Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Anti Palma Crew

Члан
  • Број садржаја

    4579
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    5

Репутација активности

  1. Волим
    Anti Palma Crew got a reaction from Tavita in FiLmSkI CiTaTi   
  2. Свиђа ми се
    Anti Palma Crew got a reaction from Просечан србенда in Шта ЈА тренутно слушам...   
    EKV - Glad
  3. Свиђа ми се
    Anti Palma Crew got a reaction from Mилена КШ in Помените у молитвама Драгана Милића - Пајка, нашег форумаша који је погинуо   
    Братија код Моа, ту смо се изванредно дружили... 
  4. Свиђа ми се
    Anti Palma Crew got a reaction from Поуке.орг инфо in Помените у молитвама Драгана Милића - Пајка, нашег форумаша који је погинуо   
    Братија код Моа, ту смо се изванредно дружили... 
  5. Свиђа ми се
    Anti Palma Crew got a reaction from obi-wan in Помените у молитвама Драгана Милића - Пајка, нашег форумаша који је погинуо   
    Братија код Моа, ту смо се изванредно дружили... 
  6. Тужан
  7. Тужан
    Anti Palma Crew got a reaction from Лидија Миленковић in Помените у молитвама Драгана Милића - Пајка, нашег форумаша који је погинуо   
    Братија код Моа, ту смо се изванредно дружили... 
  8. Тужан
    Anti Palma Crew got a reaction from Kaludjerovic Sreten in Помените у молитвама Драгана Милића - Пајка, нашег форумаша који је погинуо   
    Слава му... Брат Пајко, заувек са нама...
  9. Волим
    Anti Palma Crew got a reaction from АлександраВ in Помените у молитвама Драгана Милића - Пајка, нашег форумаша који је погинуо   
    Слава му... Брат Пајко, заувек са нама...
  10. Тужан
    Anti Palma Crew got a reaction from Лидија Миленковић in Помените у молитвама Драгана Милића - Пајка, нашег форумаша који је погинуо   
    Слава му... Брат Пајко, заувек са нама...
  11. Тужан
    Anti Palma Crew got a reaction from Поуке.орг инфо in Помените у молитвама Драгана Милића - Пајка, нашег форумаша који је погинуо   
    Слава му... Брат Пајко, заувек са нама...
  12. Свиђа ми се
    Anti Palma Crew got a reaction from Dr Venko in Рамбо Амадеус светски мега цар - Лик и дело   
    Банда полуписмених предузимача
  13. Свиђа ми се
    Anti Palma Crew got a reaction from Dr Venko in Настава на босанском језику (бошњачком) - више ни они не знају   
    Како мени појаснише, ови нови језици су "политички" језици - и то је у принципу то...  Лингвистички гледано, то је све један језик, а знамо и који...
  14. Волим
    Anti Palma Crew got a reaction from ivanaika in Прича о најмлађем каплару на свету   
    „Пре више од девет деценија завршен је I светски рат у коме је као војник учествовао и Момчило Гаврић. Већина Лозничана не зна ни ко је он, а камоли одакле је. А требало би јер је Момчило, најмлађи војник свих армија у Првом светском рату, њихов земљак рођен у Трбушници, код Лознице, испод планине Гучево. Нажалост лознички крај је сасвим заборавио овог несвакидашњег јунака.
    У књигама је забележено да је Момчило Гаврић на почетку Првог светског рата имао непуних осам година. Он је из Трбушнице, села пет километара од Лознице, испод самог Гучева. Био је осмо дете својих родитеља оца Алимпија и мајке Јелене. Тада је био понос имати доста деце. Камо среће да је и сада тако у Србији.
