Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Tanja

Члан
  • Број садржаја

    792
  • На ЖРУ од

  • Последња посета


Репутација активности

  1. Волим
    Tanja got a reaction from Миљан Крстић in Шта чини Цркву? Шта је она за нас? Каква треба да буде и шта да чини Црква?   
    Kako je ovo vazna tema!!!
    Prvo da ukine "rampu" koju, nazalost "neguje", tacnije neki neguju, izmedju nas i vas. Da se vec jednom shvati da nema nas i vas jer samo zajedno nesto cinimo, Pre svih je tu odgovornost svestenika, Episkopa. Definisala bih tu potrebu kao dostupnost, a retki su dostupni i pitanje je da li ti i treba da su dostupni. Mi, kao narod verujemo sluzbama i svestenicima i lekarima i policajcima... ali koliko oni veruju nama? Neguje se nepoverenje i lazni autoritet i tu je, mislim kljuc. Nema poverenja koji gradi autoritet. Sve se svelo na trebalo bi ili zato sto se mora. Znamo mi dobro koliko smo gresni, ali retki hoce da prize ruku.
    Gledamo se sa suprotnih strana, sto Crkva nikako ne moze da bude jer samo zajedno cinimo.
    Drugo, toliko je sve ubrzano, a imam utisak da bi svi da nesto uspore, mislim na klir, i ulazi se u fazu nazadovanja. Vecno mladu Crkvu neko bi da napravi star malim. Nije normalno.
    Trece: nema dovoljno hrabrosti da se suoci ni sa sobom ni sa vremenom... I moglo bi tako unedogled, problem je u nepoverenju u sebe u druge u Boga u krajnjoj liniji. Sto bi otpevala EKV... samo cekam da prodje, a vremena nema za spavanje, gori i nebo i zemlja od cekanja...
  2. Волим
    Tanja got a reaction from malina :) in Шта чини Цркву? Шта је она за нас? Каква треба да буде и шта да чини Црква?   
    Kako je ovo vazna tema!!!
    Prvo da ukine "rampu" koju, nazalost "neguje", tacnije neki neguju, izmedju nas i vas. Da se vec jednom shvati da nema nas i vas jer samo zajedno nesto cinimo, Pre svih je tu odgovornost svestenika, Episkopa. Definisala bih tu potrebu kao dostupnost, a retki su dostupni i pitanje je da li ti i treba da su dostupni. Mi, kao narod verujemo sluzbama i svestenicima i lekarima i policajcima... ali koliko oni veruju nama? Neguje se nepoverenje i lazni autoritet i tu je, mislim kljuc. Nema poverenja koji gradi autoritet. Sve se svelo na trebalo bi ili zato sto se mora. Znamo mi dobro koliko smo gresni, ali retki hoce da prize ruku.
    Gledamo se sa suprotnih strana, sto Crkva nikako ne moze da bude jer samo zajedno cinimo.
    Drugo, toliko je sve ubrzano, a imam utisak da bi svi da nesto uspore, mislim na klir, i ulazi se u fazu nazadovanja. Vecno mladu Crkvu neko bi da napravi star malim. Nije normalno.
    Trece: nema dovoljno hrabrosti da se suoci ni sa sobom ni sa vremenom... I moglo bi tako unedogled, problem je u nepoverenju u sebe u druge u Boga u krajnjoj liniji. Sto bi otpevala EKV... samo cekam da prodje, a vremena nema za spavanje, gori i nebo i zemlja od cekanja...
  3. Волим
    Tanja је реаговао/ла на Лидија Миленковић у ,,Различни су дарови, али је Дух исти" (1Кор. 12, 4)   
    Моја сестра је мајстор за колаче. 1305_womens Одлично и радо прави дивне колаче - са сахарином за дијабетичаре, посне за оне који посте (може и на води), има варијанте и за оне који не смеју јаја, и оне који не смеју орахе, и оне који не смеју млеко.......
    Мајка кува дивна јела. Прилагоћава их и ономе ко не једе масно, и ономе ко не једе љуто, ма сваком прилагоди и угоди....
    Свекрвине чорбе.....ммммммм, посне на води, посне на уљу, крем чорбе, чок чорбе, рибље чорбе....
    Ја сам доктор за теста - 1335_womensкисела, лисната, од, белог брашна, од Грахам брашна, пшеничног, кукурузног.....
    Мушки - за мезетлуке, за роштиљ, све врсте меса и печења
    Дечурлија - за напитке, за музику, "за атмосферу", за 0304_smile4 "штимунг", брзи су и лаконоги да доспу, допуне, додају..... bliss jeeee
    Поента - Кад се сви укључимо, нема тога ко се не би лепо угостио код нас - и здрав, и болестан, и онај на дијети, и онај који пости.....ма свако :cheesy2:
    Ко је разумео, тај је и схватио.... .mislise. ..надам се , а и ко јесте, и ко није нек дође на ручак :bla: leteti njamnjam kafica .smil. kolo2 dobrodosli
  4. Волим
    Tanja је реаговао/ла на w.a.mozart у Još jedna tema o pričešću i Crkvi   
    da, pozvan sam ali se nisam pričestio jer se niko osim jednog čteca nije pričestio...
    da, postavio sam sebe za merilo da li ću ili neću da se pričestim jer vladika jeste pozvao da se pristupi...
    ne, ne znam kako smo Crkva ako se ne pričešćujemo (da ne pominjem da smo se svi zahvalili jer nas je Bog pričestio životvornim svojim tajnama) niti znam kako da reagujem na ove situacije... s druge strane, pričešćujem se kad je barem 7-8 pričasnika kod putira i onda ladno može neko da me pita-koji si broj odredio da bude granica kad ste Crkva a kada niste, o premudri Mocarte (šmrc)
    i da, pričešće doživljavam isključivo kao odgovor koji mi Bog daje na čežnju za Hristom i drugima koju u sebi nosim (ovo -drugima- još uvek razvijam)
  5. Волим
    Tanja је реаговао/ла на Драган Јашић у Тања Накић.   
