Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

PD

Члан
  • Број садржаја

    987
  • На ЖРУ од

  • Последња посета


Репутација активности

  1. Волим
    PD је реаговао/ла у Помозите опстанак и развој највећег православног сајта у Србији- Поуке.орг   
    Сајт Поуке непрестано расте и наравно да ће се делатност проширити. Затварање сајта на једну делатност (на пример форум) не би довело до напретка. Друго, сајт има своју политику вођења која се показала и те како успешном. Сви нови сервиси и идеје не само да ће да ојаче језгро (како рече), већ ће се показати као нешто без чега ће се тешко моћи у будућности. Ја када размишљам о раду сајта ствари гледам много даље. Администрација ме у томе подржава и то је оно најбитније. Људи имају поверења у све што радимо. Такође, квалитет дискусија мислим да није опао већ сазрео, бар у оним озбиљним сегментима.
    Но, бојим се да ћемо само разводнити тему. Дакле, оставите сада коментаре о томе шта су нови сервиси, нове ствари... о томе ћемо на посебним темама. Овде разговарамо о конкретном проблему и решавању истог.
    И да, највише ресурса управо троши ЖРУ и због њега све ово подижемо. Остали сервиси не троше ни прибллижно толико. Од нових ће можда само Адресар да буде близу.
    Дакле, твоја порука Лепи Сићо може да се схвати као недоречена а и злонамерна. Већ рекох, ако не желите да помогнете пустите друге који желе.
  2. Волим
    PD је реаговао/ла на banana у Колико су пост и Свето Причешће повезани ?   
    "Против оваквог механичког приступа Св. Причешћу, у православном свету свештеници-пастири интензивно настоје на томе да се верни што чешће, по могућству на свакој Литургији причешћују, спремајући се за то сталним бдењем над својом душом. Познајући добро духовно стање сваког појединачног члана своје пастве, једнима саветују да се причешћују више пута у току поста, другима да то чине и за време мрса, при чему некима да посте два-три дана, некима седам дана, а некима да се причешћују стално и без поста. " - Патријарх Павле
  3. Волим
    PD је реаговао/ла на Макрина у Вести о упокојењу...   
    У раним јутарњим сатима,уснула је у Господу,мати Харитина из манастира Јовање,Овчарско-Кабларске клисуре.
    Мати Харитина је сестра нашега Патријарха Иринеја.
    Била је света и блажена душа.Лично сам се уверила много пута у светост њене душе.
    Помените је часни оци,браћо и сестре у својим молитвама.
    Сахрана мати Харитине биће сутра у 13 часова на манастирском гробљу.Опело ће служити Патријарх Иринеј,Епископ Жички Хрисостом уз саслуживање монаштва и свештенства.
  4. Волим
    PD got a reaction from мирођија in Руска духовна реч   
    MONAŠKA SRBIJA
    Jedan od ciljeva naseg putovanja u Srbiju bila je zelja da se upoznamo sa zivotom srpskih manastira. Svakako, to je tokom jedne nedelje bilo nemoguce uciniti u potpunosti, tako da nasi utisci neizbezno imaju fragmentarni i subjektivni karakter, ali smo izvesne zakonitosti ipak uspeli da primetimo.
    Pre svega, u Srbiji prakticki nema gradskih manastira - sve manastirske obitelji, u pravilu, nalaze se manje ili vise udaljene od gusto naseljenih mesta. Cak je i u Beogradu zenski manastir Vavedenje - Uvodjenje Presvete Bogorodice u hram - smesten na tihom mestu, sa seoskim pejsazom, gotovo u predgradju. U njemu zivi svega deset monahinja (uzgred receno, po srpskim merilima to i nije malo). Zbog toga su se Srbi dosta iznenadili saznavsi da je nas Sretenjski manastir u samom centru grada, i da osim njega u Moskvi ima jos pet muskih i cetiri zenska manastira, ne racunajuci mnoge manastirske metohe.
    Nista manje nisu bili iznenadjeni kad su culi da bratstvo naseg manastira broji oko cetrdeset monaha, posto se u Srbiji obitelj od dvadeset monaha vec smatra velikom; maksimalan broj, kako smo saznali, iznosi 30 osoba - u muskom manastiru, a 40-50 - u zenskom.
    Monastvo se u Srbiji, kao i u Rusiji, jos uvek formira - ono je u osnovi mlado, kako po dobi, tako i po duhovnom opitu. No, srpski monasi se imaju na koga ugledati u podviznickom delanju - na Njegovu Svetost Patrijarha Pavla, istinskog podviznika, koji ima veliki autoritet u zemlji. Takodje, postoje i obitelji gde je unutrasnji i spoljasnji zivot veoma uzorno uredjen. Imali smo srece da u jednom od takvih manastira provedemo nekoliko dana.
    S monasima iz manastira Kovilja smo se upoznali jos proslog leta u Moskvi, gde su oni doputovali da odrze seriju koncerata po pozivu bratstva Danilovskog manastira. U toku svoje posete pevali su na Sv. Liturgiji sluzenoj u Sretenjskom manastiru na nacionalni srpski praznik Vidovdan. Posle su dolazili jos nekoliko puta, a mi smo sa zadovoljstvom posecivali njihove nastupe. Sada se nase poznanstvo produzilo u njihovoj obitelji - Koviljskom manastiru.
