Jump to content

Vizantiona

Члан
  • Број садржаја

    1205
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

    Never

Репутација активности

  1. Волим
    Vizantiona got a reaction from emilija in Тумачење ОТКРОВЕЊА ЈОВАНА БОГОСЛОВА   
    ЕВАНГЕЛСКИ КЉУЧ ЗА РАЗУМЕВАЊЕ ОТКРИВЕЊА
    (Тумачење Откривења светог Јована Богослова)
    протојереј Александар Колесников
    Како је већ речено, свети Јован Богослов је тајанственим сликама описао будућу судбину света и Цркве. Ти тајанствени описи тешки су за разумевање и изазвали су веома различита тумачења. Међутим, зна се да је једном приликом Господ наш Исус Христос у разговору са ученицима на Маслиновој гори, три дана пре Свога великог страдања, доста подробно говорио о будућим судбинама света и Цркве. Та Његова беседа била је као последње упозоравајуће завештање ученицима и следбеницима о будућим саблазнима и опасностима које им прете. Ту у тој Својој беседи на гори Елеонској Господ је предказао одвијање будућности света мада много сажетије него у Откривењу светог Јована, и много једноставнијим језиком.
    Христос у тој Својој беседи и апостол Јован Богослов у Откривењу, говорећи о будућој судбини света и Цркве, нису могли противречити један другом. У основном, они су говорили једно исто. Управо зато што Христос говори о тој будућности једноставнијим језиком, сам садржај те Његове беседе је најдрагоценији кључ за разумевање или поимање тајанствених ликова у Откривењу. Дакле, за њихово тачно тумачење, морамо најпре проникнути у садржај Христове беседе (Мт. гл. 24).
    Међутим, постоји једна тешкоћа око правилног разумевања ове беседе: у њој Христос описује будуће догађаје не у оном поретку како ће се они одвијати у стварности, него по реду питања која су Апостоли поставили свом Божанском Учитељу. Од свих тих питања евангелисти нам наводе само прва два. Зато, да бисмо појмили Христову беседу на Маслиновој гори, морамо логички повезати њене поједине делове. Тада ће Христова беседа имати следећи садржај:
    Христос је са својим ученицима изишао из Јерусалим-лог храма после коначног раскида са свима утицајним јеврејским странкама. Апостоли као да осећају да је Њихов Учитељ последњи пут посетио Храм. Обузела их је туга, па гледајући наса дивљењем говоре Му: "Учитељу! Погледај ове грађевине ад камена!", А Исус им рече: "Не видите ли све ово? Заиста вам хажем: Неће остати овде ни камен на камену који се неће ушити" (Мт. 24, 2).
    Апостоли, очекујући из дана у дан зацарење свога Учитеља над јеврејским народом и, предвиђајући могућност разних катастрофа у тренутку зацарења, очигледно су мислили да ће једна од тих катастрофа бити и разорење Храма. Горели су од жеље да сазнају час тих страшних догађаја, па су запитали Господа: Кажи нам када ће то бити и какав је знак твога доласка и свршетка века?" (Мт. 24, 3). Апостоли су мислили да су Му поставили једно питање, јер су мислили да Његово зацарење и рушење Храма има да се догоди у исто време. У ствари, они су поставили Господу два питања:
    1. Када и како ће бити разрушен Јерусалимски Храм, и
    2. Када и како ће се јавити Христос на земљи у сили и слави на свршетку историје.
    Христос у Својој беседи управо даје одговоре на ова два бритања, указујући Апостолима на велику временску раздаљину тих двају догађаја.
    Одговор на прво питање налази се у почетку, у средини а на крају беседе. Ево како је Господ одговорио на прво питање: Чувајте се да вас ко не превари. Јер ће многи доћи у име Моје говорећи: Ја сам христос. И многе ће преварити. Чућете ратове и гласове о ратовима. Гледајте да се не уплашите; јер треба све да се збуде (Мт. 24, 4-6). Када, дакле, угледате гнусобу опустошења, о којој говори пророк Данило, где стоји на месту светом - који чита да разуме, - тада који буду у Јудеји нека беже у горе; и који буде на крову да не силази да узме што му је у кући, и који буде у пољу да се не враћа натраг да узме хаљине своје. Авај трудницама и дојиљама у те дане. Јер ће тада бити невоља велика каква није била од постанка света до сад, нити ће бити. И ако се не би скратили они дани, нико не би остао; али изабраних ради скратиће се ови дани (Мт. 24, 15-22)... А када видите да је војска опколила Јерусалим, онда знајте да се приближило опустошење његово. Тада, који буду у самоме Граду нека излазе напоље, и који су у пољу да не улазе у град, јер су ово дани освете, да се испуни све што је написано... И пашће од оштрице мача, и биће одведени у ропство по свима народима; и Јерусалим ће газити незнабошци док се не наврше времена незнабожаца (Лк. 21, 20-24). Заиста вам кажем: Овај нараштај неће проћи (тј. неће изумрети ово поколење), док се све ово не збуде (Мт. 24, 34).. Али још није крај" (овога света) (Мт. 24, 6).
    Овим речима Господ је одговорио на прво питање које су му поставили Апостоли, питање о времену разорења Јерусалимског храма. Ми сада знамо да су се ове речи Христа дословно испуниле над јеврејским народом. Није прошло ни четрдесет година после те Христове беседе, а у јеврејском народу, који се одрекао правога Христа, напрегнутост ишчекивања појаве Месије достигла је врхунац. Тада су се појавили и лажни христоси и лажни пророци. То напето стање користили су демагози и авантуристи. Они су узбунили народ до крајности, прво су одгурнули на задњи план умерене и поштене представнике нације, а затим, свргнувши законите власти свога народа, подигли су општи устанак и против власти римске империје у Јудеји. Истовремено у самом Јерусалиму избила је социјална револуција, братоубилачки рат. Самозване народне вође наоружале су руљу са дна друштва и започеле пљачку знатнијих и имућнијих људе. Све се то радило под маском остварења јеврејске народне слободе и заштите народне светиње.
    Римске легије под командом сина римског цара Веспазијана - Тита Флавија - опселе су Јерусалим. Опсада је трајала жоро две године. Невоље које су у то време рата преживели становници Јудеје и нарочито грађани Јерусалима током опсаде, не могу се описати. На њих су се сручили истовремено и ужаси војне опсаде (глад, жеђ, погибија од оружја) и ужаси социјалне револуције (самовоља, грабеж, убиства). Вође побуне оскрнавили су и сам Храм. Најзад, седамдесете године после Христа Јерусалим љ заузеле римске војске. Храм је изгорео до темеља. Много Јевреја је било убијено, а преживели су били оковани и продани у ропство широм царства.
    Завршивши најаву тих догађаја у блиској будућности ј:п су имали да се збуду у Јудеји и Јерусалиму, Господ као да преноси свој поглед са ових блиских догађаја на догађаје далеке будућности светске историје и даје одговор на друго питање аполима - "о знацима Његовог доласка и свршетку века".
    Тај део своје беседе Он почиње као да хоће да каже: - Ви ћете делимично бити у праву, када, угледавши раи друге невоље над Јерусалимом, будете очекивали крај света. Ја сам вам тако подробно испричао о њима, јер догађаји овог времена биће веома слични са знацима који ће најавити Други ки долазак Мој. У последња времена устаће народ на народ, » царство на царство, и биће глад, помор и земљотреси по местима.
    Све ће то бити тек почетак болестима (Мт. 24, 7-8), тј. е ужасни ратови и друге тегобе наступиће као знаци и показатељи измицања последњих времена.
    Међутим, пре свега овога" (Лк. 21, 12) - "тада ће вас дати на муке, и сви ће народи омрзнути на вас имена Мога ради. И тада ће се многи саблазнити, и издаће друг друга и омре друг на друга. И изићи ће многи лажни пророци и превариће многе. И зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих. Али ко претрпи до краја тај ће бити спасен" (Мт. :4, 9-13).
    1. владаће свеоишиа иомама за материјалним добрима ("као у дане Ноја"),
    2. готово ће сасвим нестати истинита вера на земљи (истинско Хришћанство),
    3. истовремено, лажне вере захватиће већи део човечанства кроз ироповед лажних иророка, чак и лажних христоса. Из овога се може закључити да раширеност атеизма није последња фаза у религиозној историји човечанства, него претпоследња. Атеизам ће бити само оруђе у борби против истините хришћанске вере да би се помоћу њега срушила и разорила истинска Црква Христова. Али човечанство не може да живи без религије. И у тој атмосфери атеистичке празнине развиће се лажне религије и биће основане лажне цркве.
    Верско и морално стање људи биће тако безумно да ће се узбунити цела васелена, и сручиће се чак и космичке катастрофе са последицама на земљи. "И одмах ће се по невољи тих дана сунце помрачити, и Месец своју светлост изгубити, и звезде са неба пасти" (Мт. 24, 29). Због свих тих знамења на сунцу, месецу и звездама притиснуће све народе на земљи туга и недоумица, море ће се узбуркати; људи ће умирати од страха и од очекивања ужасних невоља које прете васелени, јер ће се силе небеске усколебати (Лк. 21, 25-26).
    Сасвим другачије ће се тада понашати верници. - "А када се почне ово збивати, усправите се и подигните главе своје, јер се приближава избављење ваше" (Лк. 21, 28), јер, коначно наступа Други долазак Христов. "Тада ће се показати знак Сина Човечијега на небу (свети Крст), и тада ће проплакати сва племена на земљи; и угледаће Сина Човечијега где иде на облацима небеским са силом и славом великом. И послаће ангеле Своје с великим гласом трубним; и сабраће изабране своје од четири ветра од краја до краја небеса" (Мт. 24, 30-31).
    "А о дану томе и о часу нико не зна, ни ангели небески, до Отац мој једини" (Мт. 24, 36). Зато, као да нам Господ саветује, не бавите се гатањем и израчунавањем тачног дана мога доласка и свршетка света, него препознајте последње време по знацима на које сам вам указао, - "тако и ви кад видите све ово, знајте да је близу пред вратима" (Мт. 24, 33). Расуђујте исто као кад видите да су олистале гране смоквине, знате да је близу лето (Мт. 24, 32). Из овога је очигледно да ће долазак Сина Човечијега бити, мада неочекиван за већину људи, ипак јасно наговештен свима. Стога, стражите, јер не знате у који час ће доћи Господ ваш" (Мт. 24, 42).
    "Али пазите на себе да срца ваша не отежају преједањем и пијанством и бригама овога света, и да Дан онај не наић: на вас изненада" (Лк. 21, 34). "Небо и земља ће проћи, али речи Моје неће проћи" (Мт. 24, 35). После тога долази Христос да би извршио Последњи суд над човечанством и успоставио Царства славе: "Тада ће сести на престо Славе Своје, и сабраће се пред Њим сви народи; и разлучиће их као пастир, што разлучује овце од јараца. И поставиће овце са десне стране Себи, а јарце с леве. Тада ће рећи Цар онима што Му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца Мога, примите Царство које вам је припремљено од постања света... Тада ће рећи и онима што Му стоје с леве стране. Идите од Мене, проклети, у огањ вечни који је припремљен ђаволу у ангелима његовим... И ови ће отићи у муку вечну, а праведници у живот вечни" (Мт. 25, 31-34, 41, 46).
    Из ових упоређених одговора које је Господ дао на оба питања својих Апостола да се закључити да ће догађаји у Јудеји за време пропасти Јерусалима и рушења Храма бити веома слични догађајима последњих времена, пред Други долазак Христа: ужасни ратови, друштвени нереди, страховлада лажних учитеља и антихришћанских вођа, која ће довести људе до великих невоља - глади, епидемије, стихијне катастрофе у природи као што; земљотреси и суше... а разлика између тих двају догађаја је количинска: невоља прве епохе задесиће само Јеврејски народ, кој се одрекао Христа и почео да гони апостолску Цркву, док ће невоље друге епохе обухватити цео свет, пошто ће се тада сви народи окренути од Христа, а из општег неморала појавиће се фанатични мрзитељи Цркве и она ће бити од њих прогоњена у целом свету. Зато, ако неко хоће да стекне представу о узроцима и току догађаја последњих времена – тај би морао да се упозна са историјом јудејског рата 68-70. године.
    Запањујуће је да су идеје и догађаји тог времена тако слични по својој суштини са идејама и догађајима нашега времена... Спољашност је донекле другачија, али суштина је иста!
    Значи, догађаји на измаку времена овога света, по речима Христа, одвијаће се следећим редом:
    1. ратови и друге социјалне и геофизичке невоље,
    2. завршено проповедање Евангелија свима народима,
    3. прогон Цркве,
