Jump to content

Дејан

АДМИНИСТРАТОР
  • Број садржаја

    17851
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    33

Репутација активности

  1. Волим
    Дејан got a reaction from Леон Професионалац in Zašto danas nema anatema?   
    Ima li većeg priznavanja postojanja Boga i njegove Crkve od traženja anateme od iste :D
  2. Волим
    Дејан got a reaction from Јефимија Крунић in Zašto danas nema anatema?   
    Ima li većeg priznavanja postojanja Boga i njegove Crkve od traženja anateme od iste :D
  3. Волим
    Дејан got a reaction from pezza in Zašto danas nema anatema?   
    A ja umalo nisam okačio svoje verničke kopačke o klin,kada sam čuo da je Stojadinović zapalio u BG da traži raskrsštenicu.Prosto sam se postideo koliku čovek ima veru u krštenje kad je ustanju toliki put da prevali zarad raskrštenice.
  4. Волим
    Дејан got a reaction from RYLAH in Zašto danas nema anatema?   
    A ja umalo nisam okačio svoje verničke kopačke o klin,kada sam čuo da je Stojadinović zapalio u BG da traži raskrsštenicu.Prosto sam se postideo koliku čovek ima veru u krštenje kad je ustanju toliki put da prevali zarad raskrštenice.
  5. Волим
    Дејан је реаговао/ла на Александар Милојков у о. Серафим Роуз   
    Владика Николај је феноменалан у свим "узрастима" вере. Ава Јустин, такође. Препоручујем да се чита историја Цркве, али нека реална, а не песничка историја.
    Оно што није добро, а тиче се нашег "тржишта" богословских књига, јесте преплављеност црквених продавница монашком литературом и монашким искуством православља. Ово не кажем зато што је монаштво нешто лоше. Не, већ зато што је погрешно монашки подвиг и начин живота узимати као рецепт за васпитање и упознавање са вером људи, хришћана који живе у свету. Бојим се да од такве лутературе (попут Лествице, Добротољубља и сл.) хришћани у свету, а посебно "почетници" у вери могу имати само штету, а нимало користи. Младим људима, жељним упознавања са својом вером, препоручујем читање отачких катихизиса (наш митрополит Амфилохије је јако добар писац у том контексту) и црквене историје. Хришћанин, "почетник" треба да научи основне ствари:
    - догмат о Светој Тројици
    - Ко је Исус Христос?
    - Разлог Оваплоћења?
    - Грех, шта је то?
    - Смрт? Живот?
    - Црква и како се кроз њу спасавамо?
    - Историја спасења, однос Старог и Новог Завета (веома је важан приступ Библији).
    Изађите из идеализоавне, митоманске предтсве о светим оцима (заиста мислим да Житија Светих треба пречистити од наталожених бласфемија и квазикалуђерских фантазија). Изађите из идеализованих предастава светости, заснованих на моралисању и на људском животу који није људски већ митомански, бајковити. Читајте свете оце и видећете да то није баш тако. Тренутно детаљније изучавам дела светог Григорија Богослова. Међу његовим писмима наиђох и на једно где се свађа са светим Василијем Великим и где га оптужује да од гордости "рипа као коњ" (то је моменат када га је свети Василије светог Григорија, мимо његове воље, хиротонисао за епископа). У његовим писмима видех не само његову величину, већ и његове људске слабости (наивност и лакомост, емотивну лабилност). То нам је у вери најпре потребно - РЕАЛИЗАМ. А Православље је управо вера реализма, а не јалово моралисање и утапање у некакве правничке категорије и пијетистичке фантазије (бојим се да је о.Серафим преферирао све ово). Не дозволите да вас саблажњава РЕАЛИЗАМ, Црква као збор грешника и болесника који су на путу светости. Оканите се јалових бајки које су, поготово данас, најгора антиреклама за Цркву, за Православље.
  6. Волим
    Дејан got a reaction from Јанко in о. Серафим Роуз   
    Ono što je sigurno za oca Serafima je da je vrlo predano služio i svim srcem je Boga prizivao i u tome je njegova veličina...
  7. Волим
    Дејан got a reaction from Milica Bajic in Тајна и ток смрти   
    MITROPOLT JEROTEJ VLAHOS
     
    -Recite nam nešto spontano o smrti, nešto što smatrate posebno važnim.

    Kao što se poje na sahrani, po himni sv. Jovana Damaskina, smrt je strašna tajna. Ovo se odnosi na činjenicu da se duša nasilno razlučuje od harmoničnog jedinstva sa telom. Takođe, to je tužan događaj, jer se odnosi na čovekovu propadljivost i smrtnost, koje se ispoljavaju tokom celog života.

    Pored toga, smrt podseća na Vaskrsenje Hristovo, koje mi, pravoslavni, veličanstveno proslavljamo. U rukama držimo upaljene sveće i trijumfalno pojemo himnu pobede: ”Hristos Voskrese iz mertvih, smertiju smert po prav, i suščim vo grobjeh život darovav!” divno predstavljajući naš odnos prema životu i smrti. Mi smo propadljivi i smrtni, ali posedujemo ”lek besmrtnosti,” koji je vaskrsli Gospod. Koristeći se modernom terminologijom, možemo reći da ovaploćenjem Sina i ujedinjenjem čovečanstva sa Božanskom prirodom u ličnosti Logosa, došlo je do ”duhovnog kloniranja,”- naša smrtna proroda se ujedinila sa živim Bogom. Zbog ovoga je smrt promenila svoje ime i sada se naziva ”uspenjem” (usnućem), a mesta gde se sahranjuju pokojnici nazivaju se ”groblja” ( na grčkom ”dormitoris” - mesta gde ljudi spavaju), a ne mesta pokopavanja.

    Dakle, kada ugledam ljude kako drže upaljenu sveću i poju ”Hristos voskrese” u noći Vaskrsenja Hristovog, shvatam da mi smrt treba da primimo kao put kojim prelazimo iz ”Egipta” u ”Obećanu zemlju,” iz smrti u život, koja se dešava u Hristu, i kao nadu našeg vaskrsenja, koja se opet dešava u Hristu. Velika sreća bi bila kada bi mogli da predvidimo smrt u ovom stanju, držeći upaljenu sveću Vaskrsenja i pojući ”Hristos voskrese.” Uostalom, mi smo ”stranci i došljaci” u ovom životu, naša prava domovina je u stvari na drugom mestu. Uvek sam bio zadivljen rečima sv. Nikolaja Kavasile (XIV vek) koji je rekao: “Dok živimo na ovoj zemlji mi smo kao dete u utrobi materinoj, a u trenutku smrti, mi napuštamo majčinu utrobu, rađamo se.” Zato se u pravoslavnoj crkvi svetitelji slave na dan njihovog uspenja i mučeništva,a ne na dan njihovog fizičkog rođenja.

    -Iz Jevanđelja učimo da postoje dve vrste straha: sveti strah, koji je strah Božiji i početak mudrosti po psalmopojcu i strah koji je patološki, pokrenut demonima. U koju kategoriju spada strah od smrti?

    Zaista, postoji strah Božiji koji je energija blagodati Božije i početak spasenja, tj. čovek se plaši/poštuje Boga i počinje da ispunjava Njegove zapovesti. Postoji strah koji podstiču demoni, a koji izaziva nervozu i muku. Međutim, pored ova dva straha postoji još jedan strah, tzv. psihološki strah, koji se odnosi na čovekovu nesigurnost i emocionalne nedostatke.

    Strah od smrti ima različito značenje za svakoga čoveka. Ljudi svetovnih pogleda, bezbožnici, misle da smrću napuštaju postojeći svet i završavaju u ništavilu nepostojanja. To ne postoji za nas pravoslavne. Za hrišćane, strah od smrti povezan je sa odlaskom duše iz sveta koji poznaju, opraštanje od rođaka i prijatelja, i odlazak u drugi, nepoznati svet. Oni ne znaju kako će da žive, šta će se desiti na Sudu Božijem, koji nastupa nakon smrti. To je razlog zašto je nada i odgovarajuća priprema neophodna.

    Naravno, oni hrišćani koji su dostigli prosvetljenje uma i oboženje i koji su bili sjedinjeni sa Hristom pobeđuju strah od smrti, kao na primer apostoli, mučenici i uopšte svetitelji Crkve. U Žitijima svetih koji se čitaju na bogosluženjima, čujemo: “Na ovaj dan taj i taj svetitelj upokojio se u miru ili postradao od mača...” Potrebno je naglasiti da na grčkom glagol ”teleioutai” znači ”usavršavati se” i razlikuje se od glagola ”teleionei” koji znači ”prestaje da postoji.” Takođe, možemo reći da život čula (”vios”) prestaje smrću, dok život (”zoe”) ne prestaje.

    Živeći pravoslavno, mi treba da pobedimo strah od smrti, da je doživimo kao put na kojem ćemo sresti Gospoda, Bogomajku i svetitelje.

    -Znamo iz svetog Predanja da su anđeli, svetitelji i demoni prisutni u času smrti. Šta nam možete reći o tome?

    Iz Hristovog učenja i celokupne crkvene tradicije znamo da postoje anđeli i demoni, da oni nisu personifikacija dobra i zla, već bića koje je Bog stvorio. Demoni su bili anđeli, ali su izgubili zajedništvo sa Bogom. Mnogi svetitelji su bili udostojeni da vide anđele, kao i demone i njihova iskušenja, još u ovom životu.

    Prema učenju Otaca naših, anđeli i svetitelji, često čak i Hrist i Bogomajka, javljaju se onima na samrti, kako bi ih ukrepili u strahu od samrtnog časa. Demoni se takođe javljaju, posebno onda kada su u stanju da utiču na određene ljude zbog njihovih strasti, zahtevajući vlast nad njihovim dušama. Podsetimo se ovoga u molitvi Bogorodici tokom povečerja: “A u času smrti, pobrini se za moju jadnu dušu i oteraj mračna lica zlih duhova daleko od mene.”

    Po učenju Crkve poznato je da svaka osoba ima svog Anđela Čuvara koji je štiti, i zato postoji posebna molitva Anđelu Čuvaru u večernjoj službi. Otac Pajsije Svetogorac govorio mi je da je često video svog Anđela Čuvara pokraj sebe. Govorio je da moramo da težimo spasenju, da naš Anđeo Čuvar, koji je prošao kroz toliko mnogo patnji kako bi nas zaštitio i pomogao nam u životu, ne bi stao praznih ruku pred Boga, ako se ne budemo spasili zbog sopstvene ravnodušnosti.

    Sećam se moga oca, kada je ulazio u crkvu, odlazio je do svernih vrata Oltara, celivao je ikonu Arhangela Mihaila i pomolio se da on primi njegovu dušu u dogledno vreme, da ga zaštiti od zlih demona i da ga odvede Bogu. Možda mu je ova molitva, između ostalog, pomogla da ima mirno uspenje i srećno, nasmejano lice na samrtničkom odru.

    -Čitamo u Jevanđelju da milosrđe nadvisuje sud. Da li to znači da milosrđe oslobađa od mnoštva grehova?

    Moramo da pojasnimo šta znači milosrđe. Milosrđe je osećanje Božanske milosti i ljubavi Božije. Kada se molimo rečima “Gospode pomiluj,” mi tražimo Božiju milost, Božiju blagodat. Onaj koji je okusio Božansku blagodat velikodušan je prema svojoj braći u svim vrstama milosrđa – u molitvi, bogoslovlju, materijalnoj pomoći; on time ispunjava ono što je rečeno u Blaženstvima: “Blaženi milostivi, jer će biti pomilovani.” (Matej 5:7) U tom smislu, može se reći da osećanje Božije milosti i milostinja nadvisuju sud.

