Jump to content

Лидија Миленковић

Члан
  • Content Count

    6583
  • Joined

  • Last visited

  • Days Won

    4

Reputation Activity

  1. Волим
    Лидија Миленковић reacted to Логос for a Странице, Не наседајте   
    Од како је прошло синоћно светогорско бденије Светом Харалампију за поштеду од светске пандемије, друштвеним мрежама су почеле да круже разне "поруке светогораца". 

    Поред ових, и њима сличних порука, кружи и аудио запис тобожњег светогорског пустињака али наравно без помињања његовог имена или монашке насеобине у којој се подвизава. У позадини снимка се чује киша, која заиста данима пада на Светој Гори, глас је млађег човека а не неког старца што би поједине додатно поколебало.
    Да не би остајала смутња анализираћу горње поруке у најкраћим цртама:
    Када се каже "Благослов Свете Горе је такав..." то пдоразумева званично саопштење Свештене Општине као административне управе Свете Горе. Тога у овом случају није било! Свештена Општина је саопштила да ће бити бденије у свим манастирима и Протату, да је примила са жаљењем вест да су престала богослужења у многим православним храмовима. Ако је пак у питању благослов неког манастира, зашто није речено име ког?

    Коме се јавила Мајка Божија? Коме је то открила? Данас сам се чуо са пар монаха из три светогорска манастира и једним келиотом, нико од њих није чуо ништа о овоме.

    Параклесис је уствари Молебан Богородици тј на грчком параклиси. Синоћ на Светој Гори није служен молебан Богородици већ бденије Св. Харалампију.

    Икона Тхеотокос је ваљда поменута да звучи озбиљније и светогорскије, претпостављам да је икона икона а Тхеотокос на српском значи Богородица.

    Монах на врху Свете Горе. На "врху" Свете Горе је Прот, али не мисле сигурно на њега. А на врху Атоса као врху Свете Горе нема монаха.

    Коптска Православна Црква је монофизитска, дакле иако у имену има реч православна она је ипак јеретичка те као таква нема на Светој Гори своје монахе.

    У дане смутње и страха што од вируса, што од опречних саопштења и ставова које слушамо свакодневно, молимо све православне хришћане да не наседају на памфлете и секташима својствене радње "уради ово и заштити се...пошаљи на десет адреса и спаси себе и своје... и сл". Сетимо се Господњих речи "Пазите да вас ко не превари. Јер ће многи доћи у моје име говорећи: Ја сам, и многе ће преварити"(Мк 13:5,6).
    Погрешно је тражити актера пандемије у другима, оптуживати државе или појединце. Много је боље и душекорисније потражити узрок у себи. Изгубили смо смисао живота. Грех сматрамо врлином, а врлинама се смејемо и њих се стидимо. Да грех препознајемо и признајемо за грех, онда бисмо имали и покајање. Борили бисмо се са страстима, са грехом, покајањем би изашли на пут на коме нас и даље чека једини Човекољубац који је Пут, Истина и Живот.
    Опседнути смо страстима. Данима, иако је Велики пост, на све стране се прича само о томе како су сада бесплатно доступни и канали "за одрасле", уствари канали за још греха. И онда, гле чуда, Господ нас раздваја карантином, јер не умемо сами да се раздвојимо.
    Не постимо, не бојимо се Бога, не исповедамо се, и гле још једног чуда добијамо колективну епитимију забране Причешћа. 
    Не наседајте ни на какве поруке преко мрежа. Порука светогораца је јасна и недвосмислена: покајање, пост и молитва. 
    Ствари су једноставне, али не желимо да их применимо због самољубља и равнодушности која нас је обузела. Јуче су многи позивали на заједничку молитву са светогорцима. И? Колико је то трајало? Колико нас је то држало? Синоћ су многи "магијски" чекали 19 часова да почну са читањем акатиста у исто време када Света Гора почиње бденије, као да не смемо да га читамо у 20 или 21, 22 часа. Акатист смо прочитали за 15 минута, а Света Гора је наставила своју молитву до зоре. Да ли смо ми наставили нашу молитву бар размишљањем о њој, или смо потрчали ка отвореним каналима кабловске телевизије? Света Гора је имала и вечерас Богослужење, а где смо ми били у тих 19 часова?
     
    Извор: Светогорске стазе
  2. Волим
    Лидија Миленковић reacted to Логос for a Странице, Деманти презвитера Љубомира Петронијевића   
    ПОВОДОМ БУРНИХ РЕАКЦИЈА КОЈЕ СУ УСЛЕДИЛЕ НАКОН ОБЈАВЉИВАЊА СНИМКА
    ПОВОДОМ СНИМАЊА НОВЕ СЕРИЈЕ ГОСПОДИНА РАДОША БАЈИЋА ОСЕЋАМ СЕ ДУЖНИМ
    ДА ВАМ НАПИШЕМ О ЧЕМУ СЕ ЗАПРАВО РАДИ
    Као надлежни парох добио сам позив својих парохијана (породице Бајић) да почасно чинодејствујем на почетку снимања серије за коју ми је речено да ће имати етнографским и традиционални карактер. Ја сам поступајући по пастирској и свештеној дужности прихватио позив. Из Требника сам прочитао Молитву на почетку сваког доброг дела која се односи и на освећење простора који ће се користити (у овом случају снимања). Као што смо дужни да освећујемо домове верних и да у требама и молитвословљима призивамо Божију милост, помоћ и напредак тако и овом случају сам се држао строго свога свештенога дела и молитвенога чина. У изјави коју сам дао телевизији Пинк заједно са њеним власником господином Жељком Митровићем само сам указао на садржај онога што молитва у себи садржи. Господин Митровић се у својој изјави нашалио (како се и на приложеном снимку јасно види) да је моје присуство и молитва упућена и на рејтинг тј. гледаност његовог медија. Како сваком човеку тако и
    њему желим успех у послу којим се бави (да га обавља савесно, часно и поштено пред Богом и пред људима), али моје присуство и чин извршен у овом случају се тицао самог дела, намере и Божијег благослова да почетак буде добар, на само стварлаштво и освећење простора који треба да буде испуњен жељом и свешћу да оно што се чини (у овом случају снима) буде људима који буду гледали на корист.
    Свако добро у Христу Исусу Господу нашем,
    свештеник Љубомир Петронијевић
  3. Волим
    Лидија Миленковић reacted to Поуке.орг инфо for a Странице, Епископ Димитрије: Писмо свештенству и монаштву Епархије ЗХиП   
    да се од сада настоји на томе да Свету Тајну Исповијести врше само парохијски свештеници као благословом Цркве одговорни пастири и предстојатељи парохијских евхаристијских сабрања. По потреби исповиједати може и друго свештено лице одређено договором Епископа и надлежних свештеника.  
    да по питању духовнога руководства вјерних будемо сагласни у томе да је парохијски свештеник најодговорнији за своју парохију, те стога, будући да је и у тренуцима радости и жалости присутан са својом паством, то и по питању помоћи у уређењу духовно-молитвене праксе вјерника (савјети по питању поста, молитве, брачнога живота, посла, итд) треба да има предност. Млађи парохијски свештеници (а и старији ако имају недоумице) су по овим питањима дужни не да измишљају „духовне“ праксе по свом нахођењу и осјећању, већ да се савјетују са старијим свештеницима и својим епископом саборно и појединачно, већ како потребе и околности налажу. Опет, свим свештеницима који исповиједају али и савјетују људе  како да живе хришћански живот, предлажем да буду наоружани само љубављу, широкогрудошћу и разумијевањем, јер већ сама храброст човјека да каже своје гријехе је истински знак и почетак покајања и ко зна колика борба је претходила томе… Не будимо они који товаре бремена тешка за ношење људима на плећа а прстом својим неће да их помјере (уп. Мт. 23, 4). Друга ствар, која је веома битна, и зато на њој посебно инсистирам, јесте да људе везујемо за Бога и заједницу Цркве а не за себе, макар колико нам се чинило да смо искусни и да добро расуђујемо. Као што каже Свето Писмо – да се не надимамо тјелесним умом својим, него да се држимо „Главе из које је све тијело помоћу зглобова и свеза састављено да расте растом Божијим“ (Кол 2, 19), јер је само у заједници Цркве спасење, па ако хоћете и мудрост, и знање, и прави савјет, и истина, али и, кроз искушења, провјера наше вјере, наде и љубави.
    Ми свештеници морамо поштовати слободу сваке личности која нам прилази, па тако и слободу вјерника да изаберу своје исповједнике и савјетнике у хришћанском животу и да живе у Цркви онако како најбоље умију и знају. Ипак, сваки избор мора бити отворен и за добронамјерну критику. Оно на шта не смијемо никада да пристанемо је да се осуђујемо међусобно. Нашим ставом и односом охрабрујмо људе да буду слободни да нам се обрате и схватимо да је често први утисак који понесу из Цркве одређујући за читав њихов будући хришћански живот, као и за то хоће ли уопште бити тог живота. Увијек будимо спремни да саслушамо аргументе другога и промислимо о њима, па чак и ако нам се они нимало не свиђају. Нашом неприступачношћу, или још горе нетрпељивошћу, не гурајмо људе на лакши пут који је одустајање од ближњег, осуђивање или тражење утјехе и оправдања од удаљених „духовника“ који не познају ни њих, а ни околности њиховог живота. Увијек треба наше парохијане да подсјећамо да гдје год да оду тамо носе саме себе са собом. Њихове личне слабости неће нестати само промјеном духовника, ма колико он био свет човјек, а одлазећи из своје парохије другим „духовницима“ водиће и један подвојен живот који нажалост неће бити заснован на аутентичном црквеном искуству. Свима нама је, дакле, потребна реална литургијска заједница у којој ћемо се огледати, са људима у њој које ћемо се све трудити да заволимо и на основу тога вредновати напредак у нашем јеванђелском животу. Мислим да би сваки прави духовник имајући све горе наведено у виду, али и просто поштујући основни ред у устројству Цркве, требало да упућује људе на њихове парохије и парохијске свештенике (а наравно у коначници увијек на самога Христа).
    Слобода свих нас у Цркви мора водити изграђивању Цркве, а не култу било чије личности (свеједно кога – епископа, игумана или било којег свештеника, монаха или вјерника) нити елитистичким групашењима (макар ми умишљали за себе да смо праведници које други не разумију). Уколико наша слобода разара парохијску заједницу и одваја нас од наше браће и сестара или нашег сабрата свештеника или нашег епископа, запитајмо се да ли нашу слободу користимо на добро? Све што нас одваја од Цркве, тј. од љубави према нашој браћи и сестрама у Цркви – били они по нашим судовима и грешни или ако просто мислимо да нису на правом путу, може довести чак и до раскола. Напримјер, смета нам „превише“ њихове побожности и ревности или, са друге стране, „превише“ слободе и опуштености код других, а заправо Цркви не штети ништа од тога, већ само – горда ревност која није по разуму и разуздана слобода лишена одговорности.
    Осуђивање ­– и недостатак љубави који увијек стоји иза осуђивања – je већ рана на тијелу Цркве, које тијело је Христос, дошавши  у свијет, узео на себе и дао живот за нас, рекавши: „Милост хоћу, а не жртвоприношење. Јер нисам дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање“ (Мт. 9, 13). Ако, дакле, немамо милости према ближњима, који су грешници као и ми сами, служимо ли ми заиста Господу Христу? Ако превиђамо наше личне гријехе а осуђујемо ближње, не чинимо ли ми тиме нашег Бога лажовом (уп. 1. Јов. 1, 8-10)?  Ослушнимо зато са посебном пажњом глас Апостола љубави: „Дјецо, сачувајте себе од идола“ (1. Јов. 5, 21). А отворено идолопоклонство је правити од јеванђелске заједнице Цркве обичну људску заједницу по нашој себичној и острашћеној мјери. Да би били истински црквени људи, дужни смо „слабости слабих носити а не себи угађати“ (Рим. 15, 1), и тако испунити закон Христов (уп. Гал. 6, 2).
    Црква је заиста откривење и предукус Царства, али будући да се оно још није открило у пуноћи, и будући да смо још у историји, она је и болница (види Лк 10, 25–37) која носи и исцјељује наше слабости. Будимо зато сви широка срца (уп. 2. Кор. 6, 11-13) једни према другима, јер смо од Бога створени не истовјетни, већ различити, и као такви призвани на јединство у љубави, а не на једнакост у свему. Ако и упадне наш брат или сестра у неко сагрешење, исправљајмо га духом кротости (уп. Гал. 6, 1), а не искључивости и нетрпељивости. Будимо нетрпељиви и искључиви само према духу нетрпељивости и искључивости, јер су изразито цркворушитељски због тога што негирају од Бога дату разноликост, али чак и ту расуђујмо пажљиво, штедећи браћу и раздвајајући гријех од грешника. „Јер ће ономе бити суд без милости који не чини милости; а милост слави побједу над судом“ (Јак. 2, 13).
    Просто речено, али чини ми се истинито, првенствено имајући у виду себе и своје искуство, често смо врло широкогруди у оправдавању гријехова којима смо сами склони, а оштри у осуђивању  оних гријехова и слабости, или просто само малих застрањења са којима се сами не хрвамо. Пошто сви страдамо од гријеха и незнања, мислим да треба избјегавати крајности, трудити се да увијек имамо трезвено трпљење и схватимо да је потпуно сагласје богатства наших богомданих разноврсности дар Цркве, али дар који ће се у различитости наших боголиких личности разоткрити тек о Христовом доласку, „јер дјелимично знамо и дјелимично пророкујемо“. „А сад остаје нам вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав“ (1. Кор. 13, 9; 13).
    Надам се разумијевању и игумана манастира у нашој Епархији, којима су паства превасходно монаси, а којима се, будући да су многи наши парохијани редовни учесници недjељних литургијских сабрања у манастирима, даје на расуђивање да излазећи у сусрет вјерницима врше Свету Тајну Исповијести искључиво по изузетно указаној потреби или уз знање и договор са парохијским свештеницима. Скрећем пажњу браћи и сестрама монасима и монахињама да са посебном пажњом приступају онима који долазе у манастире, уз јеванђељски оптимизам и животорадосност, не савјетујућу људима који живе ван манастира да превише инсистирају на тјелесним подвизима или врлинама које не могу испунити на дјелу без лоших последица по њихов породични и друштвени живот. Извор живота свима нама је Црква, јеванђеље и јеванђелске заповијести, које кад држимо доказујемо нашу љубав према Христу (уп. Јов. 14, 15). Вјерујем да не постоји и непостојан је хришћански живот без труда да се те заповијести и познају и држе – и понекад нам умјерени тјелесни подвизи које практикују монаси можда могу помоћи да бисмо их држали – међутим, начин држања и испуњавања јеванђеља је многолик, за сваког јединствен и разликује се у зависности од наших животних околности, карактера и склоности.
    Напримјер, то на који начин хришћанин може постити зависи од његових година, здравља, карактера, тјелесне грађе, посла којим се бави, финансијске ситуације, породичних односа или брачног стања и вјероватно много чега другог; а можда и важније од свега наведеног је његов лични однос према Богу и лични призив Божији посебно тој особи намијењен, која је призвана да живи јеванђеље на уникатан начин, будући да је непоновљива икона Божија. Оптерећени многим формалностима, ми често не видимо јединствену особу која стоји пред нама, а и заборављамо ријечи самог Господа који нам, конкретно и екпслицитно,  о начину поста каже само то да наш пост треба бити сакривен од људи (види Мт. 6, 18). Такву тајност и, на неки начин, личну интимност у практиковању али и у теоретисању о њима, захтијевају уосталом и милостиња и молитва  и све врлине којима, да би биле аутентично јеванђелске, угађамо Богу а не људима, иштући најприје Царство Божије (види Мт. 6, 1-21).
    *
    На крају, подсјетимо се ријечи Светог Апостола Павла које сажимају већину онога што сам вам овим обраћањем хтио рећи: Да не буде раздора у тијелу него да се удови подједнако брину један за другога. И ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови. А ви сте тијело Христово, и удови понаособ (1. Кор. 12, 25-27). Искористимо привилегију која постоји у нашој Епархији, а која се састоји у томе да смо довољно малобројни да се сви добро међусобно познајемо, а будући у сталном саодносу, препознајмо и дарове једни других, савјетујмо се међусобно, његујмо саборни дух и братско поштовање које су нам својим трудом предали моји непосредни претходници на овом свештеном Трону. Ако ово изгубимо због непажње, никаква нам правила и епископски укази неће помоћи, а ако у смирењу сачувамо међусобну љубав и боримо се за њу, бићемо од најбоље помоћи браћи и сестрама у Цркви а уједно и истински свједоци Христове љубави пред свијетом који је призван на спасење.
    Увјерен да ћете препоруке из овога обраћања озбиљно размотрити и са расуђивањем усвојити, поздрављам вас поздравом љубави и мира у Христу Господу.
     
