Jump to content

after_silence

Члан
  • Број садржаја

    475
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

    Never

Репутација активности

  1. Волим
    after_silence got a reaction from Nikola Stojanovic in Блаженопочивши епископ браничевски Хризостом - ГОСПОДЕ СПАСИ НАС ОД НАС САМИХ   
    NE MUČI SEBE!
    Jedno vreme čitala se kod nas po crkvama čitavu godinu dana jedna molitva u kojoj su, između ostalog, bile i ove reči: "Gospode, spasi nas od nas samih!"
    U prvi mah to zvuči malo neobično. Zašto bi nas Bog spašavao od nas samih kad je - mislimo mi- i tako svaki čovek sebi najveći prijatelj?
    Ali ako samo malo bolje zagledamo u život, uviđamo da čovek u većini slučajeva može da bude sebi veliki neprijatelj i ume da nanese sebi strahovito mnogo zla.
    U jednom selu kraj manastira Kalenića pokazali su nam nekog bedno odevenog i po izgledu sudeći sasvim propalog čoveka i ispričali da je tome nesrećniku bilo ostalo od oca najlepše imanje u selu koje je on po očevoj smrti za vrlo kratko vreme propio i upropastio. Dolazilo je dotle da je odnosio u kafanu i na kockarski sto posteljne pokrivače i ženine haljine. Za toga se čoveka nikako ne bi moglo reći da je bio prijatelj sebi i on je svojom neurednošću i rasipnošću stvarno naneo sebi i svojima daleko više zla, nego što mu je naneo iko drugi.
    U jednom ženskom manastiru živela je neka vrlo darovita kaluđerica: vanredno je pevala, vezla i slikala. Ali su iz godine u godinu počele dolaziti u manastir sve nove i nove sestre i među njima se našlo dosta sposobnih. To je onu darovitu monahinju koja je nekada bila prva u svemu toliko pogađalo da ju je svaki uspeh koje mlađe sestre užasno boleo. Postala je bila u tolikoj meri zavidljiva da joj se život pretvorio u pravi pakao.A Bog joj je bio dao toliko darova da joj je život mogao biti kao raj. I za tu se sestru ne bi moglo reći da je bila prijatelj sebi. I ona je predajući se nerazboritoj zavisti, osudila samu sebe na nepotrebne, ali strahovite muke.
    Ali, ne nanose sebi zlo samo pijanice i ne muče sebe samo bolesno zavidljivi, nego nanose zlo sebi i zagorčavaju svoj život i obični čestiti ljudi kad one muke i rane koje im zadaju drugi sami još posleđuju i povećavaju. Na zemlji nema mesta gde bismo se mogli skloniti da nam ljudi ne nanesu zlo. Ili će nas uvrediti ili će nas oklevetati, ili će nam naneti kakvu bilo ranu na duši. Od toga se niko i nigde na zemlji ne može spasti. Ali na nama stoji da taj bol i te rane koje nam drugi zadaju sami još ne pozleđujemo i ne povećavamo.
    Dostojevski je ispričao život onoga mladića koga su drugovi još u detinjstvu strašno vređali zbog njegovog vanbračnog porekla. Njega su te uvrede toliko pekle da je još čitav niz godina posle toga svakome novome poznaniku već od prvih reči s nekom čudnom i bolesnom ozlojeđenošću saopštavao da je on vanbračno dete, premda ga za to više niko nije pitao. On je one uvrede koje je u detinjstvu primio neprestano pozleđivao i sebe bez stvarne potrebe mučio.
    Ima, opet kod Dostojevskog, ona tužna povest o čestitom starcu Nikoli Sergijeviću, čija je jedinica kći bila odbegla iz roditeljskog doma jednome mladiću koji je nije bio nimalo vredan i čija je porodica i bez toga bila nanela starcu Nikoli mnogo bola i uvreda. Starac je u uvređenom roditeljskom ponosu prokleo kćer, naredio da se njene stvari izbace iz kuće i spale i zabranio da se u njegovom prisustvu njeno ime uopšte spominje. Uvređeni ponos nije mu dozvoljavao da oprosti kćeri ni onda kada ju je onaj lakomisleni mladić napustio, a očinska ljubav gonila ga je da krišom, kad niko ne vidi, uzima medaljon sa kćerinom slikom, da ga ljubi, da s tom slikom razgovara i da joj govori milošte i nežnosti kao kad mu je kći još bila dete. Uvređeni ponos nije mu dao da javno spomene ime svoje jedinice, a noću, kad ga niko nije video, odlazio je pod njene prozore, stajao i gledao neće li možda na zavesi videti kćerkinu senku; prilazio je njenim vratima i stajao u mračnom hodniku i na stepeništu i slušao neće li čuti njen glas ili korak. I trajale su te strašne i nepotrebne muke sve dok očinska ljubav nije, najzad, pobedila uvređeni ponos i dok starac nije ponovo primio svoje dete u očinski zagrljaj.
    Ali zašto navoditi primere iz manastira i iz knjiga kad je i svaki od nas tokom života tako često zadavao bol sebi i pozleđivao rane koje su mu drugi nanosili? Koliko je svaki od nas propatio zbog uvređenog samoljublja, zbog ljubomore, zbog uvređenog ponosa? Ta pola života prođe nam u tome!
    Kad je naš Spasitelj govorio svoju čuvenu Besedu na gori, On je prvih devet pouka otpočeo rečju "blaženi". Reč "blaženi" na onom istočnjačkom jeziku na kome je prvi put izgovorena znači: onaj koji ne grize sebe.
    Ne grizi, dakle, sebe, ne muči sebe… Dosta je što te muče drugi, ne muči još i ti sam sebe.
    Ne muči sebe zavišću, jer time ne zaustavljaš uspehe onoga kome zavidiš, nego samo stvaraš od svoje duše pakao.
    Ne muči sebe mržnjom ni prema najvećem neprijatelju, jer time ne škodiš onome koga mrziš, nego samo razjedaš sopstvenu dušu.
    Ne muči sebe pamćenjem uvreda, jer se time ne svetiš onome koji te je uvredio, nego samo pozleđuješ svoje sopstvene rane.
    Sveti Jovan Lestvičnik je pisao: "Zlopamćenje je kao trnje zabodeno u dušu".
    Zašto onda pamtiti zlo, zašto nositi to trnje u duši, zašto gristi sebe kada je daleko lakše oprostiti, i zaboraviti, i voleti, nego taj jed u sebi nositi?
    Jevanđelje nas, braćo i sestre, uči da budemo istinski prijatelji sebi, da krotošću, praštanjem i ljubavlju ulepšavamo život i sebi i drugima.
    Neka bi nam zato naš Spasitelj bio u pomoći da ne nosimo u srcu ništa ni protiv koga, nego da nam u duši bude svetlo, lako i radosno kao u carstvu Oca našeg nebeskog kome neka je slava u vekove! - Amin.
    Episkop braničevski Hrizostom (Vojinović)
  2. Волим
    after_silence got a reaction from Aleksandra_A in Ecce Homo   
    Prelep tekst, iz duse!
    A tako je malo bilo potrebno, da prizna samom sebi da je ocajnik i da ne zna kud ce i sta ce, da je savrsenstvo nedostizno i da je sasvim "ok" biti poslednji i biti ocajnik.
    Bila sam na njegovom mestu, samo na drugi nacin, dok nisam upoznala svog duhovnika i svog oca, posto je moj preminuo odavno, moj duhovnik je fakticki dugo godina vec moj divni tata, ciji me blagoslovi i poljupci u celo krepe i daju krila. Tada sam shvatila da ma sta ja uradila, to nije bitno, ja "nisam bitna", on ce uvek biti tu svojim blagim pogledom i svojim divnim savetom i sam Gospod me je u tim trenucima grlio i ljubio. Ali to je bilo dosta godina od mog rodjenja i ja sam do tad bila vec programirana na to da funkcionisem kao ocajnik, da nisam dovoljno dobra niti cu ikada biti dovoljno dobra, makar dubila na trepavicama i svi moji pokusaji da budem "savrsena" odnosno po tudjoj meri da bi me "voleli" su bili osujeceni. Njihovo "savrsenstvo" nikada nisam dostigla, a mene su proklinjali i proklinju najrodjeniji. On je bio taj koji je samo zastao i pogledom mi rekao sve. Sasvim je u redu biti to sto jesi kakva god bila u ovom trenutku i sasvim je u redu da se osecas kako god se osecas, ja sam tu i ja te volim....
    Ali nemaju svi tu srecu nazalost.
    Koliko je samo takvih pravednike iz tvoje price i sva ta njihova pravednost puca kao kula od karata na prvoj krivini, kada ih dodirnes malo "nezgodnije", pucaju samo tako.
    Imala sam priliku da upoznam neke pravednice tog tipa, "prepodobne", koje bi tako pocele da psuju i "sikcu" cim bi ih "dirnuo" gde ne treba, da je meni bilo neprijatno od tolike kolicine jeda i bola iz njihovih srca.
    Ali bar u mom slucaju, mislim da im ne mogu pomoci, da ce ih "zivot" tj Bog lepo "srediti" i da ce uz muku i godine ipak shvatiti da su samo ocajnici. Da li ce uspeti da prevazidju to i da se ne utope, dace Bog, na nama je da se molimo.
    Moj slucaj, sama sebi sudija i dzelat, ma drugima cu jos i da oprostim (odma) ali sebi ni pod razno. Tek ucim da sebe volim i prihvatam takvu kakva jesam, da u onoj "voli bliznjeg svog kao samog sebe" ne izostavljam onaj poslednji deo...
    Ja sam izgleda mi pripala onoj drugoj polovini neta, ali ima dana :smiley:
  3. Волим
    after_silence got a reaction from AnaLaz in Šta nas čini umornim?   
    Stalni zamor 
    To, dakle, nije umor od ovoga ili onoga?
    Ne, to je jedan stalni zamor koji me nikada ne napušta. Radio ili ne radio, naprezao se ili ne, isto mu dođe. Čini mi se da sam umoran i kad spavam.
    To je zamor koji ne dolazi spolja već iznutra?
    Da, kao da sam umoran od sebe samog.
    Nečeg određenog u tebi ili...?
    Ne, nije to neka posebna stvar. To je nešto neodređeno, nešto neuhvatljivo. Nešto što mi je jako teško da opišem.
    Nešto sveobuhvatno? Nešto što te čitavog prožima?
    Da, kao da sam uronjen u to.
    Tvoj zamor nije vezan sa nekim određenim naporom. Ima li veze sa nekim unutrašnjim naponom, nekom napetošću?
    Moguće je da ima.

    Jesi li često napet?
    Često? To je preblaga reč. Stalno sam napet. Kao struna. Samo što ne puknem od silne napetosti.

    Zbog čega?
    Strepim da ću u nečemu omanuti.
    U čemu?
    U nečemu. Ne znam kako da to objasnim.
    Strah te je da ćeš se pokazati nedostojnim?
    Da.
    Čega?
    Onoga što ljudi od mene očekuju.
    Otkud znaš šta ljudi od tebe očekuju?
    Pretpostavljam.
    Možda pogrešno pretpostavljaš? Ne možeš da zaviriš u tuđu glavu.
    Ne, to ne mogu.
    Ali zato možeš da znaš šta očekuješ od sebe. Nije li ta unutrašnja napetost zapravo strah da nećeš biti na visini sopstvenih očekivanja?
    To bi moglo biti.
    Ta napetost je iscrpljujuća?
    Uf, užasno.
    Nije li ona uzrok tvog zamora?
    Mogla bi biti.
    Odakle dolazi napetost?
    Od želje da budem više nego što jesam i straha da u tome neću uspeti.

    Sve u svemu, primoravaš sebe da budeš osoba koja nisi?
    Na to mu izlazi.

