевић   
    Јесу ли монахиње из Врања издавале какав ЦД?...јер је њихово појање једно од најљепших које сам слушао.Задњи пут у Ћелији Пиперској на бдењу и литургији су дале посебан печат.
    http://youtu.be/4F0GYozxcQM
    http://youtu.be/6lF3adqxpeU
  19. Волим
    Sophrosyne got a reaction from ines in О православним монасима...   
    монах Aгатон - Манастир Подмаине

  20. Волим
    Sophrosyne got a reaction from ines in О православним монасима...   
    Игуман Бендеикт - Михољска Превлака - Тиват

    Игуман
    ПРОКОПИЈЕ Вуковић - Манастир Рибњак - Бар


    јеромонах ПЕТАР Драгојлови

    ћ - Манастир Врањина - Вирпазар


    архимандри

    т ГРИГОРИЈЕ Траиловић -

    МАНАСТИР ДОЊЕ БРЧЕЛЕ


  21. Волим
    Sophrosyne got a reaction from ines in О православним монасима...   
    о.Рафаило Манастир Подмаине - Будва (лијево) и о.Лука Манастир Дајбабе Подгорица

  22. Волим
    Sophrosyne got a reaction from Биљана 1234 in Покајање је величанствено осећање   
    Покајање у равни библијске психологије и онтологије



    (Учење о покајању Преподобнога Аве Софронија Новог из Есекса)



    http://www.scribd.com/doc/46970142/o-david-1




  23. Волим
    Sophrosyne got a reaction from Лапис Лазули in Даровита браћа - КОД НАСТАСИЈЕВИЋЕВИХ   
    Даровита браћа
    КОД НАСТАСИЈЕВИЋЕВИХ
    Људи су их знали као породицу обдарених – од њих шесторо, четворо су уметници. Били су дружељубиви, али ипак усамљени

