Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Млађо

Члан
  • Број садржаја

    797
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

1 Пратилац

О Млађо

  • Ранг
    Наш човек
  • Рођендан 03/27/1984

Profile Information

  • Пол :
    Мушко
  • Локација :
    Вранеши

Скорашњи посетиоци профила

The recent visitors block is disabled and is not being shown to other users.

  1. А по питању новца... Ако је неко одредио да за неку суму новца купи свећу у продавници, зашто му је проблем да за исту суму купи свећу у цркви? Осим тога свећа је известан принос. Признаћемо да је ипак восак чистији од тих парафинских смеса. Према томе и ми када неком приносимо неки дар, трудимо се не само да то буде чистог срца, већ и сам тај принос да буде чист. Ипак, свећу приносимо самом Богу као нашу жртву примерену нашем слободном хтењу и финансијским могућностима. Ружно је да Му приносимо отпад. Из тог разлога је бесмислено да говоримо како је то свеједно где ћемо купити свећу и каквог ће она бити квалитета. И нигде на овом обавештењу не прочитах да је мера вере повезана са мером финансијских могућности. "кадар сам да издвојим" - тако пише... Кадар сам да толику жртву принесем.
  2. Старешина цркве је одлучио да направи правилан ред и поредак у повереној му заједници. И у томе успео! Учинио је то на начин који је уродио плодом. А то што је то некоме мимо те конкретне заједнице скандалозно мислим да је ствар површног односа и како Јанко рече уопштавања и одступања од контекста. Горе неко помену, а имам у личном искуству... Кад год сам нешто мојим парохијанима рекао благо и аргументовано, наводно су ме разумели и нису ме послушали, а кад пооштрим реч, негодују, али послушају. Има наравно изузетака.
  3. Е то последње што сте изнели, бар када је реч о оцу Милићу и његовој литургијској заједници не стоји. Због тога ми је све време интересантно како се ово обавештење коментарише мимо контекста средине где је настало. А будући да ми је та конкретна заједница у великој мери позната, одговорно тврдим да се не може у потпуности применити у општем смислу.
  4. Наравно да је неумесно поредити, али ако неко има идеју да у профаном објекту продаје "верске" или још фрапантније "црквене" свеће, онда би по истој логици било обрнуто. Мада знам да постоје продавнице које поред тих парафинских продају и праве црквене свеће, јер имају неки договор са локалним црквама. И да ли се неко питао на основу ког новца цркве плаћају струју коју нам обрачунавају по тарифи као да смо фирма? Од ког новца цркве набављају и обнављају инвентар за богослужбене и друге потребе? Ако се неко зове верником и сматра да припада цркви онда треба да има и известан део одговорности и према том материјалном сегменту. Као што се и сваки члан домаћинства у својој мери стара да домаћинство материјално функционише, тако је црква пружила овај начин да њени верници (=чланови) учествују у њеном овоземаљском сегменту битисања.
  5. Нема сумње у то да Господ прима молитве људи на основу суштине, а не форме (пример Каин и Авељ). Ипак, наша помесна црква функционише тако, а сваки старешина цркве је одговоран када је реч о реду и поретку онога што му је поверено. Неозбиљно је да се у цркви приноси шта коме падне на памет. А да не би јурио сваког верника појединачно и правио чеку ко какву свећу пали, човек је у својој литургијској заједници потпуно оправдано ставио обавештење о томе каква су правила.
  6. И треће: Прокишњава ми црква у селу, не знам чиме адекватно да је загрејем, недостају ми свећњаци, нафорници, жртвеник на коме треба да проскомидишем, полијелеј, комплет минеја,.... А народ слободно нека финансира неке тамо који од ко зна чега праве те свеће...
  7. Друго: постојао је реалан проблем, а то је да су људи у црквене горионике доносили све и свашта и палили. Мислим да треба разликовати парафин (који је отпад), од чистог воска. Реакција оца Милића, старешине цркве, се више односила на то. А иначе, ја ћу у цркви у којој служим од следећег месеца лепо да унесем рафове за пиво, дуван, новине... Светлост свеће треба да нас подсећа на светост живота који нам једино може подарити Црква. Какве продавнице, пијаце, итд.
  8. Прво: Реч је о цркви светог Марка у Ужицу.
