Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

proLogos

Члан
  • Број садржаја

    8
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

    Never

О proLogos

  • Ранг
    Тек дошaо/ла
  • Рођендан 01/01/1

Profile Information

  • Пол :
    Небитно
  1. Kamen sa Meseca - "lažnjak"? http://www.bbc.co.uk/serbian/news/2009/08/090828_moon_rock.shtml
  2. proLogos

    Еволуција???

    УВОД У природним наукама преовладава еволуционистички поглед на свет. Његова суштина се своди на то да је материја способна да се самопроизвољно развија у правцу усложњавања облика своје организације, од нижих и примитивнијих ка вишим и савршенијим формама. Такво схватање важи како за неживу, тако и за за живу (за њу поготово) материју, не искључујући ни човека. ДИСКУСИЈА ТЕОРИЈА "ВЕЛИКОГ ПРАСКА" У књигама о астрономији излаже се теорија која је донедавно била веома широко распрострањена - теорија по којој је Васиона никла као резултат такозваног "великог праска" првобитног супергустог језгра које се потом распршило у масу састављену од гаса и прашине, од којих су се касније и формирале - прво протозвезде, а касније и саме звезде. Какви су узроци довели до експлозије језгра, каква је енергија условила експлозију? На то питање се за сада не даје одговор на основу тешко оспоривог аргумента: у таквом суперзгуснутом стању материје могли су дјеловати нама савршено непознати природни закони. Било како било, енергија те експлозије морала је бити заиста огромна, јер је требала да надвлада колосалне силе гравитације, а осим тога и да обезбеди потенцијалну енергију будућих нуклеарних реакција. У сваком случају, ако се то и може назвати експлозијом, она апсолутно није ни налик ни на какве науци до сада познате експлозије, и уопште није протицала по данас постојећим законима природе. Основа за ту теорију је претпостављено међусобно удаљавање галаксија(готово свеколка материја космоса усредсређена је у џиновска стецишта звезда, гаса и прашине=галаксије), односно, ширење Васионе. Потпуно је нејасно какве силе које се супротстављају гравитацији Васионе обезбјеђују убрзано разбежавање галаксија. То не може бити ни једна од у природи познатих сила: ни гравитациона (која мора правити препреке убрзаном удаљавању), ни електромагнетна, ни "јака" унутар-нуклеусна, ни "слаба" сила. ЕВОЛУЦИЈА ЗВЕЗДА У астрономији уведен је појам еволуције звезда и звезданих система, као и читаве Васионе, и покушава се да се објасни се како се та еволуција у претпоставци одвија.Сматра се да се звезда обично "рађа" захваљујући гравитационом сажимању расејане (дифузне) материје. Облак од гаса и прашине, претпоставља се, сажима се и загрева силама гравитације у току неколико стотина хиљада или чак и неколико стотина милиона година. Маса која се сажима се назива протозвезда, и основно по чему се она разликује од обичне звезде је у томе што протозвезда не може да лучи видљиву свјетлост, зато што се унутар ње температура још није попела до десетине милиона степени, када почињу термонуклеарне реакције (претварање водоника у хелијум и даље) када постаје права звезда. СУНЧЕВ СИСТЕМ И ЗЕМЉА Наш сунчев систем сачињавају Сунце, девет планета, тридесет један сателит планета, хиљаде астероида, комете и метеорити, он представља део огромне маглине спиралног облика или галаксије, коју образују хиљаде милијарди звезда, а која се зове Млечни Пут. Питање порекла Земље и Сунчаног система јесте једна од најтежих и најупорније решаваних проблема космологије. Према Лапласовој теорији (1796) Земља је кћи Сунца, и предпоставља се да је настала одвајањем гасних маса у облику екваторијалнх прстенова под утицајем центрифугалне силе, који су се постепено кондензовали образујући планете. По космогоним теоријама Земља је постепено прошла кроз гасовито и течно стање. Састав Земљине пребиолошке атмосфере се у многоме разликовао од њеног садашњег изгледа. Водоник је доминирајући елемент у космосу, како се сматра, тако да је сасвим вероватно да је одмах након оформљења земље њена атмосфера обиловала водоником и водониковим једињењима, уместо данашњих молекула азота, кисеоника и угљен-диоксида. ЖИВОТ Једна од најсуштинскијх загонетки са којом се суочило човечанство је загонетка порекла живота. У земаљској историји органски молекули не само да се просто појављују сами од себе, него и пролазе крајње сложену хемијску еволуцију, по милион пута повећавајући своју комплексност. Према материјалистичкој теорији живот није ништа друго него посебни врло сложени облик кретања материје, који је настао као њена нова особина. Спонтане интеракције релативно простих молекула, према материјалистичкој теорији требало би да доведу до стварања претка живота који би требао да има следеће карактеристике: да поседује генетичке информације(наследне инструкције за функционисање и репродукцију) и средства за репликацију и чување тих инструкција У општем развитку материје у живу материју односно живот, руски научник Опарин разликује три етапе: 1. Абиогени постанак органских материја, где се предпоставља да угљоводоници и њихови (високоенергетски) деривати су представљали полазна једињења. Сва жива бића су изграђена од макромолекула беланчевина, нуклеинских киселина, молекула угљеника, липида и тд. Показује се да је сложеност молекуларне структуре ћелија нижих животиња и човека истог реда величине. 2. Абиогени постанак беланчевина, где се предпоставља да разни извори енергије: ув-зраци, ел.пражњења, су могли да изврше полимеризацију и кондензацију угљоводоника и осталих елемената до стварања органских једињења: алкохола, алдехида, кетона и др. а ова даље да ступе у реакцију са амонијаком што би требало да доведе до појаве деривата са азотом. 