Jump to content

after_silence

Члан
  • Број садржаја

    475
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

    Never

Репутација активности

  1. Волим
    after_silence got a reaction from Agaton Vuzman in Праштање – ментално и физичко здравље   
    Kako i zašto oprostiti
    Kad smo zaista povređeni, poslednje što nam pada na pamet jeste da oprostimo. Nešto iznutra traži osvetu. Oko za oko, suza za suzu, zub za zub, ljutnja za ljutnju. Logika emocionalne odmazde: želim da osetiš kako se ja osećam, želim da ti vratim taj paketić emotivnog otrova. Da bismo zaista oprostili i oslobodili se razarajućeg tereta povređenosti, treba da prevaziđemo logiku odmazde i počnemo da negujemo logiku saosećanja.
    Gubeći se u vlastitim osećanjima, neki ljudi počnu da „vraćaju“ u želji da povrede osobu na isti način na koji su sami bili povređeni. Međutim, takvim se ponašanjem samo udaljavaju od sebe. Uzmimo primer žene koja je, pošto je otkrila da njen suprug ima ljubavnicu, odlučila da i sama nađe ljubavnika. Na taj mu se način „osvetila“, a zapravo je samo postala udaljenija od onoga što je njeno prirodno funkcionisanje.
    Htela je da zadrži supruga, ali nije mogla da mu oprosti, pa je ljutnju zamenila ljubavništvom iz osvete. Tako je postala „kao on“. Iz straha od gubitka, zanemarila je da sagleda kako bi za nju bilo prirodno da reši taj problem i preuzela je njegovu metodu koja ju je samo rastrojila.
    Izrazite osećanja
    Svako povređivanje doživljavamo kao vrstu agresije i zbog nesnalaženja u situaciji, iz nemogućnosti da oprostimo, ponekad se identifikujemo s agresorom. To znači da postoji opasnost da postanemo poput onoga ko nas je povredio. Na taj način kao da se osiguravamo od budućeg, sličnog povređivanja. Osećamo se naoružanima onim čime smo sami bili povređeni, po logici „ako te neko na ulici ubode nožem, sledeći put izađi napolje s nožem u džepu“. Ko zna, u nekom trenutku možda nekoga i ubodeš. Dok te rana boli, zaboravljaš da se pitaš da li ti je to u prirodi ili ne. Nož je metafora psihičke, emocionalne povrede.
    Takvim naoružavanjem stvara se prividna ravnoteža – sada i ja mogu učiniti ono što je učinjeno meni – a ono što se zapravo događa jeste da povređena osoba prihvata tuđa pravila igre i na sebi primenjuje model funkcionisanja koji nije njen. Tako se loš, povređujući obrazac funkcionisanja širi, preslikava na druge i samim tim (kao delotvoran sistem emocionalnog preživljavanja) jača. Kad smo povređeni, kao da stalno zaboravljamo onu najjednostavniju istinu (koja je i inače prečesto van dohvata uma sklonog stalnim komplikacijama), a to je da možemo da budemo i da smemo da se pokažemo onakvima kakvi zaista jesmo: tužni, ljuti, preplašeni, deprimirani. Naše je osnovno ljudsko pravo da izrazimo kako se osećamo.
    Manevar koji povređena osoba često napravi ne bi li se zaštitila od vlastitih neželjenih osećanja jeste beg iz srca u glavu. Naša osećanja smeštena su u grudima. Tu stanuju toplina, ljubav i mir, ali i težina, tuga i bol. Kad pobegnemo iz grudi u glavu, ohladimo se, obuhvatimo situaciju racionalno, pohvatamo konce i imamo osećaj kontrole.
    Razmišljajući o mogućim situacijama i dijalozima, pokušavamo da predvidimo svoje i tuđe reakcije simulirajući stvarnost pomoću fantazije. Testirajući sve moguće opcije, rešavajući mentalne ukrštenice razapete među neuronima u mozgu, sve više zaboravljamo da boravimo niže, u dualnom carstvu – kako praznine i bola tako i mekoće i mira – u carstvu svojih osećanja. Ne osećamo se uvek srećno i na vrhuncu. Tek kada smo u stanju da priznamo sebi da je paleta naših osećanja vrlo široka i da obuhvata i svetle i tamne tonove, možemo biti u kontaktu s onim kako se zaista osećamo.
    Neki ljudi uopšte nisu u stanju da prihvate i priznaju vlastitu povređenost. To smatraju znakom slabosti i pred sobom i pred drugima. Pod tom iluzijom nepovredivosti krije se, zapravo, velika osetljivost.
    Greške roditelja
    Unutrašnja krhkost dobro je spakovana pod masku emocionalne nedodirljivosti koja osobu onemogućava da oseti sebe, druge i punoću života. Prirodno je da smo povredivi. Ne, naravno, od svakoga i ne na bilo koji način, ali doza osetljivosti mora da postoji, inače smo zatvoreni u statičnu, „dovršenu“ sliku o sebi i ne možemo da napredujemo.
    Budući da je jedan od najzahtevnijih poteza što se tiče praštanja oprostiti svojim roditeljima, mnogi se postavljaju „iznad“ emotivnog bola koji su im roditelji svojim postupcima naneli. Tu nastupaju različita opravdanja tipa: „I njihovi su roditelji činili iste greške“ ili „Radili su najbolje kako su znali“ i sl. To mogu biti činjenice, ali ne i opravdanja.
    Verovatno je i Hitler imao nesrećno detinjstvo. Je li time to što je činio opravdano? Većina roditelja napravila je mnogo grešaka u odgajanju dece. Moći osetiti ljutnju i tugu zbog njihovih postupaka zapravo je temelj praštanja. Tek kada sebi dopustimo „zabranjena“ osećanja prema svojim roditeljima, možemo da počnemo da ih doživljavamo kao obične ljude koji greše, a ne kao tatu i mamu koji se, po nepisanom pravilu, moraju opravdavati, poštovati i voleti.
    Svaki proces praštanja počinje suočavanjem s osećanjima za koja bismo najradije želeli da ih nema. Posle toga, kad smo u kontaktu s vlastitom povređenošću, možemo da pokušamo da sagledamo šta nas zapravo boli. Kakve smo poruke o sebi dobili time što smo bili izloženi ponašanju koje nas je povredilo? Ako je povreda, na primer, centralizovana oko poruke „Ti ne vrediš“ ili „Ti ne zaslužuješ pažnju“, onda se možemo zapitati da li je to i inače naš problem.
    Provlači li se taj obrazac i kroz druge odnose? Pošto sagledamo centar svoje povrede, ljutnja ili tuga koju osećamo više neće biti ista jer će fokus s druge osobe (ti si me povredio/povredila) biti pomeren na nas (moja povređenost govori mi nešto o meni).
    Kuda s povređenošću
    Ljudi koji u sebi nose puno krivice ponekad konstantno kopaju po sebi. Sama reč krivica govori da je tu u pitanju iskrivljena slika sebe, kao u talasastom ogledalu. Pokušavajući da ispravimo tu sliku o sebi konstantnim razmišljanjem o tome šta smo pogrešno uradili, samo je još više iskrivljujemo. Takvo razmišljanje uvek iznova vraća vlastita neprijatna osećanja.
    Druga osoba pri tom je na pijedestalu, u nadređenom položaju prema ja koje se koprca u pronalaženju greške u vlastitom sistemu. Greške, međutim, postoje i u sistemima drugih. Istina je da ne možemo menjati druge već jedino sebe, ali to ne znači da ne smemo jasno i glasno da izrazimo ono što nam je zasmetalo, izazvalo tugu, ljutnju ili želju za prekidom odnosa.
    Kad smo u stanju da to kažemo drugoj osobi, ali ne iz želje da nam se izvini, opravda ili iskupi, onda to znači da smo iznutra, sami sa sobom, započeli proces praštanja.
    Mnogi ljudi nisu u stanju ili odbijaju da shvate i da se osveste gde su pogrešili. No, upravo zbog potrebe da taj neko uvidi i prizna vlastitu slabost ili problem i izvini se za svoje ponašanje, naš unutrašnji mir zavisi od nje ili njega, što povređenosti pridaje i osećaj bespomoćnosti. Mnogi se, čekajući da taj neko otvori oči, dobrano načekaju. Neki nikad ne dočekaju, a grizu se jer bez toga nisu u stanju da oproste.
    Proces bezuslovnog opraštanja (kad se ne traži ili ne očekuje ništa za uzvrat) može biti olakšan produbljivanjem razumevanja nečijeg ponašanja. Na primer, ako neko odbija, odbacuje ili obezvređuje nečiju ljubav iz straha od bliskosti, to znači da emociju ljubavi doživljava kao napad. To je, zapravo, vrlo tužno. Takav problem osobu čini emocionalno hendikepiranom, izolovanom i nesrećnom. Ljutnju i tugu, pošto im se dopustilo da postoje i da budu izražene, zamenjuje saosećanje. Na taj način pomičemo pažnju s delovanja koje nas je povredilo, na osobu koja stoji iza takvog ponašanja.
    Povređivanje često proizlazi iz vlastitog bola onog koji povređuje, samo što zbog pomanjkanja informacija o drugoj osobi to nismo uvek u stanju da razumemo. U osnovi saosećanja je pomirenost sa situacijom kakva jeste i jednom kad osetimo saosećanje, istinsko je praštanje nadomak ruke.
    Ljudi često maltretiraju i izražavaju agresiju jer su i sami bili žrtve fizičkog ili emocionalnog zlostavljanja. Iz vlastite nemoći izvukli su pouku da se, kako bi preživeli, moraju identifikovati s tim „moćnikom“. Međutim, iako svako zašto ima svoje zato, to ne znači da je takvo ponašanje opravdano i da ga treba tolerisati.