    Богу хвала вратила нам се и Тања algabacaju
  6. Волим
    Tanja got a reaction from Andre Williams in Тања Накић.   
    Dan prvi

    Nagomilani dani ne pristaju na odlaganje. Upakovala sam se u neku formu, koliko god odbijala, verovala sam da nemanje forme znači slobodu izraza. Shvatam da grešim. Niti mogu, a iskreno i ne želim da me ograniče teme, vreme, doba… to i nije moguće. Ne živim kao delovi već kao celina svega i sebe u i sa svim svojim službama, željama, ciljevima, nadama, ljubavlju, verom – DANAS. Nemam ograničenja sem onih koja sebi postavim, ali to je druga tema.
    A danas… monday morning… jutro mi je u jednom licu, jednoj pojavi, jednom pojednicu!!! objasnilo kamen koji me žulja u Srbiji danas. Neću ga imenovati, ne mogu jer bih tako ugrozila sebe, sve svoje, sve ono čemu sam se nekada nadala, dok sam verovala da želimo sutra, da možemo bolje, da znamo kuda. Sve. Tu pojavu nad nebom Srbije nazvaću „Čedo“.
    „Čedo“, nekada duge kose preko klempavih ušiju, rock & roll style bio je potvrda da mladi devedesetih žive ružičastu revoluciju u, tada, zemlji koja nije ratovala, u zemlji ponosnih radnika i seljaka, u kojoj smo čekali u redovima za hleb i mleko ispred prodavnica praznih rafova. U tim vremenima detektovala sam pojavu „Čeda“. On meni ružičaste naočare, ja njemu šerpe i lonce u 19.30, on meni Cuba wave ja njemu dilere iz parkića, on meni odbranu i čast nacije, ja njemu umrlice tek rođenih.
    Njegova ružičasta revolucija kolera je neizmernih razmera. Nemoguće je prebrojati mrtve. Ne umire se samo od metka. Ko će prebrojati duše, ukradenu, ubijenu mladost, dušu?
    Ne, nije ovo priča četnici VS partizani, ne, o mutantima ne bih.
    Dakle, ponedeljak je, jutro. Crveno „Čedo“ sada je crna vrana!
    Ne, neću o putu Damba duge kose, ružičaste perspektive koji se razvio u nekoj paralelnoj sferi u ošišanog, operisanih ušiju, obaveznom tamnom odelu, tamnoj košulji sa tamnom kravatom koji sada vodi, ne zamerite na slaboj informisanosti, ali mislim da se to sada zove Kancelarija ili sl. za ili o Kosovu. Srpska se truba, kao i pre par godina ranije, opet čuje. Hoće li opet da zakuka Kosovo dok ga brane?!
    Od ružičaste revolucije do… vrane, ne, više me zanima „Čedo“ pojava, cool varijanta.
    Imala sam priliku da poznajem još jednu „Čedo “ pojavu. Mlad, perspektivan, dečko koji obećava. Spolja gledano ima sve što želi, sve što se smatra uspešnim načinom jeste način „pojave“. U toj idealnoj slici postoji jedna naprslina, jedan feler a to je upravo pojava – „Čedo“ himself. Nikada zadovoljan, nikada mu dosta, čak i kada dobije što je tražio, već ga je prošla volja, kao da to i nije ono što mu treba.
    Sada, sa ove distance, uviđam da su, u nekom širem smislu, jedan drugog izazvali. Ružičasta era izrodila je ovo „Čedo“. On je jedan od preživelih tog ružičastog talasa, odrastao u svim blagodatima te vizije. Uspeo i visoke škole da svrši, ali slika je pukla, razbilo se ogledalo.
    Crna vrana je na malim ekranima vaših TV aparata, a „Čedo“ u nekoj drugoj dimenziji traži, nadam se, sebe.
    Ono što je sličnost je da su obe pojave predstavljale ili predstavljaju institucije ove zemlje.
    Srbi, kao narod, dugo ćute. Imamo pomeren i prag bola i prag tolerancije, nekako smo spremni da puštamo da misle da je sve u redu kada ćutimo. Dugo mi je trebalo da to sebi objasnim, ali sve češće i sve glasnije postavljam pitanje: Dokle će da nas unižavaju tj. dokle misle da unižavaju moj narod? Verujemo mi i učitelju i lekaru i hoćemo da poslušamo i molimo se za vlast, iako nam nekima i nije pravo, oprostićemo i zaboravićemo dželatu, ali to đto misle da ne vidimo jer ćutimo – to je uvreda.
    Molim one koji čuju, ako slušaju
    One koji vide, ako gledaju da urade nešto, ono svoje, ono što im je služba, makar, da spreče. sačuvaju, ne dozvole „Čedima“, pojavama da vređaju.
