Jump to content

Дејан

АДМИНИСТРАТОР
  • Број садржаја

    17512
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    31

Репутација активности

  1. Волим
    Дејан got a reaction from Жика in Човек је створен за заједницу...Где је нестала кинонија?   
    "Човек је створен за заједницу, и само кроз заједницу се потврђује као икона Божија, што не подразумева да неко ко живи усамљен као појединац не може ту заједницу да остварује, али то, по мом дубоком убеђењу, кад човек живи као усамљеник, oн у монашком смислу те речи, никада не треба да о томе одлучује сам, него то увек бива по благослову старешине или Православног Епископа, а никада не треба да буде, као нешто изнуђено, јер је то само остваривање егоизма, од кога сви патимо и болујемо...
    Значи, ми смо онда затворени у односу и на Бога, јер спроводимо неке спољашње ритуале, који уствари служе само као потврда егоизма и продубљивање егоизма. Јер, негде у дубини душе ми имамо осјећај самозадовољства, самопијаности и самозаљубљености у те своје „врлине“ и те неке своје наводне особине. Значи, манастир је у ствари најбољи могући полигон, најбољи могући простор, најбоља могућа шанса да човек остварује задатак Божији, о томе да јесте биће заједнице (Цркве), а то значи да остварује љубав. Сами сте видели боравком у манастиру да брзо прођу представе о томе да је монаштво екстремни аскетизам, да је монаштво неки екстремни пост, екстремно спровођење бденија... Све то у монаштву постоји и потребно је, и треба да се трудимо да то спроводимо, али то само себи није довољно. Није то само себи циљ! То треба да буду средства за остваривање у заједници, и у манастиру човек има идеалну прилику да упозна себе у комуникацији са ближњим, у комуникацији са другом сабраћом, да упозна своје слабости.
    Некада смо љути на сабрата, некада хоћемо да оговарамо, некада хоћемо да се гневимо, некада хоћемо да осуђујемо. Све је познато шта се дешава у нашој души, али све се то дешава у односу на другог. Ми у себи поседујемо своје слабости, и да није тога можда бисмо мислили како смо фини, добри или блажени... Препознавајући те слабости имамо прилику да их видимо, да се бавимо собом и препознавајући те своје слабости да покушавамо да их одстранимо. И зато у манастиру не постоји велико мудровање философије, јер се све своди на две ствари: братољубље и послушање. Кроз послушање ми се боримо, са својим индивидуализмом, са својом вољом, која је уствари показатељ и потврда самољубља, егоизма, гордости - која је извор свих других страсти. Из тог разлога је послушање једно од основних правила монашког живота. Послушање је најбољи могући пут којим ми остварујемо план Божији о нама. У контексту послушања сваки од нас има могућност да види колико је оптерећен собом, колико је оптерећен гордошћу.
    Друго је братољубље, а то значи да будемо спремни, да се трудимо да будемо спремни увек, ма колико нас спречавало самољубље и егоизам, да служимо ближњем, да покушамо да служимо и не само да учинимо нешто практично за њега (брата), него да носимо његов крст, тако што ћемо трпети његове слабости; и можда његову гордост, његово лоше расположење...Тако да је то веома важно - братољубље и послушање у монашкој заједници. Можда ћемо у почетку имати проблема са одсецањем своје воље, са лишавањем себе комфора због љубави према брату, а временом ће кроз вежбу доћи до унутрашње радости и мира, и спремности да се увек радујемо послушању и да увек будемо у љубави са својим сабратом. Те две ствари ће нас, након тешкоћа, временом испуњавати.