    Сваки од четворице браће Настасијевић имао је најмање по један уметнички дар. Живорад је био сликар, Светомир композитор, а Славомир и Момчило били су књижевници. Имали су и три сестре: Наталија је рано преминула, Славка је била чувена професорка физике у Четвртој мушкој гимназији, а Даринка историчар.
    Рођени су под планином Рудник, у Горњем Милановцу, између 19. и 20. века, у обичној, неимарској породици пореклом из Охрида. Сви су почињали школовање у родном месту, и завршавали га на београдским факултетима. Сви су својим стваралаштвом обогатили културу.
    МОМЧИЛО: Од свих Настасијевића данас је најпознатији Момчило. Мало је личио на време у коме је живео, па га оно није ни прихватило. Превише је био повучен, сам, а и писао је онако како нико други око њега тада није писао. Лепота његових песама, приповедака, драма и есеја уочена је тек половином прошлог века, кад он више није био жив. Па ипак, без обзира на то што је стваралаштво Момчила Настасијевића данас прихваћено и изузетно цењено, о њему се и даље говори као о загонетном песнику.
    Биографски подаци не говоре много о његовој личности: рођен је 1894. године, основну школу и гимназију похађао је у Горњем Милановцу и Београду, током тих година учио је да свира на флаути и виолини, у последњем разреду гимназије дружио се с Гаврилом Принципом. Студирао је француски језик и књижевност на Филозофском факултету у Београду, студије је прекидао због рата у коме је учествовао као добровољац зато што су га на војној регрутацији одбили због недовољне развијености. Кад је дипломирао, постао је професор Прве, а затим и Четврте мушке гимназије, и на том послу остао све до смрти.
    С објављивањем књижевних дела почиње касније него његови генерацијски другови, и то тешко. Док Растко Петровић, Милош Црњански, Раде Драинац, Десанка Максимовић, Станислав Винавер објављују књигу за књигом одмах после завршетка Првог светског рата, Момчило пише споро. Миодраг Павловић, један од његових биографа, описује да се Момчило развија, експериментише у драми, прози и у стиху, пише есеје о књижевности и о уметности, много ради, али као да ради за себе а не и за читаоце. Готово све своје најбоље радове написао је неколико година пре него што је почео да их објављује: текст за музичку драму свог брата Светомира „Међулушко благо”, збирку приповедака „Из тамног вилајета”, збирку песама „Пет лирских кругова”, збирку приповедака „Хроника моје вароши”, драме „Недозвани” и „Господар Младенова кћер”.
    Прво јавно признање књижевном дару и умећу Момчила Настасијевића било је и једино: 1927. године на књижевном конкурсу добија награду од 4000 динара за приповетку „Запис о даровима моје рођаке Марије”. Те исте године, о свом трошку, штампа код тада важног и познатог издавача Цвијановића приповетке „Из тамног вилајета” и музичку драму „Међулушко благо”. Светомир и Момчило понудили су је Београдској опери при Народном позоришту, али је Опера није хтела. Недуго затим, и Драма је одбила да изведе Момчилову драму „Недозвани”. Наредних година одбија и драме „Господар Младенова кћер” и „Код Вечите славине”. Цене га и посвећују му пажњу само његови пријатељи, читаоцима су његов сажет језик и стилске фигуре неразумљиви. „Он је узимао реч као чаролију звука и ритма, те испитивао каква се све дејства из ње могу добити”, написао је Миодраг Павловић. Међутим, такво и толико поштовање језика, његових корена, фолклора, мелодије речи, већини је било страно. И Момчило се све више осамљује.
    Тек је 1932. године објавио прву песничку збирку, „Пет лирских кругова”. Примећена је само у његовом најужем кругу. У тадашњим антологијама поезије заступљен је обично са по једном песмом, и то искључиво оном једноставног израза. Његове драме изводе само аматерска друштва.
