Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Дејан

АДМИНИСТРАТОР
  • Број садржаја

    16724
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    29

Репутација активности

  1. Волим
    Дејан got a reaction from keka in Фазе развоја у хришћанском животу: неофитство, занос, разочарење, криза,...па опет...   
    Путеви и грешке почетника у вери

    Јапанска изрека гласи: «Када се у породици радја дете, цела породица учи да говори».
    Парафразирајући ову источну мудрост, може се нажалост рећи: «Када се у породици појави хришћанин, сви његови ближњи постају мученици». Ако сада ове редове чита неко од твојих ближњих, мислим да ће се сложити са мном. Ако их чита један од таквих хришћана онда нећу добити титулу мању од клеветника. Нећу саосећати са првим - мученицима није потребно саосећање, нећу се такође ни оправдавати пред другим (то је потпуно некорисно и чак штавише небезопасно). Просто желим да поделим са вама размишљања, која су ми се накупила током мог «хришћанства». Онима који се чуде због чега сам реч хришћанство ставио под наводнике, рећи ћу да она без наводника приличи светима, и нека ме не окривљују због смиренословља.
    Али пре свега о терминима. Све те духовне болести, о којима ће се ниже говорити, називаће једном речју: «неофитство». Можда је то неправилно - обједињавати болести, које имају различито порекло и ток. Вероватно је то ненаучно. Али мој чланак није научни трактат, већ реакција живог организма на бол.
    У Цркви се формирала традиција, према којој се сматра да је неофит - човек, који није у Цркви десет година већ мање. Али ствар није толико у времену. Тај период се може скратити. Може ли се заобићи? Не знам. Нисам уверен. У крајњој мери, сви моји познаници и ја сам, у првом реду, прошли кроз тај временски период, када смо се некоме чинили тако узвишени и предивни. Предивни, због тога што Господ новокрштени, оцрквољеном човеку, према речима Макарија Великог, даје залог Светог Духа. Али људима који нас окружују у том периоду наше духовне младости, се смркло пред очима од поука, фарисејских молитви и навођења у православље.
    Не може се назвати нормалним човек који изјављује: то су се тобоже старци помолили да немамо телевизију јер она душу оскверњује, ето Остакински торањ је изгорео! То, што су притом три човека жива изгорела очигледно је био резултат њихове благе молитве. Или, например овакав одломак. Жена, која можда није прочитала до краја Нови Завет, али је научила напамет «Добротољубље», оставља малолетну децу, мужа и сву светску сујету и одлази (често по благослову младостарца) да се спасава у неки манастир. Довољно је сетити се недавне хистерије која се развила око шрафираних-кодова. По том питању је објављена поставка Светог Синода. Али одлука Синода за наше православне није указ. Одмах се појачао шапат (он наравно никада није престао) о томе да су наши епископи екуменисти, јеретици, зар се они могу слушати? Та настројења свакојако шире и подржавају такозвани старци по манастирима и у свету.
    Архимандрит Јован Крестјанкин који је познат целом руском православном народу, и кога мислим с пуним правом можемо да назовемо старцем, пише: «Данас ти документи у том виду не представљају опасност за нас. Запамти и разјасни себи вољу Божију: «Сине, дај Ми твоје срце. Не пасош, нити пензијске признанице, нити пореску картицу, већ срце! Сва та смућивања, пометње и настају због тога што нема живе вере у Бога ». Али за неофите је чак ништавно и мишљење таквог човека као што је отац Јован.
    Уопштено говорећи, неофитство постоји од када и Црква. Чак се може рећи - неофитство је старо као свет. Историја нам доноси много чињеница које сведоче о неумерено узбудјеним хришћанима, који чине штету себи и другима. Навешћу свима познат пример. Неки старац је имао ученика, који је страсно желео мучеништво. Узалуд га је старац уразумљивао: «Време мучеништва је прошло, Бог те призива на друге подвиге. Ти само научи да Га разумеш ». Овај није хтео ни да чује. Благослови мучеништво, па како год! Изнудивши благослов од старца, отишао је у пустињу, наишао на сарацена и не издржавши искушење, одрекао се Христа.
    Узбуђеност сама по себи није лоша. Али она може да буде страшна у духовном животу. Задивљујућа ствар! Рекло би се да узбуђеност треба да сведочи о мекоћи човекове душе. Узбуђен човек је по мом мишљењу - велико дете. Свет је за њега задивљујући и пожељан, као поклон, те зато и изазива узбуђење код њега. Али душа неофита је крепка, као гранит и глува, као гроб.
    Енглески писац Честертон рекао је о некоме: «Он је био душевно здрав, јер је знао за невоље». Неофит је душевно болестан, јер не познаје невоље. Он не зна ни за жалост, ни за милост. Тај исти Честертон је на другом месту писао: «Није тешко одредити здраву душу: такав човек има трагедију на срцу и комедију на уму». Код неофита не само да нема трагедије у срцу, већ он нема ни само срце. Он за све случајеве у животу има додатна правила, а за сваку људску бол - прописане истине. Али његова истина убија, а не оживотворава, уводи у росптво, а не чини слободним. Сам неофит је бодар и оптимистичан. Истина, његов оптимизам је на рачун других. Његов оптимизам је људождер. Он је од обреда и закона изградио висок замак и одатле посматра на црве који гмижу.
    Узалуд неофите некад упоређују са фарисејима. Фарисеји то нису заслужили. Ако је веровати светом Јовану Злаотоусту, они су чак способни за покајање. Он управо тако схвата приступање фарисеја Јовану Крститељу. Када су Христу довели жену ухваћену у прељуби, Њега је окруживала маса фарисеја. И знамо да ниједан камен није полетео на несрећницу. Да су Христа окруживали неофити, на жену би се обрушио читав град камења. Фарисеји су знали своје тајне грехе, и Спаситељеве речи су их постиделе.
    Неофити немају греха. Не знам за шта се они сатима кају на исповести. С њихових уста не силазе речи: опростите ми грешној, «ја сам пучина греха». Али када сазнају да неко од њихових ближњих ради нешто што се не поклапа са њиховом благочестивошћу, они се претварају у тог истог дужника, који је спреман некога да угуши за својих сто динара. «Како! Ти држиш пса у кући? Пас је скверна животиња! Ти не смеш да се прићешћујеш! »Свјатијејши Патријарх би знао ко код куће има не само једну, већ две животиње, те да не сме да се причешћује! «Ти си непрестано болестан, очигледно имаш много грехова. Треба да се покајеш! »Ја сам потпуно спреман да претпоставим да они нису читали Књигу о Јову, нити су чули за Јовове пријатеље. Али требало би да знају о руским православним светитељима који су били болесни цео живот и од слабости нису могли да померају руку. По њиховој логици, Амвросије Оптински и Игњатије Брјанчанинов су најозлоглашенији грешници. Свети Јован Златоуст у првој беседи о статуама наводи осам разлога, због који хришћани болују. Не би било лоше упознати се са њима.
    Какво год давно пријатељство да вас повезује са неофитом, ако је само неофит уопште способан за пријатељство, све се руши у једном трену, када он сазна нешто о вама. То може да буде нешто пријатно. Од ношења хаљина са отвореним раменима до гледања телевизора. Тада ваше пријатељство већ ништа неће спасти.
    Да ли неки грех може да проведе неофита ка осећању покајања?
    Лично искуство општења са људима такве врсте показује да чак упадајући у отворене, грубе грехе, као што је блуд, човек са сличним настројењем душе на неки непостижни начин умудрава се да напусти право да осуђује друге и чак има и Исусову молитву која тече сама од себе . Такав човек је бодар и весео.
    У првим данима свога хришћанства он поседује благочестиви сленг, као «Ангела за трпезом!» Или «Спаси Господе!». Сећам се једне девојке која је за столом замолила суседа: «Благословите чајник!» После много година сам чуо фразу, која би могла да буде одличан одговор њој: «Благосиља се и освећује овај чајник!»
    Неофит је заљубљен у себе. Он обожава своју праведност. Да, да, он зна вољу Божију! То су свети смиривали своје тело, да би се пробудио дух, и умањивали своју вољу, да би познали вољу Божију. За неофита је све много једноставније. Воља Божија је то што он ради. Он никада неће рећи: опрости, много сам те збунио због своје непажње. Не - то је била воља Божија да се ја успавам, и зато нисам успешан, зато сам закаснио на пословни састанак, и зато ја никако не могу да ти помогнем. Човека, кога су притом оставили у невољи, мисли да га је Бог оставио. Није потребно много вере да би се схватило да те није оставио Бог, већ равнодушни неофит. Сви други за неофита (ако они нису свештеници) - су бића ниже сорте. А ако тај неко други није хришћанин, то онда уопште није ни човек, већ нека прљавштина.
    Сећам се приче из Патерика о томе, како је једном Макарије Велики ишао са учеником пустињом. Ученик је престигао Макарија, и срео је жреца из локалног паганског храма са везом сувог грања на леђима. У учениковој глави је све било у најбољем реду, и зато се он обратио жрецу сходно томе: «Куда идеш демоне?» - Због чега је и био снажно претучен. Када се пристигли Макарије учтиво поздравио са Жречем, овај се зачуђено упитао: «Због чега си ме ти будући хришћанин, поздравио? Овуда је пре тебе прошао још један човек, такође хришћанин. Он је почео да ми се руга, и ја сам га претукао на смрт ». «Ја видим да си ти добар човек и добро се трудиш, само не знаш ради чега то радиш», - одговорио је Макарије Велики. После ових речи жрец се крстио и постао хришћанин. Али у животу нажалост чешће наилазимо на ученике, него на Макарија.
    Када човек веома добро зна нешто да ради, њему је лако да се погорди. Чак и када човек просто много зна, он није увек слободан од греха преузношење. Али то је и задивљујуће, што неофит просто поражава својом неписменошћу. Да и због чега нешто знати - свештеници ће и тако рећи све што је потребно. «Ми смо без нашег оца као слепи мачићи», -. каже неофит и потпуно је тиме задовољан.
    Као што сам већ рекао, неофит воли да игра на послушање. Монашким књигама о послушању затрпане су све црквене продавнице. Понешен својим брзим успесима у црквеном животу хришћанин жели да узлети «ванредне области». Нахранивши се сличном литературом, коју у прошлости у манастирима старац-духовник није давао сваком монаху, подвижник се прихвата посла да уреди свој сопствени Атон.
    Намесник једног од манастира, тада игуман, отац Н, је једном приметио како је код младе деце-послушника почео да се покреће кров због читања «Добротољубља». И тада им је посаветовао да читају нешто друго. Тога дана му је позната сликарка-полиграфист поклонила свој последњи рад: илустрације за «Вини-Пу». «Ево, прочитајте ово». Деца су се забезекнула. «И до ког места да читамо?» - Упитали су мислећи да је лутрија. «До хватања Слонопотама. То је сасвим довољно ». Средство се показало тачним - кров се вратио на место. У датом случају послушање је одиграло своју добру улогу. Али нису сви духовници. Нажалост, ни дуга бела брада, ни године пребивања у Цркви нису гаранција духовне безопасности. Али то је тема за посебан разговор.
    Црквене болести су тешке. Људи, који од њих болују, доносе много невоља људима који их окружују, и у првом реду својим ближњима. Људима, далеким од Цркве, они отежавају пут ка њој. Човек, који се искрено интересује за религиозни живот, угледавши таквог човека, по њему ће извести закључак о целој Цркви. Наравно, њему дуго може да се објашањава (то веома уверљиво ради ђакон Андреј Курајев), како се не сме судити о музици по поп шлагерима, а о иконописа према стриповима, тако и о хришћанству треба да судимо по хришћанским светитељима, а не по првом парохијану кога смо срели. Може му се говорити о томе да је историја Цркве лепа само у лошим књигама, а да је у животу све много сложеније. Или напротив једноставније. Али има таквих сусрета са узбуђеним хришћанским пионирима, од којих ране не зарастају брзо. Један познати сликар је причао како је дванаест година недалеко од своје куће сликао цркву. Благочестиве «бабушке» су поцепале његову скицу и грубо га избациле из црквене порте. Следећи пут је мој пријатељ дошао у цркву тек после пет година - толико је био велики његов страх. Али, слава Богу, страх је прошао. А колико људи, који се суоче са душевном окорелошћу Православних хришћана, одлазе код баптиста, јеховиста, богородичника. Или просто изводе закључак да је хришћанство, као и све остале религије, - једно мрачњаштво. Ја не желим да читалац стекне сличан осећај на основу мојег члана. Да, понављам, црквене болести су тешке. Али вероватно сви треба да их преболе.
    Знам један град, где је захваљујући тамошњем свештенику веома здрава духовна клима. Човек прележи неофитску болест у веома благом облику и брзо оздрави. Да ли је то добро или лоше? Не мислим да је то веома добро. Хришћанин тамо личи на антарктичког пингвина, који нема имунитет, пошто на Антарктику нема вируса. Шта ће бити са тим човеком, када се он суочи са неофитством (а не може да се не суочи) у свој његовој велелепност? Хришћанин, који је одрастао у топлим условима је неотпоран на мраз. Важно је проћи кроз неофитство али се не задржавати на њему.
    Честертон даје светоотачки опис праведника: праведник је строг према себи и снисходљив према другима. Ми то не можемо увек да схватимо у време духовне младости. И зато је неофитство са стране мало привлачно. Али сви треба да га преболимо. И од њега се не може побећи.
    То је у прошлим вековима у неком смислу било једноставније. Црквено Предање, живо и активно, ограђивало је човека од излишног ригоризма. Усхићеност, у највећој мери, није прелазила у секташтво, а благочестивости - у фанатизам. Али у нашој трагичној историји се десило тако да је танак мицелијум Црквеног Предања после револуције био прекинут. Нити, које су чудом сачуване, обнављају се веома споро и са тешкоћама.
    IZVOR


  2. Волим
    Дејан got a reaction from александар живаљев in Јасеновац без истине и покајања   
    Hristos nije postradao zbog pravednih već zbog grešnih ,što opravdava svaku molitvu za grešnike.Dakle služiti misu za Pavelića je sasvim Hrišćanski,problem je što se na toj misi prave hvalospevi i veliča njegov lik i delo umesto da je obratno.
  3. Волим
    Дејан got a reaction from Јанко in Јасеновац без истине и покајања   
    Hristos nije postradao zbog pravednih već zbog grešnih ,što opravdava svaku molitvu za grešnike.Dakle služiti misu za Pavelića je sasvim Hrišćanski,problem je što se na toj misi prave hvalospevi i veliča njegov lik i delo umesto da je obratno.
  4. Волим
    Дејан got a reaction from Дуња in То дивно чудо - ЉУБАВ   
    ВОЛЕТИ ТРЕБА НЕ САМО СЛУЧАЈНО И НА ЈЕДАН ТРЕНУТАК, НЕГО НАСВАГДА..




    Браћо, не бојте се грехова људских, волите човека и у греху његовом, јер кад ко воли човека и грешног, то је већ слика Божанске љубави, и врхунац је љубави на земљи.
    Волите све створење Божије, и целокупно, и сваку мрвицу. Сваки листић, сваку зраку Божију волите. Волите животиње, волите биље, волите сваку ствар. Будеш ли... волео сваку ствар - и тајну ћеш Божију разумети у стварима А схватиш ли је једаред, ти ћеш је после неуморно почети познавати све даље и више, свакодневно. И заволећеш, најзад, сав свет васцелом и васионом љубављу. Животиње волите: њима је Бог дао клицу мисли и тиху радост. Немојте им је нарушавати и реметити, не мучите их, не одузимајте им радост, не противите се мисли Божијој. Човече, не узноси се, не мисли да си бољи од животиње: оне су безгрешне, а ти, са својим величанством, ти само гнојиш земљу својом појавом, на њој траг свој гнојни остављаш после себе, - и то, авај, скоро сваки, сваки између нас !
    Децу волите нарочито, јер су она безгрешна као анђели, и живе да би нас раздрагала и усрећила; она живе зарад чишћења срдаца наших, као неки путоказ за нас. Тешко ономе ко увреди дете. Мене је отац Антим учио да децу волим: тај мили и ћутљиви човек, кад смо бивали на путу, он је за оне грошиће што нам их је свет делио куповао шећерлеме и колаче, и деци их раздавао. Он није могао проћи поред дечице без душевног потреса: такав је то човек био. Пред понеком мишљу останеш у недоумици, нарочито гледајући грех људски, па се запиташ; "Да ли треба силом побеђивати, или смиреном љубављу ?" Свагда одлучуј овако: победићу смиреном љубављу". Одлучиш ли се тако једаред за свагда, цео свет ћеш моћи покорити.
    Љубавна смиреност је страшна сила, од свих најјача, нема јој равне на свету ! Сваког дана и часа, сваког тренутка надгледај самога себе и пази на себе, да ти изглед буде благо леп. Ето, прошао си поред малог детета, прошао си љут, са ружном речју, са озлојеђеном душом; и ниси можда ни приметио дете, али је оно тебе видело, и лик твој, ружан и зао, можда је остао у његовом слабачком и незаштићеном срдашцу. Ти то не знаш, међутим си можда већ тиме бацио рђаво семе у његову душу, а то семе ће можда и порасти, а све стога што се ниси уздржао пред дететом, јер у себи ниси одгајио пажљиву и делатну љубав.
    Браћо, љубав је учитељка, али је треба знати стећи, јер се она тешко стиче, скупо се купује, дугим радом и после дугог времена; јер волети треба не само случајно и на један тренутак, него насвагда.
    Ф.М.Достојевски
    ИЗВОР
  5. Волим
    Дејан got a reaction from Никола Поповић in То дивно чудо - ЉУБАВ   
    ВОЛЕТИ ТРЕБА НЕ САМО СЛУЧАЈНО И НА ЈЕДАН ТРЕНУТАК, НЕГО НАСВАГДА..