    Dubljim razumevanjem uzroka i posledica nečijeg ponašanja možemo se osloboditi vezujućih niti koje se na emotivnom nivou luče iz rane povređenosti. Saosećanje oslobađa, rastvara nevidljive spone koje ljude vežu da se ponašaju po ustaljenim obrascima koji ih drže zajedno, a zapravo ih unesrećuju. Kad oseti saosećanje, kad je u stanju da kaže: „Meni je, zapravo, nje/njega žao“, čovek onda može da autonomno odluči: otići ili ostati, pokušati još nešto ili ne pokušati.
    Nedovršeni emotivni procesi nastavljaju se i posle smrti onog kojem se nešto zamera. Ako neko ne može da oprosti neke postupke umrloj majci ili ocu, onda je važno dovršiti to na neki drugi način – terapijskim procesom ili nekim drugim korigujućim odnosom u kojem se slobodno mogu izraziti osećanja. Oslobođenje je uvek moguće. Kako će se odvijati, pitanje je strpljenja, samosvesti i iskrenosti prema samome sebi. U procesu je uvek važno da budemo tamo gde jesmo, da se osvesti ono iznutra, umesto da iz silne potrebe za oslobođenjem sami sebe lažemo da smo oprostili ili da iz silne potrebe da nekoga zadržimo pogrešno verujemo kako nema druge nego trpeti.
    Dubinsko otpuštanje, opraštanje onome od koga smo se osetili povređenima, zahteva stalno suočavanje sa samim sobom. Ići prema srži svog ljudskog postojanja znači upoznavati se kako sa svojim kvalitetima tako i sa svojim slabostima i svojim bolom.
    Zaboravih link http://www.hendidrustvo.info/forum/index.php/topic,1399.0.html
  2. Волим
    after_silence got a reaction from Gordana . in Пушење   
    ma, ja sam se samo nastavila na pricu, iz nekog svog ugla...
    Moja okolina je poslednjih dana jako cudna i previse osudjivanja ima i previse kako ih ja zovem prepodobnih fora. Svako zna najbolje za onog drugog, pa sam postala preosetljiva na isto bangin
    Drugarica mi je zamalo izgubila dete zbog nekih prepodobnih komentara u smislu, nema veze sto si trudna, ima da postis na vodi to je tipik, zaboravljamo na zivog coveka do sebe...
    Ako hoces da neko posti na vodi, prestane da pusi, prestane bilo sta lose da radi, ajde malo podmetni ti kicmu za drugog, prazno moralisanje iz udobne fotelje ne volim. Svako od nas prica o tome sta drugi treba da radi, a nikako da krenemo obrnuto "evo ja cu za tebe da se molim\radim sta god"...
    U dobre namere ne sumljam :smiley:
    Nas gresnike itekako valja prodrmati istinom, lako se damo uljuljkati i smisljati opravdanja bangin.gif' class='bbc_emoticon' alt='bangin' />
    Opet ovo je internet, drugacije je kad se gledamo oci u oci, mene zovu prilicno surovom i kad sam ja u pitanju i kada su drugi, sigurno nisam od onih koji druge tapsu po ramenu "samo ti gresi sine"...
    0110_hahaha crvenilo bangin i naravno bangin za Filipa, nisam na tebe direktno mislila niti mi je bila namera da provociram...
  3. Волим
    after_silence got a reaction from PredragVId in Свети Симеон Нови Богослов   
    Христос је близу!
    Свети Симеон Нови Богослов
    Сваког дана слушам како хришћани говоре: „Да смо ми живели у апостолско доба и да смо видели Господа Исуса, и ми бисмо били светитељи као и они".
    Тако замишљају у свом незнању. Јер Онај Који је говорио у време апостола, и сада говори свему свету. Не само у речима, него и у Својим делима Он је исти као и у апостолско време, јер нас уверава говорећи: Отац је увек у Сину, и Син је увек у Оцу, и као што Отац увек делује, тако и Син увек делује.
    Можда ће неко рећи да је велика разлика гледати Господа телесно и само слушати Његове речи - као што ми сад слушамо од других и читамо у Еванђељу. И ја велим да је разлика и додајем да је данашњи начин познавања Христа несравњено подеснији од првобитног. Јер тада се Господ показао људима у облику човека простог, смиреног и пониженог - што је и саме Јевреје веома збуњивало - док се данас Он нама проповеда као истинити Бог. Тада је прилазио људима као човек, седао за трпезу са грешницима и цариницима, док данас Он седи с десне стране Бога Оца и храни цео свет и без Њега ништа не бива. У апостолско време су Га чак и простаци унижавали и говорили: „Није ли ово дрводеља, син Маријин?!" (Мк. 6, 3), док му се сад клањају кнезови и цареви као Сину Божјем и Богу. А Он прославља оне који му се клањају духом и истином.
    У апостолско време су Га поштовали као једног од људи, као смртног и било је велико чудо кад Га је неко могао у том облику признавати као Творца неба и земље, и свега што постоји. Због тога, када је св. ап. Петар исповедио: „Ти си Христос, Син Бога живога", Христос га је похвалио говорећи: „Благо теби, Симоне сине Јонин! Јер тело и крв нису теби то јавили, него Отац мој  који је на небесима"  (Мт.  16,  16-17). Данас ту нема ничег особитог, јер се Христос данас проловеда оденут славом. Јер кад би данас нама било немогуће пазити и испуњавати што говори Бог и сви светитељи - који су прво испунили, па потом написали и нама оставили своје поуке - онда због чега су се они трудили и писали?! Због чега се то данас чита по црквама?!
    Ко то пориче закључава небо, које нам је Христос отворио Својим силаском на земљу, и спречава уздизање к небу, које нам је такође показао Христос. Бог стоји код врата небеских, и гледа на земљу, и Њега виде верне душе и чују како их позива преко Еванћеља: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити" (Мт. 11, 28). А богоборци и нововерци узвикују: немогуће, немогуће у овом веку! Такве је Сам Господ одлучно изобличио говорећи: „Тешко вама, књижници и фарисеји, лицемери, слепе вође слепаца, што затварате царство небеско од људи; јер ви не улазите нити дате да улазе који би хтели" (Мт. 23, 13 и 24).
    Чиме се отварају врата Царства небеског? - Плачем и покајањем. Тада не може у светлости опстати, јер је особина светлости да разгони таму. Грех је гори од таме - Бог је светлији од сваке светлости. А ко је од нас без греха! „Ако речемо да не сагрешисмо, правимо Христа лажом, и реч Његова није у нама" (I Јов. 1, 10). И зашто да је човеку немогуће кајати се?! Па чиме су другим светитељи блистали у свету, него дубином и ватреношћу покајања? А да то није тако - они не би присиљавали своју душу на признање грехова и оплакивање увреда које смртни човек наноси вечитом Богу.
    Ко вели да је немогуће кајати се, одриче се очишћења. Нисмо чули да се неко може очистити без суза за грехе почињене после крштења. Не говоре нам узалуд свети Оци да су гледали масу примера како незнабошци плачу баш за време пријема тајне светог крштења. Благодат, небесна сила Светог Духа, силази на њихове душе и прогони греховну таму, као што ветар очисти небо од облака.
    Ко тврди да није грешан, зато што није починио кривична дела, тај исти тврди да не може да се каје, и да је Христос далеко. У апостолско време Христу су прилазиле две врсте људи: питоми народ који Га је врло радо слушао и веровао Му, и тешки болесници и велики грешници, који су Му прилазили са сузама као чудотворцу и Богу. И једне и друге Христос је волео да прима и да им све чини, а ове последње ставио је за пример целом роду људском како се прилази Сину Божјем. Па Њему су светитељи тако и прилазили! И Он их је поставио и посветио за учитеље Цркве и пример народу.
    Сузе и покајање били су мост којим се долази до Христа у време када је Он лично проповедао и лично исцељивао. Сузе и покајање су мост ка Њему и сада када Он седи у слави Бога Оца. Он, Господ Христос, разделио је светитељима животне крстове - да се уморе носећи их, те да би се од умора у Царству небеском одморили. Јер ко не види муке Сина Божјег, и не види своје грехе, како може ући у Царство Божје?!
    Син је ушао после страдања, зар смртни човек да уђе без страдања, без плача, без покајања, без познавања самога себе! Није Христос далеко. Христос је сасвим близу. Ближи је од родитеља и пријатеља, ближи од дисања и од сваке помисли. Родитељи могу умрети, дисање може отежати, мисли могу лутати и никакве утехе не донети. Христос се спустио до сваког човека - до просјака, до разбојника. Христос се спустио до смрти, до Ада и све је позвао у Своје Царство. И једнако зове: „Ходите к мени!"
    Зар је далеко Онај Који тако говори!?
    преузето из "Православног мисионара"
    број 2, 1977. година
  4. Волим
    after_silence got a reaction from Ljubičasta in Праштање – ментално и физичко здравље   
    osamucen
    Evo sad malo citata iz knjige "Otrovni roditelji", Susan Forward.
    Prica o raznim vrstama nasilja nad decom od strane roditelja, zanemarivanjem, emotivnim zlostavljanjem i svemu losem i o tome kako oprostaj jeste u redu, ali da ima i svoje mesto i vreme i nacin i da on nikako ne znaci zaborav tj "nista se nije desilo".
    NE MORATE OPROSTITI
    U ovom trenutku možda ćete se zapitati: "Nije li prvi korak oprostiti svojim roditeljima?". Moj odgovor je ne. To može mnoge šokirati, razljutiti, užasnuti ili zbuniti. Većinu nas je usmjeravana da vjerujemo upravo suprotno - da je oproštaj prvi korak prema oporavku.
    Zapravo, nije nužno oprostiti roditeljima da bismo se osjećali bolje i promijenili svoj život!
