Jump to content

Лидија Миленковић

Члан
  • Број садржаја

    6583
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    4

Репутација активности

  1. Волим
    Лидија Миленковић је реаговао/ла на -Владимир- у Убијен Гадафи   
    Да не претерујемо, било је и горих ствари, једино можда није било толико лицемерја. Знало се лепо, Атила је бич Божији и нема шта, нити га је ко звао милосрдним анђелом нити је он нешто посебно марио како га зову.
  2. Волим
    Лидија Миленковић је реаговао/ла на Небитан Лик у Убијен Гадафи   
    Још једна потврда дивљаштва фашисоидне западне демонократије. Јесте ли чули оног зомбија од Клитонове пре неки дан? Хоће, каже, Гадафија заробљеног или мртвог. Овакво силеџијство није забележено ни у средњем веку.
  3. Волим
    Лидија Миленковић је реаговао/ла на Пг у Убијен Гадафи   
    Mорам да се сложим са тобом од ријечи до ријечи!
  4. Волим
    Лидија Миленковић је реаговао/ла на Млађони у Убијен Гадафи   
    Zapravo libija ako se ne varam nikada nije prodavala naftu US-u i zato je su verovatno pobunjenici i podrzani.
    Tako da mu je daleko od njegoseve.
    Cak je i osvanuo clanak: http://articles.cnn....-sales?_s=PM:US
    Mislim da ovo pokazuje kako "sila boga ne moli" jes da nisam za diktatorske rezime ali sam josh manje za strane intervencije u unutrasnju politiku i gradjanske ratove drugih drzava.
  5. Волим
    Лидија Миленковић је реаговао/ла на Небитан Лик у Убијен Гадафи   
    Нема горих ствари од силеџијства увијеног у лицемерје. То је небивало зло у историји људског рода.
  6. Волим
    Лидија Миленковић је реаговао/ла на Grizzly Adams у Животно осигурање   
    Свако ради свој посао да би "остварио лични финансијски интерес". Што се (било које врсте) осигурања тиче ту се ради о "подели ризика". Ми сви уплаћујемо у заједнички фонд да би онима којима се догоди "нежељени догађај" добили помоћ када им је то потребно. У конкретном случају, људи уплаћују осигурање да би у случају превремене смрти њихова породица добила одговарајући износ, јер остаје без прихода који је тај члан породице доносио. Не ради се о "страху од смрти" јер осигурање не може да те спаси смрти, већ се ради о планирању и љубави према породици. Нешто нисам стекао утисак да је Христос био против планирања.
    У суштини је племенита идеја. Не видим зашто би имали примедбе на то...
  7. Волим
    Лидија Миленковић је реаговао/ла на DYNABLASTER у +Irinej: Odricanje od Kosova je strašna cena ulaska u Evropu   
    new age veze nema sa tim, new age oce da fabrikuje to, tj Istinu, i u tome nece nikad uspeti, a to sto ti nazivas smejurijama je isto kao kad bi neki klinac rekao tati da lupa gluposti(osim naravno ako nije "indigo klinac" lol)
    svi ateisti sebe ponizavaju i ogranicavaju
  8. Волим
    Лидија Миленковић је реаговао/ла на w.a.mozart у Da li je grijeh zaljubiti se u svesteno lice ili u svog duhovnika?   
    Deni se sablaznio... ou nou... OU NOU! Znaš kako kažu sveti oci-ne klikći na temu koju nisi spreman da svariš
    u svakom slučaju ako gore od ovoga nisi čuo mogu da ti linkujem par temica za wc joj
    p.s. mislim da je tema postavljena krajnje dobronamerno i iskreno-ajmo da ne projektujemo svoje napade moralnosti na istu .hvala.
  9. Волим
    Лидија Миленковић је реаговао/ла на Andre Williams у Da li je grijeh zaljubiti se u svesteno lice ili u svog duhovnika?   
    Није грех ако си попадија. Заљубити се у свог попу, који је и духовних својих парохијана, је сасвим пожељна ствар.
  10. Волим
    Лидија Миленковић је реаговао/ла у Техничка подршка за сналажење на форуму   
    Одлуком Адмнистрације портала Поуке.орг ступа на снагу правило о потпису члана (позиција испод поруке):
    - потпис не може имати дуже од четири реда
    - за потпис се користи само arial фонт и величина фонта 12 (или мањи)
    - боја фонта може бити само подразумевана
    - рекламне слике и банери су забрањени. Да би поставили слику или банер најпре консултујте Администрацију.
    - линкови ка сајтовима, блоговима, књигама, видео снимцима су забрањени без претходне консултације и дозволе Администрације.
    Молимо вас да убудуће поштујете одлуку јер у супротном ћемо морати да бришемо потписе а у случају поновног постављања да дотичним члановима забрањујемо постављање потписа.
    Примарно треба да буде написана порука на форуму а не да се акценат стави на потпис. Потпис је ту да изрази ваш став по неком питању али најпре се став изражава писањем на форуму. Такође, доживљавали смо непријатности због непромишљених потписа као и рекламирања на сајту без знања Администрације. Овај сајт се издржава из сопствених средстава и ако се већ неко рекламира ред је да се најпре обрати Администрацији и помогне рад сајта а ми ћемо свакако подржати његов пројекат ако нађемо да није на штету Цркве.
    Администрација
  11. Волим
    Лидија Миленковић је реаговао/ла у Ново! Живе Речи Утехе видео предавања и разговори уживо!   
    Предавање оца Младена Шобота, видео
    Лајкујте и ширите даље...
