Jump to content

fsa

Члан
  • Број садржаја

    1701
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    4

Репутација активности

  1. Волим
    fsa је реаговао/ла на Volim_Sina_Bozjeg у Дај нам Боже муниције !?   
    Danas dveri a sutra po nečijoj drugoj meri. Politika nije dobra brate.
     
    Nisam glasao ne pamtim uvek mi Hristos ne prosvetli um za broj na listi.
  2. Волим
    fsa је реаговао/ла на RYLAH у Дај нам Боже муниције !?   
    Ништа. Апсолутно ништа не значи. Свако од нас има слободу да ради шта год хоће.
     
    Али да окачиш на свој сајт књигу Алистера Кроулија или Џозефа Смита, макар они писали о хортикултури, тешко да би могао да тврдиш да је то било у сврху промоције православља.
     
    Тако, ако промовишеш лика који је један од најгорих пљувача по СПЦ и њеним архијејерима, у било ком контексту да га промовишеш, макар и као доброг преводиоца или публицисте по било којој теми, тешко д аможеш да се назовеш православном странком или православним покретом. 
  3. Волим
    fsa got a reaction from Sasa Kolbas in Djevojka koja ćuti najveća misterija Prijedora! (video)   
  4. Волим
    fsa је реаговао/ла на RYLAH у Дај нам Боже муниције !?   
    Чекај, сад нико одавде не зна ко је Владимир Димитријевић и како је пљувао најгоре по апсолутно свим аријерејима СПЦ који се у длаку нису уклапали у његову визију православља и црквених канона и Литургије, па ти треба да нам кажеш да је лик тамо неки православни публициста?
     
    Контам да ниси злонамеран, стварно, ал погледај мало боље колика је улога Владимира Димитријевића у овом задњем покушају раскола у СПЦ, који на сву срећу није успео, упркос напорима ВД и њему сличних.
  5. Волим
    fsa got a reaction from миркан in Djevojka koja ćuti najveća misterija Prijedora! (video)   
  6. Волим
    fsa је реаговао/ла на Mironosica у Pop jurio audijem sa rotacijom!   
    znaš kako kaže narodna poslovica :
    riba smrdi od glave