    ПИСМО У ПДФ
     
    https://eparhija-zahumskohercegovacka.com/?p=49321&fbclid=IwAR0s9Zyg7RZSDYtDDhGpGMEtfQjHSthpVadI_wsCuPTztR8Xz60eTicMlS0
  4. Волим
    Лидија Миленковић reacted to Поуке.орг инфо for a Странице, Како се прави тамјан у манастиру Драганац на Косову и Метохији   
    Атонски монаси су развили ову нашу методу прављења тамјана у којој се смола тамјана меша са различитим мирисима. Овакав тип производње тамјана је веома захтеван. Осим што се траже снажне руке да месе лепљиву смолу тамјана, свако ко прави тамјан мора да има снажна здрава плућа, јер се током целе производње удише јак мирис основних уља. У прошлости су само мале келије правиле тамјан на Светој Гори и биле су у стању да опслуже све, чак и продају већим манастирима и утовар. У данашње време, поред ових келија, велики манастири производе макар тамјан за своје продавнице. 

    Основни састојак за прављење тамјана је чисти тамјан који се добија млевењем специјалним млином док се не претвори у прах. Такође у Солуну постоје продавнице које праве и продају тај већ самлевени тамјански прах. Дочим велики произвођачи, као што је Дормишн Скит који припада Малој Светој Ани на Атосу, сами мељу у прах за своју производњу тамјана. Кад се неопходна количина основног тамјана измерри, ставља се у велику чинију за мешење којој се додаје одређена количина основног уља за сваки килограм тамјанског праха.
    Од коришћења основног уља зависи мирис тамјана, као што квалитет основног уља одређује финални производ. Јефтинији тамјан се због свог слабијег квалитета брже троши и брже губи свој мирис.Али, истовремено, тамјан слабијег квалитета је јефтинији и лакше се продаје. Постоје чак неки произвођачи изван Свете Горе који мешају основна уља са водом да би тамјану смањили цену. Такав тамјан лако се може препознати по тврђим гранулама. Заиста квалитетан тамјан мора да буде мекан, скоро као глина, јер присуство веће количине основног уља природно ће стварати еластичност у праху основног тамјана. Тамјан у чије је основно уље додата вода постаје тврд, јер уље брже испари. Такође је неопходно додати пудерасти прах који се користи да свака гранула буде засебна и да се не лепи за суседну гранулу ,ни за паковање.

    Кад се једном основни тамјански прах и основно уље помешају мешавина се ставља на радни сто. Пластичне кесе се стављају на руке да се не би лепиле за мешавину. Неки у овој фази одмах одавјају комаде тамјана, док ми месимо масу по целој радној површини и тек потом сечемо на ситне комаде који се потом уролају у прах да се не би слепљивали. Већи произвођачи тамјана имају посебне полице у које стављају припремљен тамјан да се мало просуши пре него што се пакује у кутије. Код мањих произвођача где се одједном произведе само један до два килограма, тамјанске грануле се једноставно оставе у чинији са прахом да одстоје. Пошто се тамјан остави да одлежи најмање 24 сата, ставља се у кутије за продају. Неки произвођачи пожуре да ставе тамјан у кутије за продају да не би испаравањем изгубио на тежини. Ми се у Драганцу трудимо да правимо, у свакој фази производње, само најквалитетнији тамјан, јер тај тамјан приносимо Богу, па је сав наш напор и посвећеност детаљима вредан труда.
    МАНАСТИР ДРАГАНАЦ
  5. Волим
  6. Волим
    Лидија Миленковић reacted to Драгана Милошевић for a Странице, НАЈАВА: Слава и монашење у Туману   
    Манастир Тумане прославиће 26. јула свог небеског покровитеља Св. арханђела Гаврила.
      Славска свечаност почеће празничним бденијем које ће се бити служено 25.07. у17. часова.
      На сам дан празника са благословом епископа браничевског Г. Игнатија биће замонашен сабрат нашег манастира искушеник Зоран.
      09.00 монашење
      09.30 Св. Литургија
      11.00 резање славског колача
      11.30 славско послужење

    Добро дошли!!!   извор  
  7. Волим
    Лидија Миленковић reacted to Логос for a Странице, Новине "Политика" о пројекту за упознавање ради брака "Кана Галилејска"   
    Свадба у Кани један је од најпознатијих делова Новог завета и описује чудо које је Исус Христос извео међу сватовима: претварање воде у вино. Овај одломак Светог писма чита се током обреда црквеног венчања, а засигурно има оних младенаца за које ова прича носи посебну симболику. Говоримо о десетинама парова који су се упознали у „Кани Галилејској” – не оној новозаветној, већ, сасвим у духу 21. века, једној виртуелној. Реч је о затвореном клубу који је део православног форума „Живе речи утехе” и испод чијег имена „Кана Галилејска” кратко и јасно пише опис: упознавање ради хришћанског брака. Модератори клуба објашњавају да су плодови ове виртуелне заједнице и те како видљиви у „офлајн” свету: већ је склопљено више десетина бракова, а у појединима је стигло и потомство. Како каже Данијела Олуић, модератор клуба „Кана Галилејска”, управо прошле недеље младенци који су се упознали код њих на форуму обавестили су их да су добили бебу.
    Први корак који су направили ови новопечени родитељи, као и многи пре њих, био је да администратору пошаљу пријаву са својим основним подацима, јер клуб је затвореног типа и није видљив осталим члановима и посетиоцима форума „Живе речи утехе”.
    – Онај ко жели да се придружи пошаље, дакле, своје име, презиме, годиште, одакле је, да ли је већ био у браку, чиме се бави, каква су му интересовања, хобији... Сви су најчешће врло искрени, не остављају надимке, који су уобичајени за форумаше, већ пуно име и презиме – објашњава Данијела.
     
    ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ
     
    ИЗВОР: Политика
  8. Волим
    Лидија Миленковић reacted to Поуке.орг инфо for a Странице, (ВИДЕО) Патријарх Иринеј: Црква нема милости премa свештеницима који су разносили дрогу   
    https://v.b92s.net/video/2018/04/04/8906137655ac51c596f723297622797-patrijarh-crkva-nema-milosti-prema-dilerima-droge.mp4
     
    Извор: Б92
  9. Волим
    Лидија Миленковић reacted to Поуке.орг инфо for a Странице, (АУДИО) Др Растко Јовић- Свакодневица досаде   
    https://svetigora.com/wp-content/uploads/2018/03/13_03_2018_SVAKODNEVICA_DOSADE_RASTKO_JOVIC.m4a
     