    У августу 1914, аустроугарски војници су чинили велике покоље цивилног становништва. У једну рану зору почетком августа 1914. године, пијане Швабе убили су Момчилове, оца и мајку, сестре и његова четири брата. Мали Момчило заждио је кроз шуму и избио на врх Гучева. Наишао је на положај Шестог артиљеријског пука Дринске дивизије првог позива којим је командовао мајор Стеван Туцовић, брат Димитрија Туцовића. Малишан је пао, обгрлио му чизме и зајецао: „Чико, све су ми убили…“. Мајор Туцовић га је питао: „Знаш ли да бацаш бомбе?“ Мали Момчило је рекао да је бацао само камење. Мајор је узео једну бомбу и показао му како се то ради. Затим је мајор Туцовић постројио своје војнике и питао: „Ко хоће да ноћас освети Гаврићеве родитеље, његову браћу и сестре?“
    Цела чета искорачила је напред. Туцовић је одабрао једног дугајлију, Златиборца Милоша Мишовића. Пред поноћ је кренуо Мишовић заједно с малим Момчилом и затекао пијане Швабе како пред качаром Гаврића пијани шенлуче. Хитнуо је Мишовић једну бомбу, затим другу, трећа није била потребна. Тог тренутка мали Момчило је постао борац српске војске, дете Шестог артиљеријског пука Дринске дивизије. Туцовић је наредио војницима да сваког дана малом Гаврићу дају да опали три пута из топа и тако свети своју браћу и своје сестре.
    Дошло је повлачење преко Албаније. Милош Мишовић узео је Момчила под своју бригу. У Подгорици купио му је за последње паре један венчић од двадесет укљева и рекао му: „Синко, ако хоћеш да останеш жив, сваког дана да једеш само једну рибицу. Запамти добро, само једну ако хоћеш да преживиш“. Момчило га је послушао, а онда већ када су прошли Скадар рибица више није било. И Мишовићу, кршном Златиборцу, почело је да понестаје снаге. Једне ноћи док су чучали поред ватрице рекао је малом Момчилу: „Синко, бојим се да и ја нећу моћи више. Ухвати ме за мој шињел и ја ћу те вући докле будем имао снаге…
    Ако паднем, немој ми прилазити, продужи даље“. Вукао је Мишовић малог Момчила, посртао, тетурао… Глад и зима сломили су кршног Златиборца. Није могао даље, паде у снежну пучину… Момчило стаде и даде му руку… „Не, продужи даље, Момчило, не обазири се на мене…“ Момчило се склупчао око њега у снегу, милујући му промрзле руке: „Чика Мишо, ја нећу даље… Чика Мишо, ја хоћу да умрем с тобом“. Како да умре дете? Видевши да ће мали Момчило умрети, Милош Мишовић скупи снаге, усправи се… Посртали су Милош и Момчило, бауљајући тих задњих десетак километара испред Драчког пристаништа. Касније на Крфу малом Момчилу пришили су по једну звездицу на нараменицама… Тако је деветогодишњи Момчило Гаврић постао најмлађи каплар на свету.
    - Мали Момчило је са својим пуком пешке прешао Албанију и стигао до Крфа, издржавши као десетогодишњак оно што многи одрасли нису. Био је најмлађи каплар на свету. Учествовао је у пробоју Солунског фронта где је рањен, а Војвода Живојин Мишић га је унапредио, па је као дванаестогодишњак имао чин поднаредника. Чекајући пробој фронта и повратак у Србију, описменио се, а после рата је отишао у Енглеску, где је завршио гимназију и 1921. се вратио у Београд. Упознао сам га 1987, када је присуствовао отварању Музеја Јадра у Лозници, где се у сталној поставци налазе и његове две војничке фотографије – каже за наш лист историчар у овом музеју Горан Вилић.
    Вилић каже да кад посетицима музеја говори о Првом светском рату, посебну пажњу увек посвети причи о Момчилу Гаврићу. У Београду је живео све до смрти, 1993. године. Његова ратна судбина је „јединствена у свету” и „заслужио је да га се данашње генерације сећају”.
    Нажалост, данас ниједна од око 250 лозничких улица не носи име Момчила Гаврића, ниједна школа или установа се не зове по њему, а нема ни споменик. Најмлађи каплар на свету је у његовом завичају и својој држави незаслужено заборављен.“