    Размишљао је и о роману, и то с причом о савременом Београду. Било је то након што је завршио збирку приповедака „Хроника моје вароши”, сачињену од лирских казивања о прошлости родног Горњег Милановца. Априла 1928. године Настасијевић је новинару листа „Правда” испричао о теми свог романа и најавио његову фрагментарну композицију. Замислио га је као калеидоскоп састављен од мноштва појединости како би дочарао нервозни ритам београдског живота и „мађијску снагу” Београда – како се изразио. „Овај би роман имао да носи психолошко превирање људи, нипошто у једној реалистичкој белој светлости, јер је сам Београд – узмите ову слику – пред вече, у оно време заласка сунца и наступања ноћи, најомиљенији, најинтересантнији. То су силуете Београда које му дају мађијску снагу”, објаснио је. Роману о Београду, својој неоствареној замисли, Настасијевић се вратио половином тридесетих година одредивши му наслов „Пустињак у граду”.
    Јануара 1938. године одржао је последњи час својим ученицима у Четвртој мушкој гимназији. Умро је од туберкулозе 13. фебруара, у 44. години. Годину дана касније, његови пријатељи на челу са Станиславом Винавером и Милутином Деврњом, сакупили су новац и објавили целокупна дела Момчила Настасијевића. Стала су у девет књига. Али, ни то издање није заинтересовало читаоце за Момчила. После Другог светског рата, у доба соцреализма, одбацили су га као „ненапредног”. Замерано му је што су се његове „Приповетке” појавиле у избору Светислава Стефановића који је проглашен народним непријатељем па као такав и стрељан. Књига је објављена 1944. године у такозваном ратном колу Српске књижевне задруге, иако Настасијевић тада одавно није био жив. Може се рећи да је део наше културе заувек постао тек 1991. године, објављивањем критичког издања његових Сабраних дела које је приредио Новица Петковић.
    ЖИВОРАД: Живорад Настасијевић почео је пут сликара 1905. године у Београду, у Уметничко-занатској школи, а наставио га у Минхену, на Крфу, у Бизерти, Солуну и Паризу. Сваки од ових градова осећа се у његовим сликама.
    Ако се изузму Београд, где је отишао због школовања, и Минхен и Париз, у којима је био захваљујући стипендији, сва остала његова измештања диктирале су тадашње политичке околности. У Минхен је дошао пред почетак Првог светског рата. Тада је тамо било пуно наших, младих, који су учили сликарство. Кад су једног од њих, Косту Јосиповића, након атентата на Франца Фердинанда изударали студенти вероватно зато што је из земље из које је и атентатор, Живорад је то схватио као опомену па је спалио сва писма која је добио од својих. „То сам урадио зато што је Гаврило Принцип скоро сваки дан долазио код мојих у Београд, и увек кад су ми они писали и он би понешто дописивао са пуним потписом, а имао сам и неколико дужих писама од њега.” Да је исправно поступио, показало се сутрадан: два агента полиције претражила су му цео стан. Успео је да преко Варшаве и Одесе, Дунавом стигне до Неготина. Слике које је радио у Минхену морао је да остави.
    Нису сачувани ни радови из Првог светског рата. Живорад је био један од 1300 каплара. Приликом повлачења наше војске, на путу до Крфа, коњ натоварен сандуком с његовим радовима пао је у провалију а с њим и Живорадови цртежи и скице будућих слика. На Кајмакчалану је оболео од тифуса па је пребачен у Солун а одатле у северну Африку, у Бизерту. Отуд се на његовим сликама појављују једни од првих трагова неевропских земаља у српском сликарству. После ослобођења, а у таласу српског пријатељства с Француском, нашим ратним савезником, Живорад се са стипендијом нашао у Паризу. Међутим, као да није био одушевљен Паризом онолико колико се то свуда око њега очекивало. Он је „гледао своја посла” и није „обраћао пажњу на све могуће измове”. Није му пријала ни атмосфера тада омиљене кафане „Ротонда”. Записао је да се тамо „сви скупљају, нарочито увече. Критичари сваке врсте воде прву реч. Почеше већ јавно да брбљају како треба спалити музеј Лувр, јер то више није потребно. Видим јасно да критике о изложбама и концертима не одговарају стварности, и да се то све намешта по кафанама”. Зато је Париз на његовим сликама празан, без људи, као кулиса.
    Београд је први пут видео радове Живорада Настасијевића 1919. године на „Изложби ратних сликара и вајара”. Био је то велики догађај за тек ослобођену земљу, па је разумљиво што је политички карактер изложбе превладао уметнички. „Успех изложбе био је велики. Публика је по цео дан масовно долазила. Неке групе Војвођана долазиле су са заставама”, записао је Живорад, подсмевајући се друштву, али и чињеници да су његову каријеру готово на сваком кораку обележавале политичке околности.