3. Абиогени постанак беланчевинастих система. Беланчевинасте материје никада не могу имати способност да обављају размену материје са околном средином, чиме се одликује жива материја, то својство стичу тек на вишем ступњу, где представљају беланчевинасте системе. Ту се ради о сложеним системима у којима се одигравају законитости вишег реда којима не располажу нижа молекулска једињења, па ма била и типа беланчевина . Хипотеза иде овако: молекули беланчевина се сједињавају у гомилице -''коацерватне капљице'', који апсорбују материје из околне средине и ступају са њима у хемијске реакције. У абсорбованим материјама ако су могли да се нађу органски и неоргански катализатори који убрзавају реакције размене материја са околином могло је да дође до растења коацервата. Уколико су те творевине стекле особину да усклађују процесе асимилације и дисимилације, да су у стању да се одржавају и обнављају на рачун спољашне средине(материјално и енергетски) оне су стекле особине живе материје . Али, последња истраживања показују правило: на молекуларном нивоу и "прости" и "сложени" организми су сложени подједнако. Ни један живи организам не користи "примитивне" беланчевине или "неразвијене" нуклеинске киселине. То значи да откада постоји живот престала је "еволуција" у смислу усложњавања биомолекула. Основна претпоставка (теорија) еволуције, је да су све врсте постојећег живота развиле из малог броја најпростијих животних форми путем случајних наследних промена и њихове "провере" природним одабиром. ГЕОЛОШКЕ ПЕРИОДЕ Најстарије доба геолошке историје је прекамбријум, обухвата период историје Земље који претходи ери стварања првих стена које садрже сачуване организме, јер их камбријум не садржи, иако постојање кречњака и угљеникових једињења је везано за активност живих организама, а први организми палеозоика - трилобити су већ развијени организми. Сматра се да се старост најстаријих формација креће од 2500-3000 милиона година. Прва геолошка ера је палеозоик за коју постоје претпоставке да је почела пре 500 милиона година а завршила пре 320 милиона. У првој периоди камбријуму, према садржају најстаријих фосила, одједном буја живот (трилобити и брахопода, гастропода и све врсте данашњих морских животиња изузев кичмењака) у задивљујућој разноликости форми и у потпуно оформљеном виду. У слојеве за које се сматра да припадају ордовицијану се јавају прве познате рибе и то без икаквих прелазних форми. Силурске наслаге садрже морске фосиле (граптолити, echionodermata, cephalopoda, острацодерма-рибе оклопњаче), у девону биљке освајају копно (Psilophita), јављају се прве амфибије. У периоди познатој као карбон животињски свет се утврдио на континентима (рептили), зглавкари освајају ваздух. Палеозоик завршава периодом перм (рептили и сисари су присутни). Следећа геолошка ера је мезозоик. У фосилним остатцима за које се мисли да припадају овој ери доминирају рептили и то ихтиосауруси и диносауруси као и птеросауруси. У погледу биљака сматрају се четинари а касније дикотиледоне биљке.Познате су три периоде: тријас, јура и креда.Трају 200 милиона година. Задњих 65 милиона година сматра се да траје кенозоик. Он је подељен на две периоде терцијар и квартар(неозоик-антропозоик). Рептили за које се сматра да су постојали у мезозоику скоро су потпуно исчезли у време које дели креду од еоцена. У периоди плеистоцену у квартару су смештене четири велике глацијације. Сматра се да се тада јавио први човек. Услови живота и ментални развој примитивног човека остају обавијени дубоком тајном . ЛЕДЕНО ДОБА Земљина кугла није имала сталан ледени покривач, ипак повремено у историји земље велике области на земљиној кугли су биле прекривене дебелим наслагама леда, ови временски периоди су познати као ледена доба. Узроци њиховог настанка нису најјаснији , сматра се да је узрок погоршавања климе било премештање северног пола према северној Европи. Ледена калота карактеристична за за полове, током леденог доба лежала је на другом месту него данас, великим делом обухватала је северне делове континента за ралику од данашњег по ложаја када ледена маса лежи у северном леденом океану, а на јужним планинама у средоземљу су се јавили моћни глечери(Алпи, Карпати, Балканске планине). Насупрот овом схватању постоје и предпоставке да је крајем терцијера и у квартару дошло до општег опадања температуре на читавој земљиној кугли. Али ни на један начин се не може објаснити расчлањеност на глацијације-периоде са сниженом, и интерглацијације-са повишеном температуром када се предпоставља да се одиграло исчезавање старих (термофилних) врста а неоспецијација нових. Четири глацијације су назване:Гинц, Миндел, Рис и Вирм, а три интерглацијације:Гинц-Миндел, Миндел-Рис и Рис-Вирм. ПОРЕКЛО И ЕВОЛУЦИЈА ЧОВЕКА Научници претпостављају да је човек настао еволуцијом која је почела пре 6 милиона година, почев од безрепог мајмуна, за кога се претпоставља да би могао да буде његов предак. Људски фосили који су пронађени у Африци претпоставља се да су стари 6-2 милиона годинаи мисли се да је први човек настао баш тамо. Научници сматрају да постоји 12-19 различитих првих врста људи. Човек је у природном систему живих бића сврстан у ред Primata, надпородицу Hominoidea(заједно са човеколиким мамунима), породицу људи Hominidae, врсту Homo sapiens. Антрополози смарају да предак хоминида потиче од старе врсте изумрлих мајмуна и да еволуцијом породица хоминида започиње посебну развојну линију. Остаци претпостављених предака човека деле се на следеће групе: 1. Мајмуни: аустралопитекуси, могуће - и рамапитекуси. 