    Kovilj je pravi srpski Atos - Sveta Gora. Treba napomenuti da se uopste za srpske manastire obrascem i svojevrsnim zakonodavcem smatra svetogorski srpski manastir Hilandar, koji su osnovali Sveti Sava i njegov otac, prepodobni Simeon Mirotocivi na samom kraju XII veka. Sv. Sava Srpski je napisao i tipik za Hilandar, koji sve do danas sluzi kao osnova manastirskog ustava prakticki za sve srpske manastirske obitelji. (...)
    U Kovilju se dah Svete Gore oseca osobito jasno. Tome doprinosi cinjenica da koviljsko bratstvo cesto putuje na Svetu Goru i odrzava tesne kontakte sa Svetogorcima. Na Slavu manastira Hilandara - Vavedenje, 1999. godine, njihovo pojanje je bilo snimljeno i u izdanju Hilandara objavljeno na kompakt-disku. Mnogi monasi iz manastira Kovilja dobro govore grcki (nekoliko ih zna jos i engleski i francuski; ruski razumeju, ali ne govore). Ljubav ka Svetoj Gori se u svemu pokazuje - manastirski paraklis je posvecen Svetim Ocima na Svetoj Gori prosijavsim.
    Kovilj je na glasu zbog pojanja. Monasi ne pevaju na grckom, vec na crkvenoslovenskom i srpskom (zato Kovilj i mozemo nazvati Srpski Atos), ali u vizantijskoj tradiciji (to je tradicionalno pojanje srednjevekovne Srbije). Duboko shvatanje tradicije dozvoljava im da sa grckim horom antifone pevaju naizmenicno, kada za stihom na slovenskom dolazi stih na grckom, sto nas je ushicavalo jos u Moskvi.
    Sa svetogorskom tradicijom povezano je i bogosluzbeno pravilo te neke liturgicke posebnosti (npr. zajednicko citanje Isusove molitve naglas), a takodje i manastirski obicaji. Tako, gosti obavezno bivaju pocasceni soljicom kafe i casicom rakije. Izmedju ostalog, taj obicaj se susrece u celoj Srbiji. Gostoprimstvo Kovilja se posebno istice, vec i time sto manastir nema kapiju - i pored toga sto je okruzen visokim, jakim zidovima i cvrstim zdanjima.
    Takodje saglasno drevnim monaskim pravilima, u manastiru ne mogu nocevati zene (izuzeci se desavaju retko). Sva poslusanja ispunjavaju ili koviljski monasi ili radnici - muskarci, pa i poslusanje u kuhinji, koje po rasporedu vrse svi zitelji manastira menjajuci se svake druge nedelje, ne izostavljajuci ni svestenosluzitelje.
    Sa svetogorskom tradicijom povezan je i dovoljno dug, po nasim merilima, rok iskusenickog ispita: do monasenja iskusenik u manastiru provodi ne manje od pet godina, pri cemu nosi tamnu odecu, ali bez podrasnika. Sudeci po nasim razgovorima, u Kovilju veoma cene takvu opreznost, premda taj obicaj za srpske manastire, kao ni za ruske, nije karekteristican.
    Jos stroze se ovde odnose prema rukopolozenju u svestenicki cin. Na dvadeset clanova bratstva - niti jedan jerodjakon, a samo jedan jeromonah, otac Isihije, koji je dosao u manastir pre vise od deset godina. Zavrsio je Psihologijski fakultet Univerziteta u Beogradu (saznavsi za to, razumeli smo zasto se u njegovom kabinetu nalazi toliko knjiga o psihologiji, sabrana dela Lava Tolstoja, dela Dostojevskog, itd.). Medjutim, on nema pravo da ispoveda bratiju: to pravo pripada iskljucivo duhovniku i, u isto vreme, nastojatelju manastira - episkopu Porfiriju. Otac Isihije sluzi Liturgiju svakodnevno, osim ako je bolestan, ili na putu, ili na poslusanju u kuhinji. Ponekad u Kovilj salju novorukopolozene svestenike na bogosluzbenu praksu.
    Svi zitelji manastira, osim zauzetih neodloznim poslusanjima, obavezni su da prisustvuju svim sluzbama, mada za njima niko narocito ne sledi - to je cin savesti svakog ponaosob. Sva bratija se pricescuje zajedno cetiri puta u toku nedelje: utorkom, cetvrtkom, subotom i nedeljom - prethodno posteci u ponedeljak, sredu i petak (u te dane poste bez ulja). Ispovedaju se, isto tako svi zajedno, episkopu Porfiriju subotom navece, a po zelji i bilo kojeg drugog dana. Zbog toga je bogosluzbeni krug takodje dovoljno naporan.
    Znak za svakodnevno ustajanje, opet po svetogorskom pravilu, oglasava se u cetiri casa ujutro, a posle toga, u pola pet pocinje cin polunocnice, zatim slede jutarnja sluzba i Liturgija - sve skupa to traje priblizno tri casa. U pola devet je dorucak, posle dorucka su poslusanja. U pet casova popodne je vecernja, posle koje je vecera i malo povecerje sa citanjem naglas Isusove molitve, andjelima, arhandjelima i Presvetoj Bogorodici. Navece je slobodno vreme, koje svako moze iskoristiti po svome nahodjenju.
    Pri tako strogom ritmu manastir ima dosta aktivnu proizvodnju; ovde se proizvode svece, kao i med, za koji je Kovilj nedavno dobio bronzanu medalju na sajmu u Srbiji. Proizvodi se i rakija, koja je dobila srebrnu medalju za kvalitet (u samom manastiru monasi ne piju alkohol). Ovde se uzgajaju krave, konji, kokoske, itd. Manastir ima veliki ugled u Srbiji, mada njegova istorijska uloga, po svemu sudeci, nikada nije bila tako znacajna.
