Jump to content

Srdjan

Члан
  • Content Count

    1215
  • Joined

  • Last visited


Reputation Activity

  1. Волим
    Srdjan reacted to Zoran Đurović in Дејан Мачковић: ПРОБЛЕМ ПОСТА У САВРЕМЕНО ДОБА   
    ПРОБЛЕМ ПОСТА У САВРЕМЕНО ДОБА  
     
    1. УВОД
    Након смрти Вука Караџића у његовим списима пронађени су материјали које је годинама скупљао, те је постхумно изашла књига „О животу и обичајима народа
    српскога“. У тој књизи међу стотинама страница који описују све друштвене и вјерске појаве ондашњих Срба, о посту су издавачи пронашли тек један и то
    празан лист папира на коме је био написан само наслов, без и једне реченице.[1] Но, без обзира што Вук који је много путовао и добро познавао народ о коме је писао, из неког разлога није имао ништа да забиљежи о посту код Срба, Срби су, на своју срећу, имали теологе који су написали стотине књига и студија о томе како и зашто треба постити, па је сама тема данас и више него исцрпљена. Већина тих књига су хвалоспјеви о посту, који га ките божанским и анђелским титулама као ни једну другу институцију у Цркви. Но, опет и поред свега написаног, чини се да се ни данас тај празан лист папира нема чиме посебно попунити. Тако док једни као нојеви забијају главе у пијесак не желећи да се сусретну са реалношћу, други огорчено и брзоплето позивају на укидање поста, будући да је цијела ствар доведена до апсурда. Сам пост је чак и једна од централних тема будућег Светог и великог сабора.
    2. БОГОУСТАНОВЉЕНОСТ ПОСТА У свим православним књигама које се баве постом налази се реченица да је пост богоустановљен још у рају, заповјешћу Адаму и Еви да не једу са дрвета познања добра и зла. (Пост 2:17) Та славна реченица је заправо преписане и парафразиране мисли Василија Великог[2] и Григорија Богослова.[3] Ови свети Кападокијци су имали и других идеја, које ни близу нису тако популарне као ова о посту. Но, пажљиво читајући сам библијски текст, Божје ријечи једи од сваког, а не једи од (једног) се тешко могу разумјети са не једи ништа, што, како ћемо видјети, пост сам по себи заправо и значи. Уосталом да је пост на било који директан начин Божја заповјест из раја, Јевреји, који су крајње ревносно испуњавали свих 613 Божјих наредби, би постили. Напротив, код Јевреја пост није био општа и обавезна ствар, него је увијек био спонтана реакција појединца или народа на неку невољу.[4] Појединци (Мојсије, Јоиљ, Давид), али и сав Израел, су самоиницијативно приступали посту, и то, сасвим јасно, без икакве Божје наредбе, напротив као лични корак ка Богу, труд, знак покајања, жалости, или као успомену на одређене догађаје прогоне и страдања.[5] (трагичну смрт цара Саула, прогон у доба Јестире 4:16). Тек након повратка из Вавилона уводе се обавезни једнодневни постови, као горка сјећања на трагичну прошлост. Тада се и у води се пост на Јом Кипур тј на празник очишћења на основу јасне Божје наредбе, који је заиста био богоустановљен,[6] те се појављују и други једнодневни постови - сјећања на разрушење Храма, на дан устанка, почетак прогонства итд. Но, након повратка из ропства и кад је Храм био обновљен, народ је самоиницијативно од свештеника затражио укидање поста, јер пост више није имао смисла.[7]
    Поред апсолутног уздржања од хране и пића, јеврејски пост је подразумијевао и покајање за гријехе, те јавно понижење и лишавање од сваке удобности (неудобна одјећа, спавање на поду, ходање без ципела итд), те је укључивао и забрану рада. Пост код Јевреја Христовог периода је трајао од поподнева до вечери, или само неколико првих часова дана, обично до поднева. У Христово доба било је уобичајено, углавном међу фарисејима,[8] да се пости понедељком и четвртком,[9] а неки су постили и суботом.[10] Чланови Синедриона су постили и на дан када би неког осудили на смрт. Већина Јевреја је постила јутро након кошмара, а обичај је био и да младенци посте пред вјенчање, или да се пости на годишњице смрти родитеља, блиских сродника, пријатеља те духовног лидера, учитеља. Постови су били модерним језиком речено факултативни и индивидуални, па је свештенство, чувајући ведрину и радост Јевреја, специјалним прописима контролисало да се та веселом јудаизму страна аскетика не распламса и не прошири. Тако је направљена листа дана, када се постити не смије![11] Тако је било у Старом завјету.
    Са друге стране ни за Бога који нам се преко Христа открио у Новом завјету се не може рећи да је на било који начин установио обавезан пост. У осталом, да је пост на било који начин директно установљен у Новом завјету, не би се свети Василије нити пак свети Григорије Богослов позивали на Стари завјет. Апостоли, као Јевреји, нису постили ондашње јудејске обичајне постове, и то Свето писмо не крије. Сва три синоптичара наводе оптужбе да апостоли не посте (Мт.9:14, Мр. 2:18, Лк. 5:33) и Христов одговор који их оправдава. Насупрот томе, сам Христос јесте постио, добровољно. Но то је било једном у његовом животу 40 дана, од срца, као и сви старозавјетни пророци и праоци прије њега, неједући и непијући ништа односно, не на начин на који ми данас постимо. Чињеницу да је Бог није установио пост, који је ипак и несумњиво пракса Цркве, најбоље свједочи и потреба побожног хришћанског преписивача из 3. вијека да Христов одговор ученицима који нису могли истјерати демоне из бјесомучнога да је довољно имати вјере као зрно горушичино да бисмо помјерали горе, употпуни и сопственим духовним искуством, те накнадно допише у Јеванђеље, да се демони „изгоне само (постом и) молитвом“.[12]
    3. УСТАНОВЉЕЊЕ ПОСТА
    Међутим, иако пост није јасно и недвосмислено богоустановљен, нити је Црква сматрала за потребно да га експлицитно угради у Свето Писмо као општу и
    обавезну установу, пост ипак представља неодвојиви дио новог живота у Христу. Стога и апостоли, који, како нам свједочи Свето писмо, нису баш били претјерано сколни посту, након догађаја Педесетнице и сами почињу да посте.[13] Чини се заправо да су управо апостоли и установили пост код хришћана. Созомен наводећи разлике у дужини поста и врсти хране које су се хришћани одрицали, јасно наводи да су и једни и други и трећи своје обичаје примили од апостола, те према томе, сви су обичаји и начини легитимни.[14] Идеја да пост потиче апостола ненаметљиво се протеже кроз Свето предање у отачким дјелима и хришћанској литератури, па се тако заповјести о посту се налазе у Апостолским правилима, а сам пост се сасвим јасно и детаљно елаборира у Апостолским установама.[15] Исто тако, управо је Апостолски пост најстарији хришћански пост. Иако је јасно да Апостлска правила, Апостолске установе и остали апостолски документи који говоре о посту нису директно написани од Дванаесторице, ни најрадикалнији критичари не поричу њихову повезаност с апостолском поуком и науком. За апостоле пост је представљао најприродније стање испуњавања Христових заповјести и спонтани израз хришћанске вјере и љубави, зато су и поучавали нове хришћане да требају да посте.
    Апостолска установа поста је неодвојива од цјелокупног хришћанског учења. Тако, Христови савјети о посту (Мт 6:16), које неки криптооригенисти изоловано посматрају као божанско установљење поста,[16] су саставни дио његове поуке о праштању, искреној молитви и прије свега милостињи, те скупљања блага на небу кроз чињење добрих дијела, односно најјаснијим изразима хришћанског живота.  Пост тако више није лични подвиг, сјећање на прошлост, покајање те
    умилостивљење љутога Бога него почива на служењу Христу, који је у Светом Писму и Цркви ријечима самога Бога (дакле богоустановљено) идентификован са
    потребитим (болесним, притвореним, сиромашним), који „стоји на мјесту Христовом.“ (Мт 25 глава) Управо ова христоцентричност поста разликује
    хришћански пост од постова других вјера, а прије свега у односу на фарисјејске постове. У новој ситуацији хришћански пост се морао драматично разликовати од фарисејских, како обликом, тако и суштином. Стога су и фарисјејски дани понедељка и четвртка замијењени новим данима сриједе и петка.[17] Сриједа и петак указују више него било шта друго на пасхални - евхаристијски карактер поста, и представљају везу нашег новог живота у Христу с Литургијом односно Васкрсењем. Пасхална радост код хришћана траје током цијеле године, не само недељним богослужењем, него и учешћем вјерника у догађајима из Христовог живота, његовом заточењу и страдању, у посним данима сриједе и петка. Цјелокупна православна еклисиологија је евхаристијска па тако давање сиротима и дијељење представљају најдраматичнији и аутентични израз Цркве и Евхаристије.[18] Због овога пост није самоумишљена обавеза или дужност човјека према Богу тиранину, нити пак манихејска аскеза, која умртвљује материју ради побједе духа, него посебно христолико одрицање усмјерено ка Човјеку јер је добробит другог човјека, као узрока нашег ипостасног постојања, сврха и циљ нашег одрицања.