    Веома је битно да у манастиру постоји поредак. Сваки манастир по благослову Епископа има оног првог (настојатеља), и у односу на тог првог имамо прилику да се вежбамо у послушању. Тај први (настојатељ манастира) можда није бољи од нас?! Можда смо ми бољи у многим стварима?! Али, Промисао Божији је такав да је Епископ поставио тог и тог! Нама, на крају крајева, није ни битно суштински ко је тај и какав је тај. Нама је битно да имамо прилику да се вежбамо у одсецању своје воље (послушањем) и да служимо ближњем (братољубљем). Јер, творећи ове две ствари ми се трудимо да не преиспитујемо другога нити онога који је први, већ да испитујемо себе, да испитујући себе – поправљамо се, а не да поправљамо другога, нарочито ако је у питању онај први...“
    „...У манастиру мора да постоји поредак, и монаси треба да се труде да га спроводе, али то не мора да буде много строг поредак, нити много благ, али је важно да се проводи... У манастирима гдје је мало монаха тешко је спроводити строге типике... Манастири по правилу нису херметички затворене заједнице, него су отворени. Служе да бисмо се ми подвизавали, али и да бисмо служили браћи која су при Цркви... У манастиру мора да постоји баланс (везано за поредак и послушања), што сама братија мора да изнађе, јер је битно да постоји форма (као оквир у којем ће се одвијати монашки живот). Важно је да постоји поредак, па таман био и много благ, али је важно да се спроводи. Биће понекад одступања, јер неко неће моћи у моменту да спроводи све што треба, неко неће моћи једно, други друго (из најразличитиих разлога). Примера ради, ако се нешто гради или ради, сигурно ће братство имати већи физички напор, али ће и ментално бити расејаније, и та расеја ност исцрпљује и на неки начин умањује снаге за поштовање тог поретка... Потрудите се да поштујете (као заједница) поредак на који сте сами пристали, зато што сте одредили дневни богослужбени круг. Јер, када човек попушта самоме себи, изнутра осећа кривицу (знајући да није испоштовао оно што је могао).
    Било би добро да се обедује заједно, ујутру и увече, да се проба да се за трпезом чита (да би се сабрао ум). Узмите правило да се не јављате на телефон док једете. Тај неко ко вас зове у време јела назваће вас и после. Понашајте се у току јела као у току службе... Јер, то је навика. А било би добро да се потрудите да, колико можете, сами кувате...
    Из љубави према брату, према човеку, монах треба некада и молитву да остави (да би помогао брату). Дакле, постоје и такве ситуације. Тамо где радиш нешто важно, кажеш посетиоцу да сачека неко кратко време, па му се онда изађе у сусрет... Зато, треба поштовати поредак, и да сваки (од братије) живи унутар тог поретка, и онда једни друге вучемо (напред); неко вуче у овоме, неко у ономе правцу...Свако од нас доприноси (монашкој) заједници, и утиче на другога...
    Никада не треба да правдамо своје пропусте (везане за непоштовање манастирског поретка) тако што ћемо приметити да то чине и други. Свако да се труди за себе, и кад вуче један и други ће покренути себе..."
  2. Волим
    Дејан got a reaction from СИНОВИ СЛОБОДЕ in Zašto se pravoslavlje u posljednjih hiljadu godina nije više proširilo?   
    http://www.youtube.com/watch?v=KwTqqaBhRpc&feature=player_detailpage
    владика Атанасије овде даје добар одговор о офанзиви и дефанзиви
  3. Волим
    Дејан got a reaction from Перса in Zašto se pravoslavlje u posljednjih hiljadu godina nije više proširilo?   
    http://www.youtube.com/watch?v=KwTqqaBhRpc&feature=player_detailpage
    владика Атанасије овде даје добар одговор о офанзиви и дефанзиви
  4. Волим
    Дејан got a reaction from Tanja in Човек је створен за заједницу...Где је нестала кинонија?   
    "Човек је створен за заједницу, и само кроз заједницу се потврђује као икона Божија, што не подразумева да неко ко живи усамљен као појединац не може ту заједницу да остварује, али то, по мом дубоком убеђењу, кад човек живи као усамљеник, oн у монашком смислу те речи, никада не треба да о томе одлучује сам, него то увек бива по благослову старешине или Православног Епископа, а никада не треба да буде, као нешто изнуђено, јер је то само остваривање егоизма, од кога сви патимо и болујемо...
    Значи, ми смо онда затворени у односу и на Бога, јер спроводимо неке спољашње ритуале, који уствари служе само као потврда егоизма и продубљивање егоизма. Јер, негде у дубини душе ми имамо осјећај самозадовољства, самопијаности и самозаљубљености у те своје „врлине“ и те неке своје наводне особине. Значи, манастир је у ствари најбољи могући полигон, најбољи могући простор, најбоља могућа шанса да човек остварује задатак Божији, о томе да јесте биће заједнице (Цркве), а то значи да остварује љубав. Сами сте видели боравком у манастиру да брзо прођу представе о томе да је монаштво екстремни аскетизам, да је монаштво неки екстремни пост, екстремно спровођење бденија... Све то у монаштву постоји и потребно је, и треба да се трудимо да то спроводимо, али то само себи није довољно. Није то само себи циљ! То треба да буду средства за остваривање у заједници, и у манастиру човек има идеалну прилику да упозна себе у комуникацији са ближњим, у комуникацији са другом сабраћом, да упозна своје слабости.