    Nama se iznad svega dopala atmosfera bratske ljubavi i neusiljenosti koja vlada u Kovilju i koja nas podseca na nas Sretenjski manastir u Moskvi. Zadivljujuce gostoprimstvo, blagonaklonost i otvorenost - sve je to prirodnim putem harmonizirano sa strogoscu manastirske sluzbe i dnevnim rasporedom. Rusi su retki gosti u obitelji, pa je zato zanimanje za nas bilo posebno. Svi su Srbi, kako smo se uverili za vreme naseg putovanja, sacuvali neizrecivu ljubav prema Rusiji i ruskom narodu. Mi smo sa svoje strane otkrivali nasu bracu, koja su celi svoj zivot posvetila Bogu, a pri tome ne samo Srbe; npr. u Kovilju vec dvanaest godina zivi monah Sava sa Novog Zelanda, koji je uprkos ozbiljnoj bolesti zeleo da porazgovara sa nama.
    Sama priroda oko Kovilja, koji se nalazi na sredini beskrajnih polja, podseca na ruski pejzaz. Govore da leti, za vreme vecernjih setnji, veoma smetaju rojevi komaraca koji dolecu sa obliznjih mocvara. Mi smo, srecom, boravili u ovoj svetoj obitelji krajem februara, kada je lisce na drvecu tek procvalo...
    Uspelo nam je da na putovanju posetimo i nekoliko fruskogorskih manastira, koji su danas, nazalost, polupusti. U Novo-hopovskoj obitelji poklonili smo se velikoj svetinji - mostima velikomucenika Teodora Tirona. Kako se ta svetinja obrela u tihom srpskom manastiru nismo mogli da saznamo, ali je radost nase posete bila uvelicana pretpraznistvom ovoga divnog velikoposnog svetitelja.
    Sledeca stanica naseg putovanja bio je manastir Milesevo, upravo radi kojeg sam ja i krenuo na to putovanje. U njemu se nalaze mosti svetog kralja Vladislava. Sv. Vladislav je unuk sv. Simeona Mirotocivog, a sin Stefana Prvovencanog, iz roda sv. Save, oca i osnivaca srpske drzavne i nacionalne crkve. Kralju Vladislavu je poslo za rukom da iz Bugarske u Srbiju prenese mosti sv. Save (koji je licno ovencao carskim vencem svoga sinovca). Sv. kralj je sam posao mostima u susret s radoscu, kao prorok David ka Kovcegu Zaveta. Mosti velikog srpskog svetitelja polozene su u manastiru Milesevu, zaduzbini sv. kralja Vladislava, gde se on uskoro i sam upokojio. Tako su lezale mosti dvojice svetitelja iz iste loze vise od 300 godina, sve dok Turci s varvarskim podsmehom nisu spalili mosti Svetog Save sa nadom da ce ugasiti nacionalni duh Srba. Sada se na mestu tog zlocinskog pozarista u Beogradu podize velicanstveni hram Sv. Save, slican hramu Hrista Spasitelja u Moskvi.
    Milesevo nas je stokratno nagradilo posle napornog, dugog nocnog puta u prepunom autobusu. Sada smo upoznali sasvim drugu, brdsku Srbiju - istinski Balkan. Manastir se nalazi na neopisivo lepom mestu - u podnozju planine pored uzburkane reke. A u dvoristu su gordo setali paunovi pokazujuci svoju lepotu zadivljenim Rusima.
    Poklonici, u pravilu, dolaze u Milesevu iz dva razloga: ili da bi videli Belog Andjela - zadivljujucu fresku koja je postala simbolom Srbije; ili da bi se poklonili mostima osnivaca manastira sv. kralja Vladislava. Mnogi u Rusiji nose ime toga svetog kralja, koji se proslavio narocito svojom ljubavlju prema bednima, bolnima i onima koji su se odrekli ovoga sveta. Medjutim, u Srbiji se ustanovila druga tradicija: tamo svaka porodica ima svog nebeskog pokrovitelja, ciji se praznik naziva Krsnom Slavom (prenosi se s kolena na koleno po muskoj liniji) i uvek se svecano proslavlja. Imendan po nasem shvatanju Srbi uglavnom ne slave, mada im je sam naziv poznat - imendan. Uopste uzevsi, srpska imena nisu uvek povezana sa svetiteljima - ali ponekad jesu sa crkvenim praznicima (Bosko, Vajo) ponekad s dobrim zeljama (Zdravko, Radovan, Zivan), a ponekad s porodicnom tradicijom. Zato nije uvek lako objasniti zasto ruske porodice daju deci ime srpskog svetog kralja Vladislava...
    U Milesevi su nas predivno docekali: nahranili, oraspolozili, darivali... To je zenski manastir, u kojem danas zivi sedam monahinja i jedan svestenik. Skoro svi su dosli iz drugih manastira: tako je igumanija Magdalina dosla iz manastira u Slavoniji (manastir Sv. Ane kod Daruvara, nap. ur.). Sada se spasava u Milesevi...
    Dalje su nas cekali dugi putevi kroz planine, po neobicno lepim mestima, gde se nalazi ne mali broj kako zapustelih, tako i aktivnih manastira, koje smo uspeli da vidimo samo kroz prozor autobusa. Manastir Studenica je dobio naziv po reci koja protice uz manastir. On je nesumnjivo mogao postati prvi po znacaju manastir u zemlji, neka vrsta srpske lavre - toliko je drevna i velika istorija vezana za njega. Studenicu je u XII veku osnovao sv. Simeon - Nemanja, ujedinitelj srpskih zemalja, osnivac srpske drzavnosti. Manastir je isprva bio zamisljen kao jedan od vodecih u zemlji vec i kao zaduzbina (mesto upokojenja, gde ce se moliti za njegovu dusu) glave roda Nemanjica.
