Jump to content

Дејан

АДМИНИСТРАТОР
  • Број садржаја

    17985
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    33

Репутација активности

  1. Волим
    Дејан got a reaction from Aleksandar Milutinovic in O učešću sveštenstva u politici   
    „Grijeh je kada sveštenstvo dijeli narod prema njihovim političkim kriterijumima i kada se identifikuje sa jednom partijskom frakcijom. To je razlog zašto crkvena kanonska pravila zabranjuju sveštenstvu da sudjeluje u politici“, izjavio je mitropolit Jerotej od Nafpaktosa i Aja Vlasiosa novinama Brifing Njuz.
    Upitan za sveštenstvo koje se uključuje u politička pitanja, i politiku generalno, i da li tu postoje granice, arhijerej je naglasio da je Crkva tijelo Hristovo, duhovna majka svih hrišćana, i da treba biti otvorena prema svim ljudima bez obzira na boju, rasu, klasu i političku opredijeljenost.
    On je zatim dodao:
    „To je veličina Crkve, da ona nije zatvorena u malim intimnim grupama koje se razlikuju u odnosu na određenu političku partiju ili ideologiju. Kao i svaka majka, Crkva daje svoju ljubav svoj svojoj djeci bez obzira kojoj političkoj partiji pripadali, i mnogo više.
    U ovim okvirima bi sveštenstvo trebalo da se kreće, kao duhovni očevi i duhovne majke prema svim onim ljudima koji su u potrazi za privrženošću, ljubavlju, slobodom, značenju života.
    Tako je grijeh kada neki sveštenici dijele ljude prema političkim kriterijumima i kada se identifikuju sa jednom partijskom frakcijom. Upravo je to razlog zašto crkvena kanonska pravila zabranjuju sveštenstvu da sudjeluje u politici.
    Naravno ovdje moramo napraviti razliku. Jedno je kada je politika pridjev i kada podrazumijeva život u gradu, a drugo je kada je politika imenica i kada podrazumijeva partijske prakse.
    U prvom slučaju sveštenik se bavi politikom nakon štete koja je učinjena društvu, tako što on učestvuje u događajima, društvenom i dobrotvornom radu. U drugom slučaju nije tako, kada on postaje član neke partije i kada otvoreno podržava jednu političku opciju.
    U vrijeme izbora sveštenik je slobodan da glasa za partiju za koju on smatra da će najbolje rješavati društvene i ekonomske probleme, ali ne smije uticati na parohijane da glasaju za onu partiju za koju će on glasati.
    Neke partije pokušavaju da dobiju podršku sveštenstva i ljudi iz crkve, ali sveštenici ne bi trebali podleći tom iskušenju.
    U ovom slučaju želim da naglasim moj stav da bi Crkva trebala da se oslobodi tijesnog zagrljaja države kako bi povratila svoju slobodu, kako bi upravljala svojom kućom, a sve u skladu sa kanonskim pravilima.
    Ne mogu da shvatim zašto nam je potrebna povelja koja predstavlja zakon države, a koja bi uredila mnoge detalje unutrašnjeg života Crkve. Jedan zakon bi bio dovoljan da definiše ličnost Crkve, koji bi bio u skladu sa svetim kanonima.
    Pored toga, ne mogu da razumijem čemu državni zakon o crkvenim sudovima koji reguliše mnoge detalje, pa čak i to šta će obući svešteni sudija.
    Jedan zakon sa nekoliko članova bio bi dovoljan da odredi osnovne principe i da ostavi Crkvi da sudi svom sveštenstvu u skladu sa svetim kanonima, bez miješanja sekularnog zakona.
    Nažalost, trenutna situacija u određenim oblastima ima prevlast koja vodi ka političko-državnom duhu. Moramo uvesti red u ova pitanja, tako da se unutrašnji život Crkve ne bi smatrao i shvatao kao zatvorenik državno-mirjanskog zakona.
    Međutim, ako mi sveštenici sagledavamo stvari kroz crkvenu perspektivu, onda nećemo biti opsjednuti sa nesigurnostima i nećemo dijeliti partije na prijateljske i neprijateljske, i nećemo se uključivati u izborne dileme.
    Jedno je rad Crkve, a drugo je rad države i partija.
    Kada država traži i kada je u stanju da rješava pitanja siromaštva i nezaposlenosti, onda mora biti dobrodošla zato što brine o interesima građana.“
    IZVOR


  2. Волим
    Дејан је реаговао/ла на Иван Недић у Свети Григорије Богослов - дела, беседе   
    Из дела Григорија Богослова "О себи самоме и о епископима". Мој превод са руског превода Илариона Алфејева

    Можеш веровати лаву, леопард може постати кротак, па чак ће и змија вероватно побећи од тебе, иако је се бојиш. Али једнога се чувај – лоших епископа! Свима је доступан висок положај, али не и благодат. Погледај кроз јагњећу кожу и иди у њој вука. Немој ме убеђивати речима, него делима. Мрзим учења којима се супротставља сам живот. Хвалећи боју гроба, осећам одвратност према смраду распаднутих удова у њему.
    Честити и васпитани и вољени моји сапастири, пуцајући од зависти (знате Фрасониде – неотесаност не подноси културу), радо су ме послали отуда, одбацивши ме као што се одбацује какав исувишни терет са преоптерећеног брода.
    Јер у очима лоших ја сам био терет, с обзиром да сам имао разумне мисли. А затим ће уздићи руке, као да су чисти, понудити Богу ,од срца‘ очишћујуће дарове, и осветити народ тајанским речима.
    То су исти они људи који су ме помоћу лукавства одагнали отуд (иако не сасвим против моје воље, јер за мене би била велика срамота да будем један од оних који продају веру).
    Једни од њих, потомци скупљача пореза, ни о чему више не мисле осим о незаконитом приписивању дугова; други су дошли из мењачнице, пошто су најпре мењали новце; трећи са рала, опаљени сунцем; четврти су оставили свакодневни будак и пијук; пети су напустили флоту или армију, и још увек смрде на бродски магацин и имају жигове на телу. Уобразили су да су крманоши и предводници народа, и ни у чему не желе да попусте.
    Теже нагоре, као балегари према небу, котурајући куглицу, само не више од балеге, и не сагињући главу према земљи као раније. Мисле да имају власт над небом, иако брбљају свакојаке глупости, не могући чак ни да израчунају колико имају руку или ногу.
    Зар то није велико зло, недостојно епископског чина, најдражи мој?! Због тога треба да бираш најбоље људе, јер ма колико се неко од људи средњих способности трудио, тешко да би могао победити најбоље.
    Они су лавови према слабијима, а пси према онима који имају власт. Они су грабљивци са изврсним чулом за сваку храну. Они често прелазе прагове властодржаца, али не и мудрих људи. Они мисле само о личној добити, а не о заједничкој користи.
    Сами не владајући речју, они помоћу закона везују језик оних који су красноречивији.
    Чудна ствар: у време када је готово цео свет од Бога добио тако велико спасење – тако много недостојних поглавара [у Цркви]!