  15. Волим
    Anti Palma Crew got a reaction from Марина Савковић in Прича о најмлађем каплару на свету   
    „Пре више од девет деценија завршен је I светски рат у коме је као војник учествовао и Момчило Гаврић. Већина Лозничана не зна ни ко је он, а камоли одакле је. А требало би јер је Момчило, најмлађи војник свих армија у Првом светском рату, њихов земљак рођен у Трбушници, код Лознице, испод планине Гучево. Нажалост лознички крај је сасвим заборавио овог несвакидашњег јунака.
    У књигама је забележено да је Момчило Гаврић на почетку Првог светског рата имао непуних осам година. Он је из Трбушнице, села пет километара од Лознице, испод самог Гучева. Био је осмо дете својих родитеља оца Алимпија и мајке Јелене. Тада је био понос имати доста деце. Камо среће да је и сада тако у Србији.
    У августу 1914, аустроугарски војници су чинили велике покоље цивилног становништва. У једну рану зору почетком августа 1914. године, пијане Швабе убили су Момчилове, оца и мајку, сестре и његова четири брата. Мали Момчило заждио је кроз шуму и избио на врх Гучева. Наишао је на положај Шестог артиљеријског пука Дринске дивизије првог позива којим је командовао мајор Стеван Туцовић, брат Димитрија Туцовића. Малишан је пао, обгрлио му чизме и зајецао: „Чико, све су ми убили…“. Мајор Туцовић га је питао: „Знаш ли да бацаш бомбе?“ Мали Момчило је рекао да је бацао само камење. Мајор је узео једну бомбу и показао му како се то ради. Затим је мајор Туцовић постројио своје војнике и питао: „Ко хоће да ноћас освети Гаврићеве родитеље, његову браћу и сестре?“
    Цела чета искорачила је напред. Туцовић је одабрао једног дугајлију, Златиборца Милоша Мишовића. Пред поноћ је кренуо Мишовић заједно с малим Момчилом и затекао пијане Швабе како пред качаром Гаврића пијани шенлуче. Хитнуо је Мишовић једну бомбу, затим другу, трећа није била потребна. Тог тренутка мали Момчило је постао борац српске војске, дете Шестог артиљеријског пука Дринске дивизије. Туцовић је наредио војницима да сваког дана малом Гаврићу дају да опали три пута из топа и тако свети своју браћу и своје сестре.
    Дошло је повлачење преко Албаније. Милош Мишовић узео је Момчила под своју бригу. У Подгорици купио му је за последње паре један венчић од двадесет укљева и рекао му: „Синко, ако хоћеш да останеш жив, сваког дана да једеш само једну рибицу. Запамти добро, само једну ако хоћеш да преживиш“. Момчило га је послушао, а онда већ када су прошли Скадар рибица више није било. И Мишовићу, кршном Златиборцу, почело је да понестаје снаге. Једне ноћи док су чучали поред ватрице рекао је малом Момчилу: „Синко, бојим се да и ја нећу моћи више. Ухвати ме за мој шињел и ја ћу те вући докле будем имао снаге…
    Ако паднем, немој ми прилазити, продужи даље“. Вукао је Мишовић малог Момчила, посртао, тетурао… Глад и зима сломили су кршног Златиборца. Није могао даље, паде у снежну пучину… Момчило стаде и даде му руку… „Не, продужи даље, Момчило, не обазири се на мене…“ Момчило се склупчао око њега у снегу, милујући му промрзле руке: „Чика Мишо, ја нећу даље… Чика Мишо, ја хоћу да умрем с тобом“. Како да умре дете? Видевши да ће мали Момчило умрети, Милош Мишовић скупи снаге, усправи се… Посртали су Милош и Момчило, бауљајући тих задњих десетак километара испред Драчког пристаништа. Касније на Крфу малом Момчилу пришили су по једну звездицу на нараменицама… Тако је деветогодишњи Момчило Гаврић постао најмлађи каплар на свету.
    - Мали Момчило је са својим пуком пешке прешао Албанију и стигао до Крфа, издржавши као десетогодишњак оно што многи одрасли нису. Био је најмлађи каплар на свету. Учествовао је у пробоју Солунског фронта где је рањен, а Војвода Живојин Мишић га је унапредио, па је као дванаестогодишњак имао чин поднаредника. Чекајући пробој фронта и повратак у Србију, описменио се, а после рата је отишао у Енглеску, где је завршио гимназију и 1921. се вратио у Београд. Упознао сам га 1987, када је присуствовао отварању Музеја Јадра у Лозници, где се у сталној поставци налазе и његове две војничке фотографије – каже за наш лист историчар у овом музеју Горан Вилић.
    Вилић каже да кад посетицима музеја говори о Првом светском рату, посебну пажњу увек посвети причи о Момчилу Гаврићу. У Београду је живео све до смрти, 1993. године. Његова ратна судбина је „јединствена у свету” и „заслужио је да га се данашње генерације сећају”.
    Нажалост, данас ниједна од око 250 лозничких улица не носи име Момчила Гаврића, ниједна школа или установа се не зове по њему, а нема ни споменик. Најмлађи каплар на свету је у његовом завичају и својој држави незаслужено заборављен.“