    Naravno, svjesna sam da je ovo udarac u lice nekima od naši najcjenjenijih religijskih, duhovnih, filozofskih i psiholoških principa. Prema judo-kršćanskoj etici: "Griješiti je ljudski, opraštati božanski".Također sam svjesna da postoje mnogi stručnjaci u različitim pomagačkim profesijama koji iskreno vjeruju da je opraštanje ne samo prvi korak, već često i jedini korak nužan za postizanje unutrašnjeg mira. Ne slažem s tim nimalo.
    Na početku profesionalne karijere i sama sam vjerovala da je oprostiti ljudima koji su vas povrijedili, posebno roditeljima, važan dio procesa ozdravljenja. Često sam ohrabrivala pacijente - od kojih su mnogi bili teško zlostavljani - da oproste okrutnim ili zlostavljajućim roditeljima. Uz to, mnogi su od pacijenata dolazili na terapiju tvrdeći da su već oprostili svojim otrovnim roditeljima, ali otkrila sam da se najčešće nisu osjećali bolje zbog toga. I dalje su se osjećali loše u vezi sa samima sobom. I dalje su imali svoje simptome. Opraštanje im nije donijelo nikakve značajne ili dugotrajne promjene. Zapravo, neki su se od njih osjećali čak i manji sposobnima. Govorili su stvari poput: "Možda nisam dovoljno oprostio" "Moj svećenik je rekao da u svom srcu nisam potpuno oprostio" ili: "Zar ništa ne mogu napraviti kako treba?"
    Dugo sam i ozbiljno razmatrala pojam opraštanja. Počela sam se pitati može li ono zapravo zaustaviti napredak u oporavljanju, umjesto da ga unaprijedi.
    Shvatila sam da postoje dvije strane opraštanja: odustajanje od potrebe za osvetom i oslobađanje od onog dijela odgovornosti koji se odnosi na krivnju. Nisam imala puno problema u prihvaćanju ideje da se ljudi trebaju riješiti potrebe za osvetom. Osveta je sasvim normalna, ali negativna motivacija. Ona vas uvlači u opsesivne fantazije o uzvraćanju udarca da biste postigli zadovoljenje; ona stvara mnogo frustracije i nesreće i zapravc radi protiv vaše emocionalne dobrobiti. Usprkos tome što osveta može biti vrlo slatka na trenutak, ona neprestano uzburkava emocionalni kaos između vas i vaših roditelja, trošeći dragocjeno vrijeme i energiju. Odustajanje od potrebe za osvetom je težak, ali svakako zdrav korak.
    Međutim, druga strana opraštanja nije mi bila sasvim jasna. Osjećala sam da je pogrešno neupitno osloboditi nekoga njegove odgovornosti, posebno ako je ta osoba ozbiljno zlostavljala nevino dijete. Zašto biste, za ime svijeta, trebali "oprostiti" ocu koji vas je terorizirao i tukao, koji je od vašeg djetinjstva napravio živi pakao? Kako biste trebali "previdjeti" činjenicu da ste gotovo svaki dan morali dolaziti u mračnu kuću i brinuti se o pijanoj majci? I biste li zaista morali "oprostiti" ocu koji vas je silovao kad ste imali 7 godina?
    Što sam više razmišljala o tome, bilo mi je jasnije da je to oslobađanje zapravo drugi oblik negiranja: "Ako ti oprostim, možemo se praviti da ono što se dogodilo nije bilo tako strašno". Shvatila sam da je taj aspekt opraštanja zapravo onemogućavao mnoge ljude da nastave sa svojim životima.
    Zamka opraštanja
    Jedna od najopasnijih stvari kod opraštanja jest to što opraštanje narušava vašu sposobnost da se riješite svojih nakupljenih emocija. Kako možete biti svjesni svoje ljutnje prema roditelju, kad ste mu već oprostili? Odgovornost može ići na samo jedno od dva mjesta: prema van, na ljude koji su vas povrijedili, ili prema unutra - u vas same. Netko mora biti odgovoran. Tako možete oprostiti svojim roditeljima, ali završiti mrzeći, u zamjenu, sebe.
    Također sam primijetila da su mnogi pacijenti žurili u opraštanje, kako bi izbjegli veći dio bolnog rada u terapiji. Oni su vjerovali da su putem opraštanja pronašli prečicu za oporavak. Dosta ih je "oprostilo", napustilo terapiju i završilo upadajući još dublje u depresiju ili tjeskobu.
    Neki su se od pacijenata čvrsto držali svojih fantazija: "Sve što trebam je oprostiti i bit ću izliječen, imat ću prekrasno mentalno zdravlje, svatko će svakoga voljeti, grlit ćemo se i napokon ćemo biti sretni." No, prečesto bi otkrivali da ih je prazno obećanje oprosta jednostavno dovelo do još većeg razočaranja. Neki su doživjeli navalu dobrog raspoloženja, ali to nije dugo potrajalo jer se zapravo ništa nije promijenilo u načinu na koji su se osjećali, niti u obiteljskim odnosima.
    Sjećam se jedne posebno dirljive scene sa Stephanie, čije iskustvo ilustrira neke od tipičnih problema prijevremenog oprosta. Stephanie, 27-godišnjakinja, bila je ekstremno pobožna kršćanka kad sam je srela. U dobi od 11 godina silovao ju je očuh. Nastavio ju je zlostavljati, sve dok ga majka nije izbacila iz kuće (iz drugih razloga) godinu kasnije. Tijekom slijedeće četiri godine Stephanie je bilo zlostavljalo nekoliko od majčinih brojnih partnera. Sa 16 godina pobjegla je od kuće i postala prostitutka.
    Sedam godina kasnije, jedna mušterija nasmrt ju je pretukla. Dok se oporavljala u bolnici, Stephanie je srela liječnika koji ju je nagovorio da posjeti njegovu crkvu. Nekoliko su se godina kasnije vjenčali i dobili sina. Ona je iskreno pokušavala ponovno izgraditi svoj život. Međutim, usprkos novoj obitelji i novoj vjeri, Stephanie se osjećala bijedno. Dvije je godine išla na terapiju, ali i dalje se nije mogla otresti svoje intenzivne depresije. Tada je došla k meni.
    Uključila sam je u jednu od svojih grupa žrtava incesta. U prvoj nas je seansi Stephanie uvjeravala da je ostvarila svoj mir i da je oprostila i svom očuhu i svojoj hladnoj, neprikladnoj majci. Rekla sam joj da će, ako se želi riješiti svoje depresije, morati "ne-oprostiti" na neko vrijeme, kako bi došla u kontakt sa svojom ljutnjom. Inzistirala je na tome da duboko vjeruje u opraštanje i da joj nije potrebna ljutnja da bi se oporavila. Medu nama se razvila poprilično snažna borba, dijelom zbog toga što sam tražila od nje da napravi nešto bolno, ali i zato što su njezina religijska uvjerenja bila u suprotnosti s njezinim psihološkim potrebama.
    Stephanie je odgovorno radila svoj posao, ali je odbijala dotaknuti svoj bijes. Međutim, malo po malo, počeli su se pojavljivati njezini ispadi ljutnje u ime drugih ljudi. Na primjer, jedne je večeri zagrlila drugog člana grupe, govoreći: "Tvoj otac je čudovište. Mrzim ga!"
    Nekoliko tjedana kasnije napokon je izašao na vidjelo njezin vlastiti potisnuti bijes. Vrištala je, psovala i optuživala svoje roditelje da su joj uništili djetinjstvo i osakatili je kao odraslu osobu. Nakon toga, zagrlila sam je dok je jecala. Mogla sam osjetiti kako se njeno tijelo opušta. Kad se smirila, upitala sam je izazovno: "Kakvo je to ponašanje za jednu dragu kršćansku djevojku?" Nikad neću zaboraviti njezin odgovor:
    Pretpostavljam da Bog želi da se oporavim, više nego što
    želi da oprostim.
    Ta je noć za nju bila prekretnicom.
    Ljudi mogu oprostiti otrovnim roditeljima, ali bi to trebali učiniti na kraju - a ne na početku - svog emocionalnog čišćenja. Ljudima je potrebno da budu ljuti zbog onog što im se dogodilo. Moraju prežaliti činjenicu da nikad nisu imali roditeljsku ljubav za kojom su žudjeli. Potrebno im je da prestanu umanjivati ili obezvrjeđivati nanesenu štetu. Prečesto "oprosti i zaboravi" znači "pretvaraj se da se nije dogodilo".
  5. Волим
    after_silence got a reaction from Dragan Stevanovic in Праштање – ментално и физичко здравље   
    Kako i zašto oprostiti
    Kad smo zaista povređeni, poslednje što nam pada na pamet jeste da oprostimo. Nešto iznutra traži osvetu. Oko za oko, suza za suzu, zub za zub, ljutnja za ljutnju. Logika emocionalne odmazde: želim da osetiš kako se ja osećam, želim da ti vratim taj paketić emotivnog otrova. Da bismo zaista oprostili i oslobodili se razarajućeg tereta povređenosti, treba da prevaziđemo logiku odmazde i počnemo da negujemo logiku saosećanja.
    Gubeći se u vlastitim osećanjima, neki ljudi počnu da „vraćaju“ u želji da povrede osobu na isti način na koji su sami bili povređeni. Međutim, takvim se ponašanjem samo udaljavaju od sebe. Uzmimo primer žene koja je, pošto je otkrila da njen suprug ima ljubavnicu, odlučila da i sama nađe ljubavnika. Na taj mu se način „osvetila“, a zapravo je samo postala udaljenija od onoga što je njeno prirodno funkcionisanje.
    Htela je da zadrži supruga, ali nije mogla da mu oprosti, pa je ljutnju zamenila ljubavništvom iz osvete. Tako je postala „kao on“. Iz straha od gubitka, zanemarila je da sagleda kako bi za nju bilo prirodno da reši taj problem i preuzela je njegovu metodu koja ju je samo rastrojila.