  12. Волим
    Лидија Миленковић је реаговао/ла на Зосима у Кефалица :)   
    Чини ми се да је била слична тема,но свеједно,ово је емисија на тв Авала,где деца одговарају на питања...
    Пази ово... .smesko.

  13. Волим
    Лидија Миленковић је реаговао/ла на Mironosica у Фазе развоја у хришћанском животу: неофитство, занос, разочарење, криза,...па опет...   
    Путеви и грешке почетника у вери



    Јапанска изрека гласи: «Када се у породици радја дете, цела породица учи да говори».
    Парафразирајући ову источну мудрост, може се нажалост рећи: «Када се у породици појави хришћанин, сви његови ближњи постају мученици». Ако сада ове редове чита неко од твојих ближњих, мислим да ће се сложити са мном. Ако их чита један од таквих хришћана онда нећу добити титулу мању од клеветника. Нећу саосећати са првим - мученицима није потребно саосећање, нећу се такође ни оправдавати пред другим (то је потпуно некорисно и чак штавише небезопасно). Просто желим да поделим са вама размишљања, која су ми се накупила током мог «хришћанства».Онима који се чуде због чега сам реч хришћанство ставио под наводнике, рећи ћу да она без наводника приличи светима, и нека ме не окривљују због смиренословља.
    Али пре свега о терминима. Све те духовне болести, о којима ће се ниже говорити, називаће једном речју: «неофитство». Можда је то неправилно - обједињавати болести, које имају различито порекло и ток. Вероватно је то ненаучно. Али мој чланак није научни трактат, већ реакција живог организма на бол.
    У Цркви се формирала традиција, према којој се сматра да је неофит - човек, који није у Цркви десет година већ мање. Али ствар није толико у времену. Тај период се може скратити. Може ли се заобићи? Не знам. Нисам уверен. У крајњој мери, сви моји познаници и ја сам, у првом реду, прошли кроз тај временски период, када смо се некоме чинили тако узвишени и предивни.Предивни, због тога што Господ новокрштени, оцрквољеном човеку, према речима Макарија Великог, даје залог Светог Духа. Али људима који нас окружују у том периоду наше духовне младости, се смркло пред очима од поука, фарисејских молитви и навођења у православље.
    Не може се назвати нормалним човек који изјављује: то су се тобоже старци помолили да немамо телевизију јер она душу оскверњује, ето Остакински торањ је изгорео! То, што су притом три човека жива изгорела очигледно је био резултат њихове благе молитве. Или, например овакав одломак. Жена, која можда није прочитала до краја Нови Завет, али је научила напамет «Добротољубље», оставља малолетну децу, мужа и сву светску сујету и одлази (често по благослову младостарца) да се спасава у неки манастир. Довољно је сетити се недавне хистерије која се развила око шрафираних-кодова. По том питању је објављена поставка Светог Синода. Али одлука Синода за наше православне није указ. Одмах се појачао шапат (он наравно никада није престао) о томе да су наши епископи екуменисти, јеретици, зар се они могу слушати? Та настројења свакојако шире и подржавају такозвани старци по манастирима и у свету.
    Архимандрит Јован Крестјанкин који је познат целом руском православном народу, и кога мислим с пуним правом можемо да назовемо старцем, пише: «Данас ти документи у том виду не представљају опасност за нас. Запамти и разјасни себи вољу Божију: «Сине, дај Ми твоје срце. Не пасош, нити пензијске признанице, нити пореску картицу, већ срце! Сва та смућивања, пометње и настају због тога што нема живе вере у Бога ». Али за неофите је чак ништавно и мишљење таквог човека као што је отац Јован.
    Уопштено говорећи, неофитство постоји од када и Црква. Чак се може рећи - неофитство је старо као свет. Историја нам доноси много чињеница које сведоче о неумерено узбудјеним хришћанима, који чине штету себи и другима. Навешћу свима познат пример.Неки старац је имао ученика, који је страсно желео мучеништво.Узалуд га је старац уразумљивао: «Време мучеништва је прошло, Бог те призива на друге подвиге. Ти само научи да Га разумеш ».Овај није хтео ни да чује. Благослови мучеништво, па како год!Изнудивши благослов од старца, отишао је у пустињу, наишао на сарацена и не издржавши искушење, одрекао се Христа.
    Узбуђеност сама по себи није лоша. Али она може да буде страшна у духовном животу. Задивљујућа ствар! Рекло би се да узбуђеност треба да сведочи о мекоћи човекове душе. Узбуђен човек је по мом мишљењу - велико дете. Свет је за њега задивљујући и пожељан, као поклон, те зато и изазива узбуђење код њега. Али душа неофита је крепка, као гранит и глува, као гроб.
    Енглески писац Честертон рекао је о некоме: «Он је био душевно здрав, јер је знао за невоље».Неофит је душевно болестан, јер не познаје невоље. Он не зна ни за жалост, ни за милост. Тај исти Честертон је на другом месту писао: «Није тешко одредити здраву душу: такав човек има трагедију на срцу и комедију на уму». Код неофита не само да нема трагедије у срцу, већ он нема ни само срце. Он за све случајеве у животу има додатна правила, а за сваку људску бол - прописане истине. Али његова истина убија, а не оживотворава, уводи у росптво, а не чини слободним. Сам неофит је бодар и оптимистичан. Истина, његов оптимизам је на рачун других. Његов оптимизам је људождер. Он је од обреда и закона изградио висок замак и одатле посматра на црве који гмижу.