    Извор: Светигора
     
  10. Волим
    Лидија Миленковић reacted to Драгана Милошевић for a Странице, (Не) Желим у рај!   
    Имам радосну вест за тебе и желим да је прихватиш са радошћу, као када чујеш нешто пријатно. А пријатно овде јесте то што идеш у рај, спасићеш се и заувек ћеш бити са Богом. Просто хоћу да ти објасним ко ће бити заједно са тобом у рају. А уз тебе ће тамо бити – после ћу ти рећи одакле сам сазнао све ове новости и ко ми их је пренео – дакле, поред тебе могу бити неки злочинци, окајани грешници: на пример: Хитлер, Диоклецијан, можда још неки такав прогонитељ. И шта? Још увек желиш да доспеш тамо? Или ти то превише смета?
    Теби се не допадају ти људи? Тако значи, ти не желиш да они буду тамо заједно са тобом! Онда у реду. Хајде да изменимо тај услов, пошто можемо све да уредимо и тако да они не буду тамо, ако то није по твоме. Нека онда та група људи у рају, којој ти будеш припадао, буде друкчије сачињена. Нека уз тебе тамо буде неко од твоје браће с којима ти не разговараш. Као ономад када си кренуо на свадбу и правио се да не видиш свог пријатеља, значи, бићеш тамо са својим братом који ти се не свиђа. Како? Опет нећеш? Онда добро.
    Ах, сећаш се како си ми причао да си се развео, е па бићеш у рају са својом женом, баш оном од које си се развео, она ће бити тамо са тобом. Ти и она. А-а-а! Ни то ти се не свиђа? Али рекао сам ти да ћеш бити у рају! А ти говориш:
    – Нећу у рај! Ако у рају уз мене буду такви људи, онда не желим у рај! Хоћу да тамо са мном буду…
    – Добро, кога желиш да видиш тамо?
    – Оне који ми одговарају, а не оне који су ми непријатни и које не волим. Хоћу тамо да видим оне које волим, с којима сам у добрим односима, с којима немам проблема. А те с којима сам у лошим односима не желим тамо да видим поред себе!
    То јест, желиш у рај, али да тамо не буду сви који треба да буду, већ само неки. И не жури да ме нагрдиш што причам глупости, зато што сам то прочитао у једној духовној књизи у којој стоји: «Замисли да у рају са тобом буде Хитлер. Како ћеш се тада осетити?» Али ти, прво, прихваташ као датост да се тако нешто не може догодити, а друго, говориш:
    – Чак и ако се они спасу, свеједно не желим уопште да их видим.
    Добро је онда да ти ниси Бог! Добро је и да ја нисам Он, зато што Бог расуђује на сасвим другачији начин. Он је другачије све замислио Својим умом и све нас воли.
    – Јао, како је само тешко прихватити таквог Бога, Који једнако воли мог непријатеља као и мене. Могу да разумем да ме Он воли, – мислиш ти, – али да још воли и мог душманина и још му је наменио место у рају?
    Да, уколико се он покајао у последњем тренутку свог живота. А одакле ти знаш шта је он тада урадио? Зар знаш шта у последњем минуту свога живота ради злочинац, сваки човек, кога твоје очи не могу да виде? Чак не можеш ни да помислиш на њега, скрећеш у другу страну само да се не бисте сусрели! А ко зна, можда Господ њега прихвата и воли, можда га Он држи у Свом загрљају, можда га је Он сместио заједно са другом Својом децом?
    Погрешио сам када сам рекао: «Ко зна». То је познато, Он нам је то рекао, казао је: «Ја волим све, али не требају здрави лекара него болесни» (Мт. 9, 12), – а не ти, који си, претпоставља се, здрав, али се на крају испоставља да више болујеш од оних које за исто то осуђујеш.
    Ми болујемо јер немамо љубави. А ти, чак и када би добио место у рају, нећеш да будеш са неким људима. Ти ћеш се и тамо одвајати, и тамо ћеш посматрати њихова лица и говорити:
    – А ја сам бољи! Волим селективно, волим само под неким условима, волим до одређених граница. Волим само неке, а не све, волим када мене воле, а не када ме повређују, када ми штете. У том случају – нека им Бог узврати истом мером! Ако мени учине неко зло, нека их Бог сравни са земљом. Молим се као пророк Давид, приповедам приче из Старог Завета и наводим аргументе из Старог Завета.
    Да, нажалост, ми од пророка Давида само то и усвајамо. Од светих преузимамо само то што нам је згодно, што нам се свиђа. Довољно је да видимо неког светитеља који лупи шаком о сто и затражи своје, или пак да у неком тренутку изрази негодовање и каже нешто одлучнијим гласом, па да ми то за цео живот упамтимо. Добро је то што ти подражаваш Светог пророка Давида, али је он поред тога учинио и много више: покајао се, трудио се, и он, природно, није доживео да види крв Христову на Голготи. Он није осетио такво покајање, које би могао да искуси у новозаветној епохи по Божијој благодати, није видео Господа како шири руке Своје на Крсту, није чуо шамар, који је добио Господ – и опростио мучитељима Својим. Зато је и био такав какав је био. А за тебе нема оправдања ако не волиш. Немаш то право, немаш изговор.
    Тешко је волети. Љубав – то је нешто о чему ништа не знам, чак ни не знам да ли ћу икада спознати то осећање према другима, а и Бога према мени. То јест, не знам да ли сам окусио Божију љубав, коју ми Он даје у изобиљу, не знам да ли сам осетио то о чему говори Свети Антоније Велики: «Ја се Бога не бојим, већ Га волим.» Бог је први заволео нас, ми смо спознали Његову љубав и осетили је у себи. А пошто смо осетили Његову љубав, управо то да нас Он воли изванредно много, – Бог те воли, – онда си и ти испуњен љубављу и не треба да осећаш потребу да ступаш у сукоб било са ким.
    А зашто нема потребе за тим?
    – Зато што ме Бог воли, ја сам вољена душа, Он ме окружује нежношћу, љубављу. Зашто да се осећам незаштићено, зашто да осећам непријатељство? Како могу да осетим љубомору, зашто да будем љубоморан, када ме Божија љубав увек окружује! И како да завидим када имам све, немам зашто да завидим!
    А ја све то нисам искусио, и то је разлог због кога не волимо. Ми не волимо јер још увек сами нисмо били вољени. Не волимо јер нисмо осетили Божију љубав, која постоји, која се излива у наша срца. Она се излила и напунила наша срца, али она то не осећају. Још се нисмо осетили изванредно вољеним од стране Бога, и зато осећамо безумну незаштићеност и страх. Ти видиш другога и моментално га схваташ као претњу сопственом постојању, видиш другог и бојиш се да ће ти учинити нешто нажао. Гледаш на другога као на свог животног супарника, не осећаш јединство са њим, не осећаш ту радост, коју треба да осетиш када видиш да је другоме добро, тада се радост одражава на њему и враћа се мени, као међу огледалима, када се светлост у једном огледалу одражава у другом и постаје све јача и јача.
    Дужан сам да волим друге, зато што тако постајем богатији и не губим на својој вредности ако вреднујем другога, него још и добијам на значају. Али све су то само речи, само речи… А љубав – она је у делима, а не у речима. Има таквих људи који делају и заиста то чине, могу себи приписати пуно опипљивих дела, а не измишљају теорије које веру своде на ниво идеологије: лепе речи, спорови, дискусије, апстрактне мисли, идеје, филозофија, али све без искуства, мука, жртвовања, без да мрднеш прстом за другог, без да га посетиш, да попричаш са неким коме треба друштво, да паднеш на колена за време молитве и пустиш за њим сузу, – без свега тога.
    Не мислим на тебе који то чиниш, и ја ти честитам, завидим ти и надахњујем се твојим примером, јер то је, уистину, љубав. Друго је култура, хришћанска култура и дискусија, али ни такве не окривљујем, јер ако то урадим нећу имати љубави и тада ћу поступити као неко ко не уме да разликује људе по карактеру. Једни воле практична дела, а други теоријска, али и то је дело. Шта се ту може? Неки људи су теоретичари, они дискутују, помажу другима на интелектуалном нивоу како би разумели неке концепте. И то је љубав. Можеш говорити из љубави, можда си ти филозоф и твоја филозофија проучава љубав, само нека ти једно увек буде циљ – помоћи човеку, било ком човеку који слуша твоје речи.
    Одиста постоје такви умови, такви људи, који располажу превасходним теоријским сазнањима, а другима више одговарају практична дела и они питају:
    – Да ли можда знаш за неку социјалну установу где могу да помогнем људима? Јер немам дара за говоранцију.
    Или као што је случај са неким старијим свештеницима – светим људима, који немају таленат за говоре и не занимају се проповедима. Али они проповедају кроз свој животни пример, они знају како треба помоћи човеку, како саслушати бол другог, знају да тутну у руку 50, 100, 200, 300 евра ономе коме је то потребно, умеју да посете људе који су на граници развода и да поплачу са њима, поразговарају са супружницима и кажу:
    – Бре, децо, не могу да вас убедим аргументима, али то што ви радите није добро!
    И брак се исцели од једне добре речи.
    А неки се, као монаси на Светој Гори, моле. И то је љубав. Ако монах воли, он не ропће, не свађа се, а уколико дође до спора у манастиру ти мораш да му кажеш: «Па, чедо моје, ти си се одрекао од свега, како би био слободан и духовно узвишен човек, како би преобразио своје срце у диван врт и примио у наручје све људе, а сад се свађаш? Зар је и до манастира стигла завист? Зар и овде има људи с којима не разговараш?»
    Не, наравно, да у твом манастиру нема таквих, али у неким манастирима има и стога је молитва важна и зато увек говоримо: људи од тебе очекују љубав – очекују молитву, жртву, да узмеш бројаницу у руке и све их понаособ споменеш. На тај начин не погубљујеш своју душу, а добијаш љубав.
    Морамо да осетимо јединство једни са другима, да осетимо да делимо нешто заједничко, да нас спаја пуно сличности, да можемо да разговарамо и осећамо пуно истих ствари, да смо сви – једно. А када смо једно, као све честице Светог Агнеца, Тела и Крви Христове, које сипамо у Свети Путир, све је то једна целина: живи, мртви, све врсте људи, сви свети, – све ми то «мешамо» и постајемо једно цело, једно тело, заједно са Господом.
    Ако у свом срцу то не осетиш, онда ћеш у мени видети непријатеља, а ја у теби предмет зависти. Твој напредак ће за мене бити претња, твој успех повод за завист. Али ако ја то осетим, онако како је то Господ у Својој Првосвештеничкој молитви рекао: «Да сви једно буду, као Ти, Оче, (Јн. 17, 21), усрдно Те молим, Небески Оче. Молим се за то да сви буду једно, да они узму Моје пламено срце и претворе га у бакљу, да га предају од срца срцу и да се њиме запали читав свет. Молим се да љубав и јединство буду њихова обележја»…
    Ако спознам да ми имамо нешто заједничко, да и ти имаш душу, као и ја, душу која је у својој дубини предивна… И твоја и моја. Моје страсти су тако ужасне, моја злоба, егоизам, немоћ, слабости – да, све је то одвратно, али ти недостаци не чине мене. Они ме окружују, они су проникли у моју личност, душу, срце. Али ипак, у нама постоји нека срж, неки печат, који је светлији од свих звезда, од све светлости овога света. И ако ја то схватим, онда ћу знати да имам нешто заједничко с тобом и са свим људима. И то ће довести до тога да ћемо кренути да изгарамо од љубави, од тако огромне љубави, где нема међусобне зависти, где нико никог не доживљава као претњу, већ се радује због радости других.
    Како је то само тешко достићи, чак и за свештеника! Ја сам свештеник, али могу ли ја да волим другог свештеника, који је благороднији, способнији, харизматичнији, који има лепши глас од мене? И да то буде разлог за моју радост, да његова радост буде и моја, да се радујем његовом успеху, а и он мојем. Да он схвати да је због својих талената обавезан свима нама, а да ја разумем да сам и ја обавезан њему такав какав сам и да тако снажимо један другог. Како не би било такмичења, супарништва, сукоба, који нас терају да једни друге гледамо са подозрењем.
    «По томе ће сви познати да сте Моји ученици, ако будете имали љубав међу собом» (Јн. 13, 35), – љубав као жртву, као јединство, успех у свим пољима и радост за туђ напредак. Љубав може постати све, све може зрачити љубављу, али из свега може струјати злоба, хладноћа, равнодушност, смутња.
    Велико је дело показивати љубав! Не бојиш се ако у теби има љубави. Ђаво долази, а ти му гледаш право у очи и говориш:
    – Волим те! Нема разлога зашто бих те се плашио. И зашто да се бојим, шта ми можеш, ако те волим?
    Видесте ли шта је рекао Христос? «И не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; него се бојте Оног који може и душу и тело погубити у паклу» (Мт. 10, 28). На пример, када неко под твој прозор баци отпатке, или комшија у згради прави буку, или ти нешто одузму – све су то само спољашње ствари. Христос говори:
    – Не бој се, ништа ти друго они не могу. Само то и ништа више.
    А ти можеш да урадиш нешто много значајније – можеш да их заволиш. Заволи их. Они то не могу да разруше, зато што љубав побеђује све бојазни, чини од нас слободне људе и ти се већ не бојиш ни живота, ни смрти.
    Плашиш се када те мучи кривица. А за шта си крив? Крив си јер ниси достигао љубав, а гледаш на Бога као на страшило, које те грди, кажњава, држи бич, бије те и прогања осећањем кривице. А када си грешник, али скрушени грешник, који истовремено осећа и Божију љубав – тада те твој грех чини смиреним. Он те скрушава, приземљује и кличеш: «Јао, Христе мој, тако сам лош, али Ти ме волиш, зар не? Дрзнуо сам се да Те погледам кроз сузе. Моја је душа нечиста, али знам да ме Ти волиш!»
    Архимандрит Андреј (Конанос)
    С руског Александар Ђокић  
    14 / 03 / 2018
    http://www.pravoslavie.ru/srpska/111453.htm
  11. Волим
    Лидија Миленковић reacted to Логос for a Странице, Слава Богословије Света Три Јерарха у манастиру Крки (ФОТО)   
    Након читања Јеванђеља, епископ Сергије је говорио о значају Светих Јерараха и огромном доприносу који је сваки од њих дао Светој Цркви: -Током историје појављивали су се људи који су тврдили да је један од тројице Јерарха већи од другога. Но, Божјом неизмерном љубављу пројави се у 11. веку сваки од тих светитеља Епископу евхаитском Јовану, прво сваки посебно, а онда заједно и рекоше да су они једно пред Богом и да нема неспоразума међу њима. Светлост ових дивних светитеља пројавила се управо у њиховим делима, у њиховом учењу и тумачењу Речи Божје. Тако се Свети Василије Велики у чистоти свога подвига прослави као велики учитељ Цркве Божије, Свети Григорије у дубинама свога тумачења богословља, а Свети Јован Златоусти у красноречивости и тумечењу Речи Господње. Ова три светила заиста су засјали као једно светло зато што се сваки од њих одрекао себе да би они заједно испуњавали божанске заповести и тако показали нама како и ми треба да деламо до дана данашњег.     Након свете Литургије одржана је свечана академија на којој су крчки богослови приредили посебан програм у част заштитника свог училишта. Том приликом епископ Никодим је захвалио свима који су дошли да увеличају дивни празник: -Нарочито желим да захвалим владикама Арсенију и Сергију на њиховој љубави што су издвојили своје време и дошли да са нама прославе празник и да тако пруже и утеху свима нама који смо овде при мору далеком. Такође, морам и желим да за све учињено за ову школу захвалим и Његовом Преосвештенству Епископу зворничко-тузланском г. Фотију, који је, не само мој духовни отац и претходник на овој апостолској катедри, него и предходник на месту ректора Богословије Света Три Јерарха. Његово одсуство осећамо сви ми који смо се навикли на њега, али оно што је најбитније упркос његовом одсуству он је присутан овде и данас у нашим молитвама и нашем сећању, а надам се и знам да смо се и ми данас налазили у његовим молитвама, рекао је Епископ далматински.  