    Izrazite osećanja
    Svako povređivanje doživljavamo kao vrstu agresije i zbog nesnalaženja u situaciji, iz nemogućnosti da oprostimo, ponekad se identifikujemo s agresorom. To znači da postoji opasnost da postanemo poput onoga ko nas je povredio. Na taj način kao da se osiguravamo od budućeg, sličnog povređivanja. Osećamo se naoružanima onim čime smo sami bili povređeni, po logici „ako te neko na ulici ubode nožem, sledeći put izađi napolje s nožem u džepu“. Ko zna, u nekom trenutku možda nekoga i ubodeš. Dok te rana boli, zaboravljaš da se pitaš da li ti je to u prirodi ili ne. Nož je metafora psihičke, emocionalne povrede.
    Takvim naoružavanjem stvara se prividna ravnoteža – sada i ja mogu učiniti ono što je učinjeno meni – a ono što se zapravo događa jeste da povređena osoba prihvata tuđa pravila igre i na sebi primenjuje model funkcionisanja koji nije njen. Tako se loš, povređujući obrazac funkcionisanja širi, preslikava na druge i samim tim (kao delotvoran sistem emocionalnog preživljavanja) jača. Kad smo povređeni, kao da stalno zaboravljamo onu najjednostavniju istinu (koja je i inače prečesto van dohvata uma sklonog stalnim komplikacijama), a to je da možemo da budemo i da smemo da se pokažemo onakvima kakvi zaista jesmo: tužni, ljuti, preplašeni, deprimirani. Naše je osnovno ljudsko pravo da izrazimo kako se osećamo.
    Manevar koji povređena osoba često napravi ne bi li se zaštitila od vlastitih neželjenih osećanja jeste beg iz srca u glavu. Naša osećanja smeštena su u grudima. Tu stanuju toplina, ljubav i mir, ali i težina, tuga i bol. Kad pobegnemo iz grudi u glavu, ohladimo se, obuhvatimo situaciju racionalno, pohvatamo konce i imamo osećaj kontrole.
    Razmišljajući o mogućim situacijama i dijalozima, pokušavamo da predvidimo svoje i tuđe reakcije simulirajući stvarnost pomoću fantazije. Testirajući sve moguće opcije, rešavajući mentalne ukrštenice razapete među neuronima u mozgu, sve više zaboravljamo da boravimo niže, u dualnom carstvu – kako praznine i bola tako i mekoće i mira – u carstvu svojih osećanja. Ne osećamo se uvek srećno i na vrhuncu. Tek kada smo u stanju da priznamo sebi da je paleta naših osećanja vrlo široka i da obuhvata i svetle i tamne tonove, možemo biti u kontaktu s onim kako se zaista osećamo.
    Neki ljudi uopšte nisu u stanju da prihvate i priznaju vlastitu povređenost. To smatraju znakom slabosti i pred sobom i pred drugima. Pod tom iluzijom nepovredivosti krije se, zapravo, velika osetljivost.
    Greške roditelja
    Unutrašnja krhkost dobro je spakovana pod masku emocionalne nedodirljivosti koja osobu onemogućava da oseti sebe, druge i punoću života. Prirodno je da smo povredivi. Ne, naravno, od svakoga i ne na bilo koji način, ali doza osetljivosti mora da postoji, inače smo zatvoreni u statičnu, „dovršenu“ sliku o sebi i ne možemo da napredujemo.
    Budući da je jedan od najzahtevnijih poteza što se tiče praštanja oprostiti svojim roditeljima, mnogi se postavljaju „iznad“ emotivnog bola koji su im roditelji svojim postupcima naneli. Tu nastupaju različita opravdanja tipa: „I njihovi su roditelji činili iste greške“ ili „Radili su najbolje kako su znali“ i sl. To mogu biti činjenice, ali ne i opravdanja.
    Verovatno je i Hitler imao nesrećno detinjstvo. Je li time to što je činio opravdano? Većina roditelja napravila je mnogo grešaka u odgajanju dece. Moći osetiti ljutnju i tugu zbog njihovih postupaka zapravo je temelj praštanja. Tek kada sebi dopustimo „zabranjena“ osećanja prema svojim roditeljima, možemo da počnemo da ih doživljavamo kao obične ljude koji greše, a ne kao tatu i mamu koji se, po nepisanom pravilu, moraju opravdavati, poštovati i voleti.
    Svaki proces praštanja počinje suočavanjem s osećanjima za koja bismo najradije želeli da ih nema. Posle toga, kad smo u kontaktu s vlastitom povređenošću, možemo da pokušamo da sagledamo šta nas zapravo boli. Kakve smo poruke o sebi dobili time što smo bili izloženi ponašanju koje nas je povredilo? Ako je povreda, na primer, centralizovana oko poruke „Ti ne vrediš“ ili „Ti ne zaslužuješ pažnju“, onda se možemo zapitati da li je to i inače naš problem.
    Provlači li se taj obrazac i kroz druge odnose? Pošto sagledamo centar svoje povrede, ljutnja ili tuga koju osećamo više neće biti ista jer će fokus s druge osobe (ti si me povredio/povredila) biti pomeren na nas (moja povređenost govori mi nešto o meni).
    Kuda s povređenošću
    Ljudi koji u sebi nose puno krivice ponekad konstantno kopaju po sebi. Sama reč krivica govori da je tu u pitanju iskrivljena slika sebe, kao u talasastom ogledalu. Pokušavajući da ispravimo tu sliku o sebi konstantnim razmišljanjem o tome šta smo pogrešno uradili, samo je još više iskrivljujemo. Takvo razmišljanje uvek iznova vraća vlastita neprijatna osećanja.
    Druga osoba pri tom je na pijedestalu, u nadređenom položaju prema ja koje se koprca u pronalaženju greške u vlastitom sistemu. Greške, međutim, postoje i u sistemima drugih. Istina je da ne možemo menjati druge već jedino sebe, ali to ne znači da ne smemo jasno i glasno da izrazimo ono što nam je zasmetalo, izazvalo tugu, ljutnju ili želju za prekidom odnosa.
    Kad smo u stanju da to kažemo drugoj osobi, ali ne iz želje da nam se izvini, opravda ili iskupi, onda to znači da smo iznutra, sami sa sobom, započeli proces praštanja.
    Mnogi ljudi nisu u stanju ili odbijaju da shvate i da se osveste gde su pogrešili. No, upravo zbog potrebe da taj neko uvidi i prizna vlastitu slabost ili problem i izvini se za svoje ponašanje, naš unutrašnji mir zavisi od nje ili njega, što povređenosti pridaje i osećaj bespomoćnosti. Mnogi se, čekajući da taj neko otvori oči, dobrano načekaju. Neki nikad ne dočekaju, a grizu se jer bez toga nisu u stanju da oproste.
    Proces bezuslovnog opraštanja (kad se ne traži ili ne očekuje ništa za uzvrat) može biti olakšan produbljivanjem razumevanja nečijeg ponašanja. Na primer, ako neko odbija, odbacuje ili obezvređuje nečiju ljubav iz straha od bliskosti, to znači da emociju ljubavi doživljava kao napad. To je, zapravo, vrlo tužno. Takav problem osobu čini emocionalno hendikepiranom, izolovanom i nesrećnom. Ljutnju i tugu, pošto im se dopustilo da postoje i da budu izražene, zamenjuje saosećanje. Na taj način pomičemo pažnju s delovanja koje nas je povredilo, na osobu koja stoji iza takvog ponašanja.
    Povređivanje često proizlazi iz vlastitog bola onog koji povređuje, samo što zbog pomanjkanja informacija o drugoj osobi to nismo uvek u stanju da razumemo. U osnovi saosećanja je pomirenost sa situacijom kakva jeste i jednom kad osetimo saosećanje, istinsko je praštanje nadomak ruke.
    Ljudi često maltretiraju i izražavaju agresiju jer su i sami bili žrtve fizičkog ili emocionalnog zlostavljanja. Iz vlastite nemoći izvukli su pouku da se, kako bi preživeli, moraju identifikovati s tim „moćnikom“. Međutim, iako svako zašto ima svoje zato, to ne znači da je takvo ponašanje opravdano i da ga treba tolerisati.
    Dubljim razumevanjem uzroka i posledica nečijeg ponašanja možemo se osloboditi vezujućih niti koje se na emotivnom nivou luče iz rane povređenosti. Saosećanje oslobađa, rastvara nevidljive spone koje ljude vežu da se ponašaju po ustaljenim obrascima koji ih drže zajedno, a zapravo ih unesrećuju. Kad oseti saosećanje, kad je u stanju da kaže: „Meni je, zapravo, nje/njega žao“, čovek onda može da autonomno odluči: otići ili ostati, pokušati još nešto ili ne pokušati.
    Nedovršeni emotivni procesi nastavljaju se i posle smrti onog kojem se nešto zamera. Ako neko ne može da oprosti neke postupke umrloj majci ili ocu, onda je važno dovršiti to na neki drugi način – terapijskim procesom ili nekim drugim korigujućim odnosom u kojem se slobodno mogu izraziti osećanja. Oslobođenje je uvek moguće. Kako će se odvijati, pitanje je strpljenja, samosvesti i iskrenosti prema samome sebi. U procesu je uvek važno da budemo tamo gde jesmo, da se osvesti ono iznutra, umesto da iz silne potrebe za oslobođenjem sami sebe lažemo da smo oprostili ili da iz silne potrebe da nekoga zadržimo pogrešno verujemo kako nema druge nego trpeti.
    Dubinsko otpuštanje, opraštanje onome od koga smo se osetili povređenima, zahteva stalno suočavanje sa samim sobom. Ići prema srži svog ljudskog postojanja znači upoznavati se kako sa svojim kvalitetima tako i sa svojim slabostima i svojim bolom.