    Узалуд неофите некад упоређују са фарисејима. Фарисеји то нису заслужили. Ако је веровати светом Јовану Злаотоусту, они су чак способни за покајање. Он управо тако схвата приступање фарисеја Јовану Крститељу. Када су Христу довели жену ухваћену у прељуби, Њега је окруживала маса фарисеја. И знамо да ниједан камен није полетео на несрећницу. Да су Христа окруживали неофити, на жену би се обрушио читав град камења. Фарисеји су знали своје тајне грехе, и Спаситељеве речи су их постиделе.
    Неофити немају греха. Не знам за шта се они сатима кају на исповести. С њихових уста не силазе речи: опростите ми грешној, «ја сам пучина греха». Али када сазнају да неко од њихових ближњих ради нешто што се не поклапа са њиховом благочестивошћу, они се претварају у тог истог дужника, који је спреман некога да угуши за својих сто динара. «Како! Ти држиш пса у кући? Пас је скверна животиња! Ти не смеш да се прићешћујеш!»Свјатијејши Патријарх би знао ко код куће има не само једну, већ две животиње, те да не сме да се причешћује! «Ти си непрестано болестан, очигледно имаш много грехова. Треба да се покајеш! »Ја сам потпуно спреман да претпоставим да они нису читали Књигу о Јову, нити су чули за Јовове пријатеље. Али требало би да знају о руским православним светитељима који су били болесни цео живот и од слабости нису могли да померају руку. По њиховој логици, Амвросије Оптински и Игњатије Брјанчанинов су најозлоглашенији грешници. Свети Јован Златоуст у првој беседи о статуама наводи осам разлога, због који хришћани болују. Не би било лоше упознати се са њима.
    Какво год давно пријатељство да вас повезује са неофитом, ако је само неофит уопште способан за пријатељство, све се руши у једном трену, када он сазна нешто о вама. То може да буде нешто пријатно. Од ношења хаљина са отвореним раменима до гледања телевизора. Тада ваше пријатељство већ ништа неће спасти.
    Да ли неки грех може да проведе неофита ка осећању покајања?
    Лично искуство општења са људима такве врсте показује да чак упадајући у отворене, грубе грехе, као што је блуд, човек са сличним настројењем душе на неки непостижни начин умудрава се да напусти право да осуђује друге и чак има и Исусову молитву која тече сама од себе . Такав човек је бодар и весео.
    У првим данима свога хришћанства он поседује благочестиви сленг, као «Ангела за трпезом!» Или «Спаси Господе!». Сећам се једне девојке која је за столом замолила суседа: «Благословите чајник!» После много година сам чуо фразу, која би могла да буде одличан одговор њој: «Благосиља се и освећује овај чајник!»
    Неофит је заљубљен у себе. Он обожава своју праведност. Да, да, он зна вољу Божију! То су свети смиривали своје тело, да би се пробудио дух, и умањивали своју вољу, да би познали вољу Божију.За неофита је све много једноставније. Воља Божија је то што он ради. Он никада неће рећи: опрости, много сам те збунио због своје непажње. Не - то је била воља Божија да се ја успавам, и зато нисам успешан, зато сам закаснио на пословни састанак, и зато ја никако не могу да ти помогнем. Човека, кога су притом оставили у невољи, мисли да га је Бог оставио. Није потребно много вере да би се схватило да те није оставио Бог, већ равнодушни неофит. Сви други за неофита (ако они нису свештеници) - су бића ниже сорте.А ако тај неко други није хришћанин, то онда уопште није ни човек, већ нека прљавштина.
    Сећам се приче из Патерика о томе, како је једном Макарије Велики ишао са учеником пустињом. Ученик је престигао Макарија, и срео је жреца из локалног паганског храма са везом сувог грања на леђима.У учениковој глави је све било у најбољем реду, и зато се он обратио жрецу сходно томе: «Куда идеш демоне?» - Због чега је и био снажно претучен. Када се пристигли Макарије учтиво поздравио са Жречем, овај се зачуђено упитао: «Због чега си ме ти будући хришћанин, поздравио? Овуда је пре тебе прошао још један човек, такође хришћанин. Он је почео да ми се руга, и ја сам га претукао на смрт ». «Ја видим да си ти добар човек и добро се трудиш, само не знаш ради чега то радиш», - одговорио је Макарије Велики. После ових речи жрец се крстио и постао хришћанин. Али у животу нажалост чешће наилазимо на ученике, него на Макарија.
    Када човек веома добро зна нешто да ради, њему је лако да се погорди. Чак и када човек просто много зна, он није увек слободан од греха преузношење. Али то је и задивљујуће, што неофит просто поражава својом неписменошћу. Да и због чега нешто знати - свештеници ће и тако рећи све што је потребно. «Ми смо без нашег оца као слепи мачићи», -. каже неофит и потпуно је тиме задовољан.
    Као што сам већ рекао, неофит воли да игра на послушање.Монашким књигама о послушању затрпане су све црквене продавнице. Понешен својим брзим успесима у црквеном животу хришћанин жели да узлети «ванредне области». Нахранивши се сличном литературом, коју у прошлости у манастирима старац-духовник није давао сваком монаху, подвижник се прихвата посла да уреди свој сопствени Атон.