    У том смислу Пастир Јермин јасно даје упуте шта значи хришћански постити и који је прави смисао и сврха поста код хришћана. У том ранохришћанском спису, прекоривши! онога који је дан провео постећи - ништа неједући, Бог установљује и наређује : „Ти у онај дан у који постиш, не окуси ништа сем хљеба и воде, а од јела које си имао јести тог дана, сабери збир трошка тог дана, кад си то имао чинити, и одвојивши на страну подај удовици, сироти и ономе који нема!“[19] Слична свједочанства налазимо и код каснијих светих отаца и учитеља, па тако Аристид, хришћански писац из 2. вијека, пише цару Адријану да хришћани посте два или три дана током седмице како би обезбиједили храну онима који су немоћни.[20] Једнако и Ориген цитира тзв. Логиа тј. незабиљежене Христове рјечи: „Блажен је онај који пости зарад тога да би нахранио сиромашне.“[21] У осталом, чак и да немамо сачувано ни једно свједочанство наведених раних отаца, сама Црква богослужбеним текстовима на Сирну недељу, пред почетак јединог заједничког, канонског и у богослужењу видљивог поста, јасно ставља пост у сврху служења Христу, односно онима који стоје на његовом мјесту.[22] Свједочанства таквог христоцентричног поста налазимо како у Светом Писму,[23] тако и у отачком Предању. Заправо, силне похвале посту, као и строгост одредби према онима који крше пост, нам не могу ни бити јасне, уколико немамо христоцентрично - каритативно схватање поста. Управо су зато и казне за оне немилосрдне и социјално неосјетљиве који крше пост једнаке казнама за најтеже
    гријехе, попут убица.[24] У овом свијетлу дијељења са сиромашним нам постаје јасно, зашто чак ни дјеца нису ослобођена од поста, као ни они који су на смртној постељи,[25] али једнако је јасно да се под термином пост дефинитивно не подразумијева оно што ми данас подразумијевамо. Овакав првобитни
    хришћански пост се суштински разликује од јеретичких постова, којима изнурују тијело, у егоцентричном менталном самозадовољавању ниподаштавајући материју и природу. Свети оци су чак и са гнушањем презирали бесмислен и самодовољан подвиг, гладовање које нема циљ у помоћи другом. Позната је
    реченица светог Јефрема Сиријског да „Маркион пости као змија!“[26] Дакле, пост који није у Христу и у Цркви, нема смисла. Чак штавише, он је змијски - демонски.
    4. ЦРКВЕНЕ ОДРЕДБЕ О ПОСТУ
    Иако скоро сви свети оци од самих почетака помињу пост да општепознати дио хришћанског живота, изненађујуће је да та важна установа поста коју је
    изниједрила сама Црква још од апостола, није детљано и посебно елаборирана у свештеним канонима Православне цркве. Изузев Трулског сабора, чија је
    васељенскост најблаже речено натегнута, једино Први васељенски сабор (пети канон) тек помиње пост Четрдесетнице, али просто као временску одредницу за
    друге догађаје. Црква из неког разлога, а ништа у Цркви није случајно, није сматрала за потребно да једном за свагда недвосмислено пропише и наметне
    једнообразан пост. Ипак, Трулски сабор, који у Православљу ужива углед васељенског, не само да се са своја два канона бави питањем поста, него на сцену
    уводи и читав низ помјесних Сабора, одржаних на Истоку, који сваки за себе и посебно регулишу поједина питања поста, у складу са захтјевима и потребама
    ондашњег времена.  Овдје вриједи напоменути да је Трулски сабор био просто локални сабор унутар Ромејског царства, који је у циљу унификације духовног живота унутар државе искоментарисао читав низ обичаја других Цркава Божјих, прије свега у Риму и Јерменији, које тада бијаху ван граница Царства. Један од тих обичаја јесте и начин поста у тамошњим Црквама. (канони 55 и 56 ) Не треба посебно напомињати да на Трулском сабору нису били представници Цркава Рима и Јерменије, као ни то да поменути сабор, као и већина његових одлука никада нису ни били прихваћени ван Ромејског царства. Напротив, Трулски сабор, који је био одржан у традиционално јеретичкој и новотарској престоници, је изнио низ критика против старих римских обичаја и тиме изазвао огорчење и запрепаштење у православном Риму. Папа Сергије, и сâм источњак, Сиријац, коме су акти сабора послани у Рим је рекао да би прије умро, него novatatum erroribus consentire[27] тј сложио се са новаторским заблудама (трулског сабора). Међутим, у коначници, након скоро 60 година Рим је прихватио само оне каноне који се не противе истинитој вјери и добрим обичајима Римске цркве, и то само зато да би Трулском сабору дао легитимитет васељенскости, која је била више него неопходна и потребна у тешким временима иконоборства. Наиме, Трулски 82. канон био кључни аргумент у тврдњама православних о исправности и предањскости поштовања светих икона, те је на канонском пољу, борба са иконоборцима била борба око васељенскости Трулског сабора.[28] Величина тадашњег Папског пријестола и широкогрудост ондашњег хришћанског и православног етоса најбоље се огледа у томе да је упркос чињеници да су Трулски оци тим каноном забранили приказивање Христа у облику јагњета, што је било посебно популарно и практиковано на Западу, Римљани смогли снаге да се смире, унизе и сопствене интересе подреде општем интересу Цркве Божје. Овде се сад налазимо пред питањем која би помјесна Црква то данас била у стању учинити? Али то је тема неког другог излагања. Ова кратка дигресија о васељенскости помјесног Трулског сабора, који је увео читав низ других помјесних сабора само има за циљ да покаже локалност, ограниченост и привременост трулских канона о посту, који напомињемо никад нису били општеприхваћени нити примјењивани у Католичанској и Васељенској Цркви, а не да сумња и преиспитује мјесто и значај Светог Петошестог сабора и његових одлука у животу и предању Источне православне католичанске цркве.
    Дакле, поред своја два канона о посту Трулски сабор доноси и каноне неколико помјесних сабора из 4. вијека.[29] Па тако, Трулски сабор својим 55. и 56. каноном забрањује пост суботама и недељама, те критикује Јермене који су јели сир и јаја у току поста. Осим тога, од Сабора у Трулу одлуке локалних источњачких сабора у Лаодикији и Гангри, као и већ поменута збирка канонских правила помјесне Сиријске цркве са краја 4. вијека, нама позната као „Апостолска правила“, доносе читав низ прописа који регулишу пост као општеобавезну црквену дисциплину. У суштини, сиријска Апостолска правила (69. канон)[30] уводе као обавезан пост Велике четрдесетнице, сриједе и петка, док други помјесни сабори својим канонима само разјашњавају неке нејасноће односно исправљају заблуде и погрешке. Данас познати вишеседмични „постови“ пред Божић, празнике светих Апостола, Преображења Господњег и Уснућа Богородице нису никада канонски регулисани јер су се појавили доста касније и под утицајем неправославних хришћанских заједница, углавном монофизита.[31] Ти постови нису сматрани обавезнима чак ни за монахе, па тако нпр свети Сава Српски пишући Типике (Карејски, Студенички, Хиландарски) за манастире које је оснивао детљано прописује прехрамбена и молитвена правила за постове (уље, вино, јело једном дневно итд) и мирне савјести „пропушта“ да одреди пост монасима пред празнике Преображења и Успења Богоматере.[32] При томе не треба сметнути са ума да је свети Сава сигурно добро познавао теолошке дилеме свог доба: прије свега усамљену одлуку Ендимуса сабора из 1166. да се горепоменути неканонски постови требају поштовати, јер су дио обичаја, као и потпуно другачије мишљење тада највећег каноничара Теодора Валсамона да се пред ове велике празнике (Божић, Петровдан, Преображење) треба постити по 7 дана, и то само ради причешћа.
    Но, и поред јасне канонске недоречености, пост је неодвојив дио духовног развоја, без кога је хришћански живот незамислив. Стога су помјесне цркве током историје ту хришћанску врлину практиковале у складу са социјалним, историјским и климатским и свим другим датостима сваке епохе и поднебља у којем су
    странствовале. Мноштво различитих обичаја, начина поста, врста дозвољене хране које налазимо по манастирским типицима, али што је још важније у животној
    пракси и свакодневици хришћана нам заправо свједоче шта је оно суштинско у посту. То свакако није храна, чак напротив! Ову велику црквену истину најбоље је изразио Никола Берђајев једноставним ријечима: „Хљеб за мене, то је материјално питање, а хљеб за мог ближњег је духовно питање“.[33]