    To što ćutim ne znači da ne znam…
    Tanja Nakić
  7. Волим
    Tanja got a reaction from marko_13 in Тања Накић.   
    Dan prvi

    Nagomilani dani ne pristaju na odlaganje. Upakovala sam se u neku formu, koliko god odbijala, verovala sam da nemanje forme znači slobodu izraza. Shvatam da grešim. Niti mogu, a iskreno i ne želim da me ograniče teme, vreme, doba… to i nije moguće. Ne živim kao delovi već kao celina svega i sebe u i sa svim svojim službama, željama, ciljevima, nadama, ljubavlju, verom – DANAS. Nemam ograničenja sem onih koja sebi postavim, ali to je druga tema.
    A danas… monday morning… jutro mi je u jednom licu, jednoj pojavi, jednom pojednicu!!! objasnilo kamen koji me žulja u Srbiji danas. Neću ga imenovati, ne mogu jer bih tako ugrozila sebe, sve svoje, sve ono čemu sam se nekada nadala, dok sam verovala da želimo sutra, da možemo bolje, da znamo kuda. Sve. Tu pojavu nad nebom Srbije nazvaću „Čedo“.
    „Čedo“, nekada duge kose preko klempavih ušiju, rock & roll style bio je potvrda da mladi devedesetih žive ružičastu revoluciju u, tada, zemlji koja nije ratovala, u zemlji ponosnih radnika i seljaka, u kojoj smo čekali u redovima za hleb i mleko ispred prodavnica praznih rafova. U tim vremenima detektovala sam pojavu „Čeda“. On meni ružičaste naočare, ja njemu šerpe i lonce u 19.30, on meni Cuba wave ja njemu dilere iz parkića, on meni odbranu i čast nacije, ja njemu umrlice tek rođenih.
    Njegova ružičasta revolucija kolera je neizmernih razmera. Nemoguće je prebrojati mrtve. Ne umire se samo od metka. Ko će prebrojati duše, ukradenu, ubijenu mladost, dušu?
    Ne, nije ovo priča četnici VS partizani, ne, o mutantima ne bih.
    Dakle, ponedeljak je, jutro. Crveno „Čedo“ sada je crna vrana!
    Ne, neću o putu Damba duge kose, ružičaste perspektive koji se razvio u nekoj paralelnoj sferi u ošišanog, operisanih ušiju, obaveznom tamnom odelu, tamnoj košulji sa tamnom kravatom koji sada vodi, ne zamerite na slaboj informisanosti, ali mislim da se to sada zove Kancelarija ili sl. za ili o Kosovu. Srpska se truba, kao i pre par godina ranije, opet čuje. Hoće li opet da zakuka Kosovo dok ga brane?!
    Od ružičaste revolucije do… vrane, ne, više me zanima „Čedo“ pojava, cool varijanta.
    Imala sam priliku da poznajem još jednu „Čedo “ pojavu. Mlad, perspektivan, dečko koji obećava. Spolja gledano ima sve što želi, sve što se smatra uspešnim načinom jeste način „pojave“. U toj idealnoj slici postoji jedna naprslina, jedan feler a to je upravo pojava – „Čedo“ himself. Nikada zadovoljan, nikada mu dosta, čak i kada dobije što je tražio, već ga je prošla volja, kao da to i nije ono što mu treba.
    Sada, sa ove distance, uviđam da su, u nekom širem smislu, jedan drugog izazvali. Ružičasta era izrodila je ovo „Čedo“. On je jedan od preživelih tog ružičastog talasa, odrastao u svim blagodatima te vizije. Uspeo i visoke škole da svrši, ali slika je pukla, razbilo se ogledalo.
    Crna vrana je na malim ekranima vaših TV aparata, a „Čedo“ u nekoj drugoj dimenziji traži, nadam se, sebe.
    Ono što je sličnost je da su obe pojave predstavljale ili predstavljaju institucije ove zemlje.
    Srbi, kao narod, dugo ćute. Imamo pomeren i prag bola i prag tolerancije, nekako smo spremni da puštamo da misle da je sve u redu kada ćutimo. Dugo mi je trebalo da to sebi objasnim, ali sve češće i sve glasnije postavljam pitanje: Dokle će da nas unižavaju tj. dokle misle da unižavaju moj narod? Verujemo mi i učitelju i lekaru i hoćemo da poslušamo i molimo se za vlast, iako nam nekima i nije pravo, oprostićemo i zaboravićemo dželatu, ali to đto misle da ne vidimo jer ćutimo – to je uvreda.
    Molim one koji čuju, ako slušaju
    One koji vide, ako gledaju da urade nešto, ono svoje, ono što im je služba, makar, da spreče. sačuvaju, ne dozvole „Čedima“, pojavama da vređaju.
    To što ćutim ne znači da ne znam…
    Tanja Nakić
  8. Волим
    Tanja got a reaction from DYNABLASTER in Тања Накић.   
    "STOP IN MY MIND"
    Метални обруч не попушта. Бекство у мрак не доноси мук. Не пружа заборав ледена тишина. Затеже струне плима мрака...
    Уморна сам.
    Уморна од скривања, бежања, одлагања.
    Уморна од померања себе од себе.
    Незнање је варка, одбрана, пријатељ семена страха, подлога корову. Алиби за оправдавање слабости.
    "Привилегија" спавача.
    Будна сам за ту категорију, не пали та димна бомба.
    Моја вештина  је једноставна, једноставно се одазива - stop in my mind.