  9. Веровали или не, али тек прексиноћ сам одлучио да се боље упознам са његовим опусом и биографијом. Био сам врло пријатно изненађен, али ми је и посебну пажњу привукла та чињеница да се изненада повукао. И у овим моментима када сам конструисао своје виђење разлога због чега се повукао - ова вест. Волео бих да се извуче и бар некад да се појави у јавности, ако не са песмом и музиком, оно бар неким разговором. Претпостављам да то многи, многи очекују. Иначе, текстови кидају, као и интерпретација. http://www.facebook.com/miladin.sobic
  10. Благодарим господине Стојковићу! То је оно на шта сам циљао. И господин Звонко је одлично расветлио у чему је проблем. Блаженопочивши владика Хризостом нам је лично посведочио да пре Другог светског рата није било паљења бадњака у портама, него само у домовима. То могу да потврде или демантују старији... Да би се народ довео у Цркву деведесетих година прошлог века, неко је вешто, а сматрам и непромишљено, искористио култ бадњака и тиме смо дошли у ситуацију о којој пише господин Звонко. Савремени вид паганизма (невезано за изворни или христијанизовани смисао бадњака), на уштрб литургијског доживљаја директног и личног сусрета са Личношћу Господа Христа. Касно је сада да се то мења на радикалан начин (проузроковали бисмо тиме нове потресе; мало ли их је?), али постоји шанса да "ово узмемо, а оно не изостављамо" - и тиме поставимо ствари у своје природно лежиште.
  11. Мислим да нигде нисам написао да било шта треба укидати или изостављати, само му одредити право место. Апсолутно сам сагласан са процесом инкултурације по овом проблему. Одељак сам цитирао не претендујући да га прикажем као апсолутну истину, већ као један од сегмената на задату тему.
  12. "Сима Тројановић је почетком 20. века добро претпоставио да су Бадњи дан и Божић празници соларног порекла који симболизују обнављање Сунца; бадњак је тако врста идола, који на домаћем огњишту сваког српског домаћина понавља "небесну сцену" поновног рађања бога Сунца. У једном латинском рукопису из 15. века поменута су три пољска божићна обичаја: "Неки (Пољаци) на дан рођења Господњег или уочи тог дана 1) не дају никоме ватре на зајам; 2) извесне личности за које се мисле да су срећне позивају, рано ујутру, у своје куће, да би и њима донеле срећу; 3) неки опет зову вукове на гозбу." Сви ови обичаји су још увек савршено очувани код Срба, вероватно зато што је, како многи претпостављају, бог Сунца и ватре, Дајбог, био српски национални бог и зато посебно слављен. Ватра са огњишта се не даје јер она тога дана "помаже" рађању новог Сунца - над њоме овај "срећни гост", који се код Срба зове назива полаженик, положајник или положаоник, а који је прва особа која тога дана дође у кућу, џара ватру бадњаком, како би је разгорео. Вук који се зове на гозбу јесте онај стари Хроми вук, Дајбог (Хроми Даба - моје убацивање), који у каснијем периоду престаје да буде хром, јер је започео нови годишњи циклус у коме Сунце јача. И сам положаоник, први гост који нам својевољно тога дана дође у кућу, заправо је вероватно то старо божанство; о томе говори и обичај да се он огрће кожухом и седа под сто чиме се апострофира његов вучији карактер." Ово је одељак са 25. стране из књиге Словенска митологија од Ненада Гајића у издању Лагуне. Има на још неколико места у њој додатних појашњења о свему овоме... Бадњак, као што неко рече, потиче од глагола бдети, јер се бденисало да се ватра не угаси... Тамо где имамо реалност, симболика је непотребна, (сама по себи не смета, пошто може богатити и украшавати празничне дане) а може да буде штетна уколико ремети реалност. У овом нашем случају мислим да је то у питању. Реке народа прођу кроз наше храмове на Бадње вече, а сами признајмо колико од њих дође на Божић на Литургију када на најреалнији могући начин имамо сусрет са Христом који се рађа. Бадњи дан је само увод у празник... То би било као кад дођемо на неки свечани ручак, узмемо аперитив, мало предјела и одемо кући уз изговор да је то довољно што смо учинили. Мислим да истицање и форсирање бадњака, ма који да му је смисао - пагански или христијанизовани (нећу да кажем хришћански) - ремети смисао и пуноћу Божића. Не може одједном и преко ноћи, али моје мишљење је, да треба што више говорити о томе и инсистирати да је бадњак секундарна ствар и да је централни догађај којим у најпунијој мери учествујемо у празничној реалности заправо света Литургија на Божић и причешћивање светим Христовим Тајнама. Чврсто верујем да ће доћи генерације које ће бити кадре да то реализују на благопотребан начин. У припремању таквих генерација лично већ учествујем. Укидање и избацивање бадњака је непотребно, али је неопходно одредити му право место... У супротном први би реаговали попови пошто би био угрожен црквени буџет...