    Браћо, не бојте се грехова људских, волите човека и у греху његовом, јер кад ко воли човека и грешног, то је већ слика Божанске љубави, и врхунац је љубави на земљи.
    Волите све створење Божије, и целокупно, и сваку мрвицу. Сваки листић, сваку зраку Божију волите. Волите животиње, волите биље, волите сваку ствар. Будеш ли... волео сваку ствар - и тајну ћеш Божију разумети у стварима А схватиш ли је једаред, ти ћеш је после неуморно почети познавати све даље и више, свакодневно. И заволећеш, најзад, сав свет васцелом и васионом љубављу. Животиње волите: њима је Бог дао клицу мисли и тиху радост. Немојте им је нарушавати и реметити, не мучите их, не одузимајте им радост, не противите се мисли Божијој. Човече, не узноси се, не мисли да си бољи од животиње: оне су безгрешне, а ти, са својим величанством, ти само гнојиш земљу својом појавом, на њој траг свој гнојни остављаш после себе, - и то, авај, скоро сваки, сваки између нас !
    Децу волите нарочито, јер су она безгрешна као анђели, и живе да би нас раздрагала и усрећила; она живе зарад чишћења срдаца наших, као неки путоказ за нас. Тешко ономе ко увреди дете. Мене је отац Антим учио да децу волим: тај мили и ћутљиви човек, кад смо бивали на путу, он је за оне грошиће што нам их је свет делио куповао шећерлеме и колаче, и деци их раздавао. Он није могао проћи поред дечице без душевног потреса: такав је то човек био. Пред понеком мишљу останеш у недоумици, нарочито гледајући грех људски, па се запиташ; "Да ли треба силом побеђивати, или смиреном љубављу ?" Свагда одлучуј овако: победићу смиреном љубављу". Одлучиш ли се тако једаред за свагда, цео свет ћеш моћи покорити.
    Љубавна смиреност је страшна сила, од свих најјача, нема јој равне на свету ! Сваког дана и часа, сваког тренутка надгледај самога себе и пази на себе, да ти изглед буде благо леп. Ето, прошао си поред малог детета, прошао си љут, са ружном речју, са озлојеђеном душом; и ниси можда ни приметио дете, али је оно тебе видело, и лик твој, ружан и зао, можда је остао у његовом слабачком и незаштићеном срдашцу. Ти то не знаш, међутим си можда већ тиме бацио рђаво семе у његову душу, а то семе ће можда и порасти, а све стога што се ниси уздржао пред дететом, јер у себи ниси одгајио пажљиву и делатну љубав.
    Браћо, љубав је учитељка, али је треба знати стећи, јер се она тешко стиче, скупо се купује, дугим радом и после дугог времена; јер волети треба не само случајно и на један тренутак, него насвагда.
    Ф.М.Достојевски
    ИЗВОР
  6. Волим
    Дејан got a reaction from Николa in Фазе развоја у хришћанском животу: неофитство, занос, разочарење, криза,...па опет...   
    Путеви и грешке почетника у вери

    Јапанска изрека гласи: «Када се у породици радја дете, цела породица учи да говори».
    Парафразирајући ову источну мудрост, може се нажалост рећи: «Када се у породици појави хришћанин, сви његови ближњи постају мученици». Ако сада ове редове чита неко од твојих ближњих, мислим да ће се сложити са мном. Ако их чита један од таквих хришћана онда нећу добити титулу мању од клеветника. Нећу саосећати са првим - мученицима није потребно саосећање, нећу се такође ни оправдавати пред другим (то је потпуно некорисно и чак штавише небезопасно). Просто желим да поделим са вама размишљања, која су ми се накупила током мог «хришћанства». Онима који се чуде због чега сам реч хришћанство ставио под наводнике, рећи ћу да она без наводника приличи светима, и нека ме не окривљују због смиренословља.
    Али пре свега о терминима. Све те духовне болести, о којима ће се ниже говорити, називаће једном речју: «неофитство». Можда је то неправилно - обједињавати болести, које имају различито порекло и ток. Вероватно је то ненаучно. Али мој чланак није научни трактат, већ реакција живог организма на бол.
    У Цркви се формирала традиција, према којој се сматра да је неофит - човек, који није у Цркви десет година већ мање. Али ствар није толико у времену. Тај период се може скратити. Може ли се заобићи? Не знам. Нисам уверен. У крајњој мери, сви моји познаници и ја сам, у првом реду, прошли кроз тај временски период, када смо се некоме чинили тако узвишени и предивни. Предивни, због тога што Господ новокрштени, оцрквољеном човеку, према речима Макарија Великог, даје залог Светог Духа. Али људима који нас окружују у том периоду наше духовне младости, се смркло пред очима од поука, фарисејских молитви и навођења у православље.
    Не може се назвати нормалним човек који изјављује: то су се тобоже старци помолили да немамо телевизију јер она душу оскверњује, ето Остакински торањ је изгорео! То, што су притом три човека жива изгорела очигледно је био резултат њихове благе молитве. Или, например овакав одломак. Жена, која можда није прочитала до краја Нови Завет, али је научила напамет «Добротољубље», оставља малолетну децу, мужа и сву светску сујету и одлази (често по благослову младостарца) да се спасава у неки манастир. Довољно је сетити се недавне хистерије која се развила око шрафираних-кодова. По том питању је објављена поставка Светог Синода. Али одлука Синода за наше православне није указ. Одмах се појачао шапат (он наравно никада није престао) о томе да су наши епископи екуменисти, јеретици, зар се они могу слушати? Та настројења свакојако шире и подржавају такозвани старци по манастирима и у свету.
    Архимандрит Јован Крестјанкин који је познат целом руском православном народу, и кога мислим с пуним правом можемо да назовемо старцем, пише: «Данас ти документи у том виду не представљају опасност за нас. Запамти и разјасни себи вољу Божију: «Сине, дај Ми твоје срце. Не пасош, нити пензијске признанице, нити пореску картицу, већ срце! Сва та смућивања, пометње и настају због тога што нема живе вере у Бога ». Али за неофите је чак ништавно и мишљење таквог човека као што је отац Јован.
    Уопштено говорећи, неофитство постоји од када и Црква. Чак се може рећи - неофитство је старо као свет. Историја нам доноси много чињеница које сведоче о неумерено узбудјеним хришћанима, који чине штету себи и другима. Навешћу свима познат пример. Неки старац је имао ученика, који је страсно желео мучеништво. Узалуд га је старац уразумљивао: «Време мучеништва је прошло, Бог те призива на друге подвиге. Ти само научи да Га разумеш ». Овај није хтео ни да чује. Благослови мучеништво, па како год! Изнудивши благослов од старца, отишао је у пустињу, наишао на сарацена и не издржавши искушење, одрекао се Христа.
    Узбуђеност сама по себи није лоша. Али она може да буде страшна у духовном животу. Задивљујућа ствар! Рекло би се да узбуђеност треба да сведочи о мекоћи човекове душе. Узбуђен човек је по мом мишљењу - велико дете. Свет је за њега задивљујући и пожељан, као поклон, те зато и изазива узбуђење код њега. Али душа неофита је крепка, као гранит и глува, као гроб.
    Енглески писац Честертон рекао је о некоме: «Он је био душевно здрав, јер је знао за невоље». Неофит је душевно болестан, јер не познаје невоље. Он не зна ни за жалост, ни за милост. Тај исти Честертон је на другом месту писао: «Није тешко одредити здраву душу: такав човек има трагедију на срцу и комедију на уму». Код неофита не само да нема трагедије у срцу, већ он нема ни само срце. Он за све случајеве у животу има додатна правила, а за сваку људску бол - прописане истине. Али његова истина убија, а не оживотворава, уводи у росптво, а не чини слободним. Сам неофит је бодар и оптимистичан. Истина, његов оптимизам је на рачун других. Његов оптимизам је људождер. Он је од обреда и закона изградио висок замак и одатле посматра на црве који гмижу.
    Узалуд неофите некад упоређују са фарисејима. Фарисеји то нису заслужили. Ако је веровати светом Јовану Злаотоусту, они су чак способни за покајање. Он управо тако схвата приступање фарисеја Јовану Крститељу. Када су Христу довели жену ухваћену у прељуби, Њега је окруживала маса фарисеја. И знамо да ниједан камен није полетео на несрећницу. Да су Христа окруживали неофити, на жену би се обрушио читав град камења. Фарисеји су знали своје тајне грехе, и Спаситељеве речи су их постиделе.
    Неофити немају греха. Не знам за шта се они сатима кају на исповести. С њихових уста не силазе речи: опростите ми грешној, «ја сам пучина греха». Али када сазнају да неко од њихових ближњих ради нешто што се не поклапа са њиховом благочестивошћу, они се претварају у тог истог дужника, који је спреман некога да угуши за својих сто динара. «Како! Ти држиш пса у кући? Пас је скверна животиња! Ти не смеш да се прићешћујеш! »Свјатијејши Патријарх би знао ко код куће има не само једну, већ две животиње, те да не сме да се причешћује! «Ти си непрестано болестан, очигледно имаш много грехова. Треба да се покајеш! »Ја сам потпуно спреман да претпоставим да они нису читали Књигу о Јову, нити су чули за Јовове пријатеље. Али требало би да знају о руским православним светитељима који су били болесни цео живот и од слабости нису могли да померају руку. По њиховој логици, Амвросије Оптински и Игњатије Брјанчанинов су најозлоглашенији грешници. Свети Јован Златоуст у првој беседи о статуама наводи осам разлога, због који хришћани болују. Не би било лоше упознати се са њима.
    Какво год давно пријатељство да вас повезује са неофитом, ако је само неофит уопште способан за пријатељство, све се руши у једном трену, када он сазна нешто о вама. То може да буде нешто пријатно. Од ношења хаљина са отвореним раменима до гледања телевизора. Тада ваше пријатељство већ ништа неће спасти.
    Да ли неки грех може да проведе неофита ка осећању покајања?
    Лично искуство општења са људима такве врсте показује да чак упадајући у отворене, грубе грехе, као што је блуд, човек са сличним настројењем душе на неки непостижни начин умудрава се да напусти право да осуђује друге и чак има и Исусову молитву која тече сама од себе . Такав човек је бодар и весео.
    У првим данима свога хришћанства он поседује благочестиви сленг, као «Ангела за трпезом!» Или «Спаси Господе!». Сећам се једне девојке која је за столом замолила суседа: «Благословите чајник!» После много година сам чуо фразу, која би могла да буде одличан одговор њој: «Благосиља се и освећује овај чајник!»
    Неофит је заљубљен у себе. Он обожава своју праведност. Да, да, он зна вољу Божију! То су свети смиривали своје тело, да би се пробудио дух, и умањивали своју вољу, да би познали вољу Божију. За неофита је све много једноставније. Воља Божија је то што он ради. Он никада неће рећи: опрости, много сам те збунио због своје непажње. Не - то је била воља Божија да се ја успавам, и зато нисам успешан, зато сам закаснио на пословни састанак, и зато ја никако не могу да ти помогнем. Човека, кога су притом оставили у невољи, мисли да га је Бог оставио. Није потребно много вере да би се схватило да те није оставио Бог, већ равнодушни неофит. Сви други за неофита (ако они нису свештеници) - су бића ниже сорте. А ако тај неко други није хришћанин, то онда уопште није ни човек, већ нека прљавштина.
    Сећам се приче из Патерика о томе, како је једном Макарије Велики ишао са учеником пустињом. Ученик је престигао Макарија, и срео је жреца из локалног паганског храма са везом сувог грања на леђима. У учениковој глави је све било у најбољем реду, и зато се он обратио жрецу сходно томе: «Куда идеш демоне?» - Због чега је и био снажно претучен. Када се пристигли Макарије учтиво поздравио са Жречем, овај се зачуђено упитао: «Због чега си ме ти будући хришћанин, поздравио? Овуда је пре тебе прошао још један човек, такође хришћанин. Он је почео да ми се руга, и ја сам га претукао на смрт ». «Ја видим да си ти добар човек и добро се трудиш, само не знаш ради чега то радиш», - одговорио је Макарије Велики. После ових речи жрец се крстио и постао хришћанин. Али у животу нажалост чешће наилазимо на ученике, него на Макарија.
    Када човек веома добро зна нешто да ради, њему је лако да се погорди. Чак и када човек просто много зна, он није увек слободан од греха преузношење. Али то је и задивљујуће, што неофит просто поражава својом неписменошћу. Да и због чега нешто знати - свештеници ће и тако рећи све што је потребно. «Ми смо без нашег оца као слепи мачићи», -. каже неофит и потпуно је тиме задовољан.
    Као што сам већ рекао, неофит воли да игра на послушање. Монашким књигама о послушању затрпане су све црквене продавнице. Понешен својим брзим успесима у црквеном животу хришћанин жели да узлети «ванредне области». Нахранивши се сличном литературом, коју у прошлости у манастирима старац-духовник није давао сваком монаху, подвижник се прихвата посла да уреди свој сопствени Атон.
    Намесник једног од манастира, тада игуман, отац Н, је једном приметио како је код младе деце-послушника почео да се покреће кров због читања «Добротољубља». И тада им је посаветовао да читају нешто друго. Тога дана му је позната сликарка-полиграфист поклонила свој последњи рад: илустрације за «Вини-Пу». «Ево, прочитајте ово». Деца су се забезекнула. «И до ког места да читамо?» - Упитали су мислећи да је лутрија. «До хватања Слонопотама. То је сасвим довољно ». Средство се показало тачним - кров се вратио на место. У датом случају послушање је одиграло своју добру улогу. Али нису сви духовници. Нажалост, ни дуга бела брада, ни године пребивања у Цркви нису гаранција духовне безопасности. Али то је тема за посебан разговор.
    Црквене болести су тешке. Људи, који од њих болују, доносе много невоља људима који их окружују, и у првом реду својим ближњима. Људима, далеким од Цркве, они отежавају пут ка њој. Човек, који се искрено интересује за религиозни живот, угледавши таквог човека, по њему ће извести закључак о целој Цркви. Наравно, њему дуго може да се објашањава (то веома уверљиво ради ђакон Андреј Курајев), како се не сме судити о музици по поп шлагерима, а о иконописа према стриповима, тако и о хришћанству треба да судимо по хришћанским светитељима, а не по првом парохијану кога смо срели. Може му се говорити о томе да је историја Цркве лепа само у лошим књигама, а да је у животу све много сложеније. Или напротив једноставније. Али има таквих сусрета са узбуђеним хришћанским пионирима, од којих ране не зарастају брзо. Један познати сликар је причао како је дванаест година недалеко од своје куће сликао цркву. Благочестиве «бабушке» су поцепале његову скицу и грубо га избациле из црквене порте. Следећи пут је мој пријатељ дошао у цркву тек после пет година - толико је био велики његов страх. Али, слава Богу, страх је прошао. А колико људи, који се суоче са душевном окорелошћу Православних хришћана, одлазе код баптиста, јеховиста, богородичника. Или просто изводе закључак да је хришћанство, као и све остале религије, - једно мрачњаштво. Ја не желим да читалац стекне сличан осећај на основу мојег члана. Да, понављам, црквене болести су тешке. Али вероватно сви треба да их преболе.
    Знам један град, где је захваљујући тамошњем свештенику веома здрава духовна клима. Човек прележи неофитску болест у веома благом облику и брзо оздрави. Да ли је то добро или лоше? Не мислим да је то веома добро. Хришћанин тамо личи на антарктичког пингвина, који нема имунитет, пошто на Антарктику нема вируса. Шта ће бити са тим човеком, када се он суочи са неофитством (а не може да се не суочи) у свој његовој велелепност? Хришћанин, који је одрастао у топлим условима је неотпоран на мраз. Важно је проћи кроз неофитство али се не задржавати на њему.
    Честертон даје светоотачки опис праведника: праведник је строг према себи и снисходљив према другима. Ми то не можемо увек да схватимо у време духовне младости. И зато је неофитство са стране мало привлачно. Али сви треба да га преболимо. И од њега се не може побећи.
    То је у прошлим вековима у неком смислу било једноставније. Црквено Предање, живо и активно, ограђивало је човека од излишног ригоризма. Усхићеност, у највећој мери, није прелазила у секташтво, а благочестивости - у фанатизам. Али у нашој трагичној историји се десило тако да је танак мицелијум Црквеног Предања после револуције био прекинут. Нити, које су чудом сачуване, обнављају се веома споро и са тешкоћама.
    IZVOR


  7. Волим
    Дејан got a reaction from ines in То дивно чудо - ЉУБАВ   
    ВОЛЕТИ ТРЕБА НЕ САМО СЛУЧАЈНО И НА ЈЕДАН ТРЕНУТАК, НЕГО НАСВАГДА..