    Заборавила сам од себе. Знам у себе.
    Нема назад. Велики је улог, скупа је цена плаћања. Немам права на свој кукавичлук. Презирем кукавичлук. Да - сада презирем себе. Шраф неће даље. Машино - стој! Ха!
    То није мој избор. "Признајем себи" - желим себе.
    Нема таблете која ће донети заборав себе, то и не желим. Помислила сам у једној секунди вечности, моменту бескраја да могу да спречим, сачувам.
    Сломила ме вечност. Насмејао се бескрај. Исцурео пешчани сат.
    Време је да се крене на пут. Враћања.
    Време је да дам и знам да ове сузе доносе радост и бол и... спас.
    Глас је спас. Украшћу зрно вечности.
    Тако ћу сачувати.
    Опремила сам срце, опрала га, да га дам. Чисто једино има вредност. Чисто и дајем. Чисто сам добила.
    Тања
  9. Волим
    Tanja got a reaction from Дејан in Тања Накић.   
    Dan prvi

    Nagomilani dani ne pristaju na odlaganje. Upakovala sam se u neku formu, koliko god odbijala, verovala sam da nemanje forme znači slobodu izraza. Shvatam da grešim. Niti mogu, a iskreno i ne želim da me ograniče teme, vreme, doba… to i nije moguće. Ne živim kao delovi već kao celina svega i sebe u i sa svim svojim službama, željama, ciljevima, nadama, ljubavlju, verom – DANAS. Nemam ograničenja sem onih koja sebi postavim, ali to je druga tema.
    A danas… monday morning… jutro mi je u jednom licu, jednoj pojavi, jednom pojednicu!!! objasnilo kamen koji me žulja u Srbiji danas. Neću ga imenovati, ne mogu jer bih tako ugrozila sebe, sve svoje, sve ono čemu sam se nekada nadala, dok sam verovala da želimo sutra, da možemo bolje, da znamo kuda. Sve. Tu pojavu nad nebom Srbije nazvaću „Čedo“.
    „Čedo“, nekada duge kose preko klempavih ušiju, rock & roll style bio je potvrda da mladi devedesetih žive ružičastu revoluciju u, tada, zemlji koja nije ratovala, u zemlji ponosnih radnika i seljaka, u kojoj smo čekali u redovima za hleb i mleko ispred prodavnica praznih rafova. U tim vremenima detektovala sam pojavu „Čeda“. On meni ružičaste naočare, ja njemu šerpe i lonce u 19.30, on meni Cuba wave ja njemu dilere iz parkića, on meni odbranu i čast nacije, ja njemu umrlice tek rođenih.
    Njegova ružičasta revolucija kolera je neizmernih razmera. Nemoguće je prebrojati mrtve. Ne umire se samo od metka. Ko će prebrojati duše, ukradenu, ubijenu mladost, dušu?
    Ne, nije ovo priča četnici VS partizani, ne, o mutantima ne bih.
    Dakle, ponedeljak je, jutro. Crveno „Čedo“ sada je crna vrana!
    Ne, neću o putu Damba duge kose, ružičaste perspektive koji se razvio u nekoj paralelnoj sferi u ošišanog, operisanih ušiju, obaveznom tamnom odelu, tamnoj košulji sa tamnom kravatom koji sada vodi, ne zamerite na slaboj informisanosti, ali mislim da se to sada zove Kancelarija ili sl. za ili o Kosovu. Srpska se truba, kao i pre par godina ranije, opet čuje. Hoće li opet da zakuka Kosovo dok ga brane?!
    Od ružičaste revolucije do… vrane, ne, više me zanima „Čedo“ pojava, cool varijanta.
    Imala sam priliku da poznajem još jednu „Čedo “ pojavu. Mlad, perspektivan, dečko koji obećava. Spolja gledano ima sve što želi, sve što se smatra uspešnim načinom jeste način „pojave“. U toj idealnoj slici postoji jedna naprslina, jedan feler a to je upravo pojava – „Čedo“ himself. Nikada zadovoljan, nikada mu dosta, čak i kada dobije što je tražio, već ga je prošla volja, kao da to i nije ono što mu treba.
    Sada, sa ove distance, uviđam da su, u nekom širem smislu, jedan drugog izazvali. Ružičasta era izrodila je ovo „Čedo“. On je jedan od preživelih tog ružičastog talasa, odrastao u svim blagodatima te vizije. Uspeo i visoke škole da svrši, ali slika je pukla, razbilo se ogledalo.
    Crna vrana je na malim ekranima vaših TV aparata, a „Čedo“ u nekoj drugoj dimenziji traži, nadam se, sebe.
    Ono što je sličnost je da su obe pojave predstavljale ili predstavljaju institucije ove zemlje.
    Srbi, kao narod, dugo ćute. Imamo pomeren i prag bola i prag tolerancije, nekako smo spremni da puštamo da misle da je sve u redu kada ćutimo. Dugo mi je trebalo da to sebi objasnim, ali sve češće i sve glasnije postavljam pitanje: Dokle će da nas unižavaju tj. dokle misle da unižavaju moj narod? Verujemo mi i učitelju i lekaru i hoćemo da poslušamo i molimo se za vlast, iako nam nekima i nije pravo, oprostićemo i zaboravićemo dželatu, ali to đto misle da ne vidimo jer ćutimo – to je uvreda.