    Sada se u manastiru nalaze mosti prep. Simeona Mirotocivog, njegove supruge Ane (u monastvu Anastasije) te njihovog sina Stefana Prvovencanog (u monastvu Simona). Sacuvale su se skoro sve drevne manastirske gradjevine, a takodje i cudesne freske, koje su, istina, prilicno postradale u toku mnogih vekova. No u manastiru se i sada aktivno gradi: sagradjen je, na primer, predivan konak za poklonike, gde su osigurani odlicni uslovi za boravak.
    U Studenici je tridesetak monaha, pri cemu je deset iskusenika doslo bukvalno u poslednjem mesecu pre naseg dolaska - to utvrdjuje nadu da se Gospod posebno brine o obitelji. Ovde je takodje u upotrebi tipik slican hilandarskom, uz neke posebnosti. Bogomoljci iz okolnih naselja dolaze na sluzbe, osobito nedeljne i praznicne, i kad bi u Studenici usavrsili crkveno pevanje, poklonici bi verovatno dolazili neprestano.
    No, silniji utisak od manastira ostavila je isposnica Svetog Save - mesto njegovog podviga u dane Velikog posta, osam kilometara od manastira, visoko u planinama, gde je Svetitelj napisao manastirski tipik. Sada tamo zivi monah Antonije iz Studenice, koji u praznicne dane prelazi tezak put od isposnice do manastira i nazad. Pravo u steni isklesana je nevelika kelija, a pored nje je izvor i mali hram velikomucenika Georgija Pobedonosca. S planina se pruza predivan pogled - priroda je potresna - ali moze se zamisliti kako ovde nocu postaje strasno, posebno u usamljenistvu.
    U Studenici zive ne samo mladi iskusenici, nego i iskusni monasi - npr. arhimandrit Sava, koji se podvizava u manastiru 40 godina. Nastojatelj o. Timotej ima svega 25 godina, ali kako govori premudri Solomon, starost je ljudska mudrost i neoskvrnjeni zivot. To nam je dokazao i jedan od iskusenika, primetivsi da smo mi, savremeni monasi, kao ljudi koji ne zele da uz velike napore i brige uzgajaju drvo mandarine, da bi pili njegov sok, vec zele da jednostavno kupe sok od mandarine u prodavnici. Tacno receno! Sto se tice nastojatelja, jeromonah Timotej je studirao u Trojice-Sergijevoj lavri, a bio je, kako se ispostavilo, i u Sretenjskom manastiru. Na rastanku nam je poklonio mnostvo prelepih suvenira, i tako nas jos jednom, bez reci, ubedio u nesalomljivost srpsko-ruskog prijateljstva.
    Posle Studenice smo posetili Zicu - zenski manastir, prvu srpsku Arhiepiskopiju. Ovde i sada zivi tamosnji arhijerej, vladika Stefan. Dostojno je divljenja da se u Zici u jednoj od crkava sacuvala freska imperatora mucenika Nikolaja II, freskopisana odmah posle I svetskog rata, zajedno sa likom ravnoapostolnog kneza Vladimira i prepodobnog Serafima Sarovskog. Srbi su uvek postovali cara mucenika Nikolaja i cak su se resili na takvo izobrazenje desetine godina pre zvanicne kanonizacije. Za vreme komunizma fresku su prekrili papirom, o cemu i sada svedoce tragovi koji su na njoj ostali. Sveti lik otkrili su sasvim nedavno prilikom restauracije.
    Nase upoznavanje sa srpskim manastirima zavrsilo se na metohu manastira Hilandara. Osnivanje manastira Slanci, kako ga obicno nazivaju, takodje se vezuje sa blagocestivom dinastijom Nemanjica. Ovde sada zive tri jeromonaha i sest iskusenika, od kojih cetvorica studiraju na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Nekoliko godina iskusenistva u metohu - to je neophodni uslov za one koji zele da stupe u bratstvo manastira Hilandara. (...)
    Najjaci utisak na putovanju ostavili su, naravno, ljudi. Srbi su vrlo druzeljubivi, otvoreni, dobronamerni, a posljednih godina i vrlo blagocestivi. Bez obzira na najteze muke koje su ih snasle, oni su sacuvali svetlo, radosno stanje duha: upravo zato u Srbiji od ruskih svetitelja verovatno najvise vole prep. Serafima Sarovskog. Porazilo nas je i uvazavanje koje Srbi imaju prema svestenstvu. Mi smo svuda putovali u mantijama i nijednom, ni u evropskom Beogradu, niti u provincijskom Prijepolju, ni u prepunom autobusu, niti u zadimljenom vozu - nigde nismo sreli ni jedan popreki pogled, a kamoli culi uvredu. Naprotiv, cesto su na ulici ljudi hteli da od nas uzmu blagoslov, misleci da smo svestenici.
    Nazalost, za tako kratko vreme naseg putovanja nismo mogli da posetimo manastire Kosova, Crne Gore i drugih oblasti Srbije, gde, bez sumnje, zive pravi ispovednici, a kojima je veoma tesko u povremeno otvoreno neprijateljskom okruzenju. No, i to sto smo videli pokazalo se sasvim dovoljno da mozemo s uverenoscu reci: u crkve dolazi sve veci broj mladih ljudi, uskladjuje se puni parohijski zivot i obnavlja monaska tradicija. Neka da Bog da se osnaze i rusko-srpske veze, uzajamno obogacujuci nase nacionalne crkve neocenjivim duhovnim iskustvom, sakupljenim medju pravoslavnom bracom.
    Monah Vladislav (Tomacinskij)