    Некада смо љути на сабрата, некада хоћемо да оговарамо, некада хоћемо да се гневимо, некада хоћемо да осуђујемо. Све је познато шта се дешава у нашој души, али све се то дешава у односу на другог. Ми у себи поседујемо своје слабости, и да није тога можда бисмо мислили како смо фини, добри или блажени... Препознавајући те слабости имамо прилику да их видимо, да се бавимо собом и препознавајући те своје слабости да покушавамо да их одстранимо. И зато у манастиру не постоји велико мудровање философије, јер се све своди на две ствари: братољубље и послушање. Кроз послушање ми се боримо, са својим индивидуализмом, са својом вољом, која је уствари показатељ и потврда самољубља, егоизма, гордости - која је извор свих других страсти. Из тог разлога је послушање једно од основних правила монашког живота. Послушање је најбољи могући пут којим ми остварујемо план Божији о нама. У контексту послушања сваки од нас има могућност да види колико је оптерећен собом, колико је оптерећен гордошћу.
    Друго је братољубље, а то значи да будемо спремни, да се трудимо да будемо спремни увек, ма колико нас спречавало самољубље и егоизам, да служимо ближњем, да покушамо да служимо и не само да учинимо нешто практично за њега (брата), него да носимо његов крст, тако што ћемо трпети његове слабости; и можда његову гордост, његово лоше расположење...Тако да је то веома важно - братољубље и послушање у монашкој заједници. Можда ћемо у почетку имати проблема са одсецањем своје воље, са лишавањем себе комфора због љубави према брату, а временом ће кроз вежбу доћи до унутрашње радости и мира, и спремности да се увек радујемо послушању и да увек будемо у љубави са својим сабратом. Те две ствари ће нас, након тешкоћа, временом испуњавати.
    Веома је битно да у манастиру постоји поредак. Сваки манастир по благослову Епископа има оног првог (настојатеља), и у односу на тог првог имамо прилику да се вежбамо у послушању. Тај први (настојатељ манастира) можда није бољи од нас?! Можда смо ми бољи у многим стварима?! Али, Промисао Божији је такав да је Епископ поставио тог и тог! Нама, на крају крајева, није ни битно суштински ко је тај и какав је тај. Нама је битно да имамо прилику да се вежбамо у одсецању своје воље (послушањем) и да служимо ближњем (братољубљем). Јер, творећи ове две ствари ми се трудимо да не преиспитујемо другога нити онога који је први, већ да испитујемо себе, да испитујући себе – поправљамо се, а не да поправљамо другога, нарочито ако је у питању онај први...“
    „...У манастиру мора да постоји поредак, и монаси треба да се труде да га спроводе, али то не мора да буде много строг поредак, нити много благ, али је важно да се проводи... У манастирима гдје је мало монаха тешко је спроводити строге типике... Манастири по правилу нису херметички затворене заједнице, него су отворени. Служе да бисмо се ми подвизавали, али и да бисмо служили браћи која су при Цркви... У манастиру мора да постоји баланс (везано за поредак и послушања), што сама братија мора да изнађе, јер је битно да постоји форма (као оквир у којем ће се одвијати монашки живот). Важно је да постоји поредак, па таман био и много благ, али је важно да се спроводи. Биће понекад одступања, јер неко неће моћи у моменту да спроводи све што треба, неко неће моћи једно, други друго (из најразличитиих разлога). Примера ради, ако се нешто гради или ради, сигурно ће братство имати већи физички напор, али ће и ментално бити расејаније, и та расеја ност исцрпљује и на неки начин умањује снаге за поштовање тог поретка... Потрудите се да поштујете (као заједница) поредак на који сте сами пристали, зато што сте одредили дневни богослужбени круг. Јер, када човек попушта самоме себи, изнутра осећа кривицу (знајући да није испоштовао оно што је могао).