    I u to ulažeš ogroman unutrašnji napor koji te čini stalno zamorenim....
    ----------------------------------------------------------------------------
    Od čega smo umorni
    Zamaraju vas ljudi? Umara vas posao? Smara vas učenje? Iscrpljuje vas gomila obaveza, od porodice i kućnih poslova, do kupovine i raznoraznih šaltera? Sve to može biti manje ili više zamorno. Postoji li, međutim, i neki dublji, drugačiji uzrok vašeg umora?
    Jeste, ljudi umeju da budu teški, zahtevni, naporni, dosadni. Posao može da bude iscrpljujući. Učenje može da se pretvori u mučenje. Sve to stoji. Ali, ima li tu još nečega?
    Birate li zamor umesto zadovoljstva? Čudno pitanje? Ko bi još birao umor? Ipak, razmislite. Na umor se žalite ali se, zar nje, njime bar malo ponosite, njiime i hvalite, i pred sobom i pred drugima. Dođete sebi nekako važniji, značajniji, vredniji zbog svog umora. Ne odričete ga se baš lako. Pokazujete ga kao neko odlikovanje.
    To još uvek nije sve.
    Jeste li zbilja umorni od onog spolja, onog oko vas? Ili će pre biti da ste umorni od sebe? Niste li sami sebi preteški? Ne teturate li se pod vlastitim teretom? Tačnije, teretom one izmišljene ličnosti, sa kojom bi uzalud da se poistovetite, koju očajnički pokušavate da održite u životu. Strašan je to napor, predstavljati izmišljenog sebe od jutra do mraka, bez trenutka odmora. Isrpljujuće je neprekidno biti neko drugi. I tako iz minuta u minut, iz sata u sat, iz dana u dan. Čeznuti za odobravanjem koje bi nam potvrdilo da jesmo to što nismo, strahovati od osporavanja, koje bi nas vratilo nama samima, užasavati se ravnodušnosti koja bi nas prepustila sebi.
    Kako onda da ne budemo iscrpljeni? Čudo je da uopšte uspevamo da obavljamo život koji smo sebi nametnuli, čudo je da uopšte uspevamo da ustanemo.
    Vreme je da se odmorimo. Okrepljujuće je biti ono što jesi, osvežavajuće biti svoj.
    http://www.iza-ogledala.com/n/
  4. Волим
    after_silence got a reaction from Nektarija* in Колико често се причешћујете? И зашто толико ?   
    objasnila sam ali da se jos bolje objasni 1307_womens
    ma ja ne pretendujem ni na kakvo objasnjenje.
    Ja necu dati odgovor za drugog da li se pricestio ili ne i zasto?! To svako sam sa sobom, duhovnikom i Bogom vidi, mislim da su tu obe krajnosti podjednako opasne.
    Ispada ko se ne pricesti na Liturgiji da je uzalud covek, da za njega nista nema, ismeva se i nafora i post i molitva i ispovest i podvig.
    Ja nemam nista protiv redovnog pricescivanja, ako me bas vucete za jezik ja se sama redovno pricescujem, sa naglaskom na redovno 0202_238 ali me uzasava to insistiranje na bilo pricescivanju bilo nepricescivanju.
    ispada ko se nije pricestio moze odma da se besi.
    polako, nije za svakog spasonosno i da se pricescuje i da se ne pricescuje. i visak vitamina C moze napraviti belaj.
    uz duhovnika sve se to godinama dovede u red.
    pustite ljude, nije sve "radost sreca uzivancija", neki ljudi imaju drugacije vidjenje i imaju pravo na njega.
    upravo ta ljubav o kojoj se prica govori o slobodi o tome da onaj ko jede ne kori onog ko ne jede i obrnuto.
    A dace Bog, vremenom ce se i oni koji ne prilaze casi osloboditi.
    Ako se vratimo na Sveto pismo, sami vidimo, neko ce reci da je nedostojan da Gospod udje u Njegov dom, nego samo treba da kaze rec, a neko i pored svesti o svojoj nedostojnosti ima smelost da primi Gospoda u svoj dom.
    Ispadoh ja ovde neko ko brani bilo koju opciju, ali to nisam.
    Ja ne gledam sta drugi rade pa da se i ja pricestim ili ne zbog toga, uzasno mi je i to sto se od beba trazi da "poste", ne pricescuju decu koja doje tog dana, ne pricescuju ljude drugi dan Bozica recimo, izlaze za praznim putirom i jos koliko groznih prica znam, ali tesko mi je zbog onih koje opet u svom gradu licno znam koji se pricescuju jer "ne mogu da odbijem, gledaju me kao da sam s marsa pao", pa znam ljude koji su crkvu promenili bas zbog vrlih "ljubavi" punih vernika koji samo pricaju o radosti, ljubavi, pricescivanju, prilaze casi svake Liturgije i bukvalno su se ljudi osetili "ljudima drugog reda" sto se ne pricescuju svakog puta, krenule su tu i prozivke i sto prikrivena sto otvorena peckanja da su se neki potpuno sablaznili.
    Ako pricamo o ljubavi, neka nam ljubav pomogne da ne prozivamo i onog koji se pricescuje i koji se ne pricescuje svesni da svako od nas ima svoju meru i svoj put.
    To mi smeta, a ostalo, svakom po savesti.
    Zasto odma moramo biti krajnosti, zasto neko ko nije za olako pristupanje casi mora da se proziva da je taliban, da je zilot, da je za neke epitimije...
    Mislim ja jesam za epitimije, ali prvo taj svestenik sam sebi nek lupi epitimiju pa nek deli ostalima https://www.pouke.org/forum/public/style_emoticons/default/0110_hahaha.gif
    Molim lepo, imala sam slucajeve u blizini kada su vrli monasi nalagali zenama u vodjenoj trudnoci post, dakle zenama koje imaju problematicne trudnoce, pa takvog bih licno malo po straznjici. Ajde, ako pricamo o ljubavi, sto niko ne kaze "evo cedo ja cu za tebe da postim, posto ti ne mozes, ti jedi meso i sve sto ti lekar kaze a ja cu duplo stroze da postim za tebe". Najmnogo obozavam te koji drugima propisuju ono sto sami ne mogu nositi...
    Ali to ne znaci da sam za to da svako se pricescuje svake nedelje, u stvari nisam za to da se ja bez blagoslova pricescujem bilo koje nedelje, a ostali kako im svestenik kaze.
  5. Волим
    after_silence got a reaction from "Tamo daleko" in Смирење - најкраћи пут ка спасењу   
    SMIRENJE I KOMPLEKS NIZE VREDNOSTI
    Sa protojerejem Aleksandrom Iljašenko razgovarala Nadežda Antonova
    Smiren čovek smatra sebe gorim od drugih. To isto smatra i čovek sa kompleksom niže vrednosti.
    Kompleks niže vrednosti po mišljenju psihologa predstavlja odraz neadekvatne strukture ličnosti, koja strada zbog osećaja preimućstva ljudi koji je okružuju. Kompleks niže vrednosti nastaje kao posledica grešaka i neuspeha i utiče na čovekovo ponašanje. Prvi naučnik koji je istraživao i opisao kompleks niže vrednosti, bio je nemački psihoanalitičar Alfred Adler. Sociolozi primećuju da veliki procenat Rusa strada zbog kompleksa niže vrednosti.
    Ne kultiviše li smirenje kompleks niže vrednosti? O tome razgovaramo sa protojerejem Aleksandrom Iljašenko, nastojateljem crkve Svemilostivog Spasitelja bivšeg Skorbjašćenskog manastira, direktorom portala "Pravoslavlje i svet".
    - U čemu je razlika izmedju smirenja i kompleksa niže vrednosti?
    - Postoje reči molitve: "Verujem, Gospode i ispovedam da si Ti zaista Hristos Sin Boga Živoga, Koji je došao u svet da spase grešnike od kojih sam prvi ja". Tu molitvu je sastavio Jovan Zlatoust, pozajmivši reči Apostola Pavla. Tako su ih i Apostol Pavle i Jovan Zlatoust govorili potpuno iskreno.
    U jednom od drevnih Paterika se govori o tome kako je neko odlučio da iskuša starca:
    - Ti si glup, - rekao mu je.
    - Glup sam, - odgovori starac.
    - Ti si grubijan.
    - Grubijan sam, - složio se starac.
    - Ti si jeretik.
    - Ne, ja nisam jeretik.
    Potom su starca pitali zbog čega se sa svim složio a samo ne sa tim da je jeretik. Starac je odgovorio: da je i on čovek podložan svim gresima, a jeretik je onaj koji se protivi Bogu. A on se ne protivi.
    - A zar se grehom ne protivimo Bogu?
    - To su različite stvari. Jeretik je onaj koji ustaje protiv učenja Crkve svesno. A mi grešimo nesvesno ili zbog slabosti. A jeretik već ima neku slobodu – "ja nisam takav kao drugi ljudi zato što bolje znam kako treba verovati u Boga. Sveti Oci to nisu dobro znali, ja bolje znam". To je potpuna neobrazovanost povezana sa gordošću.
    A smirenje, naprotiv, je paradoksalna i neobična osobina i predstavlja Božiji dar. Svaka vrlina je Božiji dar, ali ova je – poseban. Ukoliko čovek želi da ga poseduje, onda treba za njega i da se moli: "Gospode, nauči me smirenju. Gospode, izbavi me od gordosti". A kompleks niže vrednosti – je spoljašnji. Liči na smirenje, ali se suštinski razlikuje od njega.
    - A šta ćemo sa tim da i smireni i čovek sa kompleksom niže vrednosti smatraju sebe gorim od drugih?
    - Da, Veliki Svetitelji su sebe smatrali gorim od svih, prvim grešnicima. Ali mi nismo smireni, a Veliki Svetitelji su – smireni. Njima šta god kažeš – sve su primali potpuno mirno, kao i ovaj Sveti Starac. On je potpuno mirno rekao da on nije jeretik i pritom nikoga nije uvredio niti je sam bio uvredjen. On teži da bude smireno čedo Crkve: on se trudi da živi kako Crkva uči.
    To je principijelni momenat: smiren čovek je – čedo Crkve, a iskompleksirani po pravilu samo formalno smiren. Zato što greh odvaja čoveka od Crkve. Fizički smo prisutni u Crkvi, a duhovno se odvajamo od nje svojim grehom. Kada se čovek kaje onda se ta duhovna barijera savladjuje. Sveštenici izogavaraju molitvu: "Primiri i sjedini Tvojoj Svetoj Crkvi". Ako si ti u svetu sa Crkvom (Crkva je Telo Hristovo, a Hristos je Glava Crkve), znači ti si primiren sa Bogom. Bez Crkve se ne može živeti jer van nje nema spasenja. Smiren čovek to shvata veoma jasno. Njegovi napori van Crkve mogu da budu veoma dobri, pa čak i korisni, ali su potpuno ograničeni i beznadežni. Ako smo u svetu sa Crkvom, znači kod nas je u duhovnom smislu sve kako treba.
    Za definisanje kompleksa niže vrednosti postoji dobar izraz – "unižavanje je iznad gordosti". Takav čovek sam sebe ukoreva, govori za sebe da je najlošiji, a pokušaj da mu kažeš da je gori od svih, - kakve suze nastaju: "Kako ste smeli da me uvredite! Ne znate da mi je i tako teško …Mislio sam da ćete mi pomoći, a umesto pomoći vi kažete da sam jako loš". Suština je u tome da ako si zaista tako loš, onda reci: "Loš sam!". A ako to ne možeš onda ne govori da si smiren. Jer dešava se tako da čovek sam sebe unižava a u stvari imamo potpunu suprotnost smirenju.
    - To jest gordost?
    - Da, postoje dve vrste gordosti: jedna je kada se neko uznosi nad ljudima, a druga kada se lažno smiruje pred njima. Pri čemu u poslednjem slučaju gordost može biti čak i dublja nego u otvorenoj projavi. Obe vrste se svode na čisto farisejstvo – ja nisam takav kao ostali. Jedan misli da je bolji od svih, drugi da je gori a pritom obojica ostaju gordi. A carinik je smireno rekao za sebe da je grešnik.
    Iskompleksiranost je greh. Takav čovek ne veruje da on govori. Svetome reci da je grešan i on će se obradovati: "Blago meni, smirio si me Gospode". Gospod mu je preko drugih ljudi ukazao na njegov nedostatak: sada je moguće videti svoje grehe. I eto probaj iskreno da kažeš kao Sveti ali tako da se duh ne pomuti, već baš nasuprot tome smiri.
    Puškin je napisao predivne stihove "Sećanje":
    U tišini noćnoj
    Sećanje preda mnom
    Svoj dugi razvija svitak
    I sa gnušanjem čitam život svoj.
    I drhtim i proklinjem.
    I gorko žalim i gorke suze lijem.
    Ali tužne stihove ne brišem.
    - Zaključuje se da Puškinov lirski junak s gnušanjem čita svoj život, ali se ne kaje?
    - Da, on se samo žali i lije gorke suze. Šta je to pokajanje? Savladjivanje grehova koje je čovek počinio u toku života. Koliko je samo Marija Egipćanka učinila grehova, ali ih je omila suzama pokajanja. I kada je o tome pričala Starcu Zosimi, plakala je iako je već bila čista od greha. Gospod joj je oprostio grehe, ali ona sama sebi – nije. I Apostol Petar je svaki put plakao kada bi čuo kukurikanje petla. Gospod mu je oprostio, a on se sećao svoga odricanja Gospoda i gorko se kajao pred Bogom ceo život. Jer pokajanje je – sreća.
    Tako se smireni čovek kaje, a iskompleksirani – ne. To su potpuno različite reakcije, principijelno različita nastrojenja ljudske duše. Jedno je racionalno koje daje mogućnost da se sve razloži na deliće, koji se dešavaju tokom života: negde je čovek pogrešio, ali nije izvukao odgovarajući zaključak, a najvažnije je da se nije kajao, već pokušavao da ih savlada svojim ograničenim snagama. I naravno da se ništa nije desilo. A smirenje je nešto drugo – tajanstveno, predivno i Bogu ugodno.
    preuzeto sa http://www.pravmir.ru/article_2505.html
    prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic
  6. Волим
    after_silence got a reaction from AnaLaz in Православље и асертивност   
    Budite samopouzdani - lepše ćete se osećati
    Autor: ass dr Olivera Žikić
    Asertivnost je oblik ponašanja u kome dominira samopouzdanost. Asertivnost je i veština koja pomaže osobi da se adekvatno (pravilno) postavi u očuvanju sopstvenih prava, a da ne naruši tuđa prava, da bez nelagodnosti ispolji sopstvena osećanja, te da dostigne svoje ciljeve i interese. Nizak nivo asertivnosti se ispoljava kroz defanzivno ili agresivno ponašanje. U stručnoj, psihijatrijskoj literaturi, nizak nivo asertivnosti se uglavnom povezuje sa socijalnom fobijom.
    Živeti pod pritiskom današnjice, priznaćete nije lako. Ogroman broj Ijudi se nalazi stalno pod stresom. Većina njih je u neprekidnom kontaktu sa drugim osobama, bilo da se radi o poslovnim prijateljima, kolegama, komšijama, članovima porodice i sl. U slučaju nastanka konfliklnih situacija tokom susretanja sa Ijudima, dobre komunikacione veštine su od neprocenjive važnosti. Konflikti su veoma čest uzrok stresa, ali ako smo vešti u prevazilaženju konflikta, veći deo posla u borbi protiv stresa je obavljen.
    Pa, reći ćete — lako je to kazati, ali kako to postići i uraditi.
    Šta treba da uradim, s obzirom da se uvek povučem da ne bi došlo do još većih komplikacija. Ne umem da kažem "ne" jer mislim da bi se moji prijatelji naljutili na mene. Ili, da zamolim nekog da ne radi ono što mi smeta jer bi ga uvredio. Kako da kažem partneru da me je njegovo kašnjenje na večeru povredilo, možda će me nakon toga napustiti. Svi će pomisliti kakvo sam ja džangrizalo, ako reklamiram dovoljno ne ispečenu šniclu u restoranu, iako ne mogu takvu da pojedem.
    Ono što zaostaje posle ovakvih sitaucija u kojima nam je ponestalo samopouzdanja, je gorak ukus nezadovoljstva i razočaranosti. Osećate se loše, napeto i neraspoloženo. A ono što je najbitnije — niste dobili ono što ste želeli i što vam s pravom pripada. Izgubili ste puno, a najpre sebe i svoju ličnost.
    Neko drugi bi to pokušao da razreši na sasvim suprotan način. Vikao bi, posvađao se, lupio rukom o sto, napravio scenu. I ova krajnost u ponašanju dovodi do veoma neprijatnih osećanja, ali sada izazvana u drugoj osobi -u sagovorniku. Krajnji rezultat je ipak poražavajući za samu agresivnu osobu, s obzirom da se agresijom ne rešavaju konflikti već se samo produbljuju, dok se u sagovorniku izaziva agresija. Negativni učinak agresije je i to što dovodi i do odbacivanja od strane drugih.
    Pored ove dve krajnosti u ponašanju, neki ne vide druge mogućnosti, te i rešenje za konfliktne situacije. Upravo je to pogrešno. Boljeg rešenja, naravno, ima i zove se asertivnost. I ono što je najvažnije, ako je nemamo u svom repertoaru ponašanja možemo je naučiti. Ova veština nam može pomoći da kvalitetnije živimo. I još važnije - da se bolje osećamo.
    Kako postati asertivan?
    Najpre, prvo i osnovno - budite pozitivni i izbegavajte pesimistička očekivanja. Kažite sebi - ako pokušam imam šanse da uspem, ako ne pokušam — šansa je izgubljena, odnosno nema je. To ponajpre važi za odluku da pokušate da se promenite i postanete samopouzdaniji i odlučniji, a zatim i za sva ostala stremljenja u životu.
    Sledeće, potrebno je da prihvatite činjenicu da i VI IMATE ODREĐENA PRAVA kao i drugi Ijudi oko vas. Recimo, imate prava da odbijete nerazumne zahteve, da iskažete svoje mišljenje iako je u suprotnosti sa drugima (jer imate pravo da mišljenje), imate pravo da pogrešite (jer niko nije nepogrešiv) i da to automatski ne znači da ste večiti gubitnik. Takođe, imate pravo da zahtevate od drugih da promene svoje ponašanje kao i oni od vas. Ako to ne činimo, ne dozvoljavamo drugima da saznaju šta nam (ne)prija i da, eventualno, ubuduće promene svoje ponašanje. Imate pravo da kažete: "Ja to ne razumem, "Ja to ne znam", "Ja to ne želim", jer je to normalno za svakog čoveka, čak i za najkvalitetnije među nama. Treba da prihvatimo sebe onakve kakvi smo, i da ne očekujemo da budemo idelani, JER TAKVI NE POSTOJE!
    Sledeće šta treba naučiti je kako izgleda, kako se ponaša i kako komunicira samopouzdana osoba. Rečenica koju izgovorite može biti po svom sadržaju puna samopouzdanja i odlučnosti, ali ako je izgovorite tihim, monotonim glasom, sa pogledom uprlim u pod, pognuti, izgubiće svu snagu i jačinu koju nosi u sebi. Ako izgovarate ozbiljne zahteve upućene sagovorniku, morate to propratiti prigodnim (ozbiljnim) izrazom lica. Osmeh bi u tom trenutku bio prilično neadekvatan, jer bi istopio vašu odlučnost u zahtevu. Namršten izraz lica bi, takođe, bio neadekvatan, jer vi nemate za cilj da pokažete Ijutnju već da iskažete svoj zahtev. Znači, govorite jasnim, dovoljno glasnim glasom, sa naglašavanjem pojedinih reči u rečenici. Održavajte kontakt očiima sa sagovornikom. Ako je potrebno, ne ustežite se da to uvežbate pred ogledalom ili pred osobom koja želi da vam pomogne u ovome.
    Važno je i da poruku koju šaljete, pošaljete onoj osobi kojoj je namenjena, a ne posredno, upućujući je nekoj drugoj osobi
    Tokom rešavanja konfliktnih situacija, pokazalo se da je najdelotvornije korišćenje takozvanih "Ja" rečenica. To su rečenice u kojima iskazujete svoja osećanja u određenoj situaciji i za razliku od tzv. "Ti" rečenica ne predstavljaju napad na sagovornika. Drugi obično ne procenjuju ispravno koliko ste povređeni, Ijuti ili iznervirani, pa je veoma korisno da kažete tačno onako kako se osećate — zato pojasnite situaciju, ali tako što je ne činite ni gorom ni boIjom no što jeste:
    "Ja" rečenice imaju tri dela:
        * prvi deo koji govori o sopstvenim osećanjima — "Jako sam se neprijatno osećala...",
        * drugi deo koji govori o situaciji koja je izazvala to osećanje - "... jer si zakasnio na večeru koju sum za  nas pripremila..."
        * treći deo koji govori o vrsti promene koju želite — "... volela bih da sledeći put dođeš na vreme..."
    "Ti" rečenica, koju smo tako skloni da upotrebimo, bi u ovom slučaju glasila — "Ti si bezobrazan i nezahvalan — kako možeš da kasniš na večeru koju sam spremila". Priz-naćete, radi se o rečenici koja može lako da izazove otpor u sagovorniku, potrebu da se brani ili napada, i eto produbljivanja konkflikta. Ne okrivljujte, objasnite!
    Na kraju, naučićemo vas i nekim veštinama u komunikaciji sa sagovornikom u cilju ostvarivanja sopstvenih prava i, posebno, ako prepoznajete da se radi o manipulaciji
    Pokvarena ploča — radi se o upornom i staloženom ponavljanju zahteva, bez ispoljavanja besa i drugih emocija i bez dodatnog objašnjavanja. Ova veština je pogodna za upotrebu tokom komercijalnih situacija, recimo kada želimo da zamenimo cipele -"Molim vas, zamenite mi ovaj par cipela".
    Sortiranje stavova — često se dešava da sagovornik zamenjuje činjenice u cilju da nas ubedi da se ponašamo na način na koji on želi. Recimo, započnete razgovor o problemu koji želite da rešite (stalno kašnjenje prijatelja), a sagovornik prebacuje temu razgovora u sasvim drugom pravcu (recimo "Vidim da si nešto nervozna večeras"). U takvim slučajevima ne treba dozvoliti da vas time zbuni, već vratiti konverzaciju na ključnu stavku. To se postiže time što ćemo se složiti sa onim delovima koji su tačni, ili negirati one koji to nisu, uz, na kraju, isticanje suštine ("Ne radi se ovde o mojoj nervozi, već o tvom stalnom kašnjenju. Volela bih da sledeći put dođeš na vreme").
    Selektivno ignorisanje — ovu veštinu koristite u onim slučajevima kada sagovornik neadekvatno insistira na nekim stvarima. Tada jednostavno ćutimo i ignorišemo takvu komunikaciju. Recimo, nastavlja da govori o nekom događaju, iako smo ga jasno upozorili da ne želimo da dalje diskutujeimo o tome. Naravno, ne treba nastaviti sa ćutanjem i ignorisanjem ako se tema promeni i pođe u drugom pravcu.
    Neutralisanje ljutnje, besa — ponekad je moguće neutralisati neadekvatnu Ijutnju ili bes sagovornika tako što odbijete da dalje s njim komunicirate sve dok se ne staloži. Naravno, jasno mu to stavite do znanja — "Ne želim dalje da diskutujem o tome, s obzirom da si jako uzrujan. Nastavićemo razgovor kada se smiriš".
    Tehnika negativnog ispitivanja ili tz. vraćanje lopte — koristi se u situacijama kada utvrdimo da se radi o manipulativnoj kritici. Tada postavljamo pitanja koja će sagovornika naterati da, odgovarajući na njih, shvati da njegova tvrdnja ne stoji, i da smo svesni da pokušava da manipuliše. Recimo, iako smo sasvim staloženi, naš kolega tvrdi da smo napeti i Ijuti, ne bi li nas naveo da se branimo i ne razgovaramo o delu posla  koji  je  trebao  da  uradi. Potražićemo da nam odgovori recimo na sledeća pitanja "Na osnovu čega vidiš da sam nervozna", "Kako izgleda Ijuta osoba", "Da sam ja namrštena"; "Da li vičem" i sl.
    Tehnika otvaranja — veoma je važno da naučite i da, posebno u bliskim relacijama, iznosite svoja osećanja, a ne samo svoje stavove. Poznato je da je teže izneti pozitivna osećanja ("Ja te volim", "Drag si mi", "Prijatno mi je sa tobom"...) nego negativna. Počnite sa vežbom što pre!
    Tehnika negativne asercije — to je veština prihvatanja kritike koja nije manipulativna, već proizilazi iz istinitih činjenica. Ako smo zaista negde pogrešili, treba prihvatiti kritiku i pokušati da to ispravimo.
    Tehnika građenja kompromisa — i na kraju, poželjno je da se svaka problematična situacija završi nekom vrstom kompromisa, u najnepovoljnijem obliku u smislu obostranog dogovora da će se razgovor nastaviti.
    I to nije sve. Pokušajte, kada je god to moguće, da koristite humor u konfliktnim  sitaucijama.  Humor opušta, približava Ijude, otvara ih, olakšava im komunikaciju i povrh svega se izbegavaju negativna osećanja. Pazite samo da to zaista bude humor, a ne cinizam!
    Ovo je samo deo terapijske procedure u kojoj se osobi pomaže da izgradi samopouzdan stav, da povrati ili stekne veru u sebe, svoje kvalitete i mogućnosti, te da svoj život konačno uzme u svoje ruke i njime sama rukovodi. Uradite to i vi! Videćete kako ćete se bolje osećati.
  7. Волим
    after_silence got a reaction from jegorradov in Православље и асертивност   
    Budite samopouzdani - lepše ćete se osećati
    Autor: ass dr Olivera Žikić