    Zaboravih link http://www.hendidrustvo.info/forum/index.php/topic,1399.0.html
  6. Волим
    after_silence got a reaction from emilija in Колико често се причешћујете? И зашто толико ?   
    Mene nerviraju pojedinci i sa jedne i sa druge strane, koji su ubedjeni da je ono sto je lek za njih lek i za sve druge. Za neke je na sud da se stalno pricescuju, za neke jok a isticati svoj nacin kao jedini ispravni mi je malo previse svako od nas ima svoju meru kao sto ima svoje talente, svoj put, svoj odnos sa Bogom i osudjivati to, bas mi tesko pada.
    Po blagoslovu svako nek cini, nek je i jednom godisnje i jednom u zivotu, pa i jednom nedeljno...
    Svako ce za sebe dati odgovor, uostalom tu je padre duhovnik i milina klapklap
  7. Волим
    after_silence got a reaction from marta . in Колико често се причешћујете? И зашто толико ?   
    ali upravo ovim pristupom ti rusis neciju slobodu...
    postoji vreme i nacin, postoji osoba koja je prizvana i pozvana da resava stvari, necemo mi resavati ta pitanja koja su veca od nas.
    slazem se, svaki popa ima svoju politiku, ali ko je rekao da moramo svi biti isti?! kad vec pope ne mogu da se dogovore sigurno ne mislim da sam ja pozvanija od njih, a ni pametnija https://www.pouke.org/forum/public/style_emoticons/default/Plava_ptica.gif.gif' class='bbc_emoticon' alt='joooj' />
    pera ima slobodu da slusa popa miku, zika slusa popa lazu i tako u nedogled, a niko od nas nece osudjivai onog drugog.
    iskreno meni je strasnije recimo kada dodjes u zajednicu u kojoj se niko ne pricescuje da se sam pricestis, pa nije to tvoj licni cin, nekako mi je to mnogo tesko.
    i taj popa sto ne da narodu, ajmo onda da se molimo za njega.
    znate, mene nasa povrsnost i nestrpljenje plasi.
    pa valjda verujemo i u molitvu, nije sve u pricescu?!
    ako verujemo i ako se nas dvoje troje skupi u ime Njegovo ima bre popa da pricescuje samo tako 0202_238
    ja sam imala licno takvo iskustvo i sa ispovescu i sa pricescem, da od svestenika koji su "mrgudi, namcori" ljudi koji nisu od onih koji pricescuju sakom i kapom, za koje vazi da su strogiiiii, cujem tako blage reci, tako blage savete i nikad nisam ostala bez blagoslova.
    kada jesam to je bilo dobro za mene i to je trajalo odredjeno vreme jako kratko i itekako sam dobila objasnjenje i zasto i kako, nisam ostavljena da visim u vazduhu sama.
    ti imas upravo u tome sto si poslusan duhovniku svoj odnos sa Bogom, a nije duhovnik neko ko je tvoj guru.
    Ne mozes se spasiti sam, ali ne smes ni druge sputavati.
    Moja dobra drugarica trapo je imala slucaj kakav opisujes. Njena parohija je manastir nazalost i tamo imaju "tipik" sedam dana na vodi i gotovo, nema tu pardona, nema ustupaka. I resi ona jednom da posti (strasno recimo sto poste u postu sedam dana, priceste se i prekinu post ko vele sto da postim kad se necu pricestiti) i da se pricesti, ali tad smo bile klinke i njoj je bilo tesko da posti na vodi sedam dana pa je resila da pita popu moze li manje. po ceo dan na fakultetu, nema sta jesti, puno obaveza, roditelji nisu u veri...aaa, jok, nema tamo je obicaj taki i gotovo.
    nije joj bilo pravo, ali "ne lezi vraze", ode ona u drugu parohiju kod "blazih" svestenika i pitaj Boga samo zasto, dobije ISTI odgovor 0110_hahaha pa je otisla u trecu parohiju kod treceg svestenika za koga se raspitala i receno joj je da je blag, ali je njoj dao isti odgovor.
    Ne mislim ja da je to dobar odgovor, dalekoooooo od toga, samo se vodim onim principom "ako vec pitas onda budi spreman da slusas, ako nisi spreman da cujes bilo kakav odgovor ne pitaj".
    Ona je trazila blaze, ali je dobila lekciju, za nju je bilo spasonosno da slusa svestenika iz svoje parohije ma koliko joj se tada nije svideo odgovor.
    Jedno je rasudjivati, a drugo je mudrovati, ako vec imamo svoje misljenje mi u stvari samo trazimo nekog da se slozi s nasim misljenjem, da nas pocese po usima i gotovo, cim cujemo od svestenika odgovor koji nam se ne svidi menjamo parohiju.
    To ne mislim da je dobro, pa ni vladika nije doveka, a kamoli svestenik
  8. Волим
    after_silence got a reaction from Evdokija in Колико често се причешћујете? И зашто толико ?   
    Mene nerviraju pojedinci i sa jedne i sa druge strane, koji su ubedjeni da je ono sto je lek za njih lek i za sve druge. Za neke je na sud da se stalno pricescuju, za neke jok a isticati svoj nacin kao jedini ispravni mi je malo previse svako od nas ima svoju meru kao sto ima svoje talente, svoj put, svoj odnos sa Bogom i osudjivati to, bas mi tesko pada.
    Po blagoslovu svako nek cini, nek je i jednom godisnje i jednom u zivotu, pa i jednom nedeljno...
    Svako ce za sebe dati odgovor, uostalom tu je padre duhovnik i milina klapklap
  9. Волим
    after_silence got a reaction from Nektarija* in Колико често се причешћујете? И зашто толико ?   
    objasnila sam ali da se jos bolje objasni 1307_womens
    ma ja ne pretendujem ni na kakvo objasnjenje.
    Ja necu dati odgovor za drugog da li se pricestio ili ne i zasto?! To svako sam sa sobom, duhovnikom i Bogom vidi, mislim da su tu obe krajnosti podjednako opasne.
    Ispada ko se ne pricesti na Liturgiji da je uzalud covek, da za njega nista nema, ismeva se i nafora i post i molitva i ispovest i podvig.
    Ja nemam nista protiv redovnog pricescivanja, ako me bas vucete za jezik ja se sama redovno pricescujem, sa naglaskom na redovno 0202_238 ali me uzasava to insistiranje na bilo pricescivanju bilo nepricescivanju.
    ispada ko se nije pricestio moze odma da se besi.
    polako, nije za svakog spasonosno i da se pricescuje i da se ne pricescuje. i visak vitamina C moze napraviti belaj.
    uz duhovnika sve se to godinama dovede u red.
    pustite ljude, nije sve "radost sreca uzivancija", neki ljudi imaju drugacije vidjenje i imaju pravo na njega.
    upravo ta ljubav o kojoj se prica govori o slobodi o tome da onaj ko jede ne kori onog ko ne jede i obrnuto.
    A dace Bog, vremenom ce se i oni koji ne prilaze casi osloboditi.
    Ako se vratimo na Sveto pismo, sami vidimo, neko ce reci da je nedostojan da Gospod udje u Njegov dom, nego samo treba da kaze rec, a neko i pored svesti o svojoj nedostojnosti ima smelost da primi Gospoda u svoj dom.
    Ispadoh ja ovde neko ko brani bilo koju opciju, ali to nisam.
    Ja ne gledam sta drugi rade pa da se i ja pricestim ili ne zbog toga, uzasno mi je i to sto se od beba trazi da "poste", ne pricescuju decu koja doje tog dana, ne pricescuju ljude drugi dan Bozica recimo, izlaze za praznim putirom i jos koliko groznih prica znam, ali tesko mi je zbog onih koje opet u svom gradu licno znam koji se pricescuju jer "ne mogu da odbijem, gledaju me kao da sam s marsa pao", pa znam ljude koji su crkvu promenili bas zbog vrlih "ljubavi" punih vernika koji samo pricaju o radosti, ljubavi, pricescivanju, prilaze casi svake Liturgije i bukvalno su se ljudi osetili "ljudima drugog reda" sto se ne pricescuju svakog puta, krenule su tu i prozivke i sto prikrivena sto otvorena peckanja da su se neki potpuno sablaznili.
    Ako pricamo o ljubavi, neka nam ljubav pomogne da ne prozivamo i onog koji se pricescuje i koji se ne pricescuje svesni da svako od nas ima svoju meru i svoj put.
    To mi smeta, a ostalo, svakom po savesti.
    Zasto odma moramo biti krajnosti, zasto neko ko nije za olako pristupanje casi mora da se proziva da je taliban, da je zilot, da je za neke epitimije...
    Mislim ja jesam za epitimije, ali prvo taj svestenik sam sebi nek lupi epitimiju pa nek deli ostalima https://www.pouke.org/forum/public/style_emoticons/default/0110_hahaha.gif
    Molim lepo, imala sam slucajeve u blizini kada su vrli monasi nalagali zenama u vodjenoj trudnoci post, dakle zenama koje imaju problematicne trudnoce, pa takvog bih licno malo po straznjici. Ajde, ako pricamo o ljubavi, sto niko ne kaze "evo cedo ja cu za tebe da postim, posto ti ne mozes, ti jedi meso i sve sto ti lekar kaze a ja cu duplo stroze da postim za tebe". Najmnogo obozavam te koji drugima propisuju ono sto sami ne mogu nositi...
    Ali to ne znaci da sam za to da svako se pricescuje svake nedelje, u stvari nisam za to da se ja bez blagoslova pricescujem bilo koje nedelje, a ostali kako im svestenik kaze.
  10. Волим
    after_silence got a reaction from Драшко in Колико често се причешћујете? И зашто толико ?   