    Било би добро да се обедује заједно, ујутру и увече, да се проба да се за трпезом чита (да би се сабрао ум). Узмите правило да се не јављате на телефон док једете. Тај неко ко вас зове у време јела назваће вас и после. Понашајте се у току јела као у току службе... Јер, то је навика. А било би добро да се потрудите да, колико можете, сами кувате...
    Из љубави према брату, према човеку, монах треба некада и молитву да остави (да би помогао брату). Дакле, постоје и такве ситуације. Тамо где радиш нешто важно, кажеш посетиоцу да сачека неко кратко време, па му се онда изађе у сусрет... Зато, треба поштовати поредак, и да сваки (од братије) живи унутар тог поретка, и онда једни друге вучемо (напред); неко вуче у овоме, неко у ономе правцу...Свако од нас доприноси (монашкој) заједници, и утиче на другога...
    Никада не треба да правдамо своје пропусте (везане за непоштовање манастирског поретка) тако што ћемо приметити да то чине и други. Свако да се труди за себе, и кад вуче један и други ће покренути себе..."
  5. Волим
    Дејан got a reaction from kron in Будизам и његови облици   
    U svim delovima sveta ima primera mumifikacuje,nista novo.Mozda se nije raspao zbog nacina zivota ili pogodnih klimatskih uslova.Nikakva cuda se sigurno nisu desila nad njegovim telom
  6. Волим
    Дејан got a reaction from kron in Будизам и његови облици   
    samo ja nisam primetio da i jedan nas neraspadnuti svetitelj ima ovako cool cvikere  0914_sport 0231_newspaper 8)
  7. Волим
    Дејан got a reaction from DYNABLASTER in Nakon majčinog poljupca, beba Alis ponovo prodisala!   
    Bio je to najteži trenutak za Dženifer. Doktori su joj saopštitli da njena ćerka neće preživeti meningitis, od kojeg je obolela nekoliko nedelja ranije. Bubrezi su joj otkazali, а nakon toga je doživela i srčani udar. Sve to dovelo je do kome 14-mesečne Alis. U životu su je držali samo aparati za disanje, prenosi “Dejli mejl”.
    Dženifer je tog dana došla u bolnicu da se oprosti od svoje kćerke. Uzela ju je u naručje i poljubila u čelo, nakon čega je trebalo da usledi isključenje mašina uz pomoć kojih je živela. Majka je rekla da će organe donirati kako bi bili spaseni životi ostale dece. Međutim, nakon majčinog poljupca, Alis je prodisala svojim plućima. Doktori i njena porodica nisu mogli da veruju. Čudo se, jednostavno, desilo.
    - Htela sam da joj kažem koliko je volimo. Nadala sam se tome da će me čuti i razumeti. Obraćala sam joj se kao da sedi pored mene dok sam je držala u naručju. Onda sam osetila otkucaje njenog srca, njenu toplinu… Govorila sam joj koliko sam ponosna na njenu višenedeljnu borbu, ali da je vreme da ide. Onda sam legla pored nje – seća se Dženifer tog dana, kada su i lekari došli po organe male Alis.
    Aparati uz pomoć kojih je disala su isključeni. U bolničkoj sobi ostali su samo Dženifer, njen otac, partner Fil i ćerka Alis.
    - Poljubila sam je misleći da je to posljednji put. A onda se desilo čudo. Alis nije umrla. Odlučila je da živi i diše svojim plućima - seća se danas presrećna majka Dženifer.
    Doktori koji su došli po organe devojčice odlučili su da odu, a samo nekoliko nedelja kasnije, Alis je napustila bolnicu i krenula u školu za decu sa posebnim potrebama.
    Tokom narednih nekoliko meseci biće podvrgnuta operaciji leve noge, a sada se hrani kroz cevčicu u njenom stomaku, jer se još nije dovoljno oporavila da sama može da guta hranu. U međuvremenu, bubrežne funkcije vratile su se u normalu.
    - Kad uđem u njenu sobu i gledam je dok spava, shvatim koliko smo Fil i ja srećni. Ona je naše malo čudo – kaže Dženifer.
    Телеграф
  8. Волим
    Дејан got a reaction from Primal in Потресно сведочанство члана нашег ЖРУ-а о окултизму   
    Dobrodošla Sandra ,ja se baš juče vratio iz tvog grada Mislim da samo vreme kajanja nije toliko bitno već snaga i dubina kajanja, a što veće kajanje to veća svetost
  9. Волим
    Дејан got a reaction from JESSY in Nakon majčinog poljupca, beba Alis ponovo prodisala!   