    СВЕТОМИР: Могло би се рећи да је Светомир, рођен 1902. године, наставио породичну линију грађевинара зато што је дипломирао на Архитектонском факултету, иако је стечено знање користио само да што чвршће постави делове својих опера. Светомир је написао осам опера. Можда ниједне од њих не би било да га једног дана, усред Првог светског рата, Момчило није одвео да чује неки бечки оркестар који се из непознатих разлога затекао и задржао у Милановцу. Свирали су музику Рихарда Вагнера. Четрнаестогодишњи Светомир био је очаран, како ће се убрзо испоставити – заувек. Већ његова прва опера, „Међулушко благо”, заснована је на проклетству отетог блага, као и гигантски Вагнеров циклус „Прстен Нибелунга”.
    Његово животно дело је опера „Ђурађ Бранковић”, резултат свих Настасијевића: драмски текст написао је Момчило, историјске чињенице истраживао је Славомир, декор и костиме до најмањих детаља исцртао је Живорад, а Светомир је написао музику. Живот својих опера на позорници Светомир није дочекао.
    СЛАВОМИР: Најмлађи брат, рођен 1904. године. Дипломирао је класичну филологију на Филозофском факултету у Београду, постао професор вршачке гимназије и, по узору на Момчила, почео да пише. Одлучио се за сатиру и комедију зато што се, како је тада причао, у њиховој породици нико није бавио тим жанровима. Његов првенац „Врачара Божана”, комедија у пет чинова, изведена је убрзо након што је објављена, истина у Скопљу, и била је добро прихваћена. За време Другог светског рата био је управник Београдске опере, његове комедије приказују се и у Београду и по Србији, што му је власт након ослобођења замерила. Да ли због тога, тек, после рата Славомир почиње да пише историјске романе за омладину. Већ га је први роман, „Гуапо”, прославио: прича о Келтима, пуна забавних преокрета, коју се усудио да преточи у машту тек након обимних истраживања тог народа и њиховог времена. Овакав поступак постао је његово правило: сваком писању претходило је детаљно и свеобухватно упознавање са свим поузданим детаљима приче коју је замислио.
    И следећи Славомирови романи били су радо читани: „Ханибал анте портас”, „Деспот Стефан”, „Витези кнеза Лазара”, „Александар Македонски”, „Јулије Цезар”, „Легенда о Милошу Обилићу”, „Устанак у Зети”... Поновно издање Славомирових романа осамдесетих година прошлог века, двадесетак година након што су написани, доказало је њихов квалитет. Салон породице Настасијевић
    САЛОН: Живорада, Момчила, Светомира и Славомира људи су доживљавали као целину, као Настасијевиће. Разумљиво, они су немали број пута заједно стварали. Од свих њихових сарадњи, најчувенији су били – салони. Наиме, где год да су живели, а селили су се неколико пута, дом Настасијевића био је место окупљања писаца, уметника и интелектуалаца, место где су приређивани концерти и књижевне вечери.
    Момчило је свирао пиколо флауту, Светомир виолу, а Славомир виолончело. Њихов пријатељ Станислав Винавер свирао је клавир, а вајар Периша Милић флауту. Најчешће су приређивали концерте Моцартове и Бахове музике. Композитор Станојло Рајичић, један од гостију недељних дружења код Настасијевићевих, забележио је да су се „на зидовима налазиле Живорадове слике. Живорад је био иконописац, тако да су зидови били украшени и иконама, а и портретима чланова породице. Специјалној атмосфери доприносили су и присутни уметници разних струка. Време је пролазило у музицирању, дискусијама, веселом расположењу. Вероватно да не грешим ако кажем да се ретко може у Београду срести породица, и то у оно време, у којој се од шесторо деце четворо бавило уметношћу”.
    Аутор: Соња Ћирић
    број: 3001 - 2009.
    izvor ;
    http://politikin-zab...astasiјevicevih
  24. Волим
    Sophrosyne got a reaction from Снежана in Даровита браћа - КОД НАСТАСИЈЕВИЋЕВИХ   
    Даровита браћа
    КОД НАСТАСИЈЕВИЋЕВИХ
    Људи су их знали као породицу обдарених – од њих шесторо, четворо су уметници. Били су дружељубиви, али ипак усамљени