    Намесник једног од манастира, тада игуман, отац Н, је једном приметио како је код младе деце-послушника почео да се покреће кров због читања «Добротољубља». И тада им је посаветовао да читају нешто друго. Тога дана му је позната сликарка-полиграфист поклонила свој последњи рад: илустрације за «Вини-Пу». «Ево, прочитајте ово». Деца су се забезекнула. «И до ког места да читамо?» - Упитали су мислећи да је лутрија. «До хватања Слонопотама. То је сасвим довољно ». Средство се показало тачним - кров се вратио на место. У датом случају послушање је одиграло своју добру улогу. Али нису сви духовници. Нажалост, ни дуга бела брада, ни године пребивања у Цркви нису гаранција духовне безопасности. Али то је тема за посебан разговор.
    Црквене болести су тешке. Људи, који од њих болују, доносе много невоља људима који их окружују, и у првом реду својим ближњима.Људима, далеким од Цркве, они отежавају пут ка њој. Човек, који се искрено интересује за религиозни живот, угледавши таквог човека, по њему ће извести закључак о целој Цркви. Наравно, њему дуго може да се објашањава (то веома уверљиво ради ђакон Андреј Курајев), како се не сме судити о музици по поп шлагерима, а о иконописа према стриповима, тако и о хришћанству треба да судимо по хришћанским светитељима, а не по првом парохијану когасмо срели. Може му се говорити о томе да је историја Цркве лепа само у лошим књигама, а да је у животу све много сложеније. Или напротив једноставније. Али има таквих сусрета са узбуђеним хришћанским пионирима, од којих ране не зарастају брзо. Један познати сликар је причао како је дванаест година недалеко од своје куће сликао цркву. Благочестиве «бабушке» су поцепале његову скицу и грубо га избациле из црквене порте. Следећи пут је мој пријатељ дошао у цркву тек после пет година - толико је био велики његов страх. Али, слава Богу, страх је прошао. А колико људи, који се суоче са душевном окорелошћу Православних хришћана, одлазе код баптиста, јеховиста, богородичника. Или просто изводе закључак да је хришћанство, као и све остале религије, - једно мрачњаштво. Ја не желим да читалац стекне сличан осећај на основу мојег члана. Да, понављам, црквене болести су тешке. Али вероватно сви треба да их преболе.
    Знам један град, где је захваљујући тамошњем свештенику веома здрава духовна клима. Човек прележи неофитску болест у веома благом облику и брзо оздрави. Да ли је то добро или лоше? Не мислим да је то веома добро. Хришћанин тамо личи на антарктичког пингвина, који нема имунитет, пошто на Антарктику нема вируса.Шта ће бити са тим човеком, када се он суочи са неофитством (а не може да се не суочи) у свој његовој велелепност? Хришћанин, који је одрастао у топлим условима је неотпоран на мраз. Важно је проћи кроз неофитство али се не задржавати на њему.
    Честертон даје светоотачки опис праведника: праведник је строг према себи и снисходљив према другима. Ми то не можемо увек да схватимо у време духовне младости. И зато је неофитство са стране мало привлачно. Али сви треба да га преболимо. И од њега се не може побећи.
    То је у прошлим вековима у неком смислу било једноставније.Црквено Предање, живо и активно, ограђивало је човека од излишног ригоризма. Усхићеност, у највећој мери, није прелазила у секташтво, а благочестивости - у фанатизам. Али у нашој трагичној историји се десило тако да је танак мицелијум Црквеног Предања после револуције био прекинут. Нити, које су чудом сачуване, обнављају се веома споро и са тешкоћама.
    преведено са руског Р.М.
    izvor:Manastir Glogovac
  14. Волим
    Лидија Миленковић је реаговао/ла на зеленизуб у Лого "Живе Речи Утехе"   
    Ја нацрт'о себи тај "лого", 'нако глобалнозлаћан све се леска, па 'тео да га метнем за аватар...

    ... пос' ту видим нешта ми шкљоца на профилу. И ето сад.
  15. Волим
    Лидија Миленковић је реаговао/ла у Поставите питање свештенику   
    Мислим да си одговор добио од једног члана и админа форума. Наравно да треба да славиш и слава подразумева да одеш у Литургију и да се припремиш за њу и причестиш. Такође, моја препорука је да даш име Твоје мајке свештенику да је помене на Проскомидији- Тако ћеш бити иконијски и реално заједно са својом мајком јер наш Бог није Бог мртвих него Бог живих.
    Дакле, слободно слави и треба да славиш јер слава није само јело и пиће већ најпре литургијска прослава светитеља.
  16. Волим
    Лидија Миленковић је реаговао/ла на Оља у Руска духовна реч   
    Тако је испало

    Још увек се молим за његово здравље премда скоро засигурно знам да је умро. Па ипак. Понекад ми се чини да ћу негде у црквеној порти поново видети његов необријани лик и да ћемо ићи улицом и разговарати о животу, а пред растанак ћемо се чврсто загрлити… И осетићу да је за њега то јако важно: да зна да у животу још увек има брата…
    Заувек ће остати загонетка за мене. Не само зато што је сваки човек загонетка, већ зато што је свим својим животом на питање: „Какав човек треба да буде?“ одговорио: „Ништа није тако једноставно као што изгледа… уопште није тако.“
    Упознали смо се пре седам година. Замолио ме је за новац, као што је обичај, дао сам му нешто, распричали смо се… Тада још увек није остављао утисак „изгубљеног“. Па, обичан мушкарац, неуспешан, живот га је шибао… Зар је мало таквих? Стално се као нечег најсрећнијег и најсветлијег сећао свог живота у Кујбишеву са женом, у сопственој кући. А унаоколо су тамо шуме… лепота… благословени крај… С јесени је са женом ишао по планинама, пели су се на плато, скупљали лешнике, дрењине… кад би се попели лежали су на трави лицем окренути ка небу… То је живело у њему као најбоље, као сећање на истински живот.