    Mene nerviraju pojedinci i sa jedne i sa druge strane, koji su ubedjeni da je ono sto je lek za njih lek i za sve druge. Za neke je na sud da se stalno pricescuju, za neke jok a isticati svoj nacin kao jedini ispravni mi je malo previse svako od nas ima svoju meru kao sto ima svoje talente, svoj put, svoj odnos sa Bogom i osudjivati to, bas mi tesko pada.
    Po blagoslovu svako nek cini, nek je i jednom godisnje i jednom u zivotu, pa i jednom nedeljno...
    Svako ce za sebe dati odgovor, uostalom tu je padre duhovnik i milina klapklap
  11. Волим
    after_silence got a reaction from RYLAH in Smirenje i kompleks nize vrednosti   
    Смирен човек сматра себе горим од других. То исто сматра и човек са комплексом ниже вредности.
    Комплекс ниже вредности по мишљењу психолога представља одраз неадекватне структуре личности, која страда због осећаја преимућства људи који је окружују. Комплекс ниже вредности настаје као последица грешака и неуспеха и утиче на човеково понашање. Први научник који је истраживао и описао комплекс ниже вредности, био је немачки психоаналитичар Алфред Адлер. Социолози примећују да велики проценат Руса страда због комплекса ниже вредности.
    Не култивише ли смирење комплекс ниже вредности? О томе разговарамо са протојерејем Александром Иљашенко, настојатељем цркве Свемилостивог Спаситеља бившег Скорбјашћенског манастира, директором портала “Православље и свет”.
    - У чему је разлика између смирења и комплекса ниже вредности?
    - Постоје речи молитве: “Верујем, Господе и исповедам да си Ти заиста Христос Син Бога Живога, Који је дошао у свет да спасе грешнике од којих сам први ја”. Ту молитву је саставио Јован Златоуст, позајмивши речи Апостола Павла. Тако су их и Апостол Павле и Јован Златоуст говорили потпуно искрено.
    У једном од древних Патерика се говори о томе како је неко одлучио да искуша старца:
    - Ти си глуп, - рекао му је.
    - Глуп сам, - одговори старац.
    - Ти си грубијан.
    - Грубијан сам, - сложио се старац.
    - Ти си јеретик.
    - Не, ја нисам јеретик.
    Потом су старца питали због чега се са свим сложио а само не са тим да је јеретик. Старац је одговорио: да је и он човек подложан свим гресима, а јеретик је онај који се противи Богу. А он се не противи.
    - А зар се грехом не противимо Богу?
    - То су различите ствари. Јеретик је онај који устаје против учења Цркве свесно. А ми грешимо несвесно или због слабости. А јеретик већ има неку слободу – “ја нисам такав као други људи зато што боље знам како треба веровати у Бога. Свети Оци то нису добро знали, ја боље знам”. То је потпуна необразованост повезана са гордошћу.
    А смирење, напротив, је парадоксална и необична особина и представља Божији дар. Свака врлина је Божији дар, али ова је – посебан. Уколико човек жели да га поседује, онда треба за њега и да се моли: “Господе, научи ме смирењу. Господе, избави ме од гордости”. А комплекс ниже вредности – је спољашњи. Личи на смирење, али се суштински разликује од њега.
    - А шта ћемо са тим да и смирени и човек са комплексом ниже вредности сматрају себе горим од других?
    - Да, Велики Светитељи су себе сматрали горим од свих, првим грешницима. Али ми нисмо смирени, а Велики Светитељи су – смирени. Њима шта год кажеш – све су примали потпуно мирно, као и овај Свети Старац. Он је потпуно мирно рекао да он није јеретик и притом никога није увредио нити је сам био увређен. Он тежи да буде смирено чедо Цркве: он се труди да живи како Црква учи.
    То је принципијелни моменат: смирен човек је – чедо Цркве, а искомплексирани по правилу само формално смирен. Зато што грех одваја човека од Цркве. Физички смо присутни у Цркви, а духовно се одвајамо од ње својим грехом. Када се човек каје онда се та духовна баријера савладјује. Свештеници изогаварају молитву: “Примири и сједини Твојој Светој Цркви”. Ако си ти у свету са Црквом (Црква је Тело Христово, а Христос је Глава Цркве), значи ти си примирен са Богом. Без Цркве се не може живети јер ван ње нема спасења. Смирен човек то схвата веома јасно. Његови напори ван Цркве могу да буду веома добри, па чак и корисни, али су потпуно ограничени и безнадежни. Ако смо у свету са Црквом, значи код нас је у духовном смислу све како треба.
    За дефинисање комплекса ниже вредности постоји добар израз – “унижавање је изнад гордости”. Такав човек сам себе укорева, говори за себе да је најлошији, а покушај да му кажеш да је гори од свих, - какве сузе настају: “Како сте смели да ме увредите! Не знате да ми је и тако тешко …Мислио сам да ћете ми помоћи, а уместо помоћи ви кажете да сам јако лош”. Суштина је у томе да ако си заиста тако лош, онда реци: “Лош сам!”. А ако то не можеш онда не говори да си смирен. Јер дешава се тако да човек сам себе унижава а у ствари имамо потпуну супротност смирењу.
    - То јест гордост?
    - Да, постоје две врсте гордости: једна је када се неко узноси над људима, а друга када се лажно смирује пред њима. При чему у последњем случају гордост може бити чак и дубља него у отвореној пројави. Обе врсте се своде на чисто фарисејство – ја нисам такав као остали. Један мисли да је бољи од свих, други да је гори а притом обојица остају горди. А цариник је смирено рекао за себе да је грешник.
    Искомплексираност је грех. Такав човек не верује да он говори. Светоме реци да је грешан и он ће се обрадовати: “Благо мени, смирио си ме Господе”. Господ му је преко других људи указао на његов недостатак: сада је могуће видети своје грехе. И ето пробај искрено да кажеш као Свети али тако да се дух не помути, већ баш насупрот томе смири.
    Пушкин је написао предивне стихове “Сећање”:
    У тишини ноћној
    Сећање преда мном
    Свој дуги развија свитак
    И са гнушањем читам живот свој.
    И дрхтим и проклињем.
    И горко жалим и горке сузе лијем.
    Али тужне стихове не бришем.
    - Закључује се да Пушкинов лирски јунак с гнушањем чита свој живот, али се не каје?
    - Да, он се само жали и лије горке сузе. Шта је то покајање? Савлађивање грехова које је човек починио у току живота. Колико је само Марија Египћанка учинила грехова, али их је омила сузама покајања. И када је о томе причала Старцу Зосими, плакала је иако је већ била чиста од греха. Господ јој је опростио грехе, али она сама себи – није. И Апостол Петар је сваки пут плакао када би чуо кукурикање петла. Господ му је опростио, а он се сећао свога одрицања Господа и горко се кајао пред Богом цео живот. Јер покајање је – срећа.
    Тако се смирени човек каје, а искомплексирани – не. То су потпуно различите реакције, принципијелно различита настројења људске душе. Једно је рационално које даје могућност да се све разложи на делиће, који се дешавају током живота: негде је човек погрешио, али није извукао одговарајући закључак, а најважније је да се није кајао, већ покушавао да их савлада својим ограниченим снагама. И наравно да се ништа није десило. А смирење је нешто друго – тајанствено, предивно и Богу угодно.
    preuzeto sa http://www.pravmir.ru/article_2505.html
    превод са руског Др Радмила Максимовић
    Са протојерејем Александром Иљашенко разговарала Надежда Антонова
  12. Волим
    after_silence got a reaction from Ћириличар in Smirenje i kompleks nize vrednosti   
    Смирен човек сматра себе горим од других. То исто сматра и човек са комплексом ниже вредности.
    Комплекс ниже вредности по мишљењу психолога представља одраз неадекватне структуре личности, која страда због осећаја преимућства људи који је окружују. Комплекс ниже вредности настаје као последица грешака и неуспеха и утиче на човеково понашање. Први научник који је истраживао и описао комплекс ниже вредности, био је немачки психоаналитичар Алфред Адлер. Социолози примећују да велики проценат Руса страда због комплекса ниже вредности.
    Не култивише ли смирење комплекс ниже вредности? О томе разговарамо са протојерејем Александром Иљашенко, настојатељем цркве Свемилостивог Спаситеља бившег Скорбјашћенског манастира, директором портала “Православље и свет”.
    - У чему је разлика између смирења и комплекса ниже вредности?
    - Постоје речи молитве: “Верујем, Господе и исповедам да си Ти заиста Христос Син Бога Живога, Који је дошао у свет да спасе грешнике од којих сам први ја”. Ту молитву је саставио Јован Златоуст, позајмивши речи Апостола Павла. Тако су их и Апостол Павле и Јован Златоуст говорили потпуно искрено.
    У једном од древних Патерика се говори о томе како је неко одлучио да искуша старца:
    - Ти си глуп, - рекао му је.
    - Глуп сам, - одговори старац.
    - Ти си грубијан.
    - Грубијан сам, - сложио се старац.
    - Ти си јеретик.
    - Не, ја нисам јеретик.
    Потом су старца питали због чега се са свим сложио а само не са тим да је јеретик. Старац је одговорио: да је и он човек подложан свим гресима, а јеретик је онај који се противи Богу. А он се не противи.
    - А зар се грехом не противимо Богу?
    - То су различите ствари. Јеретик је онај који устаје против учења Цркве свесно. А ми грешимо несвесно или због слабости. А јеретик већ има неку слободу – “ја нисам такав као други људи зато што боље знам како треба веровати у Бога. Свети Оци то нису добро знали, ја боље знам”. То је потпуна необразованост повезана са гордошћу.
    А смирење, напротив, је парадоксална и необична особина и представља Божији дар. Свака врлина је Божији дар, али ова је – посебан. Уколико човек жели да га поседује, онда треба за њега и да се моли: “Господе, научи ме смирењу. Господе, избави ме од гордости”. А комплекс ниже вредности – је спољашњи. Личи на смирење, али се суштински разликује од њега.