  7. Волим
    fsa је реаговао/ла на Јанко у Пастирско писмо Митрополита Амфилохија организаторима параде бестидности у Подгорици   
    Тек сам стигао до осме стране и немам појма шта је писано даље, али ово наглашавам и потписујем.
    А сад одох да читам даље...
  8. Волим
    fsa је реаговао/ла на Дејан у Пастирско писмо Митрополита Амфилохија организаторима параде бестидности у Подгорици   
    ''Хришћани не могу имати ни другу веру, нити другу меру до веру у Христа и Христа као меру''. Патријарх Павле
  9. Волим
    fsa got a reaction from -Владимир- in Djevojka koja ćuti najveća misterija Prijedora! (video)   
  10. Волим
    fsa got a reaction from obi-wan in Djevojka koja ćuti najveća misterija Prijedora! (video)   
  11. Волим
    fsa got a reaction from kordun in Pop jurio audijem sa rotacijom!   
    Sve dok ne počnemo da kažnjavamo mangupe u svojim redovima imaćemo ovakve i mnogo gore pojave bahatosti u Crkvi.
  12. Волим
    fsa got a reaction from Mironosica in Pop jurio audijem sa rotacijom!   
    "sindrom Koštunica "
  13. Волим
    fsa је реаговао/ла на ВИЛМА у Pop jurio audijem sa rotacijom!   
    Šta sad, zato što je sveštenik, vest je odmah neistinita?!  
  14. Волим
    fsa је реаговао/ла на Ayla у Djevojka koja ćuti najveća misterija Prijedora! (video)   
    Svako vidi ono što mu je u duši
    Zbog toga  percipiramo drugačije...drugačiji smo
  15. Волим
    fsa got a reaction from LogosAgape in Србија - добре вести   
    Дала град за село и Марка
    Немања оставио родитеље у граду и отишао на дедовину, а „грађанка” Љубица научила да пече домаћи хлеб
    Невена, Лана и Срђан Алемпијевић Горњи Милановац – Вајкамо се како нам је село пусто, без младости. Тачно, али није свуда тако, а могло би, угледајући се на примере који следе, да не буде нигде. Три су испод Сувобора, један из Горње Груже.
    Најпре у Горње Бањане, у Алемпијевиће, код Невене и Срђана.
    – Још као мали, знао сам да ћу остати на очевини, да ћу бити свој на своме. Истина, био сам примљен на посао у град, али сам се, на два сата пред улазак у фабрику, предомислио; нисам могао себе да замислим у граду – прича Срђан.
    На наше питање како су одлучили да споје судбине, обоје су се погледали и засмејали.
    – Претпрошле године, дан пред велики снег, Срђан ме је наговорио да пођем за њега. Моји родитељи су говорили да сам још млада, да има времена за удају, али мени се није чекало то „време”, јер време је кад се укаже прилика. Знате, момак се жени кад хоће, а девојка се удаје кад може. И тако, без знања родитеља, ја из свог Озрема (суседно село) дођем у Бањане – описује нам Невена.
    Срђан, не скидајући осмех с лица, довршава нам Невенину причу:
    – Те ноћи и ујутру нападао је толики снег да се из куће није могло напоље. Њени су били љути, али због снега нису могли да траже своју кћерку. А док је одјуговило и сметови се отопили, ташта и таст су се одљутили. А онда је на свет дошла Лана.
    Млада снаха се хвали свекром и свекрвом и каже да прича како две или три генерације не могу да живе сложно под истим кровом важи само за градске породице.
    Од Алемпијевића у Николиће, код Љубице и Марка. Они су своје судбинско „да” изрекли пре неколико месеци. Похвалисмо их, али додадосмо да је већу „жртву” поднела млада, јер је дала град за село и младожењу.
    – Хоћете да кажете да сам је преварио, а нисам. Ја сам одувек волео трактор, а то је говорило да из села нећу. А Љубица је, пре удаје, долазила из града у нашу кућу, знала је шта је чека и допало јој се. Ево, питајте је да ли чезне за улицама и вишеспратницама – говори нам Марко, уверен да се Љубица није покајала.
    Онда млада невеста прича како је ваљало да се штошта научи, јер „није више било маме”.
    – Није баш да нисам ништа знала, али сам много од свекрве научила. Нисам, рецимо, знала да месим хлеб, није ми у граду то требало; скочиш до прве продавнице и купиш векну. Свекрва Вера ме је и томе научила, сад сам поносна што знам да умесим прави домаћи хлеб. А, да вам кажем, није у граду живот цвеће: људи раде за мале плате, остају без посла, нервирају се. Овако, овде, радимо на свом имању, колико зарадимо толико имамо, нико нам не прети отказом. У породици се одлично слажемо, а то је, ваљда, најважније.