  16. Волим
    Guest
    Anti Palma Crew got a reaction from Guest in Црква у којој сам крштен   
  17. Волим
    Anti Palma Crew got a reaction from Лидија Миленковић in Чудо доброте - када људи помогну - оглед о људскости   
    Заиста не знам где да поставим овај текст, али некако ми је било и тешко, а у истом тренутку сам био и радостан...
     
    Морао сам ово да поделим са вама...  (нека га модови преместе где мисле да треба)
     
    Синиша

    На добротворној гала-вечери, на којој су се прикупљала средства за школу за децу са посебним потребама, отац једног од ученика поделио је са присутнима причу коју неће заборавити нико ко је тада био присутан том догађају. Захвалио је школи и њеном преданом особљу, те наставио:

    „Уколико није ометана спољним утицајима, све што природа створи је савршено креирано. Али мој син Синиша не може научити све оне ствари које могу друга деца. Није у стању разумети и направити све оно што и његови вршњаци. Где је ту природни поредак ствари, када се ради о мом сину?“

    Сви присутни су утихнули.

    Отац је наставио: „Верујем да се, када телесно и ментално инвалидно дете, попут мог Синише, дође на свет, прилика за исказивање истинске људске природе сама јави и покаже, и то у виду начина на који други људи третирају то дете.“

    Потом је наставио причу.

    Синиша и његов отац шетали су поред парка, гдје су неки дечаци, које је Синиша иначе познавао, на терену играли фудбал. Синиша је упитао оца: „Шта мислиш, тата, да ли би ме пустили да играм с њима?“ Синишин отац је знао да већина дечака не би желела да неко као Синиша игра у њиховој екипи, али је исто тако врло добро знао колико би његовом сину значило да му дозволе да заигра, и колико би му то само дало толико потребни осећај припадности и самопоуздања, уверење да га друштво прихвата упркос његовом инвалидитету.

    Синишин отац је пришао једном од дечака поред аут-линије и упитао (не очекујући превише) би ли и Синиша могао заиграти с њима. Дечак се у неверици окренуо према игралишту и рекао:

    „Знате шта, господине, ми губимо са 4 : 1, а ближи се и крај другог полувремена. Па, …, може, нек игра за нашу екипу, покушат ћемо га поставити на позицију левог бека.“

    Синиша се мало намучио ходајући до екипе, али је са широким осмехом обукао дрес свог тима. Отац га је озарен гледао са мајушном сузом у оку и осећајем растуће топлине у грудима. Дечаци су могли јасно видети и осетити срећу овог човека, ганутог оца који радосно гледа како је његов син примљен у њихов тим.

    При крају утакмице Синишина екипа је дала гол из једне брзе контре, али је још увек губила са два гола разлике. Синиша је покривао леву страну терена. Иако никакве акције туда нису ишле, он је очито био у еуфоричном расположењу јер је добио прилику ДА БУДЕ у игри, на травнатом тепиху; развукао је осмех од уха до уха, док му је отац махао са трибине.

    У самој завршници Синишина екипа је опет постигла гол, дакле, губила је само са 4 : 3 ! Сада, с једним голом у минусу, смешила им се прилика за евентуално изједначење у додатном времену од 5 минута. И заиста, досуђен је пенал за Синишин тим и дечаци су се договарали ко ће га извести..

    Неко је имао идеју да пуца Синиша, али уз велики ризик да изгубе утакмицу !? На опште изненађење – Синиши су ипак дали лопту ! Сви су знали да је то била немогућа мисија, јер Синиша није ни знао ни могао ни правилно шутирати, а камо ли да погоди оквир гола и да превари голмана.