    Од првобитног потпуног одрицања од свакодневне хране с циљем прехрањивања сиромашних, које је трајало свега пар дана, хришћанско милосрђе у Средњем вијеку је у циљу усавршавања христоцентричности поста прилагодило пост схваћен као нејело, у пост као вишеседмично, па и више мјесечно, једење јефтине и лако доступне хране, како би се практичније и више уштедио новац, који се даје сиромашнима. У том смислу, најранију црквену праксу апсолутног поста Апостолски канони су замјенили прво четрдесетодневним сухоједењем (што значи јело једном дневно, обично у касно послијеподне).[34] У богослужбеном животу Цркве ова пракса је остала до данас, стога се према типицима литургије у посне дане служе тек иза деветог часа. Сухоједење је, дакле, подразумијевало јело на крају дана, било које хране која би се нашла у кући. Познат је примјер светог Спиридона, за којег Сократ наводи да је свакодневно своје оброке дијелио са сиромашнима те због тога често остајао гладан, а који је мирне савијести, као сухоједење, постио уз печену прасетину. Једном приликом усред Четредесетнице му је дошао гост, који је негодовао због меса у посту, а Светац га је прекорио славном библијском истином: чистима је све чисто.[35] Каснији хришћани на другим климатским подручјима су детаљније и практичније разрадили различите обичаје и типике који регулишу штедњу тј прехрану. Тако неки типици избегавају скупо маслиново уље, други у недостатку морских плодова прописују јефтино поврће, неки типици дозвољавају употребу рибе и сличне хране итд. Не треба заборавити да је и перад (прије свега пилетина и слично) дуго времена сматрана посном храном, а било је и хришћана који су воће и поврће сматрали мрсном, односно недозвољеном храном.[36] Сократ Схоластик у својој Црквеној историји детаљено описује врсте хране од којих се уздржавају хришћани, и из његовог описа се јасно види да не постоји јединствен образац, нити било каква теолошка логика.[37] Свако се нечега обавезно одрицао, јер циљ није био у храни, него у помоћи другом. Управо зато ове разлике не треба да схватимо као икономију или попуштање раслабљеним хришћанима, него као пастирски одговорно непрестано бдијење односно усавршавање, кроз континуирано прилагођавање конкретној клими, времену и простору. Имајући ово у виду јасније је зашто је црквена пракса и свијест медитеранских хришћана, чије су обичаје и Срби преузели, процијенила да је исплативије одрицати се скупог меса и мијењати га јефтиним воћем и поврћем те (њима) доступним морским плодовима, док хришћани у брдској и хладној Јерменији месо мијењају јајима и сиром. И једни и други су ште јели, тј. постили управо и једино зато да би могли дати онима који немају.
    5. ПОСТ КОЈИ ИМА СМИСЛА
    Према томе, као што смо видјели, нити је Бог установио пост као обавезан, нити је Католичанска Црква, која је установила пост, одредила некакав општи,
    јединствени и универзални вјечни начин практиковања поста, него је то оставила колико помјесним Црквама, толико и слободи и резоновању сваког појединца, да свако у свом времену и свом поднебљу пронађе и одреди најсловеснији начин практиковања хришћанскога поста. У осталом, према закључку предприпремне
    комисије Светог и Великог сабора, који треба да се одржи у Православној цркви, остављено је помјесним црквама да саме одреде дужину и строгост великих тзв.
    неканонских постова.[38] 
    Ова црквена слобода по питању поста код маловјерних ствара значајне аномалије у духовном животу, па тако често пост „почиње“ недељом или празником, а „завршава“ сриједом или петком. Тиме се директно обесмишљава литургијски живот црквеног тијела, а најдревније хришћанско правило lex orandi – lex credendi
    отворено потире. Осим тога, због несавршености јулијанског календара, Српска црква конкретно Апостолски пост покушава да отпости две недеље дуже него
    друге све помјесне цркве нашег поднебља и региона. Тиме се више уподобљава пустињској монофизитској аскетици, која је шампион изнуравању људске
    природе, него халкидонском Православљу. Поштовање коптског календара Јулија Цезара се оправдава пастирском бригом за црквеним јединством заједнице, док се разбијање свеправославног јединства и игнорисање чињенице да већина вјерника тада иде на море и не може да пости, никада није нашла као тема интересовања јерархије, која се иначе два пута годишње бави разним црквеним, али и нецрквеним, темама. Па тако, док се сваких пар година СПЦ сјети да позове народ на пост и појачану молитву због суше или других неприлика, Јерархији никада није пало на памет да скрати Апостолски пост, који се све чешће неприродно продужава (чак по 6 или 7 недеља) због мањкавости календара. И прво и друго су апсолутно право и дужност! наше Јерархије.
    Оно што је свакако неспорно јесте да је пост још увијек моћно духовно оружје - средство самоконтроле, али нажалост често и најперфидније контроле. Већина вјерника живи по Божијим законима, мање или више поштују родитеље, ријетки су они који су неког убили, још је мање оних који ће учествовати у отвореној идолатрији, није много ни оних који ће данас отети вола ближњег свог. Друштво је уредило да они који краду, или претјерано лажу заврше у затвору, па ни њих није много. Једино на шта су вјерни људи „слаби“ су храна и секс. Но, чак и на тим плотским пољима, већина људи је умјерена. Ипак, збуњени неоплатонистичким и оригенистичким бесједама „угледних“ духовника осјећају притисак и кривицу због својих природних потреба. Парадоксално, и готово комично, све оне људске потребе (љубав, праштање, заједница), које се допадају „великим“ духовницима су проглашене природним и пожељним, док су друге (потпуно једнаке) људске и природне потребе, које се не допадају „великим“ духовницима (секс, храна, пиће) проглашене слабошћу и палом природом. Тако се са проповједаоница пречесто чује о злоупотреби слободе, хране и тијела, док ријетко ко говори о злоупотреби повјерења, злоупотреби заједнице или злоупотреби власти. Будући да је духовништво у потпуности напустило реално духовно руковођење и изградњу црквеног бића једне личности, квазидуховништво се свело на контролу и забрану физиолошких потреба човјека, те је у том смислу данашњи облик поста у Православној цркви, који генерише осјећање кривице, најмоћније оружје у контроли психе једне личности. Управо зато поједини и воле да наглашавају да је пост богоустановљен, јер се било каква критика начина и смисла поста, тиме аутоматски одбацује будући да је адресирана на небо.
    У том смислу, савремени хришћани стоје пред великим изазовом смисленог практиковања поста у модерном свијету. Од некадашњег свијетлог оружја и духовног мача, пост је постао мазохистички камен око врата који свој циљ има у самом себи. Пост није више одрицање од скупе хране, да би се уштедио новац који
    дајемо онима којима треба. Напротив, пост је данас куповање скупе хране, од које не само да не остаје вишак, него дугорочно чак и средњи слој претвара у сиротињу. Просјечна српска породица, са својим примањима би требало да подигне кредит само да би „канонски“ и по некаквом блискоисточном типику испоштовала потпуно превазиђене прописе о врсти дозвољене хране током вишенедељног Божићног поста, који се уопште не помиње у светим канонима. О некаквој уштеди новца који би помогао бар једној породици од хиљада избјеглих или пенизонера који су свуда око нас, нема ни говора. Модернизација и глобализација је у потпуности изокренула прехрамбене навике човјека. Данас је чак и у приморској Грчкој јефтиније месо, него риба, јефтинији је сир, него трешње. Нажалост, православни хришћани, иако много пута и на различите начине упозорени, нису се сачували од квасца фарисејског. Чини се да смо сви упали у колективну самообману и хистерију према којој је обични крављи сир српског сељака, нечист и недозољен, док је некакав тофу од соје смјешан од канцерогених прахова у некој фабрици на Тајланду, напросто благословен и побожан. У таквој атмосфери није ни чудо што се поједини понашају као да су „млијеко у праху и сурутка у траговима“ највећи непријатељи Српске православне цркве. Укратко, пост у облику какав је био вијековима мануелне домаће пољоприврeде једноставно више нема смисла. Напротив, истрајавање у таквом облику поста је не само нехришћанско, него јудеистичко и муслиманско. Заборавили смо да хришћани храну не дијеле на чисту и нечисту, или на харам и халал, као њихова браћа у Авраму, него на ону која помаже сиромашнима и ону која не помаже.