    4. превласт лажних пророка и зацарење антихриста,
    5. космичке катастрофе у свемиру,
    6. Други долазак Христа,
    7. Последњи Суд.
    Свети Дух би увео вернике у велику недоумицу ако не би јасно указивао у Светом Писму основни узрок духовног пада човечијег рода, због којега свет мора да пропадне. То објашњење се налази у Евангелију по Матеју (4, 1-11) и у Евангелију по Луки (4, 1-13).
    Узрок пропасти света је успех Сатане да овлада светом и човечанством. То Сатанино стремљење да овлада целим светом описано је још у Старом Завету. "Како паде са неба, о Даница, сине зоре?... А говорио си у срцу свом: изићи ћу на небо, више звезда Божијих подигнућу престо свој, и сешћу на гори богова, на страни северној. Попећу се у висине над облаке, изједначићу се са Вишним. А ти си се у пакао суновратио у дубину преисподњу" (Иса. 14, 12-15).
    Међутим, Сатана је и после свога суноврата увек стремио да овлада светом.
    Евангелије нам сведочи да он све време покушава да се наметне. Ти његови покушаји се састоје у следећем.
    1. Прави Христос, Син Божији, дошао је на земљу да оснује на земљи Царство Божије - Царство духовно. Позвавши људе да уђу у Царство Божије, Христос им је указао пут ка Царству, али Он уважава слободу људи - њихову слободну вољу. Биће сваком према његовом слободном извору. Сатана, напротив, хоће да овлада светом и човечанством кроз потпуно ропство људи - духовно и телесно. А то он може постићи једино преко државне власти, коју је себи потпуно потчинио.
    2. Међутим, Сатана лично не може постати цар светске државе, јер је он бестелесно духовно биће. Зато он тражи човека, који би му се потпуно потчинио и испуњавао његову вољу, тј. који би се, остајући човеком, понашао у свему као Сатана.
    То све ми дознајемо из евангелског описа Христових искушења у пустињи. "И изведе Га ђаво на гору високу и показа Му сва царства овога света за трен ока. И рече Му ђаво: "Теби ћу дати сву власт ову и славу њихову, јер је мени предана, и коме хоћу дајем је. Ти, дакле, ако се поклониш преда мном биће све твоје" (Лк. 4, 5-7).
    Тада је ђаво лагао да су му већ потчињена сва царства земаљска. Међутим, ђаво је овде одао своје замисли: да себи пот-чини све државе света и да нађе човека који би се наметнуо за владара свим државама света, а сам би се потчинио Сатани. Прави Христос је одбио да то учини. Но Евангелије нам указује на будућег самозванца који ће, навукав личину (маску) Христа, прихватити понуду ђавола да узме сва царства земаљска. И овај самозванац ће пасти у искушење властољубља. И клањаће му се сви народи.
    Зато је Христос рекао: "Ја сам дошао у име Оца својега, и не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете прим-ити" (Јн. 5, 43).
    Пред нама искрсава питање које се природно намеће. а који циљ жели Сатана да постигне када овлада свима државама, на чијем челу има да буде његов човек? Евангелије нам открива тај његов циљ. Он је заиста ђаволски: да обмане и уништи човечански род.
    У том смислу је Христос рекао маловерним Јеврејима: "Вама је отац ђаво... он беше човекоубица од почетка, и не стоји у истини, јер нема истине у њему, кад говори лаж, своје говори; јер је он лажов и отац лажи" (Јн. 8, 44).
    Ово су главна места из Евангелија које мора проучити сваки пре него почне да чита Откривење. Без размишљања о овим евангелским местима, читање Откривења, као грлом у јагоде, неспремног човека може да одведе у празноверна нагађања и опасна фантазирања.
  2. Волим
    Vizantiona got a reaction from emilija in Тумачење ОТКРОВЕЊА ЈОВАНА БОГОСЛОВА   
    МЕСТО, ВРЕМЕ И ЦИЉ ПИСАЊА КЊИГЕ ОТКРИВЕЊА
    (Тумачење Откривења светог Јована Богослова)
    протојереј Александар Колесников
    Откривење (или на грчком Апокалипса) св. апостола Јована Богослова последња је књига Светога Писма: њоме се завршава канон богонадахнутих књига (Библија). Та књига садржи пророчанства о будућности, о судбинама света. човечанства и Цркве у време од првог до Другог доласка Христовог, тј. до свршетка света.
    И у древности, а нарочито за последња два века, исказивано је мнење у хришћанској књижевности да Откривење није иаписао апостол Јован Богослов, него нека друга личност по имену Јован. То мнење је исказивано да би се поткопао ауторитет те књиге у очима већине верника Хришћанске Цркве, јер садржај и циљ ове књиге изазива у непријатељима Цркве силну мржњу и напор да се свим средствима умањи њен значај.
    У сваком случају, скоро сви хришћански писци 2. и 3. века, који су тумачили или помињали ову књигу, тврде да је њу написао апостол и евангелист Јован Богослов. Крајем четвртог века цела Хришћанска Црква је прихватила Откривење као богонадахнуту књигу апостолског порекла.
    Откривење је написано или на егејском острву Патмос, где је апостол Јован био у прогонству, или у Ефесу, тада главном граду Мале Азије, у ком је живео апостол Јован после заточења на острву Патмос. Време писања Откривења је веома спорно питање. Изгледа да је апостол Јован био у заточењу на Патмосу за време римског цара Нерона (од 54. до 68. године) који је покренуо прво страшно гоњење против хришћана. За време тога прогона мученички су завршили у Риму свети апостоли Петар и Павле. Највероватније је да је Откривење написано око 68. године после Христа, тј. две године пре разорења Јерусалима од стране римског цара Тита Флавија.
    Откривење Јована Богослова је посебна књига међу књигама Светог Писма Новог Завета. У њој су осликане судбине Цркве и човечанства од првог до Другог доласка Христовог. Али то осликавање није у њој дато описно, него у светлости деловања Божјег Суда. Зато је природни закључак Откривење опис великих завршних чинова Божије правде: васкрсења мртвих, свеопштег суда Божијег над човечанством и процвата вечнога Царства славе Божије.
    Све књиге Светог Писма могу се поделити на четири групе:
    1. књиге Старог Завета које претежно говоре о Богу као Творцу и Промислитељу о свету и човечанству, тј. - о премудрости и свемоћи Божјој.
    2. четири Евангелија која говоре о Богу-Спаситељу, тј. о Његовој љубави и милости према људима.
    3. Апостолске посланице о Богу-Осветитељу, тј. о светости Божјој.
    4. Откривење Св. Јована Богослова, које говори о Богу као Судији васеене, тј. о правди и праведности Божјој.
    Овај низ нам објашњава цео поредак канонских књига у Библији и, посебно, зашто је Откривење последња књига: у њој се описује завршетак историје целе творевине судом Божијим над човечанством и светом. Сам Господ у почетку Откривења неколико пута наглашава управо такво значење садржаја ове књиге:
    "Ја сам Алфа и Омега (почетак и крај), говори Господ Бог" (Откр. 1, 8).
    "Чух глас иза себе, силан као труба, који говораше. не бој се, ја сам Први и Последњи" (Откр. 1, 10-17).
    На овај начин је објашњено да Господ, у ствари, говори
    - "Ја сам Творац и Завршитељ света". Стога је природно, да приликом описивања историје Цркве и света, Откривење подробније слика догађаје који непосредно предстоје, блиски су Другом доласку Христа Господа.
    Што се тиче светске историје од првог доласка Христовог до ових последњих догађаја пред крај времена, Откривење их описује само летимично.
    Ако је Откривење књига о судбинама света и људи у светлости правде Божије, онда пре читања Откривења треба обавезно споменути облике суда Божијег над људима и оне награде и карања о којима се говори на другим местима Светог Писма.
    Облици суда Божијег су:
    1. над појединим људима још за живота на земљи.
    2. над народима и над целим човечанством на земљи.
    3. над појединцима одмах после њихове смрти (појединачан суд).
    4. над читавим човечанским родом после општег васкрсења мртвих (последњи суд).
    Веома много олакшава разумевање појединих места Откривења претходно набрајање оних карања којима, по суду Божијем, подлежу овде на земљи - за њихове грехе и безакоња, како појединци тако и читаве људске заједнице. Те казне (боље рећи - та карања) степеноване су према својој тежини и могу се разврстати у следећи поредак:
    1. елементарне непогоде (избијање вулкана, пожари, урагани, земљотреси).
    2. Слаба летина и глад.
    3. Болести и епидемије.
    4. Економске кризе.
    5. Ратови споља.
    6. Револуције и братоубилачки ратови.
    7. Сурова власт.
    8. У Евангелију, а посебно у Откривењу, предсказане су невоље на земљи, које ће бити последица космичких катастрофа у свемиру, и то невоље какве, до тада, није забележила историја планете.
    Што се тиче награда и казни после посебног суда Божијег над појединцима и Последњег суда над целим човечанством, не само Откривење, него и друге књиге Светог Писма описују те награде и казне обично символички: на пример, награде као славословје Богу, а казне као таму, огањ, шкргут зуба итд. У ствари други начин описивања и није могућ јер је нама недоступан.
    Посебност идеје и садржаја Откривења неизбежно повлачи и посебност распореда ове књиге, а он се састоји у томе да је ова књига написана тајанственим, символичким (живописним) језиком. Будуће судбине Цркве и човечанства, као и суд Божији над њима, описани су у њој у виду различитих тајанствених ликова, што чини књигу тешком за разумевање и проузрокује опречна тумачења не само појединих њених символа и делова, него чак и целе књиге.
    Намеће се питање - како се може објаснити, на први поглед, чудна појава. књига која треба да опише будуће судбине овога света и Цркве, изложена је на такав нејасан начин да наводи на опречна тумачења? Ту појаву морамо тумачити и објаснити следећим околностима:
    Прва околност. на који се други начин, до символима и сликама може говорити људима на земљи о величију и слави Царства Небеског, о стању грешника и праведника после њихове смрти, о Промислу Божјем о овом свету, о Последњем суду итд.?
    Друга околност: треба да имамо у виду да је апостол Јован имао да опише појаве које ће се догодити кроз две или више хиљада година после писања књиге. Дакле, требало је описати те појаве тако да би о њима могли да имају приближну представу људи који ће живети током свих тих хиљада година. Једини прикладан начин излагања пророчанстава био је за апостола Јована управо тај и такав сликовити тајанствени језик којим су пророчанства и изложена.
    Трећа околност: Откривење је, свакако, написано за људе свих векова, али првенствено за људе последњих времена да би упозорило, нагнало да се замисле над знацима свога времемена, да схвате чему све то води.
    Међутим, људи последњих времена удаљиће се од истините. вере,оиће тако безбрижни, занесени својим земаљским пословима, пуни порока и злонаравни, да ако им неко и понуди реч обичним језиком, макар и у најмоћнијем и најлепшем изразу,
    то на њих неће имати никаквог дејства. Зато је апостол Јован намерно изложио своју књигу у сликама и символима, (слике и символи делују не само на ум, него и на уобразиљу), јер заједно могу да продрмају душу, доводећи је у страх и забуну, а све то привлачи пажњу људи ка тој књизи и нагони их на размишљање о њој.
    Као књига о Божјим судовима над светом и Црквом, Откровење је природно изазвало радозналост хришћана још од саме свје појаве. Но нарочито би се повећало интересовање за
    ту књигу у тешким временима за Цркву: у доба спољних гоњења, унутрашњих саблазни од јеретика и расколника или у време оштрих друштвених криза. У таквим околностима верници би у тој књизи тражили утеху и ободрење, са надом да ће у њој наћи објашњење тешких времена која преживљавају, као и њихов смисао у општем току историје света.
    За прошлих деветнаест векова од настанка "Откривења било је много тумачења његовог садржаја у целини, као и појединих његових ликова. Апологети Хришћанства 2. и 3. века, свети оци Цркве 4. до 5. столећа, учитељи Цркве потоњих векова, научници, богослови, обични верујући публицисти 17. - 19. века трудили су се да схвате и објасне садржај Откривења. Тако је већ крајем деветнаестог столећа било око деведесет таквих тумачења.