  13. Прошле године сам у својој режији правио овако нешто за потребе мојих ученика, али ово ми делује садржајније! Свака част! Искористићу!
  14. Део овог писма што је Моци превео и изнео нам, у преводу са руског гласи овако: "Бачени смо као најнеугледнији и празан суд, неупотребљаван годинама или као подупирач под апсидом, кога након завршеног грађења извлаче и избацују... а ја ћу рећи оно што ми је на срцу и не гневи се на мене...нећу сакупљати оружје и учити се војној вештини, коју нисам научио раније...нећу се примицати команданту Антиму...будући и сам ненаоружан и неборбен и растужен. Али бори се сам са њим, ако ти се свиђа...А мени уместо свега даруј безмолвије. И зашто митрополију лишити славног Сасима? Али ти се јуначи, побеђуј и све вуци сопственој слави, као река која гута пролећне потоке, ни пријатељство ни навике не претпостављајући врлини и побожности...А ми само једно стичемо од твог пријатељства, да не верујемо пријатељима и ништа да не претпостављамо Богу." Цитирано се налази у књизи Живот и учење светог Григорија Богослова, аутор је Архиепископ волоколамски Иларион Алфејев, а издавач ЕУО епархије жичке, Краљево 2009. стр. 42-43. Превод: Никола Стојановић, редактура превода: др Ксенија Кончаревић Свети Григорије је волео да води философски живот, да буде повучен, да чита и да се моли. Избором за епископа то није могао чинити и због тога се жестоко наљутио на светог Василија који га је поставио да буде епископ у граду Сасими. То заправо и није био град него обично стратиште што је Григорија још више погађало. Император Валент је из економских и финансијских разлога поделио Кападокију 371. године на две области, а град Тијана је постао седиште Друге Кападокије. "У вези са тим, епископ Тијански, Антим, пре тога потчињен Василију, постао је самостални митрополит, јер је његова катедра добила значај седишне катедре. Василије, који се није слагао са оваквим променама, објавио је рат Антиму. Василије је одлучио да прво постави нове епископске катедре на територији која улази под Антимову јурисдикцију и да на њих рукоположи своје истомишљенике. Један од градова где је Василије поставио такву катедру постао је Сасима, а за епископа тога града назначио је свога пријатеља Григорија." Иако је све то Григорије дочекао као насиље ипак је из љубави према Василију, али према своме оцу прихватио поверно му, међутим Антим је пред Сасимом ангажовао војни одред који је требало да спречи да се та новооснована катедра попуни. Григорије се ту осетио као плод црквених интрига и почео је отворено да оптужује Василија за гордост и да је приликом формирања нове епархије имао на уму једино економске интересе. У одељку који описује шта се све ту дешавало износе се одељци из разних Григоријевих писама који изражавају његов јед због свега, као и тешке оптужбе на рачун светог Василија. Пошто ће Лаки да прибави превод тих преписки са оригинила мислим да нема потребе да прекуцавам... Издвојићу само оно што је Архиепископ забележио о томе: "Међусобни односи између Василија и Григорија, након што је последњи добио свештенички чин су потамнели; нарочито су постали тешки након што је Василије рукоположио Григорија за епископа сасимског. Са Григоријеве стране било је и увреда, и прекора и несхватања; много година није могао да опрости Василију своје рукоположење. У надгробној беседи личне увреде као да одступају у други план, а Григорије описује истинског пастира који је дао живот служењу Цркви и уздигао се до врхова светости. Овај је лик по свој прилици идеализован, али идеализација не настаје на уштрб реалности; из иконичног лика пројављују се реалне црте живог човека. Григоријево приповедање се никада не деградира до нивоа описа живота, али никада ни не губи ону уверљивост која карактерише сведочанство очевица и које су тако често лишене књиге житија."
×
×
  • Create New...