    http://www.manastir-lepavina.htnet.hr/monaskasrbija.html
  5. Волим
    PD је реаговао/ла на Zayron у Kako vam se svidjela ova prezentacija Srbije?   
    Danas cijeli dan bude ova muzička prezentacija Srbije na našim FBgrupama, napišite kako vam se svidjela i ostavite tu odmah dole ispod neka videa koja biste vi htjeli tamo dat pa neka od njih tamo postavim sljedeći put ili negdje drugdje postavim na sličnu takvu prezentaciju, bude ih nekoliko istovremeno.
    http://www.zayron.mzf.cz/
    Inače ti naslovi prezentacija kao "Srbija", "Poljska" i "srpska, poljska muzika" kako ih upotrebljavamo u ovim prezentacijama ne označavaju samo države već istovremeno i dotični narod bez obzira gdje živi, van matice, matične zemlje ili u njoj.
  6. Волим
    PD је реаговао/ла у Свете мученице Вера, Нада и Љубав и мајка им Софија   
    уторак 30. септембар (17.сеп)


    Свете мученице Вера, Нада и Љубав и мајка им Софија







    Живели и страдали у Риму у време цара Адријана. Софија мудра, како јој и име каже (софија - мудрост), беше остала удовом, и као хришћанка беше добро утврдила и себе и кћери своје у вери Христовој. У време када се мучитељска рука Адријанова пружи и на добродетељни дом Софијин, Вера имаше 12, Нада 10, а Љубав 9 година. Изведене пред цара оне све четири, држећи се за руке „као венац исплетени" смерно али одлучно исповедише веру у Христа Господа и одбише да приносе жртве идолској богињи Артемиди. Пред страдање мајка саветима својим крепљаше кћери своје, да би истрајале до краја. „Ваш небесни Љубитељ Исус Христос јесте здравље вечно, красота неисказана и живот бесмртни. И када тела ваша буду муком уморена, Он ће вас обући у нетрулежност, и ране на вашим телима ће засијати на небу као звезде." Све једну по једну мучитељ мучаше љутим мукама, најпре Веру, па Наду, па Љубав. Тукоше их, секоше, бацаше у огањ и у врелу смолу, и најзад једну за другом мачем посекоше. Мртва тела својих кћери узе Софија однесе ван града и тамо чесно сахрани. И оста на гробу њиховом три дана и три ноћи молећи се Богу, и у томе предаде дух свој Богу хитајући у рајска насеља, где је блажене душе њених славних кћери чекаху.



    Тропар (глас 4):

    Радује се Црква првородних и са весељем прима матер са чедима који се веселе, које је, истоимена Мудрости, као тројичним богословским врлинама подобно родила. Зато њих гледамо како су се са мудрим девојкама уневестиле Женику, Господу Христу. Са њима се и ми веселимо, прослављајући успомену њихову, и говоримо: Исповеднице Свете Тројице, Вера, Надо и Љубави, у вери, нади и љубави утврдите све нас.





    Свети мученик Агатоклија



    Била слушкиња у некога Николе и жене му Павлине, који најпре беху хришћани, па оставивши хришћанство, поново се поклонише идолима. Агатоклија света не хте следовати примеру своје господе, те за то би љуто мучена и од њих и од судија. Најзад је госпођа њена умртви сипајући јој огањ на врат. Но Бог прослави слушкињу Своју у царству Свом небеском.




    Светих 156 мученика

    Сви Мисирци. Страдали за Христа Господа 310. год, једни од мача, други од огња. Међу њима била су и два старца епископа: Пелеј и Нил, свештеник Зинон, и два славна мужа: Патермутије и Илија. С њима пострада и епископ Силуан, и знаменити слепи старац Јован, који је знао Св. Писмо на изуст, и на изуст га читао на скуповима хришћанским. Сви се увенчаше венцима мученичким и преселише у бесмртно царство Христово.




