Jump to content

Дејан

АДМИНИСТРАТОР
  • Број садржаја

    18480
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    39

Репутација активности

  1. Волим
    Дејан got a reaction from Џуманџи in Чудни су путеви Господњи: Како је Господ додирнуо њихово срце - приче из живота   
    Sudeći po pitanjima, upućenim duhovnom učitelju Fjodora Jemeljanjenka, ocu Andreju, nastojatelju hrama Svetog Nikole u Starom Oskolu, poklonike talenta poznatog sportiste veoma zanima njegovo mišljenje i odnos prema Fjodorovom životu i sportskoj karijeri, kao i prema njegovom duhovnom uzrastanju. Pitanja, koja smo dobili upućena ocu Andreju, postavili smo preko telefona, i evo šta je naš sabesednik odgovorio.
    U jednom intervjuu Fjodor je rekao da je nasrećniji dan u njegovom životu – dan – kada je shvatio da Bog postoji. Koji događaj je tome doprineo (onako, u opštim crtama)?
    Otac Andrej: Kada je bio u manastiru Divjejevu, Fjodor kaže kako je u duši odjednom osetio neku neizrecivu blagodat, i kako se pojavilo osećanje, kao da je osetio prisustvo Boga.
    Naravno, cela priča i intervju bio je posvećen tome. Taj momenat je postao prekretnica u Fjodorovom životu: On je ušao u veru, osetio snažnu potrebu za molitvom i počeo da dolazi na bogosluženja u crkvu.
    Oče, hvala Vam što ste sa Fjodorom i što ga podržavate. Zajedno sa njim Vi činite veliko delo za našu Otadžbinu. Molim Vas, kažite nam, da li Fjodor planira da preduzme neke mere i da organizuje sastanke sa pravoslavnom omladinom širom naše zemlje ( i ne samo sa pravoslavnom), zato što je danas za našu omladinu Fjodorov primer, nesumnjivo, primer ruskog mladića, borca, kakvom treba da teže i drugi. On vernike ukrepljuje u veri, dok druge uvodi u veru ili ih bar navodi da obrate pažnju. Vi vidite da se kod nas, gledajući istini u oči, ipak čini nešto kako ne treba. Da li je procena da je uloga Fjodora da pomogne u vaspitanju mladih - teška ?
    Otac Andrej: I Fjodoru i meni se stalno obraćaju sa predlogom da se organizuje sastanak sa pravoslavnom omladinom. Nedavno su ga pozivali predstavnici Hrišćanskog bratstva iz Krasnodarskog kraja. Dolazio nam je i Vladika Ignjatije iz Bugarske, i pozvao Fjodora ne samo da održi master-klas, već i da mladim ljudima na sopstvenom primeru pokaže snagu i moć duhovnog života. Jer, vera prvenstveno jača duh, ukrepljuje snagu volje čovekove, a duh ne čini niti pokornim, niti slabim. Dobro ste primetili da je danas teško proceniti ulogu Fjodora i njegovu mogućnost da pomogne u vaspitanju mladih. To je stvarno tako. Danas mu je otvoren put do srca mnoge dece. Što je najvažnije, lično Fjodor ima veliku želju da im pomogne. Mažda neko već traži put ka veri ili odavno razmišlja koju veroispovest da prihvati... Razgovor sa Feđom će bez sumnje pomoći mladima, onima koji traže da naprave pravi izbor i da se usmere na put dobra, poštenja i Istine. Za kratko vreme će se u Starom Oskolu otvoriti nastavno – sportski kompleks, kome su želeli da daju njegovo ime, ali je lično Fjodor predložio da se kompleksu da ime Aleksandra Nevskog. Feđa će sa mladima raditi upravo ovde, ali to ne znači da će on odbiti da prihvati predlog da organizuje seminare obuke i u drugim gradovima Rusije, pa i inostranstva. On najiskrenije želi da prenese iskustva i da pomogne savremenoj omladini da se opredeli i da donese pravi izbor u životu.
    Oče, često možemo i Vas da vidimo na Fjodorovim treninzima. Da li ste se Vi lično nekada bavili borilačkim veštinama (naravno, profesionalno)?
    Otac Andrej: U školskom uzrastu od III do IX razreda trenirao sam džudo. Ali, na treninzima sa Fjodorom uglavnom održavam kondicione vežbe na vratilu i prečkama, onda trčanje, a u sparingu sa sportistima ne učestvujem. Kada me pitaju „zašto“, ja se uvek našalim kako će mi odmah iščupati bradu...Možda ću se u budućnosti ohrabriti da se malo borim sa njima, ali, još uvek nisam spreman na takav korak (smeje se).


    Oče, da li ste nekada imali potrebu da primenite Vašu borbu da biste se zaštitili?
    Otac Andrej: Bogu hvala, nisam morao da primenjujem borbu da bi se zaštitio. Molio sam se Gospodu da On to ne dozvoli, tako da je to odista milost Božija. A borilačkim veštinama sam se bavio radi upražnjavanja sporta i ništa više od toga. Mada, ako malo razmislimo, ako neko zna da se čovek bavi borilačkim veštinama, da li će tek tako da počne da mu postavlja provokativna pitanja...?
    Poštovani oče, molim Vas, ispričajte nam kako ste Vi ušli u veru Gospoda Boga i kako ste se odlučili na ovako odgovoran korak – da postanete sveštenoslužitelj? Da li je nešto uticalo na Vaš izbor? Hvala! Neka Vas Gospod čuva!
    Otac Andrej: U veru sam ušao u vojsci. Kada sam služio vojni rok u Moskvi, desilo se da sam imao mogućnosti da idem u crkvu na Bogosluženja. Vremenom sam stekao i duhovnika, koji nam je pričao o našoj pravoslavnoj veri, žitijima svetih, davao duhovnu literaturu... I jednom, došavši u hram, shvatim da odavde više neću otići. Tog trenutka se u mojoj duši nešto zatalasa..., osetih tako snažno kucanje srca..., nešto novorođeno i blisko... Znate, to uopšte nije bila moja odluka... To je bila odluka moje duše. To je bila volja Gospodnja... On me lično doveo kod Sebe. Gospod uvek dopusti da čovek oseti samog sebe, i, ako krene po prizivu Gospodnjem, on će postati vernik. Najvažnije je da u srcu ima ljubavi! I sve dok ljubavi bude u srcu, mi ćemo biti sa Bogom. Sva znanja, svi pokreti, apsolutno sve u životu - bez ljubavi je bezvredno. Kada čovek voli Boga, on voli i ljude. Mi nastojimo da se u srcima ljudi useli ljubav ka Gospodu, kao i ljubav jednih prema drugima. Znate, mladi, koji se bave sportom, brže ulaze u veru, jer sport organiuzje, disciplinuje i vaspitava duh čovekov, a vera ga čini jačim.
    Oče, bilo bi veoma interesantno da čujemo Vaše mišljenje o jednom komplikovanom pitanju. U većini slučajeva borba, tim pre, sve borilačke veštine, iako su to sportske discipline, ipak istovremeno pretpostavljaju i NASILjE I SUROVOST, jer, to je situacija kada jedan čovek nanosi bol i povrede drugom čoveku. Dakle, zbog novca čak i na profesionalnom nivou ljudi jedan drugome nanose telesne povrede i pozleđuju jedan drugog. Pa ipak, sa religiozne tačke gledišta, pojava NASILjA i SUROVOASTI smatra se grehom, nezavisno od toga, gde se to događa – u sportu ili u svakodnevnom životu. Molim Vas, prokomentarišite. Hvala Vam unapred.
    Otac Andrej:To je vrlo složeno pitanje i može da se tumači na razne načine. Fjodor se takođe bavio tim pitanjima i mi smo donenli ovakav zaključak: svojim odnosom prema borilačkim veštinama, ponašanjem u ringu, komunikacijom sa svojim navijačima, načinom života i uopšte, odnosom sa ljudima, on je odgovorio na ovo pitanje. Pogledajte kako se Feđa ponaša sa svojim protivnicima?! On ih poštuje i zahvaljuje im se što su mu ukazali čast da nastupa sa njima. Mir duha i poštovanje protivnika..., sve to on nosi sa sobom. Fjodor nosi duh pravoslavnog borca, koji je spreman da zaštiti svoju Otadžbinu, svoj rodni grad. Baš kao i u davna vremena: Gospod je blagoslovio borce i oni su izvojevali pobedu. Tako isto i Fjodorove pobede u drugim zemljama propagiraju snagu naše vere, i navode da se uvažava Pravoslavlje. Znate, ja sam video da su se borci, sportisti, ugledajući se na Fjodora, u poslednje vreme počeli da ponašaju sasvim drugačije, manje izazivački. U tome je, takođe, Fjodorova zasluga, jer se vidi jedno poštovanja prema njemu. A, da i ne govorim o našim sportistima. Svi vole i poštuju Feđu, uče od njega, koriste njegovo iskustvo.
    Ja sam pravoslavac, ali poštujem i druge religije. Često para uši kako naši sveštenici kritikuju katolicizam, protestantizam, islam, budizam. Interesuje me, kakav je Vaš stav po ovom pitanju?
    Otac Andrej: Da, toga ima...Kritikuju, verovatno da bi pokazali momente duhovnog odstupanja od naše pravoslavne vere. Možda to neko čini u oštrijoj formi...Ali, ako se sve izmeša, šta će se onda dobiti? Sveštenoslužitelji i tako pokušavaju da održe čistotu Pravoslavlja. Ali, moramo razmisliti u kakvoj formi to treba da činimo...
    Zašto Fjodor posle svake borbe naglašava da pobedu posvećuje upravo pravoslavnima? Jer, za njega navija cela Rusiji, a mnogi nisu pravoslavni...
    Otac Andrej: Bogu hvala što Fjodora podržavaju navijači mnogih zemalja i različitih veroispovesti. Prema njegovim rečima treba da se odnosimo kao i prema činjenici da je on pravoslavac i da pobedu posvećuje svojoj zemlji, svom rodnom gradu, svima, koji se za njega mole. Ali, on time ne umanjuje dostojanstvo drugih gradova i zemalja, druge vere i veroispovesti. U tome nema nikakve namere.
    A što se tiče odnosa prema drugoj veri, u timu sa Feđom treniraju i momci muslimani. On se prema njima odnosi sa poštovanjem i sa njima se normalno druži.
    Oče, što se tiče profesionalnih pitanja, a koja se odnose na sportsku karijeru i slično, traži li Fjodor savet od Vas?
    Otac Andrej: Iako je njega Gospod obdario krepkim umom, ipak se Feđa savetuje sa mnom. Fascinantno je kako on rado prihvata odmerene odluke.
    U dokumentarnom filmu „Fjodor“ - najjači momak na planeti“, Vi kažete, kada ste se Fjodoru obratili za pomoć, „ on je tako brzo odreagovao, isto onako, kako završava sve svoje borbe“. Ako nije tajna, u čemu se sastojala njegova pomoć?
    Otac Andrej: To je tajna (smeje se). I reći ću vam, ponekad je čoveku dovoljno reći samo jednu reč, i to može da bude od neprocenjive pomoći. Najveća pomoć od Fjodora jeste odnos prema ljudima. Tako da i kada traži odgovor od mene, on pre svega pomaže meni!
    Očigledan je uticaj, koji je na Fjodora učinila vera. Na njegovim video trenizima često možemo i Vas da vidimo. Da li je i na Vas uticalo druženje sa Fjodorom i kako?
    Otac Andrej: Naravno, i to veoma snažno! Kada god da se susretnem sa Fjodorom, ja kod njega vidim izvesnu iskricu stalnog stremljenja da postane čistiji, bolji... I stalno osećam tu njegovu snagu volje. Želim da naglasim kolika je njegova energija za sticanjem tih dobrih kvaliteta! On je jedan izuzetan čovek!
    IZVOR
  2. Волим
  3. Волим
  4. Волим
    Дејан got a reaction from Ненад Р. in Чудни су путеви Господњи: Како је Господ додирнуо њихово срце - приче из живота   
    Sudeći po pitanjima, upućenim duhovnom učitelju Fjodora Jemeljanjenka, ocu Andreju, nastojatelju hrama Svetog Nikole u Starom Oskolu, poklonike talenta poznatog sportiste veoma zanima njegovo mišljenje i odnos prema Fjodorovom životu i sportskoj karijeri, kao i prema njegovom duhovnom uzrastanju. Pitanja, koja smo dobili upućena ocu Andreju, postavili smo preko telefona, i evo šta je naš sabesednik odgovorio.
    U jednom intervjuu Fjodor je rekao da je nasrećniji dan u njegovom životu – dan – kada je shvatio da Bog postoji. Koji događaj je tome doprineo (onako, u opštim crtama)?
    Otac Andrej: Kada je bio u manastiru Divjejevu, Fjodor kaže kako je u duši odjednom osetio neku neizrecivu blagodat, i kako se pojavilo osećanje, kao da je osetio prisustvo Boga.
    Naravno, cela priča i intervju bio je posvećen tome. Taj momenat je postao prekretnica u Fjodorovom životu: On je ušao u veru, osetio snažnu potrebu za molitvom i počeo da dolazi na bogosluženja u crkvu.
    Oče, hvala Vam što ste sa Fjodorom i što ga podržavate. Zajedno sa njim Vi činite veliko delo za našu Otadžbinu. Molim Vas, kažite nam, da li Fjodor planira da preduzme neke mere i da organizuje sastanke sa pravoslavnom omladinom širom naše zemlje ( i ne samo sa pravoslavnom), zato što je danas za našu omladinu Fjodorov primer, nesumnjivo, primer ruskog mladića, borca, kakvom treba da teže i drugi. On vernike ukrepljuje u veri, dok druge uvodi u veru ili ih bar navodi da obrate pažnju. Vi vidite da se kod nas, gledajući istini u oči, ipak čini nešto kako ne treba. Da li je procena da je uloga Fjodora da pomogne u vaspitanju mladih - teška ?
    Otac Andrej: I Fjodoru i meni se stalno obraćaju sa predlogom da se organizuje sastanak sa pravoslavnom omladinom. Nedavno su ga pozivali predstavnici Hrišćanskog bratstva iz Krasnodarskog kraja. Dolazio nam je i Vladika Ignjatije iz Bugarske, i pozvao Fjodora ne samo da održi master-klas, već i da mladim ljudima na sopstvenom primeru pokaže snagu i moć duhovnog života. Jer, vera prvenstveno jača duh, ukrepljuje snagu volje čovekove, a duh ne čini niti pokornim, niti slabim. Dobro ste primetili da je danas teško proceniti ulogu Fjodora i njegovu mogućnost da pomogne u vaspitanju mladih. To je stvarno tako. Danas mu je otvoren put do srca mnoge dece. Što je najvažnije, lično Fjodor ima veliku želju da im pomogne. Mažda neko već traži put ka veri ili odavno razmišlja koju veroispovest da prihvati... Razgovor sa Feđom će bez sumnje pomoći mladima, onima koji traže da naprave pravi izbor i da se usmere na put dobra, poštenja i Istine. Za kratko vreme će se u Starom Oskolu otvoriti nastavno – sportski kompleks, kome su želeli da daju njegovo ime, ali je lično Fjodor predložio da se kompleksu da ime Aleksandra Nevskog. Feđa će sa mladima raditi upravo ovde, ali to ne znači da će on odbiti da prihvati predlog da organizuje seminare obuke i u drugim gradovima Rusije, pa i inostranstva. On najiskrenije želi da prenese iskustva i da pomogne savremenoj omladini da se opredeli i da donese pravi izbor u životu.
    Oče, često možemo i Vas da vidimo na Fjodorovim treninzima. Da li ste se Vi lično nekada bavili borilačkim veštinama (naravno, profesionalno)?
    Otac Andrej: U školskom uzrastu od III do IX razreda trenirao sam džudo. Ali, na treninzima sa Fjodorom uglavnom održavam kondicione vežbe na vratilu i prečkama, onda trčanje, a u sparingu sa sportistima ne učestvujem. Kada me pitaju „zašto“, ja se uvek našalim kako će mi odmah iščupati bradu...Možda ću se u budućnosti ohrabriti da se malo borim sa njima, ali, još uvek nisam spreman na takav korak (smeje se).