    Узвикиваћу истину, иако је веома непријатна. Срамота ме је да кажем како стоји ствар, али ћу ипак рећи. Иако смо постављени за учитеље добра, ми смо радионица свих зала и наше ћутање виче (чак и ако наизглед не говоримо). Ми са лакоћом постављамо на престоле све, само ако они то желе, чинимо их старешинама народа, не истражујући пажљиво ни њихову садашњост, ни прошлост, ни делатност, ни припрему, ни круг познаника, него на брзину [постављајући] оне који нам се учине достојни трона.
    А заправо, ако знамо да изабранога власт у већини случајева чини горим, који ће онда разумни човек предложити онога кога не познаје? И док лоших кљусади свуда има довољно, чистокрвни коњи се одгајају у домовима богатих – па због чега онда ми старешине налазимо тек тако, па још и новајлије, који нису ни осетили муку.
    О, брзе промене обичаја! О, дела Божијег повереног коцки! Или, још боље: о, комичне маске, неочекивано стављене једном од најпоганијих и најништавнијих људи, и – ево пред нама новог чувара побожности! Заиста је велика благодат Божија, ако је међу пророцима и најдражи Саул!
    Јуче си био у мимовима и позориштима (а шта је било осим позоришта, то нека сазнаје неко други), а сад си нам и сам постао необична представа. Сада си озбиљан, поглед ти је испуњен само кротошћу (осим што си у тајности предан старој страсти). Јуче си као оратор продавао судске процесе, вукући час на једну, час на другу страну све што се тиче законâ, а сада си ми изненада постао судија, и као други Данило. Јуче си био међу женскастим играчима, изводио песме и поносио се пијанкама, а сада си чувар чедности девица и удатих жена. Јуче Симон маг, данас Симон Петар! Каква брзина! Уместо лисице – лав!
    Реци ми, вољени, како си се ти, бивши сакупљач пореза или некакав службеник у војсци, који си најпре био сиромашан, а затим својим приходима превазишао Креза (управљајући домом пуним суза), пробио до светилишта и завладао троном?
    Изменило те је крштење, које је очишћење? Сачекај мало! Нека се то покаже! Јер крштење није очишћење човековог карактера, него само онога што из карактера израста.
    Претпоставимо да је неко добар човек. Да ли је то довољно? Шта, зар ћемо волети саму воштану таблицу, која је очишћена и са које су избрисани претходни отисци? Тражи благодат! Ја у теби сада видим дужника, иако те катедра уздиже на велику висину.
    Претпоставимо, такође, да је епископство савршено очишћење. Високи положај те је изменио – видим анђела. Верник, који поштује исте законе које поштујем и ја, спремно ће то прихватити, зато што верује учењу [Цркве]. Али они који су изван [црквене ограде] не знају како другачије да суде о добру вере, ако [у свештенослужитељâ] нема доброг имена. И мада не види ниједан свој недостатак, он постаје строги разобличитељ твојих. Како ћемо га, реци ми, убедити да стекне о нама другачије мишљење, другачије од оног које смо му ми сами усадили својим животом? Како ћемо му затворити уста? Којим аргументима?
    Како је све замршено!
    На основу чега се наше учење нашко тако јефтино?
    Ко је беседио или лечио болести пре него што је проучио вештину изговарања беседа или карактер болести? Како би вештине биле јефтине када би било могуће савладати их већ самом жељом! Довољна је само наредба, и старешина за трен постаје потпуно савршен!
    Али како ти, гледајући са висине онога ко остаје слуга Божији, можеш да се надимаш од охолости и да тежиш ка власти над престолом, уместо да, будући на њој, дрхтиш и трептиш од помисли да напасаш волове који су бољи од свога чобанина?
    Ето, такви су они. Можда би и постали бољи, али им сметају престоли, јер власт безумника чини још горим. И ако такав човек код нас постаје епископ, ако је најгори и препун гнусобе, онда трн царује над дрвећем. Па ипак, он у сјају седа у средину, користи плодове туђег стола, а све остале презире као недоношчад. Он има само један повод за охолост – важан град. Да ли било који градски магарац претендује на првенство над другим, сеоским магарцем? Такав је какав је, иако живи у граду.
    Дакле, ви и даље држите у рукама престоле и власт, ако вам чини да је то највећа награда. Веселите се, владајте се распуштено, бацајте коцку за место патријарха – нека вам се велики свет покорава! Мењајте катедру за катедром, једне збацујте, друге уздижите. То је оно што ви волите. Идите својим путем! А ја ћу се мислима окренути Богу, за кога живим и дишем, и према коме једнином окрећем поглед
  3. Волим
    Дејан got a reaction from Manolis in Zukorlić: Aćif-efendija je bošnjački heroj!   
    Срећо моја лепа,да није мене и мог залегања за тебе одавно би ти био трајно банован са овога сајта.Ја што рекох у предходној поруци о теби,то и мислим,мишљење сам формирао на основу твог писања.
  4. Волим
    Дејан got a reaction from Само Нада in Брак - заједница мушкарца и жене   
    U svakom slučaju mi ćemo se moliti da sve ispadne kako treba
    P:S
    spam poruke pobrisane
  5. Волим
    Дејан got a reaction from Јанко in Перановић: Нисам намерно убио, цело друштво саучесник   
    Od sad pa na dalje,reči tipa,manijak ,sadista i sl da se ne pišu...
  6. Волим
    Дејан got a reaction from gandalf in Угашен пожар - киша пала после литије и молебана   
    НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ: Недеља, 12. август 2012. (8 часова) - УГАШЕН ПОЖАР НА СВЕТОЈ ГОРИ. СПАШЕН МАНАСТИР ХИЛАНДАР.
    Синоћ у 22.48 по локалном времену на Светој Гори је почела киша веома јаког интензитета, како очевици кажу, права провала облака. Главни пожар је угашен.
    Пресвета Богородица Утешитељка туге, несагорела у великом пожару 1722. својим молитвеним заступништвом угасила је ватрену буктињу која је 5 дана гутала све пред собом и дошла на 1300 м до Хиландара. У суботу је манастирско братство одржало литију и молебан на самој линији пожара, уздајући се у заштиту Пресвете Богородице којој је посвећена цела Света Гора или "Богородичиним врт", како се још назива. Монаси су носили икону Богородице "Утешитељку туге", копију иконе Богородице Тројеручице и део Часног Крста. Чудотворна икона је, благословом Божијим, још једном била јача од разарујуће ватрене стихије.
    Јуче, у поподневним часовима, водила се одлучујућа битка за спас Хиландара. У сектору одбране који је најближи Хиландару, на око 1500 м ваздушном линијом од манастира, српски ватрогасци су покушавали да зауставе ватру. Због непогодног терена на том месту није било могуће толико проширити пут као што је учињено, рецимо на самој висоравни Прото Неро, нешто јужније. Док су ватрогасци гасили ватру која је дошла до пута, радници и монаси су скупљали горуће делове дрвећа и шишарке који су прелетали баријеру, како би спречили да пожар крене даље ка Хиландару. После вишесатне грчевите борбе људи против стихије, након прве грмљавине око 22.45, три минута касније излила се огромна количина воде на цело подручје захваћено пожаром. Пожар је дефинитивно заустављен и његов главни део је угашен. Преостаје да се пажљиво прате могућа жаришта како би се потпуно уклонила могућност од поновног паљења.
    Процењује се да је изгорело 4000 хектара шуме од којих је највећи део на поседу Хиландара. Процена материјалне штете тек треба да уследи.