    Љубица и Марко Николић
    Ерићи на једном од обронака Сувобора традиционално су кромпираши. А то значи: велике њиве и много посла. Тога се двадесетогодишњи Живојин није плашио кад је, после осмолетке, одлучио да остане на очевини.
    – И мој деда Живојин, чије име носим, гајио је кромпир.Код нас је породични обичај да смо добри кромпираши, а народ каже да је боље село запалити него обичај покварити. Док сам ја са радницима у њиви, Илијана је са мојом мајком и баком код куће. Има дана када имамо по 15 радника, и није лако спремити оброке за све њих – озбиљно нас уверава млади пољопривредник.
    А Илијана? То је седамнаестогодишња лепша половина Живојинова. Оженио се рано, јер, по схватању патријархалне породице, човек није човек док се не ожени, а ко рано доручкује и рано се ожени, тај се не каје.
    – И ја сам дете са села. Живојин и ја смо се забављали нешто више од године, а кад сам дошла у Ериће, све сам знала да урадим. Прича о томе како девојке беже у град и како оне из града нису за сељака, чиста је предрасуда. Ево, код нас у Полому и још неким селима има више момака који су се оженили школованим девојкама из града и све су се снашле. Што се тиче мене, моји родитељи су ми препустили да изаберем хоћу ли се удати у град или село – одважно нам прича Илијана.
    Обоје младих Ерића сматрају да живот у граду нити је бољи нити квалитетнији. Онако је како се ко снађе, колико и шта ради. И, кад се укућани слажу, онда нема тога што се не може.
    А шта се деси кад се њих двоје у понечему не сложе, кад младожења каже „кошено”, а млада „стрижено”, питамо их у шали.
    – Е, онда ја попустим – шалом одговара Живојин.
    А у гружанском Липовцу затекосмо Жиловиће, Ану и Немању. Немања је рођен у граду, завршио тамо средњу школу, мајку и оца је оставио у Горњем Милановцу и дошао на дедовину.
    – У друга домаћинства, викендом, деца долазе из града да помогну родитељима, а код мене је обратно: моји родитељи долазе из града да помогну сину у селу – каже Немања.
    Ана је у Липовац дошла с Рудника, из планинског села Варнице, и није јој требало да се привикава на сеоске послове. Помаже Немањи да обради десетак хектара ораница и узгаја десетак грла крупне стоке, а стигне свакодневно да 50 литара млека претвори у сир. Тако је исплативије, за њен сир се зна и све прода на кућном прагу. Успут, спрема другака Милана у школу и стара се за двогодишњег сина Николу. Њихови синови нису без друштва, мало које село у овом крају има толико деце – за протеклих неколико година у Липовцу је било 28 крштења, мада у овом крају има села у којима годинама није заплакало новорођенче.
    И тако, ако бисмо ишли од села до села око Сувобора, Рајца, Рудника и у Гружи, открили бисмо још домаћинстава у којима под истим кровом живе и за истом трпезом ручавају три, чак и четири генерације. Старији су пресрећни због тога. Кажу: „Нек су са нама, па нек ништа не раде (а раде, богами), лакша нам је старост. Од старости и болести, само је самоћа тежа”.