    Света мученица Теодотија
    Осам година подносила љуте муке за Христа од некога хегемона Симвликија, који најзад сиђе с ума. Посечена мачем око 230. год. у време цара Александра Севера.


    Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
  7. Волим
    PD је реаговао/ла у Свете мученице Вера, Нада и Љубав и мајка им Софија   
    РАСУЂИВАЊЕ

    Владалац богобојажљив и веран Богу права је благодат небеска за сав народ. Краљ Вацлав Чешки беше такав владалац. Његова ревност према светињи вере и строгост у животу напомиње нам древне подвижнике. Дан је посвећивао државним пословима а ноћ молитви. Са својим старим слугом Подивојем често је босоног по зими ходио на јутрењу у цркву. И често је сам месио и пекао просфоре, а обавезно онда када се сам хтео причестити. Његовом бригом подизани су многи храмови, у којима се посведневно служила служба Божја. Нарочито се бринуо о сиротим и бедним. Био је мирољубив, али ипак велики и неустрашив јунак. Када суседни кнез Радислав нападе на Чешку земљу, Вацлав му посла писмо питајући га, шта га побуђује да ратује са њим? Горди Радислав одговори. да он тражи, да Вацлав уступи њему сву Чешку и свој престо. Тада Вацлав скупи велику војску и изађе пред свог непријатеља. Па видећи две силне војске, сажали му се да толики људи гину, те посла овакву поруку Радиславу: „спор иде између мене и тебе; ти желиш да владаш Чешком а ја не уступам. Дозволи, да ту ствар решимо бојем међу нама двојицом. На што крвава битка двеју војски?" Кнез Радислав се сагласи на двобој; но би побеђен од Вацлава, и на коленима мољаше овога за опроштај.
    СОЗЕРЦАЊЕ

    Да созерцавам безакоња Јудеја и казну Божју (I Цар. 14), и то:
    1. како и народ и цар Ровоам чинише што је зло пред Господом;
    2. како подигоше идоле по храмовима; и како беше у земљи много аџувана;
    3. како цар Мисирски удари на Јерусалим и опљачка све злато из храма.
    БЕСЕДА

    о јединству бића Оца и Сина
    Ја и отац једно смо (Јов. 10, 30).
    Што је више чудеса чинио Господ Исус и што се више приближавао смрти, све је отвореније говорио о Себи. Многобројна чудеса и дужина времена, довољна за размишљање, дејствовали су и на незлобне и злобне: незлобни су постали пријемчиви за откривење високих тајни Божјих, а злобни су злобом све више себе помрачавали и онеспособљавали за пријем тих тајни. Зато злобни узеше камење да га убију. Ја и отац једно смо. Отац и Син једно су по суштини бића, но нису једно по ипостасима, јер иначе не би се звали са два имена – Отац и Син. Све особине бића Очевог има и Син, има и Дух Свети; али особине ипостаси Очеве припадају само Оцу, и особине ипостаси Сина припадају само Сину, и особине ипостаси Духа припадају само Духу. Но кад је реч о божанској суштини Син може казати: Ја и Отац једно смо; и Отац може казати: Ја и Син једно смо; и Дух Свети може казати: Ја и Отац једно смо, и ја и Син једно смо. Јединство Свог бића са Оцем изразио је Господ Исус и даљим речима: отац је у мени и ја у њему. Може ли се јасније говорити о божанству Сина? Може ли се људским језиком јаче изразити јединство триипостасног Бога? Догма о божанству Сина Божјега као и догма о јединству бића божјега откривене су и положене самим Господом Исусом Христом. Нека нико, дакле, не поклања вере обманама неких неверника и јеретика, као да сам Господ Исус није објавио Своје божанство него да је та догма тобож доцније истакнута у цркви. Да Христос није објавио Своје божанство, зашто би Јевреји рекли Њему: градиш се Бог? И зашто би се дигли камењем на Њега?
    О Господе Исусе, Сине Божји, једнобитни са Оцем и Духом Светим, помилуј нас и спаси нас силом и добротом Божанства Твога, свесилнога и свеблагога. Теби слава и хвала вавек. Амин.
  8. Волим
    PD је реаговао/ла на florenntina у Патријарх српски Господин Иринеј   
    "Геј парада је глупост. Игноришите је" likefaceeeeeeee
    Potpuno se slazem sa gornjom izjavom i ne bih apsolutno nista ni dodala ni odluzela!
  9. Волим
    PD је реаговао/ла у Свети Сасуди   
    Топлота (τό ζέον) Тако се назива посуда у којој се греје или преноси топла вода и налива у свети путир пре светог причешћа. Ова пракса постоји само у византијском литургијском типу и има за циљ или да истакне нетрулежност тела Господњег, или топлоту Светога Духа, или Христово вас крсење из мртвих - тело и крв живога Христа, с тим што се не искључују и утицаји обичаја за трпезом (мешање вина и топле воде) или чак и практични разлози (замрзавање путира у хладним областима и хладним годишњим добима).