    Извор: hilandar.org
  7. Волим
    Дејан got a reaction from Crveni Baron in Наш нобеловац - Иво Андрић   
    Ivo Andrić: Pismo iz 1920. godine
     
    Ovo je dio pisma koji je Ivo Andrić dobio od prijatelja Maks Levenfelda. Okolnosti u kojima je došlo do pisma se nalale ispod pisma.
    Dragi prijatelju,
    Da predjem odmah na stvar. Bosna je divna zemlja, zanimljiva, nimalo obična zemlja i po svojoj prirodi i po svojim ljudima. I kao što se pod zemljom u Bosni nalaze rudna blaga, tako i bosanski čovek krije nesumnjivo u sebi mnogu moralnu vrednost koja se kod njegovih sunarodnika u drugim jugoslovenskim zemljama ređe nalazi. Ali vidiš, ima nešto što bi ljudi iz Bosne, bar ljudi tvoje vrste, morali da uvide, da ne gube nikad iz vida: Bosna je zemlja mržnje i straha. Ali da ostavimo po strani strah koji je samo korelativ te mržnje, njen prirodan odjek, i da govorimo o mržnji. Da, o mržnji. I ti se instinktivno trzaš i buniš kad čuješ tu reč (to sam video one noći na stanici), kao što se svaki od vas opire da to čuje, shvati i uvidi. A stvar je baš u tome što bi to trebalo uočiti, utvrditi, analizirati. I nesreća je u tome što to niko neće i ne ume da učini. Jer, fatalna karakteristika te mržnje i jeste u tome što bosanski čovek nije svestan mržnje koja živi u njemu, što zazire od njenog analiziranja, i mrzi svakoga ko pokuša da to učini. Pa ipak, činjenica je: da u Bosni i Hercegovini ima više ljudi koji su spremni da u nastupima nesvesne mržnje, raznim povodima i pod raznim izgovorima, ubijaju ili budu ubijeni, nego u drugim po ljudstvu i prostranstvu mnogo većim slovenskim i neslovenskim zemljama.
    Ja znam da mržnja, kao i gnev, ima svoju funkciju u razvitku društva, jer mržnja daje snagu, a gnev izaziva pokret. Ima zastarelih i duboko ukorenjenih nepravdi i zloupotreba, koje samo bujice mržnje i gneva mogu da iščupaju i otplave. A kad te bujice splasnu i nestanu, ostaje mesto za slobodu, za stvaranje boljeg života. Savremenici vide mnogo bolje mržnju i gnev, jer pate od njih, ali potomstvo će videti samo plodove snage i pokreta. Znam ja to dobro. Ali ovo što sam gledao u Bosni, to je nešto drugo. To je mržnja, ali ne kao neki takav momenat u toku društvenog razvitka i neminovan deo jednog istorijskog procesa, nego mržnja koja nastupa kao samostalna snaga, koja sama u sebi nalazi svoju svrhu. Mržnja koja diže čoveka protiv čoveka i zatim podjednako baca u bedu i nesreću ili goni pod zemlju oba protivnika; mržnja koja kao rak u organizmu troši i izjeda sve oko sebe, da na kraju i sama ugine, jer takva mržnja kao plamen, nema stalnog lika ni sopstvenog života; ona je prosto oruđe nagona za uništenjem ili samouništenjem, samo kao takva i postoji, i samo dotle dok svoj zadatak potpunog uništenja ne izvrši.
    Da, Bosna je zemlja mržnje. To je Bosna. I po čudnom kontrastu, koji u stvari i nije tako čudan, i možda bi se pažljivom analizom dao lako objasniti, može se isto tako kazati da je malo zemalja u kojima ima toliko tvrde vere, uzvišene čvrstine karaktera, toliko nežnosti i ljubavnog žara, toliko dubine osećanja, privrženosti i nepokolebljive odanosti, toliko žeđi za pravdom. Ali ispod svega toga kriju se u neporoznim dubinama olujne mržnje, čitavi uragani sapetih, zbijenih mržnji koje sazrevaju i čekaju svoj čas. Između vaših ljubavi i vaše mržnje odnos je isti kao između vaših visokih planina i hiljadu puta većih i težih nevidljivih geoloških naslaga na kojima one počivaju. I tako, vi ste osuđeni da živite na dubokim slojevima eksploziva koji se s vremena na vreme pali upravo iskrama tih vaših ljubavi i vaše ognjene i svirepe osećajnosti. Možda je vaša najveša nesreća baš u tome što i ne slutite koliko mržnje ima u vašim ljubavima i zanosima, tradicijama i pobožnostima. I kao što tle na kom živimo prelazi, pod uticajem atmosferske vlage i toplote, u naša tela i daje im boju i izgled, i određuje karakter i pravac našem načinu života i našim postupcima tako isto silna, podzemna i nevidljiva mržnja na kojoj živi bosanski čovek ulazi neprimetno i zaobilazno u sve njegove, i najbolje postupke. Poroci rađaju svuda na svetu mržnju, jer troše a ne stvaraju, ruše a ne grade, ali u zemljama kao što je Bosna i vrline govore i deluju često mržnjom. Kod vas asketi ne izvlače ljubav iz svoje askeze, nego mržnju na sladostrasnike; trezvenjaci mrze one koji piju, a u pijanicama se javlja ubilačka mržnja na ceo svet. Oni koji veruju i vole smrtno mrze one koji ne veruju ili one koji drugačije veruju i drugo vole. i, na žalost, često se glavni deo njihove vere i njihove ljubavi troši u toj mržnji. (Najviše zlih i mračnih lica može čovek sresti oko bogomolja, manastira i tekija.) Oni koji tlače i eksploatišu ekonomski slabije, unose u to još i mržnju, koja tu eksploataciju čini stostruko težom i ružnijom, a oni koji te nepravde podnose, maštaju o pravdi i odmazdi, ali kao o nekoj osvetničkoj eksploziji koja bi, kad bi se ostvarila po njihovoj zamisli, morala da bude takva i tolika da bi raznela i tlačenog zajedno sa mrskim tlačiteljem. Vi ste, u većini, navikli da svu snagu mržnje ostavljate za ono što vam je blizu. Vaše su voljene svetinje redovno iza trista reka i planina, a predmeti vaše odvratnosti i mržnje tu su pored vas, u istoj varoši, često sa druge strane vašeg avlijskog zida. Tako vaša ljubav ne traži mnogo dela, a vaša mržnja prelazi vrlo lako na delo. I svoju rođenu zemlju vi volite, žarko volite, ali na tri-četiri razna načina koji se među sobom isključuju, smrtno mrze i često sudaraju.