    Molim one koji čuju, ako slušaju
    One koji vide, ako gledaju da urade nešto, ono svoje, ono što im je služba, makar, da spreče. sačuvaju, ne dozvole „Čedima“, pojavama da vređaju.
    To što ćutim ne znači da ne znam…
    Tanja Nakić
  10. Волим
    Tanja got a reaction from w.a.mozart in Тања Накић.   
    Dan prvi

    Nagomilani dani ne pristaju na odlaganje. Upakovala sam se u neku formu, koliko god odbijala, verovala sam da nemanje forme znači slobodu izraza. Shvatam da grešim. Niti mogu, a iskreno i ne želim da me ograniče teme, vreme, doba… to i nije moguće. Ne živim kao delovi već kao celina svega i sebe u i sa svim svojim službama, željama, ciljevima, nadama, ljubavlju, verom – DANAS. Nemam ograničenja sem onih koja sebi postavim, ali to je druga tema.
    A danas… monday morning… jutro mi je u jednom licu, jednoj pojavi, jednom pojednicu!!! objasnilo kamen koji me žulja u Srbiji danas. Neću ga imenovati, ne mogu jer bih tako ugrozila sebe, sve svoje, sve ono čemu sam se nekada nadala, dok sam verovala da želimo sutra, da možemo bolje, da znamo kuda. Sve. Tu pojavu nad nebom Srbije nazvaću „Čedo“.
    „Čedo“, nekada duge kose preko klempavih ušiju, rock & roll style bio je potvrda da mladi devedesetih žive ružičastu revoluciju u, tada, zemlji koja nije ratovala, u zemlji ponosnih radnika i seljaka, u kojoj smo čekali u redovima za hleb i mleko ispred prodavnica praznih rafova. U tim vremenima detektovala sam pojavu „Čeda“. On meni ružičaste naočare, ja njemu šerpe i lonce u 19.30, on meni Cuba wave ja njemu dilere iz parkića, on meni odbranu i čast nacije, ja njemu umrlice tek rođenih.
    Njegova ružičasta revolucija kolera je neizmernih razmera. Nemoguće je prebrojati mrtve. Ne umire se samo od metka. Ko će prebrojati duše, ukradenu, ubijenu mladost, dušu?
    Ne, nije ovo priča četnici VS partizani, ne, o mutantima ne bih.
    Dakle, ponedeljak je, jutro. Crveno „Čedo“ sada je crna vrana!
    Ne, neću o putu Damba duge kose, ružičaste perspektive koji se razvio u nekoj paralelnoj sferi u ošišanog, operisanih ušiju, obaveznom tamnom odelu, tamnoj košulji sa tamnom kravatom koji sada vodi, ne zamerite na slaboj informisanosti, ali mislim da se to sada zove Kancelarija ili sl. za ili o Kosovu. Srpska se truba, kao i pre par godina ranije, opet čuje. Hoće li opet da zakuka Kosovo dok ga brane?!
    Od ružičaste revolucije do… vrane, ne, više me zanima „Čedo“ pojava, cool varijanta.
    Imala sam priliku da poznajem još jednu „Čedo “ pojavu. Mlad, perspektivan, dečko koji obećava. Spolja gledano ima sve što želi, sve što se smatra uspešnim načinom jeste način „pojave“. U toj idealnoj slici postoji jedna naprslina, jedan feler a to je upravo pojava – „Čedo“ himself. Nikada zadovoljan, nikada mu dosta, čak i kada dobije što je tražio, već ga je prošla volja, kao da to i nije ono što mu treba.
    Sada, sa ove distance, uviđam da su, u nekom širem smislu, jedan drugog izazvali. Ružičasta era izrodila je ovo „Čedo“. On je jedan od preživelih tog ružičastog talasa, odrastao u svim blagodatima te vizije. Uspeo i visoke škole da svrši, ali slika je pukla, razbilo se ogledalo.
    Crna vrana je na malim ekranima vaših TV aparata, a „Čedo“ u nekoj drugoj dimenziji traži, nadam se, sebe.
    Ono što je sličnost je da su obe pojave predstavljale ili predstavljaju institucije ove zemlje.
    Srbi, kao narod, dugo ćute. Imamo pomeren i prag bola i prag tolerancije, nekako smo spremni da puštamo da misle da je sve u redu kada ćutimo. Dugo mi je trebalo da to sebi objasnim, ali sve češće i sve glasnije postavljam pitanje: Dokle će da nas unižavaju tj. dokle misle da unižavaju moj narod? Verujemo mi i učitelju i lekaru i hoćemo da poslušamo i molimo se za vlast, iako nam nekima i nije pravo, oprostićemo i zaboravićemo dželatu, ali to đto misle da ne vidimo jer ćutimo – to je uvreda.
    Molim one koji čuju, ako slušaju
    One koji vide, ako gledaju da urade nešto, ono svoje, ono što im je služba, makar, da spreče. sačuvaju, ne dozvole „Čedima“, pojavama da vređaju.
    To što ćutim ne znači da ne znam…
    Tanja Nakić
  11. Волим
    Tanja got a reaction from И.стојковић in Тања Накић.   
    Dan prvi

    Nagomilani dani ne pristaju na odlaganje. Upakovala sam se u neku formu, koliko god odbijala, verovala sam da nemanje forme znači slobodu izraza. Shvatam da grešim. Niti mogu, a iskreno i ne želim da me ograniče teme, vreme, doba… to i nije moguće. Ne živim kao delovi već kao celina svega i sebe u i sa svim svojim službama, željama, ciljevima, nadama, ljubavlju, verom – DANAS. Nemam ograničenja sem onih koja sebi postavim, ali to je druga tema.