    Oče, da li ste nekada imali potrebu da primenite Vašu borbu da biste se zaštitili?
    Otac Andrej: Bogu hvala, nisam morao da primenjujem borbu da bi se zaštitio. Molio sam se Gospodu da On to ne dozvoli, tako da je to odista milost Božija. A borilačkim veštinama sam se bavio radi upražnjavanja sporta i ništa više od toga. Mada, ako malo razmislimo, ako neko zna da se čovek bavi borilačkim veštinama, da li će tek tako da počne da mu postavlja provokativna pitanja...?
    Poštovani oče, molim Vas, ispričajte nam kako ste Vi ušli u veru Gospoda Boga i kako ste se odlučili na ovako odgovoran korak – da postanete sveštenoslužitelj? Da li je nešto uticalo na Vaš izbor? Hvala! Neka Vas Gospod čuva!
    Otac Andrej: U veru sam ušao u vojsci. Kada sam služio vojni rok u Moskvi, desilo se da sam imao mogućnosti da idem u crkvu na Bogosluženja. Vremenom sam stekao i duhovnika, koji nam je pričao o našoj pravoslavnoj veri, žitijima svetih, davao duhovnu literaturu... I jednom, došavši u hram, shvatim da odavde više neću otići. Tog trenutka se u mojoj duši nešto zatalasa..., osetih tako snažno kucanje srca..., nešto novorođeno i blisko... Znate, to uopšte nije bila moja odluka... To je bila odluka moje duše. To je bila volja Gospodnja... On me lično doveo kod Sebe. Gospod uvek dopusti da čovek oseti samog sebe, i, ako krene po prizivu Gospodnjem, on će postati vernik. Najvažnije je da u srcu ima ljubavi! I sve dok ljubavi bude u srcu, mi ćemo biti sa Bogom. Sva znanja, svi pokreti, apsolutno sve u životu - bez ljubavi je bezvredno. Kada čovek voli Boga, on voli i ljude. Mi nastojimo da se u srcima ljudi useli ljubav ka Gospodu, kao i ljubav jednih prema drugima. Znate, mladi, koji se bave sportom, brže ulaze u veru, jer sport organiuzje, disciplinuje i vaspitava duh čovekov, a vera ga čini jačim.
    Oče, bilo bi veoma interesantno da čujemo Vaše mišljenje o jednom komplikovanom pitanju. U većini slučajeva borba, tim pre, sve borilačke veštine, iako su to sportske discipline, ipak istovremeno pretpostavljaju i NASILjE I SUROVOST, jer, to je situacija kada jedan čovek nanosi bol i povrede drugom čoveku. Dakle, zbog novca čak i na profesionalnom nivou ljudi jedan drugome nanose telesne povrede i pozleđuju jedan drugog. Pa ipak, sa religiozne tačke gledišta, pojava NASILjA i SUROVOASTI smatra se grehom, nezavisno od toga, gde se to događa – u sportu ili u svakodnevnom životu. Molim Vas, prokomentarišite. Hvala Vam unapred.
    Otac Andrej:To je vrlo složeno pitanje i može da se tumači na razne načine. Fjodor se takođe bavio tim pitanjima i mi smo donenli ovakav zaključak: svojim odnosom prema borilačkim veštinama, ponašanjem u ringu, komunikacijom sa svojim navijačima, načinom života i uopšte, odnosom sa ljudima, on je odgovorio na ovo pitanje. Pogledajte kako se Feđa ponaša sa svojim protivnicima?! On ih poštuje i zahvaljuje im se što su mu ukazali čast da nastupa sa njima. Mir duha i poštovanje protivnika..., sve to on nosi sa sobom. Fjodor nosi duh pravoslavnog borca, koji je spreman da zaštiti svoju Otadžbinu, svoj rodni grad. Baš kao i u davna vremena: Gospod je blagoslovio borce i oni su izvojevali pobedu. Tako isto i Fjodorove pobede u drugim zemljama propagiraju snagu naše vere, i navode da se uvažava Pravoslavlje. Znate, ja sam video da su se borci, sportisti, ugledajući se na Fjodora, u poslednje vreme počeli da ponašaju sasvim drugačije, manje izazivački. U tome je, takođe, Fjodorova zasluga, jer se vidi jedno poštovanja prema njemu. A, da i ne govorim o našim sportistima. Svi vole i poštuju Feđu, uče od njega, koriste njegovo iskustvo.
    Ja sam pravoslavac, ali poštujem i druge religije. Često para uši kako naši sveštenici kritikuju katolicizam, protestantizam, islam, budizam. Interesuje me, kakav je Vaš stav po ovom pitanju?
    Otac Andrej: Da, toga ima...Kritikuju, verovatno da bi pokazali momente duhovnog odstupanja od naše pravoslavne vere. Možda to neko čini u oštrijoj formi...Ali, ako se sve izmeša, šta će se onda dobiti? Sveštenoslužitelji i tako pokušavaju da održe čistotu Pravoslavlja. Ali, moramo razmisliti u kakvoj formi to treba da činimo...
    Zašto Fjodor posle svake borbe naglašava da pobedu posvećuje upravo pravoslavnima? Jer, za njega navija cela Rusiji, a mnogi nisu pravoslavni...
    Otac Andrej: Bogu hvala što Fjodora podržavaju navijači mnogih zemalja i različitih veroispovesti. Prema njegovim rečima treba da se odnosimo kao i prema činjenici da je on pravoslavac i da pobedu posvećuje svojoj zemlji, svom rodnom gradu, svima, koji se za njega mole. Ali, on time ne umanjuje dostojanstvo drugih gradova i zemalja, druge vere i veroispovesti. U tome nema nikakve namere.
    A što se tiče odnosa prema drugoj veri, u timu sa Feđom treniraju i momci muslimani. On se prema njima odnosi sa poštovanjem i sa njima se normalno druži.
    Oče, što se tiče profesionalnih pitanja, a koja se odnose na sportsku karijeru i slično, traži li Fjodor savet od Vas?
    Otac Andrej: Iako je njega Gospod obdario krepkim umom, ipak se Feđa savetuje sa mnom. Fascinantno je kako on rado prihvata odmerene odluke.
    U dokumentarnom filmu „Fjodor“ - najjači momak na planeti“, Vi kažete, kada ste se Fjodoru obratili za pomoć, „ on je tako brzo odreagovao, isto onako, kako završava sve svoje borbe“. Ako nije tajna, u čemu se sastojala njegova pomoć?
    Otac Andrej: To je tajna (smeje se). I reći ću vam, ponekad je čoveku dovoljno reći samo jednu reč, i to može da bude od neprocenjive pomoći. Najveća pomoć od Fjodora jeste odnos prema ljudima. Tako da i kada traži odgovor od mene, on pre svega pomaže meni!
    Očigledan je uticaj, koji je na Fjodora učinila vera. Na njegovim video trenizima često možemo i Vas da vidimo. Da li je i na Vas uticalo druženje sa Fjodorom i kako?
    Otac Andrej: Naravno, i to veoma snažno! Kada god da se susretnem sa Fjodorom, ja kod njega vidim izvesnu iskricu stalnog stremljenja da postane čistiji, bolji... I stalno osećam tu njegovu snagu volje. Želim da naglasim kolika je njegova energija za sticanjem tih dobrih kvaliteta! On je jedan izuzetan čovek!
    IZVOR
  5. Волим
  6. Волим
    Дејан got a reaction from keka in Фазе развоја у хришћанском животу: неофитство, занос, разочарење, криза,...па опет...   
    Путеви и грешке почетника у вери