    Браћо, не бојте се грехова људских, волите човека и у греху његовом, јер кад ко воли човека и грешног, то је већ слика Божанске љубави, и врхунац је љубави на земљи.
    Волите све створење Божије, и целокупно, и сваку мрвицу. Сваки листић, сваку зраку Божију волите. Волите животиње, волите биље, волите сваку ствар. Будеш ли... волео сваку ствар - и тајну ћеш Божију разумети у стварима А схватиш ли је једаред, ти ћеш је после неуморно почети познавати све даље и више, свакодневно. И заволећеш, најзад, сав свет васцелом и васионом љубављу. Животиње волите: њима је Бог дао клицу мисли и тиху радост. Немојте им је нарушавати и реметити, не мучите их, не одузимајте им радост, не противите се мисли Божијој. Човече, не узноси се, не мисли да си бољи од животиње: оне су безгрешне, а ти, са својим величанством, ти само гнојиш земљу својом појавом, на њој траг свој гнојни остављаш после себе, - и то, авај, скоро сваки, сваки између нас !
    Децу волите нарочито, јер су она безгрешна као анђели, и живе да би нас раздрагала и усрећила; она живе зарад чишћења срдаца наших, као неки путоказ за нас. Тешко ономе ко увреди дете. Мене је отац Антим учио да децу волим: тај мили и ћутљиви човек, кад смо бивали на путу, он је за оне грошиће што нам их је свет делио куповао шећерлеме и колаче, и деци их раздавао. Он није могао проћи поред дечице без душевног потреса: такав је то човек био. Пред понеком мишљу останеш у недоумици, нарочито гледајући грех људски, па се запиташ; "Да ли треба силом побеђивати, или смиреном љубављу ?" Свагда одлучуј овако: победићу смиреном љубављу". Одлучиш ли се тако једаред за свагда, цео свет ћеш моћи покорити.
    Љубавна смиреност је страшна сила, од свих најјача, нема јој равне на свету ! Сваког дана и часа, сваког тренутка надгледај самога себе и пази на себе, да ти изглед буде благо леп. Ето, прошао си поред малог детета, прошао си љут, са ружном речју, са озлојеђеном душом; и ниси можда ни приметио дете, али је оно тебе видело, и лик твој, ружан и зао, можда је остао у његовом слабачком и незаштићеном срдашцу. Ти то не знаш, међутим си можда већ тиме бацио рђаво семе у његову душу, а то семе ће можда и порасти, а све стога што се ниси уздржао пред дететом, јер у себи ниси одгајио пажљиву и делатну љубав.
    Браћо, љубав је учитељка, али је треба знати стећи, јер се она тешко стиче, скупо се купује, дугим радом и после дугог времена; јер волети треба не само случајно и на један тренутак, него насвагда.
    Ф.М.Достојевски
    ИЗВОР
  8. Волим
    Дејан got a reaction from Trifke in То дивно чудо - ЉУБАВ   
    ВОЛЕТИ ТРЕБА НЕ САМО СЛУЧАЈНО И НА ЈЕДАН ТРЕНУТАК, НЕГО НАСВАГДА..




    Браћо, не бојте се грехова људских, волите човека и у греху његовом, јер кад ко воли човека и грешног, то је већ слика Божанске љубави, и врхунац је љубави на земљи.
    Волите све створење Божије, и целокупно, и сваку мрвицу. Сваки листић, сваку зраку Божију волите. Волите животиње, волите биље, волите сваку ствар. Будеш ли... волео сваку ствар - и тајну ћеш Божију разумети у стварима А схватиш ли је једаред, ти ћеш је после неуморно почети познавати све даље и више, свакодневно. И заволећеш, најзад, сав свет васцелом и васионом љубављу. Животиње волите: њима је Бог дао клицу мисли и тиху радост. Немојте им је нарушавати и реметити, не мучите их, не одузимајте им радост, не противите се мисли Божијој. Човече, не узноси се, не мисли да си бољи од животиње: оне су безгрешне, а ти, са својим величанством, ти само гнојиш земљу својом појавом, на њој траг свој гнојни остављаш после себе, - и то, авај, скоро сваки, сваки између нас !
    Децу волите нарочито, јер су она безгрешна као анђели, и живе да би нас раздрагала и усрећила; она живе зарад чишћења срдаца наших, као неки путоказ за нас. Тешко ономе ко увреди дете. Мене је отац Антим учио да децу волим: тај мили и ћутљиви човек, кад смо бивали на путу, он је за оне грошиће што нам их је свет делио куповао шећерлеме и колаче, и деци их раздавао. Он није могао проћи поред дечице без душевног потреса: такав је то човек био. Пред понеком мишљу останеш у недоумици, нарочито гледајући грех људски, па се запиташ; "Да ли треба силом побеђивати, или смиреном љубављу ?" Свагда одлучуј овако: победићу смиреном љубављу". Одлучиш ли се тако једаред за свагда, цео свет ћеш моћи покорити.
    Љубавна смиреност је страшна сила, од свих најјача, нема јој равне на свету ! Сваког дана и часа, сваког тренутка надгледај самога себе и пази на себе, да ти изглед буде благо леп. Ето, прошао си поред малог детета, прошао си љут, са ружном речју, са озлојеђеном душом; и ниси можда ни приметио дете, али је оно тебе видело, и лик твој, ружан и зао, можда је остао у његовом слабачком и незаштићеном срдашцу. Ти то не знаш, међутим си можда већ тиме бацио рђаво семе у његову душу, а то семе ће можда и порасти, а све стога што се ниси уздржао пред дететом, јер у себи ниси одгајио пажљиву и делатну љубав.
    Браћо, љубав је учитељка, али је треба знати стећи, јер се она тешко стиче, скупо се купује, дугим радом и после дугог времена; јер волети треба не само случајно и на један тренутак, него насвагда.
    Ф.М.Достојевски
    ИЗВОР
  9. Волим
    Дејан got a reaction from Лидија Миленковић in То дивно чудо - ЉУБАВ   
    ВОЛЕТИ ТРЕБА НЕ САМО СЛУЧАЈНО И НА ЈЕДАН ТРЕНУТАК, НЕГО НАСВАГДА..




    Браћо, не бојте се грехова људских, волите човека и у греху његовом, јер кад ко воли човека и грешног, то је већ слика Божанске љубави, и врхунац је љубави на земљи.
    Волите све створење Божије, и целокупно, и сваку мрвицу. Сваки листић, сваку зраку Божију волите. Волите животиње, волите биље, волите сваку ствар. Будеш ли... волео сваку ствар - и тајну ћеш Божију разумети у стварима А схватиш ли је једаред, ти ћеш је после неуморно почети познавати све даље и више, свакодневно. И заволећеш, најзад, сав свет васцелом и васионом љубављу. Животиње волите: њима је Бог дао клицу мисли и тиху радост. Немојте им је нарушавати и реметити, не мучите их, не одузимајте им радост, не противите се мисли Божијој. Човече, не узноси се, не мисли да си бољи од животиње: оне су безгрешне, а ти, са својим величанством, ти само гнојиш земљу својом појавом, на њој траг свој гнојни остављаш после себе, - и то, авај, скоро сваки, сваки између нас !
    Децу волите нарочито, јер су она безгрешна као анђели, и живе да би нас раздрагала и усрећила; она живе зарад чишћења срдаца наших, као неки путоказ за нас. Тешко ономе ко увреди дете. Мене је отац Антим учио да децу волим: тај мили и ћутљиви човек, кад смо бивали на путу, он је за оне грошиће што нам их је свет делио куповао шећерлеме и колаче, и деци их раздавао. Он није могао проћи поред дечице без душевног потреса: такав је то човек био. Пред понеком мишљу останеш у недоумици, нарочито гледајући грех људски, па се запиташ; "Да ли треба силом побеђивати, или смиреном љубављу ?" Свагда одлучуј овако: победићу смиреном љубављу". Одлучиш ли се тако једаред за свагда, цео свет ћеш моћи покорити.
    Љубавна смиреност је страшна сила, од свих најјача, нема јој равне на свету ! Сваког дана и часа, сваког тренутка надгледај самога себе и пази на себе, да ти изглед буде благо леп. Ето, прошао си поред малог детета, прошао си љут, са ружном речју, са озлојеђеном душом; и ниси можда ни приметио дете, али је оно тебе видело, и лик твој, ружан и зао, можда је остао у његовом слабачком и незаштићеном срдашцу. Ти то не знаш, међутим си можда већ тиме бацио рђаво семе у његову душу, а то семе ће можда и порасти, а све стога што се ниси уздржао пред дететом, јер у себи ниси одгајио пажљиву и делатну љубав.
    Браћо, љубав је учитељка, али је треба знати стећи, јер се она тешко стиче, скупо се купује, дугим радом и после дугог времена; јер волети треба не само случајно и на један тренутак, него насвагда.
    Ф.М.Достојевски
    ИЗВОР
  10. Волим
    Дејан got a reaction from DankaM in То дивно чудо - ЉУБАВ   
    ВОЛЕТИ ТРЕБА НЕ САМО СЛУЧАЈНО И НА ЈЕДАН ТРЕНУТАК, НЕГО НАСВАГДА..




    Браћо, не бојте се грехова људских, волите човека и у греху његовом, јер кад ко воли човека и грешног, то је већ слика Божанске љубави, и врхунац је љубави на земљи.
    Волите све створење Божије, и целокупно, и сваку мрвицу. Сваки листић, сваку зраку Божију волите. Волите животиње, волите биље, волите сваку ствар. Будеш ли... волео сваку ствар - и тајну ћеш Божију разумети у стварима А схватиш ли је једаред, ти ћеш је после неуморно почети познавати све даље и више, свакодневно. И заволећеш, најзад, сав свет васцелом и васионом љубављу. Животиње волите: њима је Бог дао клицу мисли и тиху радост. Немојте им је нарушавати и реметити, не мучите их, не одузимајте им радост, не противите се мисли Божијој. Човече, не узноси се, не мисли да си бољи од животиње: оне су безгрешне, а ти, са својим величанством, ти само гнојиш земљу својом појавом, на њој траг свој гнојни остављаш после себе, - и то, авај, скоро сваки, сваки између нас !
    Децу волите нарочито, јер су она безгрешна као анђели, и живе да би нас раздрагала и усрећила; она живе зарад чишћења срдаца наших, као неки путоказ за нас. Тешко ономе ко увреди дете. Мене је отац Антим учио да децу волим: тај мили и ћутљиви човек, кад смо бивали на путу, он је за оне грошиће што нам их је свет делио куповао шећерлеме и колаче, и деци их раздавао. Он није могао проћи поред дечице без душевног потреса: такав је то човек био. Пред понеком мишљу останеш у недоумици, нарочито гледајући грех људски, па се запиташ; "Да ли треба силом побеђивати, или смиреном љубављу ?" Свагда одлучуј овако: победићу смиреном љубављу". Одлучиш ли се тако једаред за свагда, цео свет ћеш моћи покорити.
    Љубавна смиреност је страшна сила, од свих најјача, нема јој равне на свету ! Сваког дана и часа, сваког тренутка надгледај самога себе и пази на себе, да ти изглед буде благо леп. Ето, прошао си поред малог детета, прошао си љут, са ружном речју, са озлојеђеном душом; и ниси можда ни приметио дете, али је оно тебе видело, и лик твој, ружан и зао, можда је остао у његовом слабачком и незаштићеном срдашцу. Ти то не знаш, међутим си можда већ тиме бацио рђаво семе у његову душу, а то семе ће можда и порасти, а све стога што се ниси уздржао пред дететом, јер у себи ниси одгајио пажљиву и делатну љубав.
    Браћо, љубав је учитељка, али је треба знати стећи, јер се она тешко стиче, скупо се купује, дугим радом и после дугог времена; јер волети треба не само случајно и на један тренутак, него насвагда.
    Ф.М.Достојевски
    ИЗВОР
  11. Волим
    Дејан got a reaction from katja in То дивно чудо - ЉУБАВ   
    ВОЛЕТИ ТРЕБА НЕ САМО СЛУЧАЈНО И НА ЈЕДАН ТРЕНУТАК, НЕГО НАСВАГДА..




    Браћо, не бојте се грехова људских, волите човека и у греху његовом, јер кад ко воли човека и грешног, то је већ слика Божанске љубави, и врхунац је љубави на земљи.
    Волите све створење Божије, и целокупно, и сваку мрвицу. Сваки листић, сваку зраку Божију волите. Волите животиње, волите биље, волите сваку ствар. Будеш ли... волео сваку ствар - и тајну ћеш Божију разумети у стварима А схватиш ли је једаред, ти ћеш је после неуморно почети познавати све даље и више, свакодневно. И заволећеш, најзад, сав свет васцелом и васионом љубављу. Животиње волите: њима је Бог дао клицу мисли и тиху радост. Немојте им је нарушавати и реметити, не мучите их, не одузимајте им радост, не противите се мисли Божијој. Човече, не узноси се, не мисли да си бољи од животиње: оне су безгрешне, а ти, са својим величанством, ти само гнојиш земљу својом појавом, на њој траг свој гнојни остављаш после себе, - и то, авај, скоро сваки, сваки између нас !
    Децу волите нарочито, јер су она безгрешна као анђели, и живе да би нас раздрагала и усрећила; она живе зарад чишћења срдаца наших, као неки путоказ за нас. Тешко ономе ко увреди дете. Мене је отац Антим учио да децу волим: тај мили и ћутљиви човек, кад смо бивали на путу, он је за оне грошиће што нам их је свет делио куповао шећерлеме и колаче, и деци их раздавао. Он није могао проћи поред дечице без душевног потреса: такав је то човек био. Пред понеком мишљу останеш у недоумици, нарочито гледајући грех људски, па се запиташ; "Да ли треба силом побеђивати, или смиреном љубављу ?" Свагда одлучуј овако: победићу смиреном љубављу". Одлучиш ли се тако једаред за свагда, цео свет ћеш моћи покорити.
    Љубавна смиреност је страшна сила, од свих најјача, нема јој равне на свету ! Сваког дана и часа, сваког тренутка надгледај самога себе и пази на себе, да ти изглед буде благо леп. Ето, прошао си поред малог детета, прошао си љут, са ружном речју, са озлојеђеном душом; и ниси можда ни приметио дете, али је оно тебе видело, и лик твој, ружан и зао, можда је остао у његовом слабачком и незаштићеном срдашцу. Ти то не знаш, међутим си можда већ тиме бацио рђаво семе у његову душу, а то семе ће можда и порасти, а све стога што се ниси уздржао пред дететом, јер у себи ниси одгајио пажљиву и делатну љубав.
    Браћо, љубав је учитељка, али је треба знати стећи, јер се она тешко стиче, скупо се купује, дугим радом и после дугог времена; јер волети треба не само случајно и на један тренутак, него насвагда.
    Ф.М.Достојевски
    ИЗВОР
  12. Волим
    Дејан got a reaction from Јелина in То дивно чудо - ЉУБАВ   
    ВОЛЕТИ ТРЕБА НЕ САМО СЛУЧАЈНО И НА ЈЕДАН ТРЕНУТАК, НЕГО НАСВАГДА..