    A danas… monday morning… jutro mi je u jednom licu, jednoj pojavi, jednom pojednicu!!! objasnilo kamen koji me žulja u Srbiji danas. Neću ga imenovati, ne mogu jer bih tako ugrozila sebe, sve svoje, sve ono čemu sam se nekada nadala, dok sam verovala da želimo sutra, da možemo bolje, da znamo kuda. Sve. Tu pojavu nad nebom Srbije nazvaću „Čedo“.
    „Čedo“, nekada duge kose preko klempavih ušiju, rock & roll style bio je potvrda da mladi devedesetih žive ružičastu revoluciju u, tada, zemlji koja nije ratovala, u zemlji ponosnih radnika i seljaka, u kojoj smo čekali u redovima za hleb i mleko ispred prodavnica praznih rafova. U tim vremenima detektovala sam pojavu „Čeda“. On meni ružičaste naočare, ja njemu šerpe i lonce u 19.30, on meni Cuba wave ja njemu dilere iz parkića, on meni odbranu i čast nacije, ja njemu umrlice tek rođenih.
    Njegova ružičasta revolucija kolera je neizmernih razmera. Nemoguće je prebrojati mrtve. Ne umire se samo od metka. Ko će prebrojati duše, ukradenu, ubijenu mladost, dušu?
    Ne, nije ovo priča četnici VS partizani, ne, o mutantima ne bih.
    Dakle, ponedeljak je, jutro. Crveno „Čedo“ sada je crna vrana!
    Ne, neću o putu Damba duge kose, ružičaste perspektive koji se razvio u nekoj paralelnoj sferi u ošišanog, operisanih ušiju, obaveznom tamnom odelu, tamnoj košulji sa tamnom kravatom koji sada vodi, ne zamerite na slaboj informisanosti, ali mislim da se to sada zove Kancelarija ili sl. za ili o Kosovu. Srpska se truba, kao i pre par godina ranije, opet čuje. Hoće li opet da zakuka Kosovo dok ga brane?!
    Od ružičaste revolucije do… vrane, ne, više me zanima „Čedo“ pojava, cool varijanta.
    Imala sam priliku da poznajem još jednu „Čedo “ pojavu. Mlad, perspektivan, dečko koji obećava. Spolja gledano ima sve što želi, sve što se smatra uspešnim načinom jeste način „pojave“. U toj idealnoj slici postoji jedna naprslina, jedan feler a to je upravo pojava – „Čedo“ himself. Nikada zadovoljan, nikada mu dosta, čak i kada dobije što je tražio, već ga je prošla volja, kao da to i nije ono što mu treba.
    Sada, sa ove distance, uviđam da su, u nekom širem smislu, jedan drugog izazvali. Ružičasta era izrodila je ovo „Čedo“. On je jedan od preživelih tog ružičastog talasa, odrastao u svim blagodatima te vizije. Uspeo i visoke škole da svrši, ali slika je pukla, razbilo se ogledalo.
    Crna vrana je na malim ekranima vaših TV aparata, a „Čedo“ u nekoj drugoj dimenziji traži, nadam se, sebe.
    Ono što je sličnost je da su obe pojave predstavljale ili predstavljaju institucije ove zemlje.
    Srbi, kao narod, dugo ćute. Imamo pomeren i prag bola i prag tolerancije, nekako smo spremni da puštamo da misle da je sve u redu kada ćutimo. Dugo mi je trebalo da to sebi objasnim, ali sve češće i sve glasnije postavljam pitanje: Dokle će da nas unižavaju tj. dokle misle da unižavaju moj narod? Verujemo mi i učitelju i lekaru i hoćemo da poslušamo i molimo se za vlast, iako nam nekima i nije pravo, oprostićemo i zaboravićemo dželatu, ali to đto misle da ne vidimo jer ćutimo – to je uvreda.
    Molim one koji čuju, ako slušaju
    One koji vide, ako gledaju da urade nešto, ono svoje, ono što im je služba, makar, da spreče. sačuvaju, ne dozvole „Čedima“, pojavama da vređaju.
    To što ćutim ne znači da ne znam…
    Tanja Nakić
  12. Волим
    Tanja је реаговао/ла на Margareta у Бојкот "Beer Festa"   
    Ko hoće da posti, postiće, pa sve ida mu se Beer fest održava u kući.
  13. Волим
    Tanja је реаговао/ла на ksenos у Покајање је величанствено осећање   
    Покајање није рефлексно набрајање дела, која доказују моју кривицу.
    Покајање не може бити потискивајуће самоокривљивање, које кружи око моје личности, идентификујући личност с њеним понашањем. (поведењем).
    Покајање не може бити решење да поново не сагрешим, што би значило да више не живим.
    Покајање не може бити губљење слободе и њено предавање неком другом, који би надаље узимао решења за мене.
    Покајање не може бити клонирање једног духовног (о)пустошења.
    Покајање не може бити западно чистилиште или индулгенције..
    Покајање не може бити потписивање документа за раскајавање што осигурава (превенира) надолазећу јуридичку продукцију.
    Покајање не може бити брисање пређашњег живота онога који се каје, у којем очигледно не суштествује ништа што би могло да буде од користи у новој етапи.