      Извор: Епархија далматинска
  12. Тужан
    Лидија Миленковић reacted to Danijela for a Странице, Представио се Господу о. Нектарије   
    Sahrana ce biti u petak 9. februara 2018.
    Vjecnaja pamjat!
    http://www.romfea.gr/diafora/20010--ekoimithi-o-gerontas-nektarios-bitalis-
  13. Волим
    Лидија Миленковић reacted to Дејан for a Странице, Материнска Љубав   
    Постоји много прича о великој материнској љубави. Но дешава се да ми заузети својим пословима и проблемима, исувише касно дознамо како нас је ватрено и нежно волела мајка. И касније се кајемо што смо љубећем материнском срцу нанели незацељиве ране...
    Но , ко зна, може бити, како се то каже, ,, ко зна зашто је то добро ‘‘ , наше мајке виде наше закаснело покајање и опраштају својој касно опамећеној деци. Јер материнско срце уме да воли и опрашта тако како нико на земљи...
    Не тако давно у једном граду у централном делу Русије живеле су мајка и ћерка . Мајка се звала Татјана Ивановна, и била је лекар-терапеут и предавач месног медицинског института. А њена једина ћерка, Нина, била је студент тог института.
    Обе су биле некрштене. Но, десило се да је једном Нина са две колегинице ушла у православни храм. Ближио се испитни рок, као што је познато студенти сматрају ,, стресним периодом ‘‘ и узнемиреношћу. Зато су Нинине колегинице, у нади у помоћ Божију у предстојећем испитном року решиле да закажу молебан за оне који уче. Баш у то време настојатељ храма, отац Димитрије, држао је проповед, која је веома заинтересовала Нину, зато што никада до тада није чула ништа слично.
    Нинине другарице су већ одавно напустиле храм, а она је остала у њему до краја литургије. Управо та посета храму одредила је сву Нинину даљу судбину – ускоро се крстила. Разуме се , учинила је то у тајности од неверујуће мајке, страхујући да ће је тиме расрдити. Духовни отац Нине постао је отац Димитрије који ју је и крстио.
    Нина није успела да дуго од мајке сачува тајну свог крштења. Татјана Ивановна је посумњала чак не зато, што је девојка одједном престала носити џинс и везену капицу с кићанкама, заменивши их са дугачком сукњом и марамом. И не зато што је сасвим престала да употребљава шминку. На жалост, Нина је , слично многим младим новообраћеним, потпуно престала да се интересује за учење, уобразивши да је то одвлачи од ,, једино потребног ‘‘. И у то време, док је она данима без предаха студирала том за томом Житија Светих и ,, Добротољубља ‘‘ , уџбенике и свеске покривао је све већи и већи слој прашине...
    Не једном је Татјана Ивановна покушавала да наговори Нину да не запушта учење. Но, све је било узалуд. Ћерка је била заузета искључиво спасењем сопствене душе. Што се више приближавао крај школске године, а уједно с његовим приближавањем повећавао се до астрономских цифара број радова које је Нина требала да уради, тиме су постајале жешће свађе између Нине и њене мајке. Једанпут је Татјана Ивановна, изгубивши контролу над собом, бурно гестикулирала рукама и нехотице закачила руком икону која је стајала на ћеркином столу. Икона је пала на под. И тада је Нина, проценивши мајчин поступак као скрнављење светиње, први пут у животу ударила мајку...
    Од тада су мајка и ћерка постајале све више и више туђе једна другој, мада су наставиле да живе у истом стану, повремено се вређајући. Свој су живот са мајком под истим кровом Нина је изједначавала са мучеништвом, и сматрала је Татјану Ивановну основном препреком свом даљем духовном узрастању, будући да је управо она побуђивала у својој кћерки страст гнева. Када би имала прилику, Нина би волела да се пријатељима и о. Димитрију жали на окрутност мајке. При том је , рачунајући да код њих изазове саосећање, она своје приче украшавала таквим фантастичним детаљима, да је слушаоцима Татјана Ивановна представљана својеврсним Диоклецијаном у сукњи. Истина , једном је отац Димитрије дозволио себи да посумња у истинитост Нинине приче. Тада је она раскинула сваку везу са својим духовним оцем и прешла у други храм, где је ускоро почела певати и читати за певницом, оставивши готово без посла претходну појкињу – самохрану старицу – украјинку...
    У новом храму Нини се допало више него у претходном , јер је његов настојатељ муштрао своја духовна чада епитимијама у виде десетине па и стотине метанија, што никоме није давало повода да посумња у исправност његовог духовног руковођења. Парохијани, а нарочито парохијанке, одевене у црно и убрађене да самих обрва тамним марамама, са бројаницама око корена леве шаке, личиле су не на мирјанке већ на искушенице неког манастира. При том су се многе од њих искрено гордиле тиме, што су по благослову баћушке из својих станова заувек истерали ,, идола и слугу ада ‘‘ , уобичајено речено телевизор, и као резултат тога добили несумњиву увереност у своје будуће спасење...
    Уосталом, строгост настојатеља тог храма према својој духовној деци касније су донели добре плодове – многи од њих, прошавши у својој парохији основну школу аскезе, касније су отишли у разне манастире и постали обрасци монасима и монахињама.
    Нину су ипак искључили са института због неполагања испита. Она и није покушавала да настави учење, сматрајући диплому лекара за ствар која није неопходна за вечни живот. Татјана Ивановна је успела да запосли ћерку као лаборанта на једној од катедри медицинског института, где је Нина почела радити, не показујући, уосталом, особиту ревност према свом послу. Слично јунакињама вољених житија светих, Нина је знала само три пута- у храм, на посао и касно увече кући. Нина се није удавала, понекад је желела да обавезно буде жена свештеника, или монахиња, а све остале варијанте је нису интересовале. За године свог пребивања у Цркви, она је прочитала много духовних књига, и научила скоро напамет Јеванђелске текстове, тако да је у неизбежним споровима и размимоилажењима у парохијском животу доказивала сопствену исправност, редом побијајући своје противнике ,, мачем речи Божјих ‘‘.
    За то време Татјана Ивановна је остарила и све чешће је о нечему размишљала. Понекад је Нина налазила код ње у торби брошуре и листиће, које су јој очигледно на улици давали секташи- јеховисти. Нина је с грдњом одузимала од мајке опасне књижице, и називајући је ,, секташицом ‘‘ , на њене очи цепала их на ситне комадиће и бацала у канту за смеће. Татјана Ивановна је безроптно ћутала.
    Нининим страдањима, принуђеној да живи под истим кровом са неверујућом мајком, дошао је крај када је Татјана Ивановна отишла у пензију и све чешће почела побољевати. Једне вечери, када је Нина, вративши се из цркве, са слашћу јела скувани за њу и мајку посни боршч, Татјана Ивановна је рекла ћерки : Ево шта Ниночка. Хоћу да прикупим документа за старачки дом. Нећу више да ти сметам у животу. Шта ти мислиш о томе ? Да је Нина у том моменту погледала у мајчине очи, видела би у њима сву бол страдајућег материнског срца. Но, она је не подижући очи са тањира са боршчом, промрмљала : Не знам. Уради како хоћеш. Свеједно ми је.
    Убрзо после тог разговора Татјана Ивановна успела је да прибави сва неопходна документа и прешла да живи у старачки дом који се налазио на крају града, поневши са собом само малени кофер са најнеопходнијим стварима. Нина није нашла за потребно чак ни да испрати мајку. После њеног одласка она је чак осећала радост – сматрала је да ју је Сам Господ избавио од неопходности живота са невољеном мајком. А касније – и од потребе да је негује.
    После тога, пошто је Нина остала сама, решила је да сада сама може градити сопствену судбину , онако , како је одавно желела. У суседној епархији био је женски манастир са строгим уставом и добро организованим духовним животом. Нина је више пута одлазила тамо, и у машти замишљала себе као искушеницу баш те обитељи. Истина , тамошња игуманија никога није примала у манастир без благослова прозорљивог старца Алипија из знаменитог манастира Воздвижења Часног Крста , који се налазио у тој епархији ,у граду В. Но Нина је била уверена да ће јој старац дати благослов за ступање у манастир. А може бити да ће је, на рачун њених претходних трудова у храму, одмах замонашити ? И како ће само лепо изгледати у одежди монахиње – у црној раси и камилавци, оивиченој крзном, с дугачким бројаницама у руци – истинска Христова невеста...
    Са таквим и сличним ружичастим маштањима Нина је и пошла старцу, купивши му на дар скупу грчку икону у сребрном окову. На Нинино запрепашћење, затраживши да разговара са старцем , он је одбио да је прими. Но, она није мислила тако лако да се преда, и пожурила је да се приближи старцу са групом поклоника. Приближивши се старцу, Нина му је пала пред ноге и стала молити благослов да ступи у женски манастир. На Нинино запрепашћење, прозорљиви старац јој је дао строги одговор : А шта си ти са својом мајком урадила ? Како кажеш да волиш Бога, ако мајку своју мрзиш ? И не маштај о манастиру – нема благослова !
    Нина је хтела да одговори старцу, да он не може ни замислити какво је чудовиште била њена мајка. Но вероватно од узнемирености и срџбе није могла проговорити ни речи . Уосталом , када је први шок прошао, Нина је закључила, да старац Алипије или није такав прозорљивац, како о њему причају, или је просто погрешио. Јер, било је случајева, када су и будуће велике светитеље одбијали да приме у манастир...
    ... Прошло је око пола године од како је Нинина мајка отишла у старачки дом. Некако баш у то време у цркви, где је Нина певала, умрла је стара појкиња – украјинка. Суседи умрле донели су у храм њене ноте и свеске са записима Богослужбених текстова , и настојатељ је благословио Нини да их прегледа и одабере оно што би могло да се примени за певницом. Нинину пажњу привукла је једна од свески, чије су корице биле увијене у црно воштано платно. У њој су биле записиване коледне песме – руске и украјинске, а такође разни стихови духовног садржаја, које у народу обично називају ,, псалмима ‘‘. Између осталог тамо је било једно стихотворење, написано на украјинском, које је представљало не ,,псалам ‘‘ већ пре легенду.
    Суштина је отприлике била оваква : неки младић обећао је својој вољеној девојци да ће јој испунити сваку жељу.
    ,, Тада ми донеси срце своје мајке ‘‘, - затражила је сурова лепотица . И избезумљен од љубави младић је не трепнувши испунио њену жељу. Но , када се вратио к њој, носећи у марами страшан дар , материнско срце, спотакнуо се и пао. Очигледно, то је земља уздрхтала под ногама матероубице. И тада је материнско срце упитало сина : ,, да се ниси ударио сине ? ‘‘