    Сваки од четворице браће Настасијевић имао је најмање по један уметнички дар. Живорад је био сликар, Светомир композитор, а Славомир и Момчило били су књижевници. Имали су и три сестре: Наталија је рано преминула, Славка је била чувена професорка физике у Четвртој мушкој гимназији, а Даринка историчар.
    Рођени су под планином Рудник, у Горњем Милановцу, између 19. и 20. века, у обичној, неимарској породици пореклом из Охрида. Сви су почињали школовање у родном месту, и завршавали га на београдским факултетима. Сви су својим стваралаштвом обогатили културу.
    МОМЧИЛО: Од свих Настасијевића данас је најпознатији Момчило. Мало је личио на време у коме је живео, па га оно није ни прихватило. Превише је био повучен, сам, а и писао је онако како нико други око њега тада није писао. Лепота његових песама, приповедака, драма и есеја уочена је тек половином прошлог века, кад он више није био жив. Па ипак, без обзира на то што је стваралаштво Момчила Настасијевића данас прихваћено и изузетно цењено, о њему се и даље говори као о загонетном песнику.
    Биографски подаци не говоре много о његовој личности: рођен је 1894. године, основну школу и гимназију похађао је у Горњем Милановцу и Београду, током тих година учио је да свира на флаути и виолини, у последњем разреду гимназије дружио се с Гаврилом Принципом. Студирао је француски језик и књижевност на Филозофском факултету у Београду, студије је прекидао због рата у коме је учествовао као добровољац зато што су га на војној регрутацији одбили због недовољне развијености. Кад је дипломирао, постао је професор Прве, а затим и Четврте мушке гимназије, и на том послу остао све до смрти.
    С објављивањем књижевних дела почиње касније него његови генерацијски другови, и то тешко. Док Растко Петровић, Милош Црњански, Раде Драинац, Десанка Максимовић, Станислав Винавер објављују књигу за књигом одмах после завршетка Првог светског рата, Момчило пише споро. Миодраг Павловић, један од његових биографа, описује да се Момчило развија, експериментише у драми, прози и у стиху, пише есеје о књижевности и о уметности, много ради, али као да ради за себе а не и за читаоце. Готово све своје најбоље радове написао је неколико година пре него што је почео да их објављује: текст за музичку драму свог брата Светомира „Међулушко благо”, збирку приповедака „Из тамног вилајета”, збирку песама „Пет лирских кругова”, збирку приповедака „Хроника моје вароши”, драме „Недозвани” и „Господар Младенова кћер”.
    Прво јавно признање књижевном дару и умећу Момчила Настасијевића било је и једино: 1927. године на књижевном конкурсу добија награду од 4000 динара за приповетку „Запис о даровима моје рођаке Марије”. Те исте године, о свом трошку, штампа код тада важног и познатог издавача Цвијановића приповетке „Из тамног вилајета” и музичку драму „Међулушко благо”. Светомир и Момчило понудили су је Београдској опери при Народном позоришту, али је Опера није хтела. Недуго затим, и Драма је одбила да изведе Момчилову драму „Недозвани”. Наредних година одбија и драме „Господар Младенова кћер” и „Код Вечите славине”. Цене га и посвећују му пажњу само његови пријатељи, читаоцима су његов сажет језик и стилске фигуре неразумљиви. „Он је узимао реч као чаролију звука и ритма, те испитивао каква се све дејства из ње могу добити”, написао је Миодраг Павловић. Међутим, такво и толико поштовање језика, његових корена, фолклора, мелодије речи, већини је било страно. И Момчило се све више осамљује.
    Тек је 1932. године објавио прву песничку збирку, „Пет лирских кругова”. Примећена је само у његовом најужем кругу. У тадашњим антологијама поезије заступљен је обично са по једном песмом, и то искључиво оном једноставног израза. Његове драме изводе само аматерска друштва.