    Више никад нећу сазнати шта се тамо заправо десило, али по његовим речима, жена је отишла на локалну пијачицу и тамо ју је неко увредио, вратила се кући у сузама, Коља је отишао и средио онога ко ју је увредио. Тако је доспео у затвор на пет година. А кад је ослобођен испоставило се да је жена продала кућу и отпутовала у непознатом правцу. И он је постао човек без одређеног места становања. Личну карту је изгубио негде у неком бирцузу…
    Спријатељили смо се.
    Стално се сећао како је пре затвора радио као чувар – с правом ношења оружја, што је између осталог, морало сведочити о степену поверења које је уживао… Врло одговоран човек… Једино што је у мени због њега изазивало нелагодност било је то што је све време тражио новац. И ствар уопште није била у новцу, већ у томе што мушкарац нормалног изгледа, рекло би се још у снази – нека је и без личне карте… али још у снази – стално тражи новац. Некако ми је било тешко због њега, као да сам себе не поштује и као да не види какав је заиста и какав може да буде. Па, добро… Тада још увек нисам знао за његову слабост и једном сам му дао нешто пара да напокон реши питање личне карте…
    Коља је нестао… А кад се појавио две недеље касније, био је што би се рекло, пијан као летва и седео је испред мојих врата на улазу, на степеницама, плакао је, сажаљевајући себе и молећи за опроштај. И било ми га је жао… стварно, без гадљиве снисходљивости… људски…
    Затим се обријао, ошишао, нашао је негде нову кошуљу и поново се појавио у нормалном, пристојном и бодром обличју… И поново смо разговарали после службе, ишли смо улицом, причајући о вери, о музици, о природи, сањарећи о томе како ћемо једном заједно отићи у планине. И он би живнуо, обећао је да ће ме провести драгим стазама, да ће ми показати дивна места…
    Међутим, ништа се није мењало у његовом животу. Месеци су се сливали у године, а он је исто тако остајао скитница и управо то ми није било јасно, било ми је чудно… неко необјашњиво шлајфовање: дан за даном, месец за месецом. Па да, мислио сам, тешко је, чак је врло тешко усамљеном бескућнику у животу, па још без докумената. Али не може се десити да Господ не помогне! Потребно је само јако пожелети и уложити макар мрвицу усрдности и упорности у добром делу. Вероватно може да издејствује да добије документа… да нађе посао, неки смештај… Макар да не гладује и да се не смрзава зими по хаусторима. То је мучно, тешко, неиздрживо преко сваке мере!... Никако нисам могао да схватим логику… И до данашњег дана нисам схватио. Зар је човеку лакше да пати, да се мучи од хладноће, од глади, сиромаштва, понижења… него да се пробија, чак и кроз буру неуспеха, али с молитвом, уз Божију помоћ, ка достојанственом људском животу?...
    Нећемо сад философирати о релативности овог појмова – „људски живот“… о томе да и сиромашни скитница може бити човек, а имућни „господин“ – скот… све је то тако, али постоје неки средњестатистички оквири „нормалности“, чак и ако је у питању спољашња, у којој је лакше, ако хоћете – „згодније“ остати човек… Јер, да буде добар, богољубив и поштен, па још и трезан, на студени, напољу, без хране и топле одеће… да остане човек у таквим условима може само јуродив – у потпуном и највишем смислу ове речи. Али обичном „просечном“ човеку су за очување свог људског лика – и спољашњег, па и моралног – потребни извесни морални услови. Зато и не могу да схватим: зар је лакше подносити све страхоте бескућничког живота него уложити напор и остварити нормалан живот, ма како да се односимо према овој речи?!
    И ето, испоставља се да одговор није очигледан. Разумете: одговор није очигледан – ево шта је главно што сам открио… И то је главна загонетка коју ми је поставио Коља. Испоставља се да има људи за које су неиздрживе муке, и сузе, и бол, и понижење… улица, прљавштина и сиромаштво – све то чему они у коначном дају предност у односу на наш „нормалан“ живот. Разумете, не принудно, већ управо у дубини срца томе дају предност! Ето, то никако не могу да схватим. И то је за мене остало тајна. Они ће се смрзавати, ампутираће им смрзнуте прсте, плакаће и жалиће се на судбину, пиће на крају крајева… али неће почети да раде, како би макар нешто променили у својој судбини, и неће примити – управо свесно неће примити – вашу помоћ. Наравно, немам у виду новац, већ само усмерење на достојанствен, „људски“ живот… Они неће хтети, неће ништа мењати у својој судбини, чак и уколико им се укаже таква прилика. Можда је то тема за дисертацију, за проучавање психолошке појаве…
    Чак мислим да ако би се нашла гомила новца и такав човек извадио из блата, кад би се опрао, обукао и обуо, кад би му био дат посао, кад би се за њега нашла паметница-жена, кад би се обавила терапија рехабилитације и ко зна још чега, већина њих ће се свеједно вратити у пређашње стање и управо због тога што… ето, не знам како то да назовем! Као да је у њих инсталиран неки програм за аутодеструкцију – и не обавезно духовну, моралну, зато што међу њима, чак и ако их нема много, ипак има оних који верују и у Бога, и долазе у храм на службу, и исповедају се, и причешћују се – али управо у смислу свакодневног живота овим људима је својствена нека непојамна ентропија. Унутрашња дубока потреба за патњом. И не знам како то да објасним!