    Bio je to najteži trenutak za Dženifer. Doktori su joj saopštitli da njena ćerka neće preživeti meningitis, od kojeg je obolela nekoliko nedelja ranije. Bubrezi su joj otkazali, а nakon toga je doživela i srčani udar. Sve to dovelo je do kome 14-mesečne Alis. U životu su je držali samo aparati za disanje, prenosi “Dejli mejl”.
    Dženifer je tog dana došla u bolnicu da se oprosti od svoje kćerke. Uzela ju je u naručje i poljubila u čelo, nakon čega je trebalo da usledi isključenje mašina uz pomoć kojih je živela. Majka je rekla da će organe donirati kako bi bili spaseni životi ostale dece. Međutim, nakon majčinog poljupca, Alis je prodisala svojim plućima. Doktori i njena porodica nisu mogli da veruju. Čudo se, jednostavno, desilo.
    - Htela sam da joj kažem koliko je volimo. Nadala sam se tome da će me čuti i razumeti. Obraćala sam joj se kao da sedi pored mene dok sam je držala u naručju. Onda sam osetila otkucaje njenog srca, njenu toplinu… Govorila sam joj koliko sam ponosna na njenu višenedeljnu borbu, ali da je vreme da ide. Onda sam legla pored nje – seća se Dženifer tog dana, kada su i lekari došli po organe male Alis.
    Aparati uz pomoć kojih je disala su isključeni. U bolničkoj sobi ostali su samo Dženifer, njen otac, partner Fil i ćerka Alis.
    - Poljubila sam je misleći da je to posljednji put. A onda se desilo čudo. Alis nije umrla. Odlučila je da živi i diše svojim plućima - seća se danas presrećna majka Dženifer.
    Doktori koji su došli po organe devojčice odlučili su da odu, a samo nekoliko nedelja kasnije, Alis je napustila bolnicu i krenula u školu za decu sa posebnim potrebama.
    Tokom narednih nekoliko meseci biće podvrgnuta operaciji leve noge, a sada se hrani kroz cevčicu u njenom stomaku, jer se još nije dovoljno oporavila da sama može da guta hranu. U međuvremenu, bubrežne funkcije vratile su se u normalu.
    - Kad uđem u njenu sobu i gledam je dok spava, shvatim koliko smo Fil i ja srećni. Ona je naše malo čudo – kaže Dženifer.
    Телеграф
  10. Волим
    Дејан got a reaction from obi-wan in Nakon majčinog poljupca, beba Alis ponovo prodisala!   
    Bio je to najteži trenutak za Dženifer. Doktori su joj saopštitli da njena ćerka neće preživeti meningitis, od kojeg je obolela nekoliko nedelja ranije. Bubrezi su joj otkazali, а nakon toga je doživela i srčani udar. Sve to dovelo je do kome 14-mesečne Alis. U životu su je držali samo aparati za disanje, prenosi “Dejli mejl”.
    Dženifer je tog dana došla u bolnicu da se oprosti od svoje kćerke. Uzela ju je u naručje i poljubila u čelo, nakon čega je trebalo da usledi isključenje mašina uz pomoć kojih je živela. Majka je rekla da će organe donirati kako bi bili spaseni životi ostale dece. Međutim, nakon majčinog poljupca, Alis je prodisala svojim plućima. Doktori i njena porodica nisu mogli da veruju. Čudo se, jednostavno, desilo.
    - Htela sam da joj kažem koliko je volimo. Nadala sam se tome da će me čuti i razumeti. Obraćala sam joj se kao da sedi pored mene dok sam je držala u naručju. Onda sam osetila otkucaje njenog srca, njenu toplinu… Govorila sam joj koliko sam ponosna na njenu višenedeljnu borbu, ali da je vreme da ide. Onda sam legla pored nje – seća se Dženifer tog dana, kada su i lekari došli po organe male Alis.
    Aparati uz pomoć kojih je disala su isključeni. U bolničkoj sobi ostali su samo Dženifer, njen otac, partner Fil i ćerka Alis.
    - Poljubila sam je misleći da je to posljednji put. A onda se desilo čudo. Alis nije umrla. Odlučila je da živi i diše svojim plućima - seća se danas presrećna majka Dženifer.