    Размишљао је и о роману, и то с причом о савременом Београду. Било је то након што је завршио збирку приповедака „Хроника моје вароши”, сачињену од лирских казивања о прошлости родног Горњег Милановца. Априла 1928. године Настасијевић је новинару листа „Правда” испричао о теми свог романа и најавио његову фрагментарну композицију. Замислио га је као калеидоскоп састављен од мноштва појединости како би дочарао нервозни ритам београдског живота и „мађијску снагу” Београда – како се изразио. „Овај би роман имао да носи психолошко превирање људи, нипошто у једној реалистичкој белој светлости, јер је сам Београд – узмите ову слику – пред вече, у оно време заласка сунца и наступања ноћи, најомиљенији, најинтересантнији. То су силуете Београда које му дају мађијску снагу”, објаснио је. Роману о Београду, својој неоствареној замисли, Настасијевић се вратио половином тридесетих година одредивши му наслов „Пустињак у граду”.
    Јануара 1938. године одржао је последњи час својим ученицима у Четвртој мушкој гимназији. Умро је од туберкулозе 13. фебруара, у 44. години. Годину дана касније, његови пријатељи на челу са Станиславом Винавером и Милутином Деврњом, сакупили су новац и објавили целокупна дела Момчила Настасијевића. Стала су у девет књига. Али, ни то издање није заинтересовало читаоце за Момчила. После Другог светског рата, у доба соцреализма, одбацили су га као „ненапредног”. Замерано му је што су се његове „Приповетке” појавиле у избору Светислава Стефановића који је проглашен народним непријатељем па као такав и стрељан. Књига је објављена 1944. године у такозваном ратном колу Српске књижевне задруге, иако Настасијевић тада одавно није био жив. Може се рећи да је део наше културе заувек постао тек 1991. године, објављивањем критичког издања његових Сабраних дела које је приредио Новица Петковић.
    ЖИВОРАД: Живорад Настасијевић почео је пут сликара 1905. године у Београду, у Уметничко-занатској школи, а наставио га у Минхену, на Крфу, у Бизерти, Солуну и Паризу. Сваки од ових градова осећа се у његовим сликама.
    Ако се изузму Београд, где је отишао због школовања, и Минхен и Париз, у којима је био захваљујући стипендији, сва остала његова измештања диктирале су тадашње политичке околности. У Минхен је дошао пред почетак Првог светског рата. Тада је тамо било пуно наших, младих, који су учили сликарство. Кад су једног од њих, Косту Јосиповића, након атентата на Франца Фердинанда изударали студенти вероватно зато што је из земље из које је и атентатор, Живорад је то схватио као опомену па је спалио сва писма која је добио од својих. „То сам урадио зато што је Гаврило Принцип скоро сваки дан долазио код мојих у Београд, и увек кад су ми они писали и он би понешто дописивао са пуним потписом, а имао сам и неколико дужих писама од њега.” Да је исправно поступио, показало се сутрадан: два агента полиције претражила су му цео стан. Успео је да преко Варшаве и Одесе, Дунавом стигне до Неготина. Слике које је радио у Минхену морао је да остави.
    Нису сачувани ни радови из Првог светског рата. Живорад је био један од 1300 каплара. Приликом повлачења наше војске, на путу до Крфа, коњ натоварен сандуком с његовим радовима пао је у провалију а с њим и Живорадови цртежи и скице будућих слика. На Кајмакчалану је оболео од тифуса па је пребачен у Солун а одатле у северну Африку, у Бизерту. Отуд се на његовим сликама појављују једни од првих трагова неевропских земаља у српском сликарству. После ослобођења, а у таласу српског пријатељства с Француском, нашим ратним савезником, Живорад се са стипендијом нашао у Паризу. Међутим, као да није био одушевљен Паризом онолико колико се то свуда око њега очекивало. Он је „гледао своја посла” и није „обраћао пажњу на све могуће измове”. Није му пријала ни атмосфера тада омиљене кафане „Ротонда”. Записао је да се тамо „сви скупљају, нарочито увече. Критичари сваке врсте воде прву реч. Почеше већ јавно да брбљају како треба спалити музеј Лувр, јер то више није потребно. Видим јасно да критике о изложбама и концертима не одговарају стварности, и да се то све намешта по кафанама”. Зато је Париз на његовим сликама празан, без људи, као кулиса.