    Јапанска изрека гласи: «Када се у породици радја дете, цела породица учи да говори».
    Парафразирајући ову источну мудрост, може се нажалост рећи: «Када се у породици појави хришћанин, сви његови ближњи постају мученици». Ако сада ове редове чита неко од твојих ближњих, мислим да ће се сложити са мном. Ако их чита један од таквих хришћана онда нећу добити титулу мању од клеветника. Нећу саосећати са првим - мученицима није потребно саосећање, нећу се такође ни оправдавати пред другим (то је потпуно некорисно и чак штавише небезопасно). Просто желим да поделим са вама размишљања, која су ми се накупила током мог «хришћанства». Онима који се чуде због чега сам реч хришћанство ставио под наводнике, рећи ћу да она без наводника приличи светима, и нека ме не окривљују због смиренословља.
    Али пре свега о терминима. Све те духовне болести, о којима ће се ниже говорити, називаће једном речју: «неофитство». Можда је то неправилно - обједињавати болести, које имају различито порекло и ток. Вероватно је то ненаучно. Али мој чланак није научни трактат, већ реакција живог организма на бол.
    У Цркви се формирала традиција, према којој се сматра да је неофит - човек, који није у Цркви десет година већ мање. Али ствар није толико у времену. Тај период се може скратити. Може ли се заобићи? Не знам. Нисам уверен. У крајњој мери, сви моји познаници и ја сам, у првом реду, прошли кроз тај временски период, када смо се некоме чинили тако узвишени и предивни. Предивни, због тога што Господ новокрштени, оцрквољеном човеку, према речима Макарија Великог, даје залог Светог Духа. Али људима који нас окружују у том периоду наше духовне младости, се смркло пред очима од поука, фарисејских молитви и навођења у православље.
    Не може се назвати нормалним човек који изјављује: то су се тобоже старци помолили да немамо телевизију јер она душу оскверњује, ето Остакински торањ је изгорео! То, што су притом три човека жива изгорела очигледно је био резултат њихове благе молитве. Или, например овакав одломак. Жена, која можда није прочитала до краја Нови Завет, али је научила напамет «Добротољубље», оставља малолетну децу, мужа и сву светску сујету и одлази (често по благослову младостарца) да се спасава у неки манастир. Довољно је сетити се недавне хистерије која се развила око шрафираних-кодова. По том питању је објављена поставка Светог Синода. Али одлука Синода за наше православне није указ. Одмах се појачао шапат (он наравно никада није престао) о томе да су наши епископи екуменисти, јеретици, зар се они могу слушати? Та настројења свакојако шире и подржавају такозвани старци по манастирима и у свету.
    Архимандрит Јован Крестјанкин који је познат целом руском православном народу, и кога мислим с пуним правом можемо да назовемо старцем, пише: «Данас ти документи у том виду не представљају опасност за нас. Запамти и разјасни себи вољу Божију: «Сине, дај Ми твоје срце. Не пасош, нити пензијске признанице, нити пореску картицу, већ срце! Сва та смућивања, пометње и настају због тога што нема живе вере у Бога ». Али за неофите је чак ништавно и мишљење таквог човека као што је отац Јован.
    Уопштено говорећи, неофитство постоји од када и Црква. Чак се може рећи - неофитство је старо као свет. Историја нам доноси много чињеница које сведоче о неумерено узбудјеним хришћанима, који чине штету себи и другима. Навешћу свима познат пример. Неки старац је имао ученика, који је страсно желео мучеништво. Узалуд га је старац уразумљивао: «Време мучеништва је прошло, Бог те призива на друге подвиге. Ти само научи да Га разумеш ». Овај није хтео ни да чује. Благослови мучеништво, па како год! Изнудивши благослов од старца, отишао је у пустињу, наишао на сарацена и не издржавши искушење, одрекао се Христа.
    Узбуђеност сама по себи није лоша. Али она може да буде страшна у духовном животу. Задивљујућа ствар! Рекло би се да узбуђеност треба да сведочи о мекоћи човекове душе. Узбуђен човек је по мом мишљењу - велико дете. Свет је за њега задивљујући и пожељан, као поклон, те зато и изазива узбуђење код њега. Али душа неофита је крепка, као гранит и глува, као гроб.
    Енглески писац Честертон рекао је о некоме: «Он је био душевно здрав, јер је знао за невоље». Неофит је душевно болестан, јер не познаје невоље. Он не зна ни за жалост, ни за милост. Тај исти Честертон је на другом месту писао: «Није тешко одредити здраву душу: такав човек има трагедију на срцу и комедију на уму». Код неофита не само да нема трагедије у срцу, већ он нема ни само срце. Он за све случајеве у животу има додатна правила, а за сваку људску бол - прописане истине. Али његова истина убија, а не оживотворава, уводи у росптво, а не чини слободним. Сам неофит је бодар и оптимистичан. Истина, његов оптимизам је на рачун других. Његов оптимизам је људождер. Он је од обреда и закона изградио висок замак и одатле посматра на црве који гмижу.
    Узалуд неофите некад упоређују са фарисејима. Фарисеји то нису заслужили. Ако је веровати светом Јовану Злаотоусту, они су чак способни за покајање. Он управо тако схвата приступање фарисеја Јовану Крститељу. Када су Христу довели жену ухваћену у прељуби, Њега је окруживала маса фарисеја. И знамо да ниједан камен није полетео на несрећницу. Да су Христа окруживали неофити, на жену би се обрушио читав град камења. Фарисеји су знали своје тајне грехе, и Спаситељеве речи су их постиделе.
    Неофити немају греха. Не знам за шта се они сатима кају на исповести. С њихових уста не силазе речи: опростите ми грешној, «ја сам пучина греха». Али када сазнају да неко од њихових ближњих ради нешто што се не поклапа са њиховом благочестивошћу, они се претварају у тог истог дужника, који је спреман некога да угуши за својих сто динара. «Како! Ти држиш пса у кући? Пас је скверна животиња! Ти не смеш да се прићешћујеш! »Свјатијејши Патријарх би знао ко код куће има не само једну, већ две животиње, те да не сме да се причешћује! «Ти си непрестано болестан, очигледно имаш много грехова. Треба да се покајеш! »Ја сам потпуно спреман да претпоставим да они нису читали Књигу о Јову, нити су чули за Јовове пријатеље. Али требало би да знају о руским православним светитељима који су били болесни цео живот и од слабости нису могли да померају руку. По њиховој логици, Амвросије Оптински и Игњатије Брјанчанинов су најозлоглашенији грешници. Свети Јован Златоуст у првој беседи о статуама наводи осам разлога, због који хришћани болују. Не би било лоше упознати се са њима.
    Какво год давно пријатељство да вас повезује са неофитом, ако је само неофит уопште способан за пријатељство, све се руши у једном трену, када он сазна нешто о вама. То може да буде нешто пријатно. Од ношења хаљина са отвореним раменима до гледања телевизора. Тада ваше пријатељство већ ништа неће спасти.
    Да ли неки грех може да проведе неофита ка осећању покајања?
    Лично искуство општења са људима такве врсте показује да чак упадајући у отворене, грубе грехе, као што је блуд, човек са сличним настројењем душе на неки непостижни начин умудрава се да напусти право да осуђује друге и чак има и Исусову молитву која тече сама од себе . Такав човек је бодар и весео.
    У првим данима свога хришћанства он поседује благочестиви сленг, као «Ангела за трпезом!» Или «Спаси Господе!». Сећам се једне девојке која је за столом замолила суседа: «Благословите чајник!» После много година сам чуо фразу, која би могла да буде одличан одговор њој: «Благосиља се и освећује овај чајник!»
    Неофит је заљубљен у себе. Он обожава своју праведност. Да, да, он зна вољу Божију! То су свети смиривали своје тело, да би се пробудио дух, и умањивали своју вољу, да би познали вољу Божију. За неофита је све много једноставније. Воља Божија је то што он ради. Он никада неће рећи: опрости, много сам те збунио због своје непажње. Не - то је била воља Божија да се ја успавам, и зато нисам успешан, зато сам закаснио на пословни састанак, и зато ја никако не могу да ти помогнем. Човека, кога су притом оставили у невољи, мисли да га је Бог оставио. Није потребно много вере да би се схватило да те није оставио Бог, већ равнодушни неофит. Сви други за неофита (ако они нису свештеници) - су бића ниже сорте. А ако тај неко други није хришћанин, то онда уопште није ни човек, већ нека прљавштина.
    Сећам се приче из Патерика о томе, како је једном Макарије Велики ишао са учеником пустињом. Ученик је престигао Макарија, и срео је жреца из локалног паганског храма са везом сувог грања на леђима. У учениковој глави је све било у најбољем реду, и зато се он обратио жрецу сходно томе: «Куда идеш демоне?» - Због чега је и био снажно претучен. Када се пристигли Макарије учтиво поздравио са Жречем, овај се зачуђено упитао: «Због чега си ме ти будући хришћанин, поздравио? Овуда је пре тебе прошао још један човек, такође хришћанин. Он је почео да ми се руга, и ја сам га претукао на смрт ». «Ја видим да си ти добар човек и добро се трудиш, само не знаш ради чега то радиш», - одговорио је Макарије Велики. После ових речи жрец се крстио и постао хришћанин. Али у животу нажалост чешће наилазимо на ученике, него на Макарија.
    Када човек веома добро зна нешто да ради, њему је лако да се погорди. Чак и када човек просто много зна, он није увек слободан од греха преузношење. Али то је и задивљујуће, што неофит просто поражава својом неписменошћу. Да и због чега нешто знати - свештеници ће и тако рећи све што је потребно. «Ми смо без нашег оца као слепи мачићи», -. каже неофит и потпуно је тиме задовољан.
    Као што сам већ рекао, неофит воли да игра на послушање. Монашким књигама о послушању затрпане су све црквене продавнице. Понешен својим брзим успесима у црквеном животу хришћанин жели да узлети «ванредне области». Нахранивши се сличном литературом, коју у прошлости у манастирима старац-духовник није давао сваком монаху, подвижник се прихвата посла да уреди свој сопствени Атон.
    Намесник једног од манастира, тада игуман, отац Н, је једном приметио како је код младе деце-послушника почео да се покреће кров због читања «Добротољубља». И тада им је посаветовао да читају нешто друго. Тога дана му је позната сликарка-полиграфист поклонила свој последњи рад: илустрације за «Вини-Пу». «Ево, прочитајте ово». Деца су се забезекнула. «И до ког места да читамо?» - Упитали су мислећи да је лутрија. «До хватања Слонопотама. То је сасвим довољно ». Средство се показало тачним - кров се вратио на место. У датом случају послушање је одиграло своју добру улогу. Али нису сви духовници. Нажалост, ни дуга бела брада, ни године пребивања у Цркви нису гаранција духовне безопасности. Али то је тема за посебан разговор.
    Црквене болести су тешке. Људи, који од њих болују, доносе много невоља људима који их окружују, и у првом реду својим ближњима. Људима, далеким од Цркве, они отежавају пут ка њој. Човек, који се искрено интересује за религиозни живот, угледавши таквог човека, по њему ће извести закључак о целој Цркви. Наравно, њему дуго може да се објашањава (то веома уверљиво ради ђакон Андреј Курајев), како се не сме судити о музици по поп шлагерима, а о иконописа према стриповима, тако и о хришћанству треба да судимо по хришћанским светитељима, а не по првом парохијану кога смо срели. Може му се говорити о томе да је историја Цркве лепа само у лошим књигама, а да је у животу све много сложеније. Или напротив једноставније. Али има таквих сусрета са узбуђеним хришћанским пионирима, од којих ране не зарастају брзо. Један познати сликар је причао како је дванаест година недалеко од своје куће сликао цркву. Благочестиве «бабушке» су поцепале његову скицу и грубо га избациле из црквене порте. Следећи пут је мој пријатељ дошао у цркву тек после пет година - толико је био велики његов страх. Али, слава Богу, страх је прошао. А колико људи, који се суоче са душевном окорелошћу Православних хришћана, одлазе код баптиста, јеховиста, богородичника. Или просто изводе закључак да је хришћанство, као и све остале религије, - једно мрачњаштво. Ја не желим да читалац стекне сличан осећај на основу мојег члана. Да, понављам, црквене болести су тешке. Али вероватно сви треба да их преболе.
    Знам један град, где је захваљујући тамошњем свештенику веома здрава духовна клима. Човек прележи неофитску болест у веома благом облику и брзо оздрави. Да ли је то добро или лоше? Не мислим да је то веома добро. Хришћанин тамо личи на антарктичког пингвина, који нема имунитет, пошто на Антарктику нема вируса. Шта ће бити са тим човеком, када се он суочи са неофитством (а не може да се не суочи) у свој његовој велелепност? Хришћанин, који је одрастао у топлим условима је неотпоран на мраз. Важно је проћи кроз неофитство али се не задржавати на њему.
    Честертон даје светоотачки опис праведника: праведник је строг према себи и снисходљив према другима. Ми то не можемо увек да схватимо у време духовне младости. И зато је неофитство са стране мало привлачно. Али сви треба да га преболимо. И од њега се не може побећи.
    То је у прошлим вековима у неком смислу било једноставније. Црквено Предање, живо и активно, ограђивало је човека од излишног ригоризма. Усхићеност, у највећој мери, није прелазила у секташтво, а благочестивости - у фанатизам. Али у нашој трагичној историји се десило тако да је танак мицелијум Црквеног Предања после револуције био прекинут. Нити, које су чудом сачуване, обнављају се веома споро и са тешкоћама.
    IZVOR