    U nekoj Mopasanovoj pripoveci ima jedan dionizijski opis proleća koji se završava rečima da bi u takve dane po svim uglovima trebalo izlepeti oglase: „Građanine francuski, proleće je, čuvaj se ljubavi.“ Možda bi u Bosni trebalo opominjati čoveka da se na svakom koraku, u svakoj misli i svakom, i najuzvišenijem, osećanju čuva mržnje, urođene, nesvesne, endemične mržnje. Jer toj zaostaloj i ubogoj zemlji, u kojoj žive zbijeno dve različite vere, trebalo bi četiri puta više ljubavi, međusobnog razumevanja i snošljivosti nego drugim zemljama. A u Bosni je, naprotiv, nerazumevanje, koje povremeno prelazi u otvorenu mržnju, gotovo opšta karakteristika stanovnika. Između raznih vera jazovi su tako duboki da samo mržnja uspeva ponekad da ih pređe. Znam da mi se na to može odgovoriti, i sa dosta prava, da se u tom pogledu ipak primećuje izvestan napredak, da su ideje XIX veka i ovde učinile svoje, a da će sada posle oslobođenja i ujedinjenja sve ići mnogo bolje i brže. Bojim se da nije sasvim tako. (Ja sam, čini mi se, za ovo nekoliko meseci dobro video strašne međusobne odnose meću ljudima raznih vera i raznih narodnosti u Sarajevu!) štampaće se i govoriće se svuda i svakom prilikom: „Brat je mio, koje vere bio“ ili „Ne pita se ko se kako krsti, neg čija mu krvca grije prsi“. „Tuđe poštuj, a svojim se diči“, „Integralno narodno jedinstvo ne poznaje verskih ni plemenskih razlika“. Ali oduvek je u bosanskim građanskim krugovima bila dosta lažne građanske učtivosti, mudrog varanja sebe i drugih zvučnim rečima i praznim ceremonijalom. To prikriva kako-tako mržnju, ali je uklanja i ne sprečava u rastenju. Bojim se da i pod pokrovom svih savremenih maksima mogu u tim krugovima da dremaju stari nagoni i kainovski planovi, i da će živeti dok god ne budu potpuno izmenjene osnove materjalnog i duhovnog života u Bosni. A kad će doći to vreme, i ko će imati snage da to? Jednom će doći, ja u to verujem, ali ovo što sam video u Bosni ne ukazuje na to da se tim putem već sada ide. Naprotiv.
    Ja sam o tome razmišljao, naročito poslednjih meseci, kad sam se još borio sa odlukom da zauvek napustim Bosnu. Razumljivo je da ne spava dobro čovek koji se nosi takvim mislima. I ja sam ležao pored otvorenog prozora u sobi u kojoj sam se rodio, napolju je šumela Miljacka naizmenice sa vetrom rane jeseni u još obilnom lišću.
    Ko u Sarajevu provodi noć budan u krevetu, taj može da čuje glasove sarajevske noći. Teško i sigurno izbija sat na katoličkoj katedrali: dva posle ponoći. Prođe više od jednog minuta (tačno sedamdeset i pet sekundi, brojao sam) i tek tada se javi nešto slabijim ali prodornim zvukom sat sa pravoslavne crkve, i on iskucava svoja dva sata posle ponoći. Malo za njim iskuca promuklim, dalekim glasom sahat-kula kod Begove-džamije, i to iskuca jedanaest sati, avetinjskih turskih sati, po čudnom računanju dalekih, tuđih krajeva sveta! Jevreji nemaju svoga sata koji iskucava, ali bog jedini zna koliko je sada sati kod njih, koliko po sefardskom a koliko po eškenaskom računanju. Tako i noću, dok sve spava, u brojanju pustih sati gluvog doba bdi razlika koja deli ove pospale ljude koji se budni raduju i žaloste, goste i poste prema četiri razna, među sobom zavađena kalendara, i sve svoje želje i molitve šalju jednom nebu na četiri razna crkvena jezika. A ta razlika je, nekad vidljivo i otvoreno, nekad nevidljivo i podmuklo, uvek slična mržnji, često potpuno istovetna sa njom.
    Okolnosti nastanka pisma
    Priča u prvom licu, premijerno objavljena 1946. godine. Vremenski pada u mart 1920. u doba posle Prvog svetskog rata. Pripovedač i njegov prijatelj Maks Levenfeld sede na koferima na železničkoj stanici Slavonski Brod i čekaju voz za koji ne znaju kada će doći, ali znaju da će biti prepun. Maks Levenfeld je pripovedačev prijatelj iz mladosti koga nije video nekoliko godina. Levenfeld je Sarajlija, plemenitog porekla, majka mu je bila lepotica na glasu. Pripovedač i Levenfeld postali su prijatelji u gimnaziji, uprkos razlici u godinama, što u tom uzrastu znači mnogo. Prijateljstvo se produbljuje, mladi ljudi zajedno čitaju knjige, i jedan drugom poveravaju tajne. Maks je ateista, a pripovedač koji je od njega mlađi tri godine vidi u njemu i uzor i prijatelja. Maks je, posle mature, otišao u Beč, da studira medicinu i prijateljstvo se prekinulo. Našli su se, slučajno, posle ratnih godina, na peronu železničke stanice, u iščekivanju beogradskog voza. U nekoliko reči, pričaju jedan drugom kako su proveli rat. Posle vojne lekarske službe Maks je sredio svoju sarajevsku ostavštinu i sprema se da emigrira u Južnu Ameriku. Izmenjen je, i ne razgovara više ni o knjigama ni o poeziji. Za njega pripovedač kaže: "Posle toga velikog rata sretalo se među inteligentima dosta takvih kivnih ljudi, kivnih na neki naročit način, na nešto neodređeno u životu." Maks odlazi zauvek i govori pripovedaču da će u sebi stalno nositi sećanje na Bosnu, kao neku dugu, neizlečivu bolest. Mislio je da će u njoj provesti život, ali sada zna da neće. Pripovedač ga pita zbog čega, zapravo, on odlazi, zašto beži. Maks na to odgovara da se sve uzork može svesti na jednu jedinu reč: na mržnju. Pripovedač želi da se usprotivi toj tvrdnji ali u taj mah nailazi voz i razgovor se prekida. Dvadesetak dana kasnije pripovedač u Beogradu dobija pismo. Piše mu Maks Levenfeld. Obrazlaže onu jednu jedinu reč koja je uzrok njegov odlaska. On zna da je Bosna divna, neobična zemlja, ali je, istovremeno i zemlja mržnje i straha. Bosanski čovek nije svestan te mržnje, čiji je korelativ strah. U Bosni i Hercegovini, govori Maks Levenfeld, "ima više ljudi koji su spremni da u nastupima nesvesne mržnje, raznim povodima i pod raznim izgovorima, ubijaju ili budu ubijeni, nego u drugim po ljudstvu i prostranstvu mnogo većim slovenskim ili neslovenskim zemljama."(...) "I tako, vi ste osuđeni da živite na dubokim slojevima eksploziva koji se s vremena na vreme pali upravo iskrama tih vaših ljubavi i vaše ognjene i svirepe osećajnosti. Možda je vaša najveća nesreća baš u tome što i ne slutite koliko mržnje ima u vašim ljubavima i zanosima, tradicijama i pobožnostima." Levenfeld piše pripovedaču o sarajevskoj noći, o tome kako svaka bogomolja izbija neko svoje doba (katolička, pravoslavna i muhamedanska) a sam Bog će, u tom času, znati koliko je sati po jevrejskom računanju vremena. Hteo je, kaže, da se posveti izučavanju te mržnje, ali je uvideo da nema ni snage ni sposobnosti za tako nešto. I poželeo je pripovedaču svaku sreću u novom životu i u novoj državi. Prošlo je od tada prvo deset godina, pripovedač je saznao da se Levenfeld naselio u Parizu, gde je otvorio ordinaciju i među južnoslovenskim svetom postao poznat kao "naš doktor", da bi, potom, prošlo novih osam godina. Pripovedač saznaje da se doktor kao dobrovoljac uputio u španski građanski rat i da je tamo poginuo. Priča završava rečenicom-komentarom: "Tako je završio život čovek koji je pobegao od mržnje."