    Сам стил Откривења неизбежно збуњује: његова сликовитост и сложеност изазивају у нама понекад чак и јед, јер смо доведени до утиска да је ову књигу немогуће разумети. Међутим, ми морамо имати у виду да је велики део Откривења посвећен описивању претпоследњег и последњег времена света. Зато, што даље одмичемо, ликови и символи Откривења биће све разумњивији и препознативији, јер ће људи последњих времена моћи да у тајанственим речима и символима Откривења одгонетну давно описане појаве, под условом да имају макар најмање интересовање за ову књигу. Значи сам настанак апокалиптичких догађаја биће најбољи коментар Откривења.
    Не треба се чудити да је било и има и данас хришћана, нарочито у време друштвених криза и државних поремећаја, који у појединим ликовима откривења желе да виде пророчански опис својих савременика и свога доба. Такав приступ тумачењу тајанствених ликова у Откривења може се у извесном смислу, али само делимично, признати за правилан.
    У ствари, такав приступ је неправилан зато што свети Јован Богослов својим тајанственим пророчанским виђењима није имао намеру да опише посебне одређене догађаје и личности, него историјске токове и појаве општег карактера. Тако, на пример, излажући Христово предказање о великим ратовима до којих ће доћи у последњим временима, свети Јован Богослов стално описује рат као земљотрес.
    Зато је потпуно узалудно у појединим земљотресима, споменутим у Откривењу видети предказање о рату 1914-18. године или о Другом светском рату од 1939-45. године или о неком следећем светском рату. У Откривењу није описан овај или онај рат под видом земљотреса, него рат уопште, као појава карактеристична за почетак краја света.
    Али, са друге стране, историјске појаве општега карактера збивају се у току историје као појединачни догађаји. Стога, када је свети Јован Богослов говорио о земљотресу, као о карактеристичној појави за крај историје, он је имао у виду како Први светски рат тако и Други светски рат, па и следећи светски рат или ратове. Из овога следи: ако неко под земљотресом 6. главе Откривења види опис рата 1914-18. године, он је само делимично у праву, исто тако ако неко под тим земљотресом подразумева рат 1939-45. године и тај ће, такође, бити у праву.
    Даље: сваки велики историјски процес, испољавајући се кроз цео низ појединих догађаја, налази, на крају, свој најјачи израз и завршава се као најкрупнији и одлучујући догађај своје врсте. Узевши то у обзир, можемо онда поједине ликове Откривења схватити као најаву појединих историјских догађаја и лич. Међутим, морамо бити веома обазриви и благоразумни у својим судовима пре него закључимо о томе да ли је разматрани догађај заиста пресудан и завршни у ланцу догађаја.
    Основни задатак Откривења је опис историје Цркве и човечанства у светлости Божије правде, па се тиме и објашњава посебност његовог изложења, јер апостол Јован наизменце слика, призоре – час Небеског Царства, час овај живот на земљи. Понекад Апостол то чини у суседним главама, а некад, ради јачег ска – чак и унутар једне исте главе књиге. У првим описима н слика стање и удео Светих, Праведника и Мученика после њихове смрти - са циљем да подигне дух, укрепи и ободри подвижнике и прогоњене Христа ради, који још живе на земљи. На ом месту апостол описује стање и удео грешника - да би застрашио и уразумио. То је разлог да морамо приступити читању Откривиња не једино са жељом да у њему нађемо објашњење ових или оних историјских догађаја, из прошлости и савремености, него са циљем да будемо поучени - да сазнамо и проникнемо у судбину праведних и грешних људи, како у њиховом земном, тако и у будућем животу вечном.
    Из до сада изложеног морамо доћи до следећег важног питања: да ли при читању Откривења ми обавезно морамо тачно разумети сваки лик, сваки символ ове књиге? Чини ми се да не морамо. Да ли је баш важно да тачно знамо шта је Апостол подразумевао под "палмовим гранама у рукама Светих" (Откр, 7, 9)? Нама је доста да знамо да те палмове гране означавају блаженство и радост праведника на небу. А у чему се састоји то блаженство - да конкретно то појмимо није тако ни важно, А зар је уопште могуће да то конкретно схватимо? Нисам ја једини који тако мисли. Чувени тумач Откривења свети Андреј, архиепископ Кесаријски, у својим тумачењима често пише да се поједини символ може схватити и овако и онако. На пример. "Под седам духова Божијих треба разумети (Откр. 4, 5) или седам најузвишенијих Ангела, како објашњава свети Иринеј, или седам дарова Божанскога Духа, о којима говори Исаија (11, 2). И једно и друго, мислим, да је веродостојно... Ако неко умишља да може тачно да објасни недокучиве ствари, он испада смешан".
    Наизменично описивање у Откривењу час Небескога Царства, час људског живота на земљи има за нас још једно веома поучно значење. Сваки верник је, свакако, убеђен да се све на земљи дешава по вољи и по Промислу Божијем. Но ипак сва наша пажња и све наше мисли увек су заокупљене догађајима земаљског живота јер ми ретко дижемо свој поглед и своје мисли са догађаја на земљи ка Богу који њима управља из Небеског Царства. Без обзира на нашу јаку веру, ми на земаљске догађаје обично гледамо независно од неба: чини нам се да се они збивају сами од себе.
    Насупрот овоме, свети Јован Богослов слика нам истовремено земаљске догађаје повезане са Небеским Царством, из којег њима управља Бог. Ако допустимо једно поједностављено упоређење, онда можемо рећи да се у Откривењу пружа слика будућих догађаја из живота света и Цркве на два спрата - земаљском и небеском. Та слика нам даје јасну представу о улози ангела као посебних посредника између Божанске воље и човечанске историје, јер све што се збива на земљи дешава се увек по одлуци Неба. Зато нас апостол Јован, скоро у свакој глави, позива да подигнемо поглед ка небу где се припрема одређени низ земаљских догађаја, а затим, заједно са ангелима, којима је дано да управљају тим догађајима, низводи нас на земљу да бисмо видели те догађаје на делу.
    Кроз целу књигу апостол Јован често употребљава количинске (бројчане) ознаке, на пример, за време, за неку област или за људе на земљи. Али не смемо заборавити да све те ознаке имају само символичко, тј. условно значење, па се дакле не смеју тумачити или разумети као тачно аритметичко израчунавање.
    Неки црквени писци, међу њима и митрополит Антоније Храповицки били су мнења да се у Откривењу не предказују будући догађаји и расплети светске историје, него се ту описује, кроз козмичке символе, унутарња борба у души појединог хришћанина између Добра и Зла, између Бога и сатане. Међутим, ово мнење пре свега није логично јер, борба између добра и зла не одвија се само у души хришћанина као појединца, него и у душама свих хришћана заједно. Тако масовна заједничка, иако унутарња, преживљавања многих хришћана природно и неизбежно избијају ван њих и претварају се у историјске догађаје. А најглавније, ово мишљење противречи самом тексту Откривења: "Треба опет да пророкујеш пред народима и племенима и језицима и царевима многима".
    Међу неким епископима Православне Цркве био је распрострањен став да обични верници не треба да читају "От-кривење". Овакав обазрив став не може се сматрати правилним. Пре свега, ово подсећа на римокатолички став којим се забрањивало да лаици читају Библију. По правилима Православне Цркве не сме се забрањивати верницима да читају Свето Писмо, него их треба поучити како га треба читати под руководством пастира саобразно са тумачењима светих Отаца и учитеља Цркве. Најглавнији доказ против овога става налазимо у самом тексту Откривења, где стоји: "Блажен је онај који чита и они који слушају речи пророчанства и чувају оно што је написано у њему" (1, 3). А то су речи Светог Писма, према томе, за православног верника речи највећег ауторитета.
    Из ових побуда ми издајемо ову књижицу да би обични верници могли без вртоглавице читати и разумети тајновиту књигу светог Јована Богослова. Она нема циљ да пружи потпуно тумачење целог Откривења. За такав подухват потребно је имати много јачу веру, много светлији ум, много шира знања и чистији живот него што има састављач ове књижице.
    Мој задатак је много скромнији - да укажем на пут којим би требало приступити, ако желимо да правилно разумемо Откривење. А тумачења појединих места у Откривењу која се могу наћи у овој књижици, само су примери и докази плодности указаног пута. Сада, са Божјом помоћи, ми прелазимо на опис тога пута.
  3. Волим
    Vizantiona got a reaction from ines in Рецепти за посна јела   
    POSNE PALACINKE
    Za testo pomesati šolju heljdinog brašna, šolju piva, so, šećer i umutiti mikserom. Po potrebi gustinu mase doterati dodavanjem brašna ili vode.
    Peći na podmazanom tiganju. Ja koristim Tefalov, pa podmazivanje nije neophodno.
    Servirati ih punjene medom i orasima, omiljenim džemom ili necim po sopstvenom izboru.
  4. Волим
    Vizantiona got a reaction from Milica Bajic in Православље у Африци   
    TRAGOM PRAVOSLAVLJA U AFRICI
    Sveti apostol i jevanđelista Marko smatra se osnivačem Aleksandrijske patrijaršije na severu Afrike. Prema nekim hrišćanskim izvorima, njegovi roditelji Jevreji imali su afričke korene. Smatra se, takođe, da su Afrička crkva i pravoslavna Aleksandrijska patrijaršija starije od Grčke crkve, a to se obrazlaže podatkom da je sveti Marko stigao u Aleksandriju pre nego što se sveti apostol Petar uputio u Grčku.
    - Zbog toga je Aleksandrijska crkva živela pod rukovodstvom patrijarha već u prvom veku nove hrišćanske ere, kada u Grčkoj još nije bilo episkopa, pa je to bio prvi period hrišćanstva u Africi. Međutim, govoreći o Africi u prvom veku, mi nemamo u vidu teritorije južnije od Sahare, gde u to vreme još nije bilo gradova, već su ljudi živeli isključivo u plemenskim zajednicama - objašnjava pravoslavni sveštenik Faotim Kalas iz Konga (Zaira).
    Monofiziti
    Monofizitska jeres je, prema nekim tumačenjima, versko učenje koje je tvrdilo da je Isus Hrist rođen sa ljudskom prirodom, a da je božansku prirodu stekao tek krštenjem na reci Jordan.
    Monofizitima se, u religioznom smislu, nazivani Kopti, Etiopljani i Jermeni, nakon što su njihove pravoslavne crkve odbile da prihvate odluke Četvrtog vaseljenskog sabora 451. godine u Halkidonu, a koji je odbacio "monofizitsku jeres".
    Na severoistoku su vladale moćne dinastije Meroe i Aksum, a još južnije sve do Rta dobre nade postojale su zemlje, bolje rečeno plemenske zajednice, naseljene narodima raznih jezika i kultura o kojima se gotovo ništa nije znalo u Aleksandriji i Rimu.
    U četvrtom veku je, beleži istorija hrišćanstva, izvesni Frumentije propovedao Jevanđelje u Etiopiji. NJegova propoved je imala uspeha i hrišćanstvo je za vreme potonjeg cara Ezane postalo državna religija Etiopije. Tako je 343. godine sveti Atanasije, arhiepiskop aleksandrijski, rukopoložio Frumentija u čin arhiepiskopa etiopskog i iz tog vremena potiče jedna od najstarijih hrišćanskih crkava na tlu Afrike.
    Tako je na visokim planinskim zaravnima, između jezera, šuma i sušnih stepa nastala etiopska civilizacija, čije je srce bilo osvećeno jevanđeljskom propovedi Abe Salame, oca sveta - kako su Etiopljani prozvali svetog Frumentija. Međutim, etiopsko carstvo neprekidno je bilo izloženo napadima muslimana i mnogobožaca, nekoliko puta je bilo na ivici propasti, ali svaki put je, kako tumače teolozi, božja milost sačuvala ovu hrišćansku zemlju Afrike. Godine razaranja smenjivala su razdoblja procvata, a planine su oduvek bile sigurno sklonište za etiopske hrišćane.
    Iz te teške epohe ratova i izolacije Etiopljani su formirali poseban pogled na svet, u kojem je Sveto pismo glavno merilo životne i istorijske pravednosti. Prema nekim crkvenim izvorima, rodoslovi etiopskih careva vode od legendarnog Menelika Prvog - sina cara Solomona i carice Savske.
    Nije slučajno ni to što se u etiopskoj crkvi, koja danas broji oko 30 miliona vernika, sačuvao red starozavetnih obreda: obrezanje i uzdržavanje od svinjetine, a subota se slavi isto kao i nedelja, dok se liturgija služi na drvenim kovčežićima, koji simbolizuju Zavetni kovčeg. Taj jevrejski uticaj se uklapa sa lokalnim tradicijama, tako da i danas na litijama i molebnima kesi (sveštenici) i dabtari (crkvenoslužitelji) u belosnežnim ili raznobojnim odeždama plešu na afrički način ples cara Davida uz bubnjeve, koji simbolizuju jerihonske trube.
  5. Волим
    Vizantiona got a reaction from ines in Цртани филмови   
    319.gif