    Београд је први пут видео радове Живорада Настасијевића 1919. године на „Изложби ратних сликара и вајара”. Био је то велики догађај за тек ослобођену земљу, па је разумљиво што је политички карактер изложбе превладао уметнички. „Успех изложбе био је велики. Публика је по цео дан масовно долазила. Неке групе Војвођана долазиле су са заставама”, записао је Живорад, подсмевајући се друштву, али и чињеници да су његову каријеру готово на сваком кораку обележавале политичке околности.
    СВЕТОМИР: Могло би се рећи да је Светомир, рођен 1902. године, наставио породичну линију грађевинара зато што је дипломирао на Архитектонском факултету, иако је стечено знање користио само да што чвршће постави делове својих опера. Светомир је написао осам опера. Можда ниједне од њих не би било да га једног дана, усред Првог светског рата, Момчило није одвео да чује неки бечки оркестар који се из непознатих разлога затекао и задржао у Милановцу. Свирали су музику Рихарда Вагнера. Четрнаестогодишњи Светомир био је очаран, како ће се убрзо испоставити – заувек. Већ његова прва опера, „Међулушко благо”, заснована је на проклетству отетог блага, као и гигантски Вагнеров циклус „Прстен Нибелунга”.
    Његово животно дело је опера „Ђурађ Бранковић”, резултат свих Настасијевића: драмски текст написао је Момчило, историјске чињенице истраживао је Славомир, декор и костиме до најмањих детаља исцртао је Живорад, а Светомир је написао музику. Живот својих опера на позорници Светомир није дочекао.
    СЛАВОМИР: Најмлађи брат, рођен 1904. године. Дипломирао је класичну филологију на Филозофском факултету у Београду, постао професор вршачке гимназије и, по узору на Момчила, почео да пише. Одлучио се за сатиру и комедију зато што се, како је тада причао, у њиховој породици нико није бавио тим жанровима. Његов првенац „Врачара Божана”, комедија у пет чинова, изведена је убрзо након што је објављена, истина у Скопљу, и била је добро прихваћена. За време Другог светског рата био је управник Београдске опере, његове комедије приказују се и у Београду и по Србији, што му је власт након ослобођења замерила. Да ли због тога, тек, после рата Славомир почиње да пише историјске романе за омладину. Већ га је први роман, „Гуапо”, прославио: прича о Келтима, пуна забавних преокрета, коју се усудио да преточи у машту тек након обимних истраживања тог народа и њиховог времена. Овакав поступак постао је његово правило: сваком писању претходило је детаљно и свеобухватно упознавање са свим поузданим детаљима приче коју је замислио.
    И следећи Славомирови романи били су радо читани: „Ханибал анте портас”, „Деспот Стефан”, „Витези кнеза Лазара”, „Александар Македонски”, „Јулије Цезар”, „Легенда о Милошу Обилићу”, „Устанак у Зети”... Поновно издање Славомирових романа осамдесетих година прошлог века, двадесетак година након што су написани, доказало је њихов квалитет. Салон породице Настасијевић
    САЛОН: Живорада, Момчила, Светомира и Славомира људи су доживљавали као целину, као Настасијевиће. Разумљиво, они су немали број пута заједно стварали. Од свих њихових сарадњи, најчувенији су били – салони. Наиме, где год да су живели, а селили су се неколико пута, дом Настасијевића био је место окупљања писаца, уметника и интелектуалаца, место где су приређивани концерти и књижевне вечери.
    Момчило је свирао пиколо флауту, Светомир виолу, а Славомир виолончело. Њихов пријатељ Станислав Винавер свирао је клавир, а вајар Периша Милић флауту. Најчешће су приређивали концерте Моцартове и Бахове музике. Композитор Станојло Рајичић, један од гостију недељних дружења код Настасијевићевих, забележио је да су се „на зидовима налазиле Живорадове слике. Живорад је био иконописац, тако да су зидови били украшени и иконама, а и портретима чланова породице. Специјалној атмосфери доприносили су и присутни уметници разних струка. Време је пролазило у музицирању, дискусијама, веселом расположењу. Вероватно да не грешим ако кажем да се ретко може у Београду срести породица, и то у оно време, у којој се од шесторо деце четворо бавило уметношћу”.
    Аутор: Соња Ћирић
    број: 3001 - 2009.
    izvor ;
    http://politikin-zab...astasiјevicevih
  25. Волим
    Sophrosyne got a reaction from javor in Косовска иконографијa   
×
×
  • Create New...