    Браћо, не бојте се грехова људских, волите човека и у греху његовом, јер кад ко воли човека и грешног, то је већ слика Божанске љубави, и врхунац је љубави на земљи.
    Волите све створење Божије, и целокупно, и сваку мрвицу. Сваки листић, сваку зраку Божију волите. Волите животиње, волите биље, волите сваку ствар. Будеш ли... волео сваку ствар - и тајну ћеш Божију разумети у стварима А схватиш ли је једаред, ти ћеш је после неуморно почети познавати све даље и више, свакодневно. И заволећеш, најзад, сав свет васцелом и васионом љубављу. Животиње волите: њима је Бог дао клицу мисли и тиху радост. Немојте им је нарушавати и реметити, не мучите их, не одузимајте им радост, не противите се мисли Божијој. Човече, не узноси се, не мисли да си бољи од животиње: оне су безгрешне, а ти, са својим величанством, ти само гнојиш земљу својом појавом, на њој траг свој гнојни остављаш после себе, - и то, авај, скоро сваки, сваки између нас !
    Децу волите нарочито, јер су она безгрешна као анђели, и живе да би нас раздрагала и усрећила; она живе зарад чишћења срдаца наших, као неки путоказ за нас. Тешко ономе ко увреди дете. Мене је отац Антим учио да децу волим: тај мили и ћутљиви човек, кад смо бивали на путу, он је за оне грошиће што нам их је свет делио куповао шећерлеме и колаче, и деци их раздавао. Он није могао проћи поред дечице без душевног потреса: такав је то човек био. Пред понеком мишљу останеш у недоумици, нарочито гледајући грех људски, па се запиташ; "Да ли треба силом побеђивати, или смиреном љубављу ?" Свагда одлучуј овако: победићу смиреном љубављу". Одлучиш ли се тако једаред за свагда, цео свет ћеш моћи покорити.
    Љубавна смиреност је страшна сила, од свих најјача, нема јој равне на свету ! Сваког дана и часа, сваког тренутка надгледај самога себе и пази на себе, да ти изглед буде благо леп. Ето, прошао си поред малог детета, прошао си љут, са ружном речју, са озлојеђеном душом; и ниси можда ни приметио дете, али је оно тебе видело, и лик твој, ружан и зао, можда је остао у његовом слабачком и незаштићеном срдашцу. Ти то не знаш, међутим си можда већ тиме бацио рђаво семе у његову душу, а то семе ће можда и порасти, а све стога што се ниси уздржао пред дететом, јер у себи ниси одгајио пажљиву и делатну љубав.
    Браћо, љубав је учитељка, али је треба знати стећи, јер се она тешко стиче, скупо се купује, дугим радом и после дугог времена; јер волети треба не само случајно и на један тренутак, него насвагда.
    Ф.М.Достојевски
    ИЗВОР
  13. Волим
    Дејан got a reaction from Хелена Вујовић in Потпуна истина о манастиру Ватопеду и игуману Јефрему   
    Има ли бољег начина да се шири Хришћанство ,од прогона
  14. Волим
    Дејан got a reaction from poelbuster in Потпуна истина о манастиру Ватопеду и игуману Јефрему   
    Има ли бољег начина да се шири Хришћанство ,од прогона
  15. Волим
    Дејан got a reaction from Ђорђе Р in Потпуна истина о манастиру Ватопеду и игуману Јефрему   
    Има ли бољег начина да се шири Хришћанство ,од прогона
  16. Волим
    Дејан got a reaction from Јанко in Потпуна истина о манастиру Ватопеду и игуману Јефрему   
    Има ли бољег начина да се шири Хришћанство ,од прогона
  17. Волим
    Дејан got a reaction from Игор Зиројевић in Потпуна истина о манастиру Ватопеду и игуману Јефрему   
    Има ли бољег начина да се шири Хришћанство ,од прогона
  18. Волим
    Дејан је реаговао/ла на Игор Зиројевић у Потпуна истина о манастиру Ватопеду и игуману Јефрему   
    "Не жалостите се због мене, већ због оних који су све ово учинили!"
    Ријечи старца Јефрема при одласку из манастира Ватопеда ка атинском затвору, упућене братији и другим светогорцима који су дошли да га испрате и подрже. Звона су звонила васкрсно. Старац је био потпуно миран и радостан.
    Према свједочењу игумана грчког манастира Св. Серафима Саровског, архимандрита Нектарија, старац Јефрем му је још прије пола године, када је посјетио њихов манастир, рекао: "Видићеш, оче Игумане, затвориће ме!" Иначе, овај игуман је пред камерама три велике телевизијске куће јуче ујутро дао интервју који траје око 7 минута, у коме објашњава због чега подржава старца Јефрема.... претпостављате? ...... нигдје није објављен ни секунд тог интервјуа.......
    Било ми је јако симпатично (поготово зато што познајем из искуства каквим је благодатним даровима испуњен старац Јефрем) када је о, Нектарије рекао у том интервјуу: "Видићете, имаћемо ускоро и постриге у монахе у затвору, јер гдје се год појави овај човјек, скупљају се монаси. Зато је и окупио у Ватопеду 120 монаха!" видићемо...... ето, када су одлазили из манастира, полицајци који су дошли да га спроведу су плакали.... ко зна... можда је то почетак
    извор (ВИДЕО):
    http://vatopaidi.wordpress.com/2011/12/29/%CE%B4%CE%B7%CE%BB%CF%89%CF%83%CE%B5%CE%B9%CF%83-%CE%B1%CF%81%CF%87%CE%B9%CE%BC-%CE%BD%CE%B5%CE%BA%CF%84%CE%B1%CF%81%CE%B9%CE%BF%CF%85-%CE%BC%CE%BF%CF%85%CE%BB%CE%B1%CF%84%CF%83%CE%B9%CF%89%CF%84/
  19. Волим
    Дејан got a reaction from RYLAH in Фазе развоја у хришћанском животу: неофитство, занос, разочарење, криза,...па опет...   
    Путеви и грешке почетника у вери

    Јапанска изрека гласи: «Када се у породици радја дете, цела породица учи да говори».
    Парафразирајући ову источну мудрост, може се нажалост рећи: «Када се у породици појави хришћанин, сви његови ближњи постају мученици». Ако сада ове редове чита неко од твојих ближњих, мислим да ће се сложити са мном. Ако их чита један од таквих хришћана онда нећу добити титулу мању од клеветника. Нећу саосећати са првим - мученицима није потребно саосећање, нећу се такође ни оправдавати пред другим (то је потпуно некорисно и чак штавише небезопасно). Просто желим да поделим са вама размишљања, која су ми се накупила током мог «хришћанства». Онима који се чуде због чега сам реч хришћанство ставио под наводнике, рећи ћу да она без наводника приличи светима, и нека ме не окривљују због смиренословља.
    Али пре свега о терминима. Све те духовне болести, о којима ће се ниже говорити, називаће једном речју: «неофитство». Можда је то неправилно - обједињавати болести, које имају различито порекло и ток. Вероватно је то ненаучно. Али мој чланак није научни трактат, већ реакција живог организма на бол.
    У Цркви се формирала традиција, према којој се сматра да је неофит - човек, који није у Цркви десет година већ мање. Али ствар није толико у времену. Тај период се може скратити. Може ли се заобићи? Не знам. Нисам уверен. У крајњој мери, сви моји познаници и ја сам, у првом реду, прошли кроз тај временски период, када смо се некоме чинили тако узвишени и предивни. Предивни, због тога што Господ новокрштени, оцрквољеном човеку, према речима Макарија Великог, даје залог Светог Духа. Али људима који нас окружују у том периоду наше духовне младости, се смркло пред очима од поука, фарисејских молитви и навођења у православље.
    Не може се назвати нормалним човек који изјављује: то су се тобоже старци помолили да немамо телевизију јер она душу оскверњује, ето Остакински торањ је изгорео! То, што су притом три човека жива изгорела очигледно је био резултат њихове благе молитве. Или, например овакав одломак. Жена, која можда није прочитала до краја Нови Завет, али је научила напамет «Добротољубље», оставља малолетну децу, мужа и сву светску сујету и одлази (често по благослову младостарца) да се спасава у неки манастир. Довољно је сетити се недавне хистерије која се развила око шрафираних-кодова. По том питању је објављена поставка Светог Синода. Али одлука Синода за наше православне није указ. Одмах се појачао шапат (он наравно никада није престао) о томе да су наши епископи екуменисти, јеретици, зар се они могу слушати? Та настројења свакојако шире и подржавају такозвани старци по манастирима и у свету.
    Архимандрит Јован Крестјанкин који је познат целом руском православном народу, и кога мислим с пуним правом можемо да назовемо старцем, пише: «Данас ти документи у том виду не представљају опасност за нас. Запамти и разјасни себи вољу Божију: «Сине, дај Ми твоје срце. Не пасош, нити пензијске признанице, нити пореску картицу, већ срце! Сва та смућивања, пометње и настају због тога што нема живе вере у Бога ». Али за неофите је чак ништавно и мишљење таквог човека као што је отац Јован.
    Уопштено говорећи, неофитство постоји од када и Црква. Чак се може рећи - неофитство је старо као свет. Историја нам доноси много чињеница које сведоче о неумерено узбудјеним хришћанима, који чине штету себи и другима. Навешћу свима познат пример. Неки старац је имао ученика, који је страсно желео мучеништво. Узалуд га је старац уразумљивао: «Време мучеништва је прошло, Бог те призива на друге подвиге. Ти само научи да Га разумеш ». Овај није хтео ни да чује. Благослови мучеништво, па како год! Изнудивши благослов од старца, отишао је у пустињу, наишао на сарацена и не издржавши искушење, одрекао се Христа.
    Узбуђеност сама по себи није лоша. Али она може да буде страшна у духовном животу. Задивљујућа ствар! Рекло би се да узбуђеност треба да сведочи о мекоћи човекове душе. Узбуђен човек је по мом мишљењу - велико дете. Свет је за њега задивљујући и пожељан, као поклон, те зато и изазива узбуђење код њега. Али душа неофита је крепка, као гранит и глува, као гроб.
    Енглески писац Честертон рекао је о некоме: «Он је био душевно здрав, јер је знао за невоље». Неофит је душевно болестан, јер не познаје невоље. Он не зна ни за жалост, ни за милост. Тај исти Честертон је на другом месту писао: «Није тешко одредити здраву душу: такав човек има трагедију на срцу и комедију на уму». Код неофита не само да нема трагедије у срцу, већ он нема ни само срце. Он за све случајеве у животу има додатна правила, а за сваку људску бол - прописане истине. Али његова истина убија, а не оживотворава, уводи у росптво, а не чини слободним. Сам неофит је бодар и оптимистичан. Истина, његов оптимизам је на рачун других. Његов оптимизам је људождер. Он је од обреда и закона изградио висок замак и одатле посматра на црве који гмижу.
    Узалуд неофите некад упоређују са фарисејима. Фарисеји то нису заслужили. Ако је веровати светом Јовану Злаотоусту, они су чак способни за покајање. Он управо тако схвата приступање фарисеја Јовану Крститељу. Када су Христу довели жену ухваћену у прељуби, Њега је окруживала маса фарисеја. И знамо да ниједан камен није полетео на несрећницу. Да су Христа окруживали неофити, на жену би се обрушио читав град камења. Фарисеји су знали своје тајне грехе, и Спаситељеве речи су их постиделе.
    Неофити немају греха. Не знам за шта се они сатима кају на исповести. С њихових уста не силазе речи: опростите ми грешној, «ја сам пучина греха». Али када сазнају да неко од њихових ближњих ради нешто што се не поклапа са њиховом благочестивошћу, они се претварају у тог истог дужника, који је спреман некога да угуши за својих сто динара. «Како! Ти држиш пса у кући? Пас је скверна животиња! Ти не смеш да се прићешћујеш! »Свјатијејши Патријарх би знао ко код куће има не само једну, већ две животиње, те да не сме да се причешћује! «Ти си непрестано болестан, очигледно имаш много грехова. Треба да се покајеш! »Ја сам потпуно спреман да претпоставим да они нису читали Књигу о Јову, нити су чули за Јовове пријатеље. Али требало би да знају о руским православним светитељима који су били болесни цео живот и од слабости нису могли да померају руку. По њиховој логици, Амвросије Оптински и Игњатије Брјанчанинов су најозлоглашенији грешници. Свети Јован Златоуст у првој беседи о статуама наводи осам разлога, због који хришћани болују. Не би било лоше упознати се са њима.
    Какво год давно пријатељство да вас повезује са неофитом, ако је само неофит уопште способан за пријатељство, све се руши у једном трену, када он сазна нешто о вама. То може да буде нешто пријатно. Од ношења хаљина са отвореним раменима до гледања телевизора. Тада ваше пријатељство већ ништа неће спасти.
    Да ли неки грех може да проведе неофита ка осећању покајања?
    Лично искуство општења са људима такве врсте показује да чак упадајући у отворене, грубе грехе, као што је блуд, човек са сличним настројењем душе на неки непостижни начин умудрава се да напусти право да осуђује друге и чак има и Исусову молитву која тече сама од себе . Такав човек је бодар и весео.
    У првим данима свога хришћанства он поседује благочестиви сленг, као «Ангела за трпезом!» Или «Спаси Господе!». Сећам се једне девојке која је за столом замолила суседа: «Благословите чајник!» После много година сам чуо фразу, која би могла да буде одличан одговор њој: «Благосиља се и освећује овај чајник!»
    Неофит је заљубљен у себе. Он обожава своју праведност. Да, да, он зна вољу Божију! То су свети смиривали своје тело, да би се пробудио дух, и умањивали своју вољу, да би познали вољу Божију. За неофита је све много једноставније. Воља Божија је то што он ради. Он никада неће рећи: опрости, много сам те збунио због своје непажње. Не - то је била воља Божија да се ја успавам, и зато нисам успешан, зато сам закаснио на пословни састанак, и зато ја никако не могу да ти помогнем. Човека, кога су притом оставили у невољи, мисли да га је Бог оставио. Није потребно много вере да би се схватило да те није оставио Бог, већ равнодушни неофит. Сви други за неофита (ако они нису свештеници) - су бића ниже сорте. А ако тај неко други није хришћанин, то онда уопште није ни човек, већ нека прљавштина.
    Сећам се приче из Патерика о томе, како је једном Макарије Велики ишао са учеником пустињом. Ученик је престигао Макарија, и срео је жреца из локалног паганског храма са везом сувог грања на леђима. У учениковој глави је све било у најбољем реду, и зато се он обратио жрецу сходно томе: «Куда идеш демоне?» - Због чега је и био снажно претучен. Када се пристигли Макарије учтиво поздравио са Жречем, овај се зачуђено упитао: «Због чега си ме ти будући хришћанин, поздравио? Овуда је пре тебе прошао још један човек, такође хришћанин. Он је почео да ми се руга, и ја сам га претукао на смрт ». «Ја видим да си ти добар човек и добро се трудиш, само не знаш ради чега то радиш», - одговорио је Макарије Велики. После ових речи жрец се крстио и постао хришћанин. Али у животу нажалост чешће наилазимо на ученике, него на Макарија.
    Када човек веома добро зна нешто да ради, њему је лако да се погорди. Чак и када човек просто много зна, он није увек слободан од греха преузношење. Али то је и задивљујуће, што неофит просто поражава својом неписменошћу. Да и због чега нешто знати - свештеници ће и тако рећи све што је потребно. «Ми смо без нашег оца као слепи мачићи», -. каже неофит и потпуно је тиме задовољан.
    Као што сам већ рекао, неофит воли да игра на послушање. Монашким књигама о послушању затрпане су све црквене продавнице. Понешен својим брзим успесима у црквеном животу хришћанин жели да узлети «ванредне области». Нахранивши се сличном литературом, коју у прошлости у манастирима старац-духовник није давао сваком монаху, подвижник се прихвата посла да уреди свој сопствени Атон.
    Намесник једног од манастира, тада игуман, отац Н, је једном приметио како је код младе деце-послушника почео да се покреће кров због читања «Добротољубља». И тада им је посаветовао да читају нешто друго. Тога дана му је позната сликарка-полиграфист поклонила свој последњи рад: илустрације за «Вини-Пу». «Ево, прочитајте ово». Деца су се забезекнула. «И до ког места да читамо?» - Упитали су мислећи да је лутрија. «До хватања Слонопотама. То је сасвим довољно ». Средство се показало тачним - кров се вратио на место. У датом случају послушање је одиграло своју добру улогу. Али нису сви духовници. Нажалост, ни дуга бела брада, ни године пребивања у Цркви нису гаранција духовне безопасности. Али то је тема за посебан разговор.
    Црквене болести су тешке. Људи, који од њих болују, доносе много невоља људима који их окружују, и у првом реду својим ближњима. Људима, далеким од Цркве, они отежавају пут ка њој. Човек, који се искрено интересује за религиозни живот, угледавши таквог човека, по њему ће извести закључак о целој Цркви. Наравно, њему дуго може да се објашањава (то веома уверљиво ради ђакон Андреј Курајев), како се не сме судити о музици по поп шлагерима, а о иконописа према стриповима, тако и о хришћанству треба да судимо по хришћанским светитељима, а не по првом парохијану кога смо срели. Може му се говорити о томе да је историја Цркве лепа само у лошим књигама, а да је у животу све много сложеније. Или напротив једноставније. Али има таквих сусрета са узбуђеним хришћанским пионирима, од којих ране не зарастају брзо. Један познати сликар је причао како је дванаест година недалеко од своје куће сликао цркву. Благочестиве «бабушке» су поцепале његову скицу и грубо га избациле из црквене порте. Следећи пут је мој пријатељ дошао у цркву тек после пет година - толико је био велики његов страх. Али, слава Богу, страх је прошао. А колико људи, који се суоче са душевном окорелошћу Православних хришћана, одлазе код баптиста, јеховиста, богородичника. Или просто изводе закључак да је хришћанство, као и све остале религије, - једно мрачњаштво. Ја не желим да читалац стекне сличан осећај на основу мојег члана. Да, понављам, црквене болести су тешке. Али вероватно сви треба да их преболе.
    Знам један град, где је захваљујући тамошњем свештенику веома здрава духовна клима. Човек прележи неофитску болест у веома благом облику и брзо оздрави. Да ли је то добро или лоше? Не мислим да је то веома добро. Хришћанин тамо личи на антарктичког пингвина, који нема имунитет, пошто на Антарктику нема вируса. Шта ће бити са тим човеком, када се он суочи са неофитством (а не може да се не суочи) у свој његовој велелепност? Хришћанин, који је одрастао у топлим условима је неотпоран на мраз. Важно је проћи кроз неофитство али се не задржавати на њему.
    Честертон даје светоотачки опис праведника: праведник је строг према себи и снисходљив према другима. Ми то не можемо увек да схватимо у време духовне младости. И зато је неофитство са стране мало привлачно. Али сви треба да га преболимо. И од њега се не може побећи.
    То је у прошлим вековима у неком смислу било једноставније. Црквено Предање, живо и активно, ограђивало је човека од излишног ригоризма. Усхићеност, у највећој мери, није прелазила у секташтво, а благочестивости - у фанатизам. Али у нашој трагичној историји се десило тако да је танак мицелијум Црквеног Предања после револуције био прекинут. Нити, које су чудом сачуване, обнављају се веома споро и са тешкоћама.
    IZVOR


  20. Волим
    Дејан got a reaction from pink panter in Фазе развоја у хришћанском животу: неофитство, занос, разочарење, криза,...па опет...   
    Путеви и грешке почетника у вери