    Бошко Ломовић објављено: 20.10.2013. http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Dala-grad-za-selo-i-Marka.sr.html
  16. Волим
    fsa got a reaction from Agaton Vuzman in Србија - добре вести   
    Дала град за село и Марка
    Немања оставио родитеље у граду и отишао на дедовину, а „грађанка” Љубица научила да пече домаћи хлеб
    Невена, Лана и Срђан Алемпијевић Горњи Милановац – Вајкамо се како нам је село пусто, без младости. Тачно, али није свуда тако, а могло би, угледајући се на примере који следе, да не буде нигде. Три су испод Сувобора, један из Горње Груже.
    Најпре у Горње Бањане, у Алемпијевиће, код Невене и Срђана.
    – Још као мали, знао сам да ћу остати на очевини, да ћу бити свој на своме. Истина, био сам примљен на посао у град, али сам се, на два сата пред улазак у фабрику, предомислио; нисам могао себе да замислим у граду – прича Срђан.
    На наше питање како су одлучили да споје судбине, обоје су се погледали и засмејали.
    – Претпрошле године, дан пред велики снег, Срђан ме је наговорио да пођем за њега. Моји родитељи су говорили да сам још млада, да има времена за удају, али мени се није чекало то „време”, јер време је кад се укаже прилика. Знате, момак се жени кад хоће, а девојка се удаје кад може. И тако, без знања родитеља, ја из свог Озрема (суседно село) дођем у Бањане – описује нам Невена.
    Срђан, не скидајући осмех с лица, довршава нам Невенину причу:
    – Те ноћи и ујутру нападао је толики снег да се из куће није могло напоље. Њени су били љути, али због снега нису могли да траже своју кћерку. А док је одјуговило и сметови се отопили, ташта и таст су се одљутили. А онда је на свет дошла Лана.
    Млада снаха се хвали свекром и свекрвом и каже да прича како две или три генерације не могу да живе сложно под истим кровом важи само за градске породице.
    Од Алемпијевића у Николиће, код Љубице и Марка. Они су своје судбинско „да” изрекли пре неколико месеци. Похвалисмо их, али додадосмо да је већу „жртву” поднела млада, јер је дала град за село и младожењу.
    – Хоћете да кажете да сам је преварио, а нисам. Ја сам одувек волео трактор, а то је говорило да из села нећу. А Љубица је, пре удаје, долазила из града у нашу кућу, знала је шта је чека и допало јој се. Ево, питајте је да ли чезне за улицама и вишеспратницама – говори нам Марко, уверен да се Љубица није покајала.
    Онда млада невеста прича како је ваљало да се штошта научи, јер „није више било маме”.
    – Није баш да нисам ништа знала, али сам много од свекрве научила. Нисам, рецимо, знала да месим хлеб, није ми у граду то требало; скочиш до прве продавнице и купиш векну. Свекрва Вера ме је и томе научила, сад сам поносна што знам да умесим прави домаћи хлеб. А, да вам кажем, није у граду живот цвеће: људи раде за мале плате, остају без посла, нервирају се. Овако, овде, радимо на свом имању, колико зарадимо толико имамо, нико нам не прети отказом. У породици се одлично слажемо, а то је, ваљда, најважније.