    Asertivnost je oblik ponašanja u kome dominira samopouzdanost. Asertivnost je i veština koja pomaže osobi da se adekvatno (pravilno) postavi u očuvanju sopstvenih prava, a da ne naruši tuđa prava, da bez nelagodnosti ispolji sopstvena osećanja, te da dostigne svoje ciljeve i interese. Nizak nivo asertivnosti se ispoljava kroz defanzivno ili agresivno ponašanje. U stručnoj, psihijatrijskoj literaturi, nizak nivo asertivnosti se uglavnom povezuje sa socijalnom fobijom.
    Živeti pod pritiskom današnjice, priznaćete nije lako. Ogroman broj Ijudi se nalazi stalno pod stresom. Većina njih je u neprekidnom kontaktu sa drugim osobama, bilo da se radi o poslovnim prijateljima, kolegama, komšijama, članovima porodice i sl. U slučaju nastanka konfliklnih situacija tokom susretanja sa Ijudima, dobre komunikacione veštine su od neprocenjive važnosti. Konflikti su veoma čest uzrok stresa, ali ako smo vešti u prevazilaženju konflikta, veći deo posla u borbi protiv stresa je obavljen.
    Pa, reći ćete — lako je to kazati, ali kako to postići i uraditi.
    Šta treba da uradim, s obzirom da se uvek povučem da ne bi došlo do još većih komplikacija. Ne umem da kažem "ne" jer mislim da bi se moji prijatelji naljutili na mene. Ili, da zamolim nekog da ne radi ono što mi smeta jer bi ga uvredio. Kako da kažem partneru da me je njegovo kašnjenje na večeru povredilo, možda će me nakon toga napustiti. Svi će pomisliti kakvo sam ja džangrizalo, ako reklamiram dovoljno ne ispečenu šniclu u restoranu, iako ne mogu takvu da pojedem.
    Ono što zaostaje posle ovakvih sitaucija u kojima nam je ponestalo samopouzdanja, je gorak ukus nezadovoljstva i razočaranosti. Osećate se loše, napeto i neraspoloženo. A ono što je najbitnije — niste dobili ono što ste želeli i što vam s pravom pripada. Izgubili ste puno, a najpre sebe i svoju ličnost.
    Neko drugi bi to pokušao da razreši na sasvim suprotan način. Vikao bi, posvađao se, lupio rukom o sto, napravio scenu. I ova krajnost u ponašanju dovodi do veoma neprijatnih osećanja, ali sada izazvana u drugoj osobi -u sagovorniku. Krajnji rezultat je ipak poražavajući za samu agresivnu osobu, s obzirom da se agresijom ne rešavaju konflikti već se samo produbljuju, dok se u sagovorniku izaziva agresija. Negativni učinak agresije je i to što dovodi i do odbacivanja od strane drugih.
    Pored ove dve krajnosti u ponašanju, neki ne vide druge mogućnosti, te i rešenje za konfliktne situacije. Upravo je to pogrešno. Boljeg rešenja, naravno, ima i zove se asertivnost. I ono što je najvažnije, ako je nemamo u svom repertoaru ponašanja možemo je naučiti. Ova veština nam može pomoći da kvalitetnije živimo. I još važnije - da se bolje osećamo.
    Kako postati asertivan?
    Najpre, prvo i osnovno - budite pozitivni i izbegavajte pesimistička očekivanja. Kažite sebi - ako pokušam imam šanse da uspem, ako ne pokušam — šansa je izgubljena, odnosno nema je. To ponajpre važi za odluku da pokušate da se promenite i postanete samopouzdaniji i odlučniji, a zatim i za sva ostala stremljenja u životu.
    Sledeće, potrebno je da prihvatite činjenicu da i VI IMATE ODREĐENA PRAVA kao i drugi Ijudi oko vas. Recimo, imate prava da odbijete nerazumne zahteve, da iskažete svoje mišljenje iako je u suprotnosti sa drugima (jer imate pravo da mišljenje), imate pravo da pogrešite (jer niko nije nepogrešiv) i da to automatski ne znači da ste večiti gubitnik. Takođe, imate pravo da zahtevate od drugih da promene svoje ponašanje kao i oni od vas. Ako to ne činimo, ne dozvoljavamo drugima da saznaju šta nam (ne)prija i da, eventualno, ubuduće promene svoje ponašanje. Imate pravo da kažete: "Ja to ne razumem, "Ja to ne znam", "Ja to ne želim", jer je to normalno za svakog čoveka, čak i za najkvalitetnije među nama. Treba da prihvatimo sebe onakve kakvi smo, i da ne očekujemo da budemo idelani, JER TAKVI NE POSTOJE!
    Sledeće šta treba naučiti je kako izgleda, kako se ponaša i kako komunicira samopouzdana osoba. Rečenica koju izgovorite može biti po svom sadržaju puna samopouzdanja i odlučnosti, ali ako je izgovorite tihim, monotonim glasom, sa pogledom uprlim u pod, pognuti, izgubiće svu snagu i jačinu koju nosi u sebi. Ako izgovarate ozbiljne zahteve upućene sagovorniku, morate to propratiti prigodnim (ozbiljnim) izrazom lica. Osmeh bi u tom trenutku bio prilično neadekvatan, jer bi istopio vašu odlučnost u zahtevu. Namršten izraz lica bi, takođe, bio neadekvatan, jer vi nemate za cilj da pokažete Ijutnju već da iskažete svoj zahtev. Znači, govorite jasnim, dovoljno glasnim glasom, sa naglašavanjem pojedinih reči u rečenici. Održavajte kontakt očiima sa sagovornikom. Ako je potrebno, ne ustežite se da to uvežbate pred ogledalom ili pred osobom koja želi da vam pomogne u ovome.
    Važno je i da poruku koju šaljete, pošaljete onoj osobi kojoj je namenjena, a ne posredno, upućujući je nekoj drugoj osobi
    Tokom rešavanja konfliktnih situacija, pokazalo se da je najdelotvornije korišćenje takozvanih "Ja" rečenica. To su rečenice u kojima iskazujete svoja osećanja u određenoj situaciji i za razliku od tzv. "Ti" rečenica ne predstavljaju napad na sagovornika. Drugi obično ne procenjuju ispravno koliko ste povređeni, Ijuti ili iznervirani, pa je veoma korisno da kažete tačno onako kako se osećate — zato pojasnite situaciju, ali tako što je ne činite ni gorom ni boIjom no što jeste:
    "Ja" rečenice imaju tri dela:
        * prvi deo koji govori o sopstvenim osećanjima — "Jako sam se neprijatno osećala...",
        * drugi deo koji govori o situaciji koja je izazvala to osećanje - "... jer si zakasnio na večeru koju sum za  nas pripremila..."
        * treći deo koji govori o vrsti promene koju želite — "... volela bih da sledeći put dođeš na vreme..."
    "Ti" rečenica, koju smo tako skloni da upotrebimo, bi u ovom slučaju glasila — "Ti si bezobrazan i nezahvalan — kako možeš da kasniš na večeru koju sam spremila". Priz-naćete, radi se o rečenici koja može lako da izazove otpor u sagovorniku, potrebu da se brani ili napada, i eto produbljivanja konkflikta. Ne okrivljujte, objasnite!
    Na kraju, naučićemo vas i nekim veštinama u komunikaciji sa sagovornikom u cilju ostvarivanja sopstvenih prava i, posebno, ako prepoznajete da se radi o manipulaciji
    Pokvarena ploča — radi se o upornom i staloženom ponavljanju zahteva, bez ispoljavanja besa i drugih emocija i bez dodatnog objašnjavanja. Ova veština je pogodna za upotrebu tokom komercijalnih situacija, recimo kada želimo da zamenimo cipele -"Molim vas, zamenite mi ovaj par cipela".
    Sortiranje stavova — često se dešava da sagovornik zamenjuje činjenice u cilju da nas ubedi da se ponašamo na način na koji on želi. Recimo, započnete razgovor o problemu koji želite da rešite (stalno kašnjenje prijatelja), a sagovornik prebacuje temu razgovora u sasvim drugom pravcu (recimo "Vidim da si nešto nervozna večeras"). U takvim slučajevima ne treba dozvoliti da vas time zbuni, već vratiti konverzaciju na ključnu stavku. To se postiže time što ćemo se složiti sa onim delovima koji su tačni, ili negirati one koji to nisu, uz, na kraju, isticanje suštine ("Ne radi se ovde o mojoj nervozi, već o tvom stalnom kašnjenju. Volela bih da sledeći put dođeš na vreme").
    Selektivno ignorisanje — ovu veštinu koristite u onim slučajevima kada sagovornik neadekvatno insistira na nekim stvarima. Tada jednostavno ćutimo i ignorišemo takvu komunikaciju. Recimo, nastavlja da govori o nekom događaju, iako smo ga jasno upozorili da ne želimo da dalje diskutujeimo o tome. Naravno, ne treba nastaviti sa ćutanjem i ignorisanjem ako se tema promeni i pođe u drugom pravcu.
    Neutralisanje ljutnje, besa — ponekad je moguće neutralisati neadekvatnu Ijutnju ili bes sagovornika tako što odbijete da dalje s njim komunicirate sve dok se ne staloži. Naravno, jasno mu to stavite do znanja — "Ne želim dalje da diskutujem o tome, s obzirom da si jako uzrujan. Nastavićemo razgovor kada se smiriš".
    Tehnika negativnog ispitivanja ili tz. vraćanje lopte — koristi se u situacijama kada utvrdimo da se radi o manipulativnoj kritici. Tada postavljamo pitanja koja će sagovornika naterati da, odgovarajući na njih, shvati da njegova tvrdnja ne stoji, i da smo svesni da pokušava da manipuliše. Recimo, iako smo sasvim staloženi, naš kolega tvrdi da smo napeti i Ijuti, ne bi li nas naveo da se branimo i ne razgovaramo o delu posla  koji  je  trebao  da  uradi. Potražićemo da nam odgovori recimo na sledeća pitanja "Na osnovu čega vidiš da sam nervozna", "Kako izgleda Ijuta osoba", "Da sam ja namrštena"; "Da li vičem" i sl.
    Tehnika otvaranja — veoma je važno da naučite i da, posebno u bliskim relacijama, iznosite svoja osećanja, a ne samo svoje stavove. Poznato je da je teže izneti pozitivna osećanja ("Ja te volim", "Drag si mi", "Prijatno mi je sa tobom"...) nego negativna. Počnite sa vežbom što pre!
    Tehnika negativne asercije — to je veština prihvatanja kritike koja nije manipulativna, već proizilazi iz istinitih činjenica. Ako smo zaista negde pogrešili, treba prihvatiti kritiku i pokušati da to ispravimo.
    Tehnika građenja kompromisa — i na kraju, poželjno je da se svaka problematična situacija završi nekom vrstom kompromisa, u najnepovoljnijem obliku u smislu obostranog dogovora da će se razgovor nastaviti.
    I to nije sve. Pokušajte, kada je god to moguće, da koristite humor u konfliktnim  sitaucijama.  Humor opušta, približava Ijude, otvara ih, olakšava im komunikaciju i povrh svega se izbegavaju negativna osećanja. Pazite samo da to zaista bude humor, a ne cinizam!
    Ovo je samo deo terapijske procedure u kojoj se osobi pomaže da izgradi samopouzdan stav, da povrati ili stekne veru u sebe, svoje kvalitete i mogućnosti, te da svoj život konačno uzme u svoje ruke i njime sama rukovodi. Uradite to i vi! Videćete kako ćete se bolje osećati.
  8. Волим
    after_silence got a reaction from Bokisha in SAMOSPOZNAJA   
    :smiley:
    Na to sam mislila..
    Ma gospodine Jakove, ne, ono sam samo postavila kao "slagvort", ne morate imati "drugacije" vidjenje sebe da biste pisali...
    Prosto ko ste vi?
    Kako je lepo pitao admiral, ima li nas bez odnosa sa drugima i ko smo to mi, a ko nauceno ponasanje, pokupljeni obrasci, nase profesije, obrazovanje, kultura, moral...
    Dakle kad ogolimo sebe, sta ostaje, Ko nas pokrece, kuda idemo, sta zelimo, cemu tezimo...
    Ko smo recju?
  9. Волим
    after_silence got a reaction from aliluja in Преболевање и исцелење након јаке трауме   
    Pomaze Bog svima,
    pre koji mesec citah malo vas forum, ali nocas sam se registrovala zbog ove teme.
    Samo bih rekla, Izida, svaka ti cast!
    Kod nas, necete cuti mnogo, volimo da cutimo izgleda mi, a neke od nas koje se bore kroz citav zivot sa svojim "demonima" znaju kako izgleda makar jedan poveci deo pakla.
    Tuzno je kada si sam u svemu tome, kada ne mozes ni sa kim o tome pricati jer to je sramno, to je nesto intimno i mi sa tim ne znamo sta da cinimo, pa je bolje da ignorisemo, da idemo dalje.
    Srecom ima dobrih 'inostranih' foruma na temu zlostavljanja, ali znate kako, mene ponekad boli, sto i dalje imam osecaj one iste prljavstine, sto sa ljudima iz crkve koji bi trebalo da mi budu najblizi ne mogu da pricam, ne samo o tome, nego o toliko drugih stvari, a opet toliko godina sam "tu".
    Ponekad mi se cini da zivimo u oblacima da se svo zlo ovoga sveta desava tamo nekom i o tome pise crna hronika, a da mi zadrzavamo neku pristojnu distancu, kao da smo ne "ne od ovog sveta" u bukvalnom smislu te sintagme.
    Skoro mi je bila potrebna "veza" za nesto, i za "divno cudo" "nidje veze", a kazu da se u nasoj zemlji Srbijici sve zavrsava preko veze. Kazu i da je svaka treca zena zlostavljana i znate sta, verujem im jer znam dosta zlostavljanih zena i dece, ali kad udjem u crkvu, odjednom neke druge naocare.
    Ili potpuno roze pa im je zivot raj, naucna fantastika koja se sastoji samo u "raduj se" ili pakao koji se sastoji u onome "pokaj se", i svi su ili presrecni zbog svog "lakog" zivota ili gledaju u pod i tiho pricaju sa sve finim frazama nekada blagocestivim, a sada izlizanim.
    A nikom nije lako, a vesto smo naucili da skrivamo svoje pravo ja, ili smo zaboravili da se pogledamo u ogledalo i zapitamo sta ima tu dole, tako blizu...
    Mnogo pisem, samo htedoh reci, Gospod nek je u pomoci svima nama, mnogo je tuge u ovom svetu, svakom bih pozelela samo mir, nista vise.
    Ako ne svedocimo sopstvenim zivotom, dzaba sve...
    A prekinuti lanac nasilja, je nesto pakleno tesko, tu samo Bog moze pomoci, kao u ostalom i u svemu drugom.
    Ma kako se "ponasale", zlostavljanim zenama mogu samo da skinem kapu, taj krst ne moze nositi svako, niti se daje svakom, ma koliko to cudno izgledalo. O njihovom svakodnevnom paklu, znaju samo one i Gospod.
  10. Волим
    after_silence got a reaction from Биљана 1234 in Свети Симеон Нови Богослов   
    Христос је близу!
    Свети Симеон Нови Богослов
    Сваког дана слушам како хришћани говоре: „Да смо ми живели у апостолско доба и да смо видели Господа Исуса, и ми бисмо били светитељи као и они".
    Тако замишљају у свом незнању. Јер Онај Који је говорио у време апостола, и сада говори свему свету. Не само у речима, него и у Својим делима Он је исти као и у апостолско време, јер нас уверава говорећи: Отац је увек у Сину, и Син је увек у Оцу, и као што Отац увек делује, тако и Син увек делује.
    Можда ће неко рећи да је велика разлика гледати Господа телесно и само слушати Његове речи - као што ми сад слушамо од других и читамо у Еванђељу. И ја велим да је разлика и додајем да је данашњи начин познавања Христа несравњено подеснији од првобитног. Јер тада се Господ показао људима у облику човека простог, смиреног и пониженог - што је и саме Јевреје веома збуњивало - док се данас Он нама проповеда као истинити Бог. Тада је прилазио људима као човек, седао за трпезу са грешницима и цариницима, док данас Он седи с десне стране Бога Оца и храни цео свет и без Њега ништа не бива. У апостолско време су Га чак и простаци унижавали и говорили: „Није ли ово дрводеља, син Маријин?!" (Мк. 6, 3), док му се сад клањају кнезови и цареви као Сину Божјем и Богу. А Он прославља оне који му се клањају духом и истином.
    У апостолско време су Га поштовали као једног од људи, као смртног и било је велико чудо кад Га је неко могао у том облику признавати као Творца неба и земље, и свега што постоји. Због тога, када је св. ап. Петар исповедио: „Ти си Христос, Син Бога живога", Христос га је похвалио говорећи: „Благо теби, Симоне сине Јонин! Јер тело и крв нису теби то јавили, него Отац мој  који је на небесима"  (Мт.  16,  16-17). Данас ту нема ничег особитог, јер се Христос данас проловеда оденут славом. Јер кад би данас нама било немогуће пазити и испуњавати што говори Бог и сви светитељи - који су прво испунили, па потом написали и нама оставили своје поуке - онда због чега су се они трудили и писали?! Због чега се то данас чита по црквама?!
    Ко то пориче закључава небо, које нам је Христос отворио Својим силаском на земљу, и спречава уздизање к небу, које нам је такође показао Христос. Бог стоји код врата небеских, и гледа на земљу, и Њега виде верне душе и чују како их позива преко Еванћеља: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити" (Мт. 11, 28). А богоборци и нововерци узвикују: немогуће, немогуће у овом веку! Такве је Сам Господ одлучно изобличио говорећи: „Тешко вама, књижници и фарисеји, лицемери, слепе вође слепаца, што затварате царство небеско од људи; јер ви не улазите нити дате да улазе који би хтели" (Мт. 23, 13 и 24).
    Чиме се отварају врата Царства небеског? - Плачем и покајањем. Тада не може у светлости опстати, јер је особина светлости да разгони таму. Грех је гори од таме - Бог је светлији од сваке светлости. А ко је од нас без греха! „Ако речемо да не сагрешисмо, правимо Христа лажом, и реч Његова није у нама" (I Јов. 1, 10). И зашто да је човеку немогуће кајати се?! Па чиме су другим светитељи блистали у свету, него дубином и ватреношћу покајања? А да то није тако - они не би присиљавали своју душу на признање грехова и оплакивање увреда које смртни човек наноси вечитом Богу.
    Ко вели да је немогуће кајати се, одриче се очишћења. Нисмо чули да се неко може очистити без суза за грехе почињене после крштења. Не говоре нам узалуд свети Оци да су гледали масу примера како незнабошци плачу баш за време пријема тајне светог крштења. Благодат, небесна сила Светог Духа, силази на њихове душе и прогони греховну таму, као што ветар очисти небо од облака.
    Ко тврди да није грешан, зато што није починио кривична дела, тај исти тврди да не може да се каје, и да је Христос далеко. У апостолско време Христу су прилазиле две врсте људи: питоми народ који Га је врло радо слушао и веровао Му, и тешки болесници и велики грешници, који су Му прилазили са сузама као чудотворцу и Богу. И једне и друге Христос је волео да прима и да им све чини, а ове последње ставио је за пример целом роду људском како се прилази Сину Божјем. Па Њему су светитељи тако и прилазили! И Он их је поставио и посветио за учитеље Цркве и пример народу.
    Сузе и покајање били су мост којим се долази до Христа у време када је Он лично проповедао и лично исцељивао. Сузе и покајање су мост ка Њему и сада када Он седи у слави Бога Оца. Он, Господ Христос, разделио је светитељима животне крстове - да се уморе носећи их, те да би се од умора у Царству небеском одморили. Јер ко не види муке Сина Божјег, и не види своје грехе, како може ући у Царство Божје?!
    Син је ушао после страдања, зар смртни човек да уђе без страдања, без плача, без покајања, без познавања самога себе! Није Христос далеко. Христос је сасвим близу. Ближи је од родитеља и пријатеља, ближи од дисања и од сваке помисли. Родитељи могу умрети, дисање може отежати, мисли могу лутати и никакве утехе не донети. Христос се спустио до сваког човека - до просјака, до разбојника. Христос се спустио до смрти, до Ада и све је позвао у Своје Царство. И једнако зове: „Ходите к мени!"
    Зар је далеко Онај Који тако говори!?
    преузето из "Православног мисионара"
    број 2, 1977. година
  11. Волим
    after_silence got a reaction from Рапсоди in Шта вас вата...   
    Mene je dovatilo...
    Jjooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooj
  12. Волим
    after_silence got a reaction from Paradoksologija in Umemo li uopšte opraštati ?   
    Lazar'ce, smem li da ti spamujem temu? 0409_feel
    Ima veze sa oprostajem odnosno "oprostajem" itekako.
    Potpisujem tvoje reci sto ono kazu i ne verujem ljudima koji lako "oprastaju".
    Doduse ne mislim na svakodnevne "trice i kucine", nije svakom podjednako tesko da oprosti istu stvar.
    Nekome je podvig da oprosti laz, nekom licemerje, nekom prevaru, nekom sta god drugo, nismo svi podjednako osetljivi na sve, sta je za nekog podvig za drugog nije.
    NE MORATE OPROSTITI
    U ovom trenutku možda ćete se zapitati: "Nije li prvi korak oprostiti svojim roditeljima?". Moj odgovor je ne. To može mnoge šokirati, razljutiti, užasnuti ili zbuniti. Većinu nas je usmjeravana da vjerujemo upravo suprotno - da je oproštaj prvi korak prema oporavku.
    Zapravo, nije nužno oprostiti roditeljima da bismo se osjećali bolje i promijenili svoj život!
    Naravno, svjesna sam da je ovo udarac u lice nekima od naši najcjenjenijih religijskih, duhovnih, filozofskih i psiholoških principa. Prema judo-kršćanskoj etici: "Griješiti je ljudski, opraštati božanski".Također sam svjesna da postoje mnogi stručnjaci u različitim pomagačkim profesijama koji iskreno vjeruju da je opraštanje ne samo prvi korak, već često i jedini korak nužan za postizanje unutrašnjeg mira. Ne slažem s tim nimalo.
    Na početku profesionalne karijere i sama sam vjerovala da je oprostiti ljudima koji su vas povrijedili, posebno roditeljima, važan dio procesa ozdravljenja. Često sam ohrabrivala pacijente - od kojih su mnogi bili teško zlostavljani - da oproste okrutnim ili zlostavljajućim roditeljima. Uz to, mnogi su od pacijenata dolazili na terapiju tvrdeći da su već oprostili svojim otrovnim roditeljima, ali otkrila sam da se najčešće nisu osjećali bolje zbog toga. I dalje su se osjećali loše u vezi sa samima sobom. I dalje su imali svoje simptome. Opraštanje im nije donijelo nikakve značajne ili dugotrajne promjene. Zapravo, neki su se od njih osjećali čak i manji sposobnima. Govorili su stvari poput: "Možda nisam dovoljno oprostio" "Moj svećenik je rekao da u svom srcu nisam potpuno oprostio" ili: "Zar ništa ne mogu napraviti kako treba?"
    Dugo sam i ozbiljno razmatrala pojam opraštanja. Počela sam se pitati može li ono zapravo zaustaviti napredak u oporavljanju, umjesto da ga unaprijedi.
    Shvatila sam da postoje dvije strane opraštanja: odustajanje od potrebe za osvetom i oslobađanje od onog dijela odgovornosti koji se odnosi na krivnju. Nisam imala puno problema u prihvaćanju ideje da se ljudi trebaju riješiti potrebe za osvetom. Osveta je sasvim normalna, ali negativna motivacija. Ona vas uvlači u opsesivne fantazije o uzvraćanju udarca da biste postigli zadovoljenje; ona stvara mnogo frustracije i nesreće i zapravc radi protiv vaše emocionalne dobrobiti. Usprkos tome što osveta može biti vrlo slatka na trenutak, ona neprestano uzburkava emocionalni kaos između vas i vaših roditelja, trošeći dragocjeno vrijeme i energiju. Odustajanje od potrebe za osvetom je težak, ali svakako zdrav korak.Međutim, druga strana opraštanja nije mi bila sasvim jasna. Osjećala sam da je pogrešno neupitno osloboditi nekoga njegove odgovornosti, posebno ako je ta osoba sozbiljno zlostavljala nevino dijete. Zašto biste, za ime svijeta, trebali "oprostiti" ocu koji vas je terorizirao i tukao, koji je od vašeg djetinjstva napravio živi pakao? Kako biste trebali "previdjeti" činjenicu da ste gotovo svaki dan morali dolaziti u mračnu kuću i brinuti se o pijanoj majci? I biste li zaista morali "oprostiti" ocu koji vas je silovao kad ste imali 7 godina?
    Što sam više razmišljala o tome, bilo mi je jasnije da je to oslobađanje zapravo drugi oblik negiranja: "Ako ti oprostim, možemo se praviti da ono što se dogodilo nije bilo tako strašno". Shvatila sam da je taj aspekt opraštanja zapravo onemogućavao mnoge ljude da nastave sa svojim životima.