    Јапанска изрека гласи: «Када се у породици радја дете, цела породица учи да говори».
    Парафразирајући ову источну мудрост, може се нажалост рећи: «Када се у породици појави хришћанин, сви његови ближњи постају мученици». Ако сада ове редове чита неко од твојих ближњих, мислим да ће се сложити са мном. Ако их чита један од таквих хришћана онда нећу добити титулу мању од клеветника. Нећу саосећати са првим - мученицима није потребно саосећање, нећу се такође ни оправдавати пред другим (то је потпуно некорисно и чак штавише небезопасно). Просто желим да поделим са вама размишљања, која су ми се накупила током мог «хришћанства». Онима који се чуде због чега сам реч хришћанство ставио под наводнике, рећи ћу да она без наводника приличи светима, и нека ме не окривљују због смиренословља.
    Али пре свега о терминима. Све те духовне болести, о којима ће се ниже говорити, називаће једном речју: «неофитство». Можда је то неправилно - обједињавати болести, које имају различито порекло и ток. Вероватно је то ненаучно. Али мој чланак није научни трактат, већ реакција живог организма на бол.
    У Цркви се формирала традиција, према којој се сматра да је неофит - човек, који није у Цркви десет година већ мање. Али ствар није толико у времену. Тај период се може скратити. Може ли се заобићи? Не знам. Нисам уверен. У крајњој мери, сви моји познаници и ја сам, у првом реду, прошли кроз тај временски период, када смо се некоме чинили тако узвишени и предивни. Предивни, због тога што Господ новокрштени, оцрквољеном човеку, према речима Макарија Великог, даје залог Светог Духа. Али људима који нас окружују у том периоду наше духовне младости, се смркло пред очима од поука, фарисејских молитви и навођења у православље.
    Не може се назвати нормалним човек који изјављује: то су се тобоже старци помолили да немамо телевизију јер она душу оскверњује, ето Остакински торањ је изгорео! То, што су притом три човека жива изгорела очигледно је био резултат њихове благе молитве. Или, например овакав одломак. Жена, која можда није прочитала до краја Нови Завет, али је научила напамет «Добротољубље», оставља малолетну децу, мужа и сву светску сујету и одлази (често по благослову младостарца) да се спасава у неки манастир. Довољно је сетити се недавне хистерије која се развила око шрафираних-кодова. По том питању је објављена поставка Светог Синода. Али одлука Синода за наше православне није указ. Одмах се појачао шапат (он наравно никада није престао) о томе да су наши епископи екуменисти, јеретици, зар се они могу слушати? Та настројења свакојако шире и подржавају такозвани старци по манастирима и у свету.
    Архимандрит Јован Крестјанкин који је познат целом руском православном народу, и кога мислим с пуним правом можемо да назовемо старцем, пише: «Данас ти документи у том виду не представљају опасност за нас. Запамти и разјасни себи вољу Божију: «Сине, дај Ми твоје срце. Не пасош, нити пензијске признанице, нити пореску картицу, већ срце! Сва та смућивања, пометње и настају због тога што нема живе вере у Бога ». Али за неофите је чак ништавно и мишљење таквог човека као што је отац Јован.
    Уопштено говорећи, неофитство постоји од када и Црква. Чак се може рећи - неофитство је старо као свет. Историја нам доноси много чињеница које сведоче о неумерено узбудјеним хришћанима, који чине штету себи и другима. Навешћу свима познат пример. Неки старац је имао ученика, који је страсно желео мучеништво. Узалуд га је старац уразумљивао: «Време мучеништва је прошло, Бог те призива на друге подвиге. Ти само научи да Га разумеш ». Овај није хтео ни да чује. Благослови мучеништво, па како год! Изнудивши благослов од старца, отишао је у пустињу, наишао на сарацена и не издржавши искушење, одрекао се Христа.
    Узбуђеност сама по себи није лоша. Али она може да буде страшна у духовном животу. Задивљујућа ствар! Рекло би се да узбуђеност треба да сведочи о мекоћи човекове душе. Узбуђен човек је по мом мишљењу - велико дете. Свет је за њега задивљујући и пожељан, као поклон, те зато и изазива узбуђење код њега. Али душа неофита је крепка, као гранит и глува, као гроб.
    Енглески писац Честертон рекао је о некоме: «Он је био душевно здрав, јер је знао за невоље». Неофит је душевно болестан, јер не познаје невоље. Он не зна ни за жалост, ни за милост. Тај исти Честертон је на другом месту писао: «Није тешко одредити здраву душу: такав човек има трагедију на срцу и комедију на уму». Код неофита не само да нема трагедије у срцу, већ он нема ни само срце. Он за све случајеве у животу има додатна правила, а за сваку људску бол - прописане истине. Али његова истина убија, а не оживотворава, уводи у росптво, а не чини слободним. Сам неофит је бодар и оптимистичан. Истина, његов оптимизам је на рачун других. Његов оптимизам је људождер. Он је од обреда и закона изградио висок замак и одатле посматра на црве који гмижу.
    Узалуд неофите некад упоређују са фарисејима. Фарисеји то нису заслужили. Ако је веровати светом Јовану Злаотоусту, они су чак способни за покајање. Он управо тако схвата приступање фарисеја Јовану Крститељу. Када су Христу довели жену ухваћену у прељуби, Њега је окруживала маса фарисеја. И знамо да ниједан камен није полетео на несрећницу. Да су Христа окруживали неофити, на жену би се обрушио читав град камења. Фарисеји су знали своје тајне грехе, и Спаситељеве речи су их постиделе.
    Неофити немају греха. Не знам за шта се они сатима кају на исповести. С њихових уста не силазе речи: опростите ми грешној, «ја сам пучина греха». Али када сазнају да неко од њихових ближњих ради нешто што се не поклапа са њиховом благочестивошћу, они се претварају у тог истог дужника, који је спреман некога да угуши за својих сто динара. «Како! Ти држиш пса у кући? Пас је скверна животиња! Ти не смеш да се прићешћујеш! »Свјатијејши Патријарх би знао ко код куће има не само једну, већ две животиње, те да не сме да се причешћује! «Ти си непрестано болестан, очигледно имаш много грехова. Треба да се покајеш! »Ја сам потпуно спреман да претпоставим да они нису читали Књигу о Јову, нити су чули за Јовове пријатеље. Али требало би да знају о руским православним светитељима који су били болесни цео живот и од слабости нису могли да померају руку. По њиховој логици, Амвросије Оптински и Игњатије Брјанчанинов су најозлоглашенији грешници. Свети Јован Златоуст у првој беседи о статуама наводи осам разлога, због који хришћани болују. Не би било лоше упознати се са њима.
    Какво год давно пријатељство да вас повезује са неофитом, ако је само неофит уопште способан за пријатељство, све се руши у једном трену, када он сазна нешто о вама. То може да буде нешто пријатно. Од ношења хаљина са отвореним раменима до гледања телевизора. Тада ваше пријатељство већ ништа неће спасти.
    Да ли неки грех може да проведе неофита ка осећању покајања?
    Лично искуство општења са људима такве врсте показује да чак упадајући у отворене, грубе грехе, као што је блуд, човек са сличним настројењем душе на неки непостижни начин умудрава се да напусти право да осуђује друге и чак има и Исусову молитву која тече сама од себе . Такав човек је бодар и весео.
    У првим данима свога хришћанства он поседује благочестиви сленг, као «Ангела за трпезом!» Или «Спаси Господе!». Сећам се једне девојке која је за столом замолила суседа: «Благословите чајник!» После много година сам чуо фразу, која би могла да буде одличан одговор њој: «Благосиља се и освећује овај чајник!»
    Неофит је заљубљен у себе. Он обожава своју праведност. Да, да, он зна вољу Божију! То су свети смиривали своје тело, да би се пробудио дух, и умањивали своју вољу, да би познали вољу Божију. За неофита је све много једноставније. Воља Божија је то што он ради. Он никада неће рећи: опрости, много сам те збунио због своје непажње. Не - то је била воља Божија да се ја успавам, и зато нисам успешан, зато сам закаснио на пословни састанак, и зато ја никако не могу да ти помогнем. Човека, кога су притом оставили у невољи, мисли да га је Бог оставио. Није потребно много вере да би се схватило да те није оставио Бог, већ равнодушни неофит. Сви други за неофита (ако они нису свештеници) - су бића ниже сорте. А ако тај неко други није хришћанин, то онда уопште није ни човек, већ нека прљавштина.
    Сећам се приче из Патерика о томе, како је једном Макарије Велики ишао са учеником пустињом. Ученик је престигао Макарија, и срео је жреца из локалног паганског храма са везом сувог грања на леђима. У учениковој глави је све било у најбољем реду, и зато се он обратио жрецу сходно томе: «Куда идеш демоне?» - Због чега је и био снажно претучен. Када се пристигли Макарије учтиво поздравио са Жречем, овај се зачуђено упитао: «Због чега си ме ти будући хришћанин, поздравио? Овуда је пре тебе прошао још један човек, такође хришћанин. Он је почео да ми се руга, и ја сам га претукао на смрт ». «Ја видим да си ти добар човек и добро се трудиш, само не знаш ради чега то радиш», - одговорио је Макарије Велики. После ових речи жрец се крстио и постао хришћанин. Али у животу нажалост чешће наилазимо на ученике, него на Макарија.
    Када човек веома добро зна нешто да ради, њему је лако да се погорди. Чак и када човек просто много зна, он није увек слободан од греха преузношење. Али то је и задивљујуће, што неофит просто поражава својом неписменошћу. Да и због чега нешто знати - свештеници ће и тако рећи све што је потребно. «Ми смо без нашег оца као слепи мачићи», -. каже неофит и потпуно је тиме задовољан.
    Као што сам већ рекао, неофит воли да игра на послушање. Монашким књигама о послушању затрпане су све црквене продавнице. Понешен својим брзим успесима у црквеном животу хришћанин жели да узлети «ванредне области». Нахранивши се сличном литературом, коју у прошлости у манастирима старац-духовник није давао сваком монаху, подвижник се прихвата посла да уреди свој сопствени Атон.
    Намесник једног од манастира, тада игуман, отац Н, је једном приметио како је код младе деце-послушника почео да се покреће кров због читања «Добротољубља». И тада им је посаветовао да читају нешто друго. Тога дана му је позната сликарка-полиграфист поклонила свој последњи рад: илустрације за «Вини-Пу». «Ево, прочитајте ово». Деца су се забезекнула. «И до ког места да читамо?» - Упитали су мислећи да је лутрија. «До хватања Слонопотама. То је сасвим довољно ». Средство се показало тачним - кров се вратио на место. У датом случају послушање је одиграло своју добру улогу. Али нису сви духовници. Нажалост, ни дуга бела брада, ни године пребивања у Цркви нису гаранција духовне безопасности. Али то је тема за посебан разговор.
    Црквене болести су тешке. Људи, који од њих болују, доносе много невоља људима који их окружују, и у првом реду својим ближњима. Људима, далеким од Цркве, они отежавају пут ка њој. Човек, који се искрено интересује за религиозни живот, угледавши таквог човека, по њему ће извести закључак о целој Цркви. Наравно, њему дуго може да се објашањава (то веома уверљиво ради ђакон Андреј Курајев), како се не сме судити о музици по поп шлагерима, а о иконописа према стриповима, тако и о хришћанству треба да судимо по хришћанским светитељима, а не по првом парохијану кога смо срели. Може му се говорити о томе да је историја Цркве лепа само у лошим књигама, а да је у животу све много сложеније. Или напротив једноставније. Али има таквих сусрета са узбуђеним хришћанским пионирима, од којих ране не зарастају брзо. Један познати сликар је причао како је дванаест година недалеко од своје куће сликао цркву. Благочестиве «бабушке» су поцепале његову скицу и грубо га избациле из црквене порте. Следећи пут је мој пријатељ дошао у цркву тек после пет година - толико је био велики његов страх. Али, слава Богу, страх је прошао. А колико људи, који се суоче са душевном окорелошћу Православних хришћана, одлазе код баптиста, јеховиста, богородичника. Или просто изводе закључак да је хришћанство, као и све остале религије, - једно мрачњаштво. Ја не желим да читалац стекне сличан осећај на основу мојег члана. Да, понављам, црквене болести су тешке. Али вероватно сви треба да их преболе.
    Знам један град, где је захваљујући тамошњем свештенику веома здрава духовна клима. Човек прележи неофитску болест у веома благом облику и брзо оздрави. Да ли је то добро или лоше? Не мислим да је то веома добро. Хришћанин тамо личи на антарктичког пингвина, који нема имунитет, пошто на Антарктику нема вируса. Шта ће бити са тим човеком, када се он суочи са неофитством (а не може да се не суочи) у свој његовој велелепност? Хришћанин, који је одрастао у топлим условима је неотпоран на мраз. Важно је проћи кроз неофитство али се не задржавати на њему.
    Честертон даје светоотачки опис праведника: праведник је строг према себи и снисходљив према другима. Ми то не можемо увек да схватимо у време духовне младости. И зато је неофитство са стране мало привлачно. Али сви треба да га преболимо. И од њега се не може побећи.
    То је у прошлим вековима у неком смислу било једноставније. Црквено Предање, живо и активно, ограђивало је човека од излишног ригоризма. Усхићеност, у највећој мери, није прелазила у секташтво, а благочестивости - у фанатизам. Али у нашој трагичној историји се десило тако да је танак мицелијум Црквеног Предања после револуције био прекинут. Нити, које су чудом сачуване, обнављају се веома споро и са тешкоћама.
    IZVOR


  21. Волим
    Дејан got a reaction from Ромејац in Фазе развоја у хришћанском животу: неофитство, занос, разочарење, криза,...па опет...   
    Путеви и грешке почетника у вери