    При читању те легенде Нина се одједном сетила мајке. Како је она ? Шта је с њом ? Уосталом , сматрајући сећање на мајку ђаволским дошаптавањем, Нина га је одмах одбацила цитатом из Јеванђеља : ,, ...ко је Мати Моја ? ...ко изврши вољу Оца Мога Небесног, тај је Мој брат и сестра и Мајка ‘‘ (Мт. 12: 48, 50). И мисли о мајци исчезли су тако изненада, као што су се и појавиле.
    Но , ноћу је Нина уснила необичан сан. Као да је неко води по предивном рајском врту, препуном цвећа и дрвећа са зрелим воћем. И Нина види да усред тог врта стоји предивна кућа, боље рећи дворац. ,, Какав је дворац Господ припремио за мене ‘‘ , - помислила је Нина. И тада јој је њен сапутник , као да је читао њене мисли, одговорио : ,, Не , то је дворац твоје мајке ‘‘. ,, А шта је онда за мене ? ‘‘- упитала је Нина. Но њен сапутник је ћутао... И ту се Нина пробудила...
    Виђење у сну ју је потпуно смутило. Како то да јој Господ, после свега што је ради Њега Нина учинила , није припремио дворац у рају према њеним заслугама ? И ради чега таква част њеној мајци, неверујућој, па чак и некрштеној ? Разуме се да је Нина свој сан приписала ђавољим искушењима. Но , ипак ју је знатижеља вукла даље, и поневши са собом неке дарове она је узела благослов од настојатеља и пошла у старачки дом да посети мајку коју није видела већ пола године.
    Како Нина није знала број собе у којој је живела њена мајка, решила је да почне своје трагање од пулта где је дежурала медицинска сестра. Ту је затекла младу сестру, која је одвајала из бочица таблете за болесне. На њено велико изненађење , на полици са лековима приметила је невелику икону Казањске Мајке Божије, а на дасци од прозора, књижицу о св. Ксенији Петроградској.
    Поздравивши сестру, Нина је упитала у којој соби живи Татјана Ивановна Матвејева.
    - А ви сте дошли да је посетите ? – упитала је сестра. – На жалост, закаснили сте. Татјана Ивановна је умрла пре два месеца. Онда је отворила неки роковник и нашавши одређено место, рекла Нини тачан датум смрти њене мајке. Но, очигледно, при том се сестра сетила нечега значајног за њу, и наставила је да прича : - А ко сте јој ви? Ћерка ? Знате, Нина Николајевна, каква сте ви срећница ! Имали сте знамениту мајку. Ја нисам учила код ње, но много доброг сам слушала о њој од њених ученика. Њу су и овде сви волели. А умирала је тешко- пала је и сломила ногу. Затим су настале ране од лежења и ја сам одлазила да је превијам. Знате, таквог болесника никада у животу нисам неговала. Она није плакала , није уздисала и сваки пут ми је благодарила. Никада нисам видела да су људи умирали тако кротко и храбро као ваша мама. А два дана пре смрти упитала ме је :,,Гаљенка , позови ми свештеника, хтела бих да ме крсти ‘‘. Тада сам позвала нашег оца Ермогена, и он је ујутру дошао и крстио је. А следећег дана је умрла. Да сте само видели какво је било њено лице, светло и јасно, као да није умрла већ само уснула... Баш као светитељка...
    Нинином запрепашћењу није било краја. Значи, њена мајка је пред смрт поверовала и умрла, очистивши се Крштењем од свих својих претходних грехова. А слаткоречива сестра је наставила да прича даље : - А да знате , често вас је спомињала. И кад ју је отац Ермоген крстио, тражила је од њега да се моли за вас. Када се повредила предложила сам јој да вас позове. Но, она је одбила : не треба, Гаљенка, зашто Ниночку да оптерећујемо. Она и без тога има пуно обавеза. А и крива сам пред њом... Такође је тражила да вас не обавештавамо ни о њеној смрти да се не бисте беспотребно узнемиравали. Ја сам је послушала, опростите...
    Ето шта је Нина сазнала о последњим данима живота своје мајке. Разделивши сестрама и старицама из суседних соба донете поклоне, пошла је кући пешке , како би се мало смирила. Ходала је пустим улицама прекривеним снегом, не разазнајући пут . Но њу није погодило то што је сада остала без једине рођене особе, већ то, што она никако није могла да се помири с тим, како је Бог даровао тако прекрасно место у рају њеној мајци а не њој која се цео живот подвизавала ради Њега, а њена мајка се крстила дан пред смрт. И што је више размишљала о томе, тиме се све више у њеној души јављао ропот на Бога : ,,Господе, зашто њој а не мени ? Како Си то могао дозволити ? Где је Твоја праведност ? ‘‘
    И ту је нестало тла под Нининим ногама и она је пропала у бездан. Не , то уопште није било неко чудо. Просто, погружена у своје мисли , Нина није ни приметила отворену канализациону шахту и пропала је право у зјапећу рупу. Од изненађења није успела ни крикнути , ни помолити се , чак ни уплашити се. Не мање неочекивано било је то, што су се њене ноге одједном ослониле на нешто чврсто . Вероватно је то био неки сандук који је неко бацио у шахту и који се заглавио у њој. Затим су нечије снажне руке ухватиле Нину и повукле је горе. Даљег се ничега не сећа.
    Када је Нина дошла к себи, око ње су се тискали људи , који су је псовали , држећи је за скитницу и лопова , који скидају металне поклопце са шахтова, и чудили се како је Нина могла да изађе напоље без ичије помоћи. Нина је махинално погледала у шахт и видела како на његовом дну, дубоко , дубоко, тече вода и стрчи некаква цев. А унутра никаквог сандука није било. И тада је опет изгубила свест...
    Одвезли су је у болницу, прегледали , и не нашавши никаквих повреда послали кући , посаветовавши је да узме лек за смирење . Дошавши кући Нина је узела таблету претходно се прекрстивши и попивши свете воде, и убрзо је утонула у сан. Уснула је како пада у бездан. И одједном чује : ,, не бој се ћеркице ‘‘ , и снажне , топле материнске руке прихватиле су је и носе је негде ка врху. А потом се Нина обрела у оном истом врту, који је сањала претходне вечери. И види чудесно дрвеће и цвеће. И још, онај дворац за који су јој рекли да у њему живи њена мајка. И поред тог дворца , заиста стоји њена мајка, млада и предивна, као на фотографијама из старог албума.
    - Да се ниси повредила, ћеркице ? – пита мајка Нину.
    И тада је Нина схватила шта ју је спасло од сигурне смрти. То је била материнска љубав и материнска молитва, која ,, и са дна мора подиже ‘‘ .
    И Нина је заридала и клекла да целива ноге мајчине, орошавајући их својим закаснелим покајним сузама. И тада је мајка , нагнувши се над њом, почела је нежно миловати по њеним већ проседим власима :
    - Не плачи , не плачи ћеркице... Господ нека ти опрости. А ја сам ти одавно све опростила. Живи, служи Богу и буди срећна. Само запамти : ,, Бог је љубав ‘‘ (1Јн. 4,16).
    Ако будеш волела људе и жалила, срешћемо се опет да се више никада не растанемо.
    А овај дом постаће и твој дом.
    Монахиња Евтимија ( Пашћенко)
    IZVOR
  14. Волим
    Лидија Миленковић reacted to Поуке.орг инфо for a Странице, Епископ стобијски и Местобљуститељ струмички Давид: Да им нацртам за мајку и ћерку!   
    После тог разговора, Иницијативни одбор за обнову МПЦ, поимајући стварност, спушта тон, но притисци се настављају на другом равништу. У једној следећој сцени, 4. јуна 1958. год., председник Савезне верске комисије, Добривоје Радосављевић, позива епископе синода СПЦ и убеђује их да рукоположе епископе за МПЦ, будући да, замислите - МПЦ епископе нема! Каква је то црква била без епископа, када се зна да је православна црква епископална, јасно је било само тадашњем једнопартијском систему. Ипак, да не би отишло све у неповрат и да би се спасло то што се спасити може, СПЦ брижљиво изабира и рукополаже епископе за МПЦ. Даље у тексту ћемо видети ко су они и какав је њихов континуитет рукополагања!
    У протеклом периоду, у контексту тражења ћерке МПЦ, да јој Бугарска црква постане мајка, јавност је чешће него уобичајено слушала именице мајка и ћерка. Добија се утисак, да када се код нас, везано за цркву, употребљавају управо речи мајка и ћерка, тада, зарад родбинских односа, оне у себи садрже огроман сентиментални набој. Но, неопходно је да се узме у обзир да у цркви, ови термини пре свега имају строго јуридички значај, без емоционалног вредновања! На пример, када се каже да је нека црквена јурисдикција А, мајка црква некој другој црквеној јурисдикцији Б, то просто значи да постојећи састав епископа црквене јурисдикције Б, свој ланац рукополагања има у црквеној јурисдикцији А! И, толико! У овом случају не постоје друга значења појмова мајка и ћерка.
    Хајде онда, накратко да се подсетимо, ко су господа епископи у садашњој МПЦ. Млађи од њих, г. Иларион, г. Методиј, и сви остали новије генерације, рукоположени су од старијих на челу са архиепископом непризнате МПЦ, г. Стефаном, који је, узгред речено, теолошки факултет завршио у Београду. Архиепископ МПЦ, г. Стефан, је рукоположен за епископа 1986. год., када је архиепископ био Aнгелариј. Ангелариј, пак, је рукоположен за епископа 1975. год., када је архиепископ МПЦ био њен први поглавар Доситеј.
    Хајде да се подсетимо од кога је рукоположен први архиепископ МПЦ, Доситеј Стојковић, рођен 1906. год., у Смедереву, данашњој Србији. Доситеј је рукоположен 1951. год., као помоћни епископ српском патријарху Викентију (који се упокојио 1958. год.). По предлогу следећег српског патријарха Германа, сабор СПЦ 1959. год., изабира свог епископа Доситеја за митрополита скопског. Моје научне референце говоре да сагласно одлуци сабора СПЦ (АСБр.35/зап.63), патријарх српски Герман, 19. јула 1959. год., ради потребе цркве у НР Македонији, долази у Скопље и рукополаже епископа битољског Климента. Убрзо је био рукоположен и епископ злетовски Наум, да би могао да се оформи синод МПЦ.
    Да закључим, било које свештено лице МПЦ, од најниже до највише позиције, нит свог црквено-правног статуса црпи од ових епископа Доситеја, Климента и Наума, који су били именовани/рукоположени од СПЦ, специјално за цркву у НР Македонији. Ето, због тога је за цео православни свет МПЦ данас отпала ћерка СПЦ и управо зато је сви упућују да не бежи од долажења до пожељног статуса, преко решења са СПЦ! Ако МПЦ може да нађе себи потекло које ће заобићи рукополагања СПЦ, нека изволи! Но, будући да не може, сви покушаји да се заобиђе СПЦ као мајка црква, представљају јуридички апсурд и манифестацију елементарног непознавања живота цркве.
    За јасније разумевање реченог ево и следеће илустрације. Човек, који је стекао одређено академско звање, назива универзитет који му је доделио звање - alma mater, мајка хранитељка. На пример, ако је човек дипломирао на Скопском универзитету и одједном почне да тврди да му alma mater није Скопски, него Софијски универзитет, сваки нормалан човек ће му рећи: покажи нам диплому да видимо шта на њој пише. Слова су неумољива! Следствено, нека покаже и МПЦ грамате од кога су рукоположени њени први епископи, који су, као што они воле да кажу, обновили Охридску архиепископију! Без сумње, тада ће јавност сама знати да прочита и да види, која црква је alma mater МПЦ и где се најлакше долази до решења. Решивог!
     