    Љубица и Марко Николић
    Ерићи на једном од обронака Сувобора традиционално су кромпираши. А то значи: велике њиве и много посла. Тога се двадесетогодишњи Живојин није плашио кад је, после осмолетке, одлучио да остане на очевини.
    – И мој деда Живојин, чије име носим, гајио је кромпир.Код нас је породични обичај да смо добри кромпираши, а народ каже да је боље село запалити него обичај покварити. Док сам ја са радницима у њиви, Илијана је са мојом мајком и баком код куће. Има дана када имамо по 15 радника, и није лако спремити оброке за све њих – озбиљно нас уверава млади пољопривредник.
    А Илијана? То је седамнаестогодишња лепша половина Живојинова. Оженио се рано, јер, по схватању патријархалне породице, човек није човек док се не ожени, а ко рано доручкује и рано се ожени, тај се не каје.
    – И ја сам дете са села. Живојин и ја смо се забављали нешто више од године, а кад сам дошла у Ериће, све сам знала да урадим. Прича о томе како девојке беже у град и како оне из града нису за сељака, чиста је предрасуда. Ево, код нас у Полому и још неким селима има више момака који су се оженили школованим девојкама из града и све су се снашле. Што се тиче мене, моји родитељи су ми препустили да изаберем хоћу ли се удати у град или село – одважно нам прича Илијана.
    Обоје младих Ерића сматрају да живот у граду нити је бољи нити квалитетнији. Онако је како се ко снађе, колико и шта ради. И, кад се укућани слажу, онда нема тога што се не може.
    А шта се деси кад се њих двоје у понечему не сложе, кад младожења каже „кошено”, а млада „стрижено”, питамо их у шали.
    – Е, онда ја попустим – шалом одговара Живојин.
    А у гружанском Липовцу затекосмо Жиловиће, Ану и Немању. Немања је рођен у граду, завршио тамо средњу школу, мајку и оца је оставио у Горњем Милановцу и дошао на дедовину.
    – У друга домаћинства, викендом, деца долазе из града да помогну родитељима, а код мене је обратно: моји родитељи долазе из града да помогну сину у селу – каже Немања.
    Ана је у Липовац дошла с Рудника, из планинског села Варнице, и није јој требало да се привикава на сеоске послове. Помаже Немањи да обради десетак хектара ораница и узгаја десетак грла крупне стоке, а стигне свакодневно да 50 литара млека претвори у сир. Тако је исплативије, за њен сир се зна и све прода на кућном прагу. Успут, спрема другака Милана у школу и стара се за двогодишњег сина Николу. Њихови синови нису без друштва, мало које село у овом крају има толико деце – за протеклих неколико година у Липовцу је било 28 крштења, мада у овом крају има села у којима годинама није заплакало новорођенче.
    И тако, ако бисмо ишли од села до села око Сувобора, Рајца, Рудника и у Гружи, открили бисмо још домаћинстава у којима под истим кровом живе и за истом трпезом ручавају три, чак и четири генерације. Старији су пресрећни због тога. Кажу: „Нек су са нама, па нек ништа не раде (а раде, богами), лакша нам је старост. Од старости и болести, само је самоћа тежа”.
    Бошко Ломовић објављено: 20.10.2013. http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Dala-grad-za-selo-i-Marka.sr.html
  17. Волим
    fsa got a reaction from Пг in Србија - добре вести   
    Дала град за село и Марка
    Немања оставио родитеље у граду и отишао на дедовину, а „грађанка” Љубица научила да пече домаћи хлеб
    Невена, Лана и Срђан Алемпијевић Горњи Милановац – Вајкамо се како нам је село пусто, без младости. Тачно, али није свуда тако, а могло би, угледајући се на примере који следе, да не буде нигде. Три су испод Сувобора, један из Горње Груже.
    Најпре у Горње Бањане, у Алемпијевиће, код Невене и Срђана.
    – Још као мали, знао сам да ћу остати на очевини, да ћу бити свој на своме. Истина, био сам примљен на посао у град, али сам се, на два сата пред улазак у фабрику, предомислио; нисам могао себе да замислим у граду – прича Срђан.
    На наше питање како су одлучили да споје судбине, обоје су се погледали и засмејали.
    – Претпрошле године, дан пред велики снег, Срђан ме је наговорио да пођем за њега. Моји родитељи су говорили да сам још млада, да има времена за удају, али мени се није чекало то „време”, јер време је кад се укаже прилика. Знате, момак се жени кад хоће, а девојка се удаје кад може. И тако, без знања родитеља, ја из свог Озрема (суседно село) дођем у Бањане – описује нам Невена.
    Срђан, не скидајући осмех с лица, довршава нам Невенину причу:
    – Те ноћи и ујутру нападао је толики снег да се из куће није могло напоље. Њени су били љути, али због снега нису могли да траже своју кћерку. А док је одјуговило и сметови се отопили, ташта и таст су се одљутили. А онда је на свет дошла Лана.
    Млада снаха се хвали свекром и свекрвом и каже да прича како две или три генерације не могу да живе сложно под истим кровом важи само за градске породице.
    Од Алемпијевића у Николиће, код Љубице и Марка. Они су своје судбинско „да” изрекли пре неколико месеци. Похвалисмо их, али додадосмо да је већу „жртву” поднела млада, јер је дала град за село и младожењу.
    – Хоћете да кажете да сам је преварио, а нисам. Ја сам одувек волео трактор, а то је говорило да из села нећу. А Љубица је, пре удаје, долазила из града у нашу кућу, знала је шта је чека и допало јој се. Ево, питајте је да ли чезне за улицама и вишеспратницама – говори нам Марко, уверен да се Љубица није покајала.
    Онда млада невеста прича како је ваљало да се штошта научи, јер „није више било маме”.
    – Није баш да нисам ништа знала, али сам много од свекрве научила. Нисам, рецимо, знала да месим хлеб, није ми у граду то требало; скочиш до прве продавнице и купиш векну. Свекрва Вера ме је и томе научила, сад сам поносна што знам да умесим прави домаћи хлеб. А, да вам кажем, није у граду живот цвеће: људи раде за мале плате, остају без посла, нервирају се. Овако, овде, радимо на свом имању, колико зарадимо толико имамо, нико нам не прети отказом. У породици се одлично слажемо, а то је, ваљда, најважније.