    Zamka opraštanja
    Jedna od najopasnijih stvari kod opraštanja jest to što opraštanje narušava vašu sposobnost da se riješite svojih nakupljenih emocija. Kako možete biti svjesni svoje ljutnje prema roditelju, kad ste mu već oprostili? Odgovornost može ići na samo jedno od dva mjesta: prema van, na ljude koji su vas povrijedili, ili prema unutra - u vas same. Netko mora biti odgovoran. Tako možete oprostiti svojim roditeljima, ali završiti mrzeći, u zamjenu, sebe.
    Također sam primijetila da su mnogi pacijenti žurili u opraštanje, kako bi izbjegli veći dio bolnog rada u terapiji. Oni su vjerovali da su putem opraštanja pronašli prečicu za oporavak. Dosta ih je "oprostilo", napustilo terapiju i završilo upadajući još dublje u depresiju ili tjeskobu.
    Neki su se od pacijenata čvrsto držali svojih fantazija: "Sve što trebam je oprostiti i bit ću izliječen, imat ću prekrasno mentalno zdravlje, svatko će svakoga voljeti, grlit ćemo se i napokon ćemo biti sretni." No, prečesto bi otkrivali da ih je prazno obećanje oprosta jednostavno dovelo do još većeg razočaranja. Neki su doživjeli navalu dobrog raspoloženja, ali to nije dugo potrajalo jer se zapravo ništa nije promijenilo u načinu na koji su se osjećali, niti u obiteljskim odnosima....
    ...
    Neki su se od pacijenata čvrsto držali svojih fantazija: "Sve što trebam je oprostiti i bit ću izliječen, imat ću prekrasno mentalno zdravlje, svatko će svakoga voljeti, grlit ćemo se i napokon ćemo biti sretni." No, prečesto bi otkrivali da ih je prazno obećanje oprosta jednostavno dovelo do još većeg razočaranja. Neki su doživjeli navalu dobrog raspoloženja, ali to nije dugo potrajalo jer se zapravo ništa nije promijenilo u načinu na koji su se osjećali, niti u obiteljskim odnosima.
    Sjećam se jedne posebno dirljive scene sa Stephanie, čije iskustvo ilustrira neke od tipičnih problema prijevremenog oprosta. Stephanie, 27-godišnjakinja, bila je ekstremno pobožna kršćanka kad sam je srela. U dobi od 11 godina silovao ju je očuh. Nastavio ju je zlostavljati, sve dok ga majka nije izbacila iz kuće (iz drugih razloga) godinu kasnije. Tijekom slijedeće četiri godine Stephanie je bilo zlostavljalo nekoliko od majčinih brojnih partnera. Sa 16 godina pobjegla je od kuće i postala prostitutka. Sedam godina kasnije, jedna mušterija nasmrt ju je pretukla. Dok se oporavljala u bolnici, Stephanie je srela liječnika koji ju je nagovorio da posjeti njegovu crkvu. Nekoliko su se godina kasnije vjenčali i dobili sina. Ona je iskreno pokušavala ponovno izgraditi svoj život. Međutim, usprkos novoj obitelji i novoj vjeri, Stephanie se osjećala bijedno. Dvije je godine išla na terapiju, ali i dalje se nije mogla otresti svoje intenzivne depresije. Tada je došla k meni.
    Uključila sam je u jednu od svojih grupa žrtava incesta. U prvoj nas je seansi Stephanie uvjeravala da je ostvarila svoj mir i da je oprostila i svom očuhu i svojoj hladnoj, neprikladnoj majci. Rekla sam joj da će, ako se želi riješiti svoje depresije, morati "ne-oprostiti" na neko vrijeme, kako bi došla u kontakt sa svojom ljutnjom. Inzistirala je na tome da duboko vjeruje u opraštanje i da joj nije potrebna ljutnja da bi se oporavila. Medu nama se razvila poprilično snažna borba, dijelom zbog toga što sam tražila od nje da napravi nešto bolno, ali i zato što su njezina religijska uvjerenja bila u suprotnosti s njezinim psihološkim potrebama.
    Stephanie je odgovorno radila svoj posao, ali je odbijala dotaknuti svoj bijes. Međutim, malo po malo, počeli su se pojavljivati njezini ispadi ljutnje u ime drugih ljudi. Na primjer, jedne je večeri zagrlila drugog člana grupe, govoreći: "Tvoj otac je čudovište. Mrzim ga!"
    Nekoliko tjedana kasnije napokon je izašao na vidjelo njezin vlastiti potisnuti bijes. Vrištala je, psovala i optuživala svoje roditelje da su joj uništili djetinjstvo i osakatili je kao odraslu osobu. Nakon toga, zagrlila sam je dok je jecala. Mogla sam osjetiti kako se njeno tijelo opušta. Kad se smirila, upitala sam je izazovno: "Kakvo je to ponašanje za jednu dragu kršćansku djevojku?" Nikad neću zaboraviti njezin odgovor:
    Pretpostavljam da Bog želi da se oporavim, više nego što
    želi da oprostim.
    Ta je noć za nju bila prekretnicom.
    Ljudi mogu oprostiti otrovnim roditeljima, ali bi to trebali učiniti na kraju - a ne na početku - svog emocionalnog čišćenja. Ljudima je potrebno da budu ljuti zbog onog što im se dogodilo. Moraju prežaliti činjenicu da nikad nisu imali roditeljsku ljubav za kojom su žudjeli. Potrebno im je da prestanu umanjivati ili obezvrjeđivati nanesenu štetu. Prečesto "oprosti i zaboravi" znači "pretvaraj se da se nije dogodilo"...
  13. Волим
    after_silence got a reaction from Сања Т. in Силовање   
    :cheesy2: 0442_feel 0442_feel
    Srne moje, uvek se setim vas i stalno ste mi u mislima i srcu, srne malene i uvek se setim Ave i tog teksta i svih onih suza, koje znam da je sam Gospod pokupio i da ih cuva u svom srcu!
    Ma kako to nama izgledalo 0442_feel
    Samo za vas mile srne, docice Gospod i donece radost
    Срна сам. У васиони ја сам чуло туге. Давно-давно, Неко је протерао на земљу све што је тужно у свима световима и од тога салио моје срце. И отада ја сам чуло туге. Живим тиме што из свих бића и твари сишем тугу. По црну кап туге спусти у моје срце свако биће чим му приступим. И црна роса туге као танки поточић струји кроз моје вене. И тамо, у моме срцу, црна роса туге прерађује се у бледу и плавичасту.
    По моме бићу разливена је нека магнетска сила туге. И све што је тужно у свету она неодољиво привлачи и слаже у моме срцу. Зато сам тужнија од свих створења. И имам сузе за свачији бол... Не смејте ми се, о насмејани! Ја сам запрепашћена сазнањем: у овом тужном свету има бића што се смеју. О, проклети и најпроклетији дар: смејати се у свету у коме ври туга, кључа бол, пустоши смрт! Какав осуђенички дар!... Ја се од туге никада не смејем. Како бих се смејала када сте тако груби и сурови, ви насмејани! Када сте тако зли и ружни! А ружни сте од зла. Јер само зло наружи лепоту земаљских и небеских створова... Сећам се, присећам: ова је земља некада била рај, а ја – рајска срна. О, сећања од кога усхићено посрћем из радости у радост, из бесмртности у бесмртност, из вечности у вечност!...
    А сада? – Мрак је попао све моје очи. На све путеве, којима се крећем, полегла је густа тама. Моје мисли капљу сузама. А осећања вру тугама. Цело моје биће захватио је неки неугасиви пожар туге. Све у мени тугом гори, али никако да сагори. И ја јадна само једно јесам: вечна жртва паљеница на васионском жртвенику туге. А васионски жртвеник туге је Земља, сива и суморна, бледа и сумрачна планета...
    Моје срце је неприступачно острво у бескрајном океану туге. Неприступачно за радост. Да ли је свако срце – неприступачно острво? Реците ви што срце имате! Знате ли чиме су све опкољена ваша срца? Моје – све самим океанским понорима и безданима. И стално се дави у њима. Никако да се извуче из њих, да изађе из њих. Све чега се дохвати меко је као вода. Зато су очи замагљене од суза, а срце разривено од уздаха. Болне су ми зенице, јер су многе поноћи заноћиле у њима. Синоћ је сунце зашло у оку моме, а јутрос се није родило. Удавило се у тминама моје туге. Нешто страшно и језиво проходи моје биће. Плаши ме све што је око мене и изнад мене. О, да бих побегла од страхота овога света! А постоји ли неки свет без страхота? Зазидана сам муком, опијена пелином, пресићена чемером. Ја усплахирено будим срце своје од пијанства тугом, а оно се све више опија. Душу своју, поплашену и разјурену страхотама овога света, вичем да ми се врати, а она све безобзирније бежи од мене, тужне и сетне...
    Срна сам. Али чиме? – Не знам. Видим, али како, и то не разумем. Живим, али шта је то живот, не схватам. Волим, али шта је то љубав, не појимам. Патим, али како у мени ниче, расте и сазрева патња, то никако не разумем. Уопште, врло мало разумем од онога што је у мени и око мене. И живот, и љубав, и патња, све је то шире и дубље и бескрајније од мога знања и разумевања и схватања. Неко ме је спустио у овај свет, и у моје биће ставио мало разума, зато и разумем мало од света око себе и од света у себи. Све нешто несхватљиво и необично гледа у мене из сваке ствари, зато се и плашим. А моје крупне очи, да ли су зато крупне, да би што више сместиле несхватљивог, и сагледале несагледаног?
    Крај туге, неко је разлио у мени, и обесмртио, и овековечио нешто што је трајно као бесмртност и огромно као вечност. То је инстинкт љубави. У њему има нечег свемоћног и неодољивог. Он се разлива кроз сва моја осећања, кроз све моје мисли, и влада свецелим мојим бићем. Као мало, мајушно острвце, тако је биће моје, а око њега се бескрајно претеже, разлива и прелива она – загонетка моје душе: љубав. Ма куда кренула по своме бићу, свуда наиђем на њу. То је нешто свуда присутно у мени, али и најприсније. У мени: ја јесам, равно је са: ја волим. Љубављу јесам оно што јесам. Бити, постојати за мене је исто што и волети, љубити. И зар може бити бића без љубави? За такво биће не зна моје срнино срце.
    Не вређајте љубав у мени. Јер вређате моју једину бесмртност и моју једину вечност. А усто, моју једину бесмртну и вечну вредност. Јер шта је вредност, ако не оно што је бесмртно и вечно? А ја сам само љубављу бесмртна и вечна. То ми је све. Ја тиме и осећам, и мислим, и гледам, и чујем, и видим, и знам, и живим, и бесмртујем. Кад кажем: волим – ја тиме обухватам све своје бесмртне мисли, сва своја бесмртна осећања, све своје бесмртне чежње, све своје бесмртне животе. Са тим – ја сам изнад свих смрти и изнад свих небића, ја: срна сребрнаста, срна нежна, срна усплахирена...
    Кроз језиве урвине и страшилне поноре пролази љубав моја ка теби – плаво небо, ка теби – благи човече, ка теби – цветна дубраво, ка теби -мирисна траво, ка теби – Сведобри и Свенежни! Кроз безброј смрти пробија се љубав моја ка теби, о слатка Бесмртности! Зато је туга мој стални сапутник. Свака грубост – читава је смрт за мене. Највише сам у овом свету доживела грубости од једног бића што се зове – човек. О, понекад је он – смрт за све моје радости. Очи моје, гледајте преко њега и изнад њега ка оном – Сведобром и Свенежном! Доброта и нежност, то је живот за мене, то – бесмртност, то – вечност. Без доброте и нежности – живот је пакао. Осећајући доброту Сведоброг и нежност Свенежног, ја сам сва у рају. Нагрне ли грубост људска на мене, о! то пакао нагрне са свима своји страхотама. Зато се плашим човека, сваког човека, осим доброг и нежног.
    Крај потока сам, чије обале реси плаво цвеће. А поток је од мојих суза. Ранише ме људи у срце, и место крви потекоше сузе. Нежна небеса, ево вам казујем своју тајну: место крви у срцу имам сузе. У томе је мој живот, у томе моја тајна. Зато плачем за све тужне, за све недужне, за све понижене, за све увређене, за све гладне, за све беспризорне, за све уцвељене, за све намучене, за све ојађене. Моје мисли се од туге брзо загрцну и претворе у осећања, а осећања се излију у сузе. Да, осећања су ми бескрајна, и сузе безбројне. И готово свако моје осећање тугује и плаче, јер чим крене из мене у свет око мене, наиђе на понеку грубост људску. О, има ли грубљег и суровијег бића од човека?...
  14. Волим
    after_silence got a reaction from Сања Т. in Šta nas čini umornim?   
    Stalni zamor 
    To, dakle, nije umor od ovoga ili onoga?
    Ne, to je jedan stalni zamor koji me nikada ne napušta. Radio ili ne radio, naprezao se ili ne, isto mu dođe. Čini mi se da sam umoran i kad spavam.
    To je zamor koji ne dolazi spolja već iznutra?
    Da, kao da sam umoran od sebe samog.
    Nečeg određenog u tebi ili...?
    Ne, nije to neka posebna stvar. To je nešto neodređeno, nešto neuhvatljivo. Nešto što mi je jako teško da opišem.
    Nešto sveobuhvatno? Nešto što te čitavog prožima?
    Da, kao da sam uronjen u to.
    Tvoj zamor nije vezan sa nekim određenim naporom. Ima li veze sa nekim unutrašnjim naponom, nekom napetošću?
    Moguće je da ima.