    Јапанска изрека гласи: «Када се у породици радја дете, цела породица учи да говори».
    Парафразирајући ову источну мудрост, може се нажалост рећи: «Када се у породици појави хришћанин, сви његови ближњи постају мученици». Ако сада ове редове чита неко од твојих ближњих, мислим да ће се сложити са мном. Ако их чита један од таквих хришћана онда нећу добити титулу мању од клеветника. Нећу саосећати са првим - мученицима није потребно саосећање, нећу се такође ни оправдавати пред другим (то је потпуно некорисно и чак штавише небезопасно). Просто желим да поделим са вама размишљања, која су ми се накупила током мог «хришћанства». Онима који се чуде због чега сам реч хришћанство ставио под наводнике, рећи ћу да она без наводника приличи светима, и нека ме не окривљују због смиренословља.
    Али пре свега о терминима. Све те духовне болести, о којима ће се ниже говорити, називаће једном речју: «неофитство». Можда је то неправилно - обједињавати болести, које имају различито порекло и ток. Вероватно је то ненаучно. Али мој чланак није научни трактат, већ реакција живог организма на бол.
    У Цркви се формирала традиција, према којој се сматра да је неофит - човек, који није у Цркви десет година већ мање. Али ствар није толико у времену. Тај период се може скратити. Може ли се заобићи? Не знам. Нисам уверен. У крајњој мери, сви моји познаници и ја сам, у првом реду, прошли кроз тај временски период, када смо се некоме чинили тако узвишени и предивни. Предивни, због тога што Господ новокрштени, оцрквољеном човеку, према речима Макарија Великог, даје залог Светог Духа. Али људима који нас окружују у том периоду наше духовне младости, се смркло пред очима од поука, фарисејских молитви и навођења у православље.
    Не може се назвати нормалним човек који изјављује: то су се тобоже старци помолили да немамо телевизију јер она душу оскверњује, ето Остакински торањ је изгорео! То, што су притом три човека жива изгорела очигледно је био резултат њихове благе молитве. Или, например овакав одломак. Жена, која можда није прочитала до краја Нови Завет, али је научила напамет «Добротољубље», оставља малолетну децу, мужа и сву светску сујету и одлази (често по благослову младостарца) да се спасава у неки манастир. Довољно је сетити се недавне хистерије која се развила око шрафираних-кодова. По том питању је објављена поставка Светог Синода. Али одлука Синода за наше православне није указ. Одмах се појачао шапат (он наравно никада није престао) о томе да су наши епископи екуменисти, јеретици, зар се они могу слушати? Та настројења свакојако шире и подржавају такозвани старци по манастирима и у свету.
    Архимандрит Јован Крестјанкин који је познат целом руском православном народу, и кога мислим с пуним правом можемо да назовемо старцем, пише: «Данас ти документи у том виду не представљају опасност за нас. Запамти и разјасни себи вољу Божију: «Сине, дај Ми твоје срце. Не пасош, нити пензијске признанице, нити пореску картицу, већ срце! Сва та смућивања, пометње и настају због тога што нема живе вере у Бога ». Али за неофите је чак ништавно и мишљење таквог човека као што је отац Јован.
    Уопштено говорећи, неофитство постоји од када и Црква. Чак се може рећи - неофитство је старо као свет. Историја нам доноси много чињеница које сведоче о неумерено узбудјеним хришћанима, који чине штету себи и другима. Навешћу свима познат пример. Неки старац је имао ученика, који је страсно желео мучеништво. Узалуд га је старац уразумљивао: «Време мучеништва је прошло, Бог те призива на друге подвиге. Ти само научи да Га разумеш ». Овај није хтео ни да чује. Благослови мучеништво, па како год! Изнудивши благослов од старца, отишао је у пустињу, наишао на сарацена и не издржавши искушење, одрекао се Христа.
    Узбуђеност сама по себи није лоша. Али она може да буде страшна у духовном животу. Задивљујућа ствар! Рекло би се да узбуђеност треба да сведочи о мекоћи човекове душе. Узбуђен човек је по мом мишљењу - велико дете. Свет је за њега задивљујући и пожељан, као поклон, те зато и изазива узбуђење код њега. Али душа неофита је крепка, као гранит и глува, као гроб.
    Енглески писац Честертон рекао је о некоме: «Он је био душевно здрав, јер је знао за невоље». Неофит је душевно болестан, јер не познаје невоље. Он не зна ни за жалост, ни за милост. Тај исти Честертон је на другом месту писао: «Није тешко одредити здраву душу: такав човек има трагедију на срцу и комедију на уму». Код неофита не само да нема трагедије у срцу, већ он нема ни само срце. Он за све случајеве у животу има додатна правила, а за сваку људску бол - прописане истине. Али његова истина убија, а не оживотворава, уводи у росптво, а не чини слободним. Сам неофит је бодар и оптимистичан. Истина, његов оптимизам је на рачун других. Његов оптимизам је људождер. Он је од обреда и закона изградио висок замак и одатле посматра на црве који гмижу.
    Узалуд неофите некад упоређују са фарисејима. Фарисеји то нису заслужили. Ако је веровати светом Јовану Злаотоусту, они су чак способни за покајање. Он управо тако схвата приступање фарисеја Јовану Крститељу. Када су Христу довели жену ухваћену у прељуби, Њега је окруживала маса фарисеја. И знамо да ниједан камен није полетео на несрећницу. Да су Христа окруживали неофити, на жену би се обрушио читав град камења. Фарисеји су знали своје тајне грехе, и Спаситељеве речи су их постиделе.
    Неофити немају греха. Не знам за шта се они сатима кају на исповести. С њихових уста не силазе речи: опростите ми грешној, «ја сам пучина греха». Али када сазнају да неко од њихових ближњих ради нешто што се не поклапа са њиховом благочестивошћу, они се претварају у тог истог дужника, који је спреман некога да угуши за својих сто динара. «Како! Ти држиш пса у кући? Пас је скверна животиња! Ти не смеш да се прићешћујеш! »Свјатијејши Патријарх би знао ко код куће има не само једну, већ две животиње, те да не сме да се причешћује! «Ти си непрестано болестан, очигледно имаш много грехова. Треба да се покајеш! »Ја сам потпуно спреман да претпоставим да они нису читали Књигу о Јову, нити су чули за Јовове пријатеље. Али требало би да знају о руским православним светитељима који су били болесни цео живот и од слабости нису могли да померају руку. По њиховој логици, Амвросије Оптински и Игњатије Брјанчанинов су најозлоглашенији грешници. Свети Јован Златоуст у првој беседи о статуама наводи осам разлога, због који хришћани болују. Не би било лоше упознати се са њима.
    Какво год давно пријатељство да вас повезује са неофитом, ако је само неофит уопште способан за пријатељство, све се руши у једном трену, када он сазна нешто о вама. То може да буде нешто пријатно. Од ношења хаљина са отвореним раменима до гледања телевизора. Тада ваше пријатељство већ ништа неће спасти.
    Да ли неки грех може да проведе неофита ка осећању покајања?
    Лично искуство општења са људима такве врсте показује да чак упадајући у отворене, грубе грехе, као што је блуд, човек са сличним настројењем душе на неки непостижни начин умудрава се да напусти право да осуђује друге и чак има и Исусову молитву која тече сама од себе . Такав човек је бодар и весео.
    У првим данима свога хришћанства он поседује благочестиви сленг, као «Ангела за трпезом!» Или «Спаси Господе!». Сећам се једне девојке која је за столом замолила суседа: «Благословите чајник!» После много година сам чуо фразу, која би могла да буде одличан одговор њој: «Благосиља се и освећује овај чајник!»
    Неофит је заљубљен у себе. Он обожава своју праведност. Да, да, он зна вољу Божију! То су свети смиривали своје тело, да би се пробудио дух, и умањивали своју вољу, да би познали вољу Божију. За неофита је све много једноставније. Воља Божија је то што он ради. Он никада неће рећи: опрости, много сам те збунио због своје непажње. Не - то је била воља Божија да се ја успавам, и зато нисам успешан, зато сам закаснио на пословни састанак, и зато ја никако не могу да ти помогнем. Човека, кога су притом оставили у невољи, мисли да га је Бог оставио. Није потребно много вере да би се схватило да те није оставио Бог, већ равнодушни неофит. Сви други за неофита (ако они нису свештеници) - су бића ниже сорте. А ако тај неко други није хришћанин, то онда уопште није ни човек, већ нека прљавштина.
    Сећам се приче из Патерика о томе, како је једном Макарије Велики ишао са учеником пустињом. Ученик је престигао Макарија, и срео је жреца из локалног паганског храма са везом сувог грања на леђима. У учениковој глави је све било у најбољем реду, и зато се он обратио жрецу сходно томе: «Куда идеш демоне?» - Због чега је и био снажно претучен. Када се пристигли Макарије учтиво поздравио са Жречем, овај се зачуђено упитао: «Због чега си ме ти будући хришћанин, поздравио? Овуда је пре тебе прошао још један човек, такође хришћанин. Он је почео да ми се руга, и ја сам га претукао на смрт ». «Ја видим да си ти добар човек и добро се трудиш, само не знаш ради чега то радиш», - одговорио је Макарије Велики. После ових речи жрец се крстио и постао хришћанин. Али у животу нажалост чешће наилазимо на ученике, него на Макарија.
    Када човек веома добро зна нешто да ради, њему је лако да се погорди. Чак и када човек просто много зна, он није увек слободан од греха преузношење. Али то је и задивљујуће, што неофит просто поражава својом неписменошћу. Да и због чега нешто знати - свештеници ће и тако рећи све што је потребно. «Ми смо без нашег оца као слепи мачићи», -. каже неофит и потпуно је тиме задовољан.
    Као што сам већ рекао, неофит воли да игра на послушање. Монашким књигама о послушању затрпане су све црквене продавнице. Понешен својим брзим успесима у црквеном животу хришћанин жели да узлети «ванредне области». Нахранивши се сличном литературом, коју у прошлости у манастирима старац-духовник није давао сваком монаху, подвижник се прихвата посла да уреди свој сопствени Атон.
    Намесник једног од манастира, тада игуман, отац Н, је једном приметио како је код младе деце-послушника почео да се покреће кров због читања «Добротољубља». И тада им је посаветовао да читају нешто друго. Тога дана му је позната сликарка-полиграфист поклонила свој последњи рад: илустрације за «Вини-Пу». «Ево, прочитајте ово». Деца су се забезекнула. «И до ког места да читамо?» - Упитали су мислећи да је лутрија. «До хватања Слонопотама. То је сасвим довољно ». Средство се показало тачним - кров се вратио на место. У датом случају послушање је одиграло своју добру улогу. Али нису сви духовници. Нажалост, ни дуга бела брада, ни године пребивања у Цркви нису гаранција духовне безопасности. Али то је тема за посебан разговор.
    Црквене болести су тешке. Људи, који од њих болују, доносе много невоља људима који их окружују, и у првом реду својим ближњима. Људима, далеким од Цркве, они отежавају пут ка њој. Човек, који се искрено интересује за религиозни живот, угледавши таквог човека, по њему ће извести закључак о целој Цркви. Наравно, њему дуго може да се објашањава (то веома уверљиво ради ђакон Андреј Курајев), како се не сме судити о музици по поп шлагерима, а о иконописа према стриповима, тако и о хришћанству треба да судимо по хришћанским светитељима, а не по првом парохијану кога смо срели. Може му се говорити о томе да је историја Цркве лепа само у лошим књигама, а да је у животу све много сложеније. Или напротив једноставније. Али има таквих сусрета са узбуђеним хришћанским пионирима, од којих ране не зарастају брзо. Један познати сликар је причао како је дванаест година недалеко од своје куће сликао цркву. Благочестиве «бабушке» су поцепале његову скицу и грубо га избациле из црквене порте. Следећи пут је мој пријатељ дошао у цркву тек после пет година - толико је био велики његов страх. Али, слава Богу, страх је прошао. А колико људи, који се суоче са душевном окорелошћу Православних хришћана, одлазе код баптиста, јеховиста, богородичника. Или просто изводе закључак да је хришћанство, као и све остале религије, - једно мрачњаштво. Ја не желим да читалац стекне сличан осећај на основу мојег члана. Да, понављам, црквене болести су тешке. Али вероватно сви треба да их преболе.
    Знам један град, где је захваљујући тамошњем свештенику веома здрава духовна клима. Човек прележи неофитску болест у веома благом облику и брзо оздрави. Да ли је то добро или лоше? Не мислим да је то веома добро. Хришћанин тамо личи на антарктичког пингвина, који нема имунитет, пошто на Антарктику нема вируса. Шта ће бити са тим човеком, када се он суочи са неофитством (а не може да се не суочи) у свој његовој велелепност? Хришћанин, који је одрастао у топлим условима је неотпоран на мраз. Важно је проћи кроз неофитство али се не задржавати на њему.
    Честертон даје светоотачки опис праведника: праведник је строг према себи и снисходљив према другима. Ми то не можемо увек да схватимо у време духовне младости. И зато је неофитство са стране мало привлачно. Али сви треба да га преболимо. И од њега се не може побећи.
    То је у прошлим вековима у неком смислу било једноставније. Црквено Предање, живо и активно, ограђивало је човека од излишног ригоризма. Усхићеност, у највећој мери, није прелазила у секташтво, а благочестивости - у фанатизам. Али у нашој трагичној историји се десило тако да је танак мицелијум Црквеног Предања после револуције био прекинут. Нити, које су чудом сачуване, обнављају се веома споро и са тешкоћама.
    IZVOR


  22. Волим
    Дејан got a reaction from Јанко in Фазе развоја у хришћанском животу: неофитство, занос, разочарење, криза,...па опет...   
    Путеви и грешке почетника у вери

    Јапанска изрека гласи: «Када се у породици радја дете, цела породица учи да говори».
    Парафразирајући ову источну мудрост, може се нажалост рећи: «Када се у породици појави хришћанин, сви његови ближњи постају мученици». Ако сада ове редове чита неко од твојих ближњих, мислим да ће се сложити са мном. Ако их чита један од таквих хришћана онда нећу добити титулу мању од клеветника. Нећу саосећати са првим - мученицима није потребно саосећање, нећу се такође ни оправдавати пред другим (то је потпуно некорисно и чак штавише небезопасно). Просто желим да поделим са вама размишљања, која су ми се накупила током мог «хришћанства». Онима који се чуде због чега сам реч хришћанство ставио под наводнике, рећи ћу да она без наводника приличи светима, и нека ме не окривљују због смиренословља.
    Али пре свега о терминима. Све те духовне болести, о којима ће се ниже говорити, називаће једном речју: «неофитство». Можда је то неправилно - обједињавати болести, које имају различито порекло и ток. Вероватно је то ненаучно. Али мој чланак није научни трактат, већ реакција живог организма на бол.
    У Цркви се формирала традиција, према којој се сматра да је неофит - човек, који није у Цркви десет година већ мање. Али ствар није толико у времену. Тај период се може скратити. Може ли се заобићи? Не знам. Нисам уверен. У крајњој мери, сви моји познаници и ја сам, у првом реду, прошли кроз тај временски период, када смо се некоме чинили тако узвишени и предивни. Предивни, због тога што Господ новокрштени, оцрквољеном човеку, према речима Макарија Великог, даје залог Светог Духа. Али људима који нас окружују у том периоду наше духовне младости, се смркло пред очима од поука, фарисејских молитви и навођења у православље.
    Не може се назвати нормалним човек који изјављује: то су се тобоже старци помолили да немамо телевизију јер она душу оскверњује, ето Остакински торањ је изгорео! То, што су притом три човека жива изгорела очигледно је био резултат њихове благе молитве. Или, например овакав одломак. Жена, која можда није прочитала до краја Нови Завет, али је научила напамет «Добротољубље», оставља малолетну децу, мужа и сву светску сујету и одлази (често по благослову младостарца) да се спасава у неки манастир. Довољно је сетити се недавне хистерије која се развила око шрафираних-кодова. По том питању је објављена поставка Светог Синода. Али одлука Синода за наше православне није указ. Одмах се појачао шапат (он наравно никада није престао) о томе да су наши епископи екуменисти, јеретици, зар се они могу слушати? Та настројења свакојако шире и подржавају такозвани старци по манастирима и у свету.
    Архимандрит Јован Крестјанкин који је познат целом руском православном народу, и кога мислим с пуним правом можемо да назовемо старцем, пише: «Данас ти документи у том виду не представљају опасност за нас. Запамти и разјасни себи вољу Божију: «Сине, дај Ми твоје срце. Не пасош, нити пензијске признанице, нити пореску картицу, већ срце! Сва та смућивања, пометње и настају због тога што нема живе вере у Бога ». Али за неофите је чак ништавно и мишљење таквог човека као што је отац Јован.
    Уопштено говорећи, неофитство постоји од када и Црква. Чак се може рећи - неофитство је старо као свет. Историја нам доноси много чињеница које сведоче о неумерено узбудјеним хришћанима, који чине штету себи и другима. Навешћу свима познат пример. Неки старац је имао ученика, који је страсно желео мучеништво. Узалуд га је старац уразумљивао: «Време мучеништва је прошло, Бог те призива на друге подвиге. Ти само научи да Га разумеш ». Овај није хтео ни да чује. Благослови мучеништво, па како год! Изнудивши благослов од старца, отишао је у пустињу, наишао на сарацена и не издржавши искушење, одрекао се Христа.
    Узбуђеност сама по себи није лоша. Али она може да буде страшна у духовном животу. Задивљујућа ствар! Рекло би се да узбуђеност треба да сведочи о мекоћи човекове душе. Узбуђен човек је по мом мишљењу - велико дете. Свет је за њега задивљујући и пожељан, као поклон, те зато и изазива узбуђење код њега. Али душа неофита је крепка, као гранит и глува, као гроб.
    Енглески писац Честертон рекао је о некоме: «Он је био душевно здрав, јер је знао за невоље». Неофит је душевно болестан, јер не познаје невоље. Он не зна ни за жалост, ни за милост. Тај исти Честертон је на другом месту писао: «Није тешко одредити здраву душу: такав човек има трагедију на срцу и комедију на уму». Код неофита не само да нема трагедије у срцу, већ он нема ни само срце. Он за све случајеве у животу има додатна правила, а за сваку људску бол - прописане истине. Али његова истина убија, а не оживотворава, уводи у росптво, а не чини слободним. Сам неофит је бодар и оптимистичан. Истина, његов оптимизам је на рачун других. Његов оптимизам је људождер. Он је од обреда и закона изградио висок замак и одатле посматра на црве који гмижу.
    Узалуд неофите некад упоређују са фарисејима. Фарисеји то нису заслужили. Ако је веровати светом Јовану Злаотоусту, они су чак способни за покајање. Он управо тако схвата приступање фарисеја Јовану Крститељу. Када су Христу довели жену ухваћену у прељуби, Њега је окруживала маса фарисеја. И знамо да ниједан камен није полетео на несрећницу. Да су Христа окруживали неофити, на жену би се обрушио читав град камења. Фарисеји су знали своје тајне грехе, и Спаситељеве речи су их постиделе.
    Неофити немају греха. Не знам за шта се они сатима кају на исповести. С њихових уста не силазе речи: опростите ми грешној, «ја сам пучина греха». Али када сазнају да неко од њихових ближњих ради нешто што се не поклапа са њиховом благочестивошћу, они се претварају у тог истог дужника, који је спреман некога да угуши за својих сто динара. «Како! Ти држиш пса у кући? Пас је скверна животиња! Ти не смеш да се прићешћујеш! »Свјатијејши Патријарх би знао ко код куће има не само једну, већ две животиње, те да не сме да се причешћује! «Ти си непрестано болестан, очигледно имаш много грехова. Треба да се покајеш! »Ја сам потпуно спреман да претпоставим да они нису читали Књигу о Јову, нити су чули за Јовове пријатеље. Али требало би да знају о руским православним светитељима који су били болесни цео живот и од слабости нису могли да померају руку. По њиховој логици, Амвросије Оптински и Игњатије Брјанчанинов су најозлоглашенији грешници. Свети Јован Златоуст у првој беседи о статуама наводи осам разлога, због који хришћани болују. Не би било лоше упознати се са њима.
    Какво год давно пријатељство да вас повезује са неофитом, ако је само неофит уопште способан за пријатељство, све се руши у једном трену, када он сазна нешто о вама. То може да буде нешто пријатно. Од ношења хаљина са отвореним раменима до гледања телевизора. Тада ваше пријатељство већ ништа неће спасти.
    Да ли неки грех може да проведе неофита ка осећању покајања?
    Лично искуство општења са људима такве врсте показује да чак упадајући у отворене, грубе грехе, као што је блуд, човек са сличним настројењем душе на неки непостижни начин умудрава се да напусти право да осуђује друге и чак има и Исусову молитву која тече сама од себе . Такав човек је бодар и весео.
    У првим данима свога хришћанства он поседује благочестиви сленг, као «Ангела за трпезом!» Или «Спаси Господе!». Сећам се једне девојке која је за столом замолила суседа: «Благословите чајник!» После много година сам чуо фразу, која би могла да буде одличан одговор њој: «Благосиља се и освећује овај чајник!»
    Неофит је заљубљен у себе. Он обожава своју праведност. Да, да, он зна вољу Божију! То су свети смиривали своје тело, да би се пробудио дух, и умањивали своју вољу, да би познали вољу Божију. За неофита је све много једноставније. Воља Божија је то што он ради. Он никада неће рећи: опрости, много сам те збунио због своје непажње. Не - то је била воља Божија да се ја успавам, и зато нисам успешан, зато сам закаснио на пословни састанак, и зато ја никако не могу да ти помогнем. Човека, кога су притом оставили у невољи, мисли да га је Бог оставио. Није потребно много вере да би се схватило да те није оставио Бог, већ равнодушни неофит. Сви други за неофита (ако они нису свештеници) - су бића ниже сорте. А ако тај неко други није хришћанин, то онда уопште није ни човек, већ нека прљавштина.
    Сећам се приче из Патерика о томе, како је једном Макарије Велики ишао са учеником пустињом. Ученик је престигао Макарија, и срео је жреца из локалног паганског храма са везом сувог грања на леђима. У учениковој глави је све било у најбољем реду, и зато се он обратио жрецу сходно томе: «Куда идеш демоне?» - Због чега је и био снажно претучен. Када се пристигли Макарије учтиво поздравио са Жречем, овај се зачуђено упитао: «Због чега си ме ти будући хришћанин, поздравио? Овуда је пре тебе прошао још један човек, такође хришћанин. Он је почео да ми се руга, и ја сам га претукао на смрт ». «Ја видим да си ти добар човек и добро се трудиш, само не знаш ради чега то радиш», - одговорио је Макарије Велики. После ових речи жрец се крстио и постао хришћанин. Али у животу нажалост чешће наилазимо на ученике, него на Макарија.
    Када човек веома добро зна нешто да ради, њему је лако да се погорди. Чак и када човек просто много зна, он није увек слободан од греха преузношење. Али то је и задивљујуће, што неофит просто поражава својом неписменошћу. Да и због чега нешто знати - свештеници ће и тако рећи све што је потребно. «Ми смо без нашег оца као слепи мачићи», -. каже неофит и потпуно је тиме задовољан.
    Као што сам већ рекао, неофит воли да игра на послушање. Монашким књигама о послушању затрпане су све црквене продавнице. Понешен својим брзим успесима у црквеном животу хришћанин жели да узлети «ванредне области». Нахранивши се сличном литературом, коју у прошлости у манастирима старац-духовник није давао сваком монаху, подвижник се прихвата посла да уреди свој сопствени Атон.
    Намесник једног од манастира, тада игуман, отац Н, је једном приметио како је код младе деце-послушника почео да се покреће кров због читања «Добротољубља». И тада им је посаветовао да читају нешто друго. Тога дана му је позната сликарка-полиграфист поклонила свој последњи рад: илустрације за «Вини-Пу». «Ево, прочитајте ово». Деца су се забезекнула. «И до ког места да читамо?» - Упитали су мислећи да је лутрија. «До хватања Слонопотама. То је сасвим довољно ». Средство се показало тачним - кров се вратио на место. У датом случају послушање је одиграло своју добру улогу. Али нису сви духовници. Нажалост, ни дуга бела брада, ни године пребивања у Цркви нису гаранција духовне безопасности. Али то је тема за посебан разговор.
    Црквене болести су тешке. Људи, који од њих болују, доносе много невоља људима који их окружују, и у првом реду својим ближњима. Људима, далеким од Цркве, они отежавају пут ка њој. Човек, који се искрено интересује за религиозни живот, угледавши таквог човека, по њему ће извести закључак о целој Цркви. Наравно, њему дуго може да се објашањава (то веома уверљиво ради ђакон Андреј Курајев), како се не сме судити о музици по поп шлагерима, а о иконописа према стриповима, тако и о хришћанству треба да судимо по хришћанским светитељима, а не по првом парохијану кога смо срели. Може му се говорити о томе да је историја Цркве лепа само у лошим књигама, а да је у животу све много сложеније. Или напротив једноставније. Али има таквих сусрета са узбуђеним хришћанским пионирима, од којих ране не зарастају брзо. Један познати сликар је причао како је дванаест година недалеко од своје куће сликао цркву. Благочестиве «бабушке» су поцепале његову скицу и грубо га избациле из црквене порте. Следећи пут је мој пријатељ дошао у цркву тек после пет година - толико је био велики његов страх. Али, слава Богу, страх је прошао. А колико људи, који се суоче са душевном окорелошћу Православних хришћана, одлазе код баптиста, јеховиста, богородичника. Или просто изводе закључак да је хришћанство, као и све остале религије, - једно мрачњаштво. Ја не желим да читалац стекне сличан осећај на основу мојег члана. Да, понављам, црквене болести су тешке. Али вероватно сви треба да их преболе.
    Знам један град, где је захваљујући тамошњем свештенику веома здрава духовна клима. Човек прележи неофитску болест у веома благом облику и брзо оздрави. Да ли је то добро или лоше? Не мислим да је то веома добро. Хришћанин тамо личи на антарктичког пингвина, који нема имунитет, пошто на Антарктику нема вируса. Шта ће бити са тим човеком, када се он суочи са неофитством (а не може да се не суочи) у свој његовој велелепност? Хришћанин, који је одрастао у топлим условима је неотпоран на мраз. Важно је проћи кроз неофитство али се не задржавати на њему.
    Честертон даје светоотачки опис праведника: праведник је строг према себи и снисходљив према другима. Ми то не можемо увек да схватимо у време духовне младости. И зато је неофитство са стране мало привлачно. Али сви треба да га преболимо. И од њега се не може побећи.
    То је у прошлим вековима у неком смислу било једноставније. Црквено Предање, живо и активно, ограђивало је човека од излишног ригоризма. Усхићеност, у највећој мери, није прелазила у секташтво, а благочестивости - у фанатизам. Али у нашој трагичној историји се десило тако да је танак мицелијум Црквеног Предања после револуције био прекинут. Нити, које су чудом сачуване, обнављају се веома споро и са тешкоћама.
    IZVOR