  8. Волим
    Дејан got a reaction from Дуња in Наш нобеловац - Иво Андрић   
    Ivo Andrić: Pismo iz 1920. godine
     
    Ovo je dio pisma koji je Ivo Andrić dobio od prijatelja Maks Levenfelda. Okolnosti u kojima je došlo do pisma se nalale ispod pisma.
    Dragi prijatelju,
    Da predjem odmah na stvar. Bosna je divna zemlja, zanimljiva, nimalo obična zemlja i po svojoj prirodi i po svojim ljudima. I kao što se pod zemljom u Bosni nalaze rudna blaga, tako i bosanski čovek krije nesumnjivo u sebi mnogu moralnu vrednost koja se kod njegovih sunarodnika u drugim jugoslovenskim zemljama ređe nalazi. Ali vidiš, ima nešto što bi ljudi iz Bosne, bar ljudi tvoje vrste, morali da uvide, da ne gube nikad iz vida: Bosna je zemlja mržnje i straha. Ali da ostavimo po strani strah koji je samo korelativ te mržnje, njen prirodan odjek, i da govorimo o mržnji. Da, o mržnji. I ti se instinktivno trzaš i buniš kad čuješ tu reč (to sam video one noći na stanici), kao što se svaki od vas opire da to čuje, shvati i uvidi. A stvar je baš u tome što bi to trebalo uočiti, utvrditi, analizirati. I nesreća je u tome što to niko neće i ne ume da učini. Jer, fatalna karakteristika te mržnje i jeste u tome što bosanski čovek nije svestan mržnje koja živi u njemu, što zazire od njenog analiziranja, i mrzi svakoga ko pokuša da to učini. Pa ipak, činjenica je: da u Bosni i Hercegovini ima više ljudi koji su spremni da u nastupima nesvesne mržnje, raznim povodima i pod raznim izgovorima, ubijaju ili budu ubijeni, nego u drugim po ljudstvu i prostranstvu mnogo većim slovenskim i neslovenskim zemljama.
    Ja znam da mržnja, kao i gnev, ima svoju funkciju u razvitku društva, jer mržnja daje snagu, a gnev izaziva pokret. Ima zastarelih i duboko ukorenjenih nepravdi i zloupotreba, koje samo bujice mržnje i gneva mogu da iščupaju i otplave. A kad te bujice splasnu i nestanu, ostaje mesto za slobodu, za stvaranje boljeg života. Savremenici vide mnogo bolje mržnju i gnev, jer pate od njih, ali potomstvo će videti samo plodove snage i pokreta. Znam ja to dobro. Ali ovo što sam gledao u Bosni, to je nešto drugo. To je mržnja, ali ne kao neki takav momenat u toku društvenog razvitka i neminovan deo jednog istorijskog procesa, nego mržnja koja nastupa kao samostalna snaga, koja sama u sebi nalazi svoju svrhu. Mržnja koja diže čoveka protiv čoveka i zatim podjednako baca u bedu i nesreću ili goni pod zemlju oba protivnika; mržnja koja kao rak u organizmu troši i izjeda sve oko sebe, da na kraju i sama ugine, jer takva mržnja kao plamen, nema stalnog lika ni sopstvenog života; ona je prosto oruđe nagona za uništenjem ili samouništenjem, samo kao takva i postoji, i samo dotle dok svoj zadatak potpunog uništenja ne izvrši.
    Da, Bosna je zemlja mržnje. To je Bosna. I po čudnom kontrastu, koji u stvari i nije tako čudan, i možda bi se pažljivom analizom dao lako objasniti, može se isto tako kazati da je malo zemalja u kojima ima toliko tvrde vere, uzvišene čvrstine karaktera, toliko nežnosti i ljubavnog žara, toliko dubine osećanja, privrženosti i nepokolebljive odanosti, toliko žeđi za pravdom. Ali ispod svega toga kriju se u neporoznim dubinama olujne mržnje, čitavi uragani sapetih, zbijenih mržnji koje sazrevaju i čekaju svoj čas. Između vaših ljubavi i vaše mržnje odnos je isti kao između vaših visokih planina i hiljadu puta većih i težih nevidljivih geoloških naslaga na kojima one počivaju. I tako, vi ste osuđeni da živite na dubokim slojevima eksploziva koji se s vremena na vreme pali upravo iskrama tih vaših ljubavi i vaše ognjene i svirepe osećajnosti. Možda je vaša najveša nesreća baš u tome što i ne slutite koliko mržnje ima u vašim ljubavima i zanosima, tradicijama i pobožnostima. I kao što tle na kom živimo prelazi, pod uticajem atmosferske vlage i toplote, u naša tela i daje im boju i izgled, i određuje karakter i pravac našem načinu života i našim postupcima tako isto silna, podzemna i nevidljiva mržnja na kojoj živi bosanski čovek ulazi neprimetno i zaobilazno u sve njegove, i najbolje postupke. Poroci rađaju svuda na svetu mržnju, jer troše a ne stvaraju, ruše a ne grade, ali u zemljama kao što je Bosna i vrline govore i deluju često mržnjom. Kod vas asketi ne izvlače ljubav iz svoje askeze, nego mržnju na sladostrasnike; trezvenjaci mrze one koji piju, a u pijanicama se javlja ubilačka mržnja na ceo svet. Oni koji veruju i vole smrtno mrze one koji ne veruju ili one koji drugačije veruju i drugo vole. i, na žalost, često se glavni deo njihove vere i njihove ljubavi troši u toj mržnji. (Najviše zlih i mračnih lica može čovek sresti oko bogomolja, manastira i tekija.) Oni koji tlače i eksploatišu ekonomski slabije, unose u to još i mržnju, koja tu eksploataciju čini stostruko težom i ružnijom, a oni koji te nepravde podnose, maštaju o pravdi i odmazdi, ali kao o nekoj osvetničkoj eksploziji koja bi, kad bi se ostvarila po njihovoj zamisli, morala da bude takva i tolika da bi raznela i tlačenog zajedno sa mrskim tlačiteljem. Vi ste, u većini, navikli da svu snagu mržnje ostavljate za ono što vam je blizu. Vaše su voljene svetinje redovno iza trista reka i planina, a predmeti vaše odvratnosti i mržnje tu su pored vas, u istoj varoši, često sa druge strane vašeg avlijskog zida. Tako vaša ljubav ne traži mnogo dela, a vaša mržnja prelazi vrlo lako na delo. I svoju rođenu zemlju vi volite, žarko volite, ali na tri-četiri razna načina koji se među sobom isključuju, smrtno mrze i često sudaraju.