    Jesi li često napet?
    Često? To je preblaga reč. Stalno sam napet. Kao struna. Samo što ne puknem od silne napetosti.

    Zbog čega?
    Strepim da ću u nečemu omanuti.
    U čemu?
    U nečemu. Ne znam kako da to objasnim.
    Strah te je da ćeš se pokazati nedostojnim?
    Da.
    Čega?
    Onoga što ljudi od mene očekuju.
    Otkud znaš šta ljudi od tebe očekuju?
    Pretpostavljam.
    Možda pogrešno pretpostavljaš? Ne možeš da zaviriš u tuđu glavu.
    Ne, to ne mogu.
    Ali zato možeš da znaš šta očekuješ od sebe. Nije li ta unutrašnja napetost zapravo strah da nećeš biti na visini sopstvenih očekivanja?
    To bi moglo biti.
    Ta napetost je iscrpljujuća?
    Uf, užasno.
    Nije li ona uzrok tvog zamora?
    Mogla bi biti.
    Odakle dolazi napetost?
    Od želje da budem više nego što jesam i straha da u tome neću uspeti.

    Sve u svemu, primoravaš sebe da budeš osoba koja nisi?
    Na to mu izlazi.

    I u to ulažeš ogroman unutrašnji napor koji te čini stalno zamorenim....
    ----------------------------------------------------------------------------
    Od čega smo umorni
    Zamaraju vas ljudi? Umara vas posao? Smara vas učenje? Iscrpljuje vas gomila obaveza, od porodice i kućnih poslova, do kupovine i raznoraznih šaltera? Sve to može biti manje ili više zamorno. Postoji li, međutim, i neki dublji, drugačiji uzrok vašeg umora?
    Jeste, ljudi umeju da budu teški, zahtevni, naporni, dosadni. Posao može da bude iscrpljujući. Učenje može da se pretvori u mučenje. Sve to stoji. Ali, ima li tu još nečega?
    Birate li zamor umesto zadovoljstva? Čudno pitanje? Ko bi još birao umor? Ipak, razmislite. Na umor se žalite ali se, zar nje, njime bar malo ponosite, njiime i hvalite, i pred sobom i pred drugima. Dođete sebi nekako važniji, značajniji, vredniji zbog svog umora. Ne odričete ga se baš lako. Pokazujete ga kao neko odlikovanje.
    To još uvek nije sve.
    Jeste li zbilja umorni od onog spolja, onog oko vas? Ili će pre biti da ste umorni od sebe? Niste li sami sebi preteški? Ne teturate li se pod vlastitim teretom? Tačnije, teretom one izmišljene ličnosti, sa kojom bi uzalud da se poistovetite, koju očajnički pokušavate da održite u životu. Strašan je to napor, predstavljati izmišljenog sebe od jutra do mraka, bez trenutka odmora. Isrpljujuće je neprekidno biti neko drugi. I tako iz minuta u minut, iz sata u sat, iz dana u dan. Čeznuti za odobravanjem koje bi nam potvrdilo da jesmo to što nismo, strahovati od osporavanja, koje bi nas vratilo nama samima, užasavati se ravnodušnosti koja bi nas prepustila sebi.
    Kako onda da ne budemo iscrpljeni? Čudo je da uopšte uspevamo da obavljamo život koji smo sebi nametnuli, čudo je da uopšte uspevamo da ustanemo.
    Vreme je da se odmorimo. Okrepljujuće je biti ono što jesi, osvežavajuće biti svoj.
    http://www.iza-ogledala.com/n/
  15. Волим
    after_silence got a reaction from pahulja in Како помоћи себи да се превазиђу тешке животне ситуације   
    Cesto cujemo to da treba prihvatiti ljude onakvi kakvi su, ali sta to za vas zapravo znaci?!
    Da li tako i uspevate ili ne? Da li ste svesni izbora koje pravite i reci kojima se obracate ljudima?!
    Ponekad nam se cini da "prihvatamo" coveka, ali u nasim odnosima sa ljudima uvek "ocekujemo" da budu onakvima kakvim smo ih zamislili.
    Ako su "gresni" kao da zelimo da mi budemo svedoci njihovog kajanja, kao da su nama zgresili pa moraju nama da se kaju, ako ne misle isto kao mi imamo potrebu da im objasnimo jer "samo ako bi razumeli sta mi zelimo da kazemo onda bi mislili kao i mi". Ponekad kao da ne mozemo da prihvatimo cinjenicu da neko ne misli isto, da cak ne razmislja na isti nacin i da nema zelju da se promeni, a onda to nas itekako frustrira.
    Zbog cega imamo neverovatnu zelju da "menjamo" ljude?!
  16. Волим
    after_silence got a reaction from Дијана. in Смисао патње..."Свјакоје дајаније Божије благо"...Колико вера и Литургија, побеђују проблем бола и смрти?   
    Al je dobra tema bas je dobra 1405_love 0110_hahaha
    Blago vama kada vam je stradanje tako blisko i tako lako, meni vala nije lako ni malo!
    Da, kada prodje, onda bude ponekad smesno, da, kada prodje i vidim promenu, vidim neki novi segment sebe, bude mi mnogo lako i lepo, kada Gospod dodje i utesi te u stradanju, kada osecas, ne mozda osecas nije rec, nego dozivljavas svim bicem i srcem i dusom i telom, Njegovo prisustvo i Njegovu utehu u tom trenutku, Njegovu blagodat i silu, onda naravno nema te muke koja je mucna i teska i sve je radosno.  0110_hahaha
    Ali mene stradanje asocira na onaj period "Bogoostavljenosti" o kojoj je pricao starac Siluan, dozivljaj koji je meni jako blizak i poznat i prozivljen, e tada ko mi kaze da mu je lako i da vidi smiso, necu mu poverovati niti se sa tim mogu sloziti. U tim trenucima, da koji jesu mozda i najdublji i najkorisniji za coveka, ja bih rekla u trenucima pravog stradanja, citav svet vam se pomeri i rusi. To su veliki potresi duse,da, kasnije Bogu hvala to izgleda potpuno drugacije i mozete biti samo radosni zbog dara koji vam je Gospod dao, jer to jeste dar, nije svakom dato toliko veliko iskusenje niti toliko puno potresa, ali dok traje, sve te price "radujte se" teologije padaju u vodu pogotovo ako traje ne par minuta, dana ili nedelja, nego par meseci ili godina.
    Ko to nije osetio moze da govori svasta nesto, ali to su velika ispitivanja i velika pomeranja u coveku. Tu nema mesta "radovanju", radovanje je u prezivljavanju, u istrajavanju, u neodustajanju, sam zivot je onda radost jer kako bi moj duhovnik znao da kaze opisivajuci logor i njegovo stradanje u njemu "da nisam znao za Boga, verovatno bih se ubio", podvig je sacuvati zivu glavu i zdrav razum i to je nesto ogromno sto tad mozemo uciniti.
    Ja sam se kada mi se prvi put to dogodilo brinula i nervirala upravo zbog onih ljudi oko mene koji su mi govorili da treba da se radujem, da treba da slavim Boga, da je sve posledica greha i da je moja vera mala cim mi se tako desava (ziveo stari zavet mi i dalje mislimo da ako je nekom dobro Bog ga voli i cim se cudesno ne isceljujemo ili sta vec onda nemamo vere), mnogo su mi bola zadavali ti ljudi, ali sam ucila postepeno da ih ignorisem i da ih ne slusam, jer sam shvatila da njihov i moj Bog nisu isti.
    Ne govorim o "stradanjima" pod navodnicima jer je za mene stradanje samo taj period velikih iskusenja, tipa problema, manje vise svakodnevnih, uobicajenih, "ocekivanih", jer jeste ocekivano da svako vreme nosi svoje breme.
    Posle toga, kada taj period prodje, onda je lako pametan biti i onda sve dodje na svoje.
    E sad ne znam da li je pitanje kako vidimo stradanje dok stradamo ili kako kada se osvrnemo unazad vidimo nase borbe i nasa unutrasnja previranja i rvanje sa Bogom.
    Jer kad se okrenes posle toga, mozes samo od srece bukvalno da se "raspilavis" i da zahvalis Bogu na svemu i to je ono stanje "radost, radost, sreca uzivancija", jer si preziveo, jer si izdrzao, jer onda vidis da je Bog ne samo bio uz tebe nego te i nosio, a kad stigne Njegova uteha ona je tako velika i tako neopisivo predivna, da ne mozes da se nasitis kako je dobra i lepa i mirna!
    Posle se udaris po tintari i kazes "e trebalo je da cutis vidis kako je divno ovo sve" ali upravo u tom "necutanju" tokom stradanja i jeste stos, da stradanje ne dozivljavamo "tesko", ne bi to ni bilo stradanje...
    A taj trenutak stradanja, u kome ti je potrebna nadljudska snaga da samo stojis pred ikonom i cutis i kada ti se i to cini nemoguce i nesnosno tesko, taj osecaj stajanja pred Bogom u svom svom bolu, najtezi je ali i najlepsi kad prodje Bogu nek je slava i hvala!
  17. Волим
    after_silence got a reaction from Milica89 in Смирење - најкраћи пут ка спасењу   
    SMIRENJE I KOMPLEKS NIZE VREDNOSTI
    Sa protojerejem Aleksandrom Iljašenko razgovarala Nadežda Antonova
    Smiren čovek smatra sebe gorim od drugih. To isto smatra i čovek sa kompleksom niže vrednosti.
    Kompleks niže vrednosti po mišljenju psihologa predstavlja odraz neadekvatne strukture ličnosti, koja strada zbog osećaja preimućstva ljudi koji je okružuju. Kompleks niže vrednosti nastaje kao posledica grešaka i neuspeha i utiče na čovekovo ponašanje. Prvi naučnik koji je istraživao i opisao kompleks niže vrednosti, bio je nemački psihoanalitičar Alfred Adler. Sociolozi primećuju da veliki procenat Rusa strada zbog kompleksa niže vrednosti.
    Ne kultiviše li smirenje kompleks niže vrednosti? O tome razgovaramo sa protojerejem Aleksandrom Iljašenko, nastojateljem crkve Svemilostivog Spasitelja bivšeg Skorbjašćenskog manastira, direktorom portala "Pravoslavlje i svet".
    - U čemu je razlika izmedju smirenja i kompleksa niže vrednosti?
    - Postoje reči molitve: "Verujem, Gospode i ispovedam da si Ti zaista Hristos Sin Boga Živoga, Koji je došao u svet da spase grešnike od kojih sam prvi ja". Tu molitvu je sastavio Jovan Zlatoust, pozajmivši reči Apostola Pavla. Tako su ih i Apostol Pavle i Jovan Zlatoust govorili potpuno iskreno.
    U jednom od drevnih Paterika se govori o tome kako je neko odlučio da iskuša starca:
    - Ti si glup, - rekao mu je.
    - Glup sam, - odgovori starac.
    - Ti si grubijan.
    - Grubijan sam, - složio se starac.
    - Ti si jeretik.
    - Ne, ja nisam jeretik.
    Potom su starca pitali zbog čega se sa svim složio a samo ne sa tim da je jeretik. Starac je odgovorio: da je i on čovek podložan svim gresima, a jeretik je onaj koji se protivi Bogu. A on se ne protivi.
    - A zar se grehom ne protivimo Bogu?
    - To su različite stvari. Jeretik je onaj koji ustaje protiv učenja Crkve svesno. A mi grešimo nesvesno ili zbog slabosti. A jeretik već ima neku slobodu – "ja nisam takav kao drugi ljudi zato što bolje znam kako treba verovati u Boga. Sveti Oci to nisu dobro znali, ja bolje znam". To je potpuna neobrazovanost povezana sa gordošću.
    A smirenje, naprotiv, je paradoksalna i neobična osobina i predstavlja Božiji dar. Svaka vrlina je Božiji dar, ali ova je – poseban. Ukoliko čovek želi da ga poseduje, onda treba za njega i da se moli: "Gospode, nauči me smirenju. Gospode, izbavi me od gordosti". A kompleks niže vrednosti – je spoljašnji. Liči na smirenje, ali se suštinski razlikuje od njega.
    - A šta ćemo sa tim da i smireni i čovek sa kompleksom niže vrednosti smatraju sebe gorim od drugih?
    - Da, Veliki Svetitelji su sebe smatrali gorim od svih, prvim grešnicima. Ali mi nismo smireni, a Veliki Svetitelji su – smireni. Njima šta god kažeš – sve su primali potpuno mirno, kao i ovaj Sveti Starac. On je potpuno mirno rekao da on nije jeretik i pritom nikoga nije uvredio niti je sam bio uvredjen. On teži da bude smireno čedo Crkve: on se trudi da živi kako Crkva uči.
    To je principijelni momenat: smiren čovek je – čedo Crkve, a iskompleksirani po pravilu samo formalno smiren. Zato što greh odvaja čoveka od Crkve. Fizički smo prisutni u Crkvi, a duhovno se odvajamo od nje svojim grehom. Kada se čovek kaje onda se ta duhovna barijera savladjuje. Sveštenici izogavaraju molitvu: "Primiri i sjedini Tvojoj Svetoj Crkvi". Ako si ti u svetu sa Crkvom (Crkva je Telo Hristovo, a Hristos je Glava Crkve), znači ti si primiren sa Bogom. Bez Crkve se ne može živeti jer van nje nema spasenja. Smiren čovek to shvata veoma jasno. Njegovi napori van Crkve mogu da budu veoma dobri, pa čak i korisni, ali su potpuno ograničeni i beznadežni. Ako smo u svetu sa Crkvom, znači kod nas je u duhovnom smislu sve kako treba.
    Za definisanje kompleksa niže vrednosti postoji dobar izraz – "unižavanje je iznad gordosti". Takav čovek sam sebe ukoreva, govori za sebe da je najlošiji, a pokušaj da mu kažeš da je gori od svih, - kakve suze nastaju: "Kako ste smeli da me uvredite! Ne znate da mi je i tako teško …Mislio sam da ćete mi pomoći, a umesto pomoći vi kažete da sam jako loš". Suština je u tome da ako si zaista tako loš, onda reci: "Loš sam!". A ako to ne možeš onda ne govori da si smiren. Jer dešava se tako da čovek sam sebe unižava a u stvari imamo potpunu suprotnost smirenju.
    - To jest gordost?
    - Da, postoje dve vrste gordosti: jedna je kada se neko uznosi nad ljudima, a druga kada se lažno smiruje pred njima. Pri čemu u poslednjem slučaju gordost može biti čak i dublja nego u otvorenoj projavi. Obe vrste se svode na čisto farisejstvo – ja nisam takav kao ostali. Jedan misli da je bolji od svih, drugi da je gori a pritom obojica ostaju gordi. A carinik je smireno rekao za sebe da je grešnik.
    Iskompleksiranost je greh. Takav čovek ne veruje da on govori. Svetome reci da je grešan i on će se obradovati: "Blago meni, smirio si me Gospode". Gospod mu je preko drugih ljudi ukazao na njegov nedostatak: sada je moguće videti svoje grehe. I eto probaj iskreno da kažeš kao Sveti ali tako da se duh ne pomuti, već baš nasuprot tome smiri.
    Puškin je napisao predivne stihove "Sećanje":
    U tišini noćnoj
    Sećanje preda mnom
    Svoj dugi razvija svitak
    I sa gnušanjem čitam život svoj.
    I drhtim i proklinjem.
    I gorko žalim i gorke suze lijem.
    Ali tužne stihove ne brišem.
    - Zaključuje se da Puškinov lirski junak s gnušanjem čita svoj život, ali se ne kaje?
    - Da, on se samo žali i lije gorke suze. Šta je to pokajanje? Savladjivanje grehova koje je čovek počinio u toku života. Koliko je samo Marija Egipćanka učinila grehova, ali ih je omila suzama pokajanja. I kada je o tome pričala Starcu Zosimi, plakala je iako je već bila čista od greha. Gospod joj je oprostio grehe, ali ona sama sebi – nije. I Apostol Petar je svaki put plakao kada bi čuo kukurikanje petla. Gospod mu je oprostio, a on se sećao svoga odricanja Gospoda i gorko se kajao pred Bogom ceo život. Jer pokajanje je – sreća.
    Tako se smireni čovek kaje, a iskompleksirani – ne. To su potpuno različite reakcije, principijelno različita nastrojenja ljudske duše. Jedno je racionalno koje daje mogućnost da se sve razloži na deliće, koji se dešavaju tokom života: negde je čovek pogrešio, ali nije izvukao odgovarajući zaključak, a najvažnije je da se nije kajao, već pokušavao da ih savlada svojim ograničenim snagama. I naravno da se ništa nije desilo. A smirenje je nešto drugo – tajanstveno, predivno i Bogu ugodno.
    preuzeto sa http://www.pravmir.ru/article_2505.html
    prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic
  18. Волим
    after_silence got a reaction from Agaton Vuzman in Праштање – ментално и физичко здравље   
    Kako i zašto oprostiti
    Kad smo zaista povređeni, poslednje što nam pada na pamet jeste da oprostimo. Nešto iznutra traži osvetu. Oko za oko, suza za suzu, zub za zub, ljutnja za ljutnju. Logika emocionalne odmazde: želim da osetiš kako se ja osećam, želim da ti vratim taj paketić emotivnog otrova. Da bismo zaista oprostili i oslobodili se razarajućeg tereta povređenosti, treba da prevaziđemo logiku odmazde i počnemo da negujemo logiku saosećanja.
    Gubeći se u vlastitim osećanjima, neki ljudi počnu da „vraćaju“ u želji da povrede osobu na isti način na koji su sami bili povređeni. Međutim, takvim se ponašanjem samo udaljavaju od sebe. Uzmimo primer žene koja je, pošto je otkrila da njen suprug ima ljubavnicu, odlučila da i sama nađe ljubavnika. Na taj mu se način „osvetila“, a zapravo je samo postala udaljenija od onoga što je njeno prirodno funkcionisanje.