    Onaj koji je preporođen duhovno i koji se sjedinio sa Bogom ne plaši se Suda, jer je Gospod rekao: “Zaista, zaista vam kažem: Ko moju reč sluša i veruje Onome koji me je poslao, ima život večni, i ne dolazi na sud, nego je prešao iz smrti u život.” (Jovan 5:24)

    Po učenju Otaca Crkve postoji tri suda. Prvi je tokom našega života, kada smo suočeni sa pitanjem da li da sledimo volju Božiju ili da je odbacimo, kada da biramo između dobre i loše pomisli. Drugi sud se odvija kada duša napušta telo, po rečima sv. apostola Pavla: ”I kao što ljudima predstoji jedanput umreti, a potom sud (Božiji).” (Jevrejima 9:27) Treća i konačna presuda će biti pri Drugom Hristovom dolasku. Prvi sud je važan.
    Sv. Simeon Bogoslov kaže kada je čovek sjedinjen sa Hristom u ovom životu i kada vidi netvarnu Svetlost, onda je sud već uzeo svoje učešće nad njime i on isčekuje Drugi Dolazak Hristov. Ovo nas podseća na Hristove reči gore pomenute.

    U ovom trenutku želim da ponovim reči sv. Vasilija Velikog i drugih Otaca Crkve da postoje tri stupnja onih koji se spasavaju, a to je rob, koji sledi volju Božiju kako bi izbegao pakao, najamnik koji se muči da zaradi raj kao platu, i sin koji poštuje Božiji volju iz ljubavi prema Bogu. Dakle, tokom našeg života moramo da napredujemo duhovno i da uzrastamo iz stupnja roba u stupanj najamnika, a odatle da postanemo sinovi Božiji. To znači da uzrastamo, da naš strah i plata pređu u ljubav. Da volimo Gospoda, jer je On naš otac, naša majka, naš prijatelj, brat, naš ženik i naša nevesta. Na ovaj način ćemo nadvisiti presudu.

    -Recite nam nešto o iznenadnoj smrti.

    Pogled na iznenadnu smrt zavisi od gledišta svakoga čoveka. Za svetovne ljude, iznenadna smrt je dobra, prihvatljiva je i poželjna, jer oni neće da budu mučeni bolešću i starošću. Za verujuće hrišćane iznenadna smrt je loša, jer se čoveku ne da mogućnost da se bolje pripremi za susret sa Hristom i Nebeskom Crkvom. Da bi posetio visokog funkcionera, čovek se u skladu sa tim priprema. Mi treba isto da činimo u pogledu našeg susreta sa Hristom.

    Priprema pokajanjem je od suštinskog značaja. Zato je starac Pajsije govorio da je rak sveta bolest, jer je napunila raj svetiteljima, što znači da dugotrajna bolest priprema čoveka za smrt molitvom i pokajanjem. Prema učenju sv. Maksima Ispovednika, bol leči zadovoljstvo.

    U svakom slučaju, smrt je sigurno najveći događaj. Mi to vidimo oko nas; sve umire, svaka živa tvorevina, naši prijatelji, naši rođaci. Ono što je nama nepoznato jeste čas smrti, kada će smrt doći. Može se desiti dok spavamo, hodamo, putujemo, radimo, dok se zabavljamo, itd. Zato se moramo moliti Bogu svakodnevno, kao što to čini Crkva: “Preostalo vreme života svoga u miru i pokajanju da provedemo, od Gospoda molimo”, i ”Kraj života našeg da bude hrišćanski, bez bola, nepostidan, miran, i da dobar odgovor damo na Strašnom Hristovom sudu od Gospoda molimo.”

    U učenjima sv. Otaca nailazimo da jedan od najvećih darova koji čovek može da primi jeste svakodnevno “sećanje na smrt.” Milošću Božijom, sećanje na taj trenutak čoveka ne dovodi do očajanja, beznađa, ili psihološkog straha,već do nadahnuća, molitve, stvaralaštva, čak i u ljudskim poslovima, jer osoba pokušava da završi svoje zadatke i da se pripremi. Kada svaki dan živimo kao da nam je poslednji, onda će nas čak i iznenadna smrt zateći spremne.

    -Kako je ispravno reći “čas smrti” ili ”trenutak smrti?”

    Zavisi od toga kako se tumači reč “čas” ili ”trenutak.” U govoru često koristimo ”čas,” što znači trenutak. Ali ja razumem da se Vaše pitanje odnosi na to da li je smrt tok ili trenutak.

    Može se reći da postoji tok smrti - duga bolest koja postepeno dovodi do smrti, ali razlučenje duše od tela odvija se u određenom trenutku, po volji Božijoj.

    Ovaj trenutak je važan, jer čovekov način postojanja se manja i mi ne možemo znati kako će dalje biti. Mi znamo stanje u kojem je duša deo tela, i da ona komunicira sa tvorevinom putem čula. Mi ne možemo znati iz iskustva šta će se dogoditi onda kada duša napusti telo i kako će onda biti. Trenutno, mi vidimo svet koji je Bog stvorio, ljude, prijatelje, lepotu planete, ali ne vidimo anđele i demone. Tada, međutim, duša više neće gledati na svet telesnim čulima, već će videti ono što je sada nama nevidljivo. Zato svetitelji žele da budu svesni i mole se u toku smrti, kako bi ovu zemlju napustili sa molitvom i da bi ih sila i milost Božija pratila na tom putu.

    Blagoslov je biti u mogućnosti da se molimo tokom ovih časova i da se pričestimo Prečasnim Telom i Krvlju Hristovom, kako bi bili okruženi milošću Božijom, kada duša napusti telo. Međutim, tome su velika prepreka u našem vremenu tzv. savremeni aparati u odeljenjima za intenzivnu negu. Sa hrišćanske tačke gledišta, čas i trenutak smrti zahteva odgovarajuću pripremu, to jest, ispovest, Sveto Pričešće, osvećenje jeleja, molitvu porodice i prijatelja, i našu molitvu. Međutim, u odeljenjima za intenzivnu negu nemoguća je takva crkveno-pastirska služba. Tako, zbog postojećih savremenih aparata i lekova, u naše vreme, sve više ljudi umire da nije svesno šta se dešava u tom času i trenutku. Ovo je važan problem. Savremene medicinske metode predstavljaju dilemu: “Produženje života ili sprečavanje smrti?” U svemu što nudi medicinska nauka pitanje je: da li je naš život produžen da bismo se pokajali i posvetili Bogu ili je sprečena smrt, što stvara puno bola, fizičkog i egzistencijalnog?

    U svakom slučaju, veliki je blagoslov Božiji da se neko upokoji okružen svojim najbližima koji se mole, i iznad svega, da umre živeći u Crkvi, sa Svetim Pričešćem, molitvom, blagoslovom svog duhovnog oca, milošću Božijom i molitvama svetih. Naša stalna želja treba da bude smrt, kao što je izobražena na ikoni Uspenja Presvete Bogorodice, sa Njom u centru okruženom ljubljenim Gospodom, apostolima i arhijerejima.


    -Neki ljudi umiru neočekivano. Da li je istina da Bog uzima onda kada je mogućnost čovekovog spasenja najveća?

    Mi hrišćani apsolutno verujemo da smo stvoreni od Boga koji je Ljubav. On usmerava naš život, On nam daje život, On nam ga uzima onda kada smatra da je za to došao pravi trenutak. Mi takođe znamo da Bog voli čoveka koga je stvorio i da želi njegovo spasenje. Dakle, sigurno je da Bog dopušta da se smrt svakoga čoveka dogodi u najadekvatnijem momentu.

    Naravno, ljubav Božija ne ukida slobodu čovekovu. Čovek ima sposobnost da deluje pozitivno ili negativno, da se odazove na ljubav Božiju ili da je odbije.

    Pošto ste rekli da neki ljudi umiru neočekivano, hteo bih da Vas podsetim da mi treba da se neprestano sećamo smrti. Ne treba da mislimo kako ćemo večno živeti na zemlji, jer takvo razmišljanje ukazuje na duhovnu bolest. Postoji smenjivanje života i smrti, kao što postoji smenjivanje dana i noći. Savremena molekularna biologija naglašava da je smrt neodvojivo povezana sa životom, jer među genima postoji i gen starenja, koji se nalazi u mitohondrijama. Dakle od trenutka našega začeća, smrt je zapisana u našem DNK, i mi se susrećemo sa umiranjem našega tela onda kada naše ćelije počnu da izumiru, generalno, sa starenjem, prolaženjem godina, borama, bolestima, svime što se teološki naziva propadljivost i smrtnost. Mi ne treba da budemo kratkovidi i da se ponašamo kao noj koji skriva glavu u pesak.

    Trebalo bi da znamo da nas Bog nije stvorio da bi umrli; smrt je posledica Evinog i Adamovog greha. Bog nas ljubi i brine za nas. On je naš nežni Otac. Nije tačno da se molimo sa “Molitvom Gospodnjom,” koja je poznata kao ”Oče naš” i da Boga nazivamo Ocem, a da sa druge strane živimo kao siročad.

    -Pravoslavna vera posebnu pažnju posvećuje pokajanju. Zahvalni smo Gospodu što nam je dao pokajanje. Može li pokajanje u trenutku smrti biti toliko da se njime čovek spase, iako je opterećen velikim grehovima?

    U našoj pravoslavnoj tradiciji poznato je da greh nije nešto moralističko. Ontološki greh je protivan prirodi. Dakle, pokajanje je čovekov povratak iz života koji je bio protivan prirodi životu koji je u skladu sa prirodom. Sa grehom, čovek je izgubio opštenje sa Bogom, sa bratom i sa svakom tvorevinom. Pokajanjem, on se ponovo vraća ovoj zajednici. Dakle, pokajanje je povezano sa napredovanjem u slobodi, oslobađanjem od svega što ga porobljava. Sveti Oci opisuju ovaj napredak u tri reči: očišćenje, prosvetljenje i oboženje i to je ono što se naziva terapijom. To se dešava tokom celoga života. Dakle, spasenje je povezano sa terapijom. Lekar tela nas ispituje, uspostavlja dijagnozu i predlaže odgovarajuću terapiju, koju moramo da primenimo da bi ozdravili. Isto važi i za duhovne bolesti.

    Ispovest u trenutku smrti otvara čoveku put ka spasenju. Ako nije imao vremena da bude duhovno izlečen, onda mu Crkva svojim molitvama pomaže da se spase, imajući u vidu da je savršenstvo beskonačan proces; to je dinamično, a ne statično stanje.

    Tokom našega života moramo da imamo ”duh pokajanja.” Mi treba da imamo u vidu da smo stvoreni od Boga i da smo u ovo stanje dospeli zbog greha. Ako požljivo pročitamo Knjigu Postanja, po učenjima Otaca crkve, i kada vidimo kako su Adam i Eva živeli i šta su postali zbog greha, pokajanje će se razviti u nama.

    Dakle, neko ko ima ”duh” pokajanja tokom celog svog života osetiće ovo pokajanje u času smrti, osetiće ga u velikoj meri. U suprotnom, kada čovek svoj život živi bez pokajanja, teško da će pokajati u poslednjem trenutku.