    6. ЗАКЉУЧАК
    Из свега наведеног јасно је да пост, није de iure divinum него de iure humanum, али да свакако предстваља неодвојиви дио хришћанског и црквеног живота, као да заиста и јесте био богоустановљен. Стога сви они који позивају на укидање поста су у дубокој заблуди. Оно у чему су ти људи у праву и што их искрено и с правом саблажњава, јесте чињеница да је данашњи облик поста потпуно нехришћански и богопротиван. Смисао поста, као и свега у Цркви, јесте уподобљавање Христу. У том смислу пост јесте најбољи начин да постанемо слични Христу, како би нас препознао као своје. За наш духовни развој, а у коначници и за вјечно спасење, од највеће важности је питање на који начин смо слични Христу кад постимо? Да ли би Христос постио овако како ми данас постимо? Да ли је сличнији Христу физички радник, који у краткој паузи једе паризер, да би уштедио за своју породицу, или они који испод његове скеле пролазе и улазе у ресторан у коме једу егозотичне морске плодве у сред Београда? Ко од њих заиста пости? Црква мора у средиште поста поново вратити социјалну димензију и социјалну осјетљивост, а драстично сузбити и дислоцирати фокус и опсесију на врсту хране. Црквена историја и свети оци, на које се многи тако горљиво позивају, нам својим храбрим дјелима свједоче и да се искрено постити може и без поврћа, а са месом и јајима,  као и обрнуто. Црква може скратити пост, премјестити га у неко друго прикладније вријеме те може и мора учини све да вјерном народу олакша и омогући усавршавање у мјери раста Христовог. Данас је сасвим јасно да се антиномија посна – мрсна храна се мора поново распоредити. Стари обрасци једноставно више не вриједе. Хришћанска вјера је вјечито нова и вјечито
    динамична, и свако вријеме захтјева свој одговор. У противном, кад изађемо пред Господа није искључено да чујемо најстрашније ријечи – Не познајем вас!
     