2. Људи: неандерталци, "усправно ходајући човјек", "човјек 1470". 3. Бића о којима се практично не може рећи ништа одређено, с обзиром на изузетну фрагментираност њихових остатака: синантроп, рамапитекус. 4. Остаци за које се успоставило да су фалсификације: питлдаунски еоантроп, јавански питекантроп, небраски хесперопитекус. ЗАКЉУЧАК Материјални закључак је да је појава света, живота и разума била произвољна и да се налази под влашћу случаја. Али онда треба размотрити и особине тог Слепог Случаја. Он се може видети само по резултатима (другим речима, по својој суштини, он је невидљив). Захваљујући њему су установљени закони природе, он је постојао још пре стварања Васељене. Његов утицај се простире на сву Васељену. Он је узрок, индиректни или директни - свега тога што се икада и игде дешавало. У закључку школског уџбеника физике читамо: "Фундаментални закони се никада не нарушавају, ни при каквим условима. Све је већи број људи који постају свесни да објективни закони по којима се понаша природа искључују могућност чудеса, и спознаја тих закона ће омогућити човјечанству да опстане". Само постојање објективних закона природе који стварно не бивају нарушени (уз веома ретке случајеве изузетака) само по себи јесте чудо, које је много веће од самих изузетака - чудеса. Присуство закона природе које наш разум може да спозна - сведочи о томе да је свет изграђен на разумним законима. Углавном, ти закони представљају законе очувања, очувања енергије, импулса, електричног набоја, који важе и у макро и у микро свету. Постоје закони очувања који важе само у макросвету у нормалним условима, као што је, на пример, очување масе или количине твари. Уз све то реакције протичу по законима очувања енергије, импулса, електричног набоја и неких других карактеристика. Закони очувања по својој суштини и јесу ти који обезбеђују реверзибилност свих процеса и сила којима једне честице делују на друге. Сваки иреверзибилни процес који проучавамо у природи нас поставља пред та два питања: као прво, тај процес мора имати почетак - и када се то он десио? Као друго, он мора имати и крај - а када ће се он десити и због чега га још увек не назиремо? Такав је и један од фундаменталних физичких закона природе: "Енергија је уништива, макар само квалитативно - значи, она мора да је створена. Међутим, показује се да за појаву живота и његово одржавање нису довољне само материја и енергија, није довољна чак ни усмерена, нетоплотна енергија.Неопходно је увести још једну, изузетно значајну, фундаменталну категорију: информацију. Постоји и други, такође изузетно важан закон информатике. Информација изражена кодом (на статичком нивоу) може да се чува и предаје на најразличитијим материјалним носиоцима. Да би се направило било шта, односно, да би се материја превела у структурно организованије стање, неопходна је, пре свега, материја, а одмах за њом и усмјерена (нетоплотна) енергија - механичка, електрична; на крају, потребна је још и - информација. Неопходан је план стварања, састављен у потпуности унапред. Случајна делатност над предметима, када се усмерена енергија обраћа ка материји без одређеног циља, у стању је само да повећа неред. Не постоји ни једна творевина која не би на себи носила информацију.На сличан начин, када кроз електронски микроскоп погледамо на живу ћелију, увидећемо количину савршено записаних информација. Хромозоми (тачније, молекули ДНК) сами по себи представљају целу књигу, написану речима (генима) које се састоје од четири слова - нуклеотида, који се понављају у различитим комбинацијама. Ћелија поседује посебни механизам контроле правилности преписивања и "превођења" информације са језика ДНК на језик беланчевина. Беланчевина, "преписана" и састављена правилно, мора да изврши свој задатак у ћелији: на пример, да послужи као катализатор за неку другу реакцију. У томе се састоји семантички ниво информације преписане са ДНК, односно, њено значење. Свеукупност значења свих информација једне ћелије је у томе да она расте, да се репродукује и извршава неке функције у организму. То је циљни ниво информације у ћелији .У XX веку човек је постао способан да прочита слова у ДНК и да делимично разуме информацију која је тамо записана. То је он доживео као достигнуће свог разума и техничких могућности савременог доба. Попут енергије и информације, и сама материја тежи ка кварењу, ка губљењу квалитативне разноврсности. То се види на примеру нуклеарних реакција које воде ка уништавању лаких и тешких елемената, до најстабилнијег и највероватнијег "средњег" стања. Исто то видимо и у хемији. Чисте твари стреме да се неповратно помешају или сједине у стабилна једињења, која су иначе погубна за живот: оксиде, нитрате, сложена једињења. Смеса и стабилно (а због тога и погубно!) једињење су вероватнија и енергетски рентабилнија стања, као што је топлотна равнотежа вероватнија од разноликости температура.Тамо где се ствари препуштају самим себи и вољи случаја - тамо свет стреми да се преврати у депонију смећа, тамо господаре, распад, разрушење и хаос. И тако, дакле, општа деградација света се испољава на најразличитијим ступњевима његовог битија: у хемијском саставу, у биолошким односима. Живећи по садашњим законима,може се закључити да природа (а и човек сам по себи) није способна за прогрес, али зато вуче ка регресу и деградацији. Упркос томе, она је и данас задивљујуће сложена, разнолика и прекрасна.
  3. proLogos