    Doktori koji su došli po organe devojčice odlučili su da odu, a samo nekoliko nedelja kasnije, Alis je napustila bolnicu i krenula u školu za decu sa posebnim potrebama.
    Tokom narednih nekoliko meseci biće podvrgnuta operaciji leve noge, a sada se hrani kroz cevčicu u njenom stomaku, jer se još nije dovoljno oporavila da sama može da guta hranu. U međuvremenu, bubrežne funkcije vratile su se u normalu.
    - Kad uđem u njenu sobu i gledam je dok spava, shvatim koliko smo Fil i ja srećni. Ona je naše malo čudo – kaže Dženifer.
    Телеграф
  11. Волим
    Дејан got a reaction from Anette in Потресно сведочанство члана нашег ЖРУ-а о окултизму   
    Zato je budućnost Pravoslavlja u nepravoslavnim zemljama,kao što reče mitropolit Zizjulas
  12. Волим
    Дејан got a reaction from Драгана Милошевић in Потресно сведочанство члана нашег ЖРУ-а о окултизму   
    Dobrodošla Sandra ,ja se baš juče vratio iz tvog grada Mislim da samo vreme kajanja nije toliko bitno već snaga i dubina kajanja, a što veće kajanje to veća svetost
  13. Волим
    Дејан got a reaction from Јадранка-Дервента in Do not smoke   
    Najlakse je ostaviti pusenje,ja sam ga ostavljao bar sto puta
  14. Волим
    Дејан got a reaction from АлексаС in Nakon majčinog poljupca, beba Alis ponovo prodisala!   
    Bio je to najteži trenutak za Dženifer. Doktori su joj saopštitli da njena ćerka neće preživeti meningitis, od kojeg je obolela nekoliko nedelja ranije. Bubrezi su joj otkazali, а nakon toga je doživela i srčani udar. Sve to dovelo je do kome 14-mesečne Alis. U životu su je držali samo aparati za disanje, prenosi “Dejli mejl”.
    Dženifer je tog dana došla u bolnicu da se oprosti od svoje kćerke. Uzela ju je u naručje i poljubila u čelo, nakon čega je trebalo da usledi isključenje mašina uz pomoć kojih je živela. Majka je rekla da će organe donirati kako bi bili spaseni životi ostale dece. Međutim, nakon majčinog poljupca, Alis je prodisala svojim plućima. Doktori i njena porodica nisu mogli da veruju. Čudo se, jednostavno, desilo.
    - Htela sam da joj kažem koliko je volimo. Nadala sam se tome da će me čuti i razumeti. Obraćala sam joj se kao da sedi pored mene dok sam je držala u naručju. Onda sam osetila otkucaje njenog srca, njenu toplinu… Govorila sam joj koliko sam ponosna na njenu višenedeljnu borbu, ali da je vreme da ide. Onda sam legla pored nje – seća se Dženifer tog dana, kada su i lekari došli po organe male Alis.
    Aparati uz pomoć kojih je disala su isključeni. U bolničkoj sobi ostali su samo Dženifer, njen otac, partner Fil i ćerka Alis.
    - Poljubila sam je misleći da je to posljednji put. A onda se desilo čudo. Alis nije umrla. Odlučila je da živi i diše svojim plućima - seća se danas presrećna majka Dženifer.
    Doktori koji su došli po organe devojčice odlučili su da odu, a samo nekoliko nedelja kasnije, Alis je napustila bolnicu i krenula u školu za decu sa posebnim potrebama.
    Tokom narednih nekoliko meseci biće podvrgnuta operaciji leve noge, a sada se hrani kroz cevčicu u njenom stomaku, jer se još nije dovoljno oporavila da sama može da guta hranu. U međuvremenu, bubrežne funkcije vratile su se u normalu.
    - Kad uđem u njenu sobu i gledam je dok spava, shvatim koliko smo Fil i ja srećni. Ona je naše malo čudo – kaže Dženifer.
    Телеграф
  15. Волим
    Дејан је реаговао/ла на Макрина у Odnos prema duhovniku...   
    Лако је попадији кад се излежава у сени свога мужа,добро заштићена,сита и срећна.Ипак,зна се ко је на удару-поп.