    Коља је веровао у Бога, темељно је познавао основе православне вере и често је постављао озбиљна питања о духовном животу. Уопште, он није био прост човек, много тога је схватао дубоко и правилно, трудио се да свесно живи хришћански… и исповедао се искрено, од свег срца… У њему ме је привлачило и то што је био оно што се назива „добар момак“. Схватате, није постао озлојеђен због свих животних перипетија. Односно, бивао је оштар у размишљањима, понекад би се разгневио, али је то увек био управо порив, експлозија, али је главна позадина било братољубље и незлобивост. Он је био добар човек… да, лукав, понекад… мало више, у неким приликама… али је свеједно био добар у својој основи, а мислим да је то веома важно.
    Једном приликом је моја жена изашла из храма после вечерње службе и изненада се сетила да код куће нема хлеба. Коља се као обично, врзмао код капије. „Кољице, дај ми за хлеб!“ – нашалила се жена. Коља је истресао из џепа све што је у њему било и пружио је жени…
    Да, дешавало се да пије данима, и ова опијања су била страшна… кад се појављивао после њих једва да је личио на човека: био је страшан, поднадувен, црн, прљав, као да га је поплава избацила… Ипак се Коља ретко опијао данима, отприлике једном у пола године, а остало време… Зашто у остало време није предузимао кораке да се избави из своје бедне ситуације? Нарочито сам му лети стално говорио: „Коља, види: сад је лето, топло је… Хајде, покрени се, учини нешто… Документа, не знам… Иди у извршни комитет, куцај, објашњавај, моли, тражи… па ти си човек… не могу, не смеју просто тек тако да те избришу из живота, једино ако ти сам то не дозволиш… Па, не могу ја да те водим за руку као дечака, стварно! Кад будеш имао документа – тражи посао, као стражар, да до зиме нађеш неко уточиште, кров над главом и да имаш копејку за храну… зар ти је много потребно? Па радио си као чувар… добро, осуђиван си, али верујем, знам да ће Господ сигурно помоћи, само учини нешто, покрени се, моли, тражи…“
    Крајем децембра, кад су две недеље били изузетно јаки мразеви, неко га је покупио на улици и довезао у болницу. Морали су да му исеку прсте на ногама и Николај је постао инвалид. Али је зато два месеца живео у топлом и у релативном комфору. Обилазио сам га понекад, доносио сам му намирнице, давао новац, истина, више не њему, него чистачицама… Два месеца касније ме је назвао и рекао: „На излазу сам са стварима, терају ме.“ Дошао сам, позвала ме је шефовица одељења и објаснила да Кољу истерују због кршења болничког режима, због пијанства, због псовања медицинског персонала…
    Шефовица је с болом рекла: „Схватите, не могу да га оставим. Видели сте: за такве имамо велику собу и никога не истерујемо напоље тек тако. Али, ако човек почиње да заподева кавгу, не могу то да оставим, јер ће се цела соба узнемирити, разумете, у том погледу не смем бити блага.“ Сложио сам се… То је био један од најтежих дана. Нисам могао да поведем Кољу својој кући: жена, деца и ја смо изнајмљивали стан, а ни жена ми не би дозволила да га примим у кућу. Узео сам такси и почео да га возим по смрзнутом граду у којем је ветар носио снежну кашу од ЛТП до нарколошког диспанзера. Нигде нису хтели да га приме. Тог дана је требало да служим вечерњу и до службе је остало врло мало. На крају сам га одвезао на крај града у Центар за евиденцију и социјалну заштиту бескућних грађана. Попео сам се горе. Лекара ни болничара није било, „главни“ је остао штићеник. Почео сам да га молим да прими Кољу, главни је оштро одбио, ја сам почео да захтевам, он да одговара грубо, разговарамо повишеним тоном – све је узалудно. Силазим узнемирен низ степенице и видим како Коља на клупици потеже из сакривене пљоске. Нисам издржао. Оставио сам га у предворју ове установе и отишао сам на службу на коју сам једва стигао… Било ми је тешко…
    Било је ту још много тога. Онда бисмо Коља и ја поново „мирили“… ја сам га исповедао, причешћивао у одељењу болнице где је примљен на неколико месеци и где су му се зацељивали патрљци.
    На крају је код Коље откривен рак вилице… Запањио се, храмајућим старачким ходом је долазио у храм, исто тако је молио за копејку, али то више није био мушкарац, већ инвалид, којег је живот потпуно згазио, старац који тавори чекајући смрт, иако је тек напунио педесет. Схватао сам да одлази и маштао сам само о једном: да га исповедим и причестим пред смрт и да га достојно, људски сахраним. Чак сам записао и његове податке – податке човека, који наводно ни не постоји.
    Међутим, Коља је отишао из живота као загонетка, оставивши ме у недоумици. Била је цича зима, влажна, ноћу је био мраз и стална туробна бљузгавица дању. Већ сам схватао да Коља умире и желео сам да му макар ови последњи дани протекну у људским условима. Добри људи су се договорили са шефом обласног онколошког диспанзера, пристали су да приме Кољу бесплатно у хоспис. То је била велика срећа у његовој очајној ситуацији. Више није могао да пијанчи, дао сам му новац и рекао гледајући га право у очи: „Коља, чекам те сутра у осам сати код болнице. Све што је потребно јесте да дођеш и бићеш у топлом, у чистоћи, под присмотром, сит и обучен. Само дођи…“
    Следећег дана сам у договорено време чекао сат и по времена. Коља није дошао… Док је истовремено скоро сигурно морао онако болестан и беспомоћан да ноћи ко зна где у промрзлом граду.