    - А шта ћемо са тим да и смирени и човек са комплексом ниже вредности сматрају себе горим од других?
    - Да, Велики Светитељи су себе сматрали горим од свих, првим грешницима. Али ми нисмо смирени, а Велики Светитељи су – смирени. Њима шта год кажеш – све су примали потпуно мирно, као и овај Свети Старац. Он је потпуно мирно рекао да он није јеретик и притом никога није увредио нити је сам био увређен. Он тежи да буде смирено чедо Цркве: он се труди да живи како Црква учи.
    То је принципијелни моменат: смирен човек је – чедо Цркве, а искомплексирани по правилу само формално смирен. Зато што грех одваја човека од Цркве. Физички смо присутни у Цркви, а духовно се одвајамо од ње својим грехом. Када се човек каје онда се та духовна баријера савладјује. Свештеници изогаварају молитву: “Примири и сједини Твојој Светој Цркви”. Ако си ти у свету са Црквом (Црква је Тело Христово, а Христос је Глава Цркве), значи ти си примирен са Богом. Без Цркве се не може живети јер ван ње нема спасења. Смирен човек то схвата веома јасно. Његови напори ван Цркве могу да буду веома добри, па чак и корисни, али су потпуно ограничени и безнадежни. Ако смо у свету са Црквом, значи код нас је у духовном смислу све како треба.
    За дефинисање комплекса ниже вредности постоји добар израз – “унижавање је изнад гордости”. Такав човек сам себе укорева, говори за себе да је најлошији, а покушај да му кажеш да је гори од свих, - какве сузе настају: “Како сте смели да ме увредите! Не знате да ми је и тако тешко …Мислио сам да ћете ми помоћи, а уместо помоћи ви кажете да сам јако лош”. Суштина је у томе да ако си заиста тако лош, онда реци: “Лош сам!”. А ако то не можеш онда не говори да си смирен. Јер дешава се тако да човек сам себе унижава а у ствари имамо потпуну супротност смирењу.
    - То јест гордост?
    - Да, постоје две врсте гордости: једна је када се неко узноси над људима, а друга када се лажно смирује пред њима. При чему у последњем случају гордост може бити чак и дубља него у отвореној пројави. Обе врсте се своде на чисто фарисејство – ја нисам такав као остали. Један мисли да је бољи од свих, други да је гори а притом обојица остају горди. А цариник је смирено рекао за себе да је грешник.
    Искомплексираност је грех. Такав човек не верује да он говори. Светоме реци да је грешан и он ће се обрадовати: “Благо мени, смирио си ме Господе”. Господ му је преко других људи указао на његов недостатак: сада је могуће видети своје грехе. И ето пробај искрено да кажеш као Свети али тако да се дух не помути, већ баш насупрот томе смири.
    Пушкин је написао предивне стихове “Сећање”:
    У тишини ноћној
    Сећање преда мном
    Свој дуги развија свитак
    И са гнушањем читам живот свој.
    И дрхтим и проклињем.
    И горко жалим и горке сузе лијем.
    Али тужне стихове не бришем.
    - Закључује се да Пушкинов лирски јунак с гнушањем чита свој живот, али се не каје?
    - Да, он се само жали и лије горке сузе. Шта је то покајање? Савлађивање грехова које је човек починио у току живота. Колико је само Марија Египћанка учинила грехова, али их је омила сузама покајања. И када је о томе причала Старцу Зосими, плакала је иако је већ била чиста од греха. Господ јој је опростио грехе, али она сама себи – није. И Апостол Петар је сваки пут плакао када би чуо кукурикање петла. Господ му је опростио, а он се сећао свога одрицања Господа и горко се кајао пред Богом цео живот. Јер покајање је – срећа.
    Тако се смирени човек каје, а искомплексирани – не. То су потпуно различите реакције, принципијелно различита настројења људске душе. Једно је рационално које даје могућност да се све разложи на делиће, који се дешавају током живота: негде је човек погрешио, али није извукао одговарајући закључак, а најважније је да се није кајао, већ покушавао да их савлада својим ограниченим снагама. И наравно да се ништа није десило. А смирење је нешто друго – тајанствено, предивно и Богу угодно.
    preuzeto sa http://www.pravmir.ru/article_2505.html
    превод са руског Др Радмила Максимовић
    Са протојерејем Александром Иљашенко разговарала Надежда Антонова
  13. Волим
    after_silence got a reaction from Дијана. in Размишљамо ли о сопственој смрти? Како је замишљамо?   
    "Ima trenutaka kada se čovek više plaši života nego smrti. To je najgroznije osećanje koje se može imati. To je vrhunac očajanja sa kojeg se pada ili u smrt ili u zločin. Ali ovo znači i da treba više hrabrosti za život, nego što je treba za smrt. Znam da su religiozne krize za pobožnog čoveka porazni momenti, kada čovek pada u prašinu i rida. Ali je još strašnija kriza jednog karaktera, u kojoj se čovek oseti nepouzdan u samog sebe. Ne verovati više u Boga, u kojeg se dotle verovalo svim srcem, to je odista užas; ali ne verovati više u sebe, to je još bolnije: jer to isključuje i Boga i čoveka u našoj sudbini."
    Ja bih se nadovezala na Ducica, ponekad svi mi imamo zelju da cinimo velika dela i da stradamo za Gospoda i to je sasvim "prirodno". Ono sto je potrebno je da se spustimo na zemlju i da nas ta zelja ne sprecava u tome da cinimo i mala dela, da Mu budemo verni u malom. Jer odbacivajuci "malo" kao "nedostojno" i jureci za "velikim", samo projavljujemo sopstvenu gordost i taj osecaj da smo posebni i ekskluzivni. Nekad je ciscenje wc-a ili kakva banalna svakodnevna stvar mnogo veca od "spasavanja" citavog sveta, za nju nam je potrebno mnogo vise napora i lomljenja svoje volje. Ako u mislima samo mastamo da cinimo dobro i da stradamo Hrista radi, a u stvarnosti ne cinimo ni ona svakodnevna dela, onda smo ga ugasili.
    Ovo sam ja, nije Ducic. Nazalost i na srecu, zivot me je naucio da cineci ONO STO TREBA, cinim ono sto je dobro i bude dobro. Mi imamo odgovornost, prema roditeljima, ko je ozenjen udat, prema muzu il zeni, deci, prema fakultetu ili poslu, prema prijateljima il braci i duzni smo biti so zemlji i svetlost svetu onim ljudima i na onom mestu na kom smo trenutno postavljeni. Ako mi to zapostavljamo zbog "Velikih" dela onda avaj.
    Inace zaista mislim da mi svakodnevno stradamo ili bi trebalo da stradamo, ako smo uz Hrista. Svakodnevno raspinjemo sebe, nekad "sitnicama", nekad "krupnim stvarima", svakodnevno se borimo protiv starog coveka u nama, protiv svaceg neceg 0110_hahaha ali bivajuci uz Hrista na Gogloti, bivamo uz Njega i u Vaskrsenju.
    Svakodnevno imamo priliku da stradamo ako to zelimo, da menjamo sebe, da radimo na sebi i da to ne vidimo kao "teret" kao "zrtvu" bez cilja, nego da budemo satrudnici Gospodnji.
    A smrt, meni smrt iz ove perspektive i ovog trenutnog raspolozenja deluje kao olaksanje. Najlakse je umreti, treba ziveti e da bi u smrti tj pri koncini bili mirni.
    PS: da izmenim malo tj da dodam.
    Ponekad je "teze" biti tu ovde i sada i umreti ovde i sada i dati sebe.
    Koliko puta, banalan primer, nas neko pozove, potrazi, a mi "nemamo vremena", optereceni smo sobom, zabrinuti, tuzni, kakvi god, e tad valja umreti za sebe i posvetiti se drugome, odazvati se na taj poziv i izvuci se iz svoje koze i staviti u tudju. Jednom nemati vremena, drugi put, treci, ali ako mi stalno nemamo vremena za druge i opterecujemo se sobom, onda smo jako sebicni i samozivi, a vala i licemerni ako pricamo o Bogu.
    Sto se same smrti tice, samo umiranje kao umiranje me ne plasi, plasi me kako cu ziveti do tog casa, cak, ni ne zamisljam svoju smrt nadam se samo da ce me mimoici "casa" koju bi trebalo popiti, ali i ako me ne mimoidje znam da ce mi On dati snage. Zato me je "pripremio", dao mi je da vidim kako umiru ljudi "poput mene", kako izgleda koncina i sad je na meni da se borim sa time.
    Jer opet moze me zgaziti autobus sutra ili mi sad pasti plafon na glavu 0110_hahaha
  14. Волим
    after_silence got a reaction from Srecko Urosevic in Размишљамо ли о сопственој смрти? Како је замишљамо?   
    "Ima trenutaka kada se čovek više plaši života nego smrti. To je najgroznije osećanje koje se može imati. To je vrhunac očajanja sa kojeg se pada ili u smrt ili u zločin. Ali ovo znači i da treba više hrabrosti za život, nego što je treba za smrt. Znam da su religiozne krize za pobožnog čoveka porazni momenti, kada čovek pada u prašinu i rida. Ali je još strašnija kriza jednog karaktera, u kojoj se čovek oseti nepouzdan u samog sebe. Ne verovati više u Boga, u kojeg se dotle verovalo svim srcem, to je odista užas; ali ne verovati više u sebe, to je još bolnije: jer to isključuje i Boga i čoveka u našoj sudbini."