    Moj starac, večna mu pamjat, mitropolit edeski Kalinikos, stalno je živeo sa sećanjem na smrt. Kada su mu lekari saopštili da ima tumor na mozgu, odmah se ispovedio, napisao je svoj testament, molio se i imao potpunu veru u Boga govoreći: ”Verovatno Bog želi da mi kaže 'stani.' Ne trebam te više.” Stalno se molio ”neka bude volja Tvoja.” Sebe je predao Bogu i imao je mirnu, svetu končinu, onakvu kakav je bio ceo njegov život.

    Dakle, iako postoji mogućnost za čoveka koji je imao iskru ljubavi prema Bogu da se pokaje u času smrti, mi treba da se kajemo onda kada smo zdravi, kako bi imali mogućnost da se izlečimo, a to je da umesto samoljublja imamo ljubavi prema Bogu i čoveku, da umesto sebične ljubavi imamo besebičnu ljubav.

    -Posle čovekove smrti, koje su veze između duše i ovoga sveta?

    Iako je duša odvojena od tela, čovekova ipostas i dalje postoji. Kao što vidimo u priči o bogatašu i Lazaru, bogataš je svestan svoga stanja, i njegovih rođaka koji su još živi i on brine za njih. Tako je i posle smrti, ljudi brinu za svoje bližnje i mole Boga za njihovo spasenje. Sve naše molitve svetiteljima su zasnovane na ovoj istini. Naravno, ova veza između duše i živih je duhovna, a ne materijalna.

    U Knjizi Otkrovenja sv. Jovana, koja opisuje nebesku Božanstvenu Litrugiju možemo videti ovakve veze između svetitelja i nas i njihovih molitava za sve ljudi na zemlji. To je razlog zašto su naši Oci prikazali u Svetoj Liturgiju ovu netvarnu Božanstvenu Litrugiju, koja se odvija na Nebesima, u netvarnom Hramu. U Božanstvenoj Liturgiji mi doživljavamo atmosferu nebeske Litrugije i mi je podražavamo.

    Često osećamo ljubav i zaštitu svetitelja, kao i onih, nama bliskih, koji su otišli iz ovoga sveta. Jedno moje duhovno čedo bilo je veoma srećno u času smrti jer, kako je rekla, ona će se naći u nebeskoj Crkvi.

    Dakle, duša nastavlja da živi posle njenog odlučenja od tela, ona ne odlazi u nepostojanje. Ako je osoba živela u pokajanju tokom života, onda će njena duša po napuštanju tela ući u ovu nebesku Litrugiju i tamo će se moliti za ceo svet, i čekaće vaskrsenje, kada će se duša sjediniti s telom, kako bi i ono učestvovalo u toj nebeskoj proslavi Vaskrsa.

    -Koji bi savet trebalo da damo onima koji su nam bliski u vezi našeg stava o danu, času ili trenutku smrti?

    Tok smrti je vaoma važan za svakoga čoveka, jer se nalazi na putu koji ga vodi do spasenja ili do večne propasti. Nažalost, u ovim okolnostima, mnogi ljudi gledaju samo na fizičko zdravlje svojih rođaka i prijatelja, ne brinući o njihovoj večnosti. Zato treba voditi računa da se osoba na samrti ispovedi, primi Sveto Pričešće, primi milost Božiju kroz svetu tajnu jeleopomazanja i učini sve što naša Crkva ima na raspolaganju. Konkretno, mi treba da poslednji trenutak svoga života i života naših bližnjih provedemo u molitvi. Mi treba da shvatimo da mi ne gubimo našeg rođaka, prijatelja, već da on prelazi iz jednog postojanja (sa telom i čulima) u drugačije postojanje, bez tela. Dakle, intenzivna molitva je ono što je potrebno u tom trenutku.

    Sećam se poslednjeg trenutka moga starca; bio sam pokraj njegovog odra i nisam mogao da ponudim ništa drugo, do moje molitve Bogu, da njegovu dušu prime anđeli. Moja tetka, koja je bila tu prisutna, mislila je da sam tužan, jer sam se neprestano molio. A ja sam se molio, jer je taj trenutak svetao i presudan.

    Sve u svemu, mi svakodnevno mora da doživljavamo, kao sv. Jovan Zlatousti, da je sadašnji život “gostionica”. Ušli smo u ovu gostionicu, živeli, ali moramo da se pobrinemo da odemo iz nje sa dobrom nadom, da ne ostavimo ništa ovde, zbog čega bi izgubili ono što je tamo. Osim toga, svi mi hrišćani treba da shvatimo da je smrt poražena Krstom i Hristovim vaksrsenjem, da je zajedništvo sa Hristom neprestano prevazilaženje smrti i straha od smrti, da je razlučenje duše od tela put ka nebeskoj Crkvi i susret sa Hristom, Bogomajkom i svetiteljima, da će se duša vratiti u telo i da će telo vaskrsnuti i živeti večno, onako kako je živelo na zemlji.

    Sv. Maksim Ispovednik piše da od trenutka smrti, a posebno nakon Strašnog Suda, postoje dve mogućnosti: oni koji su u opštenju sa Hristom živeće u večnom blagostanju, a ostali u večnom paklu. Dakle, svi će prebivati u večnosti. Razlika je u radosnom ili tužnom prebivanju.

    Stoga, naš savet rođacima i prijateljima koji su na samrti je da imaju veru u Hrista i poverenje da mi nismo samo građani sveta, već smo putnici na ovoj zemlji, putujemo ka našoj istinskoj domovini, koja je na nebu. Naša domovina je gore, na nebu. Želja za nebeskom domovinom neka nas potpuno obuzme.

    Prevela s engleskog Bojana Srbljak

    IZVOR
  8. Волим
    Дејан got a reaction from Макрина in о. Серафим Роуз   
    Ono što je sigurno za oca Serafima je da je vrlo predano služio i svim srcem je Boga prizivao i u tome je njegova veličina...
  9. Волим
    Дејан got a reaction from Михајло in о. Серафим Роуз   
    Ono što je sigurno za oca Serafima je da je vrlo predano služio i svim srcem je Boga prizivao i u tome je njegova veličina...
  10. Волим
    Дејан got a reaction from Ignjatije in о. Серафим Роуз   
    Ono što je sigurno za oca Serafima je da je vrlo predano služio i svim srcem je Boga prizivao i u tome je njegova veličina...
  11. Волим
    Дејан got a reaction from JESSY in о. Серафим Роуз   
    Ono što je sigurno za oca Serafima je da je vrlo predano služio i svim srcem je Boga prizivao i u tome je njegova veličina...
  12. Волим
    Дејан got a reaction from Макрина in о. Серафим Роуз   
    Ja sam čitao u knjizi o ocu Serafimu da je na samrtničkoj postelji rekao Germanu:"Da si proklet"
    German je bio napravio dete nekoj devojci a kasnije i neku versku sektu.
  13. Волим
    Дејан got a reaction from Sophrosyne in о. Серафим Роуз   
    Otac Serafim je dosta gresio sto znaci da je mnogo radio
  14. Волим
    Дејан got a reaction from Саша M. in Без Светих Тајни и подвижничког живота нема духовног излечења   
    Митрополит Јеротеј Влахос
    Људи осећају да најезда западњачког духа умртвљује душу и разара све међуличне односе. Зато, људи покушавају да оживе стари начин живота, који је био много човечнији, но, и етос и обичаји нашег народа, као и много тога другог из народног живота, били су уско везани за духовно-терапеутски метод Цркве којим Црква узводи човека ка обожењу.
    Наравно, овде треба бити опрезан, зато што има много обичаја који су плод и заостатак паганског идолопоклонства и сујеверја. Јер, нажалост, и у древна хришћанска времена је било мого сујеверја, баш као што је случај и данас. Људи често доживљавају Цркву и Бога као нешто што треба да им помогне да им ствари иду добро у животу. И, чак ни то не треба одбацивати. Тако се људи сабирају на чин благосиљања пшенице светом водицом, да би имали добру жетву.
    Али, све што се отуђи од целовитог духовно-терапеутског метода Цркве, од ступњева духовног усавршавања – очишћења, просветљења, и обожења – постаје само мртва форма, од које човеку нема помоћи.
    Људи почињу да мисле да је форма сама по себи довољна, што има за последицу привид духовног излечења. Људи мисле да ће се, придржавајући се пуких форми, пронаћи срећу у животу, па онда доживљавају разочарење када је не нађу.
    Ја, напротив, верујем да човек који живи исихастичким Предањем Цркве – које је, још једном понављам, усредсређено на човеково очишћење, просветљење и обожење – може живети Православним Предањем, чак и у солитеру, у савременој урбаној средини, под најнеповољнијим спољашњим околностима.
    Многи Новомученици су били слуге турских господара. Они су споља гледано служили турском царству које се борило против Хришћанства. Но, они су, и поред тога, сачуували Предање и достигли Боговиђење, Мучеништво и обожење.
    Јер, многи Новомученици су, као што видимо из њихових Житија, имали Боговиђење пре Мучеништва и њихово Мучеништво је било плод Боговиђења.
    ***
    Лечење душе, заиста, мора бити усредсређено на ум. Помрачени и умртвљени ум лечењем мора да се изнова просветли, е да би изнова оживео. Човек чији је ум духовно болестан, роб је безбројних страсти, помисли и фантазија.
    Човек који хоће да се духовно излечи мора, дакле, да усредсреди пажњу управо на лечење свог оболелог ума. Вредно је поменути како Свети Оци описују лечење и обнову ума. Постоје четири средтвса за лечење ума.
    То су: Православна Вера, свест о сопственој грешности, помоћ свештеника – духовног лекара и, коначно, одговарајући метод за обнову ума, који се зове православна „аскеза“.
    Црква је својеврсна духовна Болница која лечи људе. Црква није друштво добрих и побожних људи, већ благословено Тело Христово унутар кога се људи духовно лече. Црква прима болесне људе и лечи их од њихових духовних болести.
    Ми, стога, исповедамо да је Христос Једини Истинити Бог, да је Црква Болница која истински лечи човека, да су Свети Оци истински терапеути који лече силом Христовом, да су Божије заповести духовно-терапеутске и да треба да се трудимо да живимо извршавајући те заповести.
    Јер, као што лекарски рецепти нису нешто апстрактно, већ се преписују болесноме чобвеку ради исцељења, тако су и заопивести Христове такође упућене духовно болеснима ради њиховог духовног излечења. Зато треба да се трудимо да испуњавамо све Христове заповести, јер је то пут за духовно излечење нашег срца.
    ***
    Светотајински живот Цркве није одвојен од аскетског живота Цркве. Са разочарењем констатујем да се у многим новим књигама Света Тајна Божанствене Евхаристије анализира тако да испада да пуко учешће у Евхаристији и пуко причешћивање Крвљу и Телом Христовим јесте оно што по себи обожује човека. Нема сумње да је Света Тајна Евхаристије оно по чему се Православље неупоредиво разликује од свих осталих религија.
    Међутим, ако се изолује, од свецелог духовно-терапеутског метода Цркве, Евхаристија не само да не обожује човека, већ је човеку и на осуду. Благодат Божија у том случају делује као казна.
    Много пута сам чуо како православни свештеници у својим проповедима тврде да Свето Причешће спасава човека и да га води ка обожењу, као и да свако од нас мора да се причешћује сваке недеље и томе слично.
    Међутим, читаво Предање Цркве учи да одвојене од подвига духовног живота – т.ј. од очишћења, просветљења и обожења – Свете Тајне не могу помоћи човеку.
    Свети Оци говоре да Свето Причешће претпоставља аскезу (подвижништво) и да је неодвојиво од аскезе. Аскеза, као што смо већ рекли, претходи и следи Божанственој Евхаристији.
    Извор: "Православни одговор"
  15. Волим
    Дејан је реаговао/ла у Православна чуда   
    четвртак, 02. август 2012.