    pravilaa
  6. Волим
  7. Волим
    Vizantiona got a reaction from Чунга Лунга in Свети краљ Стефан Дечански   
    СВЕТИ МУЧЕНИК СТЕФАН ДЕЧАНСКИ, КРАЉ СРПСКИ - СВЕТИ МРАТА
    24. новембар по новом / 11. новембар по старом
    Свети мученик Стефан Дечански, краљ српски – свети Мрата син је краља Милутина и отац цара Душана. По наређењу необавештеног оца био је ослепљен, а по наређењу лакомисленог сина, у старости удављен. При ослепљењу јавио му се свети Никола у храму на Овчем пољу и обећао му да ће му вратити вид. Пет година провео је свети Стефан у Цариграду као заточеник у манастиру Сведржитеља (Пантократора). Својом мудрошћу и трпељивошћу, подвигом и благодушношћу изазивао је дивљење и монаха и целог Цариграда. Када је прошло пет година свети Никола чудотворно је вратио вид ослепелом краљу Стефану, који је одмах потом, из захвалности саградио храм Високи Дечани. Била је то једна од најлепших грађевина византијске уметности и средњовековне архитектуре на тлу српске државе. Свој век проживео је свети краљ српски Стефан као праведник и мученик и тако га и скончао 1336. године. Са светим Савом и светим кнезом Лазаром свети Стефан чини тројство најмудријих, најпожртвованијих и најблагороднијих личности и светитеља које је дао српски народ.