    Ипак, кад је Синиша стао иза лопте, противнички голман је, схвативши да Синишина екипа свесно ризикује пораз ради тог једног јединственог тренутка у Синишином животу, одлучио бацити се на погрешну страну како би лопта ипак ушла у мрежу.. Синиша је узео залет, замахнуо и … траљаво закачио лопту, која је полако кренула ка супротној стативи. Утакмица би у овом тренутку била практично решена, јер је лопта била спора и већина противничких играча би је могла сустићи. Међутим, и они су се кретали сасвим лагано, па сви гледаоци повикаше:

    „Синиша, Синиша, трчи за њом, Синиша, трчи, стигни је, стигни !!! Трчи, трчи, и шутни је у мрежу !!!“

    Никада пре у свом животу Синиша није толико брзо трчао. Успео је, једва, стићи до ње пре него је завршила у гол-ауту. Дотетурао се и широм отворених очију, задихан, упитног погледа, застао да види што ће даље. Сви повикаше: „Шутни је, шутни је у гол !!!“

    Ухвативши дах, Синиша је видно потресен, напрежући задње снаге, као у неком делиријуму, некако умирио лопту, захватио је унутрашњом страном стопала и … и сместио је у мрежу !!!

    Мук, … , а онда провала … прасак – сви скочише:

    ‘Синиша, Синиша, браво, Синиша !!!’

    Зајапуреном и пренераженом Синиши прискочише сви саиграчи, грлећи га, љубећи га и славећи га као хероја који је спасио свој тим од пораза.

    „Тог дана …“, завршавајући своју причу с дрхтајем у гласу потресени отац, док су му сузе котрљале низ лице, „…. дечаци обију екипа донијели су комадић праве љубави и хуманости у овај свет.“

    Синиша није преживео до следећег лета.

    Умро је још исте зиме, никада не заборавивши да је био херој, да је због тога његов отац био пресретан и памтећи како је свог малог хероја дочекала одушевљена мајка, грливши га и плачући од среће!
  18. Волим
    Anti Palma Crew got a reaction from БанеЛ in Чудо доброте - када људи помогну - оглед о људскости   
    Заиста не знам где да поставим овај текст, али некако ми је било и тешко, а у истом тренутку сам био и радостан...
     
    Морао сам ово да поделим са вама...  (нека га модови преместе где мисле да треба)
     
    Синиша

    На добротворној гала-вечери, на којој су се прикупљала средства за школу за децу са посебним потребама, отац једног од ученика поделио је са присутнима причу коју неће заборавити нико ко је тада био присутан том догађају. Захвалио је школи и њеном преданом особљу, те наставио:

    „Уколико није ометана спољним утицајима, све што природа створи је савршено креирано. Али мој син Синиша не може научити све оне ствари које могу друга деца. Није у стању разумети и направити све оно што и његови вршњаци. Где је ту природни поредак ствари, када се ради о мом сину?“

    Сви присутни су утихнули.

    Отац је наставио: „Верујем да се, када телесно и ментално инвалидно дете, попут мог Синише, дође на свет, прилика за исказивање истинске људске природе сама јави и покаже, и то у виду начина на који други људи третирају то дете.“

    Потом је наставио причу.

    Синиша и његов отац шетали су поред парка, гдје су неки дечаци, које је Синиша иначе познавао, на терену играли фудбал. Синиша је упитао оца: „Шта мислиш, тата, да ли би ме пустили да играм с њима?“ Синишин отац је знао да већина дечака не би желела да неко као Синиша игра у њиховој екипи, али је исто тако врло добро знао колико би његовом сину значило да му дозволе да заигра, и колико би му то само дало толико потребни осећај припадности и самопоуздања, уверење да га друштво прихвата упркос његовом инвалидитету.

    Синишин отац је пришао једном од дечака поред аут-линије и упитао (не очекујући превише) би ли и Синиша могао заиграти с њима. Дечак се у неверици окренуо према игралишту и рекао:

    „Знате шта, господине, ми губимо са 4 : 1, а ближи се и крај другог полувремена. Па, …, може, нек игра за нашу екипу, покушат ћемо га поставити на позицију левог бека.“

    Синиша се мало намучио ходајући до екипе, али је са широким осмехом обукао дрес свог тима. Отац га је озарен гледао са мајушном сузом у оку и осећајем растуће топлине у грудима. Дечаци су могли јасно видети и осетити срећу овог човека, ганутог оца који радосно гледа како је његов син примљен у њихов тим.