    U nekoj Mopasanovoj pripoveci ima jedan dionizijski opis proleća koji se završava rečima da bi u takve dane po svim uglovima trebalo izlepeti oglase: „Građanine francuski, proleće je, čuvaj se ljubavi.“ Možda bi u Bosni trebalo opominjati čoveka da se na svakom koraku, u svakoj misli i svakom, i najuzvišenijem, osećanju čuva mržnje, urođene, nesvesne, endemične mržnje. Jer toj zaostaloj i ubogoj zemlji, u kojoj žive zbijeno dve različite vere, trebalo bi četiri puta više ljubavi, međusobnog razumevanja i snošljivosti nego drugim zemljama. A u Bosni je, naprotiv, nerazumevanje, koje povremeno prelazi u otvorenu mržnju, gotovo opšta karakteristika stanovnika. Između raznih vera jazovi su tako duboki da samo mržnja uspeva ponekad da ih pređe. Znam da mi se na to može odgovoriti, i sa dosta prava, da se u tom pogledu ipak primećuje izvestan napredak, da su ideje XIX veka i ovde učinile svoje, a da će sada posle oslobođenja i ujedinjenja sve ići mnogo bolje i brže. Bojim se da nije sasvim tako. (Ja sam, čini mi se, za ovo nekoliko meseci dobro video strašne međusobne odnose meću ljudima raznih vera i raznih narodnosti u Sarajevu!) štampaće se i govoriće se svuda i svakom prilikom: „Brat je mio, koje vere bio“ ili „Ne pita se ko se kako krsti, neg čija mu krvca grije prsi“. „Tuđe poštuj, a svojim se diči“, „Integralno narodno jedinstvo ne poznaje verskih ni plemenskih razlika“. Ali oduvek je u bosanskim građanskim krugovima bila dosta lažne građanske učtivosti, mudrog varanja sebe i drugih zvučnim rečima i praznim ceremonijalom. To prikriva kako-tako mržnju, ali je uklanja i ne sprečava u rastenju. Bojim se da i pod pokrovom svih savremenih maksima mogu u tim krugovima da dremaju stari nagoni i kainovski planovi, i da će živeti dok god ne budu potpuno izmenjene osnove materjalnog i duhovnog života u Bosni. A kad će doći to vreme, i ko će imati snage da to? Jednom će doći, ja u to verujem, ali ovo što sam video u Bosni ne ukazuje na to da se tim putem već sada ide. Naprotiv.
    Ja sam o tome razmišljao, naročito poslednjih meseci, kad sam se još borio sa odlukom da zauvek napustim Bosnu. Razumljivo je da ne spava dobro čovek koji se nosi takvim mislima. I ja sam ležao pored otvorenog prozora u sobi u kojoj sam se rodio, napolju je šumela Miljacka naizmenice sa vetrom rane jeseni u još obilnom lišću.
    Ko u Sarajevu provodi noć budan u krevetu, taj može da čuje glasove sarajevske noći. Teško i sigurno izbija sat na katoličkoj katedrali: dva posle ponoći. Prođe više od jednog minuta (tačno sedamdeset i pet sekundi, brojao sam) i tek tada se javi nešto slabijim ali prodornim zvukom sat sa pravoslavne crkve, i on iskucava svoja dva sata posle ponoći. Malo za njim iskuca promuklim, dalekim glasom sahat-kula kod Begove-džamije, i to iskuca jedanaest sati, avetinjskih turskih sati, po čudnom računanju dalekih, tuđih krajeva sveta! Jevreji nemaju svoga sata koji iskucava, ali bog jedini zna koliko je sada sati kod njih, koliko po sefardskom a koliko po eškenaskom računanju. Tako i noću, dok sve spava, u brojanju pustih sati gluvog doba bdi razlika koja deli ove pospale ljude koji se budni raduju i žaloste, goste i poste prema četiri razna, među sobom zavađena kalendara, i sve svoje želje i molitve šalju jednom nebu na četiri razna crkvena jezika. A ta razlika je, nekad vidljivo i otvoreno, nekad nevidljivo i podmuklo, uvek slična mržnji, često potpuno istovetna sa njom.
    Okolnosti nastanka pisma
    Priča u prvom licu, premijerno objavljena 1946. godine. Vremenski pada u mart 1920. u doba posle Prvog svetskog rata. Pripovedač i njegov prijatelj Maks Levenfeld sede na koferima na železničkoj stanici Slavonski Brod i čekaju voz za koji ne znaju kada će doći, ali znaju da će biti prepun. Maks Levenfeld je pripovedačev prijatelj iz mladosti koga nije video nekoliko godina. Levenfeld je Sarajlija, plemenitog porekla, majka mu je bila lepotica na glasu. Pripovedač i Levenfeld postali su prijatelji u gimnaziji, uprkos razlici u godinama, što u tom uzrastu znači mnogo. Prijateljstvo se produbljuje, mladi ljudi zajedno čitaju knjige, i jedan drugom poveravaju tajne. Maks je ateista, a pripovedač koji je od njega mlađi tri godine vidi u njemu i uzor i prijatelja. Maks je, posle mature, otišao u Beč, da studira medicinu i prijateljstvo se prekinulo. Našli su se, slučajno, posle ratnih godina, na peronu železničke stanice, u iščekivanju beogradskog voza. U nekoliko reči, pričaju jedan drugom kako su proveli rat. Posle vojne lekarske službe Maks je sredio svoju sarajevsku ostavštinu i sprema se da emigrira u Južnu Ameriku. Izmenjen je, i ne razgovara više ni o knjigama ni o poeziji. Za njega pripovedač kaže: "Posle toga velikog rata sretalo se među inteligentima dosta takvih kivnih ljudi, kivnih na neki naročit način, na nešto neodređeno u životu." Maks odlazi zauvek i govori pripovedaču da će u sebi stalno nositi sećanje na Bosnu, kao neku dugu, neizlečivu bolest. Mislio je da će u njoj provesti život, ali sada zna da neće. Pripovedač ga pita zbog čega, zapravo, on odlazi, zašto beži. Maks na to odgovara da se sve uzork može svesti na jednu jedinu reč: na mržnju. Pripovedač želi da se usprotivi toj tvrdnji ali u taj mah nailazi voz i razgovor se prekida. Dvadesetak dana kasnije pripovedač u Beogradu dobija pismo. Piše mu Maks Levenfeld. Obrazlaže onu jednu jedinu reč koja je uzrok njegov odlaska. On zna da je Bosna divna, neobična zemlja, ali je, istovremeno i zemlja mržnje i straha. Bosanski čovek nije svestan te mržnje, čiji je korelativ strah. U Bosni i Hercegovini, govori Maks Levenfeld, "ima više ljudi koji su spremni da u nastupima nesvesne mržnje, raznim povodima i pod raznim izgovorima, ubijaju ili budu ubijeni, nego u drugim po ljudstvu i prostranstvu mnogo većim slovenskim ili neslovenskim zemljama."(...) "I tako, vi ste osuđeni da živite na dubokim slojevima eksploziva koji se s vremena na vreme pali upravo iskrama tih vaših ljubavi i vaše ognjene i svirepe osećajnosti. Možda je vaša najveća nesreća baš u tome što i ne slutite koliko mržnje ima u vašim ljubavima i zanosima, tradicijama i pobožnostima." Levenfeld piše pripovedaču o sarajevskoj noći, o tome kako svaka bogomolja izbija neko svoje doba (katolička, pravoslavna i muhamedanska) a sam Bog će, u tom času, znati koliko je sati po jevrejskom računanju vremena. Hteo je, kaže, da se posveti izučavanju te mržnje, ali je uvideo da nema ni snage ni sposobnosti za tako nešto. I poželeo je pripovedaču svaku sreću u novom životu i u novoj državi. Prošlo je od tada prvo deset godina, pripovedač je saznao da se Levenfeld naselio u Parizu, gde je otvorio ordinaciju i među južnoslovenskim svetom postao poznat kao "naš doktor", da bi, potom, prošlo novih osam godina. Pripovedač saznaje da se doktor kao dobrovoljac uputio u španski građanski rat i da je tamo poginuo. Priča završava rečenicom-komentarom: "Tako je završio život čovek koji je pobegao od mržnje."