    Slava Manastira Visoki Decani
  8. Волим
    Vizantiona got a reaction from arizan in Десанка Максимовић   
    О пореклу
    Ја знам ко сам
    по звону
    што са задужбина немањићких пева,
    по јасности његова гласа,
    по томе што ме од Студенице до Милешева
    прадедови гледају с иконостаса
    и што сваки у руци држи храм.
    Ја имам
    светитеља оца и деда,
    имам светитеља за кума,
    и на небесима
    све Сухој планини од громада
    преко Ситнице до Раса и Хума
    моје лоза влада.
    Ја знам ко сам
    и по мржњи бесомучној
    којом ме злопакосни гоне одвајкада,
    знам по томе колико сам Угру
    пред очима црн
    и по томе колики трн
    у сан Византији моја моћ забада.
    Ја знам ко сам
    и по пријатеља својих господству,
    и по благородности њихова лика
    и слави им копља и штита.
    Са свецима и краљима ја сам у сродству,
    о мом пореклу из књига староставних
    владар на далеком двору
    и летописац у манастиру чита.
                                Десанка Максимовић
  9. Волим
    Vizantiona got a reaction from arizan in Десанка Максимовић   
    Блаженства
    Блажени они што воле
    звезде уместо злата,
    мирно ће напустити земљу,
    смешиће се кад иду
    сенком туђих палата.
    Блажени занесењаци
    што у земљи бораве сна,
    радостима њиним већ нема
    ни броја, ни конца, ни дна.
    Блажени срца чиста,
    ма какву им задали рану,
    махнуће руком само.
    Господа они виде
    пре него што пред њега стану.
    Блажени они што живе
    на земљи од бола свог.
    Између свих јадника
    њих воли највише Бог.
    Блажени разочарани,
    ма шта да им се деси,
    рећи ће свако вече:
    "Земља јеси,
    у земљу ћеш отићи."
               Десанка Максимовић
  10. Волим
    Vizantiona got a reaction from arizan in Десанка Максимовић   
    Помилуј Боже
    Помилуј Боже, оне који су жедни пролећа,
    ишчезли као осмех тих
    међу звездане светове.
    Помисли, Боже, на њих
    у час кад просипаш цветове
    поврх кутова свих.
    Заклони, Боже благи, својим гласом
    наш смех, и наш глас,
    ако радосни будемо у дан
    кад, жедни живота и младости,
    они одоше од нас;
    засени светлошћу вечном њихов вид,
    о, Боже благи, јер мене је стид
    часа земаљске радости.
    Заклони, Боже, срцем својим
    наше срце у час кад се пролеће рађа,
    када цветања, када сунца моћ
    буду у нама тугу убили;
    кад прође најпре час, па дан, па ноћ,
    а ми се не сетимо њих
    ни часа кад смо их изгубили.
    Заклони, Боже, земаљске столове и чаше
    од њих, који више не седају
    за пролећне гозбе наше;
    од њих, чије душе сад круже
    изнад врлине и злости;
    на чијем срцу младом цвате руже
    у час кад су у шуми ласта
    и љубав у срцу нашем
    први гости.
                                  Десанка Максимовић
  11. Волим
    Vizantiona got a reaction from arizan in Десанка Максимовић   
    ВЕРА
    Доћи ћемо на небо са две разне стране,
    потамнели становници овога света,
    пред вечер кад на земљи стану да се празне
    поља, и падне сан преко камена и цвета.
    Али биће Богу, кад приспемо у његово крило,
    мутно срце наше све провидно,
    видеће једини он што је икада било
    у нама и светитељско и стидно.
    Знаће све што се на земљи одиграва,
    све што никада нису људи знали:
    знане су њему паучинасте стазе мрава,
    листови што су по шумама пали.
    Кад последњи осмеси и сузе кану,
    после несталих земаљских дана,
    наћи ћемо се поново на Божјем длану,
    пространијем од осмеха океана.
                                Десанка Максимовић
  12. Свиђа ми се
    Vizantiona got a reaction from Никола90 in ТРЕБА ЛИ СЕ ПЛАШИТИ СМРТИ?   
    RAZMIŠLjANjE O SMRTI
    SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
    ASKETSKI OGLEDI
    RAZMIŠLjANjE O SMRTI
    Smrt je sudbina svih ljudi na zemlji, i tu sudbinu niko ne moze da izbegne. Bojimo se smrti, kao najljuceg neprijatelja, gorko oplakujemo one koje je ona ugrabila, a provodimo zivot kao da smrti uopste nema, kao da smo vecni na zemlji.
    O grobe moj, zasto te zaboravljam? Ti me cekas, cekas – ja cu sigurno biti tvoj stanar. Pa zasto te onda zaboravljam, i ponasam se kao da je grob udes samo drugih, nikako ne i moj?
    Greh mi je oduzeo i oduzima mi saznanje i osecanje svake istine: on otima od mene, on brise iz mog misljenja secanje na smrt, na taj dogadjaj, za mene toliko vazan, zaista neizbezan.
    Da bi se secao smrti, covek mora da vodi zivot saobrazno Hristovim zapovestima. Hristove zapovesti ociscuju um i srce, umrtvljavaju ih za svet, ozivljavaju za Hrista: um koji se odrekao zemaljskih strasti pocinje cesto da upravlja pogled ka svom tajanstvenom prelazu u vecnost – ka smrti; ocisceno srce pocinje da je predoseca.
    Um i srce koji su se odrekli sveta streme ka vecnosti. Oni su zavoleli Hrista, i nista ne moze da ugasi njihovu zudnju da stanu pred Hrista, mada i drhte od smrtnog casa dok sozercavaju velicinu Boziju i svoju nistavnost i gresnost. Smrt je za njih ujedno i strasni podvig, i zarko zeljeno izbavljenje iz zemaljskog robovanja.
    Ako nismo sposobni da zelimo smrt zbog nase hladnoce prema Hristu i zbog ljubavi prema propadljivosti, onda cemo barem koristiti secanje na smrt kao gorki lek protiv nase gresnosti, zato sto secanje na smrt – tako sveti oci nazivaju to secanje – cim ga dusa stekne, raskida njeno prijateljstvo sa grehom, sa svim gresnim nasladama.
    “Jedino onaj koji se srodio sa mislju o svom kraju” – rekao je jedan prepodobni otac – “moze da ucini kraj i svojim grehovima.”[1] U svim svojim djelima sjecaj se svog kraja, i nikada neces pogrijesiti.[2]
    Ustaj iz svoje postelje kao da vaskrsavas iz mrtvih; lezi u svoju postelju kao u grob: san je slika smrti, a nocna tama vesnik grobne tame, posle koje ce zasijati svetlost vaskrsenja, radosna za sluge Hristove i strasna za Njegove neprijatelje.
    Gusti oblak, mada sacinjen samo od slabasne pare, zaklanja suncevu svetlost – i telesne naslade, rasejanost, nistavne zemaljske brige zaklanjaju od ociju duse velicanstvenu vecnost.
    Uzalud sija sunce sa cistog neba coveku bez ocinjeg vida – vecnost ne postoji za srce koje poseduje strast prema zemlji, prema onom sto je za nju veliko, za nju slavno, za nju sladosno.
    Smrt je gresnika zla:[3] dolazi im onda kada je uopste ne ocekuju; dolazi im, a oni jos nisu izvrsili nikakvu pripremu ni za nju ni za vecnost cak nisu nalazili nikakvo jasno misljenje ni o jednom ni o drugom. I grabi smrt nespremne gresnike sa lica zemlje, na kojoj su oni jedino ljutili Gospoda, predaje ih zauvek u tamnice pakla.
    Hoces li da se secas smrti? Drzi strogu umerenost u jelu, odevanju, u svim kucnim potrepstinama; pazi da nuzni predmeti ne prelaze u predmete raskosi, poucavaj se u zakonu Bozijem dan i noc, ili po mogucnosti cesto – i setices se smrti. Secanje na nju pratice bujice suza, pokajanje zbog grehova, namera ispravljanja, usrdne i mnoge molitve.
    Koji je covek ostao zauvek da zivi na zemlji? Niko. I ja cu krenuti tragom oceva, praoceva, brace, i svih mojih bliznjih. Moje telo ce se osamiti u mracnom grobu, a sudbinu moje duse pokrice za otale stanovnike zemlje nedokuciva tajanstvenost.
    Zaplakace za mnom rodbina i prijatelji; mozda ce gorko zaplakati, i onda ce zaboraviti. Tako su oplakane i zaboravljene nebrojene hiljade ljudi. A izbrojao ih je i pamti ih sami svesavrseni Bog.
    Cim sam se rodio, cim sam se zaceo, smrt je stavila na mene svoj pecat. “On je moj” – rekla je ona, i odmah pripremila za mene kosu. Od samog pocetka moga postojanja ona zamahuje tom kosom. Svakog trena mogu da postanem zrtva smrti! Mnogo je bilo promasaja, ali pravi zamah i udarac necu izbeci.
    Na covekova zemaljska dela smrt gleda sa hladnim, prezrivim osmehom. Neimar gradi kolosalno zdanje, slikar nije zavrsio svoju divnu sliku, genije je sastavio gigantske planove, hoce da ih ostvari – i dolazi neocekivana i neumoljiva smrt, i u nistavilo rusi i slavnog na zemlji i sve njegove zamisli.
    Surova smrt se boji jedino pred slugom Hristovim: pobedjena Hristom, ona uvazava jedino sami zivot u Hristu. Cesto nebeski vesnik javlja sluziteljima Istine njihovo skoro preseljenje u vecnost i njihovo blazenstvo. Pripremljeni za smrt samim zivotom, uteseni i svedocenjem savesti i obecan>em odozgo, tiho, sa osmehom na usnama, oni zaspu dugotrajnim smrtnim snom.
    Da li je neko video telo pravednika koje je napustila Dusa? Priblizavanje njemu nije strasno iako njegovo telo zaudara; pri pogrebu njegova zalost rastvorena je nekom nesaznajnom radoscu. Crte lica, ukocene u onaj izraz koji su imale u trenucima izlaska duse, ponekad pocivaju u najdubljem miru, a ponekad u njima svetli radost susreta i celivanja – naravno s andjelima I sa zborovima svetih koji su poslati sa neba po duse pravednika.
    Dodji mi u secanje, smrti moja! Dodji mi gorko, ali potpuno pravedno i korisno secanje! Otrgni me od greha! Pokazi mi put Hristov! Neka od secanja na smrt oslabe moje ruke za svaki besplodni, sujetni, gresni poduhvat.
    Dodji mi u secanje, smrti moja, i pobeci ce od mene ono sto me zarobljava: slavoljublje i slastoljublje. Sklonicu sa moje trpeze raskosna i mirisna jela, skinucu sa sebe bogata odela, obuci cu se u odela placa, za zivota cu oplakati sebe – mrtvaca, odredjenog od rodjenja moga.
    “Tako! Secaj se i oplakuj sam sebe za zivota,” – govori secanje na smrt – “doslo sam da te milosrdno ozalostim, i dovelo sam sa sobom mnostvo misli, za dusu najkorisnijih. Prodaj svoj visak, i novac taj podaj siromasima, unapred posalji na nebo svoja blaga, po zapovesti Spasiteljevoj: ona ce tamo docekati svog vlasnika, uvecavajuci se stostruko. Prolij za sobom vrele suze i vrele molitve. Ko ce te toliko brizno i usrdno pomenuti posle smrti koliko ti sam mozes da pomenes sebe pre smrti? Ne poveravaj spasenje svoje duse drugima kada sam mozes da ucinis to za tebe sustinski neophodno delo! Zasto da juris za propadljivim, kada ce smrt neumitno oduzeti od tebe sve propadljivo? Ona izvrsava ono sto zapoveda svesveti Bog: cim cuje naredbu, ustremi se brzinom munje u izvrsenje. Nece se ona zastideti ni bogatasa, ni velmoze, ni heroja, ni genija, nece postedeti ni mladost, ni lepotu, ni zemaljsku srecu: ona preseljava coveka u vecnost. I ulazi smrcu sluga Boziji u blazenstvo vecnosti, a neprijatelj Boziji u vecne muke.”
    “Secanje na smrt je dar Boziji”[4] – rekli su sveti oci: on se daje onome koji ispunjava zapovesti Hristove sa ciljem da se usavrsi u svetom podvigu pokajanja i spasenja.
    Blagodatnom secanju na smrt prethodi sopstveno staranje oko secanja na smrt. Primoravaj sebe da se cesto secas smrti, ubedjuj sebe u nesumnjivu istinu da ces neizostavno, ne zna se kada, umreti – i pocece da dolazi samo po sebi, da se javlja tvome umu secanje na smrt, duboko i snazno secanje: ono ce ubijati smrtonosnim udarcima sve tvoje gresne poduhvate.
    Tudj je tom daru ljubitelj greha: ni u samom samrtnom casu on ne prestaje da se predaje gresnim ugadjanjima tela, bez imalo secanja na smrt koja stoji pred njim licem u lice. Suprotno ovome, sluga Hristov ce se i u raskosnim odajama setiti groba koji ga ceka, prolice za svojom dusom spasonosne suze. Amin.
  13. Свиђа ми се
    Vizantiona got a reaction from Никола90 in ТРЕБА ЛИ СЕ ПЛАШИТИ СМРТИ?   
    А ево шта нам каже владика Николај  0110_hahaha