    Еволуција???

    Како се одвијала ''еволуција изнад специјског нивоа''? Какав је био ''темпо и начин'' еволуције кроз дугачке временске периоде? Да ли су виши таксони еволуирали као што предлаже Дарвин, сукцесивним малим променама, или изненадним јављањем драстичних нових карактера? Може или мора свака сукцесивна мала промена како је Дарвин приметио бити адаптивна? Како комплексни, функционално интегрисани системи еволуирају? Ако би чак и између најразличитијих организама постојале све прелазне форме, не би било нимало сумње да је еволуција историја веома малих промена. Постоје веома видљиве празнине између фенотипски сличних врста. Ниједна жива врста није премостила празнину између китова и осталих сисара, као и између васкуларних биљака и бриофита. Највидљивије су празнине између оних животињских филума који имају различите телесне планове (Bauplan). Те празнине представљају највећу контроверзу у еволуционој биологији. Биолози наводе три хипотезе да би објаснили ове фенотипске шупљине: 1. Различите групе организама не потичу од истих предака, већ имају различито порекло. Ова хипотеза се одбацује због нових сазнања у оквиру молекуларне биологије и ћелијске структуре, које указују на заједничко порекло свих живих бића. 2. Фенотипске шупљине постоје због мутација или других драстичних генских промена, које су радикално мењале фенотип. Ово је хипотеза МАКРОМУТАЦИЈЕ или СКОКОВИТОСТИ. 3. Већина разлика међу вишим таксонима настаје постепеним фиксацијама мањих фенотипских промена. Ово би било доказано када би било употпуњено фосилним налазима који су оскудни.
  4. proLogos

    Еволуција???