    Abstract
     
    Although not founded directly by God, the fast consists the very essence of Christian life. First Christians were fasting in order to gather the food for poor and widows, the
    ascetics came later. Our modern understanding of ancient rules of fasting are overcame, because we are missing the point. Modern Christians do not help anyone with their fasting and long Lent, but rather provoke misunderstanding and judgment. In that manner the fast as a spiritual weapon and tool became a heavy burden. The true
    Christian life oblige us to fast, and any reduction of old rules could be dangerous. However, our modern epoch demands a new regulation and a new interpretation of
    fast, so that the faithful could benefit of the blessing and a God’s gift of the fast, and not to be condemned.
    Кључне ријечи
    пост, апостоли, Црква, типик, модерно доба, мрсно, посно
     
    САЖЕТАК
    Пост је једна од најстаријих институција Цркве у савремено доба доживљава велику кризу. Иако пост није богоустановљен, нити је Црква посебно и детаљно канонски регулисала дуге периоде поста (изузев Четрдесетнице) хришћански пост ипак представља неодвојиви дио новог живота у Христу, којег започињемо Крштењем, будући да представља најприродније стање испуњавања Христових заповјести. Према томе, пост је у својој суштини христоцентричан, односно циљ му је изван „ега“ палог човјека, него почива у служењу Христу, који је у Светом писму и Цркви идентификован са потребитим (болесним, притвореним, сиромашним), који „стоји на мјесту Христовом.“ Услијед историјских неприлика, прије свега исламског јарма, али и других догађаја, реализација христоцентричности поста је отежана, али и замагљена егоцентрићношћу појединца, тако да је пост временом постао лична и приватна работа индивидуе која га шири и сужава у скаладу са личним мазохистичким или пак хедонистичким апетитима и пратктикује у сразмјеру страха од небеских сила. Пост као најплеменитији израз хришћанског живота је у савремено доба понижен и обесмишљен те доведен до апсурда будући да је схваћен, тумачен и практикован искључиво кроз забране секса и хране. Овај рад има намјеру да дјеломично расвјетли пост у његовом пуном значењу, и укаже на праве намјере и смисао поста.
      [1] КАРАЏИЋ, Вук Стефановић, наведено дјело, Беч, 1867, 23.
    [2] Наредба - не једите од њега - заповјест је која се тиче поста и уздржања. И због тога пост није само исте старости као и човјечанство него и закон који је проглашен у рају. Јер да је Ева постила уздржавајући се од плода дрвета, ми не бисмо имали потребе да сад постимо. (О посту 1.3, PG 31,165-168).
    [3] Сад постимо, јер нисмо постили, опирући се плоду дрвета живота. Јер је та заповјест већ постојала, јер нам ју је Бог дао на почетку нашег постанка, као неку врсту педагошке вјежбе за нашу душу. (Омилија 45, На свету Пасху, 28. PG 36,661).
    [4] Encyclopedia Judaica, vol 6, Thomson Gale, USA, 2007, 722.
    [5] Суд 20:26, 1.Сам 31:13, Јл 1:14, Јест 4:16 итд.
    [6] Лев 23: 27- 32.
    [7] Види Зах 7:3, занимљиво је и шта им је Бог одговорио: Нити сте мени постили, нити мени мрсите!
    [8] Према свједочанству Јосифа Флавија у његово доба од 500 000 становника у провинцији Палестини, фарисеја је било око 6000. Види више код SIMON Marcele, Jewish Sects at the Time of Jesus, Fortrespress, Philadelfia, 1967,15.
    [9] NELSON Wilton M,.Diccionario ilustrado de la Biblia, 2001, 62.
    [10] Већина научника сматра да су фарисеји постили понедељком и четвртком, али има и оних који тврде да су фарисеји заправо постили само у суботу. На основу неколико старијих јеванђељских рукописа постоји могућност да је фарисеј из Лк 18:10 рекао: Постим дупло у суботу, а не Постим два пута у седмици у зависности да ли је преписивач користио дативни или генитивни облик τώ σάβατω или τού Σαββάτου, јер у преписиваним рукописима се налазе обе верзије. Gilat, Yitzhak D. "On Fasting on the Sabbath," Tarbiz 52, no. 1 (1982): 1-15. Тврдања да су фарисеји постили суботом има упоришта и у неким небиблијским документима, но модерни јудаизам, који је проистекао из фарисејске школе, најстроже забрањује пост суботом.
    [11] Мегилат Танит (Свитак о посту) доноси списак од 35 дана када Јевреји не смију да посте. Види више у Encyclopedia Judaica, vol 6 , Thomson Gale, USA, 2007, 723.
    [12] Види NESTLE-ALAND, Novum Testamentum Graece, 27.издање, Штутгарт 1995., 48.
    [13] Види Дап 13.2.
    [14] Созимен, Црквена историја, 5,22.
    [15] Види Апостолске установе 5, 14.
    [16] У истом библијском одломку је и нимало случајно позната заповјест о одсјецању уда који саблажњава.
    [17] Дидахи 8,1.
    [18] ЕВДОКИМОВ Павле, In the World of the Church: A Paul Evdokimov Reader, пр. Michael Plekon and Alexis Vinogradov, (2001), 73, St Vladimir’s Seminary Press, Crestwood.
    [19] ПАСТИР ЈЕРМИН, Приче 5,7, у преводу Атанасија Јевтића, Дела апостолских ученика, Врњачка Бања – Требиње 1999, 361.
    [20] Aristides, Apology 15 on Early Christian Practice Martin Hengel: Property and Riches the Early Church, Fortress Press, Philadelphia, (1974), 42-43.
    [21] Homily on Leviticus 10.2.
    [22] На Сирну недељу чита се следећи одломак из јеванђеља: А кад дође Син човечији у слави својој и сви свети анђели с Њиме, онда ће сести на престолу славе своје. И сабраће се пред Њим сви народи, и разлучиће их између себе као пастир што разлучује овце од јараца. И поставиће овце с десне стране себи, а јарце с леве. Тада ће рећи цар онима што Му стоје с десне стране: ходите благословени Оца мог; примите царство које вам је приправљено од постања света. Јер огладнех, и дасте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; гост бејах, и примисте ме; Го бејах, и оденусте ме; болестан бејах, и обиђосте ме; у тамници бејах, и дођосте к мени.
    [23] Дап 13:2, 14:23; 1 Кор 7:5, 2Кор 6:5 итд.
    [24] Патријарх Српски Павле, Да нам буду јаснија нека питања наше вере, Београд 1998, 321.
    [25] Патријарх Српски Павле, Да нам буду јаснија нека питања наше вере, Београд 1998, 338.
    [26] Јефрем Сиријски, Мадраш(Пјесме) 1:12.
    [27] HEFELE Karl Joseph, A History of the Councils of the Church, vol 5, T&T Clarck 1894,239.
    [28] Више о овоме погледати код ФИДАС Власиос, L’oecumenicite du concile quinisexte in Trullo, Episkepsis 496, 31. 12. 1992, 10-23.
    [29] Трулски сабор, 29, 52, 55, 56, 89; 69. апостолски канон; Лаодикијски сабор 49, 50, 51, 52; Сабор у Гангри 18, правила Дионисија Александријског I, Петра Александријског, 15, Тимотеја Александријског 8, 9. итд.
    [30] Види подробније код ΜΕΝΕΒΙΣΟΓΛΟΥ Παυλος, Ιστορική είσαγωγη είς τους κανόνας της Ορθοδόξου Εκκλησίας, Штокхолм, 1990, 33 Заправо, канони представаљају збирку правила локалне цркве и то првих педесет су вјероватно са Антиохијског сабора 341. Године, док су других 35. Канона касније додани (по некима чак и почетком 5. вијека) те као такви непознати у латинским рукописима и црквеној пракси. Латини и данас признају само „првих“ педесет канона.
    [31] ФИДАС Власиос, Пост, Атина, 1986, 14.
    [32] СВЕТИ САВА, Сабрани списи, Карејски типик (1199.).
    [33] (Берђајев): In the World of the Church: A Paul Evdokimov Reader, пр. Michael Plekon and Alexis Vinogradov, (2001), 63, St Vladimir’s Seminary Press, Crestwood.
    [34] НИКОДИМ АГИОРИТ, Пидалион, Aтина, 2003, ек Пападимитрију,94.
    [35] СОЗИМЕН, Црквена историја, 11 y Nicene and Post-Nicene fathers, Second series Volume II Sozemen and Socraties, Church histories, New York 2007.
    [36] СОКРАТ СХОЛАСТИК, Црквена историја 5, 22 „Неки се у потпуности уздржавају од свега што је живо,неки једу рибу, а неки поред рибе једу и кокошке,... неки не једу јаја, а неки се уздржавају и од свих врста поврћа, неки једу сув хљеб, а неки неједући ништа до 9. часа, послије тога узимају сваку храну, без разликовања. И међу другим народима постоје различити обичаји, узроковани бројним разлозима. Будући да нико не може да писмено докаже ову заповјест, јасно је да су апостоли оставили свакоме на његову слободну вољу ово питање, како би на крају свако могао да чини оно што је добро, али не по наредби и нужности.“
    [37] Исто.
    [38] ФИДАС Власиос, Пост, Атина, 1986, 53.

    Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
  2. Волим
    Srdjan reacted to Justin Waters in Дејан Мачковић: ПРОБЛЕМ ПОСТА У САВРЕМЕНО ДОБА   
    Suština koju izvlacim iz ovog dejanovog teskta da je post usko vezan za pomaganje siromasnima. Post dakle nema nikakve veze sa umrtvljivanjem tijela, da se duh oslobodi ploti. Ne priblizava poscenje Bogu, nego djelo koje bi smo ucinili time sto bi smo nekome ko ima malo pomogli na racun toga što jeli manje i jeftiniju granu, a višak nekome dali. U ono staro doba meso je bilo skupo, jaja također, sir itd... i nejedenje tih namirnica izvjesno vrijeme štedilo bi utrošak koji se onda mogao iskoristiti da se pomognu oni koji nemaju da jedu uopšte. Također sve ovo ne može i nije kanonski da se određuje kao obavezno nego svako po savjesti treba da to učini kada osjeća na srcu da mu valja tako činiti. 
    S obzirom da smo u modernom dobu, nema više hrane koja je pretjerano skupa u odnosu na neku drugu. Meso je relativno jeftino i dostupno po cijeni mnogih zeleniša i povrća i voća. Postavlja se pitanje zašto bi post u moderno doba bio uopšte određen na vrstu hrane? Zar nije smisleno i logično da sam post bude smanjenje unosa bilo kakve hrane, čime bi se onda nastavila ta praksa iz drevnosti da u to vrijeme odvojimo višak primanja koje smo uštedjeli na manjem unosu hrane i podamo nekome kome treba? 
     
