Toma

Negde pročitah da reč "anatema" izvorno znači "druga tema" (kao što su "anabaptisti" oni koji (se) po drugi put krštavaju). Što će reći, "prva tema" naših molitava Bogu je Crkva, Hristova nevesta, a druga su .. .pa svi ostali, od onih koji "od nas izadjoše, ali ne behu od nas; jer da behu od nas, ostali bi sa nama; nego je trebalo da se pokažu da nisu svi od nas", pa do onih koji barem za sada "nisu od nas"

Bio sam u Hrvatkskoj pre 2 nedelje, na "produženom" vikendu sa mojim SFRJ prijateljima. Tamo su osim njih bili i meni nepoznati ljudi. A medju njima jedan Slavonac, koji kad je čuo da sam pravoslavni vernik, zamolio mog prijatelja da mu upriliči kratak sastanak sa mnom. Te mi popričasmo. Zanimalo ga je kako bi on mogao da predje u Pravoslavlje. Tja... za tih 15-tak minuta koliko sam imao "fore" valjda sam mu dobro rekao. Njemu je koliko vidim bilo bitno da li će ostati Hrvat ako postane pravoslavni vernik. I svidelo mu se da urodjena nacionalnost se ne "okončava" činom krštenja.

Što se tiče prvog citata, slažem se sa tobom. Ali zato što se tiče ovom drugog citata - i te kako se slažem sa tobom! Izgleda da su vernici Crkve u Korintu imali tu neku .... "nedefinisanu" praksu, za koju je Apostol Pavle znao, za koju im ništa nije napisao (mogu samo da pretpostavim šta im je rekao! ) ALI i tu njihovu praksu on koristi da im kaže: "Šta se foirate, pa vi i praktično verujete u vaskrsenje Hristovo!"

Дела Апостолска 21,17-26: А кад смо дошли у Јерусалим, браћа нас примише радосно. Сутрадан Павле с нама посети Јакова, а све старешине су биле присутне. И пошто их поздрави, причаше им у појединостима све што је Бог његовом службом учинио многобошцима. А кад су то саслушали, слављаху Бога и рекоше му: видиш, брате, колико хиљада верних има међу Јудејима, и сви ревнују за закон; а о теби су обавештени да све Јудеје, који су међу многобошцима, учиш и отпађујеш од Мојсија говорећи им да не обрезују своју децу и да не живе по својим обичајима. Шта ћемо, дакле, сад? Свакако ће чути да си дошао. Стога учини ово што ти кажемо: имамо четири човека који су се заветовали; узми их, подвргни се очишћењу с њима заједно и плати за њих да ошишају главе, па ће сви дознати да нема ништа од онога што су чули за тебе, него да и сам живиш држећи се закона. А за многобошце који су примили веру одлучили смо и поручили да се чувају од меса жртвованог идолима, и од крви, и од удављеног, и од блуда. Тада Павле узе те људе, па следећег дана очишћен с њима заједно уђе у храм објављујући да су се навршили дани очишћења, - док је за сваког од њих жртва била принета. 1. Коринћанима 15, 29: (Мада верујем да је добро да се погледају и претходни стихови) Уосталом шта ће радити они који се крштавају за мртве? Ако мртви уопште не васкрсавају, зашто се још крштавају за њих?

Ima one 3-4 rečenice koje je sveti Luka zapisao u Delima Apostolskim, u kojima pominje šta su predložili Apostolu Pavlu da uradi, po povratku u Jerusalim (da bi Jevreju videli da se on nije "odjevrejisao", moje tumačenje). Mogu da ih nadjem ako želiš, nije mi problem. A Apostol Pavle u poslanici Korinćanima (Prvoj) kada u 15. poglavlju elaborira vaskrsenje mrtvih, u dva pitanja pominje da su oni u Korintu imali tu praksu "krštavanja za mrtve". Ne znam brojeve stihova ali isto mogu da nadjem.

I meni se tako čini. Jer ni jedni ni drugi ne praktikuju krštavanje za mrtve ili ritulano očišćenje + šišanje, premda se ovo nalazi zapisano kod sv. Luke i sv. Pavla.