    Недавно чудo старца Пајсија у Серу





    Пре неколико недеља, у грчком градићу Сер догодило се најновије чудо Старца Пајсија. Описао га је Амфилохије, ипођакон Саборне цркве у Серу.
    Млади Пантелис, иначе наркоман, имао је страшну незгоду са својим мотоциклом у непосредној близини свог града, којом приликом је задобио озбиљне повреде главе – претрпео је контузију мозга. У тренутку несреће вероватно је био под утицајем супстанци јер, иако је био на рехабилитацији, демон хероина није га напуштао. Примљен је на одељењe интензивне неге Опште болнице у Серу.
    Лекари су га прикључили на апарате и закључили да је у коми. На крају, донето је мишљење да је Пантелис претрпео мождану смрт. Лекари су, немајући никаквих других могућности, саопштили његовој мајци, Анастасији, да је живот њеног сина сада искључиво у Божијим рукама.
    Лекари су овакво мишљење донели 13. јула. Сутрадан, 14. јула, Пантелис би напунио 18 година, и уместо уласка у пунолетство, његова мајка је гледала како води битку, али не битку против дроге, већ битку за сам живот.
    Дивна госпођа Анастасија није желела да исход чека скрштених руку. Са благословом њеног духовника, оца Атанасија, она је сутрадан аутобусом отишла до Солуна, а одатле у манастир Светог Јована Богослова у Суротију.
    Знала је за величину Старца Пајсија, али није знала да се тог дана, 14. јула, навршавало тачно 18 година од његовог упокојења. Када је стигла и видела хиљаде људи који су дошли да се поклоне Старчевом гробу, била је изненађена, али када јој је речено да је њен син јединац рођен истог дана кад се Старац Пајсије упокојио, скоро се онесвестила. У том тренутку је осетила нешто што и даље не може да опише. Сагласје са божанским, ауру светог Старца, и уопште осећај да ће нешто добро проистећи из тога.
    Упркос критичном стању њеног сина, она то није искористила да гробу приђе преко реда, већ је смирено чекала, клечећи четири сата, док најзад и на њу није дошао ред да се поклони месту на коме почива Старац Пајсије. Помолила се за своје дете и са гроба узела мало земље, од које је њен духовни отац направио амајлију. Госпођа Анастасија је затим отрчала у болницу и ставила је испод јастука њеног сина.
    Те исте ноћи у сну јој се јавио Старац Пајсије, говорећи: “Не бој се, Пантелис ће бити добро.”
    Следећег јутра Пантелис се пробудио и био је здрав, што лекари никако нису могли да објасне. Оштар мирис је испунио собу и убрзо су утврдили да долази из јастука на којем је Пантелис лежао, а под којим је његова мајка тајно поставила амајлију – грумен земље са гроба Старца Пајсија.
    Једина ствар коју је Пантелис запамтио из свог дубоког сна је фигура старца обученог у црно, који му је рекао: “Хајде, момче, устани и пођи са својом мајком. Твоје жито још није скувано. Проћиће још много времена пре него што ћемо га појести.”
    Од тог јутра Пантелис презире дрогу, здрав је и планира да упише факултет. Исповедио се код духовника његове мајке и жели да се о овом чуду, које је његова породица доживела, прочује, уз помоћ ипођакона Амфилохија.
    “Бог, понекад, када нека особа не разуме добро, пошаље јој искушење, како би се опаметила. Када не би било мало бола, болести, итд, људи би постали звери, и никада не би пришли Богу.” - Старац Пајсијe
    Glogovac Monastery
  16. Волим
    Дејан got a reaction from Жељко in ДА ЛИ СМО И КОЛИКО РЕЛИГИОЗНИ   
    Овде се тачно види разлика између религиозности и вере,нарочито на примеру Македоније.
    90% религиозних а какво је стање доле и шта се све преживљава у архиепископији....
  17. Волим
    Дејан got a reaction from Ignjatije in Lična biblioteka patrijarha Pavla uskoro dostupna javnosti   
    Dejan Ristić, vršilac dužnosti upravnika Narodne biblioteke Srbije izjavio je da ta ustanova u saradnji sa Srpskom pravoslavnom crkvom (SPC) radi na uređenju lične biblioteke patrijarha Pavla koji je umro u novembru 2009. godine.
    Ristić je rekao da je lična biblioteka patrijarha Pavla, po broju naslova, vrsti literature i izdanjima štampanim na različitim jezicima, izuzetna i da će se relativno brzo naći "pred očima javnosti".
    On je rekao da je formiran interdisciplinarni tim koji radi na sređivanju građe, kao i ličnih rukopisa i beležaka patrijarha Pavla.
    - Na brojnim knjigama su njegove beleške, tu su i njegovi radovi koje je pisao, čitav niz knjiga ima posvete naših poznatih sunarodnika i ličnosti iz inostranstva - rekao je Ristić.
    On je najavio da će biti štampan i katalog svih izdanja, štampanih primeraka i rukopisne zaostavštine iz lične biblioteke patrijarha Pavla.
    Prema njegovim rečima, Sinod SPC prihvatio je inicijativu Narodne biblioteke Srbije i narednih nedelja trebalo bi da bude potpisan protokol o saradnji, a sređivanje lične biblioteke patrijarha Pavla prvi je zajednički poduhvat povodom tog dogovora.
    Protokol će doprineti da stručnjaci Narodne biblioteke kontinuirano budu angažovani na obradi i zaštiti knjižnog fonda SPC u zemlji i inostranstvu, rekao je Ristić.
    On je rekao da će potpisivanjem protokola Narodna biblioteka Srbije i SPC obnoviti saradnju posle četiri decenije, a pozvao je i druge verske zajednice i tradicionalne crkve da razmotre mogućnosti saradnje sa tom ustanovom.
    Izvor:Blic
  18. Волим
    Дејан got a reaction from Давор73 in Без Светих Тајни и подвижничког живота нема духовног излечења   
    Митрополит Јеротеј Влахос
    Људи осећају да најезда западњачког духа умртвљује душу и разара све међуличне односе. Зато, људи покушавају да оживе стари начин живота, који је био много човечнији, но, и етос и обичаји нашег народа, као и много тога другог из народног живота, били су уско везани за духовно-терапеутски метод Цркве којим Црква узводи човека ка обожењу.
    Наравно, овде треба бити опрезан, зато што има много обичаја који су плод и заостатак паганског идолопоклонства и сујеверја. Јер, нажалост, и у древна хришћанска времена је било мого сујеверја, баш као што је случај и данас. Људи често доживљавају Цркву и Бога као нешто што треба да им помогне да им ствари иду добро у животу. И, чак ни то не треба одбацивати. Тако се људи сабирају на чин благосиљања пшенице светом водицом, да би имали добру жетву.
    Али, све што се отуђи од целовитог духовно-терапеутског метода Цркве, од ступњева духовног усавршавања – очишћења, просветљења, и обожења – постаје само мртва форма, од које човеку нема помоћи.
    Људи почињу да мисле да је форма сама по себи довољна, што има за последицу привид духовног излечења. Људи мисле да ће се, придржавајући се пуких форми, пронаћи срећу у животу, па онда доживљавају разочарење када је не нађу.
    Ја, напротив, верујем да човек који живи исихастичким Предањем Цркве – које је, још једном понављам, усредсређено на човеково очишћење, просветљење и обожење – може живети Православним Предањем, чак и у солитеру, у савременој урбаној средини, под најнеповољнијим спољашњим околностима.
    Многи Новомученици су били слуге турских господара. Они су споља гледано служили турском царству које се борило против Хришћанства. Но, они су, и поред тога, сачуували Предање и достигли Боговиђење, Мучеништво и обожење.
    Јер, многи Новомученици су, као што видимо из њихових Житија, имали Боговиђење пре Мучеништва и њихово Мучеништво је било плод Боговиђења.
    ***
    Лечење душе, заиста, мора бити усредсређено на ум. Помрачени и умртвљени ум лечењем мора да се изнова просветли, е да би изнова оживео. Човек чији је ум духовно болестан, роб је безбројних страсти, помисли и фантазија.
    Човек који хоће да се духовно излечи мора, дакле, да усредсреди пажњу управо на лечење свог оболелог ума. Вредно је поменути како Свети Оци описују лечење и обнову ума. Постоје четири средтвса за лечење ума.
    То су: Православна Вера, свест о сопственој грешности, помоћ свештеника – духовног лекара и, коначно, одговарајући метод за обнову ума, који се зове православна „аскеза“.
    Црква је својеврсна духовна Болница која лечи људе. Црква није друштво добрих и побожних људи, већ благословено Тело Христово унутар кога се људи духовно лече. Црква прима болесне људе и лечи их од њихових духовних болести.
    Ми, стога, исповедамо да је Христос Једини Истинити Бог, да је Црква Болница која истински лечи човека, да су Свети Оци истински терапеути који лече силом Христовом, да су Божије заповести духовно-терапеутске и да треба да се трудимо да живимо извршавајући те заповести.
    Јер, као што лекарски рецепти нису нешто апстрактно, већ се преписују болесноме чобвеку ради исцељења, тако су и заопивести Христове такође упућене духовно болеснима ради њиховог духовног излечења. Зато треба да се трудимо да испуњавамо све Христове заповести, јер је то пут за духовно излечење нашег срца.
    ***
    Светотајински живот Цркве није одвојен од аскетског живота Цркве. Са разочарењем констатујем да се у многим новим књигама Света Тајна Божанствене Евхаристије анализира тако да испада да пуко учешће у Евхаристији и пуко причешћивање Крвљу и Телом Христовим јесте оно што по себи обожује човека. Нема сумње да је Света Тајна Евхаристије оно по чему се Православље неупоредиво разликује од свих осталих религија.
    Међутим, ако се изолује, од свецелог духовно-терапеутског метода Цркве, Евхаристија не само да не обожује човека, већ је човеку и на осуду. Благодат Божија у том случају делује као казна.
    Много пута сам чуо како православни свештеници у својим проповедима тврде да Свето Причешће спасава човека и да га води ка обожењу, као и да свако од нас мора да се причешћује сваке недеље и томе слично.
    Међутим, читаво Предање Цркве учи да одвојене од подвига духовног живота – т.ј. од очишћења, просветљења и обожења – Свете Тајне не могу помоћи човеку.
    Свети Оци говоре да Свето Причешће претпоставља аскезу (подвижништво) и да је неодвојиво од аскезе. Аскеза, као што смо већ рекли, претходи и следи Божанственој Евхаристији.
    Извор: "Православни одговор"
  19. Волим
    Дејан got a reaction from liliana in Без Светих Тајни и подвижничког живота нема духовног излечења   
    Митрополит Јеротеј Влахос
    Људи осећају да најезда западњачког духа умртвљује душу и разара све међуличне односе. Зато, људи покушавају да оживе стари начин живота, који је био много човечнији, но, и етос и обичаји нашег народа, као и много тога другог из народног живота, били су уско везани за духовно-терапеутски метод Цркве којим Црква узводи човека ка обожењу.
    Наравно, овде треба бити опрезан, зато што има много обичаја који су плод и заостатак паганског идолопоклонства и сујеверја. Јер, нажалост, и у древна хришћанска времена је било мого сујеверја, баш као што је случај и данас. Људи често доживљавају Цркву и Бога као нешто што треба да им помогне да им ствари иду добро у животу. И, чак ни то не треба одбацивати. Тако се људи сабирају на чин благосиљања пшенице светом водицом, да би имали добру жетву.
    Али, све што се отуђи од целовитог духовно-терапеутског метода Цркве, од ступњева духовног усавршавања – очишћења, просветљења, и обожења – постаје само мртва форма, од које човеку нема помоћи.
    Људи почињу да мисле да је форма сама по себи довољна, што има за последицу привид духовног излечења. Људи мисле да ће се, придржавајући се пуких форми, пронаћи срећу у животу, па онда доживљавају разочарење када је не нађу.
    Ја, напротив, верујем да човек који живи исихастичким Предањем Цркве – које је, још једном понављам, усредсређено на човеково очишћење, просветљење и обожење – може живети Православним Предањем, чак и у солитеру, у савременој урбаној средини, под најнеповољнијим спољашњим околностима.
    Многи Новомученици су били слуге турских господара. Они су споља гледано служили турском царству које се борило против Хришћанства. Но, они су, и поред тога, сачуували Предање и достигли Боговиђење, Мучеништво и обожење.
    Јер, многи Новомученици су, као што видимо из њихових Житија, имали Боговиђење пре Мучеништва и њихово Мучеништво је било плод Боговиђења.
    ***
    Лечење душе, заиста, мора бити усредсређено на ум. Помрачени и умртвљени ум лечењем мора да се изнова просветли, е да би изнова оживео. Човек чији је ум духовно болестан, роб је безбројних страсти, помисли и фантазија.