    ПОРИЈЕКЛО ЧОВЈЕКА Једно од најспорнијих питања еволуционог учења јесте заснивање човјековог поријекла на животињским прецима (мајмунима), као и закључак који слиједи из те тврдње, који се своди на то да је биолошку еволуцију човјека смијенила његова социјална еволуција, тј. постепени узлазни развој човјека и друштва (социјално-економским прогресом). У таквом учењу се назире оваква логика: ако су савремени двоношци потомци неразумних четвероножаца, онда се, заиста, човјечанство приближава свијетлој будућности, што се, узгред буди речено, већ и види, ако се погледа на савремену стварност. Појављује се питање: а да ли је тачна полазна премиса - да човјек потиче од мајмуна? МАЈМУНОЛИКИ ОСТАЦИ За најтврђи аргумент који говори у прилог мајмунског поријекла људи сами еволуционисти признају проналаске фосила "прелазних форми" илити људи-мајмуна. Ако вријеме постојања космоса, земље и живота на њој ограничимо неколицином хиљада година, нећемо имати времена да превратимо чак ни мајмуна у човјека, а не само бактерију у мајмуна. Пет - шест хиљада година уназад човјек је имао на земљи високоразвијене цивилизације и писане споменике. Времена за тако кратку еволуцију практично не остаје. Еволуциона, пак, теорија за претварање мајмуна у човјека тражи неколико милиона година. У том случају, горњи слојеви наслага морали би садржати отприлике хиљаду пута више остатака хоминоида, него што има археолошких ископина древних људи којима се никако не може дати више од неколико хиљада година. Ми бисмо буквално морали да ходамо по костима наших мајмуноликих предака! У стварности је слика апсолутно супротна. Ископаних остатака људи (по грађи потпуно савремених нама) археолози су пронашли на хиљаде пута више од материјала који они називају хоминоиди. Већ смо говорили о проналасцима нормалних људи у слојевима који су много старији од оних у којима би требали да се налазе хоминоиди, и тамо се радило о детаљним и цјелокупним остацима: готово цио костур, готово цијела лобања. Међу хоминоидима, пак, до дан-данас није пронађен ни један једини цио скелет, практично ни једна читава лобања, а већина описаних и реконструисаних врста "заснована" је буквално на 1-3 кости, а ни оне нису биле цијеле. Познато је овакво поређење: када би се сви остаци тих наших фантомских предака сакупили и стрпали у један мртвачки сандук, и тада би у њему остало још прилично слободног мјеста. А не може се рећи да се потрага за таквим костима водила ноншалантно. Учени свијет и образована публика буквално су се дали у лов на парчад кошчица које би се могле протумачити као прелазна карика у ланцу од мајмуна до човјека, и од сваког таквог проналаска правили су сензацију. Све ово - уз чињеницу да је комплетан људски скелет на цијелих стотину година био уклоњен од погледа посјетилаца изложбе музеја само због тога што је био пронађен у слојевима 15 милиона година "старијим" од оних у којима су тражили хоминоиде. И уопште, остатака људи, њиховог оруђа за рад и отисака ногу у "диносауруским" слојевима има много више од сумњивих кошчица свакојаких "питекуса" у каснијим слојевима. Овакво стање ствари у реалности се не смије губити из вида када се анализирају ископани фосили. Суочавамо се са очитим прејудицирањем у научним истраживањима, од које је немогуће очекивати извагане и промишљене резултате. Ствар је дошла до најчистијих фалсификација неких врста окамењених остатака. НАУЧНИЧКЕ ФАЛСИФИКАЦИЈЕ "НАУЧНИХ" ДОКАЗА 1. Питлдаунски еоантроп Најскандалнија мистификација такве врсте био је такозвани "питлдаунски човјек" или еоантроп. У Питлдауну (Енглеска) је године 1908. била пронађена окамењена људска лобања. За наставак ископавања латили су се марљиви ловци на лобање и убрзо пронашли мајмунску вилицу и неколико зуба. Додуше, вилица је била повријеђена управо на мјесту гдје је требала да се споји са лобањом. Открићу је била дата најшира реклама. О њој су писали популарне књиге и заштитили на њој стотине докторских дисертација. За тридесетогодишњицу проналаска био је подигнут монументални обелиск "првом Енглезу". Тек 1951. године откривен је различит садржај флуорових једињења у лобањи и у вилици. Подробније проучавање је показало да је лобања чисто људска и да је стара неколико хиљада година, а да вилица припада савременом орангутану. Да би вилица изгледала старија, офарбали су је калијум-дихроматом, а зубе су подбрсуили да би личили на људске. Сличне подвале су откривене и на другим фрагментима проналаска, између којих је псећи зуб, такође избрушен, набијен пијеском и префарбан дихроматом. 2. Питекантроп са Јаве На ову налик се показала и подвала са "мајмуно-човјеком" са острва Јава, пронађеним крајем прошлог вијека. У слоју наслага богатих окамењеним костима био је пронађен фрагмент лобање која личи на мајмунску, дио мајмунске вилице и неколико кутњака. Уз то су приложили бедрену кост савременог човјека (Сл. 20). Све то заједно је и било названо "питекантроп еректус" - усправно ходајући човјек-мајмун, а даље су кренуле научне фантазије о томе како је то двоного имало мозак запремине 900 цм3 - средина између мајмуна и човјека, и да је умјело да говори. До дана данашњег у школском уџбенику тик уз фантастичну сличицу "из профила" питекантропа је нацртано и баш то парче лобање и људска бедрена кост. Био је реконструисан његов изглед у пуном, исправљеном виду. Према тачној примједби једног научника, питекантропа су описивали "као да је то био Пит, Фокс или Наполеон. Графичар је брижљиво нацртао сваку длаку на његовој глави. Неупућен човјек, гледајући