    Љубица и Марко Николић
    Ерићи на једном од обронака Сувобора традиционално су кромпираши. А то значи: велике њиве и много посла. Тога се двадесетогодишњи Живојин није плашио кад је, после осмолетке, одлучио да остане на очевини.
    – И мој деда Живојин, чије име носим, гајио је кромпир.Код нас је породични обичај да смо добри кромпираши, а народ каже да је боље село запалити него обичај покварити. Док сам ја са радницима у њиви, Илијана је са мојом мајком и баком код куће. Има дана када имамо по 15 радника, и није лако спремити оброке за све њих – озбиљно нас уверава млади пољопривредник.
    А Илијана? То је седамнаестогодишња лепша половина Живојинова. Оженио се рано, јер, по схватању патријархалне породице, човек није човек док се не ожени, а ко рано доручкује и рано се ожени, тај се не каје.
    – И ја сам дете са села. Живојин и ја смо се забављали нешто више од године, а кад сам дошла у Ериће, све сам знала да урадим. Прича о томе како девојке беже у град и како оне из града нису за сељака, чиста је предрасуда. Ево, код нас у Полому и још неким селима има више момака који су се оженили школованим девојкама из града и све су се снашле. Што се тиче мене, моји родитељи су ми препустили да изаберем хоћу ли се удати у град или село – одважно нам прича Илијана.
    Обоје младих Ерића сматрају да живот у граду нити је бољи нити квалитетнији. Онако је како се ко снађе, колико и шта ради. И, кад се укућани слажу, онда нема тога што се не може.
    А шта се деси кад се њих двоје у понечему не сложе, кад младожења каже „кошено”, а млада „стрижено”, питамо их у шали.
    – Е, онда ја попустим – шалом одговара Живојин.
    А у гружанском Липовцу затекосмо Жиловиће, Ану и Немању. Немања је рођен у граду, завршио тамо средњу школу, мајку и оца је оставио у Горњем Милановцу и дошао на дедовину.
    – У друга домаћинства, викендом, деца долазе из града да помогну родитељима, а код мене је обратно: моји родитељи долазе из града да помогну сину у селу – каже Немања.
    Ана је у Липовац дошла с Рудника, из планинског села Варнице, и није јој требало да се привикава на сеоске послове. Помаже Немањи да обради десетак хектара ораница и узгаја десетак грла крупне стоке, а стигне свакодневно да 50 литара млека претвори у сир. Тако је исплативије, за њен сир се зна и све прода на кућном прагу. Успут, спрема другака Милана у школу и стара се за двогодишњег сина Николу. Њихови синови нису без друштва, мало које село у овом крају има толико деце – за протеклих неколико година у Липовцу је било 28 крштења, мада у овом крају има села у којима годинама није заплакало новорођенче.
    И тако, ако бисмо ишли од села до села око Сувобора, Рајца, Рудника и у Гружи, открили бисмо још домаћинстава у којима под истим кровом живе и за истом трпезом ручавају три, чак и четири генерације. Старији су пресрећни због тога. Кажу: „Нек су са нама, па нек ништа не раде (а раде, богами), лакша нам је старост. Од старости и болести, само је самоћа тежа”.
    Бошко Ломовић објављено: 20.10.2013. http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Dala-grad-za-selo-i-Marka.sr.html
  18. Волим
    fsa је реаговао/ла на JESSY у Сахрана архимандрита Арсенија, игуманa манастира Каона   
    вечнаја памјат.... crosseo
  19. Волим
    fsa је реаговао/ла на w.a.mozart у Projekcije na forumu ŽRU i Šekspir... face 2 face   
    Primetivši da nebrojeno puta neki od članova projektuju svoje brige i misli drugima na forumu,čast mi je da u ime kolektiva otvorim ovu temu koja će nam-ako ništa drugo-dati makar nov način sagledavanja stvari... pokušajte
    Elem,pojednostavićemo do maksimuma... delo se zove MLETAČKI TRGOVAC
    http://sr.wikipedia.org/wiki/Млетачки_трговац
    http://www.scribd.com/doc/76607471/Viljem-Sekspir-Mletacki-Trgovac
    Jedan cool lik,bogataš koji se zove Antonio sedi kod svoje kuće i prilično je tužan-pri tom ne znajući zašto... pa kaže prijateljima koji su sa njim
    Ja ne znam, zbilja, što sam tako setan;
    Tišti me mora; ona, rekoste,
    Tišti i vas; al' kako je navukoh,
    Kako je nañoh ili stekoh ja,
    Od kakve li je grañe, šta je rodi,