    Човек који хоће да се духовно излечи мора, дакле, да усредсреди пажњу управо на лечење свог оболелог ума. Вредно је поменути како Свети Оци описују лечење и обнову ума. Постоје четири средтвса за лечење ума.
    То су: Православна Вера, свест о сопственој грешности, помоћ свештеника – духовног лекара и, коначно, одговарајући метод за обнову ума, који се зове православна „аскеза“.
    Црква је својеврсна духовна Болница која лечи људе. Црква није друштво добрих и побожних људи, већ благословено Тело Христово унутар кога се људи духовно лече. Црква прима болесне људе и лечи их од њихових духовних болести.
    Ми, стога, исповедамо да је Христос Једини Истинити Бог, да је Црква Болница која истински лечи човека, да су Свети Оци истински терапеути који лече силом Христовом, да су Божије заповести духовно-терапеутске и да треба да се трудимо да живимо извршавајући те заповести.
    Јер, као што лекарски рецепти нису нешто апстрактно, већ се преписују болесноме чобвеку ради исцељења, тако су и заопивести Христове такође упућене духовно болеснима ради њиховог духовног излечења. Зато треба да се трудимо да испуњавамо све Христове заповести, јер је то пут за духовно излечење нашег срца.
    ***
    Светотајински живот Цркве није одвојен од аскетског живота Цркве. Са разочарењем констатујем да се у многим новим књигама Света Тајна Божанствене Евхаристије анализира тако да испада да пуко учешће у Евхаристији и пуко причешћивање Крвљу и Телом Христовим јесте оно што по себи обожује човека. Нема сумње да је Света Тајна Евхаристије оно по чему се Православље неупоредиво разликује од свих осталих религија.
    Међутим, ако се изолује, од свецелог духовно-терапеутског метода Цркве, Евхаристија не само да не обожује човека, већ је човеку и на осуду. Благодат Божија у том случају делује као казна.
    Много пута сам чуо како православни свештеници у својим проповедима тврде да Свето Причешће спасава човека и да га води ка обожењу, као и да свако од нас мора да се причешћује сваке недеље и томе слично.
    Међутим, читаво Предање Цркве учи да одвојене од подвига духовног живота – т.ј. од очишћења, просветљења и обожења – Свете Тајне не могу помоћи човеку.
    Свети Оци говоре да Свето Причешће претпоставља аскезу (подвижништво) и да је неодвојиво од аскезе. Аскеза, као што смо већ рекли, претходи и следи Божанственој Евхаристији.
    Извор: "Православни одговор"
  20. Волим
    Дејан got a reaction from Ромејац in ДА ЛИ СМО И КОЛИКО РЕЛИГИОЗНИ   
    Овде се тачно види разлика између религиозности и вере,нарочито на примеру Македоније.
    90% религиозних а какво је стање доле и шта се све преживљава у архиепископији....
  21. Волим
    Дејан got a reaction from DYNABLASTER in Без Светих Тајни и подвижничког живота нема духовног излечења   
    Митрополит Јеротеј Влахос
    Људи осећају да најезда западњачког духа умртвљује душу и разара све међуличне односе. Зато, људи покушавају да оживе стари начин живота, који је био много човечнији, но, и етос и обичаји нашег народа, као и много тога другог из народног живота, били су уско везани за духовно-терапеутски метод Цркве којим Црква узводи човека ка обожењу.
    Наравно, овде треба бити опрезан, зато што има много обичаја који су плод и заостатак паганског идолопоклонства и сујеверја. Јер, нажалост, и у древна хришћанска времена је било мого сујеверја, баш као што је случај и данас. Људи често доживљавају Цркву и Бога као нешто што треба да им помогне да им ствари иду добро у животу. И, чак ни то не треба одбацивати. Тако се људи сабирају на чин благосиљања пшенице светом водицом, да би имали добру жетву.
    Али, све што се отуђи од целовитог духовно-терапеутског метода Цркве, од ступњева духовног усавршавања – очишћења, просветљења, и обожења – постаје само мртва форма, од које човеку нема помоћи.
    Људи почињу да мисле да је форма сама по себи довољна, што има за последицу привид духовног излечења. Људи мисле да ће се, придржавајући се пуких форми, пронаћи срећу у животу, па онда доживљавају разочарење када је не нађу.
    Ја, напротив, верујем да човек који живи исихастичким Предањем Цркве – које је, још једном понављам, усредсређено на човеково очишћење, просветљење и обожење – може живети Православним Предањем, чак и у солитеру, у савременој урбаној средини, под најнеповољнијим спољашњим околностима.
    Многи Новомученици су били слуге турских господара. Они су споља гледано служили турском царству које се борило против Хришћанства. Но, они су, и поред тога, сачуували Предање и достигли Боговиђење, Мучеништво и обожење.
    Јер, многи Новомученици су, као што видимо из њихових Житија, имали Боговиђење пре Мучеништва и њихово Мучеништво је било плод Боговиђења.
    ***
    Лечење душе, заиста, мора бити усредсређено на ум. Помрачени и умртвљени ум лечењем мора да се изнова просветли, е да би изнова оживео. Човек чији је ум духовно болестан, роб је безбројних страсти, помисли и фантазија.
    Човек који хоће да се духовно излечи мора, дакле, да усредсреди пажњу управо на лечење свог оболелог ума. Вредно је поменути како Свети Оци описују лечење и обнову ума. Постоје четири средтвса за лечење ума.
    То су: Православна Вера, свест о сопственој грешности, помоћ свештеника – духовног лекара и, коначно, одговарајући метод за обнову ума, који се зове православна „аскеза“.
    Црква је својеврсна духовна Болница која лечи људе. Црква није друштво добрих и побожних људи, већ благословено Тело Христово унутар кога се људи духовно лече. Црква прима болесне људе и лечи их од њихових духовних болести.
    Ми, стога, исповедамо да је Христос Једини Истинити Бог, да је Црква Болница која истински лечи човека, да су Свети Оци истински терапеути који лече силом Христовом, да су Божије заповести духовно-терапеутске и да треба да се трудимо да живимо извршавајући те заповести.
    Јер, као што лекарски рецепти нису нешто апстрактно, већ се преписују болесноме чобвеку ради исцељења, тако су и заопивести Христове такође упућене духовно болеснима ради њиховог духовног излечења. Зато треба да се трудимо да испуњавамо све Христове заповести, јер је то пут за духовно излечење нашег срца.
    ***
    Светотајински живот Цркве није одвојен од аскетског живота Цркве. Са разочарењем констатујем да се у многим новим књигама Света Тајна Божанствене Евхаристије анализира тако да испада да пуко учешће у Евхаристији и пуко причешћивање Крвљу и Телом Христовим јесте оно што по себи обожује човека. Нема сумње да је Света Тајна Евхаристије оно по чему се Православље неупоредиво разликује од свих осталих религија.
    Међутим, ако се изолује, од свецелог духовно-терапеутског метода Цркве, Евхаристија не само да не обожује човека, већ је човеку и на осуду. Благодат Божија у том случају делује као казна.
    Много пута сам чуо како православни свештеници у својим проповедима тврде да Свето Причешће спасава човека и да га води ка обожењу, као и да свако од нас мора да се причешћује сваке недеље и томе слично.
    Међутим, читаво Предање Цркве учи да одвојене од подвига духовног живота – т.ј. од очишћења, просветљења и обожења – Свете Тајне не могу помоћи човеку.
    Свети Оци говоре да Свето Причешће претпоставља аскезу (подвижништво) и да је неодвојиво од аскезе. Аскеза, као што смо већ рекли, претходи и следи Божанственој Евхаристији.
    Извор: "Православни одговор"
  22. Волим
    Дејан got a reaction from Ignjatije in Без Светих Тајни и подвижничког живота нема духовног излечења   
    Митрополит Јеротеј Влахос
    Људи осећају да најезда западњачког духа умртвљује душу и разара све међуличне односе. Зато, људи покушавају да оживе стари начин живота, који је био много човечнији, но, и етос и обичаји нашег народа, као и много тога другог из народног живота, били су уско везани за духовно-терапеутски метод Цркве којим Црква узводи човека ка обожењу.
    Наравно, овде треба бити опрезан, зато што има много обичаја који су плод и заостатак паганског идолопоклонства и сујеверја. Јер, нажалост, и у древна хришћанска времена је било мого сујеверја, баш као што је случај и данас. Људи често доживљавају Цркву и Бога као нешто што треба да им помогне да им ствари иду добро у животу. И, чак ни то не треба одбацивати. Тако се људи сабирају на чин благосиљања пшенице светом водицом, да би имали добру жетву.
    Али, све што се отуђи од целовитог духовно-терапеутског метода Цркве, од ступњева духовног усавршавања – очишћења, просветљења, и обожења – постаје само мртва форма, од које човеку нема помоћи.
    Људи почињу да мисле да је форма сама по себи довољна, што има за последицу привид духовног излечења. Људи мисле да ће се, придржавајући се пуких форми, пронаћи срећу у животу, па онда доживљавају разочарење када је не нађу.
    Ја, напротив, верујем да човек који живи исихастичким Предањем Цркве – које је, још једном понављам, усредсређено на човеково очишћење, просветљење и обожење – може живети Православним Предањем, чак и у солитеру, у савременој урбаној средини, под најнеповољнијим спољашњим околностима.
    Многи Новомученици су били слуге турских господара. Они су споља гледано служили турском царству које се борило против Хришћанства. Но, они су, и поред тога, сачуували Предање и достигли Боговиђење, Мучеништво и обожење.
    Јер, многи Новомученици су, као што видимо из њихових Житија, имали Боговиђење пре Мучеништва и њихово Мучеништво је било плод Боговиђења.
    ***
    Лечење душе, заиста, мора бити усредсређено на ум. Помрачени и умртвљени ум лечењем мора да се изнова просветли, е да би изнова оживео. Човек чији је ум духовно болестан, роб је безбројних страсти, помисли и фантазија.
    Човек који хоће да се духовно излечи мора, дакле, да усредсреди пажњу управо на лечење свог оболелог ума. Вредно је поменути како Свети Оци описују лечење и обнову ума. Постоје четири средтвса за лечење ума.
    То су: Православна Вера, свест о сопственој грешности, помоћ свештеника – духовног лекара и, коначно, одговарајући метод за обнову ума, који се зове православна „аскеза“.
    Црква је својеврсна духовна Болница која лечи људе. Црква није друштво добрих и побожних људи, већ благословено Тело Христово унутар кога се људи духовно лече. Црква прима болесне људе и лечи их од њихових духовних болести.
    Ми, стога, исповедамо да је Христос Једини Истинити Бог, да је Црква Болница која истински лечи човека, да су Свети Оци истински терапеути који лече силом Христовом, да су Божије заповести духовно-терапеутске и да треба да се трудимо да живимо извршавајући те заповести.
    Јер, као што лекарски рецепти нису нешто апстрактно, већ се преписују болесноме чобвеку ради исцељења, тако су и заопивести Христове такође упућене духовно болеснима ради њиховог духовног излечења. Зато треба да се трудимо да испуњавамо све Христове заповести, јер је то пут за духовно излечење нашег срца.
    ***
    Светотајински живот Цркве није одвојен од аскетског живота Цркве. Са разочарењем констатујем да се у многим новим књигама Света Тајна Божанствене Евхаристије анализира тако да испада да пуко учешће у Евхаристији и пуко причешћивање Крвљу и Телом Христовим јесте оно што по себи обожује човека. Нема сумње да је Света Тајна Евхаристије оно по чему се Православље неупоредиво разликује од свих осталих религија.
    Међутим, ако се изолује, од свецелог духовно-терапеутског метода Цркве, Евхаристија не само да не обожује човека, већ је човеку и на осуду. Благодат Божија у том случају делује као казна.
    Много пута сам чуо како православни свештеници у својим проповедима тврде да Свето Причешће спасава човека и да га води ка обожењу, као и да свако од нас мора да се причешћује сваке недеље и томе слично.
    Међутим, читаво Предање Цркве учи да одвојене од подвига духовног живота – т.ј. од очишћења, просветљења и обожења – Свете Тајне не могу помоћи човеку.
    Свети Оци говоре да Свето Причешће претпоставља аскезу (подвижништво) и да је неодвојиво од аскезе. Аскеза, као што смо већ рекли, претходи и следи Божанственој Евхаристији.
    Извор: "Православни одговор"
  23. Волим
    Дејан got a reaction from Несташна in Тајна и ток смрти   
    MITROPOLT JEROTEJ VLAHOS
     