  14. Волим
    Vizantiona got a reaction from Чунга Лунга in ТРЕБА ЛИ СЕ ПЛАШИТИ СМРТИ?   
    RAZMIŠLjANjE O SMRTI
    SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
    ASKETSKI OGLEDI
    RAZMIŠLjANjE O SMRTI
    Smrt je sudbina svih ljudi na zemlji, i tu sudbinu niko ne moze da izbegne. Bojimo se smrti, kao najljuceg neprijatelja, gorko oplakujemo one koje je ona ugrabila, a provodimo zivot kao da smrti uopste nema, kao da smo vecni na zemlji.
    O grobe moj, zasto te zaboravljam? Ti me cekas, cekas – ja cu sigurno biti tvoj stanar. Pa zasto te onda zaboravljam, i ponasam se kao da je grob udes samo drugih, nikako ne i moj?
    Greh mi je oduzeo i oduzima mi saznanje i osecanje svake istine: on otima od mene, on brise iz mog misljenja secanje na smrt, na taj dogadjaj, za mene toliko vazan, zaista neizbezan.
    Da bi se secao smrti, covek mora da vodi zivot saobrazno Hristovim zapovestima. Hristove zapovesti ociscuju um i srce, umrtvljavaju ih za svet, ozivljavaju za Hrista: um koji se odrekao zemaljskih strasti pocinje cesto da upravlja pogled ka svom tajanstvenom prelazu u vecnost – ka smrti; ocisceno srce pocinje da je predoseca.
    Um i srce koji su se odrekli sveta streme ka vecnosti. Oni su zavoleli Hrista, i nista ne moze da ugasi njihovu zudnju da stanu pred Hrista, mada i drhte od smrtnog casa dok sozercavaju velicinu Boziju i svoju nistavnost i gresnost. Smrt je za njih ujedno i strasni podvig, i zarko zeljeno izbavljenje iz zemaljskog robovanja.
    Ako nismo sposobni da zelimo smrt zbog nase hladnoce prema Hristu i zbog ljubavi prema propadljivosti, onda cemo barem koristiti secanje na smrt kao gorki lek protiv nase gresnosti, zato sto secanje na smrt – tako sveti oci nazivaju to secanje – cim ga dusa stekne, raskida njeno prijateljstvo sa grehom, sa svim gresnim nasladama.
    “Jedino onaj koji se srodio sa mislju o svom kraju” – rekao je jedan prepodobni otac – “moze da ucini kraj i svojim grehovima.”[1] U svim svojim djelima sjecaj se svog kraja, i nikada neces pogrijesiti.[2]
    Ustaj iz svoje postelje kao da vaskrsavas iz mrtvih; lezi u svoju postelju kao u grob: san je slika smrti, a nocna tama vesnik grobne tame, posle koje ce zasijati svetlost vaskrsenja, radosna za sluge Hristove i strasna za Njegove neprijatelje.
    Gusti oblak, mada sacinjen samo od slabasne pare, zaklanja suncevu svetlost – i telesne naslade, rasejanost, nistavne zemaljske brige zaklanjaju od ociju duse velicanstvenu vecnost.
    Uzalud sija sunce sa cistog neba coveku bez ocinjeg vida – vecnost ne postoji za srce koje poseduje strast prema zemlji, prema onom sto je za nju veliko, za nju slavno, za nju sladosno.
    Smrt je gresnika zla:[3] dolazi im onda kada je uopste ne ocekuju; dolazi im, a oni jos nisu izvrsili nikakvu pripremu ni za nju ni za vecnost cak nisu nalazili nikakvo jasno misljenje ni o jednom ni o drugom. I grabi smrt nespremne gresnike sa lica zemlje, na kojoj su oni jedino ljutili Gospoda, predaje ih zauvek u tamnice pakla.
    Hoces li da se secas smrti? Drzi strogu umerenost u jelu, odevanju, u svim kucnim potrepstinama; pazi da nuzni predmeti ne prelaze u predmete raskosi, poucavaj se u zakonu Bozijem dan i noc, ili po mogucnosti cesto – i setices se smrti. Secanje na nju pratice bujice suza, pokajanje zbog grehova, namera ispravljanja, usrdne i mnoge molitve.
    Koji je covek ostao zauvek da zivi na zemlji? Niko. I ja cu krenuti tragom oceva, praoceva, brace, i svih mojih bliznjih. Moje telo ce se osamiti u mracnom grobu, a sudbinu moje duse pokrice za otale stanovnike zemlje nedokuciva tajanstvenost.
    Zaplakace za mnom rodbina i prijatelji; mozda ce gorko zaplakati, i onda ce zaboraviti. Tako su oplakane i zaboravljene nebrojene hiljade ljudi. A izbrojao ih je i pamti ih sami svesavrseni Bog.
    Cim sam se rodio, cim sam se zaceo, smrt je stavila na mene svoj pecat. “On je moj” – rekla je ona, i odmah pripremila za mene kosu. Od samog pocetka moga postojanja ona zamahuje tom kosom. Svakog trena mogu da postanem zrtva smrti! Mnogo je bilo promasaja, ali pravi zamah i udarac necu izbeci.
    Na covekova zemaljska dela smrt gleda sa hladnim, prezrivim osmehom. Neimar gradi kolosalno zdanje, slikar nije zavrsio svoju divnu sliku, genije je sastavio gigantske planove, hoce da ih ostvari – i dolazi neocekivana i neumoljiva smrt, i u nistavilo rusi i slavnog na zemlji i sve njegove zamisli.
    Surova smrt se boji jedino pred slugom Hristovim: pobedjena Hristom, ona uvazava jedino sami zivot u Hristu. Cesto nebeski vesnik javlja sluziteljima Istine njihovo skoro preseljenje u vecnost i njihovo blazenstvo. Pripremljeni za smrt samim zivotom, uteseni i svedocenjem savesti i obecan>em odozgo, tiho, sa osmehom na usnama, oni zaspu dugotrajnim smrtnim snom.
    Da li je neko video telo pravednika koje je napustila Dusa? Priblizavanje njemu nije strasno iako njegovo telo zaudara; pri pogrebu njegova zalost rastvorena je nekom nesaznajnom radoscu. Crte lica, ukocene u onaj izraz koji su imale u trenucima izlaska duse, ponekad pocivaju u najdubljem miru, a ponekad u njima svetli radost susreta i celivanja – naravno s andjelima I sa zborovima svetih koji su poslati sa neba po duse pravednika.
    Dodji mi u secanje, smrti moja! Dodji mi gorko, ali potpuno pravedno i korisno secanje! Otrgni me od greha! Pokazi mi put Hristov! Neka od secanja na smrt oslabe moje ruke za svaki besplodni, sujetni, gresni poduhvat.
    Dodji mi u secanje, smrti moja, i pobeci ce od mene ono sto me zarobljava: slavoljublje i slastoljublje. Sklonicu sa moje trpeze raskosna i mirisna jela, skinucu sa sebe bogata odela, obuci cu se u odela placa, za zivota cu oplakati sebe – mrtvaca, odredjenog od rodjenja moga.
    “Tako! Secaj se i oplakuj sam sebe za zivota,” – govori secanje na smrt – “doslo sam da te milosrdno ozalostim, i dovelo sam sa sobom mnostvo misli, za dusu najkorisnijih. Prodaj svoj visak, i novac taj podaj siromasima, unapred posalji na nebo svoja blaga, po zapovesti Spasiteljevoj: ona ce tamo docekati svog vlasnika, uvecavajuci se stostruko. Prolij za sobom vrele suze i vrele molitve. Ko ce te toliko brizno i usrdno pomenuti posle smrti koliko ti sam mozes da pomenes sebe pre smrti? Ne poveravaj spasenje svoje duse drugima kada sam mozes da ucinis to za tebe sustinski neophodno delo! Zasto da juris za propadljivim, kada ce smrt neumitno oduzeti od tebe sve propadljivo? Ona izvrsava ono sto zapoveda svesveti Bog: cim cuje naredbu, ustremi se brzinom munje u izvrsenje. Nece se ona zastideti ni bogatasa, ni velmoze, ni heroja, ni genija, nece postedeti ni mladost, ni lepotu, ni zemaljsku srecu: ona preseljava coveka u vecnost. I ulazi smrcu sluga Boziji u blazenstvo vecnosti, a neprijatelj Boziji u vecne muke.”
    “Secanje na smrt je dar Boziji”[4] – rekli su sveti oci: on se daje onome koji ispunjava zapovesti Hristove sa ciljem da se usavrsi u svetom podvigu pokajanja i spasenja.
    Blagodatnom secanju na smrt prethodi sopstveno staranje oko secanja na smrt. Primoravaj sebe da se cesto secas smrti, ubedjuj sebe u nesumnjivu istinu da ces neizostavno, ne zna se kada, umreti – i pocece da dolazi samo po sebi, da se javlja tvome umu secanje na smrt, duboko i snazno secanje: ono ce ubijati smrtonosnim udarcima sve tvoje gresne poduhvate.
    Tudj je tom daru ljubitelj greha: ni u samom samrtnom casu on ne prestaje da se predaje gresnim ugadjanjima tela, bez imalo secanja na smrt koja stoji pred njim licem u lice. Suprotno ovome, sluga Hristov ce se i u raskosnim odajama setiti groba koji ga ceka, prolice za svojom dusom spasonosne suze. Amin.
  15. Волим
    Vizantiona got a reaction from Чунга Лунга in ТРЕБА ЛИ СЕ ПЛАШИТИ СМРТИ?   
    А ево шта нам каже владика Николај  0110_hahaha