    Дарохранилница (τό άρτοφόριον) Το је дрвена или метална кутија која се користи за чување светог причешћа за ванредне потребе изван свете литургије, углавном за болеснике и самртнике. Украшава се одговарајућим представама, а ради истицања важности њеног садржаја или ради заштите ова кутија се ставља у дрвени или метални кивот у облику храма. У новије време је овај кивот попримио веће димензије и, под западним утицајем, држи се на светом престолу. Раније је имао облик голуба и висио је на средини балдахина (τό κιβώρι- οι>) или је чуван у специјалном ормару у светом олтару. Дарохранилницом (άρτοφόριον) се назива и сличан сасуд у коме се у току Велике Четрдесетнице чува освећени агнец за служење литургије пређеосвећених дарова. У почетку је чуван само освећени агнец. Касније је превладала пракса да се он умаче у часну крв или њоме кропи кашичицом, затим се полаже у поменути сасуд да се суши и приликом употребе (на литургији пређеосвећених дарова) кваси се вином. Спремање честица за причешћивање болесника и самртника врши се на Велики четвртак, у дан када су нам предате страшне тајне.
    Часни крст
    Постоји више врста крстова аналогно њиховој литургијској употреби. Тако разликујемо: 1) Литијски крст (σταυρός των λιτανειών), дрвени или метални, који је символ славе и победе Господа Исуса Христа над смрћу. Обично има два лица од којих је, с једне стране, насликано или урезано распеће, а с друге васкрсење. Причвршћује се за дршку, носи се на челу литије и ставља иза часне трпезе. 2) Крст за освећење воде (σταυρός του άγιασμοΰ или ,,άγιασματάριον") је дрвени изрезбарени крст малих димензија, окован сребрним оквиром са подножјем, на коме је с једне стране представљено распеће, а с друге крштење Господње. Користи се приликом освећења воде, приликом уздизања часног крста, приликом обношења часног крста на литијама, затим за целивање, а износи се и Крстопоклоне недеље ради поклоњења. Понекад садржи и комадић часног крста, односно крста Господњег. 3) Једна варијанта претходног (крста) је и крст за благосиљање (σταυρός ευλογίας). Το је метални крст, са украсима, без постоља, који се полаже на свету трпезу поред Јеванђеља и њиме архијереј благосиља или, према руској пракси, благосиља свештеник приликом отпуста. 4) „Распети" („εσταυρωμένος"). Литијски крст је, спајањем са крстом из деизиса („λυπηρών") са иконостаса, током два последња века, углавном у грчкој Цркви, добио специфичан развој. Уведена је, дакле, пракса да се за време певања тропара „Данас виси на дрвету... " петнаестог антифона на јутрењи Великог Петка износи крст на средину храма, где остаје током целог тог дана. Раније је стављана на тетрапод икона распећа, узета из дванаест великих празника иконостаса, или крст деизиса са врха иконостаса. На овом крсту („распети ") био је представљен мртав Христос. Његове димензије су порасле, те је касније Христово тело сликано на посебној исеченој икони која је трајно била прикована за крст. Касније је ова икона распетог Христа почела да се одваја од крста да би живописније представљала скидање с крста, што је задржано до данас. Последњих година је нестало контроле у овој области, тако да се праве крстови и распети огромних димензија, или са мирним византијским традиционалним изображавањем Христа или са подражавањем западних распећа, која се тешко носе у литији, и непредањски стављају иза часне трпезе. Тако одвојена Христова икона опет се „распиње" на вечерњи Вазнесења, дакле пошто се заврши пасхални период током кога крст остаје без иконе распетог Христа, иза часне трпезе.
    Плаштаница (ό επιτάφιος)
    Тако се назива платно са извезеним или насликаним мртвим Христом непосредно после скидања с крста. Развој плаштанице је прилично сложен и доводи се у везу са развојем воздуха, великим входом и вечерњом службом Великог Петка. Воздух је био символ покрова у који су Јосиф и Никодим увили тело Христово. У њега је увијано Јеванђеље и свештеник га је износио прислоњено на груди или на рамену док су се појале стиховње стихире вечерње Великог Петка и полагао га на сто у средини храма, где му се народ поклањао до краја јутрење Велике Суботе. Тада је (на јутрењи Велике Суботе), на трисветом великог славословља, које се појало споро („како је уобичајено да се поје на опелу", према пропису Типика), по угледу на сахрану мртвих, Јеванђеље обношено у литији и полагано - иконично сахрањивано - на свету трпезу која символично представља гроб Господњи. Већ је речено, када смо говорили ο воздуху, да су символизми и пракса Великог Петка утицали на то да се на воздуху слика или везе тело мртвог Христа. Судећи по сликовитијим представама скидања с крста и полагања у гроб, представа мртвог Христа на воздуху све више је потискивала Јеванђеље које је par ехсеllапсе символ Христа, да би доцније постепено прерасла у самосталан литургијски „предмет", у „плаштаницу", која се, додавањем Богородице, Јосифа и Никодима, јеванђелисте Јована, мироносица и анђела, развила у „оплакивање Христа" (επιτάφιος θρήνος), док је воздух поново попримио своју стару, једноставну форму. Касније је плаштаница почела да се износи на стиховњим стихирама вечерње Великог Петка и полагана, увек заједно са Јеванђељем, на средину храма на посебан сто. Тамо је била предмет поклоњења и манифестовања побожности верника (цвеће, ароматична уља, и тд.) до момента символичног „полагања у гроб" после завршетка „опела", односно јутрење Велике Суботе (служба оплакивања Христа). Сто на који се полаже плаштаница, који је символизовао камен на коме је, по предању, тело Христово било припремљено за полагање у гроб и који је био у Јерусалиму, а затим у Ефесу, док у време Мануила I Комнина (око 1160) није пренет у Константинопољ, временом се толико развио да је добио и балдахин (киворијум), по угледу на свету трпезу или кувуклију Светог гроба, да би се што више истакла његова символичност. Када се једном стигло до ове тачке било је лако да дође до погрешног тумачења овог стола и да се он по- чне сматрати гробом Господњим (или „Христовим гробом", према нашој терминологији, прим. прев.), а полагање Јеванђеља и плаштанице на њега почело се сматрати за полагање у гроб и, на крају, да би конфузија била потпуна, на њему је почела да се служи света литургија Велике Суботе. На Светој Гори и у манастирима који држе стари исправнији Типик, као и у словенским црквама, Христов гроб још увек има првобитну форму стола, што значи да нема киворијум.
    следи наставак...
  10. Волим
    PD је реаговао/ла на w.a.mozart у Забрана физичког кажњавања деце   
    sorry za velika slova,tako sam našao pa kopiram
    " DOVOLJNO DUGO SAM U HOLANDIJI,DA BIH MOGLA DA VIDIM KAKO SE PONASAJU TA "DECA VASPITANA RAZGOVOROM,A NIKAKO CUSKOM PO TURU"! UZAS JE BLAGA REC! ULICE,PRODAVNICE,PARKOVI...JECE OD VRISTANJA DECE KOJA NISU OD RODITELJA DOBILA ONO STO ZELE,NADUVENI OD PLACA I VRISTANJA VALJAJU SE PO PRODAVNICI,OBARAJU STVARI SA RAFOVA...DOK RODITELJI MIRNO NASTAVLJAJU DA POSMATRAJU ROBU SA POLICA!A DA NE POMINJEM TO STO DOK DECA IZVODE VRATOLOMIJE PO PARKU, TATA MIRNO SEDI NA KLUPI I PUSI MARIHUANU!!! "
  11. Волим
    PD је реаговао/ла на Grizzly Adams у Забрана физичког кажњавања деце   
    Мислим да је овде само питање умерености. Родитељ је дужан да дете васпитава, а то некада подразумева и укор, казну, све оно што дете учи да акције имају своје последице и да је човек одговоран за своје поступке. Са друге стране је злостављање. Е сада, проблем настаје када држава - која треба да спречава злостављање и то апсолутно подржавам - почне да се меша нормалним људима у живот и уводи бесмислене прописе који се мешају у нормалне породичне односе.
  12. Волим
    PD је реаговао/ла на Danijela у Преузмите бесплатно црквени и креативни календар "ЖРУ" за септембар   
    Са новим "ЖРУ" изгледом и нови календари
    За сваког понешто
    800x600