  3. Свиђа ми се
    Srdjan got a reaction from "Tamo daleko" in Ларше поново јаше – на само њему познатом коњу...   
    Свака одлука има некo своје порекло, а клицу у природи, нагонима и слободи, једним делом. Сложени и динамички систем у коме особа одраста, сазрева и стиче безброј искустава, мења, руши старе и гради нове навике, проткан малим свакодневним одлукама слободне воље -  утиче на све њене будуће "одлуке", ставове, мишљења, препознавање или погрешно тумачење њене природе. Није тај сексуални нагон дат као такав (хомо или хетеро), већ је само клица која може да се развија овако или онако у зависности, поред свега осталог, и од наше слободне воље. 
  4. Свиђа ми се
    Srdjan got a reaction from Жика in Јм. Макарије, нови старешина Привине Главе: Пушачи више неће моћи да се причешћују   
    Цигарете, кафа, алкохол, секс, концерт, политика... мора човек некако да се "испразни", али да не претера толико да се изгуби или угрози другог.

    Бесмислено је осуђивати пушаче од оних који пију ракију или кафу јер је све то штетно на неки начин и има неке користи, на неки начин; нпр. цигарета може неког да смири као чашица ракије неког другог. Поготово у манастирима где се служи ракија гостима.

    Наравно, пушење је непожељно у друштву јер дим смета и угрожава здравље људи око нас (непушача), за разлику од остало набројаног.
  5. Свиђа ми се
    Srdjan got a reaction from Vladan :::. in Јм. Макарије, нови старешина Привине Главе: Пушачи више неће моћи да се причешћују   
    Цигарете, кафа, алкохол, секс, концерт, политика... мора човек некако да се "испразни", али да не претера толико да се изгуби или угрози другог.

    Бесмислено је осуђивати пушаче од оних који пију ракију или кафу јер је све то штетно на неки начин и има неке користи, на неки начин; нпр. цигарета може неког да смири као чашица ракије неког другог. Поготово у манастирима где се служи ракија гостима.

    Наравно, пушење је непожељно у друштву јер дим смета и угрожава здравље људи око нас (непушача), за разлику од остало набројаног.
  6. Волим
    Srdjan got a reaction from Вилер Текс in Јм. Макарије, нови старешина Привине Главе: Пушачи више неће моћи да се причешћују   
    Цигарете, кафа, алкохол, секс, концерт, политика... мора човек некако да се "испразни", али да не претера толико да се изгуби или угрози другог.

    Бесмислено је осуђивати пушаче од оних који пију ракију или кафу јер је све то штетно на неки начин и има неке користи, на неки начин; нпр. цигарета може неког да смири као чашица ракије неког другог. Поготово у манастирима где се служи ракија гостима.

    Наравно, пушење је непожељно у друштву јер дим смета и угрожава здравље људи око нас (непушача), за разлику од остало набројаног.
  7. Волим
    Srdjan got a reaction from Драшко in Јм. Макарије, нови старешина Привине Главе: Пушачи више неће моћи да се причешћују   
    Цигарете, кафа, алкохол, секс, концерт, политика... мора човек некако да се "испразни", али да не претера толико да се изгуби или угрози другог.

    Бесмислено је осуђивати пушаче од оних који пију ракију или кафу јер је све то штетно на неки начин и има неке користи, на неки начин; нпр. цигарета може неког да смири као чашица ракије неког другог. Поготово у манастирима где се служи ракија гостима.

    Наравно, пушење је непожељно у друштву јер дим смета и угрожава здравље људи око нас (непушача), за разлику од остало набројаног.
  8. Волим
    Srdjan got a reaction from Биљана, два in Slike iz mog manastira!   
    Freske su prelepe
  9. Свиђа ми се
    Srdjan got a reaction from александар живаљев in Председник Вучић о Амфилохијевој и другим оптужбама 14. јануара   
    ПАНИЧНО ОБРУШАВАЊЕ НА МИТРОПОЛИТА АМФИЛОХИЈА
    Приговори архиепископу цетињском и митрополиту црногорско-приморском Амфилохију Радовићу да издајницима именује оне који износе ставове другачије од његових бесмислени су и политикантски, али драгоцени, јер странке, јавне личности апологете режима и квази аналитичаре огољавају на најбруталнији начин. Осуђујући сваки покушај отпора идеји прихватања и признања сецесије Косова, функционери, и странака на власти и неких које то нису, у хору са прорежимским и прозападним медијима, показују своје право лице.
    Све њих, који су се успаничено обрушили на митрополита Амфилохија само због његове јавно изречене бојазни да садашња политика „води издаји Србије и Косова“, подсећамо да су по Уставу Србије и Резолуцији 1244 СБ УН Косово и Метохија у саставу Србије, а посебно подсећамо на одредбе Кривичног законика, члан 306. и 307, који утврђују кривична дела угрожавања територијалне целине, као и признавања капитулације или окупације.
    Предаја дела сопствене територије не може да буде ни „тешка одлука“, ни „компромис“, ни „поглед у будућност“, ни „суочавање са реалношћу“… већ само оно што јесте: чин издаје. Уместо недостојне и срамне хајке која се води против митрополита Амфилохија, председник Републике и актуелна власт дужни су грађанима Србије само један одговор: Да ли је Српској напредној странци прихватљиво потписивање правно обавезујућег споразума са Косовом и чланство Косова у Уједињеним нацијама?, запитао је председник Демократске странке Србије.
     
     http://www.dss.rs/милош-јовановић-панично-обрушавање-н/
  10. Свиђа ми се
    Srdjan got a reaction from Лазар Нешић in Председник Вучић о Амфилохијевој и другим оптужбама 14. јануара   
    ПАНИЧНО ОБРУШАВАЊЕ НА МИТРОПОЛИТА АМФИЛОХИЈА
    Приговори архиепископу цетињском и митрополиту црногорско-приморском Амфилохију Радовићу да издајницима именује оне који износе ставове другачије од његових бесмислени су и политикантски, али драгоцени, јер странке, јавне личности апологете режима и квази аналитичаре огољавају на најбруталнији начин. Осуђујући сваки покушај отпора идеји прихватања и признања сецесије Косова, функционери, и странака на власти и неких које то нису, у хору са прорежимским и прозападним медијима, показују своје право лице.
    Све њих, који су се успаничено обрушили на митрополита Амфилохија само због његове јавно изречене бојазни да садашња политика „води издаји Србије и Косова“, подсећамо да су по Уставу Србије и Резолуцији 1244 СБ УН Косово и Метохија у саставу Србије, а посебно подсећамо на одредбе Кривичног законика, члан 306. и 307, који утврђују кривична дела угрожавања територијалне целине, као и признавања капитулације или окупације.
    Предаја дела сопствене територије не може да буде ни „тешка одлука“, ни „компромис“, ни „поглед у будућност“, ни „суочавање са реалношћу“… већ само оно што јесте: чин издаје. Уместо недостојне и срамне хајке која се води против митрополита Амфилохија, председник Републике и актуелна власт дужни су грађанима Србије само један одговор: Да ли је Српској напредној странци прихватљиво потписивање правно обавезујућег споразума са Косовом и чланство Косова у Уједињеним нацијама?, запитао је председник Демократске странке Србије.
     