  7. Волим
    Дејан got a reaction from Deja Vu in Чудни су путеви Господњи: Како је Господ додирнуо њихово срце - приче из живота   
    Sudeći po pitanjima, upućenim duhovnom učitelju Fjodora Jemeljanjenka, ocu Andreju, nastojatelju hrama Svetog Nikole u Starom Oskolu, poklonike talenta poznatog sportiste veoma zanima njegovo mišljenje i odnos prema Fjodorovom životu i sportskoj karijeri, kao i prema njegovom duhovnom uzrastanju. Pitanja, koja smo dobili upućena ocu Andreju, postavili smo preko telefona, i evo šta je naš sabesednik odgovorio.
    U jednom intervjuu Fjodor je rekao da je nasrećniji dan u njegovom životu – dan – kada je shvatio da Bog postoji. Koji događaj je tome doprineo (onako, u opštim crtama)?
    Otac Andrej: Kada je bio u manastiru Divjejevu, Fjodor kaže kako je u duši odjednom osetio neku neizrecivu blagodat, i kako se pojavilo osećanje, kao da je osetio prisustvo Boga.
    Naravno, cela priča i intervju bio je posvećen tome. Taj momenat je postao prekretnica u Fjodorovom životu: On je ušao u veru, osetio snažnu potrebu za molitvom i počeo da dolazi na bogosluženja u crkvu.
    Oče, hvala Vam što ste sa Fjodorom i što ga podržavate. Zajedno sa njim Vi činite veliko delo za našu Otadžbinu. Molim Vas, kažite nam, da li Fjodor planira da preduzme neke mere i da organizuje sastanke sa pravoslavnom omladinom širom naše zemlje ( i ne samo sa pravoslavnom), zato što je danas za našu omladinu Fjodorov primer, nesumnjivo, primer ruskog mladića, borca, kakvom treba da teže i drugi. On vernike ukrepljuje u veri, dok druge uvodi u veru ili ih bar navodi da obrate pažnju. Vi vidite da se kod nas, gledajući istini u oči, ipak čini nešto kako ne treba. Da li je procena da je uloga Fjodora da pomogne u vaspitanju mladih - teška ?
    Otac Andrej: I Fjodoru i meni se stalno obraćaju sa predlogom da se organizuje sastanak sa pravoslavnom omladinom. Nedavno su ga pozivali predstavnici Hrišćanskog bratstva iz Krasnodarskog kraja. Dolazio nam je i Vladika Ignjatije iz Bugarske, i pozvao Fjodora ne samo da održi master-klas, već i da mladim ljudima na sopstvenom primeru pokaže snagu i moć duhovnog života. Jer, vera prvenstveno jača duh, ukrepljuje snagu volje čovekove, a duh ne čini niti pokornim, niti slabim. Dobro ste primetili da je danas teško proceniti ulogu Fjodora i njegovu mogućnost da pomogne u vaspitanju mladih. To je stvarno tako. Danas mu je otvoren put do srca mnoge dece. Što je najvažnije, lično Fjodor ima veliku želju da im pomogne. Mažda neko već traži put ka veri ili odavno razmišlja koju veroispovest da prihvati... Razgovor sa Feđom će bez sumnje pomoći mladima, onima koji traže da naprave pravi izbor i da se usmere na put dobra, poštenja i Istine. Za kratko vreme će se u Starom Oskolu otvoriti nastavno – sportski kompleks, kome su želeli da daju njegovo ime, ali je lično Fjodor predložio da se kompleksu da ime Aleksandra Nevskog. Feđa će sa mladima raditi upravo ovde, ali to ne znači da će on odbiti da prihvati predlog da organizuje seminare obuke i u drugim gradovima Rusije, pa i inostranstva. On najiskrenije želi da prenese iskustva i da pomogne savremenoj omladini da se opredeli i da donese pravi izbor u životu.
    Oče, često možemo i Vas da vidimo na Fjodorovim treninzima. Da li ste se Vi lično nekada bavili borilačkim veštinama (naravno, profesionalno)?
    Otac Andrej: U školskom uzrastu od III do IX razreda trenirao sam džudo. Ali, na treninzima sa Fjodorom uglavnom održavam kondicione vežbe na vratilu i prečkama, onda trčanje, a u sparingu sa sportistima ne učestvujem. Kada me pitaju „zašto“, ja se uvek našalim kako će mi odmah iščupati bradu...Možda ću se u budućnosti ohrabriti da se malo borim sa njima, ali, još uvek nisam spreman na takav korak (smeje se).