    Срео сам га неколико дана касније.
    Више уопште није био свестан, али је реаговао адекватно. И ипак није умео, није могао да ми објасни зашто није дошао, само ми је одговорио лагано, једва покрећући језик: „Па, тако је испало…“ и скренуо је поглед.
    Схватио сам само једно: није дошао зато што није хтео. И опет сам се телефоном договорио с људима и опет сам за сутрадан заказао састанак с Кољом. Заказао сам састанак зато што никако нисам могао просто да га узмем и доведем, већ је требало управо да се сретнемо ујутру кад начелник болнице још није заузет и кад може да изда одговарајуће налоге.
    И поново сам чекао пола сата. И Коља поново није дошао.
    Више га нисам видео.
    Највероватније, тачније – чак је очигледно да није преживео ову зиму и тужно ми је да мислим да је лежао негде у некој прљавој мртвачници као безимено тело неколико дана, а да је онда у некој кеси бачен у државну јаму с таблицом испод броја – и то је све. Тужно… И заувек је за мене остало тајна зашто није хтео макар да умре људски. И знате, шта ћу рећи… Мислим да одговор на ово питање уопште није тако једноставан. Уопште није једноставан… Није једноставнији од објашњења шта је људска душа…
    Имао је усвојеног сина којег су он и жена васпитавали у најсветлијим годинама свог живота, тамо у Кујбишеву. Испоставило се да је дечак чист, осетљив на веру, отишао је на Кавказ и настанио се у Ново-Атонском манастиру. Коља је волео свог пасторка, сећао га се, радовао се због њега и стално је маштао о томе да се виде… Није било прилике. Међутим, у самој овој тежњи према светости, према чистоти, без обзира на сву окорелу прљавштину и лаж свакодневице, помаљала се сва Кољина „Лазарева“ душа. И како човек да зна, можда ће због ових неиздрживих страдања, због смртне муке, због вере коју је сачувао до краја овај „ништавни“ човек бити заступник за нас, „мудре и разумне“ пред Богом? Како човек да зна…

    Свештеник Димитриjе Шишкин

    Православље.ру
  17. Волим
    Лидија Миленковић је реаговао/ла на Жељко у Шта је то тако страшно урадио Александар Конузин?   
    Е ово је класична сервилност српска, неко те бомбардира а ти му љубиш руку.
  18. Волим
    Лидија Миленковић је реаговао/ла на Жељко у Шта је то тако страшно урадио Александар Конузин?   
    Ово је добро питање.
    Наиме пита мене један лик у цркви којој ја струји припадам руској или грчкој , пошто ме је чуо да певам византију а зна да певам и српско појање што се данас популарно зове "по мокрањцу" .
    То ме мало збунило размишљам шта му то значи, кажем му да припадам српској струји у српској цркви .
    Вели ми лик да та струја не постоји.
    Е па реко ако до сад није постојала од сад постоји.
    Иначе су Срби склони таквим појавама , сад су једни западњаци други источњаци, али није то тако од јуче, мислим ако реално сагледамо ствари тога је било и за времена св.Саве па је Сава запуцо у Јерусалим и прескочио и Франке и Византинце.
    Мислим у оно време је тај његов одлазак на извор Цркве имао то да значи да Срби не постају Грци кад већ нису прихватили понуду са запада да уђу у ондашњи НАТО пакт са Ватиканом. Већ да Срби иду на извор вере Христове и оданде ће да црпе своје духовне корене. Мислим знам да су данашњи богословчићи гадљиви на политику али да се не лажемо политика прати Цркву од почетка , још од фарисеја и садукеја коју су замислите били странке .
    Мислим не знам шта ти то значи етнички националиста и какав смисао има та кованица , ајде буди добар па објасни шта би то могло бити и како се то може бити националиста не етнички.
    Друго ја сам ти националиста и Хришћанин и не мрзим никога нити ниподаштавам иједну нацију на свету.
    Ценим Шиптаре и Хрвате ( муслимана изБосне ми је искрено жао јер су награисали вољом бабе Алије и то потпуно беспотребно) и увек сам спреман да укажем на то да су нас рецимо они сада победили истина уз немалу помоћ својих западних савезника али Боже наш шта да се ради , ко је нама крив што смо се триповали да ће атеистички комунизам на челу са Миром Марковић ипак победити западне силе.Тако да признајем квалитете и код других нација, рецимо да смо ми Срби толико сложни као Шиптари ђе би нам биЈо крај или рецимо да смо толико привржени Цркви као Хрвати ђе би нам био крај.
    Треба бити реалан и сагледати све народе онакве какви јесу.
    Што се тиче Руса , причај ти шта хоћеш али није било тако давно када су Руси прошли овуда терајући нацисте из Југославије , да смо чекали Енглезе , усташке кланице би радиле и после пада Берлина.
    Иначе Руских добровољаца у Српским ратовима је било толико много да је заиста безобразно причати о некаквом руском интересу у помагању Србима то може само историјски непоткован да говори или отворено злонамеран, знамо да је у Српско – турском рату 1875. године учествовало око 20.000 добровољаца из Русије, од чега је било 1000 официра , свега 5000 се вратило живих у Русију.Да не набрајам остале ратове који су се касније десили , ако су то мушмуле пријатељу ја их онда поклањам теби а ти нисам сигуран да би дао живот свој за Русију.