     http://www.dss.rs/милош-јовановић-панично-обрушавање-н/
  11. Не свиђа ми се
    Srdjan reacted to Кратос in Zen učitelj objasnio zašto je "pozitivno razmišljanje" jako loš savjet   
    Pozitivno razmišljanje je jednostavno filozofija licemjerja – da je nazovemo pravim imenom. Kada vam se plače, ona vas uči da pjevate.
    Je li vam ikada rečeno da samo razmišljate pozitivno i da će vaši problemi nestati? Ili da ćete svoje ciljeve u životu ostvariti samo tako što ćete ih vizualizovati, uz pozitivan stav prema njima?  
    To je filozofija koja je već decenijama popularna zahvaljujući knjigama "Kako steći prijatelje i naklonost ljudi" i "Misli i obogati se". Međutim, da li nam to zaista pomaže da vodimo srećniji i ispunjeniji život?… Ne baš.
    Zapravo, prema duhovnom učitelju Oshou, to je možda jedna od “najglupljih filozofija” ikada.
    Kada su ga pitali šta misli o pokretu “pozitivnog razmišljanja”, Osho je rekao da vjeruje da on nanosi više štete nego koristi. Zašto? Zato što to znači da poričemo stvarnost i da smo neiskreni prema sebi.
    “Filozofija pozitivnog razmišljanja znači biti neiskren, vidjeti nešto i poricati da si to vidio, zavaravati i sebe i druge...
    Pozitivno razmišljanje je jedna glupa filozofija koju je Amerika iznjedrila – ništa drugo. Dale Carnegie, Napoleon Hill, i hrišćanski sveštenik, Vincent Peale – svi ti ljudi ispunili su umove Amerikanaca ovom potpuno apsurdnom idejom o pozitivnoj filozofiji...
    A ona se naročito sviđa osrednjim umovima …
    Knjiga koju je napisao Dale Carnegie, 'Kako steći prijatelje i naklonost ljudi', prodata je u istom tiražu kao i Biblija. Nijedna knjiga nikada nije dostigla taj nivo popularnosti. Čak ni Biblija nije adekvatna konkurencija, jer je manje-više dijeljena besplatno i gurana ljudima u džepove. Knjigu koju je napisao Dale Carnegie ljudi su kupovali vlastitom voljom.
    Dale Carnegie je započeo cijelu tu školu pozitivne filozofije, pozitivnog razmišljanja: Ne gledajte negativnu stranu, mračniju stranu. Ali time što je vi ne vidite, mislite li da će ona nestati? Samo se zavaravate...
    Negativne stvari su dio života koliko i pozitivne. One su u međusobnoj ravnoteži.
    Osho je iskoristio ovu priliku da baci sijenku na nevjerovatno popularnu knjigu "Misli i obogati se":
    Što se tiče Napoleona Hilla, sjećam se da je on sam bio siromašan čovjek. To je dovoljan dokaz da ospori cijelu njegovu filozofiju. On se obogatio prodajući knjigu 'Misli i obogati se'.
    Ali nije se obogatio zbog pozitivnog razmišljanja – već zbog budala širom svijeta koje su kupovale njegovu knjigu, zbog svog truda i rada. Ali kada je tek počinjao, kada je njegova knjiga izašla, on je stajao u knjižarama i ubjeđivao ljude da kupe njegovu knjigu.
    Slučajno se desilo da je Henry Ford došao u najnovijem modelu svog automobila i ušao u knjižaru da nađe neko lagano štivo za čitanje. Napoleon Hill nije htio da propusti ovu priliku. Prišao mu je sa svojom knjigom i kazao, 'Upravo je objavljena odlična knjiga – bićete zadovoljni njom. I to nije samo knjiga, to je sigurna metoda za uspjeh.'
    Henry Ford je pogledao čovjeka i rekao, 'Jeste li vi pisac te knjige?'
    Napoleon Hill je ponosno rekao, 'Da, ja sam pisac ove knjige.' I mogao je biti ponosan: knjiga koju je napisao je bila umjetničko djelo. A napraviti umjetničko djelo od govana je prava umjetnost.
    Henry Ford, ne dodirnuvši knjigu, upitao je, 'Jeste li došli svojim autom ili autobusom?'
    Napoleon Hill nije shvatio njegovu namjeru. Kazao je, 'Došao sam autobusom, naravno.'
    Henry Ford je rekao, 'Pogledajte vani. To je moj privatni automobil, a ja sam Henry Ford. Vi obmanjujete druge, nemate čak ni privatni automobil, a pišete knjigu koja se zove  'Misli i obogati se'! Ja se nisam obogatio misleći, tako da ne želim gubiti vrijeme sa vama. Vi mislite i obogatite se! – I kad se obogatite, onda dođite kod mene. To će biti dokaz. Knjiga nije dokaz.'
    Kažu da Napoleon Hill nikada nije smogao hrabrosti da ponovo ode kod Henry Forda, iako je postalo malo bogatiji. Ali u poređenju sa Henry Fordom uvijek je bio siromašan čovjek i takav je zauvijek i ostao. Ali logika Henry Forda je bila jasna.
    Ne, ja ne vjerujem u filozofiju pozitivnog razmišljanja.
    Poluistina je opasna
     
    Osho kaže da prisiljavati sebe da stalno misliš pozitivno znači jednostavno poricati realnost svog života, a ona će se na kraju vratiti da nas ugrize:
    “Pitate me jesam li protiv pozitivne filozofije. Jesam, zato što sam jednako tako i protiv negativne filozofije.
    Moram biti protiv obje zato što obje biraju samo pola činjenice, i obje pokušavaju da ignorišu drugu polovinu.
    A zapamtite, poluistina je daleko opasnija od cijele laži, zato što će cijela laž biti otkrivena prije ili kasnije. Koliko dugo može ostati neotkrivena? Laž je, naravno, laž, to je kula od karata – mali povjetarac i cijela kula nestaje.
    Ali poluistina je opasna. Možda je nikad nećete otkriti, možda ćete nastaviti da mislite da je to cijela istina. Tako da je pravi problem ne cijela laž, već poluistina koja se pretvara da je cijela istina i to je ono što ovi ljudi rade.
    Negativne misli moraju se oslobađati, a ne potiskivati
    Osho dalje tvrdi da je štetno sputavati negativne emocije:
    “Negativne ideje vašeg uma moraju se osloboditi, a ne potiskivati pozitivnim idejama. Morate stvoriti svijest koja nije ni pozitivna ni negativna. To će biti čista svijest. U toj čistoj svijesti živjećete najprirodniji i najsrećniji život …
    Ne sviđa vam se neka osoba, ne sviđa vam se mnogo stvari, ne sviđate se sami sebi, ne sviđa vam se situacija u kojoj se nalazite. Sve to smeće se nakuplja u vašem nesvjesnom biću, a na površini se rađa licemjer, koji kaže, 'Ja volim svakoga, ljubav je ključ za sreću.' Ali vi ne vidite sreću u životu te osobe. Ona u sebi drži cijeli pakao. Ona može zavaravati druge, i ako nastavi dovoljno dugo sa zavaravanjem, može zavarati i sebe. Ali to neće biti promjena. To je jednostavno uzaludno trošenje života – koji je izuzetno dragocjen jer ga ne možete vratiti. Pozitivno razmišljanje je jednostavno filozofija licemjerja – da je nazovemo pravim imenom. Kada vam se plače, ona vas uči da pjevate. Možete uspjeti ako pokušate, ali te suzdržane suze će se u jednom trenutku vratiti, u nekoj situaciji. Postoji granica do koje možete potiskivati. A pjesma koju ste pjevali je bila apsolutno besmislena, jer je niste osjećali, nije došla iz vašeg srca.”
    http://www.6yka.com/novost/127722/zen-ucitelj-objasnio-zasto-je-pozitivno-razmisljanje-jako-los-savjet
  12. Свиђа ми се
    Srdjan reacted to Veliki Marko in Zen učitelj objasnio zašto je "pozitivno razmišljanje" jako loš savjet   
    Скоро глупљу ствар нисам прочитао 
  13. Волим
    Srdjan got a reaction from Desiderius Erasmus in Преподобни Пахомије Хиоски: ХРИШЋАНИ СЕ СТАЛНО ПРИЧЕШЋУЈУ СВЕТИМ ТАЈНАМА   
    Људи, ствар је проста.
    Ако верујеш и крштен си, причести се.
    Ако верујеш, наравно да ћеш се трудити да живиш хришћански, уздражаваш се, чуваш мир са ближњима, постиш... и ако паднеш устаћеш јер имаш Христа пред собом.
    Не знамо дан и час своје смрти телесне, а духовно смо стално угрожени. Христос нам не треба сваке друге недеље, једном месечно, 4 пута годишње и сл, већ сваког дана! Ситуација је озбиљна; ко може да прими, нека прими према савести и својој вери, у време када хоће, чувајући мир у себи. Често и ретко причешћивање не постоји.
  14. Волим
    Srdjan got a reaction from AnaLaz in Преподобни Пахомије Хиоски: ХРИШЋАНИ СЕ СТАЛНО ПРИЧЕШЋУЈУ СВЕТИМ ТАЈНАМА   
    Људи, ствар је проста.
    Ако верујеш и крштен си, причести се.
    Ако верујеш, наравно да ћеш се трудити да живиш хришћански, уздражаваш се, чуваш мир са ближњима, постиш... и ако паднеш устаћеш јер имаш Христа пред собом.
    Не знамо дан и час своје смрти телесне, а духовно смо стално угрожени. Христос нам не треба сваке друге недеље, једном месечно, 4 пута годишње и сл, већ сваког дана! Ситуација је озбиљна; ко може да прими, нека прими према савести и својој вери, у време када хоће, чувајући мир у себи. Често и ретко причешћивање не постоји.
  15. Волим
    Srdjan got a reaction from PredragVId in Техничка подршка за сналажење на форуму   
    Да ли само ја имам овај проблем?
    Ако је неко пробао нешто да уради, ни даље не отвара главну страницу форума (са излистаним најновијим порукама и категоријама). А сада неће да отвори ни преко "Насловне".
    До ове теме сам дошао преко најновијих порука доле десно (тема јасна из прве поруке, па клик на категорију изнад, наш форум)
  16. Волим
    Srdjan got a reaction from Paradoksologija in Преподобни Пахомије Хиоски: ХРИШЋАНИ СЕ СТАЛНО ПРИЧЕШЋУЈУ СВЕТИМ ТАЈНАМА   
    Људи, ствар је проста.
    Ако верујеш и крштен си, причести се.
    Ако верујеш, наравно да ћеш се трудити да живиш хришћански, уздражаваш се, чуваш мир са ближњима, постиш... и ако паднеш устаћеш јер имаш Христа пред собом.
    Не знамо дан и час своје смрти телесне, а духовно смо стално угрожени. Христос нам не треба сваке друге недеље, једном месечно, 4 пута годишње и сл, већ сваког дана! Ситуација је озбиљна; ко може да прими, нека прими према савести и својој вери, у време када хоће, чувајући мир у себи. Често и ретко причешћивање не постоји.
  17. Волим
    Srdjan got a reaction from Жика in Преподобни Пахомије Хиоски: ХРИШЋАНИ СЕ СТАЛНО ПРИЧЕШЋУЈУ СВЕТИМ ТАЈНАМА   
    Људи, ствар је проста.
    Ако верујеш и крштен си, причести се.
    Ако верујеш, наравно да ћеш се трудити да живиш хришћански, уздражаваш се, чуваш мир са ближњима, постиш... и ако паднеш устаћеш јер имаш Христа пред собом.
    Не знамо дан и час своје смрти телесне, а духовно смо стално угрожени. Христос нам не треба сваке друге недеље, једном месечно, 4 пута годишње и сл, већ сваког дана! Ситуација је озбиљна; ко може да прими, нека прими према савести и својој вери, у време када хоће, чувајући мир у себи. Често и ретко причешћивање не постоји.
  18. Волим
    Srdjan got a reaction from Phoebe in Фонтана на Славији   
    Туга.
  19. Волим
    Srdjan reacted to Evgenik in Podneta krivična prijava protiv Miroljuba Petrovića   
    И да...