  16. Волим
    Vizantiona got a reaction from AnaLaz in Десанка Максимовић   
    Блаженства
    Блажени они што воле
    звезде уместо злата,
    мирно ће напустити земљу,
    смешиће се кад иду
    сенком туђих палата.
    Блажени занесењаци
    што у земљи бораве сна,
    радостима њиним већ нема
    ни броја, ни конца, ни дна.
    Блажени срца чиста,
    ма какву им задали рану,
    махнуће руком само.
    Господа они виде
    пре него што пред њега стану.
    Блажени они што живе
    на земљи од бола свог.
    Између свих јадника
    њих воли највише Бог.
    Блажени разочарани,
    ма шта да им се деси,
    рећи ће свако вече:
    "Земља јеси,
    у земљу ћеш отићи."
               Десанка Максимовић
  17. Волим
    Vizantiona got a reaction from Чунга Лунга in Десанка Максимовић   
    О пореклу
    Ја знам ко сам
    по звону
    што са задужбина немањићких пева,
    по јасности његова гласа,
    по томе што ме од Студенице до Милешева
    прадедови гледају с иконостаса
    и што сваки у руци држи храм.
    Ја имам
    светитеља оца и деда,
    имам светитеља за кума,
    и на небесима
    све Сухој планини од громада
    преко Ситнице до Раса и Хума
    моје лоза влада.
    Ја знам ко сам
    и по мржњи бесомучној
    којом ме злопакосни гоне одвајкада,
    знам по томе колико сам Угру
    пред очима црн
    и по томе колики трн
    у сан Византији моја моћ забада.
    Ја знам ко сам
    и по пријатеља својих господству,
    и по благородности њихова лика
    и слави им копља и штита.
    Са свецима и краљима ја сам у сродству,
    о мом пореклу из књига староставних
    владар на далеком двору
    и летописац у манастиру чита.
                                Десанка Максимовић
  18. Волим
    Vizantiona got a reaction from Чунга Лунга in Десанка Максимовић   
    Вечерња молитва
    На све речи увреда треба се
    смешити тужно и благо.
    Не треба рећи ниједну реч
    прекора, треба се смешити само,
    тужно и благо.
    Слатко се спава на осмеху
    праштања, свака мисао процвета у
    сребрну неземаљску стабљику.
    И рука онога који душе сади
    милује самилосно целе ноћи
    сваки куцањ срца.
                        Десанка Максимовић
  19. Волим
    Vizantiona got a reaction from ines in Св. Петка - преп. муч. Параскева   
  20. Волим
    Vizantiona got a reaction from Sanja Т. in ZIMSKI SPORTOVI   
    Брзо клизање     
    Такмичар у брзом клизању.
    Брзо клизање је спорт у којем је циљ у што краћем времену прећи задану удаљеност клижући на леду. У основној и најраширенијој варијанти овог спорта такмичари се такмиче на кружној стази дужине 400 метара, која може бити у дворани или на отвореном. Постоји и варијанта овог спорта на краћој стази, која се је описана у чланку брзо клизање на кратким стазама (позната и као short track).
    Правила брзог клизања [уреди]
    Брзо клизање се изводи на кружној стази дужине 400 метара, која има две стазе, спољашњу и унутрашњу. Кривине су радијуса 25-26 метара на унутрашњој стази, а ширина сваке стазе је 4-5 метара. Такмиче се истовремено два такмичара, један у унутрашњој и један у спољашњој стази. Клизачи носе на рамену траку чија боја означава стазу у којој је клизач старовао, белу за унутрашњу и црвену за спољашњу стазу. Са обзиром да је унутрашња стаза краћа, такмичари током трке, зависно о дужини стазе, морају више пута заменити стазе у којим клижу, да би се изедначиле удаљености.
    Уобичајене деонице за службена такмичења су 500, 1.000, 1.500, 3.000 (само жене), 5.000 и 10.000 метара (само мушкарци).
    Постоји и екипно такмичење, у којем се такмиче по три клизача из једне екипе, такође у формату две екипе у трци. Екипе клижу само у унутрашњим стазама, а стартују са супротних страна, и то по 8 кругова мушкарци односно 6 кругова жене.
    Такмичења у брзом клизању [уреди]
    Брзо клизање је олимпијски спорт па је био у програму свих Зимских олимпијских игара до сада. Међународна клизачка организација (ИСУ) једна је од најстаријих спортских организација, па организује Светска првенства у брзом клизању још од 1893. године.
    Најуспешнији такмичари долазе из Холандије, која је једна од ретких земаља у којој овај спорт има широку популарност и где су брзи клизачи и клизачице праве спортске звезде.