    Ja bih se nadovezala na Ducica, ponekad svi mi imamo zelju da cinimo velika dela i da stradamo za Gospoda i to je sasvim "prirodno". Ono sto je potrebno je da se spustimo na zemlju i da nas ta zelja ne sprecava u tome da cinimo i mala dela, da Mu budemo verni u malom. Jer odbacivajuci "malo" kao "nedostojno" i jureci za "velikim", samo projavljujemo sopstvenu gordost i taj osecaj da smo posebni i ekskluzivni. Nekad je ciscenje wc-a ili kakva banalna svakodnevna stvar mnogo veca od "spasavanja" citavog sveta, za nju nam je potrebno mnogo vise napora i lomljenja svoje volje. Ako u mislima samo mastamo da cinimo dobro i da stradamo Hrista radi, a u stvarnosti ne cinimo ni ona svakodnevna dela, onda smo ga ugasili.
    Ovo sam ja, nije Ducic. Nazalost i na srecu, zivot me je naucio da cineci ONO STO TREBA, cinim ono sto je dobro i bude dobro. Mi imamo odgovornost, prema roditeljima, ko je ozenjen udat, prema muzu il zeni, deci, prema fakultetu ili poslu, prema prijateljima il braci i duzni smo biti so zemlji i svetlost svetu onim ljudima i na onom mestu na kom smo trenutno postavljeni. Ako mi to zapostavljamo zbog "Velikih" dela onda avaj.
    Inace zaista mislim da mi svakodnevno stradamo ili bi trebalo da stradamo, ako smo uz Hrista. Svakodnevno raspinjemo sebe, nekad "sitnicama", nekad "krupnim stvarima", svakodnevno se borimo protiv starog coveka u nama, protiv svaceg neceg 0110_hahaha ali bivajuci uz Hrista na Gogloti, bivamo uz Njega i u Vaskrsenju.
    Svakodnevno imamo priliku da stradamo ako to zelimo, da menjamo sebe, da radimo na sebi i da to ne vidimo kao "teret" kao "zrtvu" bez cilja, nego da budemo satrudnici Gospodnji.
    A smrt, meni smrt iz ove perspektive i ovog trenutnog raspolozenja deluje kao olaksanje. Najlakse je umreti, treba ziveti e da bi u smrti tj pri koncini bili mirni.
    PS: da izmenim malo tj da dodam.
    Ponekad je "teze" biti tu ovde i sada i umreti ovde i sada i dati sebe.
    Koliko puta, banalan primer, nas neko pozove, potrazi, a mi "nemamo vremena", optereceni smo sobom, zabrinuti, tuzni, kakvi god, e tad valja umreti za sebe i posvetiti se drugome, odazvati se na taj poziv i izvuci se iz svoje koze i staviti u tudju. Jednom nemati vremena, drugi put, treci, ali ako mi stalno nemamo vremena za druge i opterecujemo se sobom, onda smo jako sebicni i samozivi, a vala i licemerni ako pricamo o Bogu.
    Sto se same smrti tice, samo umiranje kao umiranje me ne plasi, plasi me kako cu ziveti do tog casa, cak, ni ne zamisljam svoju smrt nadam se samo da ce me mimoici "casa" koju bi trebalo popiti, ali i ako me ne mimoidje znam da ce mi On dati snage. Zato me je "pripremio", dao mi je da vidim kako umiru ljudi "poput mene", kako izgleda koncina i sad je na meni da se borim sa time.
    Jer opet moze me zgaziti autobus sutra ili mi sad pasti plafon na glavu 0110_hahaha
  15. Волим
    after_silence got a reaction from DYNABLASTER in Размишљамо ли о сопственој смрти? Како је замишљамо?   
    "Ima trenutaka kada se čovek više plaši života nego smrti. To je najgroznije osećanje koje se može imati. To je vrhunac očajanja sa kojeg se pada ili u smrt ili u zločin. Ali ovo znači i da treba više hrabrosti za život, nego što je treba za smrt. Znam da su religiozne krize za pobožnog čoveka porazni momenti, kada čovek pada u prašinu i rida. Ali je još strašnija kriza jednog karaktera, u kojoj se čovek oseti nepouzdan u samog sebe. Ne verovati više u Boga, u kojeg se dotle verovalo svim srcem, to je odista užas; ali ne verovati više u sebe, to je još bolnije: jer to isključuje i Boga i čoveka u našoj sudbini."
    Ja bih se nadovezala na Ducica, ponekad svi mi imamo zelju da cinimo velika dela i da stradamo za Gospoda i to je sasvim "prirodno". Ono sto je potrebno je da se spustimo na zemlju i da nas ta zelja ne sprecava u tome da cinimo i mala dela, da Mu budemo verni u malom. Jer odbacivajuci "malo" kao "nedostojno" i jureci za "velikim", samo projavljujemo sopstvenu gordost i taj osecaj da smo posebni i ekskluzivni. Nekad je ciscenje wc-a ili kakva banalna svakodnevna stvar mnogo veca od "spasavanja" citavog sveta, za nju nam je potrebno mnogo vise napora i lomljenja svoje volje. Ako u mislima samo mastamo da cinimo dobro i da stradamo Hrista radi, a u stvarnosti ne cinimo ni ona svakodnevna dela, onda smo ga ugasili.
    Ovo sam ja, nije Ducic. Nazalost i na srecu, zivot me je naucio da cineci ONO STO TREBA, cinim ono sto je dobro i bude dobro. Mi imamo odgovornost, prema roditeljima, ko je ozenjen udat, prema muzu il zeni, deci, prema fakultetu ili poslu, prema prijateljima il braci i duzni smo biti so zemlji i svetlost svetu onim ljudima i na onom mestu na kom smo trenutno postavljeni. Ako mi to zapostavljamo zbog "Velikih" dela onda avaj.
    Inace zaista mislim da mi svakodnevno stradamo ili bi trebalo da stradamo, ako smo uz Hrista. Svakodnevno raspinjemo sebe, nekad "sitnicama", nekad "krupnim stvarima", svakodnevno se borimo protiv starog coveka u nama, protiv svaceg neceg 0110_hahaha ali bivajuci uz Hrista na Gogloti, bivamo uz Njega i u Vaskrsenju.
    Svakodnevno imamo priliku da stradamo ako to zelimo, da menjamo sebe, da radimo na sebi i da to ne vidimo kao "teret" kao "zrtvu" bez cilja, nego da budemo satrudnici Gospodnji.
    A smrt, meni smrt iz ove perspektive i ovog trenutnog raspolozenja deluje kao olaksanje. Najlakse je umreti, treba ziveti e da bi u smrti tj pri koncini bili mirni.
    PS: da izmenim malo tj da dodam.
    Ponekad je "teze" biti tu ovde i sada i umreti ovde i sada i dati sebe.
    Koliko puta, banalan primer, nas neko pozove, potrazi, a mi "nemamo vremena", optereceni smo sobom, zabrinuti, tuzni, kakvi god, e tad valja umreti za sebe i posvetiti se drugome, odazvati se na taj poziv i izvuci se iz svoje koze i staviti u tudju. Jednom nemati vremena, drugi put, treci, ali ako mi stalno nemamo vremena za druge i opterecujemo se sobom, onda smo jako sebicni i samozivi, a vala i licemerni ako pricamo o Bogu.
    Sto se same smrti tice, samo umiranje kao umiranje me ne plasi, plasi me kako cu ziveti do tog casa, cak, ni ne zamisljam svoju smrt nadam se samo da ce me mimoici "casa" koju bi trebalo popiti, ali i ako me ne mimoidje znam da ce mi On dati snage. Zato me je "pripremio", dao mi je da vidim kako umiru ljudi "poput mene", kako izgleda koncina i sad je na meni da se borim sa time.
    Jer opet moze me zgaziti autobus sutra ili mi sad pasti plafon na glavu 0110_hahaha
  16. Волим
    after_silence got a reaction from Дуња in Fond Sveti Vasilije Veliki   
    Идеја је да се помоћу фонда помогне потребитима на територији Србије појединачним акцијама.
    Од 3. августа до 30. августа новац ћемо скупљати за породицу Бркић из Шапца. Близанци Нада и Слободан Бркић (20), још као тек рођене бебе пребачени су у Завод за превремено рођену децу у Краља Милутина, а због предозираности кисеоником у инкубаторима Нади и Слободану тешко је оштећен вид. Годинама покушавају разним скупим операцијама да га поврате. Почетком јула породица Бркић поново је отишла у Америку на редовне контроле којој су деци потребне. Помозимо им зато! Драгиша Бркић (отац 015-449-28.
    Кутије за помоћ налазе се у књижари „Благодарник“, Београдска 33, Београд, али и Праклис св. Јована Златоустог, Студентски град, Нови Београд. Уколико желите и Ви да поставите негде кутију контактирајте нас на [email protected]
    И овога месеца апелујемо на наше суграђане да помогну Прихватилиште за децу и омладину у Београду збрињава угрожену децу из целе србије. Помоћ се пружа девојчицама и дечацима, узраста од 7 до 18 година, 24 сата дневно. У сарадњи са центрима за социјални рад, Прихватилиште учествује у проналажењу трајнијих решења за смештај и помоћ деци која у њој бораве.
    Током 50 година постојања, Прихватилиште је збринуло преко 60.000 деце. Само у 2008.години, у овом центру је боравило преко 300 деце. Прихватилиште пружа смештај деци без родитељског старања, деци и омладини која су жртва насиља, занемаривања или злостављања, жртвама трафикинга, деци са проблемима у понашању или у судском поступку, као и страним илегалним мигрантима. Током свог боравка деца се укључују у програм Прихватилишта који обухвата дијагностичко – опсервациони третман, индивидуално прилагођен психотерапијски рад, едукативно-васпитни рад радионичарског карактера, као и низ пројектних активности.
    Апелујемо овим путем да узмете појединачно учешће у акцији и обиђете ово прихватилиште. Помозите својим прилогом у виду хигијене, одеће и обуће, хране, школског прибора и сличних ствари.
    Прихватилиште се налази у булевару ослобођења 219, општина Вождовац, Београд
    [email protected]
×
×
  • Креирај ново...