    Htela je da zadrži supruga, ali nije mogla da mu oprosti, pa je ljutnju zamenila ljubavništvom iz osvete. Tako je postala „kao on“. Iz straha od gubitka, zanemarila je da sagleda kako bi za nju bilo prirodno da reši taj problem i preuzela je njegovu metodu koja ju je samo rastrojila.
    Izrazite osećanja
    Svako povređivanje doživljavamo kao vrstu agresije i zbog nesnalaženja u situaciji, iz nemogućnosti da oprostimo, ponekad se identifikujemo s agresorom. To znači da postoji opasnost da postanemo poput onoga ko nas je povredio. Na taj način kao da se osiguravamo od budućeg, sličnog povređivanja. Osećamo se naoružanima onim čime smo sami bili povređeni, po logici „ako te neko na ulici ubode nožem, sledeći put izađi napolje s nožem u džepu“. Ko zna, u nekom trenutku možda nekoga i ubodeš. Dok te rana boli, zaboravljaš da se pitaš da li ti je to u prirodi ili ne. Nož je metafora psihičke, emocionalne povrede.
    Takvim naoružavanjem stvara se prividna ravnoteža – sada i ja mogu učiniti ono što je učinjeno meni – a ono što se zapravo događa jeste da povređena osoba prihvata tuđa pravila igre i na sebi primenjuje model funkcionisanja koji nije njen. Tako se loš, povređujući obrazac funkcionisanja širi, preslikava na druge i samim tim (kao delotvoran sistem emocionalnog preživljavanja) jača. Kad smo povređeni, kao da stalno zaboravljamo onu najjednostavniju istinu (koja je i inače prečesto van dohvata uma sklonog stalnim komplikacijama), a to je da možemo da budemo i da smemo da se pokažemo onakvima kakvi zaista jesmo: tužni, ljuti, preplašeni, deprimirani. Naše je osnovno ljudsko pravo da izrazimo kako se osećamo.
    Manevar koji povređena osoba često napravi ne bi li se zaštitila od vlastitih neželjenih osećanja jeste beg iz srca u glavu. Naša osećanja smeštena su u grudima. Tu stanuju toplina, ljubav i mir, ali i težina, tuga i bol. Kad pobegnemo iz grudi u glavu, ohladimo se, obuhvatimo situaciju racionalno, pohvatamo konce i imamo osećaj kontrole.
    Razmišljajući o mogućim situacijama i dijalozima, pokušavamo da predvidimo svoje i tuđe reakcije simulirajući stvarnost pomoću fantazije. Testirajući sve moguće opcije, rešavajući mentalne ukrštenice razapete među neuronima u mozgu, sve više zaboravljamo da boravimo niže, u dualnom carstvu – kako praznine i bola tako i mekoće i mira – u carstvu svojih osećanja. Ne osećamo se uvek srećno i na vrhuncu. Tek kada smo u stanju da priznamo sebi da je paleta naših osećanja vrlo široka i da obuhvata i svetle i tamne tonove, možemo biti u kontaktu s onim kako se zaista osećamo.
    Neki ljudi uopšte nisu u stanju da prihvate i priznaju vlastitu povređenost. To smatraju znakom slabosti i pred sobom i pred drugima. Pod tom iluzijom nepovredivosti krije se, zapravo, velika osetljivost.
    Greške roditelja
    Unutrašnja krhkost dobro je spakovana pod masku emocionalne nedodirljivosti koja osobu onemogućava da oseti sebe, druge i punoću života. Prirodno je da smo povredivi. Ne, naravno, od svakoga i ne na bilo koji način, ali doza osetljivosti mora da postoji, inače smo zatvoreni u statičnu, „dovršenu“ sliku o sebi i ne možemo da napredujemo.
    Budući da je jedan od najzahtevnijih poteza što se tiče praštanja oprostiti svojim roditeljima, mnogi se postavljaju „iznad“ emotivnog bola koji su im roditelji svojim postupcima naneli. Tu nastupaju različita opravdanja tipa: „I njihovi su roditelji činili iste greške“ ili „Radili su najbolje kako su znali“ i sl. To mogu biti činjenice, ali ne i opravdanja.
    Verovatno je i Hitler imao nesrećno detinjstvo. Je li time to što je činio opravdano? Većina roditelja napravila je mnogo grešaka u odgajanju dece. Moći osetiti ljutnju i tugu zbog njihovih postupaka zapravo je temelj praštanja. Tek kada sebi dopustimo „zabranjena“ osećanja prema svojim roditeljima, možemo da počnemo da ih doživljavamo kao obične ljude koji greše, a ne kao tatu i mamu koji se, po nepisanom pravilu, moraju opravdavati, poštovati i voleti.
    Svaki proces praštanja počinje suočavanjem s osećanjima za koja bismo najradije želeli da ih nema. Posle toga, kad smo u kontaktu s vlastitom povređenošću, možemo da pokušamo da sagledamo šta nas zapravo boli. Kakve smo poruke o sebi dobili time što smo bili izloženi ponašanju koje nas je povredilo? Ako je povreda, na primer, centralizovana oko poruke „Ti ne vrediš“ ili „Ti ne zaslužuješ pažnju“, onda se možemo zapitati da li je to i inače naš problem.
    Provlači li se taj obrazac i kroz druge odnose? Pošto sagledamo centar svoje povrede, ljutnja ili tuga koju osećamo više neće biti ista jer će fokus s druge osobe (ti si me povredio/povredila) biti pomeren na nas (moja povređenost govori mi nešto o meni).
    Kuda s povređenošću
    Ljudi koji u sebi nose puno krivice ponekad konstantno kopaju po sebi. Sama reč krivica govori da je tu u pitanju iskrivljena slika sebe, kao u talasastom ogledalu. Pokušavajući da ispravimo tu sliku o sebi konstantnim razmišljanjem o tome šta smo pogrešno uradili, samo je još više iskrivljujemo. Takvo razmišljanje uvek iznova vraća vlastita neprijatna osećanja.
    Druga osoba pri tom je na pijedestalu, u nadređenom položaju prema ja koje se koprca u pronalaženju greške u vlastitom sistemu. Greške, međutim, postoje i u sistemima drugih. Istina je da ne možemo menjati druge već jedino sebe, ali to ne znači da ne smemo jasno i glasno da izrazimo ono što nam je zasmetalo, izazvalo tugu, ljutnju ili želju za prekidom odnosa.
    Kad smo u stanju da to kažemo drugoj osobi, ali ne iz želje da nam se izvini, opravda ili iskupi, onda to znači da smo iznutra, sami sa sobom, započeli proces praštanja.
    Mnogi ljudi nisu u stanju ili odbijaju da shvate i da se osveste gde su pogrešili. No, upravo zbog potrebe da taj neko uvidi i prizna vlastitu slabost ili problem i izvini se za svoje ponašanje, naš unutrašnji mir zavisi od nje ili njega, što povređenosti pridaje i osećaj bespomoćnosti. Mnogi se, čekajući da taj neko otvori oči, dobrano načekaju. Neki nikad ne dočekaju, a grizu se jer bez toga nisu u stanju da oproste.
    Proces bezuslovnog opraštanja (kad se ne traži ili ne očekuje ništa za uzvrat) može biti olakšan produbljivanjem razumevanja nečijeg ponašanja. Na primer, ako neko odbija, odbacuje ili obezvređuje nečiju ljubav iz straha od bliskosti, to znači da emociju ljubavi doživljava kao napad. To je, zapravo, vrlo tužno. Takav problem osobu čini emocionalno hendikepiranom, izolovanom i nesrećnom. Ljutnju i tugu, pošto im se dopustilo da postoje i da budu izražene, zamenjuje saosećanje. Na taj način pomičemo pažnju s delovanja koje nas je povredilo, na osobu koja stoji iza takvog ponašanja.
    Povređivanje često proizlazi iz vlastitog bola onog koji povređuje, samo što zbog pomanjkanja informacija o drugoj osobi to nismo uvek u stanju da razumemo. U osnovi saosećanja je pomirenost sa situacijom kakva jeste i jednom kad osetimo saosećanje, istinsko je praštanje nadomak ruke.
    Ljudi često maltretiraju i izražavaju agresiju jer su i sami bili žrtve fizičkog ili emocionalnog zlostavljanja. Iz vlastite nemoći izvukli su pouku da se, kako bi preživeli, moraju identifikovati s tim „moćnikom“. Međutim, iako svako zašto ima svoje zato, to ne znači da je takvo ponašanje opravdano i da ga treba tolerisati.
    Dubljim razumevanjem uzroka i posledica nečijeg ponašanja možemo se osloboditi vezujućih niti koje se na emotivnom nivou luče iz rane povređenosti. Saosećanje oslobađa, rastvara nevidljive spone koje ljude vežu da se ponašaju po ustaljenim obrascima koji ih drže zajedno, a zapravo ih unesrećuju. Kad oseti saosećanje, kad je u stanju da kaže: „Meni je, zapravo, nje/njega žao“, čovek onda može da autonomno odluči: otići ili ostati, pokušati još nešto ili ne pokušati.
    Nedovršeni emotivni procesi nastavljaju se i posle smrti onog kojem se nešto zamera. Ako neko ne može da oprosti neke postupke umrloj majci ili ocu, onda je važno dovršiti to na neki drugi način – terapijskim procesom ili nekim drugim korigujućim odnosom u kojem se slobodno mogu izraziti osećanja. Oslobođenje je uvek moguće. Kako će se odvijati, pitanje je strpljenja, samosvesti i iskrenosti prema samome sebi. U procesu je uvek važno da budemo tamo gde jesmo, da se osvesti ono iznutra, umesto da iz silne potrebe za oslobođenjem sami sebe lažemo da smo oprostili ili da iz silne potrebe da nekoga zadržimo pogrešno verujemo kako nema druge nego trpeti.
    Dubinsko otpuštanje, opraštanje onome od koga smo se osetili povređenima, zahteva stalno suočavanje sa samim sobom. Ići prema srži svog ljudskog postojanja znači upoznavati se kako sa svojim kvalitetima tako i sa svojim slabostima i svojim bolom.
    Zaboravih link http://www.hendidrustvo.info/forum/index.php/topic,1399.0.html
  19. Волим
    after_silence got a reaction from *Blue* in Смисао патње..."Свјакоје дајаније Божије благо"...Колико вера и Литургија, побеђују проблем бола и смрти?   
    Al je dobra tema bas je dobra 1405_love 0110_hahaha
    Blago vama kada vam je stradanje tako blisko i tako lako, meni vala nije lako ni malo!
    Da, kada prodje, onda bude ponekad smesno, da, kada prodje i vidim promenu, vidim neki novi segment sebe, bude mi mnogo lako i lepo, kada Gospod dodje i utesi te u stradanju, kada osecas, ne mozda osecas nije rec, nego dozivljavas svim bicem i srcem i dusom i telom, Njegovo prisustvo i Njegovu utehu u tom trenutku, Njegovu blagodat i silu, onda naravno nema te muke koja je mucna i teska i sve je radosno.  0110_hahaha
    Ali mene stradanje asocira na onaj period "Bogoostavljenosti" o kojoj je pricao starac Siluan, dozivljaj koji je meni jako blizak i poznat i prozivljen, e tada ko mi kaze da mu je lako i da vidi smiso, necu mu poverovati niti se sa tim mogu sloziti. U tim trenucima, da koji jesu mozda i najdublji i najkorisniji za coveka, ja bih rekla u trenucima pravog stradanja, citav svet vam se pomeri i rusi. To su veliki potresi duse,da, kasnije Bogu hvala to izgleda potpuno drugacije i mozete biti samo radosni zbog dara koji vam je Gospod dao, jer to jeste dar, nije svakom dato toliko veliko iskusenje niti toliko puno potresa, ali dok traje, sve te price "radujte se" teologije padaju u vodu pogotovo ako traje ne par minuta, dana ili nedelja, nego par meseci ili godina.
    Ko to nije osetio moze da govori svasta nesto, ali to su velika ispitivanja i velika pomeranja u coveku. Tu nema mesta "radovanju", radovanje je u prezivljavanju, u istrajavanju, u neodustajanju, sam zivot je onda radost jer kako bi moj duhovnik znao da kaze opisivajuci logor i njegovo stradanje u njemu "da nisam znao za Boga, verovatno bih se ubio", podvig je sacuvati zivu glavu i zdrav razum i to je nesto ogromno sto tad mozemo uciniti.
    Ja sam se kada mi se prvi put to dogodilo brinula i nervirala upravo zbog onih ljudi oko mene koji su mi govorili da treba da se radujem, da treba da slavim Boga, da je sve posledica greha i da je moja vera mala cim mi se tako desava (ziveo stari zavet mi i dalje mislimo da ako je nekom dobro Bog ga voli i cim se cudesno ne isceljujemo ili sta vec onda nemamo vere), mnogo su mi bola zadavali ti ljudi, ali sam ucila postepeno da ih ignorisem i da ih ne slusam, jer sam shvatila da njihov i moj Bog nisu isti.
    Ne govorim o "stradanjima" pod navodnicima jer je za mene stradanje samo taj period velikih iskusenja, tipa problema, manje vise svakodnevnih, uobicajenih, "ocekivanih", jer jeste ocekivano da svako vreme nosi svoje breme.
    Posle toga, kada taj period prodje, onda je lako pametan biti i onda sve dodje na svoje.
    E sad ne znam da li je pitanje kako vidimo stradanje dok stradamo ili kako kada se osvrnemo unazad vidimo nase borbe i nasa unutrasnja previranja i rvanje sa Bogom.
    Jer kad se okrenes posle toga, mozes samo od srece bukvalno da se "raspilavis" i da zahvalis Bogu na svemu i to je ono stanje "radost, radost, sreca uzivancija", jer si preziveo, jer si izdrzao, jer onda vidis da je Bog ne samo bio uz tebe nego te i nosio, a kad stigne Njegova uteha ona je tako velika i tako neopisivo predivna, da ne mozes da se nasitis kako je dobra i lepa i mirna!
    Posle se udaris po tintari i kazes "e trebalo je da cutis vidis kako je divno ovo sve" ali upravo u tom "necutanju" tokom stradanja i jeste stos, da stradanje ne dozivljavamo "tesko", ne bi to ni bilo stradanje...
    A taj trenutak stradanja, u kome ti je potrebna nadljudska snaga da samo stojis pred ikonom i cutis i kada ti se i to cini nemoguce i nesnosno tesko, taj osecaj stajanja pred Bogom u svom svom bolu, najtezi je ali i najlepsi kad prodje Bogu nek je slava i hvala!
  20. Волим
    after_silence got a reaction from Саша од Москве in То дивно чудо - ЉУБАВ   
    Maske, pa znamo se mi godinama
    Imam i ja tu potrebu, daleko od toga da sam stigla do toga da nemam, i zaista mislim da su retki ljudi koji su po prirodi "usamljenici", mi imamo potrebu za drugim, da sebe vidimo u tudjim ocima.
    Kako to mislim?
    Uh to je previse licno za forum, jednostavno da sebe vidis kao coveka, ne kao objekat, ne kao nekog ko "ako prodje prodje", "ako si tu tu si", nego kao neponovljivu licnost, kao jedinstvenog coveka, kad te neko prepozna kao coveka "vrednog" njegovog pogleda iako znas da nema to veze da li vredis ili ne vredis, da li si ovakav ili onakav, kada ti se neko obraduje, kada nisi samo neko da on skuplja "poene za vecnost"...
    Ja sam sebe videla samo nekoliko trenutaka, par puta u zivotu sam to osetila na tren i ti trenuci su mi uvek bile prekretnice.
    Bas ono, video sam brata svoga video sam Boga svoga.
    Treba da pricas, svi mi moramo pricati, samo tako mozemo i da se delimo drugima, da se preplicemo sa drugima, nismo mi samodovoljna ostrva...
    Samo cemo se smiriti i necemo imati potrebu da "pricamo po svaku cenu", jer kad imas osecaj da te cuju ti pricas "normalnim tonom", a drugi je ton kada mislis da te niko ne cuje i niko ne razume, onda "grabis", onda imas potrebu kao da "ubedis" druge ljude da postojis...
    Ta potreba ce nestati, Bogu hvala!
    Bar je moje iskustvo takvo, jednostavno kada shvatis da te samo Bog razume i ne samo to, nego kada osetis Bozije prisustvo stalno i svakodnevno, onda nemas tu zelju da "grabis" svoj trenutak, da nekog prodrmas i govoris "hej ja postojim, ja sam bitna, ja imam pravo na svoje misljenje, to sto ti govoris nije u redu, nije istina"...
  21. Волим
    after_silence got a reaction from Саша од Москве in Смирење - најкраћи пут ка спасењу   
    SMIRENJE I KOMPLEKS NIZE VREDNOSTI
    Sa protojerejem Aleksandrom Iljašenko razgovarala Nadežda Antonova
    Smiren čovek smatra sebe gorim od drugih. To isto smatra i čovek sa kompleksom niže vrednosti.
    Kompleks niže vrednosti po mišljenju psihologa predstavlja odraz neadekvatne strukture ličnosti, koja strada zbog osećaja preimućstva ljudi koji je okružuju. Kompleks niže vrednosti nastaje kao posledica grešaka i neuspeha i utiče na čovekovo ponašanje. Prvi naučnik koji je istraživao i opisao kompleks niže vrednosti, bio je nemački psihoanalitičar Alfred Adler. Sociolozi primećuju da veliki procenat Rusa strada zbog kompleksa niže vrednosti.