  9. Волим
    Дејан got a reaction from Juan Valdez in Наш нобеловац - Иво Андрић   
    Ivo Andrić: Pismo iz 1920. godine
     
    Ovo je dio pisma koji je Ivo Andrić dobio od prijatelja Maks Levenfelda. Okolnosti u kojima je došlo do pisma se nalale ispod pisma.
    Dragi prijatelju,
    Da predjem odmah na stvar. Bosna je divna zemlja, zanimljiva, nimalo obična zemlja i po svojoj prirodi i po svojim ljudima. I kao što se pod zemljom u Bosni nalaze rudna blaga, tako i bosanski čovek krije nesumnjivo u sebi mnogu moralnu vrednost koja se kod njegovih sunarodnika u drugim jugoslovenskim zemljama ređe nalazi. Ali vidiš, ima nešto što bi ljudi iz Bosne, bar ljudi tvoje vrste, morali da uvide, da ne gube nikad iz vida: Bosna je zemlja mržnje i straha. Ali da ostavimo po strani strah koji je samo korelativ te mržnje, njen prirodan odjek, i da govorimo o mržnji. Da, o mržnji. I ti se instinktivno trzaš i buniš kad čuješ tu reč (to sam video one noći na stanici), kao što se svaki od vas opire da to čuje, shvati i uvidi. A stvar je baš u tome što bi to trebalo uočiti, utvrditi, analizirati. I nesreća je u tome što to niko neće i ne ume da učini. Jer, fatalna karakteristika te mržnje i jeste u tome što bosanski čovek nije svestan mržnje koja živi u njemu, što zazire od njenog analiziranja, i mrzi svakoga ko pokuša da to učini. Pa ipak, činjenica je: da u Bosni i Hercegovini ima više ljudi koji su spremni da u nastupima nesvesne mržnje, raznim povodima i pod raznim izgovorima, ubijaju ili budu ubijeni, nego u drugim po ljudstvu i prostranstvu mnogo većim slovenskim i neslovenskim zemljama.
    Ja znam da mržnja, kao i gnev, ima svoju funkciju u razvitku društva, jer mržnja daje snagu, a gnev izaziva pokret. Ima zastarelih i duboko ukorenjenih nepravdi i zloupotreba, koje samo bujice mržnje i gneva mogu da iščupaju i otplave. A kad te bujice splasnu i nestanu, ostaje mesto za slobodu, za stvaranje boljeg života. Savremenici vide mnogo bolje mržnju i gnev, jer pate od njih, ali potomstvo će videti samo plodove snage i pokreta. Znam ja to dobro. Ali ovo što sam gledao u Bosni, to je nešto drugo. To je mržnja, ali ne kao neki takav momenat u toku društvenog razvitka i neminovan deo jednog istorijskog procesa, nego mržnja koja nastupa kao samostalna snaga, koja sama u sebi nalazi svoju svrhu. Mržnja koja diže čoveka protiv čoveka i zatim podjednako baca u bedu i nesreću ili goni pod zemlju oba protivnika; mržnja koja kao rak u organizmu troši i izjeda sve oko sebe, da na kraju i sama ugine, jer takva mržnja kao plamen, nema stalnog lika ni sopstvenog života; ona je prosto oruđe nagona za uništenjem ili samouništenjem, samo kao takva i postoji, i samo dotle dok svoj zadatak potpunog uništenja ne izvrši.
    Da, Bosna je zemlja mržnje. To je Bosna. I po čudnom kontrastu, koji u stvari i nije tako čudan, i možda bi se pažljivom analizom dao lako objasniti, može se isto tako kazati da je malo zemalja u kojima ima toliko tvrde vere, uzvišene čvrstine karaktera, toliko nežnosti i ljubavnog žara, toliko dubine osećanja, privrženosti i nepokolebljive odanosti, toliko žeđi za pravdom. Ali ispod svega toga kriju se u neporoznim dubinama olujne mržnje, čitavi uragani sapetih, zbijenih mržnji koje sazrevaju i čekaju svoj čas. Između vaših ljubavi i vaše mržnje odnos je isti kao između vaših visokih planina i hiljadu puta većih i težih nevidljivih geoloških naslaga na kojima one počivaju. I tako, vi ste osuđeni da živite na dubokim slojevima eksploziva koji se s vremena na vreme pali upravo iskrama tih vaših ljubavi i vaše ognjene i svirepe osećajnosti. Možda je vaša najveša nesreća baš u tome što i ne slutite koliko mržnje ima u vašim ljubavima i zanosima, tradicijama i pobožnostima. I kao što tle na kom živimo prelazi, pod uticajem atmosferske vlage i toplote, u naša tela i daje im boju i izgled, i određuje karakter i pravac našem načinu života i našim postupcima tako isto silna, podzemna i nevidljiva mržnja na kojoj živi bosanski čovek ulazi neprimetno i zaobilazno u sve njegove, i najbolje postupke. Poroci rađaju svuda na svetu mržnju, jer troše a ne stvaraju, ruše a ne grade, ali u zemljama kao što je Bosna i vrline govore i deluju često mržnjom. Kod vas asketi ne izvlače ljubav iz svoje askeze, nego mržnju na sladostrasnike; trezvenjaci mrze one koji piju, a u pijanicama se javlja ubilačka mržnja na ceo svet. Oni koji veruju i vole smrtno mrze one koji ne veruju ili one koji drugačije veruju i drugo vole. i, na žalost, često se glavni deo njihove vere i njihove ljubavi troši u toj mržnji. (Najviše zlih i mračnih lica može čovek sresti oko bogomolja, manastira i tekija.) Oni koji tlače i eksploatišu ekonomski slabije, unose u to još i mržnju, koja tu eksploataciju čini stostruko težom i ružnijom, a oni koji te nepravde podnose, maštaju o pravdi i odmazdi, ali kao o nekoj osvetničkoj eksploziji koja bi, kad bi se ostvarila po njihovoj zamisli, morala da bude takva i tolika da bi raznela i tlačenog zajedno sa mrskim tlačiteljem. Vi ste, u većini, navikli da svu snagu mržnje ostavljate za ono što vam je blizu. Vaše su voljene svetinje redovno iza trista reka i planina, a predmeti vaše odvratnosti i mržnje tu su pored vas, u istoj varoši, često sa druge strane vašeg avlijskog zida. Tako vaša ljubav ne traži mnogo dela, a vaša mržnja prelazi vrlo lako na delo. I svoju rođenu zemlju vi volite, žarko volite, ali na tri-četiri razna načina koji se među sobom isključuju, smrtno mrze i često sudaraju.