    1024x768
    http://i53.tinypic.com/15rno7s.jpg
    1600x900
    http://i51.tinypic.com/s6ktoy.jpg
    1680x1050
    http://i54.tinypic.com/wlc7l5.jpg
    800x600

    1024x768
    http://i52.tinypic.com/ipy61x.jpg
    1600x900
    http://i56.tinypic.com/2chvmzl.jpg
    1680x1050
    http://i55.tinypic.com/ff5zyw.jpg
  13. Волим
    PD је реаговао/ла на Јелина у Колико верних долази недељом у Вашу парохијску Цркву?   
    Ово ми је први пост на овом форуму, надам се да ћу се снаћи...
    Црква Св.Александра Невског из Београда је, верујем, многима већ позната. Вероватно ће се наћи и неко меродавнији од мене да вам објасни како то код нас изгледа, али ја ћу радо дати свој допринос на ову тему.
    Колико нас је бројчано - не умем тачно да проценим, црква је велика и прилично посећена. Додуше, на јутрењу и вечерњој радним даном има мало људи, али за бдења и Литургије црква је пуна (оквирно 200-300 људи). За празнике је, слободно могу да кажем, гужва. Често толика да је тешко прекрстити се а лактом не закачити особу поред себе.
    Причешћује се увек одређен број присутних, деце нарочито, па рецимо да је број ретко мањи од 40-50 . Када су празници - причешћује се на више места и на стотине је причасника.
    Имамо диван, предиван, хор, као и појце за певницом. Свака служба је мелодичан узлет молитвом. Зато и већина присутних пева јер је готово немогуће држати се по страни и не учествовати активно.
    Коме да се захвали за овакву посећеност и живот нашег храма(осим Господу, наравно)? Првенствено свештенству - преданом, трудољубивом и са искром чисте и чврсте вере у очима. Поменућу само да при цркви постоје и редовна предавања сваке суботе, да ради школа сликања и иконописа, калиграфије, појања....
    Не бих да претерам са похвалама, али моја радост као припадника ове цркве је заиста велика.
    Једино што и оваква ситуација има својих мана - превише нас је па се слабо познајемо. Класична бољка великог града.
×
×
  • Create New...