на ово подробо нацртано лице, чак ни за тренутак није могао да замисли да је пред њим портрет бедрене кости, неколико зуба, и плус парченце лобање". Неки научници тог времена критиковали су тај проналазак због очигледне сличности питекантропове лобање са лобањом гибона, мада и не превеликим. На крају крајева је аутор проналаска признао да је људска бедрена кост била пронађена 15 метара од лобање, и то годину дана послије ње. Осим тога, у истом том слоју су били нађене и људске лобање, о чему је на почетку срећковић-проналазач-истраживач више волио да скромно прећути. Други проналазак питекантропа на истом том острву Јава био је склепан на сљедећи начин. Други један "ловац", пронашавши дио старе лобање, понудио је урођеницима по десет цената за сваку пронађену крхотину кости. Ускоро је добио читавих четрдесет сличних фрагмената са траговима свјежих ломова, на основу којих је послије реконструисао лобању нашег претка! Дакле, наше родбинске везе са мајмунима коштале су научника свега четири долара. 3. Хесперопитекус из Небраске 1921. године у држави Небраска (САД) био је пронађен окамењени зуб, који су без дугог размишљања признали за зуб човјека-мајмуна. Одмах је био нацртан хоминоид у природној величини, подигла се грдна пропагандна прашина. Међутим, неколико година касније били су нађени и други такви зуби, овај пут заједно са вилицом, али се показало да вилица баш и не припада мајмуну, него - авај - свињи. Ето га, још један доказ да људи потичу од свиња! 4. Синантроп Ова варијанта човјека-мајмуна била је пронађена у близини Пекинга, у пећини, испод слоја пресованог пепела дебљине око седам метара. Тумачење проналска даје се у школском уџбенику, и опет, наравно, у стилу научне фантастике. "Вјероватно је, - говори се тамо, - умио да запали и одржи ватру, облачио се, очигледно, у крзно. Пронађен је дебели слој пепела, цјевасте кости и лобање крупних животиња, оруђа од камена, костију и рогова". Није ваљда да је у топлим крајевима древним ловцима пошло за руком да у пећини натрпају седам метара пепела који се сачувао до наших дана? На такву недоумицу одговара детаљни опис тог проналаска, који се, из разумљивих разлога, не наводи у уџбенику. Као прво, биле су пронађене само разбијене лобање 24 бића. Није нађена ни једна једина цијела лобања. Лобање су разбијане одмах након смрти и то по истом систему: из лобања је извлачен мозак. Као друго, ископавањем и истраживањима је руководио чувени апологета еволуције Тејар де Шарден, језуитски свештеник, који је доста тога написао о мајмунском поријеклу људи и који је био непосредно умијешан у питлдаунску подвалу. Заједно са њим у пећини се ископавањем бавио и кинески археолог Пеј. Он је тамо пронашао и десет људских скелета, између остаог и лобање прекрасно очуване, али чим је постало јасно да су то обичне људске лобање, оне су ишчезле без трага и биле заборављене. Као треће, слој пепела и састав околних наслага свједоче о томе да су људи ту гасили креч ради грађевинарства. О томе свједоче и пронађена оруђа. Касније су се кречне јаме користиле за бацање смећа, па су, између осталог, бацане и кости различитих животиња. Међу таквим костима нашли су се и ови мајмуни са скрханим лобањама, мајмуни, јел'тен, које су појели њихови незахвални потомци! У наше вријеме се о тим открићима више ништа не може рећи, поред осталог и због тога што су саме лобање за вријеме Другог свјетског рата ишчезле без трага и гласа, а ништа слично више никад није пронађено. Али у школским уџбеницима ти су мајмуни тврдо засјели на пиједастал наших предака. 5. Рамапитекус Ово биће, за које се претпоставља да је на земљи живјело отприлике некаквих 14 милиона година прије нашег времена "реконструисала" је богата машта телентованих и ватрених антрополога, у његовој природној величини, на основу једног-јединог фрагмента: одломка вилице величине пет центиметара, пронађеног у Индији. Касније су у Африци били пронађени и други одломци вилице и приписани су истој тој варијанти. И опет су се детаљни цртежи који показују стас хоминоида и његов космати покривач, засвагда, изгледа, зацементирали у школске уџбенике. Међутим, однедавно је и овај наш "предак" почео да се тихо повлачи из иоле озбиљнијих књига, захваљујући својој очигледној сличности са орангутаном. Већина специјалиста, укључујући ту чак и оне који су на почетку подржавали његову "кандидатуру" за титулу хоминоида, сагласни су са констатацијом да то у било којем случају није било ништа више од обичног мајмуна. ОЗБИЉНИЈИ КАНДИДАТИ ЗА НАШЕГ ПРЕТКА Осим очигледних подвала или очигледно пресмјело "натегнутих" хипотеза, историја потраге за хоминоидима даје нам на истраживање и неке више или мање подробне остатке. У њих спадају аустралопитекуси, "човјек који хода усправно" (Homo erectus) и неандерталац. 1. Аустралопитекус Ово је биће у научном свијету представљено прилично великом количином костију, те се макар по тој карактеристици повољно разликује од горе наведених митских бића. Међутим, нигдје - чак ни у школском уџбенику - нико не ризикује да га назове ичим другим што би било више од мајмуна. Само име "аустралопитекус" у преводу и гласи "јужни мајмун". Прво је Луис Лики био пронашао неколико лобања у Источној Африци. Али у истим тим слојевима још прије тога је био пронађен скелет потпуно савременог човјека. Запремина лобање аустралопитекуса је карактеристично мајмунска, и једина изузетна особина овог мајмуна по којој су научници могли да га издвоје од осталих је његова способност да усправно хода и да прави "оруђа од шљунка", о чему нас обавјештава и школски уџбеник. 