    Сама чињеница да је савременим Србима један необразовани глупан и шарлатан попут овог М.П. толико фасцинанатан, само свједочи да СПЦ није одрадила своје суштинско послушање - мисионарење и образовање народа. Тачка.
  20. Волим
    Srdjan got a reaction from Георгина in Техничка подршка за сналажење на форуму   
    Да, да... тако се ових дана решавају проблеми у Србији...  
  21. Волим
    Srdjan reacted to Војвода7 in Техничка подршка за сналажење на форуму   
    Ја сам имао тај проблем и ријешио се сам од себе
  22. Волим
    Srdjan reacted to Juanito in Петиција подршке Милошу Ковићу   
    За разлику од већине медиокритета са српских универзитета, овај човек се може похвалити међународним успехом и признањем у својој струци. 
    https://global.oup.com/academic/product/disraeli-and-the-eastern-question-9780199574605?cc=nl&lang=en&
  23. Волим
    Srdjan reacted to obi-wan in Петиција подршке Милошу Ковићу   
    O ovome sam saznao prateci profil djakona Nenada Ilica, dakle, moze da se pogleda i tamo, a ima i direktan link do strane sa objasnjenjem i peticijom.
    Ukratko, ako sam dobro razumeo - kvalitetan covek, koga rezim zeli da se otarasi sa tog mesta profesora iz dosta razloga, a studenti pokrenuli peticiju i kontra-akciju.
    https://www.facebook.com/dakon.ilic?fref=nf
    Ту и тамо појави се на јавној сцени ове и овакве наше Србије по неки нормалан човек, са професионалним и људским квалитетима, патриота - болештина одмах покушава да га одбаци као страно тело. 
    Професор Милош Ковић спада у неколико људи који засигурно знају шта је Србија била, шта је данас, а ипак је искрено воле и раде за њу. Зашто би такав човек учио младе људе?
    https://www.peticije24.com/176032

    Студенти Филозофског факултета овом петицијом желе да пруже јасну, недвосмислену и отворену подршку професору Милошу Ковићу, једном од најистакнутијих историчара млађе генерације, изузетном научнику, друштвено ангажованом интелектуалцу, искреном посвећенику у хуманистичке области људског знања, потиснуте у времену опште комерцијализације друштва и криминализације државе, изузетном педагогу и  патриотски освешћеном јавном делатнику,  против којег је недавно, на факултету на ком држи наставу, поведена стравична хајка и медијски линч од стране једног утицајног, квази либералног дела Управе Филозофског факултета, као и дела научне и ваннаучне јавности. Део Управе Филозофског факултета, отворено нетрпељив, недемократичан и политички острашћен у једноумљу, које на унутрашње политичком плану спроводи окупациони режим на челу са владајућом странком и добрим делом опозиције, жели да се на што бржи и суровији начин ратосиља свих оних научника и делатника који својим радом, достојанством, животним позивом и моралном честитошћу доприносе подизању опште друштвене свести, чувању националне самосвести српског народа и буђењу истинске демократске политичке културе. Професор Милош Ковић само је један у низу многих професора (у својству доцента), асистената, научника и осталих просветних радника против којих се отворено или прикривено води стравичан медијски рат, својесврсан „рат до истребљења“. Њихово искрено и аутентично слободоумље, њихова укорењеност у хуманистичком приступу људској стварности, њихово искрено залагање за демократију и  њихово заступање очувања националне самосвести и националне културе у условима глобализованог, изопаченог, потрошачког система вредности наилази на хистеричан, готово патолошки острашћен отпор свих оних политички подобних, суштински недемократски оријентисаних, наметљивих, безобзирних обожавалаца Европске уније, НАТО-а и других структура корпоративног фашизма које се тако сурово заговорају на сваком кораку. Професор Милош Ковић је достојанствен борац против корпоративног фашизма који данас темељно уништава државе, разара привреде, осиромашује националну културу и национални језик, спроводи репресију над сваким ко слободно мисли и делује. Ова петиција пружа подршку таквим људима. Студенти Филозофског факултета не желе да се помире са оваквом политиком застрашивања, прикривених претњи, отворених увреда, лицемерних ставова, малигног непотизма и сужањства; студенти Филозофског факултета достојанствено бране аутономију свог факултета, своје научне заједнице и свих оних професора који, попут Милоша Ковића, бране морални интегритет појединца, право на националну самосвест и демократско право на изражавање сопствених ставова.
  24. Волим
  25. Волим
    Srdjan got a reaction from АлександраВ in Фонтана на Славији   
    Туга.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...