    (редовна недељна колумна Епископа стбијског и Местобљуститеља струмичког Давида за најтиражније скопске новине „Слободен Печат“, објављена 1. Фебруара)
    Превод са македонског: Поуке.орг
     
     
  15. Тужан
    Лидија Миленковић reacted to александар живаљев for a Странице, На вест о смрти: Око Георгија Великанова су биле стотине, али он је у свакоме видео Божију светлост   
    Георгиј Великанов, историчар, вероучитељ, појац у црквеном хору погинуо спасавајући бескућника са шина на железничкој станици
    Георгиј Великанов (Фото: Борис Прокудин)  
    Крајем прошле недеље, Георгиј Великанов, историчар, вероучитељ, појац у црквеном хору и помоћник у олтару храма Свемилостивога Спаситеља у московском предграђу Митино, погинуо је спасавајући бескућника са шина на железничкој станици. Он је извукао мушкарца који је пао са перона на пругу, и тако му спасао живот, али није успео да избегне брзи воз који је наилазио.
    „Баш ових дана смо расправљали о неким текстовима које је написао. Правили смо планове. Али он је имао храбрости да оде даље. Ка Христу“, написао је на Фејсбуку игуман Силуан Туманов, који је обавестио јавност о овој несрећи. „Умро је невероватно светли и добри парохијан нашега храма! Човек који је познао љубав Христову! Човек чија је кротост недостижна многим људима! Он је умро учинивши подвиг! Он је умро испунивши заповест Христа: ‘Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје’,“ написао је Алексеј Јуљин, Георгијев дугогодишњи пријатељ.
    Георгије Великанов је завршио Богословски факултет Православног хуманитарног универзитета Св. Тихона. Писао је за православни сајт „Православие.ру“, који је на вест о погибији свог сарадника одмах објавио један од његова два текста која је послао дан пре свог упокојења. Великанов је радио као секретар православне службе помоћи „Милосрђе“, и био је запослен у Синодалном одсеку за црквену добротворну делатност и социјалну службу. Био је ожењен и желео је да постане свештеник.
    „Гоша је жарко желео да пронађе свој призив, смирено је сматрао себе човеком немоћним, слабим, неспособним за право служење. Притом се сваки минут само тиме и бавио, немогуће је избројати све оне које је он подржао, утешио, ободрио, помогао им да осете да их Бог воли. То је за њега било најважније, он је још у детињству био спреман све да пружи, само да се ближњи осети вољеним“, рекла је његова школска другарица Анастасија Бељтјукова.
    „И знате шта сам овде схватио? … Да Господ прихвата било какву нашу жртву. За Њега је веома, веома драгоцен сваки покрет нашег срца ка Њему, сваки чин љубави и давања, сваки поступак, мисао или реч, у којем се пројавила љубав. За Њега је то дар…“ написао је Великанов 2012. године. Вјечнаја памјат!
    Информација узета са: http://www.pravmir.ru/
    За Стање ствари приредио: Светозар Поштић
  16. Тужан
    Лидија Миленковић reacted to Никола Поповић for a Странице, Данијела...   
    После предавања, изашао сам напоље и кренуо до станице да ухватим бус не бих ли стигао кући, и док сам корачао све време сам се тресао од хладноће. Дефинитивно је зима стигла, мислио сам у себи, и то не само зима, већ онај хладни талас који чини моје омиљено доба непријатним. У неком тренутку док сам био на станици, одлучио сам да не чекам превоз, већ да на часак скокнем до пекаре која се налази на главној аутобуској станици како бих купио моје омиљене питице. И даље мислим да су ту најукусније у граду. Можда ме је и мисао према питицама мало омела да не мислим на то колико је хладно. Тешио сам се помишљу да ћу их купити за који минут, а онда правац у топли стан да их са слашћу смажем. Међутим… У тренутку када сам прилазио киоску, привукла ми је пажњу она. Онако згрчена седи на леденим степеницама, пије нешто из пластичне флаше, рекао бих кока колу, и онако промрзла и згрчена гледа некуд у даљину… Погледао сам је и било ми је јако жао што је видим такву. У тренутку сам се сетио колико је заправо хладно напољу. Помислио сам у једном моменту да је њен поглед био такав као да чека некога или сам можда само желео да верујем да чека некога. Било ко да дође у овом тренутку и одведе је са овог леденог бетона, у овој ледено хладној вечери, на овој леденој станици би ми деловао као национални херој…
    Док сам све ово мислио, већ сам се нашао пред пекаром и силно се обрадовао када сам видео да имају моје омиљене питице. Док сам их куповао размишљао сам о њој. Да ли ће некуд отићи вечерас? Да ли има неког у овом одавно захладнелом граду? Да ли је неко чека?... и није ми само то пало на памет, размишљао сам како да јој однесем једну питу. Да ли ћу је увредити? Можда стварно само чека и силно се увреди што сам помислио да је гладна. Можда ми неће рећи ништа, већ ће ме у потпуности игнорисати, тако да се осетим глупо што сам уопште и покушао да јој помогнем. А можда је баш гладна, помислио сам. Па какав сам ја то хуманиста и хришћанин, ако се стидим да некоме однесем питу да једе, ма како год да одреагује, ја ћу бити културан и љубазан, јер то је моја ДУЖНОСТ као човека и грађанина. Купио сам две питице, једну слатку и једну слану, да се наједем поштено.
    Кренуо сам према њој. Ух, свашта ми је прошло кроз главу, шта ако је проститутка и ту је сада неки макро који стоји иза ћошка и само нас гледа, мислим, да ли је могуће да постоје такви макрои?! Па она седи овде на бетону и мрзне! Помишљао сам да је можда наркоманка, да није нормална, да је можда чак и насилна и покушавао да смислим унапред стратегију како да се склоним и на миру одем уколико крене да прави сцену. Него, како сам корачао, кнедла се све више пела у грло. Туга. Права, правцата туга. Пришао сам јој и питао је – јел си гладна? Подигла је главу и само благо климнула. Можда је и изговорила ,,јесам“ али ја то нисам могао да чујем. Рекох, ево узми, ово је за тебе. Осмехнула се, и још више усмерила поглед ка мени, да би ме мало боље видела. Дао сам јој питу, поздравио је и кренуо. Међутим, онда ме је нешто сломило. У мојој кеси била је још једна пита, јер сам и ја био гладан и побеснео сам у тренутку! Да ли је могуће да ја и овде делим и мерим?! Да ли је могуће да не могу да јој оставим и ту другу питу, већ морам да будем ,,рационалан“?!
    Вратио сам се. Дао јој и то парче, или шта већ. Овог пута нисам могао да издржим, питао сам је, зашто је ту. Зашто се некуд не склони са ове хладноће, види ли да је ледено хладно? Скупила је рамена у намери да ми каже да нема куда. Немам где да одем – рекла је. Поново сам помислио милион ствари – како је могуће да нема где да оде?! Да ли је могуће да данас има људи и тако младих девојака које немају куда да оду!? Да ли је могуће?! Толико пута сам срео бескућнике и просјаке и гомилу њих у Београду одавно и познајем, али никад нисам тако живо осетио ту немоћ – немати куда да одеш у зимској вечери када се напољу температура спушта испод нуле?! Да ли је ово наша истина?! Поред толико усамљених и оних којима је неко заиста потребан, она је та која вечерас нема КОМЕ да оде?! А када сам је питао имаш ли где да спаваш вечерас, да се склониш вечерас, она је само показала – не. Тада сам јој видео искре у очима, понадала се да ћу је ја можда негде одвести, негде где је топло, па нека сам најгори манијак на овом свету, бар ће бити у топлој соби…
    Јасно је, помислио сам и ја. Ко зна која се прича крије иза њене садашње слике. Ко зна кога је она можда изневерила, повредила или можда чак напустила па се сада смуца ту по леденим београдским улицама тражећи неки свој смисао у потпуном бесмислу. Међутим, одмах сам себи одговорио – шта може да буде толико страшно и толико злобно и толико језиво да то створење које седи згрчено на леденом бетону учини да би вечерас стварна казна био ледени бетон аутобуске станице?! Да ли је могуће да неко толико испашта за своје глупе поступке у животу?! Па она је само погрешила у неком тренутку – ЉУДИ!!! Како је остависмо да вечерас промрзла и згрчена седи на ладном бетону! Да ли је могуће да смо толико захладнели ми који вечерас у топлим собама спавамо, па тако више ништа не осећамо?!
    Неко ће у овом тренутку да осуди Бога, неко ће да пребаци кривицу на тешку судбину, а ја ћу и даље да размишљам… Ма шта год ми мислили, док се не нађемо баш ту, у њеној кожи, ми не можемо да знамо како је то. Не осећамо глад, јер нисмо гладни. Не осећамо ледени бетон, јер смо вечерас у топлој соби. Не осећамо немоћ и ту УСАМЉЕНОСТ коју она сада осећа, јер ми нисмо остављени од свих. Када сам се се припремао већ да кренем, питао сам је како се зове изговорила је – Данијела, драго ми је. Хитро сам се окренуо и побегао. Нисам могао више да издржим. Побегао сам у свој топли свет, у своју топло собу у машту да ја јесам неко ко разуме и помаже људима, али… ја јој нисам пружио вечерас уточиште. Нисам један од оних који спашавају и који тим чином мењају и враћају у живот сваку ћелију њеном телу које је сада промрзло. Ја нисам тај. Ја сам лицимер.
    Ја сам данас упознао Данијелу која ми је много више рекла о мени него било ко други, док сам се ја све време бавио њоме и ко је она. Срешћете и ви сигурно неку своју Данијелу. Нахраните је и напојте, то је људски.
    Извор: Поуке.орг
  17. Волим
    Лидија Миленковић reacted to александар живаљев for a Странице, Откривене нетљене мошти Светог Мардарија Либертивилског   
    Откривене мошти првог српског епископа у Америци
    11. Мај 2017 Светитељу Мардарије, богоносни наш учитељу, Цркве свете градитељу, као јасно сунце речју и делима Цркви си засијао, верни слуга Божји целог живота си био, сироте помагао, страдалнике тешио, Христа Спаситеља љубављу сведочио, Духом Светим осијан, Небо и земљу си украсио, зато те, свети оче, молимо: моли Бога за све који поштују свети спомен твој.
    Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа новограчаничко-средњезападноамеричког г. Лонгина, откривене су мошти Светог Мардарија које су се налазиле у цркви манастира Светог Саве у Либертивилу, Илиној, од дана када су похрањене на том месту месеца децембра, 1935. године. Отварањем гроба откривено је да су мошти Светог Мардарија нетрулежне.
    У четвртак, 4. маја, 2017. године, Његово Преосвештенство Епископ г. Лонгин служио је свету Литургију у манастиру Светог Саве са синђелом Серафимом (Милојковићем), свештеником Николајем Костуром и јерођаконом Нектаријем (Тешановићем). Одмах после свете Литургије епископ Лонгин са другим члановима свештеног клира одслужио је молебан и акатист Светом Мардарију. По завршетку службе, погребници, предвођени г. Душаном Ђорђевићем из Погребног завода Света Гора, приступили су отклањању надгробне плоче и отварању пода у манастирској цркви ради приступа моштима. Одмах по померању плоче указао се бетонски ковчег у коме се налазио ковчег Светог Мардарија, што је одложило приступ моштима за један дан, јер је било неопходно организовати додатну групу људи за његово отварање.
    У петак ујутру, 5. маја, 2017. године, радници су пробили поклопац бетонског ковчега, док су свештеник Николај Костур и јерођакон Нектарије (Тешановић) поред самог гроба служили молебан Светом Мардарију у присуству Епископа Лонгина, синђела Серафима (Милојковића) и свештеника Петра Саиловића. За то време појане су пасхалне химне и тропар ”Христос воскресе”, по српском и руском напеву, знајући за дубоку љубав и посвећеност Светог Мардарија овим словенским традицијама.
    Оци Серафим и Николај, појући тропар ”Христос воскресе”, извадили су мошти из гроба. Мошти су биле лагане и одмах положене у привремени метални ковчег, где су прегледана стопала као једини видљиви део тела у том тренутку. Кости на стопалама су имала златно жуту боју. Онда је отац Николај приступио испитивању средњег дела тела, видевши у рукама Светог Мардарија крст који је и даље држао чврсто. Повукавши рукав сакоса, указале су се руке Светог Мардарија које су биле у потпуности очуване. Јасно су биле видљиве кожа, нокти и длаке, и у том тренутку је постало сасвим очигледно да се ради о нетрулежним моштима, а не само о костима.
    Потом је тело Светог Мардарија извађено из привременог металног сандука и положено на два стола који су унапред припремљени за преглед и прање светих моштију. Пажљиво су скинути одежде и одело, од којих су неки делови морали бити одсечени како мошти не би биле оштећене или померене. Целом послу је приступљено са највећим поштовањем и пажњом, док су свештеници цело време појали тропар Светом Мардарију и друге пасхалне химне.
    Потом су мошти помазане нардовим уљем по упуствима које је дошло из свештеног манастира Хиландара. После помазивања боја коже се променила у тамнобраон.
    После прања и помазивања Светитељеве мошти су умотане у памук и лан, тако да их је лакше померати и премештати. Потом су свете мошти привремено обучене у стихар до пуног одевања за свеправославну прославу у јулу 2017. године. Његово лице је прекривено ланом, a тело је положено у привремени метални ковчег.
    свештеник Николај Костур 
    председавајући Лигургијског пододбора за прославу Светог Мардарија
  18. Волим
    Лидија Миленковић reacted to александар живаљев for a Странице, Исусова молитва у пракси мирјана   
    По мисли Светог Игњатија (Брјанчанинова), упражњавање Исусовe молитвe јесте заједничко хришћанско дјело. "Молите се без престанка" (1 Солуњанима 5 : 17) - ове ријечи апостола Павла упућене су свим хришћанима, без разлике, да ли су монаси или лаици. Свети Игњатије је међу савременицима знао много мирјана, који су постигли значајан успјех у обављању Исусове молитве. Разлог је очигледан: у своје вријеме, духовни живот многих људи омогућавао им је контакт са реалним упражњаваоцима Исусове молитве, која се усвајала постепено, да би доводила до непрекидне молитве. Јасно је да су духовни молитвени центри и школе представљали свети дом. Преко њих, молитвено искуство ширило се у свијет, у коме је прихватано и усавршено од најревноснијих хришћана.