  21. Волим
    Vizantiona got a reaction from Sanja Т. in ZIMSKI SPORTOVI   
    UMETNICKO KLIZANJE
     
    Umjetničko klizanje je sport u kojem takmicar ili više njih mora klizajuci na ledu izvesti okrete, skokove i druge elemente demonstrirajući spretnost i eleganciju, često uz pratnju muzike.
    Kao sport, umjetničko klizanje potieče još iz 19-tog veka. Glavna organizacija koja upravlja ovim sportom, propisuje pravila i organizuje međunarodna takmicenja je Međunarodna klizačka federacija, ili kraće ISU (od engl. naziva International Skating Union), koja je osnovana 1892. godine
    Osnovne discipline umjetničkog klizanja su:
    pojedinačno (žene i muški)
    sportski parovi
    plesni parovi
    http://www.youtube.com/watch?v=PRebkrcFxXw&feature=related
  22. Волим
    Vizantiona got a reaction from PredragVId in ZIMSKI SPORTOVI   
    Брзо клизање     
    Такмичар у брзом клизању.
    Брзо клизање је спорт у којем је циљ у што краћем времену прећи задану удаљеност клижући на леду. У основној и најраширенијој варијанти овог спорта такмичари се такмиче на кружној стази дужине 400 метара, која може бити у дворани или на отвореном. Постоји и варијанта овог спорта на краћој стази, која се је описана у чланку брзо клизање на кратким стазама (позната и као short track).
    Правила брзог клизања [уреди]
    Брзо клизање се изводи на кружној стази дужине 400 метара, која има две стазе, спољашњу и унутрашњу. Кривине су радијуса 25-26 метара на унутрашњој стази, а ширина сваке стазе је 4-5 метара. Такмиче се истовремено два такмичара, један у унутрашњој и један у спољашњој стази. Клизачи носе на рамену траку чија боја означава стазу у којој је клизач старовао, белу за унутрашњу и црвену за спољашњу стазу. Са обзиром да је унутрашња стаза краћа, такмичари током трке, зависно о дужини стазе, морају више пута заменити стазе у којим клижу, да би се изедначиле удаљености.
    Уобичајене деонице за службена такмичења су 500, 1.000, 1.500, 3.000 (само жене), 5.000 и 10.000 метара (само мушкарци).
    Постоји и екипно такмичење, у којем се такмиче по три клизача из једне екипе, такође у формату две екипе у трци. Екипе клижу само у унутрашњим стазама, а стартују са супротних страна, и то по 8 кругова мушкарци односно 6 кругова жене.
    Такмичења у брзом клизању [уреди]
    Брзо клизање је олимпијски спорт па је био у програму свих Зимских олимпијских игара до сада. Међународна клизачка организација (ИСУ) једна је од најстаријих спортских организација, па организује Светска првенства у брзом клизању још од 1893. године.
    Најуспешнији такмичари долазе из Холандије, која је једна од ретких земаља у којој овај спорт има широку популарност и где су брзи клизачи и клизачице праве спортске звезде.

  23. Волим
    Vizantiona got a reaction from PredragVId in ZIMSKI SPORTOVI   
    UMETNICKO KLIZANJE
     
    Umjetničko klizanje je sport u kojem takmicar ili više njih mora klizajuci na ledu izvesti okrete, skokove i druge elemente demonstrirajući spretnost i eleganciju, često uz pratnju muzike.
    Kao sport, umjetničko klizanje potieče još iz 19-tog veka. Glavna organizacija koja upravlja ovim sportom, propisuje pravila i organizuje međunarodna takmicenja je Međunarodna klizačka federacija, ili kraće ISU (od engl. naziva International Skating Union), koja je osnovana 1892. godine
    Osnovne discipline umjetničkog klizanja su:
    pojedinačno (žene i muški)
    sportski parovi
    plesni parovi
    http://www.youtube.com/watch?v=PRebkrcFxXw&feature=related
  24. Волим
    Vizantiona got a reaction from Ina Ina in Цртани филмови   
    Снежная королева -- Snezhnaya koroleva 1/7
    Prvi od sedam delova mog omiljenog crtanog!!!
  25. Волим
    Vizantiona got a reaction from Пријатељски in Православље у Кореји   
    Северна Кореја
     
    У главном граду комунистички оријентисане Северне Кореје, Пјонгјангу, ове године биће завршена градња прве православне цркве у земљи. Она ће бити посвећена Живоначалној Тројици. Четворица младих Корејаца ових дана завршили су вишегодишње богословско образовање на Московској духовној академији и следи им рукополагање.
    У Северној Кореји није допуштена религија. Председник државе, Ким Чен, који је наследио свог оца Ким Ил Сунга, допустио је да се оснује "Корејски православни комитет" који се брине о изградњи храма и о припреми клира. Као што је наш лист својевремено писао, председник је 2002. године посетио Владивосток. Том приликом је први пут у животу ушао у православни храм и изашао са дубоким утисцима. Тада је одлучио да допусти да у његовој земљи буде саграђена једна црква.
    На крајњем северу корејског полуострва руски мисионари ширили су православље у 18. и 19. веку, поготово уз границу која је недалеко од луке Владивосток. Тада је постојало неколико корејских парохија.
×
×
  • Креирај ново...