    Oče, da li ste nekada imali potrebu da primenite Vašu borbu da biste se zaštitili?
    Otac Andrej: Bogu hvala, nisam morao da primenjujem borbu da bi se zaštitio. Molio sam se Gospodu da On to ne dozvoli, tako da je to odista milost Božija. A borilačkim veštinama sam se bavio radi upražnjavanja sporta i ništa više od toga. Mada, ako malo razmislimo, ako neko zna da se čovek bavi borilačkim veštinama, da li će tek tako da počne da mu postavlja provokativna pitanja...?
    Poštovani oče, molim Vas, ispričajte nam kako ste Vi ušli u veru Gospoda Boga i kako ste se odlučili na ovako odgovoran korak – da postanete sveštenoslužitelj? Da li je nešto uticalo na Vaš izbor? Hvala! Neka Vas Gospod čuva!
    Otac Andrej: U veru sam ušao u vojsci. Kada sam služio vojni rok u Moskvi, desilo se da sam imao mogućnosti da idem u crkvu na Bogosluženja. Vremenom sam stekao i duhovnika, koji nam je pričao o našoj pravoslavnoj veri, žitijima svetih, davao duhovnu literaturu... I jednom, došavši u hram, shvatim da odavde više neću otići. Tog trenutka se u mojoj duši nešto zatalasa..., osetih tako snažno kucanje srca..., nešto novorođeno i blisko... Znate, to uopšte nije bila moja odluka... To je bila odluka moje duše. To je bila volja Gospodnja... On me lično doveo kod Sebe. Gospod uvek dopusti da čovek oseti samog sebe, i, ako krene po prizivu Gospodnjem, on će postati vernik. Najvažnije je da u srcu ima ljubavi! I sve dok ljubavi bude u srcu, mi ćemo biti sa Bogom. Sva znanja, svi pokreti, apsolutno sve u životu - bez ljubavi je bezvredno. Kada čovek voli Boga, on voli i ljude. Mi nastojimo da se u srcima ljudi useli ljubav ka Gospodu, kao i ljubav jednih prema drugima. Znate, mladi, koji se bave sportom, brže ulaze u veru, jer sport organiuzje, disciplinuje i vaspitava duh čovekov, a vera ga čini jačim.
    Oče, bilo bi veoma interesantno da čujemo Vaše mišljenje o jednom komplikovanom pitanju. U većini slučajeva borba, tim pre, sve borilačke veštine, iako su to sportske discipline, ipak istovremeno pretpostavljaju i NASILjE I SUROVOST, jer, to je situacija kada jedan čovek nanosi bol i povrede drugom čoveku. Dakle, zbog novca čak i na profesionalnom nivou ljudi jedan drugome nanose telesne povrede i pozleđuju jedan drugog. Pa ipak, sa religiozne tačke gledišta, pojava NASILjA i SUROVOASTI smatra se grehom, nezavisno od toga, gde se to događa – u sportu ili u svakodnevnom životu. Molim Vas, prokomentarišite. Hvala Vam unapred.
    Otac Andrej:To je vrlo složeno pitanje i može da se tumači na razne načine. Fjodor se takođe bavio tim pitanjima i mi smo donenli ovakav zaključak: svojim odnosom prema borilačkim veštinama, ponašanjem u ringu, komunikacijom sa svojim navijačima, načinom života i uopšte, odnosom sa ljudima, on je odgovorio na ovo pitanje. Pogledajte kako se Feđa ponaša sa svojim protivnicima?! On ih poštuje i zahvaljuje im se što su mu ukazali čast da nastupa sa njima. Mir duha i poštovanje protivnika..., sve to on nosi sa sobom. Fjodor nosi duh pravoslavnog borca, koji je spreman da zaštiti svoju Otadžbinu, svoj rodni grad. Baš kao i u davna vremena: Gospod je blagoslovio borce i oni su izvojevali pobedu. Tako isto i Fjodorove pobede u drugim zemljama propagiraju snagu naše vere, i navode da se uvažava Pravoslavlje. Znate, ja sam video da su se borci, sportisti, ugledajući se na Fjodora, u poslednje vreme počeli da ponašaju sasvim drugačije, manje izazivački. U tome je, takođe, Fjodorova zasluga, jer se vidi jedno poštovanja prema njemu. A, da i ne govorim o našim sportistima. Svi vole i poštuju Feđu, uče od njega, koriste njegovo iskustvo.
    Ja sam pravoslavac, ali poštujem i druge religije. Često para uši kako naši sveštenici kritikuju katolicizam, protestantizam, islam, budizam. Interesuje me, kakav je Vaš stav po ovom pitanju?
    Otac Andrej: Da, toga ima...Kritikuju, verovatno da bi pokazali momente duhovnog odstupanja od naše pravoslavne vere. Možda to neko čini u oštrijoj formi...Ali, ako se sve izmeša, šta će se onda dobiti? Sveštenoslužitelji i tako pokušavaju da održe čistotu Pravoslavlja. Ali, moramo razmisliti u kakvoj formi to treba da činimo...
    Zašto Fjodor posle svake borbe naglašava da pobedu posvećuje upravo pravoslavnima? Jer, za njega navija cela Rusiji, a mnogi nisu pravoslavni...
    Otac Andrej: Bogu hvala što Fjodora podržavaju navijači mnogih zemalja i različitih veroispovesti. Prema njegovim rečima treba da se odnosimo kao i prema činjenici da je on pravoslavac i da pobedu posvećuje svojoj zemlji, svom rodnom gradu, svima, koji se za njega mole. Ali, on time ne umanjuje dostojanstvo drugih gradova i zemalja, druge vere i veroispovesti. U tome nema nikakve namere.
    A što se tiče odnosa prema drugoj veri, u timu sa Feđom treniraju i momci muslimani. On se prema njima odnosi sa poštovanjem i sa njima se normalno druži.
    Oče, što se tiče profesionalnih pitanja, a koja se odnose na sportsku karijeru i slično, traži li Fjodor savet od Vas?
    Otac Andrej: Iako je njega Gospod obdario krepkim umom, ipak se Feđa savetuje sa mnom. Fascinantno je kako on rado prihvata odmerene odluke.
    U dokumentarnom filmu „Fjodor“ - najjači momak na planeti“, Vi kažete, kada ste se Fjodoru obratili za pomoć, „ on je tako brzo odreagovao, isto onako, kako završava sve svoje borbe“. Ako nije tajna, u čemu se sastojala njegova pomoć?
    Otac Andrej: To je tajna (smeje se). I reći ću vam, ponekad je čoveku dovoljno reći samo jednu reč, i to može da bude od neprocenjive pomoći. Najveća pomoć od Fjodora jeste odnos prema ljudima. Tako da i kada traži odgovor od mene, on pre svega pomaže meni!
    Očigledan je uticaj, koji je na Fjodora učinila vera. Na njegovim video trenizima često možemo i Vas da vidimo. Da li je i na Vas uticalo druženje sa Fjodorom i kako?
    Otac Andrej: Naravno, i to veoma snažno! Kada god da se susretnem sa Fjodorom, ja kod njega vidim izvesnu iskricu stalnog stremljenja da postane čistiji, bolji... I stalno osećam tu njegovu snagu volje. Želim da naglasim kolika je njegova energija za sticanjem tih dobrih kvaliteta! On je jedan izuzetan čovek!
    IZVOR
  8. Волим
    Дејан got a reaction from Пг in Чудни су путеви Господњи: Како је Господ додирнуо њихово срце - приче из живота   
    Sudeći po pitanjima, upućenim duhovnom učitelju Fjodora Jemeljanjenka, ocu Andreju, nastojatelju hrama Svetog Nikole u Starom Oskolu, poklonike talenta poznatog sportiste veoma zanima njegovo mišljenje i odnos prema Fjodorovom životu i sportskoj karijeri, kao i prema njegovom duhovnom uzrastanju. Pitanja, koja smo dobili upućena ocu Andreju, postavili smo preko telefona, i evo šta je naš sabesednik odgovorio.
    U jednom intervjuu Fjodor je rekao da je nasrećniji dan u njegovom životu – dan – kada je shvatio da Bog postoji. Koji događaj je tome doprineo (onako, u opštim crtama)?
    Otac Andrej: Kada je bio u manastiru Divjejevu, Fjodor kaže kako je u duši odjednom osetio neku neizrecivu blagodat, i kako se pojavilo osećanje, kao da je osetio prisustvo Boga.
    Naravno, cela priča i intervju bio je posvećen tome. Taj momenat je postao prekretnica u Fjodorovom životu: On je ušao u veru, osetio snažnu potrebu za molitvom i počeo da dolazi na bogosluženja u crkvu.
    Oče, hvala Vam što ste sa Fjodorom i što ga podržavate. Zajedno sa njim Vi činite veliko delo za našu Otadžbinu. Molim Vas, kažite nam, da li Fjodor planira da preduzme neke mere i da organizuje sastanke sa pravoslavnom omladinom širom naše zemlje ( i ne samo sa pravoslavnom), zato što je danas za našu omladinu Fjodorov primer, nesumnjivo, primer ruskog mladića, borca, kakvom treba da teže i drugi. On vernike ukrepljuje u veri, dok druge uvodi u veru ili ih bar navodi da obrate pažnju. Vi vidite da se kod nas, gledajući istini u oči, ipak čini nešto kako ne treba. Da li je procena da je uloga Fjodora da pomogne u vaspitanju mladih - teška ?
    Otac Andrej: I Fjodoru i meni se stalno obraćaju sa predlogom da se organizuje sastanak sa pravoslavnom omladinom. Nedavno su ga pozivali predstavnici Hrišćanskog bratstva iz Krasnodarskog kraja. Dolazio nam je i Vladika Ignjatije iz Bugarske, i pozvao Fjodora ne samo da održi master-klas, već i da mladim ljudima na sopstvenom primeru pokaže snagu i moć duhovnog života. Jer, vera prvenstveno jača duh, ukrepljuje snagu volje čovekove, a duh ne čini niti pokornim, niti slabim. Dobro ste primetili da je danas teško proceniti ulogu Fjodora i njegovu mogućnost da pomogne u vaspitanju mladih. To je stvarno tako. Danas mu je otvoren put do srca mnoge dece. Što je najvažnije, lično Fjodor ima veliku želju da im pomogne. Mažda neko već traži put ka veri ili odavno razmišlja koju veroispovest da prihvati... Razgovor sa Feđom će bez sumnje pomoći mladima, onima koji traže da naprave pravi izbor i da se usmere na put dobra, poštenja i Istine. Za kratko vreme će se u Starom Oskolu otvoriti nastavno – sportski kompleks, kome su želeli da daju njegovo ime, ali je lično Fjodor predložio da se kompleksu da ime Aleksandra Nevskog. Feđa će sa mladima raditi upravo ovde, ali to ne znači da će on odbiti da prihvati predlog da organizuje seminare obuke i u drugim gradovima Rusije, pa i inostranstva. On najiskrenije želi da prenese iskustva i da pomogne savremenoj omladini da se opredeli i da donese pravi izbor u životu.
    Oče, često možemo i Vas da vidimo na Fjodorovim treninzima. Da li ste se Vi lično nekada bavili borilačkim veštinama (naravno, profesionalno)?
    Otac Andrej: U školskom uzrastu od III do IX razreda trenirao sam džudo. Ali, na treninzima sa Fjodorom uglavnom održavam kondicione vežbe na vratilu i prečkama, onda trčanje, a u sparingu sa sportistima ne učestvujem. Kada me pitaju „zašto“, ja se uvek našalim kako će mi odmah iščupati bradu...Možda ću se u budućnosti ohrabriti da se malo borim sa njima, ali, još uvek nisam spreman na takav korak (smeje se).