Био ономад у Прешеву. Пословно. Ескивирао састанак и шетао по месту. Видим таблу и на њој "Продајем кућу и ... пар ари плаца". И број мобилног тел. Ценим, србин је, ћирилицом написано. И ценим да табла стоји ... дуго већ. Недалеко одатле поред друге куће табла и на њој нешто на албанском. И број мобилног. Не знам тај језик али ценим да је оглас за продају куће. Види се да у њој нико не живи. И то дуго....

Šta je suprotno od "pravoslavan"? "Krivoslavan"?

Bilo je to pre 10-tak godina, na brdovitom Pašinom brdu! Nedelja sabajle, vozim se na Liturgiju i pomislim: "Eto, žena me ostavila i odvela dve najvoljenije osobe, sebe i ćerku, a ja i dalje idem na Liturgiju ... Čemu sve ovo?" Kad nasred puta, leži neka mrtva ptičurina. Kandže uvis podignute. Crna ko noć! I ja mahinalno pomerim volan ulevo, da mi ona "prodje" izmedju točkova, prekrstim se i počnem sa molitvom: "Bože, spasi duše upokojene..." i u sekundi, shvatim da se za nesuvislo živinče molim ko za čoveka! U sledećoj sekundi pomislim: "Jaku ti "teologiju" furaš, moj Tomo!" Pogledam u retrovizor, a iza mene ptica skoči, zaleprša krilima i odlete! ....... Eto, (i) zato idem na Liturgiju!

Спорадично читајући ово што се овде пише, а у жељи да научим нешто Христолико, нешто што би ме до-мотивисало на молитвено заједништво са светим угодницима Божијим, помислих да то тражим на погрешном месту и од људи који то не желе да дају. Имају и умеју али ... јача је у њима потреба да другога извргну руглу и подсмеху, или да, кад су баш-баш добре воље, да му без цинизма и сарказма ипак поруче да "појма нема". И сватих да мој грех препознаје грех у другима! Па се сетих једног, мудријег од себе (а моного их је таквих!) који је записао отприлике овако: Постоји један порок којег се нико не може ослободити, порок којег сви мрзимо код других, али којег једва ко, осим искрено-побожних верника, уочава код себе. Можемо чути људе како признају да су зловољни, да изгубе главу кад виде лепу девојку или чашу вина, чак за себе тврде да су кукавице. Међутим, никада нисмо чули неког непобожног човека да се осуђује због овог порока. Такође ретко ћемо наићи на нерелигиозне људе који би показивали и најмању дозу разумевања према овом пороку код других. Нема тог порока који би нас могао више омрзнути у очима других, а чијег смо постојања код нас самих мање свесни. Што смо више тим пороком заражени, то нам се он мање свиђа код других. Порок о коме је овде реч зове се охолост, таштина или гордост. У хришћанском моралу супротна му је скромност. Најлакши начин да установите степен сопствене гордости јесте у томе да се упитате: “Колико ми смета што ме други презиру, што ме не примећују, према мени се односе с ниподаштавањем или што се преда мном праве важни?” Ствар је у томе, да се наша гордост такмичи с гордошћу других. Гордост је у суштини такмичарске природе.

Дигресија дигресију иште! Премда Христос нама каже "... ако ко каже "будало" - заслужиће пакао огњени", Он ипак (некима) говори: "Будале и слепци, шта је веће, злато или храм који је осветио злато". Одавде ја црпим информацију да не вређам погрдним именима друге, али и да не користим баш сав речник који Господ мој користи. Или грешим? (ПС. Ако ћу некога и назвати "будалом" то ће бити овај шта га гледам свако јутро у огледалу, јер ме знам 100%) (ПСС. Само да подсетим да је и св. Апостол Павле за себе и себи сличне исповедио: "Ми смо будале Христа ради", али ... то је нека друга тема...)

Tačno tako. Jedino Bog i ja znamo kada Mu se obraćam iskreno a kada samo "verglam" Psalme. Ili kada nešto govorim reda-radi a kada iz duše....

Neki su preko forme došli do suštine, a neki su na suštinu samo dodali "formu". ........................................................ Šta nam valja činiti kada nekoga pitamo "Zašto ti kažeš _________________" i on/ona odgovori "Ma ja to samo onako, kao uzrečicu"?

A па триба је рећ: "Бок ти помога!" :)