  16. Волим
    Дејан got a reaction from Лидија Миленковић in Потресно сведочанство члана нашег ЖРУ-а о окултизму   
    Dobrodošla Sandra ,ja se baš juče vratio iz tvog grada Mislim da samo vreme kajanja nije toliko bitno već snaga i dubina kajanja, a što veće kajanje to veća svetost
  17. Волим
    Дејан је реаговао/ла на Vaske у Потресно сведочанство члана нашег ЖРУ-а о окултизму   
    Дубоко сам не срећен због тога али је тако. Овде је превише "кривиг хришћанства" и људи су тога сити, и то је нормално јер ту нема истине, а о оном "правом хришћанству" слабо се води рачуна, узима се здраво за готово да смо ми хришћански народ и шта ту сад нама поп има да попује. А тамо у нехришћанским земљама, људи ће са великим напором, вољом и жељом улазити у тајну Христову, јер тамо неће долазити као пуки обичај и традиционално наслеђе, већ као Жива Истина.
  18. Волим
    Дејан је реаговао/ла на Макрина у Odnos prema duhovniku...   
    Не знам шта би то значило савремени духовник,Црква је увек савремена самим тим и њени пастири.
    За мене,
    духовник је онај који својом ненаметљивошћу покреће у човеку енергије Божанске.Онај поред кога непрестано напредујеш чак и стојећи у месту.Много је учитеља али један је отац.
    Скоро је наш добар пријатељ,игуман једнога манастира био у Аризони код геронде Јефреме.Каже да је толико свет да је све око њега свето и ти си свет када си поред њега.Када му говориш о свом греху,он се као дете смешка и смеуљи и ништа му није непознато,страно,саблазно.Све има решење и ништа није трагично.Успећеш у својој борби јер ти то можеш,само се придржавај савета.Јединствен си и непоновљив.Кажи му нешто о себи и свом манастиру,можда може нешто да научи од тебе.
    То је за мене елита духовног руковођења,но како су разни плодови и сви су добри и укусни или цвеће у башти,тако и од најмањег до највећег можемо да учимо само ако хоћемо.

  19. Волим
    Дејан got a reaction from sqny in Do not smoke   
    Najlakse je ostaviti pusenje,ja sam ga ostavljao bar sto puta
  20. Волим
    Дејан је реаговао/ла на шутим јер не знам у Ходочашће Пале - Острог   
    дивно, брате по искушењу, да си одлучио подијелити своје утиске и размишљања док су још мисли свјеже .smesko.
  21. Волим
    Дејан је реаговао/ла у Монах Артемије и његов раскол у Цркви Православној   
    Монах Артемије и његов раскол у Цркви Православној
    19. Јул 2012 - 15:15



    Недавно је монах Артемије (Марко Радосављевић), у одговор на интервју Патријарха српског Г. Иринеја, дао "интервју" (ако је то то?) Танјугу, у којем, на општу жалост нашу, наставља да обмањује наивни свет и јавност како је он "неканонски суђен и осуђен" и како су Свети Синод и Сабор Српске Православне Цркве "прекршили/погазили" Устав и каноне, додајући: "У канонима се тачно зна како се суди један епископ". Ово није први пут да брат наш, – брат још увек, иако расколник, – Артемије, "заводи за Голеш-планину".
    У одговор, ево само неких чињеница:
    1. Артемије је суђен и осуђен канонски јер је, уз све остале преступе, погазио два кључна канона Цркве – Апостолски 74 и Картагенски 19 – пошто је лукаво избегавао да прими и дадне канонски одговор трикратно му сланим синодским комисијама (сваки пут по два друга епископа), ради испитивања учињених црквено-канонских и материјално-финансијских преступа, чиме је "сâм против себе изрекао пресуду", кажу ови канони. Црква није имала, и нема, начина да га судски приведе, као што није било начина ни да га натера да изврши канонску саборску одлуку од маја 2006, због које је и уследио даљи процес натезања да се самовољни, својеглави "аутономни" брат архијереј, самозвани папа и над Патријархом и над Сабором, приведе саборном јединству и братској сарадњи са Синодом, Сабором и својом браћом архијерејима и приволи несебичној, једнакој према свима у Епархији којом је управљао, очинској бризи и старању о свима вернима, парохијама, манастирима, и о обнови порушених светиња на Косову и у Метохији. Он је имао, и данас има, само малу групу сада већ одметника, која само њега, а и он њу, слепо слуша, уз још пар суфлера који њему, а он нама, "соли памет" – преко мас-медија, док на Синоду и Сабору (тачније: на низу Саборâ), никада није директно разговарао, ни одговарао, него је само одлагао док му сива еминенција Виловски, и још неки из сенке, не кажу, или и напишу, какав одговор да дâ, који углавном и није бивао одговор на тему него нецрквена, небогословска, неканонска, нељудска, нехришћанска казуистика, као што је и ово његово садашње бесавесно и бескрупулозно читање лекцијâ urbi et orbi.