    -Recite nam nešto spontano o smrti, nešto što smatrate posebno važnim.

    Kao što se poje na sahrani, po himni sv. Jovana Damaskina, smrt je strašna tajna. Ovo se odnosi na činjenicu da se duša nasilno razlučuje od harmoničnog jedinstva sa telom. Takođe, to je tužan događaj, jer se odnosi na čovekovu propadljivost i smrtnost, koje se ispoljavaju tokom celog života.

    Pored toga, smrt podseća na Vaskrsenje Hristovo, koje mi, pravoslavni, veličanstveno proslavljamo. U rukama držimo upaljene sveće i trijumfalno pojemo himnu pobede: ”Hristos Voskrese iz mertvih, smertiju smert po prav, i suščim vo grobjeh život darovav!” divno predstavljajući naš odnos prema životu i smrti. Mi smo propadljivi i smrtni, ali posedujemo ”lek besmrtnosti,” koji je vaskrsli Gospod. Koristeći se modernom terminologijom, možemo reći da ovaploćenjem Sina i ujedinjenjem čovečanstva sa Božanskom prirodom u ličnosti Logosa, došlo je do ”duhovnog kloniranja,”- naša smrtna proroda se ujedinila sa živim Bogom. Zbog ovoga je smrt promenila svoje ime i sada se naziva ”uspenjem” (usnućem), a mesta gde se sahranjuju pokojnici nazivaju se ”groblja” ( na grčkom ”dormitoris” - mesta gde ljudi spavaju), a ne mesta pokopavanja.

    Dakle, kada ugledam ljude kako drže upaljenu sveću i poju ”Hristos voskrese” u noći Vaskrsenja Hristovog, shvatam da mi smrt treba da primimo kao put kojim prelazimo iz ”Egipta” u ”Obećanu zemlju,” iz smrti u život, koja se dešava u Hristu, i kao nadu našeg vaskrsenja, koja se opet dešava u Hristu. Velika sreća bi bila kada bi mogli da predvidimo smrt u ovom stanju, držeći upaljenu sveću Vaskrsenja i pojući ”Hristos voskrese.” Uostalom, mi smo ”stranci i došljaci” u ovom životu, naša prava domovina je u stvari na drugom mestu. Uvek sam bio zadivljen rečima sv. Nikolaja Kavasile (XIV vek) koji je rekao: “Dok živimo na ovoj zemlji mi smo kao dete u utrobi materinoj, a u trenutku smrti, mi napuštamo majčinu utrobu, rađamo se.” Zato se u pravoslavnoj crkvi svetitelji slave na dan njihovog uspenja i mučeništva,a ne na dan njihovog fizičkog rođenja.

    -Iz Jevanđelja učimo da postoje dve vrste straha: sveti strah, koji je strah Božiji i početak mudrosti po psalmopojcu i strah koji je patološki, pokrenut demonima. U koju kategoriju spada strah od smrti?

    Zaista, postoji strah Božiji koji je energija blagodati Božije i početak spasenja, tj. čovek se plaši/poštuje Boga i počinje da ispunjava Njegove zapovesti. Postoji strah koji podstiču demoni, a koji izaziva nervozu i muku. Međutim, pored ova dva straha postoji još jedan strah, tzv. psihološki strah, koji se odnosi na čovekovu nesigurnost i emocionalne nedostatke.

    Strah od smrti ima različito značenje za svakoga čoveka. Ljudi svetovnih pogleda, bezbožnici, misle da smrću napuštaju postojeći svet i završavaju u ništavilu nepostojanja. To ne postoji za nas pravoslavne. Za hrišćane, strah od smrti povezan je sa odlaskom duše iz sveta koji poznaju, opraštanje od rođaka i prijatelja, i odlazak u drugi, nepoznati svet. Oni ne znaju kako će da žive, šta će se desiti na Sudu Božijem, koji nastupa nakon smrti. To je razlog zašto je nada i odgovarajuća priprema neophodna.

    Naravno, oni hrišćani koji su dostigli prosvetljenje uma i oboženje i koji su bili sjedinjeni sa Hristom pobeđuju strah od smrti, kao na primer apostoli, mučenici i uopšte svetitelji Crkve. U Žitijima svetih koji se čitaju na bogosluženjima, čujemo: “Na ovaj dan taj i taj svetitelj upokojio se u miru ili postradao od mača...” Potrebno je naglasiti da na grčkom glagol ”teleioutai” znači ”usavršavati se” i razlikuje se od glagola ”teleionei” koji znači ”prestaje da postoji.” Takođe, možemo reći da život čula (”vios”) prestaje smrću, dok život (”zoe”) ne prestaje.

    Živeći pravoslavno, mi treba da pobedimo strah od smrti, da je doživimo kao put na kojem ćemo sresti Gospoda, Bogomajku i svetitelje.

    -Znamo iz svetog Predanja da su anđeli, svetitelji i demoni prisutni u času smrti. Šta nam možete reći o tome?

    Iz Hristovog učenja i celokupne crkvene tradicije znamo da postoje anđeli i demoni, da oni nisu personifikacija dobra i zla, već bića koje je Bog stvorio. Demoni su bili anđeli, ali su izgubili zajedništvo sa Bogom. Mnogi svetitelji su bili udostojeni da vide anđele, kao i demone i njihova iskušenja, još u ovom životu.

    Prema učenju Otaca naših, anđeli i svetitelji, često čak i Hrist i Bogomajka, javljaju se onima na samrti, kako bi ih ukrepili u strahu od samrtnog časa. Demoni se takođe javljaju, posebno onda kada su u stanju da utiču na određene ljude zbog njihovih strasti, zahtevajući vlast nad njihovim dušama. Podsetimo se ovoga u molitvi Bogorodici tokom povečerja: “A u času smrti, pobrini se za moju jadnu dušu i oteraj mračna lica zlih duhova daleko od mene.”

    Po učenju Crkve poznato je da svaka osoba ima svog Anđela Čuvara koji je štiti, i zato postoji posebna molitva Anđelu Čuvaru u večernjoj službi. Otac Pajsije Svetogorac govorio mi je da je često video svog Anđela Čuvara pokraj sebe. Govorio je da moramo da težimo spasenju, da naš Anđeo Čuvar, koji je prošao kroz toliko mnogo patnji kako bi nas zaštitio i pomogao nam u životu, ne bi stao praznih ruku pred Boga, ako se ne budemo spasili zbog sopstvene ravnodušnosti.

    Sećam se moga oca, kada je ulazio u crkvu, odlazio je do svernih vrata Oltara, celivao je ikonu Arhangela Mihaila i pomolio se da on primi njegovu dušu u dogledno vreme, da ga zaštiti od zlih demona i da ga odvede Bogu. Možda mu je ova molitva, između ostalog, pomogla da ima mirno uspenje i srećno, nasmejano lice na samrtničkom odru.

    -Čitamo u Jevanđelju da milosrđe nadvisuje sud. Da li to znači da milosrđe oslobađa od mnoštva grehova?

    Moramo da pojasnimo šta znači milosrđe. Milosrđe je osećanje Božanske milosti i ljubavi Božije. Kada se molimo rečima “Gospode pomiluj,” mi tražimo Božiju milost, Božiju blagodat. Onaj koji je okusio Božansku blagodat velikodušan je prema svojoj braći u svim vrstama milosrđa – u molitvi, bogoslovlju, materijalnoj pomoći; on time ispunjava ono što je rečeno u Blaženstvima: “Blaženi milostivi, jer će biti pomilovani.” (Matej 5:7) U tom smislu, može se reći da osećanje Božije milosti i milostinja nadvisuju sud.

    Onaj koji je preporođen duhovno i koji se sjedinio sa Bogom ne plaši se Suda, jer je Gospod rekao: “Zaista, zaista vam kažem: Ko moju reč sluša i veruje Onome koji me je poslao, ima život večni, i ne dolazi na sud, nego je prešao iz smrti u život.” (Jovan 5:24)

    Po učenju Otaca Crkve postoji tri suda. Prvi je tokom našega života, kada smo suočeni sa pitanjem da li da sledimo volju Božiju ili da je odbacimo, kada da biramo između dobre i loše pomisli. Drugi sud se odvija kada duša napušta telo, po rečima sv. apostola Pavla: ”I kao što ljudima predstoji jedanput umreti, a potom sud (Božiji).” (Jevrejima 9:27) Treća i konačna presuda će biti pri Drugom Hristovom dolasku. Prvi sud je važan.
    Sv. Simeon Bogoslov kaže kada je čovek sjedinjen sa Hristom u ovom životu i kada vidi netvarnu Svetlost, onda je sud već uzeo svoje učešće nad njime i on isčekuje Drugi Dolazak Hristov. Ovo nas podseća na Hristove reči gore pomenute.