1974. године др Јохансен је пронашао приличну количину остатака скелета аустралопитекуса, женског пола, којем је дао име Луси. Изузетно необичне су се показале карличне кости, које су подсјећале на људске, и одатле је изведена претпоставка да су аустралопитекуси ходали усправљено. Одлучујући аргумент који је говорио у прилог такве претпоставке био је кољенични систем животиње, који је такође подсјећао на људски. Међутим, касније је сам аутор открића признао да је управо та кост била пронађена на удаљености 2,4 км од самог скелета, а као додатак и то да је пронађена у слојевима на 60 метара дубље. Озбиљан аргумент који говори против усправног хода јесу ушни канали аустралопитекуса, о којима се већ говорило. Они веома подсјећају на мајмунске, што говори о претежно четвероногом кретању. На крају, други детаљи скелета својатају аустралопитекуса са савременим патуљастим шимпанзама бонобо, који такође може да се понекад креће на двије задње шапе, али га то нимало не приближава човјеку. Што се, пак, "оруђа" аустралопитекусових тиче, и дјетету би морало да буде јасно да груби мајмун није у стању да направи никакво оруђе од ситног шљунка, и да сам шљунак може имати прилично егзотичну форму, тако да хипотеза о аустралопитекусовим "оруђима од шљунка" представља, благо речено, прилично натегнуту хипотезу. У цјелини, може се рећи да су аустралопитекуси уникални. Најближи њему по грађи скелета ипак је испао опет орангутан, мада по великом броју карактеристика аустралопитекуси стоје на већој удаљености и од човјека и од савремених човјеколиких мајмуна, него и једни и други међусобно. Аутор мноштва проналазака аустралопитекуса Луис Лики признао их је за слијепу улицу еволуције. 2. "Усправљени човјек" Послије скандалозних неуспјеха са питекантропима и синантропима, у својству наших предака предложене су нам лобање пронађене у Источној Африци, назване Homo erectus - човјек који хода усправно. За запремину његовог мозга се претпоставља да је била око 1100 cm3, насупрот 400-500 код мајмуна и 1200-1800 код савремених људи. Међутим, има и људи који имају мању запремину лобање, а да се при томе не одликују смањеном умном способношћу. Ова се бића, пак, одликују великим зубима и већим надобрвним луковима од оних код савремених људи, али истрживачи ту особину повезују са нуждом прежвакавања грубе хране, што је, консеквентно, проузроковало већу развијеност мускулатуре лица. Проучавања урођеника Аустралије показала су да су њихови зуби у просјеку већи од зуба Европљана, мада Аустралијце нико не сматра прелазним формама. Мада су свједочанства о Homo erectus-у још увијек прилично искрзана и неодређена, нема никаквих основа да се они третирају као прелазне међукарике. Најприје ће бити да је то била посебна раса људи. 3. Сензационална лобања 1470 То је откриће Ричарда Ликија - сина Луиса Ликија, које датира из 1972. године, из Источне Африке, и добило је име по свом броју у каталогу Кенијског музеја и за сада још увијек није прикључена некој одређеној врсти (Сл. 22). Лики јуниор је испочетка мислио да је то чисто људска лобања, али оно што је ту најинтересантније јесте да јој датирање калијум-аргоновом методом даје између 2,6 и 220 милиона година. (Узгред буди речено, која поузданост методе!) Несумњиво је да су сви до тада пронађени кандидати за прелазне форме били знатно млађи. Овом проналаску се посрећило много више него скелету са Гвадалупе. Послије њега морало се признати да је дотадашњи редослијед предака, почевши са аустралопитекусима, у принципу не одговара реалности. Сам Ричард Лики је громогласно изјавио: "Или ћемо ми избацити ту лобању, или ћемо морати да избацимо све наше теорије које се тичу раног човјека". Успркос свему, овај ауторитет у антропологији не прихвата идеју специјалног стварања човјека. "Еволуцију" су претрпјели и његови погледи на откриће, тако да ју је он на крају стрпао у рану варијанту аустралопитекуса, а на лобању 1470 су се постарали што брже заборавити. Објашњење за ово веома је просто: ко се у савременом научном свијету одлучи да отворено одбаци "мајмунску верзију", тај се мора растати од свих изгледа не само на каријеру, него и на било каква самостална истраживања у антропологији. 4. Неандерталац Детаљна открића ових људи у Европи су почела од средине прошлог вијека. Дарвинистима је било веома стало да у овим древним ловцима угледају мајмунске црте. Али факти говоре о нечем сасвим другом. Просјечна запремина лобање код неандерталаца, без обзира на ниско чело, била је већа него код савременог човјека. Даље, постале су познате неке особености неандерталских остатака. Код њих су била пронађена сложена оруђа за рад. Неандерталци су сахрањивали своје мртве. Познато је сахрањивање неандерталаца у оклопним прслуцима и са жељезним шиљцима стријела. Ови људи су имали и извјесне умјетничке способности, све до тога да су могли, напримјер, да направе флауту од медвјеђег кољена. Посебности, пак, грађе њихових скелета објашњава се тиме што су живјели у пећинама у леденом добу и очигледно патили од рахитиса и артритиса због недостатка витамина Д, с обзиром да су мало бивали на сунцу. Осим тога, у истим тим или мало каснијим слојевима налазе и кромањонце, који се уопште не могу разликовати од савремених људи. Потпуно је могуће да су издвојена људска племена која су потпала у изузетно тешке животне услове могла да добију неку врсту "биљега" на својим костима, а да у свему осталом остану обични и нормални људи.
  5. proLogos