  23. Волим
    Дејан got a reaction from poelbuster in Потпуна истина о манастиру Ватопеду и игуману Јефрему   
    Zamolio bi braću da spuste loptu!
    Nema potrebe ovu temu pretvoriti u nešto lično .
  24. Волим
    Дејан got a reaction from Sinergija in Фазе развоја у хришћанском животу: неофитство, занос, разочарење, криза,...па опет...   
    Путеви и грешке почетника у вери

    Јапанска изрека гласи: «Када се у породици радја дете, цела породица учи да говори».
    Парафразирајући ову источну мудрост, може се нажалост рећи: «Када се у породици појави хришћанин, сви његови ближњи постају мученици». Ако сада ове редове чита неко од твојих ближњих, мислим да ће се сложити са мном. Ако их чита један од таквих хришћана онда нећу добити титулу мању од клеветника. Нећу саосећати са првим - мученицима није потребно саосећање, нећу се такође ни оправдавати пред другим (то је потпуно некорисно и чак штавише небезопасно). Просто желим да поделим са вама размишљања, која су ми се накупила током мог «хришћанства». Онима који се чуде због чега сам реч хришћанство ставио под наводнике, рећи ћу да она без наводника приличи светима, и нека ме не окривљују због смиренословља.
    Али пре свега о терминима. Све те духовне болести, о којима ће се ниже говорити, називаће једном речју: «неофитство». Можда је то неправилно - обједињавати болести, које имају различито порекло и ток. Вероватно је то ненаучно. Али мој чланак није научни трактат, већ реакција живог организма на бол.
    У Цркви се формирала традиција, према којој се сматра да је неофит - човек, који није у Цркви десет година већ мање. Али ствар није толико у времену. Тај период се може скратити. Може ли се заобићи? Не знам. Нисам уверен. У крајњој мери, сви моји познаници и ја сам, у првом реду, прошли кроз тај временски период, када смо се некоме чинили тако узвишени и предивни. Предивни, због тога што Господ новокрштени, оцрквољеном човеку, према речима Макарија Великог, даје залог Светог Духа. Али људима који нас окружују у том периоду наше духовне младости, се смркло пред очима од поука, фарисејских молитви и навођења у православље.
    Не може се назвати нормалним човек који изјављује: то су се тобоже старци помолили да немамо телевизију јер она душу оскверњује, ето Остакински торањ је изгорео! То, што су притом три човека жива изгорела очигледно је био резултат њихове благе молитве. Или, например овакав одломак. Жена, која можда није прочитала до краја Нови Завет, али је научила напамет «Добротољубље», оставља малолетну децу, мужа и сву светску сујету и одлази (често по благослову младостарца) да се спасава у неки манастир. Довољно је сетити се недавне хистерије која се развила око шрафираних-кодова. По том питању је објављена поставка Светог Синода. Али одлука Синода за наше православне није указ. Одмах се појачао шапат (он наравно никада није престао) о томе да су наши епископи екуменисти, јеретици, зар се они могу слушати? Та настројења свакојако шире и подржавају такозвани старци по манастирима и у свету.
    Архимандрит Јован Крестјанкин који је познат целом руском православном народу, и кога мислим с пуним правом можемо да назовемо старцем, пише: «Данас ти документи у том виду не представљају опасност за нас. Запамти и разјасни себи вољу Божију: «Сине, дај Ми твоје срце. Не пасош, нити пензијске признанице, нити пореску картицу, већ срце! Сва та смућивања, пометње и настају због тога што нема живе вере у Бога ». Али за неофите је чак ништавно и мишљење таквог човека као што је отац Јован.
    Уопштено говорећи, неофитство постоји од када и Црква. Чак се може рећи - неофитство је старо као свет. Историја нам доноси много чињеница које сведоче о неумерено узбудјеним хришћанима, који чине штету себи и другима. Навешћу свима познат пример. Неки старац је имао ученика, који је страсно желео мучеништво. Узалуд га је старац уразумљивао: «Време мучеништва је прошло, Бог те призива на друге подвиге. Ти само научи да Га разумеш ». Овај није хтео ни да чује. Благослови мучеништво, па како год! Изнудивши благослов од старца, отишао је у пустињу, наишао на сарацена и не издржавши искушење, одрекао се Христа.
    Узбуђеност сама по себи није лоша. Али она може да буде страшна у духовном животу. Задивљујућа ствар! Рекло би се да узбуђеност треба да сведочи о мекоћи човекове душе. Узбуђен човек је по мом мишљењу - велико дете. Свет је за њега задивљујући и пожељан, као поклон, те зато и изазива узбуђење код њега. Али душа неофита је крепка, као гранит и глува, као гроб.
    Енглески писац Честертон рекао је о некоме: «Он је био душевно здрав, јер је знао за невоље». Неофит је душевно болестан, јер не познаје невоље. Он не зна ни за жалост, ни за милост. Тај исти Честертон је на другом месту писао: «Није тешко одредити здраву душу: такав човек има трагедију на срцу и комедију на уму». Код неофита не само да нема трагедије у срцу, већ он нема ни само срце. Он за све случајеве у животу има додатна правила, а за сваку људску бол - прописане истине. Али његова истина убија, а не оживотворава, уводи у росптво, а не чини слободним. Сам неофит је бодар и оптимистичан. Истина, његов оптимизам је на рачун других. Његов оптимизам је људождер. Он је од обреда и закона изградио висок замак и одатле посматра на црве који гмижу.
    Узалуд неофите некад упоређују са фарисејима. Фарисеји то нису заслужили. Ако је веровати светом Јовану Злаотоусту, они су чак способни за покајање. Он управо тако схвата приступање фарисеја Јовану Крститељу. Када су Христу довели жену ухваћену у прељуби, Њега је окруживала маса фарисеја. И знамо да ниједан камен није полетео на несрећницу. Да су Христа окруживали неофити, на жену би се обрушио читав град камења. Фарисеји су знали своје тајне грехе, и Спаситељеве речи су их постиделе.
    Неофити немају греха. Не знам за шта се они сатима кају на исповести. С њихових уста не силазе речи: опростите ми грешној, «ја сам пучина греха». Али када сазнају да неко од њихових ближњих ради нешто што се не поклапа са њиховом благочестивошћу, они се претварају у тог истог дужника, који је спреман некога да угуши за својих сто динара. «Како! Ти држиш пса у кући? Пас је скверна животиња! Ти не смеш да се прићешћујеш! »Свјатијејши Патријарх би знао ко код куће има не само једну, већ две животиње, те да не сме да се причешћује! «Ти си непрестано болестан, очигледно имаш много грехова. Треба да се покајеш! »Ја сам потпуно спреман да претпоставим да они нису читали Књигу о Јову, нити су чули за Јовове пријатеље. Али требало би да знају о руским православним светитељима који су били болесни цео живот и од слабости нису могли да померају руку. По њиховој логици, Амвросије Оптински и Игњатије Брјанчанинов су најозлоглашенији грешници. Свети Јован Златоуст у првој беседи о статуама наводи осам разлога, због који хришћани болују. Не би било лоше упознати се са њима.
    Какво год давно пријатељство да вас повезује са неофитом, ако је само неофит уопште способан за пријатељство, све се руши у једном трену, када он сазна нешто о вама. То може да буде нешто пријатно. Од ношења хаљина са отвореним раменима до гледања телевизора. Тада ваше пријатељство већ ништа неће спасти.
    Да ли неки грех може да проведе неофита ка осећању покајања?
    Лично искуство општења са људима такве врсте показује да чак упадајући у отворене, грубе грехе, као што је блуд, човек са сличним настројењем душе на неки непостижни начин умудрава се да напусти право да осуђује друге и чак има и Исусову молитву која тече сама од себе . Такав човек је бодар и весео.
    У првим данима свога хришћанства он поседује благочестиви сленг, као «Ангела за трпезом!» Или «Спаси Господе!». Сећам се једне девојке која је за столом замолила суседа: «Благословите чајник!» После много година сам чуо фразу, која би могла да буде одличан одговор њој: «Благосиља се и освећује овај чајник!»
    Неофит је заљубљен у себе. Он обожава своју праведност. Да, да, он зна вољу Божију! То су свети смиривали своје тело, да би се пробудио дух, и умањивали своју вољу, да би познали вољу Божију. За неофита је све много једноставније. Воља Божија је то што он ради. Он никада неће рећи: опрости, много сам те збунио због своје непажње. Не - то је била воља Божија да се ја успавам, и зато нисам успешан, зато сам закаснио на пословни састанак, и зато ја никако не могу да ти помогнем. Човека, кога су притом оставили у невољи, мисли да га је Бог оставио. Није потребно много вере да би се схватило да те није оставио Бог, већ равнодушни неофит. Сви други за неофита (ако они нису свештеници) - су бића ниже сорте. А ако тај неко други није хришћанин, то онда уопште није ни човек, већ нека прљавштина.
    Сећам се приче из Патерика о томе, како је једном Макарије Велики ишао са учеником пустињом. Ученик је престигао Макарија, и срео је жреца из локалног паганског храма са везом сувог грања на леђима. У учениковој глави је све било у најбољем реду, и зато се он обратио жрецу сходно томе: «Куда идеш демоне?» - Због чега је и био снажно претучен. Када се пристигли Макарије учтиво поздравио са Жречем, овај се зачуђено упитао: «Због чега си ме ти будући хришћанин, поздравио? Овуда је пре тебе прошао још један човек, такође хришћанин. Он је почео да ми се руга, и ја сам га претукао на смрт ». «Ја видим да си ти добар човек и добро се трудиш, само не знаш ради чега то радиш», - одговорио је Макарије Велики. После ових речи жрец се крстио и постао хришћанин. Али у животу нажалост чешће наилазимо на ученике, него на Макарија.
    Када човек веома добро зна нешто да ради, њему је лако да се погорди. Чак и када човек просто много зна, он није увек слободан од греха преузношење. Али то је и задивљујуће, што неофит просто поражава својом неписменошћу. Да и због чега нешто знати - свештеници ће и тако рећи све што је потребно. «Ми смо без нашег оца као слепи мачићи», -. каже неофит и потпуно је тиме задовољан.
    Као што сам већ рекао, неофит воли да игра на послушање. Монашким књигама о послушању затрпане су све црквене продавнице. Понешен својим брзим успесима у црквеном животу хришћанин жели да узлети «ванредне области». Нахранивши се сличном литературом, коју у прошлости у манастирима старац-духовник није давао сваком монаху, подвижник се прихвата посла да уреди свој сопствени Атон.
    Намесник једног од манастира, тада игуман, отац Н, је једном приметио како је код младе деце-послушника почео да се покреће кров због читања «Добротољубља». И тада им је посаветовао да читају нешто друго. Тога дана му је позната сликарка-полиграфист поклонила свој последњи рад: илустрације за «Вини-Пу». «Ево, прочитајте ово». Деца су се забезекнула. «И до ког места да читамо?» - Упитали су мислећи да је лутрија. «До хватања Слонопотама. То је сасвим довољно ». Средство се показало тачним - кров се вратио на место. У датом случају послушање је одиграло своју добру улогу. Али нису сви духовници. Нажалост, ни дуга бела брада, ни године пребивања у Цркви нису гаранција духовне безопасности. Али то је тема за посебан разговор.
    Црквене болести су тешке. Људи, који од њих болују, доносе много невоља људима који их окружују, и у првом реду својим ближњима. Људима, далеким од Цркве, они отежавају пут ка њој. Човек, који се искрено интересује за религиозни живот, угледавши таквог човека, по њему ће извести закључак о целој Цркви. Наравно, њему дуго може да се објашањава (то веома уверљиво ради ђакон Андреј Курајев), како се не сме судити о музици по поп шлагерима, а о иконописа према стриповима, тако и о хришћанству треба да судимо по хришћанским светитељима, а не по првом парохијану кога смо срели. Може му се говорити о томе да је историја Цркве лепа само у лошим књигама, а да је у животу све много сложеније. Или напротив једноставније. Али има таквих сусрета са узбуђеним хришћанским пионирима, од којих ране не зарастају брзо. Један познати сликар је причао како је дванаест година недалеко од своје куће сликао цркву. Благочестиве «бабушке» су поцепале његову скицу и грубо га избациле из црквене порте. Следећи пут је мој пријатељ дошао у цркву тек после пет година - толико је био велики његов страх. Али, слава Богу, страх је прошао. А колико људи, који се суоче са душевном окорелошћу Православних хришћана, одлазе код баптиста, јеховиста, богородичника. Или просто изводе закључак да је хришћанство, као и све остале религије, - једно мрачњаштво. Ја не желим да читалац стекне сличан осећај на основу мојег члана. Да, понављам, црквене болести су тешке. Али вероватно сви треба да их преболе.
    Знам један град, где је захваљујући тамошњем свештенику веома здрава духовна клима. Човек прележи неофитску болест у веома благом облику и брзо оздрави. Да ли је то добро или лоше? Не мислим да је то веома добро. Хришћанин тамо личи на антарктичког пингвина, који нема имунитет, пошто на Антарктику нема вируса. Шта ће бити са тим човеком, када се он суочи са неофитством (а не може да се не суочи) у свој његовој велелепност? Хришћанин, који је одрастао у топлим условима је неотпоран на мраз. Важно је проћи кроз неофитство али се не задржавати на њему.
    Честертон даје светоотачки опис праведника: праведник је строг према себи и снисходљив према другима. Ми то не можемо увек да схватимо у време духовне младости. И зато је неофитство са стране мало привлачно. Али сви треба да га преболимо. И од њега се не може побећи.
    То је у прошлим вековима у неком смислу било једноставније. Црквено Предање, живо и активно, ограђивало је човека од излишног ригоризма. Усхићеност, у највећој мери, није прелазила у секташтво, а благочестивости - у фанатизам. Али у нашој трагичној историји се десило тако да је танак мицелијум Црквеног Предања после револуције био прекинут. Нити, које су чудом сачуване, обнављају се веома споро и са тешкоћама.
    IZVOR