    Oče, da li ste nekada imali potrebu da primenite Vašu borbu da biste se zaštitili?
    Otac Andrej: Bogu hvala, nisam morao da primenjujem borbu da bi se zaštitio. Molio sam se Gospodu da On to ne dozvoli, tako da je to odista milost Božija. A borilačkim veštinama sam se bavio radi upražnjavanja sporta i ništa više od toga. Mada, ako malo razmislimo, ako neko zna da se čovek bavi borilačkim veštinama, da li će tek tako da počne da mu postavlja provokativna pitanja...?
    Poštovani oče, molim Vas, ispričajte nam kako ste Vi ušli u veru Gospoda Boga i kako ste se odlučili na ovako odgovoran korak – da postanete sveštenoslužitelj? Da li je nešto uticalo na Vaš izbor? Hvala! Neka Vas Gospod čuva!
    Otac Andrej: U veru sam ušao u vojsci. Kada sam služio vojni rok u Moskvi, desilo se da sam imao mogućnosti da idem u crkvu na Bogosluženja. Vremenom sam stekao i duhovnika, koji nam je pričao o našoj pravoslavnoj veri, žitijima svetih, davao duhovnu literaturu... I jednom, došavši u hram, shvatim da odavde više neću otići. Tog trenutka se u mojoj duši nešto zatalasa..., osetih tako snažno kucanje srca..., nešto novorođeno i blisko... Znate, to uopšte nije bila moja odluka... To je bila odluka moje duše. To je bila volja Gospodnja... On me lično doveo kod Sebe. Gospod uvek dopusti da čovek oseti samog sebe, i, ako krene po prizivu Gospodnjem, on će postati vernik. Najvažnije je da u srcu ima ljubavi! I sve dok ljubavi bude u srcu, mi ćemo biti sa Bogom. Sva znanja, svi pokreti, apsolutno sve u životu - bez ljubavi je bezvredno. Kada čovek voli Boga, on voli i ljude. Mi nastojimo da se u srcima ljudi useli ljubav ka Gospodu, kao i ljubav jednih prema drugima. Znate, mladi, koji se bave sportom, brže ulaze u veru, jer sport organiuzje, disciplinuje i vaspitava duh čovekov, a vera ga čini jačim.
    Oče, bilo bi veoma interesantno da čujemo Vaše mišljenje o jednom komplikovanom pitanju. U većini slučajeva borba, tim pre, sve borilačke veštine, iako su to sportske discipline, ipak istovremeno pretpostavljaju i NASILjE I SUROVOST, jer, to je situacija kada jedan čovek nanosi bol i povrede drugom čoveku. Dakle, zbog novca čak i na profesionalnom nivou ljudi jedan drugome nanose telesne povrede i pozleđuju jedan drugog. Pa ipak, sa religiozne tačke gledišta, pojava NASILjA i SUROVOASTI smatra se grehom, nezavisno od toga, gde se to događa – u sportu ili u svakodnevnom životu. Molim Vas, prokomentarišite. Hvala Vam unapred.
    Otac Andrej:To je vrlo složeno pitanje i može da se tumači na razne načine. Fjodor se takođe bavio tim pitanjima i mi smo donenli ovakav zaključak: svojim odnosom prema borilačkim veštinama, ponašanjem u ringu, komunikacijom sa svojim navijačima, načinom života i uopšte, odnosom sa ljudima, on je odgovorio na ovo pitanje. Pogledajte kako se Feđa ponaša sa svojim protivnicima?! On ih poštuje i zahvaljuje im se što su mu ukazali čast da nastupa sa njima. Mir duha i poštovanje protivnika..., sve to on nosi sa sobom. Fjodor nosi duh pravoslavnog borca, koji je spreman da zaštiti svoju Otadžbinu, svoj rodni grad. Baš kao i u davna vremena: Gospod je blagoslovio borce i oni su izvojevali pobedu. Tako isto i Fjodorove pobede u drugim zemljama propagiraju snagu naše vere, i navode da se uvažava Pravoslavlje. Znate, ja sam video da su se borci, sportisti, ugledajući se na Fjodora, u poslednje vreme počeli da ponašaju sasvim drugačije, manje izazivački. U tome je, takođe, Fjodorova zasluga, jer se vidi jedno poštovanja prema njemu. A, da i ne govorim o našim sportistima. Svi vole i poštuju Feđu, uče od njega, koriste njegovo iskustvo.
    Ja sam pravoslavac, ali poštujem i druge religije. Često para uši kako naši sveštenici kritikuju katolicizam, protestantizam, islam, budizam. Interesuje me, kakav je Vaš stav po ovom pitanju?
    Otac Andrej: Da, toga ima...Kritikuju, verovatno da bi pokazali momente duhovnog odstupanja od naše pravoslavne vere. Možda to neko čini u oštrijoj formi...Ali, ako se sve izmeša, šta će se onda dobiti? Sveštenoslužitelji i tako pokušavaju da održe čistotu Pravoslavlja. Ali, moramo razmisliti u kakvoj formi to treba da činimo...
    Zašto Fjodor posle svake borbe naglašava da pobedu posvećuje upravo pravoslavnima? Jer, za njega navija cela Rusiji, a mnogi nisu pravoslavni...
    Otac Andrej: Bogu hvala što Fjodora podržavaju navijači mnogih zemalja i različitih veroispovesti. Prema njegovim rečima treba da se odnosimo kao i prema činjenici da je on pravoslavac i da pobedu posvećuje svojoj zemlji, svom rodnom gradu, svima, koji se za njega mole. Ali, on time ne umanjuje dostojanstvo drugih gradova i zemalja, druge vere i veroispovesti. U tome nema nikakve namere.
    A što se tiče odnosa prema drugoj veri, u timu sa Feđom treniraju i momci muslimani. On se prema njima odnosi sa poštovanjem i sa njima se normalno druži.
    Oče, što se tiče profesionalnih pitanja, a koja se odnose na sportsku karijeru i slično, traži li Fjodor savet od Vas?
    Otac Andrej: Iako je njega Gospod obdario krepkim umom, ipak se Feđa savetuje sa mnom. Fascinantno je kako on rado prihvata odmerene odluke.
    U dokumentarnom filmu „Fjodor“ - najjači momak na planeti“, Vi kažete, kada ste se Fjodoru obratili za pomoć, „ on je tako brzo odreagovao, isto onako, kako završava sve svoje borbe“. Ako nije tajna, u čemu se sastojala njegova pomoć?
    Otac Andrej: To je tajna (smeje se). I reći ću vam, ponekad je čoveku dovoljno reći samo jednu reč, i to može da bude od neprocenjive pomoći. Najveća pomoć od Fjodora jeste odnos prema ljudima. Tako da i kada traži odgovor od mene, on pre svega pomaže meni!
    Očigledan je uticaj, koji je na Fjodora učinila vera. Na njegovim video trenizima često možemo i Vas da vidimo. Da li je i na Vas uticalo druženje sa Fjodorom i kako?
    Otac Andrej: Naravno, i to veoma snažno! Kada god da se susretnem sa Fjodorom, ja kod njega vidim izvesnu iskricu stalnog stremljenja da postane čistiji, bolji... I stalno osećam tu njegovu snagu volje. Želim da naglasim kolika je njegova energija za sticanjem tih dobrih kvaliteta! On je jedan izuzetan čovek!
    IZVOR
  9. Волим
  10. Волим
  11. Волим
  12. Волим
    Дејан got a reaction from Ратко :( in Чудни су путеви Господњи: Како је Господ додирнуо њихово срце - приче из живота   
    Sudeći po pitanjima, upućenim duhovnom učitelju Fjodora Jemeljanjenka, ocu Andreju, nastojatelju hrama Svetog Nikole u Starom Oskolu, poklonike talenta poznatog sportiste veoma zanima njegovo mišljenje i odnos prema Fjodorovom životu i sportskoj karijeri, kao i prema njegovom duhovnom uzrastanju. Pitanja, koja smo dobili upućena ocu Andreju, postavili smo preko telefona, i evo šta je naš sabesednik odgovorio.
    U jednom intervjuu Fjodor je rekao da je nasrećniji dan u njegovom životu – dan – kada je shvatio da Bog postoji. Koji događaj je tome doprineo (onako, u opštim crtama)?
    Otac Andrej: Kada je bio u manastiru Divjejevu, Fjodor kaže kako je u duši odjednom osetio neku neizrecivu blagodat, i kako se pojavilo osećanje, kao da je osetio prisustvo Boga.
    Naravno, cela priča i intervju bio je posvećen tome. Taj momenat je postao prekretnica u Fjodorovom životu: On je ušao u veru, osetio snažnu potrebu za molitvom i počeo da dolazi na bogosluženja u crkvu.
    Oče, hvala Vam što ste sa Fjodorom i što ga podržavate. Zajedno sa njim Vi činite veliko delo za našu Otadžbinu. Molim Vas, kažite nam, da li Fjodor planira da preduzme neke mere i da organizuje sastanke sa pravoslavnom omladinom širom naše zemlje ( i ne samo sa pravoslavnom), zato što je danas za našu omladinu Fjodorov primer, nesumnjivo, primer ruskog mladića, borca, kakvom treba da teže i drugi. On vernike ukrepljuje u veri, dok druge uvodi u veru ili ih bar navodi da obrate pažnju. Vi vidite da se kod nas, gledajući istini u oči, ipak čini nešto kako ne treba. Da li je procena da je uloga Fjodora da pomogne u vaspitanju mladih - teška ?
    Otac Andrej: I Fjodoru i meni se stalno obraćaju sa predlogom da se organizuje sastanak sa pravoslavnom omladinom. Nedavno su ga pozivali predstavnici Hrišćanskog bratstva iz Krasnodarskog kraja. Dolazio nam je i Vladika Ignjatije iz Bugarske, i pozvao Fjodora ne samo da održi master-klas, već i da mladim ljudima na sopstvenom primeru pokaže snagu i moć duhovnog života. Jer, vera prvenstveno jača duh, ukrepljuje snagu volje čovekove, a duh ne čini niti pokornim, niti slabim. Dobro ste primetili da je danas teško proceniti ulogu Fjodora i njegovu mogućnost da pomogne u vaspitanju mladih. To je stvarno tako. Danas mu je otvoren put do srca mnoge dece. Što je najvažnije, lično Fjodor ima veliku želju da im pomogne. Mažda neko već traži put ka veri ili odavno razmišlja koju veroispovest da prihvati... Razgovor sa Feđom će bez sumnje pomoći mladima, onima koji traže da naprave pravi izbor i da se usmere na put dobra, poštenja i Istine. Za kratko vreme će se u Starom Oskolu otvoriti nastavno – sportski kompleks, kome su želeli da daju njegovo ime, ali je lično Fjodor predložio da se kompleksu da ime Aleksandra Nevskog. Feđa će sa mladima raditi upravo ovde, ali to ne znači da će on odbiti da prihvati predlog da organizuje seminare obuke i u drugim gradovima Rusije, pa i inostranstva. On najiskrenije želi da prenese iskustva i da pomogne savremenoj omladini da se opredeli i da donese pravi izbor u životu.
    Oče, često možemo i Vas da vidimo na Fjodorovim treninzima. Da li ste se Vi lično nekada bavili borilačkim veštinama (naravno, profesionalno)?
    Otac Andrej: U školskom uzrastu od III do IX razreda trenirao sam džudo. Ali, na treninzima sa Fjodorom uglavnom održavam kondicione vežbe na vratilu i prečkama, onda trčanje, a u sparingu sa sportistima ne učestvujem. Kada me pitaju „zašto“, ja se uvek našalim kako će mi odmah iščupati bradu...Možda ću se u budućnosti ohrabriti da se malo borim sa njima, ali, još uvek nisam spreman na takav korak (smeje se).