    U ovom trenutku želim da ponovim reči sv. Vasilija Velikog i drugih Otaca Crkve da postoje tri stupnja onih koji se spasavaju, a to je rob, koji sledi volju Božiju kako bi izbegao pakao, najamnik koji se muči da zaradi raj kao platu, i sin koji poštuje Božiji volju iz ljubavi prema Bogu. Dakle, tokom našeg života moramo da napredujemo duhovno i da uzrastamo iz stupnja roba u stupanj najamnika, a odatle da postanemo sinovi Božiji. To znači da uzrastamo, da naš strah i plata pređu u ljubav. Da volimo Gospoda, jer je On naš otac, naša majka, naš prijatelj, brat, naš ženik i naša nevesta. Na ovaj način ćemo nadvisiti presudu.

    -Recite nam nešto o iznenadnoj smrti.

    Pogled na iznenadnu smrt zavisi od gledišta svakoga čoveka. Za svetovne ljude, iznenadna smrt je dobra, prihvatljiva je i poželjna, jer oni neće da budu mučeni bolešću i starošću. Za verujuće hrišćane iznenadna smrt je loša, jer se čoveku ne da mogućnost da se bolje pripremi za susret sa Hristom i Nebeskom Crkvom. Da bi posetio visokog funkcionera, čovek se u skladu sa tim priprema. Mi treba isto da činimo u pogledu našeg susreta sa Hristom.

    Priprema pokajanjem je od suštinskog značaja. Zato je starac Pajsije govorio da je rak sveta bolest, jer je napunila raj svetiteljima, što znači da dugotrajna bolest priprema čoveka za smrt molitvom i pokajanjem. Prema učenju sv. Maksima Ispovednika, bol leči zadovoljstvo.

    U svakom slučaju, smrt je sigurno najveći događaj. Mi to vidimo oko nas; sve umire, svaka živa tvorevina, naši prijatelji, naši rođaci. Ono što je nama nepoznato jeste čas smrti, kada će smrt doći. Može se desiti dok spavamo, hodamo, putujemo, radimo, dok se zabavljamo, itd. Zato se moramo moliti Bogu svakodnevno, kao što to čini Crkva: “Preostalo vreme života svoga u miru i pokajanju da provedemo, od Gospoda molimo”, i ”Kraj života našeg da bude hrišćanski, bez bola, nepostidan, miran, i da dobar odgovor damo na Strašnom Hristovom sudu od Gospoda molimo.”

    U učenjima sv. Otaca nailazimo da jedan od najvećih darova koji čovek može da primi jeste svakodnevno “sećanje na smrt.” Milošću Božijom, sećanje na taj trenutak čoveka ne dovodi do očajanja, beznađa, ili psihološkog straha,već do nadahnuća, molitve, stvaralaštva, čak i u ljudskim poslovima, jer osoba pokušava da završi svoje zadatke i da se pripremi. Kada svaki dan živimo kao da nam je poslednji, onda će nas čak i iznenadna smrt zateći spremne.

    -Kako je ispravno reći “čas smrti” ili ”trenutak smrti?”

    Zavisi od toga kako se tumači reč “čas” ili ”trenutak.” U govoru često koristimo ”čas,” što znači trenutak. Ali ja razumem da se Vaše pitanje odnosi na to da li je smrt tok ili trenutak.

    Može se reći da postoji tok smrti - duga bolest koja postepeno dovodi do smrti, ali razlučenje duše od tela odvija se u određenom trenutku, po volji Božijoj.

    Ovaj trenutak je važan, jer čovekov način postojanja se manja i mi ne možemo znati kako će dalje biti. Mi znamo stanje u kojem je duša deo tela, i da ona komunicira sa tvorevinom putem čula. Mi ne možemo znati iz iskustva šta će se dogoditi onda kada duša napusti telo i kako će onda biti. Trenutno, mi vidimo svet koji je Bog stvorio, ljude, prijatelje, lepotu planete, ali ne vidimo anđele i demone. Tada, međutim, duša više neće gledati na svet telesnim čulima, već će videti ono što je sada nama nevidljivo. Zato svetitelji žele da budu svesni i mole se u toku smrti, kako bi ovu zemlju napustili sa molitvom i da bi ih sila i milost Božija pratila na tom putu.

    Blagoslov je biti u mogućnosti da se molimo tokom ovih časova i da se pričestimo Prečasnim Telom i Krvlju Hristovom, kako bi bili okruženi milošću Božijom, kada duša napusti telo. Međutim, tome su velika prepreka u našem vremenu tzv. savremeni aparati u odeljenjima za intenzivnu negu. Sa hrišćanske tačke gledišta, čas i trenutak smrti zahteva odgovarajuću pripremu, to jest, ispovest, Sveto Pričešće, osvećenje jeleja, molitvu porodice i prijatelja, i našu molitvu. Međutim, u odeljenjima za intenzivnu negu nemoguća je takva crkveno-pastirska služba. Tako, zbog postojećih savremenih aparata i lekova, u naše vreme, sve više ljudi umire da nije svesno šta se dešava u tom času i trenutku. Ovo je važan problem. Savremene medicinske metode predstavljaju dilemu: “Produženje života ili sprečavanje smrti?” U svemu što nudi medicinska nauka pitanje je: da li je naš život produžen da bismo se pokajali i posvetili Bogu ili je sprečena smrt, što stvara puno bola, fizičkog i egzistencijalnog?

    U svakom slučaju, veliki je blagoslov Božiji da se neko upokoji okružen svojim najbližima koji se mole, i iznad svega, da umre živeći u Crkvi, sa Svetim Pričešćem, molitvom, blagoslovom svog duhovnog oca, milošću Božijom i molitvama svetih. Naša stalna želja treba da bude smrt, kao što je izobražena na ikoni Uspenja Presvete Bogorodice, sa Njom u centru okruženom ljubljenim Gospodom, apostolima i arhijerejima.


    -Neki ljudi umiru neočekivano. Da li je istina da Bog uzima onda kada je mogućnost čovekovog spasenja najveća?

    Mi hrišćani apsolutno verujemo da smo stvoreni od Boga koji je Ljubav. On usmerava naš život, On nam daje život, On nam ga uzima onda kada smatra da je za to došao pravi trenutak. Mi takođe znamo da Bog voli čoveka koga je stvorio i da želi njegovo spasenje. Dakle, sigurno je da Bog dopušta da se smrt svakoga čoveka dogodi u najadekvatnijem momentu.

    Naravno, ljubav Božija ne ukida slobodu čovekovu. Čovek ima sposobnost da deluje pozitivno ili negativno, da se odazove na ljubav Božiju ili da je odbije.

    Pošto ste rekli da neki ljudi umiru neočekivano, hteo bih da Vas podsetim da mi treba da se neprestano sećamo smrti. Ne treba da mislimo kako ćemo večno živeti na zemlji, jer takvo razmišljanje ukazuje na duhovnu bolest. Postoji smenjivanje života i smrti, kao što postoji smenjivanje dana i noći. Savremena molekularna biologija naglašava da je smrt neodvojivo povezana sa životom, jer među genima postoji i gen starenja, koji se nalazi u mitohondrijama. Dakle od trenutka našega začeća, smrt je zapisana u našem DNK, i mi se susrećemo sa umiranjem našega tela onda kada naše ćelije počnu da izumiru, generalno, sa starenjem, prolaženjem godina, borama, bolestima, svime što se teološki naziva propadljivost i smrtnost. Mi ne treba da budemo kratkovidi i da se ponašamo kao noj koji skriva glavu u pesak.

    Trebalo bi da znamo da nas Bog nije stvorio da bi umrli; smrt je posledica Evinog i Adamovog greha. Bog nas ljubi i brine za nas. On je naš nežni Otac. Nije tačno da se molimo sa “Molitvom Gospodnjom,” koja je poznata kao ”Oče naš” i da Boga nazivamo Ocem, a da sa druge strane živimo kao siročad.

    -Pravoslavna vera posebnu pažnju posvećuje pokajanju. Zahvalni smo Gospodu što nam je dao pokajanje. Može li pokajanje u trenutku smrti biti toliko da se njime čovek spase, iako je opterećen velikim grehovima?

    U našoj pravoslavnoj tradiciji poznato je da greh nije nešto moralističko. Ontološki greh je protivan prirodi. Dakle, pokajanje je čovekov povratak iz života koji je bio protivan prirodi životu koji je u skladu sa prirodom. Sa grehom, čovek je izgubio opštenje sa Bogom, sa bratom i sa svakom tvorevinom. Pokajanjem, on se ponovo vraća ovoj zajednici. Dakle, pokajanje je povezano sa napredovanjem u slobodi, oslobađanjem od svega što ga porobljava. Sveti Oci opisuju ovaj napredak u tri reči: očišćenje, prosvetljenje i oboženje i to je ono što se naziva terapijom. To se dešava tokom celoga života. Dakle, spasenje je povezano sa terapijom. Lekar tela nas ispituje, uspostavlja dijagnozu i predlaže odgovarajuću terapiju, koju moramo da primenimo da bi ozdravili. Isto važi i za duhovne bolesti.

    Ispovest u trenutku smrti otvara čoveku put ka spasenju. Ako nije imao vremena da bude duhovno izlečen, onda mu Crkva svojim molitvama pomaže da se spase, imajući u vidu da je savršenstvo beskonačan proces; to je dinamično, a ne statično stanje.

    Tokom našega života moramo da imamo ”duh pokajanja.” Mi treba da imamo u vidu da smo stvoreni od Boga i da smo u ovo stanje dospeli zbog greha. Ako požljivo pročitamo Knjigu Postanja, po učenjima Otaca crkve, i kada vidimo kako su Adam i Eva živeli i šta su postali zbog greha, pokajanje će se razviti u nama.

    Dakle, neko ko ima ”duh” pokajanja tokom celog svog života osetiće ovo pokajanje u času smrti, osetiće ga u velikoj meri. U suprotnom, kada čovek svoj život živi bez pokajanja, teško da će pokajati u poslednjem trenutku.

    Moj starac, večna mu pamjat, mitropolit edeski Kalinikos, stalno je živeo sa sećanjem na smrt. Kada su mu lekari saopštili da ima tumor na mozgu, odmah se ispovedio, napisao je svoj testament, molio se i imao potpunu veru u Boga govoreći: ”Verovatno Bog želi da mi kaže 'stani.' Ne trebam te više.” Stalno se molio ”neka bude volja Tvoja.” Sebe je predao Bogu i imao je mirnu, svetu končinu, onakvu kakav je bio ceo njegov život.

    Dakle, iako postoji mogućnost za čoveka koji je imao iskru ljubavi prema Bogu da se pokaje u času smrti, mi treba da se kajemo onda kada smo zdravi, kako bi imali mogućnost da se izlečimo, a to je da umesto samoljublja imamo ljubavi prema Bogu i čoveku, da umesto sebične ljubavi imamo besebičnu ljubav.

    -Posle čovekove smrti, koje su veze između duše i ovoga sveta?