  25. Волим
    Дејан got a reaction from Aleksandra_A in Bog se stara o svakome   
    (Zbog gordosti Bog doputsi stradanje, da se malo smirimo, pa, idemo dalje, ali nikad Bog čoveku preko mere ne dopusti, kaže o. Romilo iguman manastira Duboki Potok)
    Manastir Duboki Potok, u severnom delu Kosova i Metohije, narod od davnina zove Sveta Ruka, iz poštovanja prema Svetom velikomučeniku Nikiti koji je zaštitnik ovog kraja, a od pre 400 godina u manastiru se čuva ruka svetiteljeva. Crkva u manastiru Duboki potok prvi prvi put se pominje u jednom tefteru turskom, u popisu zemlje Brankovića. Crkva je rušena i obnavljana, u 16, pa u 18 veku. Godine 1903. je dozidana priprata koja i danas postoji, izgrađena zvonara a Društvo kneginje Ljubice je tajnim putem dopremilo zvono preko Rogozne za zvonaru takođe 1903. godine. U manastiru su i mošti Svetih vrača Kozme i Damjana. O ovom manastiru i njegovim svetinjama brine o. Romilo iguman manastira a na naše pitanje da li je teško odgovara: „Slava Bogu, kad Gospod da čoveku neko stradanje on mu da silu i moć da to nosi dok se ne promeni situacija, kako se kaže, svaki je zeman do vremena, sad duže ili kraće traje ali bude pa prođe. Nikad Gospod nama ne daje preko naše moći, bilo kakvo stradanje, bilo da su životne okolnosti, bolesti. Kad čovek ima velika stradanja prvih par godina mnogo teško biva ali se vremenom navikne, pa, lakše podnosi. Teško je ali šta je, tu je, kad ne može čovek ništa da menja da na Boga položi nadu i što je do njega da čini i da otrpi.“
    O sticanju mira
    „ Mir zavisi od okolnosti života, one imaju pozitivan i negativan uticaj na čoveka. Ali mir, pre svega, zavisi od stanja čovekovog duha. Mnogo što- šta imamo što moramo da iživimo, mnogo šta ima čovek u prirodi, ono što je genetski nasledio. Često je ono što čovek ima u prirodi tako ukorenjeno da ne može lako da ga promeni. Neke stvari mora da iživi, neke može lakše da menja a neke moraju dobro da mu se obiju o glavu da bi se smirio. U životu je borba svakodnevna, pre svega, misaona sa duhovima pod nebom, to su misaona bića, brži od naših misli i kako hoće prolaze kroz nas. Onda borba sa samim sobom, sa svojim karakterom, sa genetskim nasleđem, nastrojenjem koje se projavljuje. Svako od nas ima razne faze, periode u životu kako psihofizičkog sazrevanja tako i sazrevanja u duhu a koren čovekovih problema jeste gord duh u čoveku. Bog traži od čoveka da se smiri. Sagledavajući sebe, iz tog nekog monaškog ugla mogu da kažem da je čoveku u životu najteže smiravati se. To zavisi i od toga kolko čovek ima snage, teško je smiravati se u svemu što čoveka zadesi, pogotovo što ima stvari koje ne može da menja. Zato čovek treba da trpi, da ima poverenje u Boga. Bog je taj koji se stara o nama i zaista čovek ne može ništa sam, može onoliko koliko mu je Bog dao snage i obdario ga s nečim, pa, to što je do njega treba da čini. Danas kažu da je kriza morala i kod nas i u svetu. Ja mislim da je, pre svega, kriza vere a krajnji koren neverja je u gordosti. Vidi se to kad dođe nevolja, crče čovek od brige, nikako ne možemo da se smirimo, stalno smo u planovima za sutra, za prekosutra, šta ćemo i kako ćemo. Treba čovek prirodno, normalno da živi, da čini što je do njega a pre svega, da ima nadu i veru u Boga, poverenje u Boga. Jedino tako čovek može imati mir, inače crče, od briga i želja i stiže do psihijatrije.
    U životu je sve kako Bog da. Čovek treba da se trudi da se smiruje, da ima smirenu misao o sebi, pa i da postrada. Kako kaže narod, bolje da se upokojimo kao pokajani grešnici nego kao lažni sveci. Svi smo različiti, svaki je čovek različit, ima različite talente, nastrojenja i dobra i loša. Mora čovek da ima vere, predajući se staranju Božijem i okolnostima života i da živi kako može, kako je kome Bog ustrojio u životu. Da li biti monah, biti doktor, biti radnik, kopati, orati, kako Bog da. Nešto kad se otvara čoveku u životu to samo ide. A nešto kad hoćemo na silu, crkosmo od želje a ono neće, pa neće i možemo da crknemo kad Bog ne otvara čoveku, ne može. Kako se može, tako se živi u životu. U životu je sve prosto nego smo mi puni želja, crče čovek od želja a kad se ne ostvaruju naše želje puni smo briga i stalno nešto planiramo. Otac Tadej često je o tome govorio da je čovekov planer Bog. Naravno, treba čovek da ima dinamiku u životu, da čini ono što je do njega a ono što ne može treba da se smirava, pre svega, da ne brine je od briga automatski ima nemir, kako će ovo, kako će ono...Briga je suprotna veri, briga je neverje a suprotno brigi je vera, nada na Boga, da čovek živi s verom i nadom u Boga. Kad čovek postigne nešto misli da je to samo od njegovih sposobnosti, a zaboravlja da mu je te spsobnosti dao Bog. Kad ti Bog otvori može, kad zvrne slavinu ne može. Bog daje zdravlje, Bog dopusti i bolest da bi se čovek smiravao. šta je nevolja, nevolja je kad nije po našoj volji. Čovek nekad postrada od strasti, nekad od bolesti, nekad od okolnosti života. I što imamo gordiji duh moramo više da se lomimo da bi se smirili. Pa i te slabosti, i te strasti, i bolesti što Bog čoveku dopušta ne daje on ništa džaba čoveku, dlaka s glave bez dopuštenja Božijeg ne pada, bez promisla Božijeg. Zašto? Pa ne bi Bog dao da čovek može drugačije da se smiri. Kad čovek trpi s nadom i verom u Boga onda se smiri, smiri se od želja, od briga, stekne iskustvo jer bez iskustva ništa ne zna čovek. Kad je mlad čovek misli da sve zna, izlomi se u životu pa nauči. Možemo sve mi u životu kad Bog da, kad Bog otvara puteve. Kad se skupi deset ljudi svaki ima neki dar, svi imaju različite darove i ako čovek ima više darova ali nema sve. Zašto? Pa, moramo jedni na druge da se naslanjamo da bi se smiravali. Jednosavno dao nekom da ide lakše i ne treba zavideti takvom čoveku, već zablagodariti Bogu. Treba da zablagodari čovek i kad je u slabosti nekoj, kad pada i kad mnogo pada jer da može drukčije zar bi Bog dao da strada čovek. Samo da ne odlazi čovek u krajnosti, a ako i ode to da ispoveda. Ispovest je ko kupanje duše, da ispovedi, da olakša, pa će promeniti Gospod, daće snage, ako ne može sad, proći će. Polako, da ispoveda, da se pričešćuje, malo po malo pa će Gospod dati snage. Postrada čovek pa stekne iskustvo života, drugačije gleda na to, prođe ga ta želja. Menjaju se okolnosti života i stanje duha kod čoveka.
    Radost života
    Pri svemu tome mora čovek iznad i pre svega da ima radost života. Zašto? Zato što kad prirodno živi ima prirodno neke muke, kad malo ima previše nekih želja ima i nekih stradanja. Ali nikad Bog čoveku preko mere ne dopusti. I ako strada, strada neko vreme a onda se promene okolnosti života. Zašto je važna radost života? Zato što je radovanje zdravlje duše, čovekova blagodarnost Bogu. Gospod je sve premudro ustrojio, ima stradanja, onda ona prođu, dođu i prođu, pa, bude lakše, smiri se čovek pa je više radosti. Čovek mora da ima veru i nadu na Boga i poverenje u Boga i pozitivne misli i radost života. Nauči se čovek, ni jedno stanje kod čoveka nije nepromenljivo, razni su periodi i razna stanja u čovekovom životu. Radost je uvek u Bogu. Kako? U veri, nadi na Boga. Jednostavno, treba prirodno živeti da i u mukama, i u radostima, i nekim dobrim stanjima čovek ima radost života i da zna da život ide dalje, da ima prirodnu, životnu dinamiku.
    Naši dedovi su prirodno živeli a danas je jednostavno pad duha vremena. Naši očevi đene đene, ranije se na vreme ženilo i udavalo, pa se ižive do četrdesete, pa rode desetoro dece, pa se vole, pa se što više vole. Ne može to da se povrati, ne možemo da preslikamo 19.ti vek, od tog posla nema ništa. Žene su počele da se pitaju, naši očevi su počeli neodgovorno da se ponašaju, malo se dece rađalo. šta će, rodi muško dete i majka se i nesvesno zalepi za njega, raslabi ga duhom. Brak je stvar ljubavi a ne da žive na istom prostoru jer nemaju gde i žive k`o pas i mačka. To nije brak. Brak između muža i žene treba da bude zajednica ljubavi a ne da se razvode zbog nebitnih stvari, fali im ovo i ono, nego nisu se voleli nikad. A ove sadašnje generacije ne znaju ni šta hoće, toliko su razmaženi. Kad govorim o ljubavi, nije ljubav da razmaziš dete, mora da se tera da radi nešto, da se vaspitava a ne do tridesete živi s mamom i kako će onda da se ženi, prošlo mu pola veka. Ja sam imao sreću odrastao sam na selu, pa sam od malih nogu išao za stokom, radio, verujte mi, kod nas je bilo ja se sećam a nisam mnogo star, 40 godina, da smo slušali starije. Tada je bilo prirodno ponašanje da bilo koga u selu kad kaže nešto da ga poslušamo, onako kao u Svtom Pismu kad Majka Božija kaže anđelu...evo sluškinje Gospodnje. Tako i mi, da poslušamo šta god narede, da odemo za stokom, da nešto donesemo, trčeći smo išli da radimo jer to je nekako prirodno bilo. Gde danas to da se desi, ne možeš da sretneš u kući dete da sluša majku ili oca, samo hoće nešto, svi nešto hoće, čovek tera kako hoće, žena se pita i šta ćeš ti tu, ništa.
    Čovek tera kako hoće
    Kad kažem žena da se pita, ne može to bukvalno da se uzme nego se kaže ovako, ako je čovek domaćin, glava porodice, on je taj koji se stara a kad se stara onda se pita. Onda još nešto, poznato je kakva je ženska priroda, nesmirena, zašto žensko traži da je muško jačeg duha, da bi se zalepila za njega, da bi mogla da se smiri, da je ukoči kad treba, mora neko da rukovodi, da smirava. Bog je dao gde je kome mesto, muž je glava ženi, onaj koji rukovodi, to je jednostavno prirodno, prirodno muška priroda, prirodno ženska priroda. Danas se sve poremetilo, razmazili decu i nisu nizašta i šta će razmaženi jedinac nego da bude šmokljan koji se za mamu se zalepio, sutra traži snajku da se zalepi za nju a ona ako to voli ima da mu komanduje, da ga maltretira. Pogledajte na šta pola brakova liči, muž ugažen od žene, izgleda kao da ga je pregazio voz. A zašto? Zato što nije to prirodno, ako je žensko jačeg duha od čoveka ili ako se dopusti da ćera kako `oće ona ne može a da ga ne gazi, nije prirodno da čovek bude toliko ugažen a kad se razvede on nađe opet neku da mu komanduje. Bog je dao prirodno gde je kome mesto.
    Ponoviću još jednom, da se ne shvati pogrešno, kad kažem muž da se pita znači treba da bude odgovoran, domaćin, da voli svoju ženu, da se stara o ženi, o deci, da rukovodi, vaspitava, znači da gleda kuću. Danas svako radi šta hoće, danas je tolika samovolja, prosto neki bezobrazluk. Toliko su ljudi samovoljni da se ne vole, u toj samovolji su i nesposobni, nesposobni da vole, da znaju šta hoće, sa četrdeset godina su nezreli, mi smo u petnaestoj bili zreliji nego ovi danas u četrdesetoj. Od malih nogu deca teraju kako hoće i svi govore, ljubav je a nije to ljubav. Razmaze dete da postane nesposobno, to je nezdrava ljubav. Jedino zdravo vezivanje do kraja je za Boga, ni za čoveka, ni za sveštenika. Danas neće ni da ulaze u brakove, dođe trideset pet godina a nije spreman za brak. A kad će biti spreman, nikad, vodaju se deset godina, to ti je kao neki brak i onda što se pokačili, pa nasitili se jedno drugog a nemaju dece. Umesto da uđu u brak, da imaju decu, žrtvenu ljubav, neki smisao života. šta će sami ceo vek, doći će u pedeset i šta će, kome će, za šta će. Brak je zajednica ljubavi i treba do dvadeset pete, tridesete da se ožene ali kako će da se ožene kad žive s mamom i samo jedno dete, i to je mamin sin, tatina ćerka razmažena, to mora da postrada malo, da stekne neko iskustvo, da ima pojam o nečemu, da razume nešto a ne samo, `oću ovo,` oću ono i crko od brige što nije kako ja `oću. To je krajnji egoizam, krajnji bezobrazluk . Danas su muškarci oslabljeni, raamaženi, ne rade ništa fizički. Ima danas generalno neodgovornih muškaraca, žena trpi, pa ostane sama, pa brine sama o deci. Zašto je sama? Zato što je čovek šmokljan, što je bezobrazan, izgubila se odgovornost. Ljubav je uvek žrtvena, u zajednici uvek mora da se trpi, i muž i žena se trpe i deca. Ne može to jednom rečenicom da se objasni. Danas je velika nezrelost duha, promenio se duh vremena, svi `oće kako `oće. Dečaci i devojčice počnu čim mogu teraju kako `oće, vodaju se, svega ima i razbole se od svega i svačega, samo se menjaju, ne znaju kud udaraju i šta hoće. A zašto? Zbog samovolje. Naravno, ima ljudi strastvenijih priroda, ali se svemu zna neka mera a ne odlaziti u krajnosti. Neko je smirenije prirode, evo jednostavnog primera, neko manje voli da jede, manju ima potrebu da jede, neko više i tako sa svim stvarima. Neko je duševniji on manje ima problema sa strašću, sa prirodom a ima nekih koji se stalno zaljubljuju i odljubljuju. Svako ima neki problem i svako od nečeg strada da bi se smirili. Nije dobro u krajnosti bilo kakve odlaziti,smiri se, ženi se, zašto, zato što ta priroda udara čoveka u glavu
    Danas se uzmu deca s raskrsnice i šta ćeš, kako da znaš kakav je ko, kakve je prirode, različitog mentaliteta, različito misle. Stvar je genetike, mentaliteta, za brak je potrebno da se vide kakvog su mentaliteta. Zaljube se, oduševe ali kad prođe šlag sa torte treba prevazići probleme, mnogo moraju da se vole kad su različitog mentaliteta da to prevaziđu. Jedno je stvarno od srca kad voli čovek, onda je odgovoran, jednostavno moraju ljudi da se nađu.
    Svet ide kraju, sve je u ruci Božijoj. Da Bog sačuva čoveka, da ne osuđujemo, jer strogo kad merimo, kad mnogo osuđujemo nekog za nešto milost Božija dopusti da od tog postradamo i da se smirujemo, nekad i da gore padnemo nego ostali. šta smo god nekog mnogo, mnogo osuđivali obično Bog dopusti da u to padnemo duplo više. Zašto? Da bi se smirili malo. Imamo moć kad Bog da snage, kad dopusti da se smiravamo,“ govori o. Romilo iguman manastira Duboki potok na severu Kosova i Metohije.
    Ljiljana Sinđelić Nikolić
    IZVOR
×
×
  • Креирај ново...