    Oče, da li ste nekada imali potrebu da primenite Vašu borbu da biste se zaštitili?
    Otac Andrej: Bogu hvala, nisam morao da primenjujem borbu da bi se zaštitio. Molio sam se Gospodu da On to ne dozvoli, tako da je to odista milost Božija. A borilačkim veštinama sam se bavio radi upražnjavanja sporta i ništa više od toga. Mada, ako malo razmislimo, ako neko zna da se čovek bavi borilačkim veštinama, da li će tek tako da počne da mu postavlja provokativna pitanja...?
    Poštovani oče, molim Vas, ispričajte nam kako ste Vi ušli u veru Gospoda Boga i kako ste se odlučili na ovako odgovoran korak – da postanete sveštenoslužitelj? Da li je nešto uticalo na Vaš izbor? Hvala! Neka Vas Gospod čuva!
    Otac Andrej: U veru sam ušao u vojsci. Kada sam služio vojni rok u Moskvi, desilo se da sam imao mogućnosti da idem u crkvu na Bogosluženja. Vremenom sam stekao i duhovnika, koji nam je pričao o našoj pravoslavnoj veri, žitijima svetih, davao duhovnu literaturu... I jednom, došavši u hram, shvatim da odavde više neću otići. Tog trenutka se u mojoj duši nešto zatalasa..., osetih tako snažno kucanje srca..., nešto novorođeno i blisko... Znate, to uopšte nije bila moja odluka... To je bila odluka moje duše. To je bila volja Gospodnja... On me lično doveo kod Sebe. Gospod uvek dopusti da čovek oseti samog sebe, i, ako krene po prizivu Gospodnjem, on će postati vernik. Najvažnije je da u srcu ima ljubavi! I sve dok ljubavi bude u srcu, mi ćemo biti sa Bogom. Sva znanja, svi pokreti, apsolutno sve u životu - bez ljubavi je bezvredno. Kada čovek voli Boga, on voli i ljude. Mi nastojimo da se u srcima ljudi useli ljubav ka Gospodu, kao i ljubav jednih prema drugima. Znate, mladi, koji se bave sportom, brže ulaze u veru, jer sport organiuzje, disciplinuje i vaspitava duh čovekov, a vera ga čini jačim.
    Oče, bilo bi veoma interesantno da čujemo Vaše mišljenje o jednom komplikovanom pitanju. U većini slučajeva borba, tim pre, sve borilačke veštine, iako su to sportske discipline, ipak istovremeno pretpostavljaju i NASILjE I SUROVOST, jer, to je situacija kada jedan čovek nanosi bol i povrede drugom čoveku. Dakle, zbog novca čak i na profesionalnom nivou ljudi jedan drugome nanose telesne povrede i pozleđuju jedan drugog. Pa ipak, sa religiozne tačke gledišta, pojava NASILjA i SUROVOASTI smatra se grehom, nezavisno od toga, gde se to događa – u sportu ili u svakodnevnom životu. Molim Vas, prokomentarišite. Hvala Vam unapred.
    Otac Andrej:To je vrlo složeno pitanje i može da se tumači na razne načine. Fjodor se takođe bavio tim pitanjima i mi smo donenli ovakav zaključak: svojim odnosom prema borilačkim veštinama, ponašanjem u ringu, komunikacijom sa svojim navijačima, načinom života i uopšte, odnosom sa ljudima, on je odgovorio na ovo pitanje. Pogledajte kako se Feđa ponaša sa svojim protivnicima?! On ih poštuje i zahvaljuje im se što su mu ukazali čast da nastupa sa njima. Mir duha i poštovanje protivnika..., sve to on nosi sa sobom. Fjodor nosi duh pravoslavnog borca, koji je spreman da zaštiti svoju Otadžbinu, svoj rodni grad. Baš kao i u davna vremena: Gospod je blagoslovio borce i oni su izvojevali pobedu. Tako isto i Fjodorove pobede u drugim zemljama propagiraju snagu naše vere, i navode da se uvažava Pravoslavlje. Znate, ja sam video da su se borci, sportisti, ugledajući se na Fjodora, u poslednje vreme počeli da ponašaju sasvim drugačije, manje izazivački. U tome je, takođe, Fjodorova zasluga, jer se vidi jedno poštovanja prema njemu. A, da i ne govorim o našim sportistima. Svi vole i poštuju Feđu, uče od njega, koriste njegovo iskustvo.
    Ja sam pravoslavac, ali poštujem i druge religije. Često para uši kako naši sveštenici kritikuju katolicizam, protestantizam, islam, budizam. Interesuje me, kakav je Vaš stav po ovom pitanju?
    Otac Andrej: Da, toga ima...Kritikuju, verovatno da bi pokazali momente duhovnog odstupanja od naše pravoslavne vere. Možda to neko čini u oštrijoj formi...Ali, ako se sve izmeša, šta će se onda dobiti? Sveštenoslužitelji i tako pokušavaju da održe čistotu Pravoslavlja. Ali, moramo razmisliti u kakvoj formi to treba da činimo...
    Zašto Fjodor posle svake borbe naglašava da pobedu posvećuje upravo pravoslavnima? Jer, za njega navija cela Rusiji, a mnogi nisu pravoslavni...
    Otac Andrej: Bogu hvala što Fjodora podržavaju navijači mnogih zemalja i različitih veroispovesti. Prema njegovim rečima treba da se odnosimo kao i prema činjenici da je on pravoslavac i da pobedu posvećuje svojoj zemlji, svom rodnom gradu, svima, koji se za njega mole. Ali, on time ne umanjuje dostojanstvo drugih gradova i zemalja, druge vere i veroispovesti. U tome nema nikakve namere.
    A što se tiče odnosa prema drugoj veri, u timu sa Feđom treniraju i momci muslimani. On se prema njima odnosi sa poštovanjem i sa njima se normalno druži.
    Oče, što se tiče profesionalnih pitanja, a koja se odnose na sportsku karijeru i slično, traži li Fjodor savet od Vas?
    Otac Andrej: Iako je njega Gospod obdario krepkim umom, ipak se Feđa savetuje sa mnom. Fascinantno je kako on rado prihvata odmerene odluke.
    U dokumentarnom filmu „Fjodor“ - najjači momak na planeti“, Vi kažete, kada ste se Fjodoru obratili za pomoć, „ on je tako brzo odreagovao, isto onako, kako završava sve svoje borbe“. Ako nije tajna, u čemu se sastojala njegova pomoć?
    Otac Andrej: To je tajna (smeje se). I reći ću vam, ponekad je čoveku dovoljno reći samo jednu reč, i to može da bude od neprocenjive pomoći. Najveća pomoć od Fjodora jeste odnos prema ljudima. Tako da i kada traži odgovor od mene, on pre svega pomaže meni!
    Očigledan je uticaj, koji je na Fjodora učinila vera. Na njegovim video trenizima često možemo i Vas da vidimo. Da li je i na Vas uticalo druženje sa Fjodorom i kako?
    Otac Andrej: Naravno, i to veoma snažno! Kada god da se susretnem sa Fjodorom, ja kod njega vidim izvesnu iskricu stalnog stremljenja da postane čistiji, bolji... I stalno osećam tu njegovu snagu volje. Želim da naglasim kolika je njegova energija za sticanjem tih dobrih kvaliteta! On je jedan izuzetan čovek!
    IZVOR
  13. Волим
    Дејан got a reaction from školarac in Glogovac: Draža nije bio ni nalik zločincu kakvim ga predstavljaju   
    Draža Mihailović je bio blag, drag, interesantan, izuzetno obrazovan, hrabar i veoma cenjen čovek. Nije ni nalik zločincu kakvim ga predstavljaju - kaže ekskluzivno za “Blic” glumac Nebojša Glogovac koji u seriji “Ravna gora” scenariste i reditelja Radoša Bajića igra vođu četničkog pokreta.

    Draža je bio blag i hrabar čovek - kaže Glogovac
    Čuveni glumac kaže da lik Draže Mihailovića gradi na osnovu istorijskih činjenica, dokumenata i podataka koja je ekipa serije temeljno tražila i našla o njemu.

    - Lik baziramo i na pričama ljudi koji su ga poznavali, na njihovim usmenim predanjima. Naravno da sam svestan odgovornosti koju imam i prihvatam je jer je scenario na strani istine i priče koja je do sada ne samo skrivana već i prikazivana u negativnom smislu - objašnjava Glogovac.

    On smatra da serija i može i treba da promeni svest naroda o događajima koji su se zbili pre 60 godina.

    - Najveći deo onoga što smo do sada znali i učili jeste uglavnom bila propaganda pobednika. Narod ne da ne zna dovoljno, nego ne zna ništa o tome kakva je to bila vojska, kakva organizacija i šta su ti ljudi pokušavali. To je bila redovna vojska zatečena ratom. Scenario se bazira na istini. Pošten je, ne favorizuje niti veliča nijednu stranu. Govori o tome kako se okrenuo brat protiv brata. Serija pruža mogućnost da razumemo i jedne i druge. Pruža i mogućnost da se izvinimo, pomirimo i oprostimo jedni drugima jer ćemo tako lakše nastaviti dalje.

    Scenario prati dešavanja od početka rata i rasula u vojsci koje je nastalo kada je ostala bez poglavara, mladog kralja koji je zbog lične sigurnosti sklonjen u London. Mihailović je u takvim okolnostima pokušao da obezglavljenu i rasutu vojsku organizuje u neku vrstu gerile jer je to u datim okolnostima bio jedini mogući način ratovanja protiv nacista.

    Protiv serije “Ravna gora” protestovali su i članovi Saveza udruženja boraca narodnooslobodilačkog rata.