    Iako je duša odvojena od tela, čovekova ipostas i dalje postoji. Kao što vidimo u priči o bogatašu i Lazaru, bogataš je svestan svoga stanja, i njegovih rođaka koji su još živi i on brine za njih. Tako je i posle smrti, ljudi brinu za svoje bližnje i mole Boga za njihovo spasenje. Sve naše molitve svetiteljima su zasnovane na ovoj istini. Naravno, ova veza između duše i živih je duhovna, a ne materijalna.

    U Knjizi Otkrovenja sv. Jovana, koja opisuje nebesku Božanstvenu Litrugiju možemo videti ovakve veze između svetitelja i nas i njihovih molitava za sve ljudi na zemlji. To je razlog zašto su naši Oci prikazali u Svetoj Liturgiju ovu netvarnu Božanstvenu Litrugiju, koja se odvija na Nebesima, u netvarnom Hramu. U Božanstvenoj Liturgiji mi doživljavamo atmosferu nebeske Litrugije i mi je podražavamo.

    Često osećamo ljubav i zaštitu svetitelja, kao i onih, nama bliskih, koji su otišli iz ovoga sveta. Jedno moje duhovno čedo bilo je veoma srećno u času smrti jer, kako je rekla, ona će se naći u nebeskoj Crkvi.

    Dakle, duša nastavlja da živi posle njenog odlučenja od tela, ona ne odlazi u nepostojanje. Ako je osoba živela u pokajanju tokom života, onda će njena duša po napuštanju tela ući u ovu nebesku Litrugiju i tamo će se moliti za ceo svet, i čekaće vaskrsenje, kada će se duša sjediniti s telom, kako bi i ono učestvovalo u toj nebeskoj proslavi Vaskrsa.

    -Koji bi savet trebalo da damo onima koji su nam bliski u vezi našeg stava o danu, času ili trenutku smrti?

    Tok smrti je vaoma važan za svakoga čoveka, jer se nalazi na putu koji ga vodi do spasenja ili do večne propasti. Nažalost, u ovim okolnostima, mnogi ljudi gledaju samo na fizičko zdravlje svojih rođaka i prijatelja, ne brinući o njihovoj večnosti. Zato treba voditi računa da se osoba na samrti ispovedi, primi Sveto Pričešće, primi milost Božiju kroz svetu tajnu jeleopomazanja i učini sve što naša Crkva ima na raspolaganju. Konkretno, mi treba da poslednji trenutak svoga života i života naših bližnjih provedemo u molitvi. Mi treba da shvatimo da mi ne gubimo našeg rođaka, prijatelja, već da on prelazi iz jednog postojanja (sa telom i čulima) u drugačije postojanje, bez tela. Dakle, intenzivna molitva je ono što je potrebno u tom trenutku.

    Sećam se poslednjeg trenutka moga starca; bio sam pokraj njegovog odra i nisam mogao da ponudim ništa drugo, do moje molitve Bogu, da njegovu dušu prime anđeli. Moja tetka, koja je bila tu prisutna, mislila je da sam tužan, jer sam se neprestano molio. A ja sam se molio, jer je taj trenutak svetao i presudan.

    Sve u svemu, mi svakodnevno mora da doživljavamo, kao sv. Jovan Zlatousti, da je sadašnji život “gostionica”. Ušli smo u ovu gostionicu, živeli, ali moramo da se pobrinemo da odemo iz nje sa dobrom nadom, da ne ostavimo ništa ovde, zbog čega bi izgubili ono što je tamo. Osim toga, svi mi hrišćani treba da shvatimo da je smrt poražena Krstom i Hristovim vaksrsenjem, da je zajedništvo sa Hristom neprestano prevazilaženje smrti i straha od smrti, da je razlučenje duše od tela put ka nebeskoj Crkvi i susret sa Hristom, Bogomajkom i svetiteljima, da će se duša vratiti u telo i da će telo vaskrsnuti i živeti večno, onako kako je živelo na zemlji.

    Sv. Maksim Ispovednik piše da od trenutka smrti, a posebno nakon Strašnog Suda, postoje dve mogućnosti: oni koji su u opštenju sa Hristom živeće u večnom blagostanju, a ostali u večnom paklu. Dakle, svi će prebivati u večnosti. Razlika je u radosnom ili tužnom prebivanju.

    Stoga, naš savet rođacima i prijateljima koji su na samrti je da imaju veru u Hrista i poverenje da mi nismo samo građani sveta, već smo putnici na ovoj zemlji, putujemo ka našoj istinskoj domovini, koja je na nebu. Naša domovina je gore, na nebu. Želja za nebeskom domovinom neka nas potpuno obuzme.

    Prevela s engleskog Bojana Srbljak

    IZVOR
  24. Волим
    Дејан got a reaction from obi-wan in Lična biblioteka patrijarha Pavla uskoro dostupna javnosti   
    Dejan Ristić, vršilac dužnosti upravnika Narodne biblioteke Srbije izjavio je da ta ustanova u saradnji sa Srpskom pravoslavnom crkvom (SPC) radi na uređenju lične biblioteke patrijarha Pavla koji je umro u novembru 2009. godine.
    Ristić je rekao da je lična biblioteka patrijarha Pavla, po broju naslova, vrsti literature i izdanjima štampanim na različitim jezicima, izuzetna i da će se relativno brzo naći "pred očima javnosti".
    On je rekao da je formiran interdisciplinarni tim koji radi na sređivanju građe, kao i ličnih rukopisa i beležaka patrijarha Pavla.
    - Na brojnim knjigama su njegove beleške, tu su i njegovi radovi koje je pisao, čitav niz knjiga ima posvete naših poznatih sunarodnika i ličnosti iz inostranstva - rekao je Ristić.
    On je najavio da će biti štampan i katalog svih izdanja, štampanih primeraka i rukopisne zaostavštine iz lične biblioteke patrijarha Pavla.
    Prema njegovim rečima, Sinod SPC prihvatio je inicijativu Narodne biblioteke Srbije i narednih nedelja trebalo bi da bude potpisan protokol o saradnji, a sređivanje lične biblioteke patrijarha Pavla prvi je zajednički poduhvat povodom tog dogovora.
    Protokol će doprineti da stručnjaci Narodne biblioteke kontinuirano budu angažovani na obradi i zaštiti knjižnog fonda SPC u zemlji i inostranstvu, rekao je Ristić.
    On je rekao da će potpisivanjem protokola Narodna biblioteka Srbije i SPC obnoviti saradnju posle četiri decenije, a pozvao je i druge verske zajednice i tradicionalne crkve da razmotre mogućnosti saradnje sa tom ustanovom.
    Izvor:Blic
  25. Волим
    Дејан got a reaction from RYLAH in Без Светих Тајни и подвижничког живота нема духовног излечења   
    Митрополит Јеротеј Влахос
    Људи осећају да најезда западњачког духа умртвљује душу и разара све међуличне односе. Зато, људи покушавају да оживе стари начин живота, који је био много човечнији, но, и етос и обичаји нашег народа, као и много тога другог из народног живота, били су уско везани за духовно-терапеутски метод Цркве којим Црква узводи човека ка обожењу.
    Наравно, овде треба бити опрезан, зато што има много обичаја који су плод и заостатак паганског идолопоклонства и сујеверја. Јер, нажалост, и у древна хришћанска времена је било мого сујеверја, баш као што је случај и данас. Људи често доживљавају Цркву и Бога као нешто што треба да им помогне да им ствари иду добро у животу. И, чак ни то не треба одбацивати. Тако се људи сабирају на чин благосиљања пшенице светом водицом, да би имали добру жетву.
    Али, све што се отуђи од целовитог духовно-терапеутског метода Цркве, од ступњева духовног усавршавања – очишћења, просветљења, и обожења – постаје само мртва форма, од које човеку нема помоћи.
    Људи почињу да мисле да је форма сама по себи довољна, што има за последицу привид духовног излечења. Људи мисле да ће се, придржавајући се пуких форми, пронаћи срећу у животу, па онда доживљавају разочарење када је не нађу.
    Ја, напротив, верујем да човек који живи исихастичким Предањем Цркве – које је, још једном понављам, усредсређено на човеково очишћење, просветљење и обожење – може живети Православним Предањем, чак и у солитеру, у савременој урбаној средини, под најнеповољнијим спољашњим околностима.
    Многи Новомученици су били слуге турских господара. Они су споља гледано служили турском царству које се борило против Хришћанства. Но, они су, и поред тога, сачуували Предање и достигли Боговиђење, Мучеништво и обожење.
    Јер, многи Новомученици су, као што видимо из њихових Житија, имали Боговиђење пре Мучеништва и њихово Мучеништво је било плод Боговиђења.
    ***
    Лечење душе, заиста, мора бити усредсређено на ум. Помрачени и умртвљени ум лечењем мора да се изнова просветли, е да би изнова оживео. Човек чији је ум духовно болестан, роб је безбројних страсти, помисли и фантазија.
    Човек који хоће да се духовно излечи мора, дакле, да усредсреди пажњу управо на лечење свог оболелог ума. Вредно је поменути како Свети Оци описују лечење и обнову ума. Постоје четири средтвса за лечење ума.
    То су: Православна Вера, свест о сопственој грешности, помоћ свештеника – духовног лекара и, коначно, одговарајући метод за обнову ума, који се зове православна „аскеза“.
    Црква је својеврсна духовна Болница која лечи људе. Црква није друштво добрих и побожних људи, већ благословено Тело Христово унутар кога се људи духовно лече. Црква прима болесне људе и лечи их од њихових духовних болести.
    Ми, стога, исповедамо да је Христос Једини Истинити Бог, да је Црква Болница која истински лечи човека, да су Свети Оци истински терапеути који лече силом Христовом, да су Божије заповести духовно-терапеутске и да треба да се трудимо да живимо извршавајући те заповести.
    Јер, као што лекарски рецепти нису нешто апстрактно, већ се преписују болесноме чобвеку ради исцељења, тако су и заопивести Христове такође упућене духовно болеснима ради њиховог духовног излечења. Зато треба да се трудимо да испуњавамо све Христове заповести, јер је то пут за духовно излечење нашег срца.
    ***
    Светотајински живот Цркве није одвојен од аскетског живота Цркве. Са разочарењем констатујем да се у многим новим књигама Света Тајна Божанствене Евхаристије анализира тако да испада да пуко учешће у Евхаристији и пуко причешћивање Крвљу и Телом Христовим јесте оно што по себи обожује човека. Нема сумње да је Света Тајна Евхаристије оно по чему се Православље неупоредиво разликује од свих осталих религија.
    Међутим, ако се изолује, од свецелог духовно-терапеутског метода Цркве, Евхаристија не само да не обожује човека, већ је човеку и на осуду. Благодат Божија у том случају делује као казна.
    Много пута сам чуо како православни свештеници у својим проповедима тврде да Свето Причешће спасава човека и да га води ка обожењу, као и да свако од нас мора да се причешћује сваке недеље и томе слично.
    Међутим, читаво Предање Цркве учи да одвојене од подвига духовног живота – т.ј. од очишћења, просветљења и обожења – Свете Тајне не могу помоћи човеку.
    Свети Оци говоре да Свето Причешће претпоставља аскезу (подвижништво) и да је неодвојиво од аскезе. Аскеза, као што смо већ рекли, претходи и следи Божанственој Евхаристији.
    Извор: "Православни одговор"
×
×
  • Креирај ново...