    Покајање може бити највиша радост земаљског ућешћа у небеском рају.
    Покајање може бити печ која топи зарђалост и даје нови квалитет челика.
    Покајање може бити одбацивање ненужног бремена које спречава слободу..
    Покајање може да буде усвојавање граница моје људске димензије.
    Покајање може да буде тражење услова при којим моје суштаствовање иде својим испуњењем.
    Покајање може да буде увереност да мој сусрет са другим људима може бити креативан.
    Покајање може бити утврђење слободе кроз добровољно остављање мноштва мојих слобода.
    Покајање. Јединство растављених ствари. Покајник жуди о целом. Он не подноси остатке живота и иде ка Оним, Који даје хармонију. Он тражи онај поглед који ће пасти на њега и направити га личношћу: онај поглед који ће докоснути оне око њега и од безизлазног ада направи ће (саздаће) отворене хоризонте, отворена мора, која ће га наканити да крене на пут да би их срео.
    Извор: Δημήτρης Κaρaγιάννης, Ρωγμές κaι Aγγίγμaτa(Пукотине и додири),εκδ. Aρμός, 2005, σ. 31-46, Аутор је специјалист дечје и породичне психологије.
  14. Волим
    Tanja је реаговао/ла на Лазар Нешић у Покајање је величанствено осећање   
    Сјајан текст, али трезни до бола!
    Посебно ово:
    У једном другом контексту, али слично овом, Лакан је једном рекао:
    хришћански атеизам (= неверовање пар екселанс) је када Великог Другог стављамо да верује уместо нас.
    А ја бих додао да то важи и за покајање, и да овај Велики Други може бити не само Бог, већ и духовник, браћа и сестре у Цркви, наши родитељи, пријатељи, итд, итд.
  15. Волим
    Tanja got a reaction from мирођија in Потресно сведочанство члана нашег ЖРУ-а о окултизму   
    Не раде до септембра.
  16. Волим
    Tanja је реаговао/ла на Miloš Petrović у Зашто да се не покају, зашто да им се не опрости?   
    Мислим, по мом скромном знању, да нема речи о преегзистенцији. Господ које год дело да чини, чини га вечним. Код св. Николе Кавасиле наилазимо на објашњење о вечним благодатним дејствима- о свакој речи изговореној и Боготкровеној посматра се кроз призму вечнога. Тако и опомена оних који не виде и не чују јесте само одраз њиховог стања, ако не пређу "границу коју је (си) поставио" (предначинатељни псалам - литургиског вечерњег), али су позвани у дело спознаје, да опипају и чују и виде како говори ап. љубави Јован. До некле, по перикопи коју сте издвојили, има и васпитног опомињањања оних који су призвани да учествују у тајни Очовечења Бога Логоса. Конкретно, мислим да они нису остављени него да Господ овим речима жели да их подигне, а да са друге стране покаже свом апостолском скупу=народу који га је изабрао, колика је њихова благодат што виде и што чују. Морамо узети и у обзир само деловање Христово као пастира, у народу који је, како говори еп. Атанасије Мојсија ставио наспрам Христа. Колико је у многим примерима старозаветног и новозаветног откровења било окамењено срце њихово. Како се говор у литургији Василијевој/ сродно са Ап. установама/ " слао си им пророке, анђеле, чудеса а на крају Сина Свога Јединородног. Да се не стекне утисак да народ коме се Христос обраћа, није имао шансу- начин да сазна, и ако им је све било припремано и припремљено.
    С друге стране, имамо опомену ап. Павла солуњанима- као деци која нису узрасла да једу тешку храну (открвења) но да полако још се насићују млеком. Као оно Јустинов " човеку прилази на голубијим ногама".
    Нико није предодређен да буде то и то, него позвање Истине за оне који су се одазвали на "свадбу царева сина", у потпуности осећају сладост и радост Васкрслог доживљаја. "Оче хоћу да оне које си ми дао, буду са мном где сам Ја, да гледају славу моју коју си ми дао, јер си ме љубио пре постања света" (Јн.17, 24)- Вечно љубљени Син и они који са Њим и кроз Њега постоје у љубави.
  17. Волим
    Tanja је реаговао/ла на Дејан у Човек је створен за заједницу...Где је нестала кинонија?   
    "Човек је створен за заједницу, и само кроз заједницу се потврђује као икона Божија, што не подразумева да неко ко живи усамљен као појединац не може ту заједницу да остварује, али то, по мом дубоком убеђењу, кад човек живи као усамљеник, oн у монашком смислу те речи, никада не треба да о томе одлучује сам, него то увек бива по благослову старешине или Православног Епископа, а никада не треба да буде, као нешто изнуђено, јер је то само остваривање егоизма, од кога сви патимо и болујемо...
    Значи, ми смо онда затворени у односу и на Бога, јер спроводимо неке спољашње ритуале, који уствари служе само као потврда егоизма и продубљивање егоизма. Јер, негде у дубини душе ми имамо осјећај самозадовољства, самопијаности и самозаљубљености у те своје „врлине“ и те неке своје наводне особине. Значи, манастир је у ствари најбољи могући полигон, најбољи могући простор, најбоља могућа шанса да човек остварује задатак Божији, о томе да јесте биће заједнице (Цркве), а то значи да остварује љубав. Сами сте видели боравком у манастиру да брзо прођу представе о томе да је монаштво екстремни аскетизам, да је монаштво неки екстремни пост, екстремно спровођење бденија... Све то у монаштву постоји и потребно је, и треба да се трудимо да то спроводимо, али то само себи није довољно. Није то само себи циљ! То треба да буду средства за остваривање у заједници, и у манастиру човек има идеалну прилику да упозна себе у комуникацији са ближњим, у комуникацији са другом сабраћом, да упозна своје слабости.