    - Ne znam kako neko može protestovati protiv nečega što još nije ni napravljeno ni viđeno. Stvarno ne znam koji im je osnov za protest. Verovatno im ne odgovara što su 50 godina živeli na osnovu tih nekoliko godina ratovanja i imali te boračke penzije, privilegije i razne zasluge, što zaslužene, što nezaslužene. Sada verovatno žele da odbrane tu svoju poziciju. I to je s jedne strane razumljivo, ali s druge strane treba čuti istinu - objašnjava Glogovac.
    Blic
  14. Волим
    Дејан got a reaction from kron in Glogovac: Draža nije bio ni nalik zločincu kakvim ga predstavljaju   
    Draža Mihailović je bio blag, drag, interesantan, izuzetno obrazovan, hrabar i veoma cenjen čovek. Nije ni nalik zločincu kakvim ga predstavljaju - kaže ekskluzivno za “Blic” glumac Nebojša Glogovac koji u seriji “Ravna gora” scenariste i reditelja Radoša Bajića igra vođu četničkog pokreta.

    Draža je bio blag i hrabar čovek - kaže Glogovac
    Čuveni glumac kaže da lik Draže Mihailovića gradi na osnovu istorijskih činjenica, dokumenata i podataka koja je ekipa serije temeljno tražila i našla o njemu.

    - Lik baziramo i na pričama ljudi koji su ga poznavali, na njihovim usmenim predanjima. Naravno da sam svestan odgovornosti koju imam i prihvatam je jer je scenario na strani istine i priče koja je do sada ne samo skrivana već i prikazivana u negativnom smislu - objašnjava Glogovac.

    On smatra da serija i može i treba da promeni svest naroda o događajima koji su se zbili pre 60 godina.

    - Najveći deo onoga što smo do sada znali i učili jeste uglavnom bila propaganda pobednika. Narod ne da ne zna dovoljno, nego ne zna ništa o tome kakva je to bila vojska, kakva organizacija i šta su ti ljudi pokušavali. To je bila redovna vojska zatečena ratom. Scenario se bazira na istini. Pošten je, ne favorizuje niti veliča nijednu stranu. Govori o tome kako se okrenuo brat protiv brata. Serija pruža mogućnost da razumemo i jedne i druge. Pruža i mogućnost da se izvinimo, pomirimo i oprostimo jedni drugima jer ćemo tako lakše nastaviti dalje.

    Scenario prati dešavanja od početka rata i rasula u vojsci koje je nastalo kada je ostala bez poglavara, mladog kralja koji je zbog lične sigurnosti sklonjen u London. Mihailović je u takvim okolnostima pokušao da obezglavljenu i rasutu vojsku organizuje u neku vrstu gerile jer je to u datim okolnostima bio jedini mogući način ratovanja protiv nacista.

    Protiv serije “Ravna gora” protestovali su i članovi Saveza udruženja boraca narodnooslobodilačkog rata.

    - Ne znam kako neko može protestovati protiv nečega što još nije ni napravljeno ni viđeno. Stvarno ne znam koji im je osnov za protest. Verovatno im ne odgovara što su 50 godina živeli na osnovu tih nekoliko godina ratovanja i imali te boračke penzije, privilegije i razne zasluge, što zaslužene, što nezaslužene. Sada verovatno žele da odbrane tu svoju poziciju. I to je s jedne strane razumljivo, ali s druge strane treba čuti istinu - objašnjava Glogovac.
    Blic
  15. Волим
    Дејан got a reaction from kron in Kardinal pred smrt ispovedio novinarima istinu o papi   
    Нормално,да би текст био читанији...
  16. Волим
    Дејан got a reaction from Milan Nikolic in Kardinal pred smrt ispovedio novinarima istinu o papi   
    Добро брате,мислим да је свима јасно да су у Пољској и Хрватској пуне цркве...
  17. Волим
    Дејан је реаговао/ла на Anette у Космологија Св. Максима Исповедника, Марко Ђурђевић   
    Савремено богословље је у склопу неопатристичке синтезе заиста осетило једну озбиљну потребу за својеврсном рестаурацијом светоотачких дела, а да ли је у томе успело и да ли је то био једини задатак неопатристичке синтезе, није наше да се у овом раду бавимо тиме. Као један од најзанимљивијих али и најсложенијих Отаца, показао се свети Максим Исповедник и истог тренутка постао личност чије ће дело бити незаобилазно за сваког савременог богослова нашег времена. За 20. век, дело св. Максима представљало је заиста једну нову стварност, те је због свог доприноса постао једна од најреспектабилнијих личности у историји Цркве. Мноштво сјајних студија о теологији св. Максима написано је у 20. веку и то интересовање православне теологије за дело овог светог Оца ни данас не престаје.
    Један заиста занимљив и важан аспект теологије св. Максима је и учење о свету, његовом настанку, опстанку и циљу, или језиком теологије, православна космологија[1]. Допринос св. Максима овој проблематици огледа се у много праваца, бавићемо се само некима који могу бити обрађени обимом овог рада.
    Главна инспирација читаве Максимове теологије било је пре свега Свето Писмо. Из Светог Писма он црпи читаву своју теолошку и философску мисао, од њега почиње и њему се враћа у свим својим делима. Сигурно је да св. Максим предаје велики значај читавом Светом Предању, али је за њега ,,Писмо апсолутно примарно“[2]. Врло је важно данас нагласити и то да св. Максим није игнорисао друга знања и световно образовање што му је било од велике користи при формулисању православног учења, што се може видети и из његовог живота али и из самих дела[3]. Синтеза библијске космологије и научног образовања родила је код св. Максима једну целовиту и свестрану хришћанску космологију која ће заправо бити сумирање учења претходних Отаца у смислу коришћења ранијих космолошких достигнућа и коначне формулације православне космологије.
    Занимљив је аспект Максимове космологије који нас доводи у дијалог и са савременом науком (особито физиком и екологијом), што ми због ограничености обима овог рада нисмо у могућности да обрадимо. Свети Максим је дао одговоре не само свом времену већ и свим хришћанима који ће живети после њега јер његова космологија је у самој својој сржи пре свега литургијска, а самим тим и од егзистенцијалне важности за све хришћане. Зато није случајно да савремена теологија често има претензију да говори о Максимовој космологији као космичкој Литургији, где се сва твар сједињује у Христу.
    Сматрамо да је важно да нагласимо да нагласимо и чињеницу да је Исток светог Максима углавном тумачио у библијским оквирима и у односу на свете Оце као што су св. Атанасије Велики, Кападокијци и Дионисије Ареопагит, док је на Западу преовладало једно потпуно другачије сагладавање Максимове теологије. Западни теолози су се углавном бавили питањем односа Максима и Платона као основног чиниоца Максимове теологије, што се увек своди на питање да ли је св. Максим био платониста или не, превиђајући тако много озбиљније аспекте Максимове теологије и тумачећи Максимову космологију увек оригенистичким духом а не есхатолошки, што ће у западној космологији створити проблем мистичне логократије[4]. Још једна озбиљна препрека за озбиљније бављење Максимовом теологијом на Западу је и предрасуда о теологији св. Григорија Паламе, јер је тада јако тешко протумачити Максимову космологију која је заједно са читавом теологијом IV и VI Васељенског сабора представљала један од најбитнијих чинилаца Паламиног богословља кроз које можемо најпотпуниије протумачити космолошка достигнућа св. Максима Исповедника.
    У том смислу, овај рад неће представљати неко систематско излагање космологије светог Максима јер такви радови већ постоје, већ ће имати за циљ да се изнова концизно и сажето обраде теме које аутор сматра посебно важним у савременој теологији. Ни обрада тих тема неће представљати некакав нови допринос аутора већ ће имати један анамнетички карактер са одређеним личним примедбама аутора. Сходно томе, прво поглавље овог рада посвећено је обнављању градивау циљу потпунијег разумевања осталих поглавља.
    Наставак на линку
    This post has been promoted to an article
  18. Волим
    Дејан got a reaction from Драгана Милошевић in Старац Пајсије - поуке   
    Otac Justin je znao s kim ima posla zato je tako i delovao i govorio.Kao što je rekao za onu devojku,imala crnca,pa alžirca pa ovog pa onog ,onaće će voleti samo onog ko je seksualno zadovolji.
    S njom je tako sa nekim drugim je bolje ili gore,sve po meri duhovnoga rasta.
  19. Волим
    Дејан је реаговао/ла на Таша у Старац Пајсије - поуке   
    Meni se dopada kako vladika Porfirije o tome zbori; parafraziram, vrlo su vazni odnosi izmedju supruznika jer taj telesni kontakt odrzava njihovu bliskost. Nije presudna ali veoma vazna stavka. Kada toga nestane, ljudi se udalje, s' godinama postanu stranci i teze je popraviti kvar, ako uopste ostane interesovanja da se bilo sta popravlja. Sta onda ciniti ? Ziveti u laznom trpljenju i podvigu ili .. sta !?
  20. Волим
    Дејан got a reaction from w.a.mozart in Старац Пајсије - поуке   
  21. Волим
    Дејан got a reaction from Драшко in Епископ Данило Крстић   
    Ima slika gde se vidi ognjeni stub koji se diže prema nebu ,sa njegovog groba
  22. Волим
    Дејан got a reaction from Драгана Милошевић in Старац Пајсије - поуке   
    Evo ja sam šokiran
  23. Волим
    Дејан got a reaction from Драгана Милошевић in Старац Пајсије - поуке   
    :krstix:
  24. Волим
    Дејан got a reaction from Crveni Baron in Aktivisti 100 dana kućnog pritvora zbog vređanja episkopa Irineja   
    Samo neka vladika tuži,eparhija bačka ima ogromne rashode ,treba sve te rupe pokrpiti.
  25. Волим
    Дејан је реаговао/ла у Aktivisti 100 dana kućnog pritvora zbog vređanja episkopa Irineja   
    @@petarpan,
    Заиста не видим зашто је срамота. Човек га је увредио не само лично већ и као Епископа Цркве и еп. Иринеј је искористио своје законско право. А што се тиче новца, верујем да ће отићи тамо где и треба да оде. Познато је да Епархија бачка помаже сироте и гладне, али о томе нико ништа неће да пише.
    По овој логици ја сам требао да опростим Куриру и ако су ме оцрнили у својим новинама и ако немам никакве везе са случајем? Извини, користим своје законско право као грађанин ове земље да случај доведем до краја и да се тако покаже да слобода говора (писања) подразумева и одговорност онога који се позива на слободу говора.
    А свако ко је хушкао на ратове, позивао на крвопролиће и хвалисао оне који су убијали људе, па било ко да буде, треба да буде правно санкционисан.
    И лик који је пљувао по Цркви много, много пута називајући је свакаквим именима ( а тиме вређа све нас који смо у Цркви, па и вас који оправдавате такве типове) је правно санкционисан.
×
×
  • Креирај ново...