    При крају утакмице Синишина екипа је дала гол из једне брзе контре, али је још увек губила са два гола разлике. Синиша је покривао леву страну терена. Иако никакве акције туда нису ишле, он је очито био у еуфоричном расположењу јер је добио прилику ДА БУДЕ у игри, на травнатом тепиху; развукао је осмех од уха до уха, док му је отац махао са трибине.

    У самој завршници Синишина екипа је опет постигла гол, дакле, губила је само са 4 : 3 ! Сада, с једним голом у минусу, смешила им се прилика за евентуално изједначење у додатном времену од 5 минута. И заиста, досуђен је пенал за Синишин тим и дечаци су се договарали ко ће га извести..

    Неко је имао идеју да пуца Синиша, али уз велики ризик да изгубе утакмицу !? На опште изненађење – Синиши су ипак дали лопту ! Сви су знали да је то била немогућа мисија, јер Синиша није ни знао ни могао ни правилно шутирати, а камо ли да погоди оквир гола и да превари голмана.

    Ипак, кад је Синиша стао иза лопте, противнички голман је, схвативши да Синишина екипа свесно ризикује пораз ради тог једног јединственог тренутка у Синишином животу, одлучио бацити се на погрешну страну како би лопта ипак ушла у мрежу.. Синиша је узео залет, замахнуо и … траљаво закачио лопту, која је полако кренула ка супротној стативи. Утакмица би у овом тренутку била практично решена, јер је лопта била спора и већина противничких играча би је могла сустићи. Међутим, и они су се кретали сасвим лагано, па сви гледаоци повикаше:

    „Синиша, Синиша, трчи за њом, Синиша, трчи, стигни је, стигни !!! Трчи, трчи, и шутни је у мрежу !!!“

    Никада пре у свом животу Синиша није толико брзо трчао. Успео је, једва, стићи до ње пре него је завршила у гол-ауту. Дотетурао се и широм отворених очију, задихан, упитног погледа, застао да види што ће даље. Сви повикаше: „Шутни је, шутни је у гол !!!“

    Ухвативши дах, Синиша је видно потресен, напрежући задње снаге, као у неком делиријуму, некако умирио лопту, захватио је унутрашњом страном стопала и … и сместио је у мрежу !!!

    Мук, … , а онда провала … прасак – сви скочише:

    ‘Синиша, Синиша, браво, Синиша !!!’

    Зајапуреном и пренераженом Синиши прискочише сви саиграчи, грлећи га, љубећи га и славећи га као хероја који је спасио свој тим од пораза.

    „Тог дана …“, завршавајући своју причу с дрхтајем у гласу потресени отац, док су му сузе котрљале низ лице, „…. дечаци обију екипа донијели су комадић праве љубави и хуманости у овај свет.“

    Синиша није преживео до следећег лета.

    Умро је још исте зиме, никада не заборавивши да је био херој, да је због тога његов отац био пресретан и памтећи како је свог малог хероја дочекала одушевљена мајка, грливши га и плачући од среће!
  19. Волим
  20. Волим
  21. Волим
    Anti Palma Crew got a reaction from Лидија Миленковић in Фотографије манастира и цркава ПЦ   
    Црква Светих апостола Петра и Павла - Јагодина by Ultras035
  22. Волим
    Anti Palma Crew got a reaction from Kaludjerovic Sreten in Фотографије манастира и цркава ПЦ   
    Црква Светих апостола Петра и Павла - Јагодина
     

     
    [/url]Црква Светих апостола Петра и Павла by Ultras035
  23. Волим
    Anti Palma Crew got a reaction from Светислав Павловић in Фотографије манастира и цркава ПЦ   
    Црква Светих апостола Петра и Павла - Јагодина by Ultras035
  24. Волим
    Anti Palma Crew got a reaction from Светислав Павловић in Фотографије манастира и цркава ПЦ   
    Црква Светих апостола Петра и Павла - Јагодина by Ultras035
  25. Волим
    Anti Palma Crew got a reaction from Светислав Павловић in Фотографије манастира и цркава ПЦ   
    Црква Светих апостола Петра и Павла - Јагодина
     
    by Ultras035, on Flickr
×
×
  • Create New...