    Наше вријеме је другачије, оно је донијело значајне промјене и особености у животу Цркве. Главна међу њима јесте уништена традиција духовног живота. Ми модерни хришћани, већином смо почетници на духовном путу. Многе дјелатности, од којих су главне - живот по савјету духовника, покајање за своје гријехе, ношење крста, одрицање од своје воље и, наравно, молитва – дарују нам се нелако, и, наравно, грешке су овдје неизбјежне. Али како кажу, ко се боји вукова – нека не иде у шуму.

    Хајде да покушамо да дамо један савјет на тему Исусове молитве, не толико из личног искуства, које скоро нико данас нема, него по упутствима наших славних очева и стараца.

            1. "Не постоји друго име под небом дано људима којим могу да се спасу" (Дјела Ап. 4 : 12). На овим ријечима, заснива се наша вјера у велику благодатну моћ Имена Исусовог. Ово Име, по ријечима Светог Јована Лествичника, неопходно је да сломи моћ наших ненависника и противника. Осјећај и реалност духовне борбе, потреба Божанске помоћи у спасењу сваког хришћанина, изискује Исусову молитву.
        2. Вјежба у Исусовој молитви представља проширење укупног молитвеног подвига. "У почетку, научи правилно да се молиш, - поучава Свети Игњатије (Брјанчанинов) – потом да се молиш постојано." Без молитве не може бити никаквог духовног живота. Молитва јесте увијек рад, па и самопринуђавање. Али треба схватити: молитва је дар од Бог дат само молитвенику. Временом, стање хладноће и сувог срца замјени се духовном снагом и истрајном молитвеном жељом. Благодатна и будна молитва долази само онима који понизно и стрпљиво обављају своје молитвено правило, у коме би требало да буде и Исусова молитва.
        3. Полезно је одвојити себи дневно мало времена за Исусову молитву, или један број ових молитви, за које се користе бројанице. Може бити корисно да се једном недјељно замјени јутарње и вечерње молитвено правило Исусовом молитвом - 15 минута ујутру и увече.
        4. Битно у Исусовој молитви није њен квантитет него квалитет. Сјетимо се да ум мора бити усмјерен на ријечи молитве, а срце мора стално да остане у покајању и плаче над гријесима. Страст спољашњег молитвеног подвига, а посебно надгорњавање у броју читања молитве, може да доведе до опасног стања, блиског прелести. Очеви, то зову умишљајем.
       5. Неки страхују од прелести због упражњавања Исусове молитве. Прелест је дјело гордих и самовољних људи. "Ми смо сви у прелести", - тако мисли скромни човјек и обраћа се Богу са покајним молитвеним плачем. Смирен човјек не може да падне и буде прелешћен злим (лукавим) духовима.
        6. Значајну потпору у истрајавању у Исусовој молитви даје Акатист Сладчајшем Исусу. Он треба да се прочита 2-3 пута недјељно.
        7. За мирјане Исусова молитва, ипак, остаје помоћна, а не претежна молитвена пракса. Али, ова молитва може и мора увијек бити уз нас. Предност ове молитве је у краткоћи; она се може произносити наглас, ако то услови дозволе, а паметно ју је упражњавати умно (у себи). Савремени људи много времена проводе у транспорту, редовима, шетњама, кућним пословима. Кроз та занимања не треба трошити драгоцјено вријеме, боље је уз неопходне ствари истовремено упражњавати Исусову молитву. Овдје је најважније - пракса и марљивост.
       8. И, наравно, најважнија ствар. То јесте веза Исусове молитве са нашим животима. Како живимо, тако се и молимо, и како се молимо, тако и живимо. Онај ко упражњава Исусову молитву, води, правилно схваћен, строг живот. Главне препреке за молитву су сметње и свјетска сујета. Не практикују Исусову молитву, они који зависе од телевизије и интернета, који стално слушају музику и не изалазе из друштвених мрежа, који воле сталне забаве и празне приче. Неопходно је да престанемо с тим превише чврстим везивањањем за свијет и своја задовољства. Све то испуњава ум и срце, а не даје појединцу могућност да се интегрално обрати Богу у молитви.
  19. Волим
    Лидија Миленковић reacted to JESSY for a Странице, Чудотворна Икона Богородице Млекопитатељнице   
    О тој истини су такође говорили и писали и Свети Оци Источне Цркве. Тако свети Јефрем Сиријски каже, у песмама на Рођењу Христовом:
    "Из утробе Дјевине изашао је Младенац, и млеком се хранио, и растао је поред деце - Син Господара свега.
    Света Дјева-Мајка давала је Христу млеко, и Он се као човек хранио Њезиним млеком.
    Када се Господ хранио млеко Маријиним, тада је точио живот свему свету".
    За светим Јефремом певао је о Богородичином дојењу Господа млеком и свети Роман Мелод, а његове и других црквених песника химне о томе ушле су у богослужења наше Цркве и налазе се у црквеним књигама из којих певамо службе Христу и Богоматери. Једна од тих црквених песама исписана је на Хиландарској Икони Млекопитатељници у Карејској Испосници Светог Саве: "Златоплетени стубе, и дванаестозидни Граде, сунцеточни Престоле, Столицо Цара, несхватљиво је чудо: како млеком храниш Господа!?" - (Егзапостилар на Успеније Пресвете Богородице).
    Сходно овом светом Предању Цркве, настале су иконе Богородице Млекопитатељнице, познате још од старине у Светој Земљи, Сирији, Египту и уопште у православној Византији, затим и код Православних Словена, најпре код нас Срба, а онда и код Руса. У Српској Цркви позната је фреска Богородице Млекопитатељнице у Пећкој Патријаршији из времена Архиепископа св. Данила (почетак 14. века) и у Науму код Охридског језера (такође из 14. века) али су оне настале највероватније по угледу на Икону Млекопитатељницу коју је Свети Сава донео у Хиландар из Свете Земље.
    По усменом предању сачуваном у манастиру Хиландару, данашња Хиландарска икона Богомајке Млекопитатељнице налазила се у Лаври Св. Саве Освећеног, удаљеној двадесетак километара од Јерусалима. Свети оснивач ове највеће Лавре на Истоку, свети Сава Освећени, по коме је свети Сава Српски добио име, пред своју блажену смрт је пророчки говорио окупљеној братији монасима, који су окрживали његов одар, да ће после много времена Лавру походити један монах племићког рода са Запада, по имену сава, коме они треба као благослов да дају икону Мајке Божје Млекопитатељнице и такође његов игумански жезал.
    Од тада је прошло много времена, готово седам векова, и братија памтијаше заповест свога духовног оца, преносећи с колена на колено завештање великог Светитеља. И заиста, почетком 13. века, на свом ходочашћу у Свету Земљу, дође из Србије Свети Сава, први Српски Архиепископ и Чудотворац, да посети манастир Светог Саве Освећеног код Јерусалима.
    Када је с Архиепископ Сава прилазио кивоту у коме су почивале мошти св. Саве Освећеног, игумански жезал паде са зида пред ноге светог Саве Српског и поколони му се , а иона Богородице Млекопитатељнице покрену се на свом постољу. Манастирска братија најпре ћуташе, а потом казаше пророчанство Саве Освећеног, у неверици да се оно сада остварује пред њима. Кад год је тих дана боравка у Лаври свети Сава Српски улазио у манастирски храм, ова се сцена поновљала. Тек после његовог трећег уласка у храм, братија му саопти завештање духовног Праоца. Пророчанство се, дакле, остварило! Тада су, из љубави и милоште према Светом Сави Српском, а по завештању Преподобног Саве Освеженог, икона Млекопитатељница и игумански жезал поклоњени Архиепископу Српском, а уз њих још и позната чудотворна икона Богородица звана Тројеручица.
    На свом повратном путу из Палестине у Србију, Свети Архиепископ Сава отиде прво у Свету Гору у свој манастир Хиландар где остави у неотуђиво наслеђе као најлпши украс чудотворну икону Тројеручицу, а игумански жезал остави у келији званој Моливдоклисја у Кареји (сада се чува у Испонсници-Типикарници Св. Саве у Кареји). Чудотворну икону Богородице Млекопитатељнице свети Архиепископ Сава је поставио на иконостас келије Испоснице-Типикарнице у Кареји, коју је посветио Светом Сави Освећеном. Јединствена у православном свету Икона Богородице Млекопитатељнице представља Младенца Христа како, држан на рукама Богородице, сиса дојку на грудима Свете Богомајке. Друга знаменитост, везана за ову чудотворну Икону, јесте њено место на иконостасу, крај Царских Двери. Мимо обичаја наше Цркве, из велике љубави према Мајци Божјој, Свети Сава је на иконостасу поставио Млекопитатељницу као престолну икону на десну страну, где се према канону Православне Цркве поставља икона Спаситеља Христа, коју је зато поставио на леву страну од Царских Двери. Оваквих случајева има још у Православљу.
    Овој Светој Икони Богородице Млекопитатељнице многи благочестиви православни хришћани обраћају се с вером и молитвом, и преко ње од Богомајке и Господа добијају благодатну помоћ за спасење. Нарочито то чине побожни поклоници када дођу у Типикарницу-Испосницу Светог Саве у Кареји.
    Нека је Пресвета Богомајка Млекопитаељница на помоћи свима, нарочито српској деци и мајкама.
    Отац Никодим Хиландарац 
    Типикар Испоснице Светог Саве у Кареји, Света Гора
    Епархијске вести  
  20. Волим
    Лидија Миленковић reacted to Архимандрит Сава Јањић for a Странице, Да ли Царство Небеско постоји као паралелна реалност?   
    Одговор:
    Царство небеско је изнад свега живот и заједница у Христу и Господ нам зато говори "Царство Божије унутра је у вама" (Лк 17, 21). Зато Царство небеско почиње већ и у овом свету кроз Св. Литургију, кроз тајне Цркве, кроз наш живот у Христу. Ово стање заједнице у Христу које је још непотпуно, треба разликовати од пуноће стварности Царства небеског које ће наступити тек након завршетка овог света и века, након свеопштег васкрења и суда. Тада ће Господ „укинути свако поглаварство и сваку власт и силу“ и коначно укинути и последњег непријатеља - смрт, а онда ће се „и сам Син покорити Ономе који му све покори, да буде Бог све у свему (ίνα ή ό θεός τα πάντα εν πάσιν)“ уп. 1Кор 15, 24-28.
    Ова реалност пуноће Царства небеског у коме ће све бити испуњено Господом изнад је времена и простора, иако у односу на наше време и простор у коме сада постојимо оно представља будућност и о овим последњим догађајима и сам Господ за време свог боравка на земљи говори као о будућим догађајима. Дакле, након овог света и века све ће бити преображено и пуноћа Царства небеског биће изнад сваког времена и простора јер Господ живи у вечности и изнад је свеке прошлости, садашњости и будућности. Отуда је погрешно да о Царству небеском које у долази у пуноћи након Другог доласка Господњег говоримо као о паралелној реалности у контексту нпр. Everett-Wheeler-овог тумачења квантум теорије.
    И сам сам чуо да неки хришћани сматрају да се светитељи јављају у нашем времену и простору заправо из пуноће Царства небеског које је својеврсна паралелна реалност. Мислим да за овакво веровање не можемо да нађемо потврду у Еванђељу и предању наше Цркве. И светитељи који су упокојили у Господу и даље постоје у овом времену и простору до свеопштег Васкрсења када ће све бити промењено. Стога се њихова јављања могу објаснити само речима да у Христу нема мртвих јер Господ каже „ја сам васкрсење и живот; који вјерује у мене ако и умре, живјеће“ (Јн. 11, 25).
    На питање одговорио архимандрит Сава (Јањић)
    Извор: Поуке.орг
  21. Волим
    Лидија Миленковић gave a reaction for a Странице, О. Атанасије Харос: Избегавање паклених мука   
    Имамо га само до дана смрти. Морамо потпуно искористити сваку могућност за преображај срца, како бисмо научили да волимо друге служећи сиромашнима са љубављу и саосећањем. Ако наставимо са хладним и себичним срцем наша будућност ће бити испуњена муком.