    Еволуција???

    ОПШТА ДЕГЕНЕРАЦИЈА ЖИВОТА Упознавање са биологијом доводи нас до закључка који је сличан ономе који смо видјели када смо говорили о биологији. Као што смо тамо видјели да енергија има особину да се квалитативно погоршава и да хемијски састав материје у Васељени такође тежи ка квалитативном кварењу и осиромашењу у правцу стабилних средњих елемената, - слично овоме и у биосфери земље пред нашим очима се одвијају промјене само у правцу дегенерације. То се испољава чак и у ишчезавању многих врста, односно, у квалитативном осиромашењу биосфере, а и у томе да те врсте губе многе драгоцјене особине које су раније посједовале: врсте се изрођавају. Постоји много несталих врста које се налазе у ископинама, али нових врста човјек не само да није створио, него никада није видио њихово стварање (мислимо на врсте које су квалитативно сложеније од оних које постоје у природи). Ароморфоза се научницима само привиђа, док дегенерацију може свако својим очима да види. О рудиментима још причају и (мада је и то сумњиво) проналазе их, али о органима који се као нови појављују у живим организмима нема ни говора. И једно и друго говори у прилог квалитативног кварења. Из овога слиједи да је једном у времену информација о свему живом на земљи, односно, ако се тако може рећи, генофонд планете, имао почетак. Послије тога је он почео да се предаје из покољења у покољење тачно по законима инфодинамике: нова информација није се појављивала сама од себе, а стара је приликом предаје могла само да се квари. Изумирање већине ишчезнулих врста немогуће је објаснити само еколошким уплитањем човјека, зато што су оне изумрле прије него што су људи свјесно почели да их истребљују. И тако, дакле, општа деградација свијета се испољава на најразличитијим ступњевима његовог битија: у хемијском саставу, у биолошким односима. Живећи по садашњим законима, природа (а и човјек сам по себи) није способна за прогрес, али зато вуче ка регресу и деградацији. Упркос томе, она је и данас задивљујуће сложена, разнолика и прекрасна. Ово се објаснити може само тиме да је све што постоји са циљем и смислом створио Бог - Биће Свемогуће, Свезнајуће и Свесвето - бесконачно праведно и прекрасно. Негирати Творца и тврдити да у данашњем свијету дејствују закони прогреса - јесте потпуно безумље, које подсјећа на будалашење једног цара из једне бајке, којег је мрзило да се по степеницама пење, па је од својих мајстора захтијевао да саграде такав дворац, на чији би се врх могло попети само тако што би се спуштало низ све степенице на њему! Тако и еволуција предлаже успон од бактерије према човјеку, имајући у рукама само дегенеративне процесе. ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋА ПЛАНИРАНА И УСМЈЕРЕНА ЕВОЛУЦИЈА? Али, зар Творац, разумно усмјеравајући свакојаке мутације, рађајући мутанте који улијевају наду, није могао да из прве ћелије створи сав остали живот? Можда је Он тако и поступио, ономад, а сада је престао да се тиме бави и свијет случајно и самовољно испотиха деградира? На оваква питања наука већ не може да тачно одговори. Она може да говори само о области у којој дјелују данашњи објективни закони природе. Њих проучавајући, поштени научник мора доћи до закључка да појаву живота, разума и динамику њиховог развоја није могуће објаснити унутар данас дејствујућих природних закона, и да је неопходно допустити дјеловање другог, натприродног узрока битија свега што постоји. На овоме се функције науке морају завршити. Спознавати даље суштину битија научним методима - посматрањем, експериментом и логиком - већ није могуће. Основе даље спознаје свијета човјеку су дате у Откровењу, ријечи Божијој, и могу се прихватати или одбацивати вјером, а не рацијом. Хришћанско Откровење - Свето Писмо - буквално и недвосмислено одбацује могућност еволуционог претварања врста које излази из оквира особина првог створеног рода сваке поједине врсте. Тачно тако Свето Писмо схватају и свети Оци - древни учитељи Православне Цркве, као и савремени научници-креационисти. С обзиром да намјера овог штива није да улази дубље у област дубоко религиозну, ми ћемо се само задовољити констатацијом чињенице: сам библијски текст и његово класично хришћанско схватање не допуштају еволуцију, чак ни ону којом управља Бог. Додуше, ми не обавезујемо читаоца да у ово вјерује као у научну чињеницу. Поштена наука искључује само случајну еволуцију, а о разумно усмјереној не може рећи ништа једнозначно. Кад смо већ код тога, чак и против усмјерене еволуције постоје индиректна научна свједочанства (као и директна библијска и светоотачка побијања, којих се овдје нећемо дотицати). Једно од таквих индиректних свједочанстава спомиње се и у самом школском уџбенику. У одјељку "Генетика" указује се на један неријешен проблем који се формулише овако: "У свакој ћелији постоји сав скуп гена за дату врсту. Очигледно је да у различитим ћелијама и ткивима функционише само мали број гена, и то баш они који одређују особине конкретне ћелије, ткива, организма. Какав је, пак, механизам који обезбјеђује да у датој конкретној ћелији буду активни само одређени гени? Над рјешавањем овог проблема данас се усиљено труде научници широм свијета" (3, стр. 238). Проблем попут овог није једини. Без обзира на своју сложеност, ДНК носи информацију о по нивоу најнижим елементима организма. ДНК - то је само упутство за производњу бјеланчевина у организму. Свих бјеланчевина, као прво, и свих бјеланчевина које су могуће у расама, родовима и сортама, као друго. Простије речено - то је раширена спецификација свих цигала у згради у свим могућим варијантама, и инструкција за производњу тих цигли - али не више од тога. Али, да ли је то довољно да се зграда сагради? Сваки организам почиње од једне ћелије - зигота. Одакле та ћелија зна по каквом редослиједу ће приликом своје диобе формирати мишићна, нервна, епидермна и сва остала ткива? Како се послије тога остварује изузетно сложено узајамно дејство међу ткивима и органима? Ћелија може помоћу ензима да гради и дјелимично и управља сама собом, али на који се начин гради читав организам и ко њиме управља? На који се начин ћелије сваког органа дијеле у темпу који обезбјеђује да читав организам расте пропорционално, а затим се зауставља у свом расту? Ако се та регулација пропорционалног раста наруши, па се ћелије неког ткива "побуне" и почну да се размножавају како се њима прохтједне, не усаглашавајући се са осталим ткивима, - појављује се злоћудни тумор, који прожима друга ткива и органе. То је суштина свих канцерозних обољења, чији су узроци потпуно нејасни научницима. Материјални носилац све те управљачке инструкције није пронађен - ето о чему, заправо, говори наведени цитат из уџбеника. Тај механизам у огромном својем дијелу представља насљедну информацију која је записана неизвјесно гдје - свуда, само не у ДНК. Шта је то ДНК - успјело се прочитати, али информација о управљању читавим организмом тамо није пронађена. У ћелији других материјалних носилаца информација који би у себи могли носити такве врсте инструкцију - тим прије нема. Да ли то значи да неопходна информација и нема материјалног носиоца, мада и коегзистира са организмом за сво вријеме његовог живота, и да, ако се та информација негдје-тамо почне да квари, организму пријети погибија? Све говори да је одговор на ово питање позитиван; постоји невидљива суштина живог организма (можемо је назвати душа животиње или животна сила - нема велике разлике), идеална по својој природи, али тијесно повезана са материјалним саставом организма. Живот се, другим ријечима, не може свести на физичко-хемијски ниво, на законе хемијског узајамног дејства молекула. Тако су од искона сматрали сви биолози до Дарвина, и састав те невидљиве суштине, те информације која нема материјалног носиоца је и њима био исто онолико нејасан, колико је нејасан и нама данас. Наука се у том питању поново примакла границама своје примјењивости.
×
×
  • Create New...