    Ne kultiviše li smirenje kompleks niže vrednosti? O tome razgovaramo sa protojerejem Aleksandrom Iljašenko, nastojateljem crkve Svemilostivog Spasitelja bivšeg Skorbjašćenskog manastira, direktorom portala "Pravoslavlje i svet".
    - U čemu je razlika izmedju smirenja i kompleksa niže vrednosti?
    - Postoje reči molitve: "Verujem, Gospode i ispovedam da si Ti zaista Hristos Sin Boga Živoga, Koji je došao u svet da spase grešnike od kojih sam prvi ja". Tu molitvu je sastavio Jovan Zlatoust, pozajmivši reči Apostola Pavla. Tako su ih i Apostol Pavle i Jovan Zlatoust govorili potpuno iskreno.
    U jednom od drevnih Paterika se govori o tome kako je neko odlučio da iskuša starca:
    - Ti si glup, - rekao mu je.
    - Glup sam, - odgovori starac.
    - Ti si grubijan.
    - Grubijan sam, - složio se starac.
    - Ti si jeretik.
    - Ne, ja nisam jeretik.
    Potom su starca pitali zbog čega se sa svim složio a samo ne sa tim da je jeretik. Starac je odgovorio: da je i on čovek podložan svim gresima, a jeretik je onaj koji se protivi Bogu. A on se ne protivi.
    - A zar se grehom ne protivimo Bogu?
    - To su različite stvari. Jeretik je onaj koji ustaje protiv učenja Crkve svesno. A mi grešimo nesvesno ili zbog slabosti. A jeretik već ima neku slobodu – "ja nisam takav kao drugi ljudi zato što bolje znam kako treba verovati u Boga. Sveti Oci to nisu dobro znali, ja bolje znam". To je potpuna neobrazovanost povezana sa gordošću.
    A smirenje, naprotiv, je paradoksalna i neobična osobina i predstavlja Božiji dar. Svaka vrlina je Božiji dar, ali ova je – poseban. Ukoliko čovek želi da ga poseduje, onda treba za njega i da se moli: "Gospode, nauči me smirenju. Gospode, izbavi me od gordosti". A kompleks niže vrednosti – je spoljašnji. Liči na smirenje, ali se suštinski razlikuje od njega.
    - A šta ćemo sa tim da i smireni i čovek sa kompleksom niže vrednosti smatraju sebe gorim od drugih?
    - Da, Veliki Svetitelji su sebe smatrali gorim od svih, prvim grešnicima. Ali mi nismo smireni, a Veliki Svetitelji su – smireni. Njima šta god kažeš – sve su primali potpuno mirno, kao i ovaj Sveti Starac. On je potpuno mirno rekao da on nije jeretik i pritom nikoga nije uvredio niti je sam bio uvredjen. On teži da bude smireno čedo Crkve: on se trudi da živi kako Crkva uči.
    To je principijelni momenat: smiren čovek je – čedo Crkve, a iskompleksirani po pravilu samo formalno smiren. Zato što greh odvaja čoveka od Crkve. Fizički smo prisutni u Crkvi, a duhovno se odvajamo od nje svojim grehom. Kada se čovek kaje onda se ta duhovna barijera savladjuje. Sveštenici izogavaraju molitvu: "Primiri i sjedini Tvojoj Svetoj Crkvi". Ako si ti u svetu sa Crkvom (Crkva je Telo Hristovo, a Hristos je Glava Crkve), znači ti si primiren sa Bogom. Bez Crkve se ne može živeti jer van nje nema spasenja. Smiren čovek to shvata veoma jasno. Njegovi napori van Crkve mogu da budu veoma dobri, pa čak i korisni, ali su potpuno ograničeni i beznadežni. Ako smo u svetu sa Crkvom, znači kod nas je u duhovnom smislu sve kako treba.
    Za definisanje kompleksa niže vrednosti postoji dobar izraz – "unižavanje je iznad gordosti". Takav čovek sam sebe ukoreva, govori za sebe da je najlošiji, a pokušaj da mu kažeš da je gori od svih, - kakve suze nastaju: "Kako ste smeli da me uvredite! Ne znate da mi je i tako teško …Mislio sam da ćete mi pomoći, a umesto pomoći vi kažete da sam jako loš". Suština je u tome da ako si zaista tako loš, onda reci: "Loš sam!". A ako to ne možeš onda ne govori da si smiren. Jer dešava se tako da čovek sam sebe unižava a u stvari imamo potpunu suprotnost smirenju.
    - To jest gordost?
    - Da, postoje dve vrste gordosti: jedna je kada se neko uznosi nad ljudima, a druga kada se lažno smiruje pred njima. Pri čemu u poslednjem slučaju gordost može biti čak i dublja nego u otvorenoj projavi. Obe vrste se svode na čisto farisejstvo – ja nisam takav kao ostali. Jedan misli da je bolji od svih, drugi da je gori a pritom obojica ostaju gordi. A carinik je smireno rekao za sebe da je grešnik.
    Iskompleksiranost je greh. Takav čovek ne veruje da on govori. Svetome reci da je grešan i on će se obradovati: "Blago meni, smirio si me Gospode". Gospod mu je preko drugih ljudi ukazao na njegov nedostatak: sada je moguće videti svoje grehe. I eto probaj iskreno da kažeš kao Sveti ali tako da se duh ne pomuti, već baš nasuprot tome smiri.
    Puškin je napisao predivne stihove "Sećanje":
    U tišini noćnoj
    Sećanje preda mnom
    Svoj dugi razvija svitak
    I sa gnušanjem čitam život svoj.
    I drhtim i proklinjem.
    I gorko žalim i gorke suze lijem.
    Ali tužne stihove ne brišem.
    - Zaključuje se da Puškinov lirski junak s gnušanjem čita svoj život, ali se ne kaje?
    - Da, on se samo žali i lije gorke suze. Šta je to pokajanje? Savladjivanje grehova koje je čovek počinio u toku života. Koliko je samo Marija Egipćanka učinila grehova, ali ih je omila suzama pokajanja. I kada je o tome pričala Starcu Zosimi, plakala je iako je već bila čista od greha. Gospod joj je oprostio grehe, ali ona sama sebi – nije. I Apostol Petar je svaki put plakao kada bi čuo kukurikanje petla. Gospod mu je oprostio, a on se sećao svoga odricanja Gospoda i gorko se kajao pred Bogom ceo život. Jer pokajanje je – sreća.
    Tako se smireni čovek kaje, a iskompleksirani – ne. To su potpuno različite reakcije, principijelno različita nastrojenja ljudske duše. Jedno je racionalno koje daje mogućnost da se sve razloži na deliće, koji se dešavaju tokom života: negde je čovek pogrešio, ali nije izvukao odgovarajući zaključak, a najvažnije je da se nije kajao, već pokušavao da ih savlada svojim ograničenim snagama. I naravno da se ništa nije desilo. A smirenje je nešto drugo – tajanstveno, predivno i Bogu ugodno.
    preuzeto sa http://www.pravmir.ru/article_2505.html
    prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic
  22. Волим
    after_silence got a reaction from Dragan Stevanovic in Праштање – ментално и физичко здравље   
    Kako i zašto oprostiti
    Kad smo zaista povređeni, poslednje što nam pada na pamet jeste da oprostimo. Nešto iznutra traži osvetu. Oko za oko, suza za suzu, zub za zub, ljutnja za ljutnju. Logika emocionalne odmazde: želim da osetiš kako se ja osećam, želim da ti vratim taj paketić emotivnog otrova. Da bismo zaista oprostili i oslobodili se razarajućeg tereta povređenosti, treba da prevaziđemo logiku odmazde i počnemo da negujemo logiku saosećanja.
    Gubeći se u vlastitim osećanjima, neki ljudi počnu da „vraćaju“ u želji da povrede osobu na isti način na koji su sami bili povređeni. Međutim, takvim se ponašanjem samo udaljavaju od sebe. Uzmimo primer žene koja je, pošto je otkrila da njen suprug ima ljubavnicu, odlučila da i sama nađe ljubavnika. Na taj mu se način „osvetila“, a zapravo je samo postala udaljenija od onoga što je njeno prirodno funkcionisanje.
    Htela je da zadrži supruga, ali nije mogla da mu oprosti, pa je ljutnju zamenila ljubavništvom iz osvete. Tako je postala „kao on“. Iz straha od gubitka, zanemarila je da sagleda kako bi za nju bilo prirodno da reši taj problem i preuzela je njegovu metodu koja ju je samo rastrojila.
    Izrazite osećanja
    Svako povređivanje doživljavamo kao vrstu agresije i zbog nesnalaženja u situaciji, iz nemogućnosti da oprostimo, ponekad se identifikujemo s agresorom. To znači da postoji opasnost da postanemo poput onoga ko nas je povredio. Na taj način kao da se osiguravamo od budućeg, sličnog povređivanja. Osećamo se naoružanima onim čime smo sami bili povređeni, po logici „ako te neko na ulici ubode nožem, sledeći put izađi napolje s nožem u džepu“. Ko zna, u nekom trenutku možda nekoga i ubodeš. Dok te rana boli, zaboravljaš da se pitaš da li ti je to u prirodi ili ne. Nož je metafora psihičke, emocionalne povrede.
    Takvim naoružavanjem stvara se prividna ravnoteža – sada i ja mogu učiniti ono što je učinjeno meni – a ono što se zapravo događa jeste da povređena osoba prihvata tuđa pravila igre i na sebi primenjuje model funkcionisanja koji nije njen. Tako se loš, povređujući obrazac funkcionisanja širi, preslikava na druge i samim tim (kao delotvoran sistem emocionalnog preživljavanja) jača. Kad smo povređeni, kao da stalno zaboravljamo onu najjednostavniju istinu (koja je i inače prečesto van dohvata uma sklonog stalnim komplikacijama), a to je da možemo da budemo i da smemo da se pokažemo onakvima kakvi zaista jesmo: tužni, ljuti, preplašeni, deprimirani. Naše je osnovno ljudsko pravo da izrazimo kako se osećamo.
    Manevar koji povređena osoba često napravi ne bi li se zaštitila od vlastitih neželjenih osećanja jeste beg iz srca u glavu. Naša osećanja smeštena su u grudima. Tu stanuju toplina, ljubav i mir, ali i težina, tuga i bol. Kad pobegnemo iz grudi u glavu, ohladimo se, obuhvatimo situaciju racionalno, pohvatamo konce i imamo osećaj kontrole.
    Razmišljajući o mogućim situacijama i dijalozima, pokušavamo da predvidimo svoje i tuđe reakcije simulirajući stvarnost pomoću fantazije. Testirajući sve moguće opcije, rešavajući mentalne ukrštenice razapete među neuronima u mozgu, sve više zaboravljamo da boravimo niže, u dualnom carstvu – kako praznine i bola tako i mekoće i mira – u carstvu svojih osećanja. Ne osećamo se uvek srećno i na vrhuncu. Tek kada smo u stanju da priznamo sebi da je paleta naših osećanja vrlo široka i da obuhvata i svetle i tamne tonove, možemo biti u kontaktu s onim kako se zaista osećamo.
    Neki ljudi uopšte nisu u stanju da prihvate i priznaju vlastitu povređenost. To smatraju znakom slabosti i pred sobom i pred drugima. Pod tom iluzijom nepovredivosti krije se, zapravo, velika osetljivost.
    Greške roditelja
    Unutrašnja krhkost dobro je spakovana pod masku emocionalne nedodirljivosti koja osobu onemogućava da oseti sebe, druge i punoću života. Prirodno je da smo povredivi. Ne, naravno, od svakoga i ne na bilo koji način, ali doza osetljivosti mora da postoji, inače smo zatvoreni u statičnu, „dovršenu“ sliku o sebi i ne možemo da napredujemo.
    Budući da je jedan od najzahtevnijih poteza što se tiče praštanja oprostiti svojim roditeljima, mnogi se postavljaju „iznad“ emotivnog bola koji su im roditelji svojim postupcima naneli. Tu nastupaju različita opravdanja tipa: „I njihovi su roditelji činili iste greške“ ili „Radili su najbolje kako su znali“ i sl. To mogu biti činjenice, ali ne i opravdanja.
    Verovatno je i Hitler imao nesrećno detinjstvo. Je li time to što je činio opravdano? Većina roditelja napravila je mnogo grešaka u odgajanju dece. Moći osetiti ljutnju i tugu zbog njihovih postupaka zapravo je temelj praštanja. Tek kada sebi dopustimo „zabranjena“ osećanja prema svojim roditeljima, možemo da počnemo da ih doživljavamo kao obične ljude koji greše, a ne kao tatu i mamu koji se, po nepisanom pravilu, moraju opravdavati, poštovati i voleti.
    Svaki proces praštanja počinje suočavanjem s osećanjima za koja bismo najradije želeli da ih nema. Posle toga, kad smo u kontaktu s vlastitom povređenošću, možemo da pokušamo da sagledamo šta nas zapravo boli. Kakve smo poruke o sebi dobili time što smo bili izloženi ponašanju koje nas je povredilo? Ako je povreda, na primer, centralizovana oko poruke „Ti ne vrediš“ ili „Ti ne zaslužuješ pažnju“, onda se možemo zapitati da li je to i inače naš problem.
    Provlači li se taj obrazac i kroz druge odnose? Pošto sagledamo centar svoje povrede, ljutnja ili tuga koju osećamo više neće biti ista jer će fokus s druge osobe (ti si me povredio/povredila) biti pomeren na nas (moja povređenost govori mi nešto o meni).
    Kuda s povređenošću
    Ljudi koji u sebi nose puno krivice ponekad konstantno kopaju po sebi. Sama reč krivica govori da je tu u pitanju iskrivljena slika sebe, kao u talasastom ogledalu. Pokušavajući da ispravimo tu sliku o sebi konstantnim razmišljanjem o tome šta smo pogrešno uradili, samo je još više iskrivljujemo. Takvo razmišljanje uvek iznova vraća vlastita neprijatna osećanja.
    Druga osoba pri tom je na pijedestalu, u nadređenom položaju prema ja koje se koprca u pronalaženju greške u vlastitom sistemu. Greške, međutim, postoje i u sistemima drugih. Istina je da ne možemo menjati druge već jedino sebe, ali to ne znači da ne smemo jasno i glasno da izrazimo ono što nam je zasmetalo, izazvalo tugu, ljutnju ili želju za prekidom odnosa.
    Kad smo u stanju da to kažemo drugoj osobi, ali ne iz želje da nam se izvini, opravda ili iskupi, onda to znači da smo iznutra, sami sa sobom, započeli proces praštanja.
    Mnogi ljudi nisu u stanju ili odbijaju da shvate i da se osveste gde su pogrešili. No, upravo zbog potrebe da taj neko uvidi i prizna vlastitu slabost ili problem i izvini se za svoje ponašanje, naš unutrašnji mir zavisi od nje ili njega, što povređenosti pridaje i osećaj bespomoćnosti. Mnogi se, čekajući da taj neko otvori oči, dobrano načekaju. Neki nikad ne dočekaju, a grizu se jer bez toga nisu u stanju da oproste.
    Proces bezuslovnog opraštanja (kad se ne traži ili ne očekuje ništa za uzvrat) može biti olakšan produbljivanjem razumevanja nečijeg ponašanja. Na primer, ako neko odbija, odbacuje ili obezvređuje nečiju ljubav iz straha od bliskosti, to znači da emociju ljubavi doživljava kao napad. To je, zapravo, vrlo tužno. Takav problem osobu čini emocionalno hendikepiranom, izolovanom i nesrećnom. Ljutnju i tugu, pošto im se dopustilo da postoje i da budu izražene, zamenjuje saosećanje. Na taj način pomičemo pažnju s delovanja koje nas je povredilo, na osobu koja stoji iza takvog ponašanja.
    Povređivanje često proizlazi iz vlastitog bola onog koji povređuje, samo što zbog pomanjkanja informacija o drugoj osobi to nismo uvek u stanju da razumemo. U osnovi saosećanja je pomirenost sa situacijom kakva jeste i jednom kad osetimo saosećanje, istinsko je praštanje nadomak ruke.
    Ljudi često maltretiraju i izražavaju agresiju jer su i sami bili žrtve fizičkog ili emocionalnog zlostavljanja. Iz vlastite nemoći izvukli su pouku da se, kako bi preživeli, moraju identifikovati s tim „moćnikom“. Međutim, iako svako zašto ima svoje zato, to ne znači da je takvo ponašanje opravdano i da ga treba tolerisati.
    Dubljim razumevanjem uzroka i posledica nečijeg ponašanja možemo se osloboditi vezujućih niti koje se na emotivnom nivou luče iz rane povređenosti. Saosećanje oslobađa, rastvara nevidljive spone koje ljude vežu da se ponašaju po ustaljenim obrascima koji ih drže zajedno, a zapravo ih unesrećuju. Kad oseti saosećanje, kad je u stanju da kaže: „Meni je, zapravo, nje/njega žao“, čovek onda može da autonomno odluči: otići ili ostati, pokušati još nešto ili ne pokušati.
    Nedovršeni emotivni procesi nastavljaju se i posle smrti onog kojem se nešto zamera. Ako neko ne može da oprosti neke postupke umrloj majci ili ocu, onda je važno dovršiti to na neki drugi način – terapijskim procesom ili nekim drugim korigujućim odnosom u kojem se slobodno mogu izraziti osećanja. Oslobođenje je uvek moguće. Kako će se odvijati, pitanje je strpljenja, samosvesti i iskrenosti prema samome sebi. U procesu je uvek važno da budemo tamo gde jesmo, da se osvesti ono iznutra, umesto da iz silne potrebe za oslobođenjem sami sebe lažemo da smo oprostili ili da iz silne potrebe da nekoga zadržimo pogrešno verujemo kako nema druge nego trpeti.