    Извори:
    http://www.liveanewlifeinchrist.org/
    http://myocn.net/avoiding-torment-hell/
    Превод и титлови: Поуке.орг
  22. Волим
    Лидија Миленковић reacted to Дејан for a Странице, Свештеник Зоран Ђуровић: Доћи ће смрт и имаће твоје очи   
    Марио Ђакомели
    Нема бесмртног имена које се стекло кроз божанске подухвате; мало је имена хероја која су преживела; за неку генерацију, ни она. Бесмртнија су она у количини индивидуа, која помињу имена поп-звезда, особа из треш културе.
    Ретки спомињу Леониду.
    Ко од европљана се сећа кнеза Лазара? Нема бесмртног детета. Смрт и њега граби. Кроз децу се има утисак продужења врсте, али се и тај ланац кида. Срећом да не видимо неке наше потомке... Пожелели бисмо да их нема. Нема ни бесмртне мисли. Нема душе која би могла да мисли без тела.
    Иста је судбина паметног и будале, констатоваће Проповедник. Зато, о овој граници, ономе о чему немамо личног искуства, остаје да ћутимо. Нисмо умрли па да можемо да паметујемо.
    Нужно је да твоја смрт има твоје очи.

    Зоран Ђуровић
    Твоја је. Парадоксално, као да у тој негацији и сиромаштву показује се богатом. Но, не варајмо се. Све што можемо да промишљамо паметно и племенито, са њом нестаје. Она је граница, огледало, зато одражава твој лик.
    Имао сам искуства смрти. Пријатеља, драгих особа. И то трагичних смрти. Смрти праведника. То, као и холокаусти, ставља твоју веру на пробу. Где је Бог? Зашто ћути? Пао сам на под када су ми јавили да је погинуо мој пријатељ, свештеник, Овидије Сава. Све сам мислио да је то ружан начин Румуна да се са неким шале. Чекао сам да неко зазвони на моја врата и насмеје ми се како сам се „примио“. Но, нико није позвонио...
    Нисам умро, али скоро и као да јесам.
    На једном опелу, млада циганка, мучена душа којој сам био близак, зауставио сам се на пола. Само сам дао отпуст. Ни речи више нисам могао да отпевам. Нико од присутних ми није рекао ни реч иако је опело трајало само 10 минута. Тек после неки дан, мој помоћник, који углавном пева, ме је упитао шта се десило. - „Ништа“, одговорио сам. Остало је на том „ништа“, а било је „све“.
    Верујем да нико, при здравој памети и без тешких невоља, не може лепо да говори о смрти. Она је врхунско зло. Сва зла која срећемо у животу су само успутне епизоде. Чак можемо и да се смејемо после над њима. Над смрћу не можемо. Због тога стално користимо наше одбрамбене механизме - потиснути страх од смрти: једемо, трчимо, радимо, правимо културу, јер кад бисмо били стално свесни смрти, не би могли делати.
    Смрт не примећујемо кад умиру „скотови“. Приметимо је тек кад Човек умре.
    Када би сви умирали кад се наживе, у дубокој старости, кад им више није до живота, мислили бисмо да је смрт нешто природно, номално. Не би ни били свесни страхотности смрти. Често се чује: доброг и праведног Бог хоће! - Каква хула! Веле, Бог, као домаћица која хоће да украси своју кућу, из баште убере најлепше цвеће. Добио човек рак, долазе и кажу му: Бог те воли... Али, ко од вас, родитеља, толико воли своје дете да му пусти болест да умре? Не чините ли све да се оно спасе? Мајка ће да обрне небо и земљу да нађе лек за болесно на смрт дете. И она је боља од овог „бога“ како га неки представљају! Но, ни овима не треба замерити. Само покушавају да рационализују ужас које се представља пред њима, али нису свесни како ружну слику Бога дају. Ја бих голим рукама задавио неког ко би хтео да моје дете рашчеречи, па макар то и бог био... а такве смрти су опште. И сада, дође неки апологета и вели ми: Бог га воли. - Па и ја га волим, али не тако да бих му дао да пострада. Бог га воли, то је сигурно, али не воли и није његова жеља да он тако пострада. - Онда, не одустајући, веле: Ко зна зашто је то добро? - Таквога бих шутнуо без размишљања да одлети на други крај света! Какво је добро да невини умре у највећим мукама, да му одсеку главу? - Да, али ко је познао разлоге Божије? - А сада ја тебе да мало изгазим, па да се питамо какви су посреди разлози Божији? Многи то управо заслужују, можда би им кроз потресе мозга он ушао у употребу.
    Друга хришћанска хула, мада не само хришћанска, а која је супротна овом „оптимизму“ је окривљавање, механизам кривице који се покрене готово сам од себе, зато што је као усађен у људску природу. Какав грех је посреди? Неко је сагрешио. Бог кажњава. То је рационализација оних који доживљавају живот и однос са Богом по принципу ретрибуције: Ја теби ово, ти мени оно. Праведан сам и фин, дакле, задужио сам те, фер би било да ми узвратиш.

    Зоран Ђуровић
    Но, живот није како га разумеју ови ускогруди људи. Нема трговине са Богом. Кад је Исус исцелио слепца од рођења, питали су га: Овај слепац, да ли је он сагрешио или су сагрешили његови па га је Бог казнио слепилом? - Нико није сагрешио, одговорио им је Исус. Овде су други разлози посреди.
    Отац је на Јордану рекао: Ово је Син мој љубљени, онај који је сасвим по мојој вољи! И тај Син га моли пред хватање и страдање, од агоније и грча му са лица капље крв, пада на земљу више пута, изнемогао, уплашен, моли Оца да га прође то што следи, срамна и болна смрт, али Отац га не услишава. Не милује га по глави, говорећи: Не брини се, ово је само пролазна ствар. Отац није желео смрт Сина који је сав свој живот поверио њему, који је све чинио по његовој вољи, чинио добро, никад зло, а сигурно није тражио неку искупитељску жртву достојну Његове Узвишености која би требала да изглади грехе побуњених људи. То су све сумануте идеје. Такође није добро и двојење субјеката у Христу па се вели да је он вапио и плашио се смрти због нас, у својој људској природи. Јер ако Логос, Син није прошао кроз ову фрустрацију, крајње испражњење, ако није дотакао смрт, узалудне су наде наше.
    Смрт и зло остају. Бог их не уклања. Можда зато што цени човека. Хоће да и човек буде учесник у свом спасењу. Цени га као партнера. Над амбисом у који гледамо, морамо да се одлучимо: Да љубимо Бога и ближњег, да инвестирамо све наше најинтимније у ово и да добром побеђујемо зло. Иако знамо да зло остаје. Да нема одговора на смрт. Ни Исус га није дао. Молио је Оца да га страдање прође, заурликао му: Зашто си ме оставио?, али није сишао са крста. Нисмо постали робови који ће се пред очигледношћу поклонити, него они који упркос свему дају себе на олтар том Богу у кога имају поверење, кога виде као Оца љубави. Само такви имају право да сумњају и похуле, а да та хула буде уствари највећа молитва и љубав која Му се може упутити.
    Зоран Ђуровић
    Рим, 02.08.2015
  23. Волим
    Лидија Миленковић reacted to Дејан for a Странице, Да ли је Благодатни огањ у Јерусалиму превара?   
    Слично су и комунисти хулили на св. мошти светитеља, а после су правили своје квази-мошти балзамовањем својих безбожних вођа. Човек који чврсто верује свуда око себе види чуда Божија и цео живот и свет који нас окружује као велики дар његове љубави. За оне који немају вере свет је бесмислен и хаотичан и често се цинично односе према свему што нису у стању да разумеју.

    Чуда Божија су свуда око нас. Зар и свака Св. Литургија није чудо Божије ако верујемо да принесени хлеб и вино постају истински Тело и Крв Христова и да причестивши се Светим Тајнама сви потврђујемо живо и суштаствено да смо Црква Христова - Тело Њеогово. Наравно, као и у случају свих осталих благодатних дејстава и св. Тајни наша Црква упозорава да њима не треба приступати идолатријски, па зато у Православљу немамо чак ни ванлитургијско поклоњење Св. Тајнама (тзв. адорацију светог сакрамента) и сл. Све Божанске тајне бивају у синергији благодатног дејства Божијег и наше вере и саме по себи не могу се идолатризовати јер би то било насиље над нашом слободом. Њима не треба приступати магијски као да семе по себи имају било какав утицај на нас јер управо су безбожни јудејски првосвештеници тражили чудо да поверују, а пред њима се одвијало највеће чудо над чудима - сам оваплоћени Син Божији прима добровољно распеће и смрт да би победио силу смрти и отворио васцелој твари пут у вечни живот.
    О благодатном огњу имате укратко и на Википедији http://bit.ly/1q4RgaT као и на сајту СПЦ http://www.spc.rs/sr/blagodatni_oganj
    У библиотеци сајта Светосавље можете наћи занимљив текст о критичарима благодатног огња и одбрани овог чудесног догађаја http://www.svetosavl...Maksimov.htm#07
    Архимандрит Сава Јањић, игуман манастира Дечани
  24. Волим
    Лидија Миленковић reacted to JESSY for a Странице, Сличице из живота хришћанке Зорице Дабановић: Оци   
    Чак сам Оцу рекла да не знам шта бих рекла на исповијести. А он ће: „Е, то што оговараш цијели свијет – мало ли је! И то што си горда – ситно ли је!“
    Кад мало размислим, више и немам неког дружења и испијања кафе а да се нечији живот не „опере“. То му дође као препричавање неке серије, па се једва чека нови сусрет да би се „серијал“ наставио. А можда то и није оговарање, већ се туђим искуством учимо како себе да исправимо? Или се на тај начин хвалимо что ми нисмо такви?
    Ех, као оно о мајмуну и огледалу!
    До завршетка Литургије спласну и моја жеља за „везивањем“. Док гледам монахиње како везују Оца, а он им се дријеши крстићима, бројаницама, медаљонима.., помислих како оне свој таланат вјере увећавају, утростручују, и задовољне прилазе Оцу, јер имају са чим „изаћ пред Милоша“. А сушто ја да изиђем пред њим…
    Хтјела сам да одустанем. А онда се сјетих одличног текста са Сајта Митрополије „Шта је ново у Новој години“. Стегнух јаче своју бројаницу и помислих: „Обећаћу Богу да ћу да се промијеним. Устаћу, да се не каљам више! “ Знам да ће бити тешко, али сјетих се и оног: „Почињао сам више пута и нисам успијевао, али у мени нема очајања“.
    Везах Оца и добих – бројаницу! Ето, сјајно за нови почетак, за МОЛИТВУ! Почећу одмах: „Господе Исусе Христе Сине Божији, помилуј мене грешну…“!
    Опрости ми, Оче, и сви ви које „опрах“!
    http://www.mitropolija.com/slicice-iz-zivota-hriscanke-zorice-dabanovic-oci/
    Зорица Дабановић
  25. Волим
    Лидија Миленковић reacted to Срђан Ранђеловић for a Странице, Основано Мисионарско одељење Српске Православне Цркве   
    Надзор над радом Одељења поверен је Преосвећеном Епископу рашко-призренском г. Теодосију, као члану Светог Архијерејског Синода задуженом за вођење мисијских послова. На предлог епископа Теодосија у стални састав Одељења именовани су свештеници, свештеномонаси, вероучитељи и лаици који су се у протекле две деценије посебно истакли на мисионарском пољу, док су у својству придружених чланица у састав Одељења укључене најуспешније мисионарске структуре које већ делају на канонском подручју Српске Православне Цркве. О активностима Мисионарског одељења Српске Православне Цркве јавност ће благовремено бити обавештавана.
    Портал Поуке.орг је ушао у састав одељења, а о. Иван Цветковић, оснивач сајта је делегиран за сталног члана миионарског одељења СПЦ.
    СПЦ

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...