    To imam tek da saznam;
    I tol'ko seta zaglupi me ta,
    Da jedva mogu sebe sam da poznam.
    Najzanimljivije od svega je što sada njegovi prijatelji kreću da mu objašnjavaju zbog čega je tužan i u čemu je uzrok njegove sete.... AlI avaj! Prijatelji u stvari samo govore zbog čega bi ONI bili tužni da su na njegovom mestu.... pa se redjaju u procenama koje su čista projekcija njihovih želja i misli ...
    Upravo TO pojedinci sebi daju za pravo da rade... INPUTIRAJU - što kaže Radovan lol
    A šta su to prijatelji rekli Antoniju-pročitajte sami....
    Vrlo često mi se u životu dešavalo da mi drugi interpretiraju misli,reči i dela... verujte mi-kad god su tropali i ubijali se-uvek sam shvatao skoro fizički da je upravo šekspir perfektno opisao takve likove.... potpuno jasno igh vidite,kao na dlanu i shvatate da vam oni nesvesno otkrivaju sebe
    stoprocento radi...
    Hvala na pažnji.... znam da ćete se smejati kada pročitate sve ovo (lol)
  20. Волим
    fsa је реаговао/ла на Sinergija у Projekcije na forumu ŽRU i Šekspir... face 2 face   
    Гарантујем да кад гледаш човека с љубављу врло лако можеш и да га упознаш и разумеш његове намере.
  21. Волим
    fsa је реаговао/ла на Sinergija у Projekcije na forumu ŽRU i Šekspir... face 2 face   
    Хтео си даш комплимент свима који имају лепо мишљење о другима
    Ја отварам ову тему кад ме заболи индиферентност моје околине.
    Понекад,кад ми је лоше,кад се осетим веома слабо.
    А и тада,увек се питам да ли је то моја индиферентност која ме боли.
    И пронађем да јесте.
    О пројектовању: по свету који носи у себи човек суди о свету око себе.
    Човека можемо разумети само ако га заволимо док нам је још несхватљив,чудан,далек.
    Тек нам љубав отвара очи.
  22. Волим
    fsa је реаговао/ла на ВИЛМА у Projekcije na forumu ŽRU i Šekspir... face 2 face   
    Свако својим одабиром речи којима изражава своје мисли пројектује себе. Неко ће за исту ствар да употреби увредљив израз, неко благ итд. То сасвим лепо осликава какав је изнутра и шта од себе кроз те речи показује и људима око себе.
  23. Волим
    fsa је реаговао/ла на Јанко у Projekcije na forumu ŽRU i Šekspir... face 2 face   
    Ако човек не дише Духом Светим, наравно да не може изнедрити ништа ван сопствене телесно-чулне спознаје, и онда је поучавањем другога често закувао себи чорбу ("Лако је научити животињу, и лако је научити простака, али је тешко научити онога који је-ненаучен-већ постао учитељ другима"-Св. Николај Жички).
    Још ако ту чорбу зачини листом гордости, па запржи кашиком егоизма, обавезно ће посолити месо још док је живо-уопште не бивајући свестан да соли живу рану...Христову, јер Човек је Боголик и Христолик.
    "Јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и каквом мјером мјерите, онаквом ће вам се мјерити...".
  24. Волим
    fsa је реаговао/ла на Тања1 у Djevojka koja ćuti najveća misterija Prijedora! (video)   
    Зашто врховна потврда? Зашто мислиш да нешто с њом није у реду? Кутија преко главе значи правда (естетски израз), а може се видети и као варијанта "слепи воде слепе", или слепи за себе и друге, за ближње своје, претворени у нарцизам. Лепа девојка само одлично познаје област "уметност, креација, комуникација". Мени је то што мења гардеробу (води рачуна о свом изгледу) врховна потврда да је с њом  све у реду, или ко што рече @Volim_Sina_Bozjeg ставила је кутију да не чита коментаре са форума! Одох да и ја ставим себи једну преко главе!
  25. Волим
    fsa got a reaction from vesko3 in Podgorica prajd   
    Nedjelja je osvanula
    sunce sija u svom sjaju,
    a u nasoj Podgorici
    pederi se okupljaju

    Ko od brda odvaljeni
    veseli su, oka bistra
    svoju ljubav ne skrivaju
    svaki voli svog ministra

    Mitropolit kritikuje
    "ponosnima" setnju ne da
    dok ih hrabri-podrzava
    raspopljeni Miras deda

    Sve muskarci i momcine
    protiv njih se vodi hajka
    kako stvari sada stoje
    zakukat ce nekom majka...
     
    https://www.facebook.com/photo.php?fbid=713035768725259&set=a.181983165163858.47075.128423040519871&type=1&theater
     
     
×
×
  • Креирај ново...