    2. Артемије је био прихватио и потписао синодску и саборску одлуку (фебруара и септембра 2010), али је онда, новембра исте године, одједном то погазио и порекао, а својим бруталним, неканонским и разбојничким упадом у два манастира на Косову и Метохији – где је већ од Сабора био канонски постављен нови архијереј – довео себе до саборског рашчињења и враћања у ред монахâ. Нажалост, он то и сада ради: упада у парохије, манастире и верничке домове других епископија Српске Цркве као самозвани "Епископ рашко-призренски" (наводно "у егзилу", читај: у самоегзилу умишљеног "мученика и прогнаника").
    3. Артемије је створио свој раскол, али у својој осионости, у типично папској "непогрешивости" – макар се и вербално махнито борио против папизма, имитирајући га иначе скоро у свему, па и у "теологији" о "неизгладивости свештенства/епископства", чиме засењује, боље рећи дрилује, своје слепо послушне присталице, збијене са колосека црквено-саборног живота и саборне љубави. Он одбацује и саму помисао на хришћанско покајање. (А наш честити народ каже: "Покајање је најлепши цвијет људскога поштења.") А потребно му је покајање као насушни хлеб живота, као лахор Духа Светога, покајање пред Христом Богом и Спасом свих људи и свега света, пред народом Божјим и Црквом Духа Светога Утешитеља, али и пред читавом Православном Црквом, јер се о њу огрешио, а она је, сва Васељенска Црква без изузетка, признала канонски пресуђено од целог Сабора Артемијево свргнуће и рашчињење. Па ко је онда у расколу? Ко се од кога расколио, располутио, отцепио и расцепио?
    4. Артемије "богослужи" и "хиротонише", иако рашчињен ("распопљен", "развладичен"), и "саслужује" са све одреда рашчињеним "клирицима", и помиње на тим само својим "службама" – кога? (А литургијско помињање даје валидност и спасоносност светој Литургији и њеним учесницима=причесницима, ако имало знају шта је Православље и Светосавље.) Он помиње, ваљда, "свако епископство православних", а то је знак да себе сматра за аутокефалног поглавара! И тиме је, дакле, показао да је створио раскол (попут Мирашеве секте монтенегринâ). Нека нам одговоре он и његови суфлери: по којим то светим канонима и по којој еклисиологији он има "јурисдикцију" над свим епархијама Српске Православне Цркве, по којима вршља као најбеднији секташ, упадајући незаконито и цркворушилачки у Тор Христов и Светога Саве "као лупеж и разбојник" (Јн.10,1-15)?
    Покајања отвори нам двери, Жизнодавче! – писао сам му 21. новембра 2010. Писмо је остало без одговора (као и још седам других пре тога) и зато је било објављено у Православљу, 1. децембра 2010. То и сада понављам, њему као брату, а и себи – грешноме у много чему, али не и у расколу и издаји Љубави и Јединства у Цркви Свете Тројице. Узалуд му је и позивање на тобоже "праву веру" (уз клеватање нас да смо "издали Православље", "издали Косово") јер је богопотврђена светоотачка истина да се презрена и погажена Љубав и Заједништво ("јединство вере и заједница Духа Светога", каже се у Литургији) свете и губљењем праве и спасоносне вере.

    Манастир Тврдош, 19. јула 2012.



    +Епископ Атанасије, умировљени херцеговачки


  22. Волим
  23. Волим
    Дејан got a reaction from RYLAH in Како приволети к Цркви чланове породице? Да ли сте због вере породична црна овца?   
    U kom smislu se shvata to crna ovca...jedini sam liturgiski u porodici ili da li imam problema što sam verujući?
  24. Волим
  25. Волим
    Дејан got a reaction from Anette in Odnos prema duhovniku...   
    imamo mi posebnu temu posvecenu pricama oca Varnave,mislim da je ipak najbolje da je takvih i slicnih prica sto manje

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...