    Dubinsko otpuštanje, opraštanje onome od koga smo se osetili povređenima, zahteva stalno suočavanje sa samim sobom. Ići prema srži svog ljudskog postojanja znači upoznavati se kako sa svojim kvalitetima tako i sa svojim slabostima i svojim bolom.
    Zaboravih link http://www.hendidrustvo.info/forum/index.php/topic,1399.0.html
  23. Волим
    after_silence got a reaction from Gordana . in Пушење   
    ma, ja sam se samo nastavila na pricu, iz nekog svog ugla...
    Moja okolina je poslednjih dana jako cudna i previse osudjivanja ima i previse kako ih ja zovem prepodobnih fora. Svako zna najbolje za onog drugog, pa sam postala preosetljiva na isto bangin
    Drugarica mi je zamalo izgubila dete zbog nekih prepodobnih komentara u smislu, nema veze sto si trudna, ima da postis na vodi to je tipik, zaboravljamo na zivog coveka do sebe...
    Ako hoces da neko posti na vodi, prestane da pusi, prestane bilo sta lose da radi, ajde malo podmetni ti kicmu za drugog, prazno moralisanje iz udobne fotelje ne volim. Svako od nas prica o tome sta drugi treba da radi, a nikako da krenemo obrnuto "evo ja cu za tebe da se molim\radim sta god"...
    U dobre namere ne sumljam :smiley:
    Nas gresnike itekako valja prodrmati istinom, lako se damo uljuljkati i smisljati opravdanja bangin.gif' class='bbc_emoticon' alt='bangin' />
    Opet ovo je internet, drugacije je kad se gledamo oci u oci, mene zovu prilicno surovom i kad sam ja u pitanju i kada su drugi, sigurno nisam od onih koji druge tapsu po ramenu "samo ti gresi sine"...
    0110_hahaha crvenilo bangin i naravno bangin za Filipa, nisam na tebe direktno mislila niti mi je bila namera da provociram...
  24. Волим
    after_silence got a reaction from Жика in Свети Симеон Нови Богослов   
    Христос је близу!
    Свети Симеон Нови Богослов
    Сваког дана слушам како хришћани говоре: „Да смо ми живели у апостолско доба и да смо видели Господа Исуса, и ми бисмо били светитељи као и они".
    Тако замишљају у свом незнању. Јер Онај Који је говорио у време апостола, и сада говори свему свету. Не само у речима, него и у Својим делима Он је исти као и у апостолско време, јер нас уверава говорећи: Отац је увек у Сину, и Син је увек у Оцу, и као што Отац увек делује, тако и Син увек делује.
    Можда ће неко рећи да је велика разлика гледати Господа телесно и само слушати Његове речи - као што ми сад слушамо од других и читамо у Еванђељу. И ја велим да је разлика и додајем да је данашњи начин познавања Христа несравњено подеснији од првобитног. Јер тада се Господ показао људима у облику човека простог, смиреног и пониженог - што је и саме Јевреје веома збуњивало - док се данас Он нама проповеда као истинити Бог. Тада је прилазио људима као човек, седао за трпезу са грешницима и цариницима, док данас Он седи с десне стране Бога Оца и храни цео свет и без Њега ништа не бива. У апостолско време су Га чак и простаци унижавали и говорили: „Није ли ово дрводеља, син Маријин?!" (Мк. 6, 3), док му се сад клањају кнезови и цареви као Сину Божјем и Богу. А Он прославља оне који му се клањају духом и истином.
    У апостолско време су Га поштовали као једног од људи, као смртног и било је велико чудо кад Га је неко могао у том облику признавати као Творца неба и земље, и свега што постоји. Због тога, када је св. ап. Петар исповедио: „Ти си Христос, Син Бога живога", Христос га је похвалио говорећи: „Благо теби, Симоне сине Јонин! Јер тело и крв нису теби то јавили, него Отац мој  који је на небесима"  (Мт.  16,  16-17). Данас ту нема ничег особитог, јер се Христос данас проловеда оденут славом. Јер кад би данас нама било немогуће пазити и испуњавати што говори Бог и сви светитељи - који су прво испунили, па потом написали и нама оставили своје поуке - онда због чега су се они трудили и писали?! Због чега се то данас чита по црквама?!
    Ко то пориче закључава небо, које нам је Христос отворио Својим силаском на земљу, и спречава уздизање к небу, које нам је такође показао Христос. Бог стоји код врата небеских, и гледа на земљу, и Њега виде верне душе и чују како их позива преко Еванћеља: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити" (Мт. 11, 28). А богоборци и нововерци узвикују: немогуће, немогуће у овом веку! Такве је Сам Господ одлучно изобличио говорећи: „Тешко вама, књижници и фарисеји, лицемери, слепе вође слепаца, што затварате царство небеско од људи; јер ви не улазите нити дате да улазе који би хтели" (Мт. 23, 13 и 24).
    Чиме се отварају врата Царства небеског? - Плачем и покајањем. Тада не може у светлости опстати, јер је особина светлости да разгони таму. Грех је гори од таме - Бог је светлији од сваке светлости. А ко је од нас без греха! „Ако речемо да не сагрешисмо, правимо Христа лажом, и реч Његова није у нама" (I Јов. 1, 10). И зашто да је човеку немогуће кајати се?! Па чиме су другим светитељи блистали у свету, него дубином и ватреношћу покајања? А да то није тако - они не би присиљавали своју душу на признање грехова и оплакивање увреда које смртни човек наноси вечитом Богу.
    Ко вели да је немогуће кајати се, одриче се очишћења. Нисмо чули да се неко може очистити без суза за грехе почињене после крштења. Не говоре нам узалуд свети Оци да су гледали масу примера како незнабошци плачу баш за време пријема тајне светог крштења. Благодат, небесна сила Светог Духа, силази на њихове душе и прогони греховну таму, као што ветар очисти небо од облака.
    Ко тврди да није грешан, зато што није починио кривична дела, тај исти тврди да не може да се каје, и да је Христос далеко. У апостолско време Христу су прилазиле две врсте људи: питоми народ који Га је врло радо слушао и веровао Му, и тешки болесници и велики грешници, који су Му прилазили са сузама као чудотворцу и Богу. И једне и друге Христос је волео да прима и да им све чини, а ове последње ставио је за пример целом роду људском како се прилази Сину Божјем. Па Њему су светитељи тако и прилазили! И Он их је поставио и посветио за учитеље Цркве и пример народу.
    Сузе и покајање били су мост којим се долази до Христа у време када је Он лично проповедао и лично исцељивао. Сузе и покајање су мост ка Њему и сада када Он седи у слави Бога Оца. Он, Господ Христос, разделио је светитељима животне крстове - да се уморе носећи их, те да би се од умора у Царству небеском одморили. Јер ко не види муке Сина Божјег, и не види своје грехе, како може ући у Царство Божје?!
    Син је ушао после страдања, зар смртни човек да уђе без страдања, без плача, без покајања, без познавања самога себе! Није Христос далеко. Христос је сасвим близу. Ближи је од родитеља и пријатеља, ближи од дисања и од сваке помисли. Родитељи могу умрети, дисање може отежати, мисли могу лутати и никакве утехе не донети. Христос се спустио до сваког човека - до просјака, до разбојника. Христос се спустио до смрти, до Ада и све је позвао у Своје Царство. И једнако зове: „Ходите к мени!"
    Зар је далеко Онај Који тако говори!?
    преузето из "Православног мисионара"
    број 2, 1977. година
  25. Волим
    after_silence got a reaction from Ljubičasta in Праштање – ментално и физичко здравље   
    osamucen
    Evo sad malo citata iz knjige "Otrovni roditelji", Susan Forward.
    Prica o raznim vrstama nasilja nad decom od strane roditelja, zanemarivanjem, emotivnim zlostavljanjem i svemu losem i o tome kako oprostaj jeste u redu, ali da ima i svoje mesto i vreme i nacin i da on nikako ne znaci zaborav tj "nista se nije desilo".
    NE MORATE OPROSTITI
    U ovom trenutku možda ćete se zapitati: "Nije li prvi korak oprostiti svojim roditeljima?". Moj odgovor je ne. To može mnoge šokirati, razljutiti, užasnuti ili zbuniti. Većinu nas je usmjeravana da vjerujemo upravo suprotno - da je oproštaj prvi korak prema oporavku.
    Zapravo, nije nužno oprostiti roditeljima da bismo se osjećali bolje i promijenili svoj život!
    Naravno, svjesna sam da je ovo udarac u lice nekima od naši najcjenjenijih religijskih, duhovnih, filozofskih i psiholoških principa. Prema judo-kršćanskoj etici: "Griješiti je ljudski, opraštati božanski".Također sam svjesna da postoje mnogi stručnjaci u različitim pomagačkim profesijama koji iskreno vjeruju da je opraštanje ne samo prvi korak, već često i jedini korak nužan za postizanje unutrašnjeg mira. Ne slažem s tim nimalo.
    Na početku profesionalne karijere i sama sam vjerovala da je oprostiti ljudima koji su vas povrijedili, posebno roditeljima, važan dio procesa ozdravljenja. Često sam ohrabrivala pacijente - od kojih su mnogi bili teško zlostavljani - da oproste okrutnim ili zlostavljajućim roditeljima. Uz to, mnogi su od pacijenata dolazili na terapiju tvrdeći da su već oprostili svojim otrovnim roditeljima, ali otkrila sam da se najčešće nisu osjećali bolje zbog toga. I dalje su se osjećali loše u vezi sa samima sobom. I dalje su imali svoje simptome. Opraštanje im nije donijelo nikakve značajne ili dugotrajne promjene. Zapravo, neki su se od njih osjećali čak i manji sposobnima. Govorili su stvari poput: "Možda nisam dovoljno oprostio" "Moj svećenik je rekao da u svom srcu nisam potpuno oprostio" ili: "Zar ništa ne mogu napraviti kako treba?"
    Dugo sam i ozbiljno razmatrala pojam opraštanja. Počela sam se pitati može li ono zapravo zaustaviti napredak u oporavljanju, umjesto da ga unaprijedi.
    Shvatila sam da postoje dvije strane opraštanja: odustajanje od potrebe za osvetom i oslobađanje od onog dijela odgovornosti koji se odnosi na krivnju. Nisam imala puno problema u prihvaćanju ideje da se ljudi trebaju riješiti potrebe za osvetom. Osveta je sasvim normalna, ali negativna motivacija. Ona vas uvlači u opsesivne fantazije o uzvraćanju udarca da biste postigli zadovoljenje; ona stvara mnogo frustracije i nesreće i zapravc radi protiv vaše emocionalne dobrobiti. Usprkos tome što osveta može biti vrlo slatka na trenutak, ona neprestano uzburkava emocionalni kaos između vas i vaših roditelja, trošeći dragocjeno vrijeme i energiju. Odustajanje od potrebe za osvetom je težak, ali svakako zdrav korak.
    Međutim, druga strana opraštanja nije mi bila sasvim jasna. Osjećala sam da je pogrešno neupitno osloboditi nekoga njegove odgovornosti, posebno ako je ta osoba ozbiljno zlostavljala nevino dijete. Zašto biste, za ime svijeta, trebali "oprostiti" ocu koji vas je terorizirao i tukao, koji je od vašeg djetinjstva napravio živi pakao? Kako biste trebali "previdjeti" činjenicu da ste gotovo svaki dan morali dolaziti u mračnu kuću i brinuti se o pijanoj majci? I biste li zaista morali "oprostiti" ocu koji vas je silovao kad ste imali 7 godina?
    Što sam više razmišljala o tome, bilo mi je jasnije da je to oslobađanje zapravo drugi oblik negiranja: "Ako ti oprostim, možemo se praviti da ono što se dogodilo nije bilo tako strašno". Shvatila sam da je taj aspekt opraštanja zapravo onemogućavao mnoge ljude da nastave sa svojim životima.
    Zamka opraštanja
    Jedna od najopasnijih stvari kod opraštanja jest to što opraštanje narušava vašu sposobnost da se riješite svojih nakupljenih emocija. Kako možete biti svjesni svoje ljutnje prema roditelju, kad ste mu već oprostili? Odgovornost može ići na samo jedno od dva mjesta: prema van, na ljude koji su vas povrijedili, ili prema unutra - u vas same. Netko mora biti odgovoran. Tako možete oprostiti svojim roditeljima, ali završiti mrzeći, u zamjenu, sebe.
    Također sam primijetila da su mnogi pacijenti žurili u opraštanje, kako bi izbjegli veći dio bolnog rada u terapiji. Oni su vjerovali da su putem opraštanja pronašli prečicu za oporavak. Dosta ih je "oprostilo", napustilo terapiju i završilo upadajući još dublje u depresiju ili tjeskobu.
    Neki su se od pacijenata čvrsto držali svojih fantazija: "Sve što trebam je oprostiti i bit ću izliječen, imat ću prekrasno mentalno zdravlje, svatko će svakoga voljeti, grlit ćemo se i napokon ćemo biti sretni." No, prečesto bi otkrivali da ih je prazno obećanje oprosta jednostavno dovelo do još većeg razočaranja. Neki su doživjeli navalu dobrog raspoloženja, ali to nije dugo potrajalo jer se zapravo ništa nije promijenilo u načinu na koji su se osjećali, niti u obiteljskim odnosima.
    Sjećam se jedne posebno dirljive scene sa Stephanie, čije iskustvo ilustrira neke od tipičnih problema prijevremenog oprosta. Stephanie, 27-godišnjakinja, bila je ekstremno pobožna kršćanka kad sam je srela. U dobi od 11 godina silovao ju je očuh. Nastavio ju je zlostavljati, sve dok ga majka nije izbacila iz kuće (iz drugih razloga) godinu kasnije. Tijekom slijedeće četiri godine Stephanie je bilo zlostavljalo nekoliko od majčinih brojnih partnera. Sa 16 godina pobjegla je od kuće i postala prostitutka.
    Sedam godina kasnije, jedna mušterija nasmrt ju je pretukla. Dok se oporavljala u bolnici, Stephanie je srela liječnika koji ju je nagovorio da posjeti njegovu crkvu. Nekoliko su se godina kasnije vjenčali i dobili sina. Ona je iskreno pokušavala ponovno izgraditi svoj život. Međutim, usprkos novoj obitelji i novoj vjeri, Stephanie se osjećala bijedno. Dvije je godine išla na terapiju, ali i dalje se nije mogla otresti svoje intenzivne depresije. Tada je došla k meni.
    Uključila sam je u jednu od svojih grupa žrtava incesta. U prvoj nas je seansi Stephanie uvjeravala da je ostvarila svoj mir i da je oprostila i svom očuhu i svojoj hladnoj, neprikladnoj majci. Rekla sam joj da će, ako se želi riješiti svoje depresije, morati "ne-oprostiti" na neko vrijeme, kako bi došla u kontakt sa svojom ljutnjom. Inzistirala je na tome da duboko vjeruje u opraštanje i da joj nije potrebna ljutnja da bi se oporavila. Medu nama se razvila poprilično snažna borba, dijelom zbog toga što sam tražila od nje da napravi nešto bolno, ali i zato što su njezina religijska uvjerenja bila u suprotnosti s njezinim psihološkim potrebama.
    Stephanie je odgovorno radila svoj posao, ali je odbijala dotaknuti svoj bijes. Međutim, malo po malo, počeli su se pojavljivati njezini ispadi ljutnje u ime drugih ljudi. Na primjer, jedne je večeri zagrlila drugog člana grupe, govoreći: "Tvoj otac je čudovište. Mrzim ga!"
    Nekoliko tjedana kasnije napokon je izašao na vidjelo njezin vlastiti potisnuti bijes. Vrištala je, psovala i optuživala svoje roditelje da su joj uništili djetinjstvo i osakatili je kao odraslu osobu. Nakon toga, zagrlila sam je dok je jecala. Mogla sam osjetiti kako se njeno tijelo opušta. Kad se smirila, upitala sam je izazovno: "Kakvo je to ponašanje za jednu dragu kršćansku djevojku?" Nikad neću zaboraviti njezin odgovor:
    Pretpostavljam da Bog želi da se oporavim, više nego što
    želi da oprostim.
    Ta je noć za nju bila prekretnicom.
    Ljudi mogu oprostiti otrovnim roditeljima, ali bi to trebali učiniti na kraju - a ne na početku - svog emocionalnog čišćenja. Ljudima je potrebno da budu ljuti zbog onog što im se dogodilo. Moraju prežaliti činjenicu da nikad nisu imali roditeljsku ljubav za kojom su žudjeli. Potrebno im je da prestanu umanjivati ili obezvrjeđivati nanesenu štetu. Prečesto "oprosti i zaboravi" znači "pretvaraj se da se nije dogodilo".

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...