    Некада смо љути на сабрата, некада хоћемо да оговарамо, некада хоћемо да се гневимо, некада хоћемо да осуђујемо. Све је познато шта се дешава у нашој души, али све се то дешава у односу на другог. Ми у себи поседујемо своје слабости, и да није тога можда бисмо мислили како смо фини, добри или блажени... Препознавајући те слабости имамо прилику да их видимо, да се бавимо собом и препознавајући те своје слабости да покушавамо да их одстранимо. И зато у манастиру не постоји велико мудровање философије, јер се све своди на две ствари: братољубље и послушање. Кроз послушање ми се боримо, са својим индивидуализмом, са својом вољом, која је уствари показатељ и потврда самољубља, егоизма, гордости - која је извор свих других страсти. Из тог разлога је послушање једно од основних правила монашког живота. Послушање је најбољи могући пут којим ми остварујемо план Божији о нама. У контексту послушања сваки од нас има могућност да види колико је оптерећен собом, колико је оптерећен гордошћу.
    Друго је братољубље, а то значи да будемо спремни, да се трудимо да будемо спремни увек, ма колико нас спречавало самољубље и егоизам, да служимо ближњем, да покушамо да служимо и не само да учинимо нешто практично за њега (брата), него да носимо његов крст, тако што ћемо трпети његове слабости; и можда његову гордост, његово лоше расположење...Тако да је то веома важно - братољубље и послушање у монашкој заједници. Можда ћемо у почетку имати проблема са одсецањем своје воље, са лишавањем себе комфора због љубави према брату, а временом ће кроз вежбу доћи до унутрашње радости и мира, и спремности да се увек радујемо послушању и да увек будемо у љубави са својим сабратом. Те две ствари ће нас, након тешкоћа, временом испуњавати.
    Веома је битно да у манастиру постоји поредак. Сваки манастир по благослову Епископа има оног првог (настојатеља), и у односу на тог првог имамо прилику да се вежбамо у послушању. Тај први (настојатељ манастира) можда није бољи од нас?! Можда смо ми бољи у многим стварима?! Али, Промисао Божији је такав да је Епископ поставио тог и тог! Нама, на крају крајева, није ни битно суштински ко је тај и какав је тај. Нама је битно да имамо прилику да се вежбамо у одсецању своје воље (послушањем) и да служимо ближњем (братољубљем). Јер, творећи ове две ствари ми се трудимо да не преиспитујемо другога нити онога који је први, већ да испитујемо себе, да испитујући себе – поправљамо се, а не да поправљамо другога, нарочито ако је у питању онај први...“
    „...У манастиру мора да постоји поредак, и монаси треба да се труде да га спроводе, али то не мора да буде много строг поредак, нити много благ, али је важно да се проводи... У манастирима гдје је мало монаха тешко је спроводити строге типике... Манастири по правилу нису херметички затворене заједнице, него су отворени. Служе да бисмо се ми подвизавали, али и да бисмо служили браћи која су при Цркви... У манастиру мора да постоји баланс (везано за поредак и послушања), што сама братија мора да изнађе, јер је битно да постоји форма (као оквир у којем ће се одвијати монашки живот). Важно је да постоји поредак, па таман био и много благ, али је важно да се спроводи. Биће понекад одступања, јер неко неће моћи у моменту да спроводи све што треба, неко неће моћи једно, други друго (из најразличитиих разлога). Примера ради, ако се нешто гради или ради, сигурно ће братство имати већи физички напор, али ће и ментално бити расејаније, и та расеја ност исцрпљује и на неки начин умањује снаге за поштовање тог поретка... Потрудите се да поштујете (као заједница) поредак на који сте сами пристали, зато што сте одредили дневни богослужбени круг. Јер, када човек попушта самоме себи, изнутра осећа кривицу (знајући да није испоштовао оно што је могао).
    Било би добро да се обедује заједно, ујутру и увече, да се проба да се за трпезом чита (да би се сабрао ум). Узмите правило да се не јављате на телефон док једете. Тај неко ко вас зове у време јела назваће вас и после. Понашајте се у току јела као у току службе... Јер, то је навика. А било би добро да се потрудите да, колико можете, сами кувате...
    Из љубави према брату, према човеку, монах треба некада и молитву да остави (да би помогао брату). Дакле, постоје и такве ситуације. Тамо где радиш нешто важно, кажеш посетиоцу да сачека неко кратко време, па му се онда изађе у сусрет... Зато, треба поштовати поредак, и да сваки (од братије) живи унутар тог поретка, и онда једни друге вучемо (напред); неко вуче у овоме, неко у ономе правцу...Свако од нас доприноси (монашкој) заједници, и утиче на другога...
    Никада не треба да правдамо своје пропусте (везане за непоштовање манастирског поретка) тако што ћемо приметити да то чине и други. Свако да се труди за себе, и кад вуче један и други ће покренути себе..."
  18. Волим
    Tanja got a reaction from iskra_mala in Koje име би дали детету?   
    Vec dala :
    sin Djordje
    cerka Milica
×
×
  • Create New...