    Што се тиче лапота опет једно злонамерно подметање ( питам се уопште шта покушаваш овде на форуму ) лапот је традиција староседелаца балкана и то не свих него делимично која се пренела и на Словенске и несловенске народе балкана тако је рецимо лапот много присутнију код Шиптара и то тренутну баш на Косову иако су ето "просперирали својом неовисношћу" него што је то било у претходном периоду ( за време злог Слобе и друга Тите) . Наравно да као и сви други обичаји на жалост нашу српску и овај обичај се у неким крајевима одомаћио и код нас али не у целокупном националном корпусу и не свугде , већ углавном у оним рубним крајевима где Срби долазе у додир са тим другим прастановништвом балкана, међутим ни друге нације балкана нису поштећене овог хтонског обичаја има га и код Рвата и код Црногорица и шире , а има га и у другим крајевима света.
    То што је Србин пољубио руку Русу Конузину није никаква српска сервилност, то је израз презира према сопственим властима и поштовања према великој мајци Русији од које нам је увек долазило спасење, хтели ми то да признамо или не. Што не значи да сад сви џутуре треба да постанемо Руси , напротив Руси треба да се врате својим коренима и постану Срби !
  19. Волим
    Лидија Миленковић је реаговао/ла у Мајка   
    МАЈКА


    Шта је мајка?
    То је биће најсличније Богу. Такво питање задао сам ја самом себи и такав одговор дао приликом једног незаборавног догађаја.
    Био сам као ђак присутан стрељању једног разбојника. Убио човека и жену, кућу им похарао па запалио. Осуђен на смрт и везан за колац, над ископаном раком. И жандарми с пушкама чекали су команду да стрељају. У том се појави једна жена, па кршећи руке поче преклињати: Господо, господо моја, немојте га убијати. Ви не знате колико је он добар био. На зло је наведен. Учинио је једно недело. Али ја знам много његових добрих дела. Ако не верујете мени, његовој несрећној мајци, питајте комшије, они ће посведочити. Јајој, не убијајте њега, убијте мене!
    Овај догађај упечатио се дубоко у моју душу, и до данас није се изгладио. Кад сам доцније учио у богословији, како је Христос дошао у свет да умре за грешнике и спасе грешнике, ја сам се увек сећао оне мајке.
    Зашто је Христос дао Себе распети за грешнике? Зато што је у сваком грешнику видео неко добро и у најпропалијем сину свом и у најпрљавијој ћерки својој.
    Ај, браћо моја, поштујмо мајке, и своје и туђе. Јер свака је мајка по природи као мајка слична Христу Спаситељу, тим пре мајка хришћанка. Страдања матера за децу своју, телесна и душевна, заиста су слична страдањима Христовим за сав род људски. И тешко да можемо схватити љубав Христову према људима ако не познајемо љубав материнску, којој је она најсличнија. Поклонимо се зато у данашњи дан материнству, јер је свето, и свима матерама, а нарочито правим хришћанским матерама, јер су слика љубави Божије.
    Свети Николај Охридски и Жички, РЕЧНИК ВЕЧНОГА ЖИВОТА

    извор : манастир Клисина
  20. Волим
    Лидија Миленковић је реаговао/ла на DYNABLASTER у " Фирма је у питању "   
    nisu one, nego roditelji tj nevaspitanjei
    ti roditelji su imali "srece" sto ja nisam gazda firme, jer firmi ne bi bilo nista nego bi dobili bumerang
  21. Волим
    Лидија Миленковић је реаговао/ла на Јаков. у " Фирма је у питању "   
    Možda. Ako bi opstanak firme bio ugrožen, da. otupustio bih radnika odanog.
    Nekad se mora birati između dva zla.
    Ako ta firma donosi hleb drugim ljudima, onda žrtvovanje jednog je manje zlo.
    Pričam na pamet...
    teške su to stvari za nekog ko je pošten i častoljubiv, ali direktori firmi obično nisu takvi, pa će otpustiti bez ikakvog razmišljanja.
    (Opet neka moja predubeđenja)
  22. Волим
    Лидија Миленковић је реаговао/ла на Александрида у " Фирма је у питању "   
    Ja ne bih,nikada i nizašta.
  23. Волим
    Лидија Миленковић је реаговао/ла на GeniusAtWork у " Фирма је у питању "   
    Ne. Nikada.
  24. Волим
    Лидија Миленковић got a reaction from Давидова in ЖРУ-овци пишу за децу-ПЕСМИЦЕ   
    ISKUSENJE
        Najteze mi pada,
        Boze,mi oprosti,
        kad razanj se vrti,
        a mora da se posti.
        Na stolu sve je posno,
        jer danas je dan Badnji.
        Za onaj hrskavi repic
        dao bih kliker zadnji.
        Trudim se da ne gledam,
        da ne obracam paznju,
        al' tako zanosno mirise
        ono prase na raznju.
        Kozica cvrci li cvrci
        dok je prelivaju pivom iz boce,
        uh,kako bih smaz'o
        bar zalogaj hleba i moce.
        Ne ljuti se,Boze,
        sto istinu kazem.
        Uvek su me ucili
        da ne smem da lazem.
        I OPROSTI MI,
        kad te iskreno molim.
        ja postiti zelim,
        al pecenje volim.
  25. Волим
    Лидија Миленковић got a reaction from Andre Williams in Потребна ми је ваша молитвена подршка...   
    Господе, слава и хвала Теби што си нашег брата Ивана и његову жену благословио још једним чедом, а њиховог старијег сина братом.
    Иване, честитам, нека ти је са срећом принова, и чекамо нов аватар (са два брката момка).

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...