    U nekoj Mopasanovoj pripoveci ima jedan dionizijski opis proleća koji se završava rečima da bi u takve dane po svim uglovima trebalo izlepeti oglase: „Građanine francuski, proleće je, čuvaj se ljubavi.“ Možda bi u Bosni trebalo opominjati čoveka da se na svakom koraku, u svakoj misli i svakom, i najuzvišenijem, osećanju čuva mržnje, urođene, nesvesne, endemične mržnje. Jer toj zaostaloj i ubogoj zemlji, u kojoj žive zbijeno dve različite vere, trebalo bi četiri puta više ljubavi, međusobnog razumevanja i snošljivosti nego drugim zemljama. A u Bosni je, naprotiv, nerazumevanje, koje povremeno prelazi u otvorenu mržnju, gotovo opšta karakteristika stanovnika. Između raznih vera jazovi su tako duboki da samo mržnja uspeva ponekad da ih pređe. Znam da mi se na to može odgovoriti, i sa dosta prava, da se u tom pogledu ipak primećuje izvestan napredak, da su ideje XIX veka i ovde učinile svoje, a da će sada posle oslobođenja i ujedinjenja sve ići mnogo bolje i brže. Bojim se da nije sasvim tako. (Ja sam, čini mi se, za ovo nekoliko meseci dobro video strašne međusobne odnose meću ljudima raznih vera i raznih narodnosti u Sarajevu!) štampaće se i govoriće se svuda i svakom prilikom: „Brat je mio, koje vere bio“ ili „Ne pita se ko se kako krsti, neg čija mu krvca grije prsi“. „Tuđe poštuj, a svojim se diči“, „Integralno narodno jedinstvo ne poznaje verskih ni plemenskih razlika“. Ali oduvek je u bosanskim građanskim krugovima bila dosta lažne građanske učtivosti, mudrog varanja sebe i drugih zvučnim rečima i praznim ceremonijalom. To prikriva kako-tako mržnju, ali je uklanja i ne sprečava u rastenju. Bojim se da i pod pokrovom svih savremenih maksima mogu u tim krugovima da dremaju stari nagoni i kainovski planovi, i da će živeti dok god ne budu potpuno izmenjene osnove materjalnog i duhovnog života u Bosni. A kad će doći to vreme, i ko će imati snage da to? Jednom će doći, ja u to verujem, ali ovo što sam video u Bosni ne ukazuje na to da se tim putem već sada ide. Naprotiv.
    Ja sam o tome razmišljao, naročito poslednjih meseci, kad sam se još borio sa odlukom da zauvek napustim Bosnu. Razumljivo je da ne spava dobro čovek koji se nosi takvim mislima. I ja sam ležao pored otvorenog prozora u sobi u kojoj sam se rodio, napolju je šumela Miljacka naizmenice sa vetrom rane jeseni u još obilnom lišću.
    Ko u Sarajevu provodi noć budan u krevetu, taj može da čuje glasove sarajevske noći. Teško i sigurno izbija sat na katoličkoj katedrali: dva posle ponoći. Prođe više od jednog minuta (tačno sedamdeset i pet sekundi, brojao sam) i tek tada se javi nešto slabijim ali prodornim zvukom sat sa pravoslavne crkve, i on iskucava svoja dva sata posle ponoći. Malo za njim iskuca promuklim, dalekim glasom sahat-kula kod Begove-džamije, i to iskuca jedanaest sati, avetinjskih turskih sati, po čudnom računanju dalekih, tuđih krajeva sveta! Jevreji nemaju svoga sata koji iskucava, ali bog jedini zna koliko je sada sati kod njih, koliko po sefardskom a koliko po eškenaskom računanju. Tako i noću, dok sve spava, u brojanju pustih sati gluvog doba bdi razlika koja deli ove pospale ljude koji se budni raduju i žaloste, goste i poste prema četiri razna, među sobom zavađena kalendara, i sve svoje želje i molitve šalju jednom nebu na četiri razna crkvena jezika. A ta razlika je, nekad vidljivo i otvoreno, nekad nevidljivo i podmuklo, uvek slična mržnji, često potpuno istovetna sa njom.
    Okolnosti nastanka pisma
    Priča u prvom licu, premijerno objavljena 1946. godine. Vremenski pada u mart 1920. u doba posle Prvog svetskog rata. Pripovedač i njegov prijatelj Maks Levenfeld sede na koferima na železničkoj stanici Slavonski Brod i čekaju voz za koji ne znaju kada će doći, ali znaju da će biti prepun. Maks Levenfeld je pripovedačev prijatelj iz mladosti koga nije video nekoliko godina. Levenfeld je Sarajlija, plemenitog porekla, majka mu je bila lepotica na glasu. Pripovedač i Levenfeld postali su prijatelji u gimnaziji, uprkos razlici u godinama, što u tom uzrastu znači mnogo. Prijateljstvo se produbljuje, mladi ljudi zajedno čitaju knjige, i jedan drugom poveravaju tajne. Maks je ateista, a pripovedač koji je od njega mlađi tri godine vidi u njemu i uzor i prijatelja. Maks je, posle mature, otišao u Beč, da studira medicinu i prijateljstvo se prekinulo. Našli su se, slučajno, posle ratnih godina, na peronu železničke stanice, u iščekivanju beogradskog voza. U nekoliko reči, pričaju jedan drugom kako su proveli rat. Posle vojne lekarske službe Maks je sredio svoju sarajevsku ostavštinu i sprema se da emigrira u Južnu Ameriku. Izmenjen je, i ne razgovara više ni o knjigama ni o poeziji. Za njega pripovedač kaže: "Posle toga velikog rata sretalo se među inteligentima dosta takvih kivnih ljudi, kivnih na neki naročit način, na nešto neodređeno u životu." Maks odlazi zauvek i govori pripovedaču da će u sebi stalno nositi sećanje na Bosnu, kao neku dugu, neizlečivu bolest. Mislio je da će u njoj provesti život, ali sada zna da neće. Pripovedač ga pita zbog čega, zapravo, on odlazi, zašto beži. Maks na to odgovara da se sve uzork može svesti na jednu jedinu reč: na mržnju. Pripovedač želi da se usprotivi toj tvrdnji ali u taj mah nailazi voz i razgovor se prekida. Dvadesetak dana kasnije pripovedač u Beogradu dobija pismo. Piše mu Maks Levenfeld. Obrazlaže onu jednu jedinu reč koja je uzrok njegov odlaska. On zna da je Bosna divna, neobična zemlja, ali je, istovremeno i zemlja mržnje i straha. Bosanski čovek nije svestan te mržnje, čiji je korelativ strah. U Bosni i Hercegovini, govori Maks Levenfeld, "ima više ljudi koji su spremni da u nastupima nesvesne mržnje, raznim povodima i pod raznim izgovorima, ubijaju ili budu ubijeni, nego u drugim po ljudstvu i prostranstvu mnogo većim slovenskim ili neslovenskim zemljama."(...) "I tako, vi ste osuđeni da živite na dubokim slojevima eksploziva koji se s vremena na vreme pali upravo iskrama tih vaših ljubavi i vaše ognjene i svirepe osećajnosti. Možda je vaša najveća nesreća baš u tome što i ne slutite koliko mržnje ima u vašim ljubavima i zanosima, tradicijama i pobožnostima." Levenfeld piše pripovedaču o sarajevskoj noći, o tome kako svaka bogomolja izbija neko svoje doba (katolička, pravoslavna i muhamedanska) a sam Bog će, u tom času, znati koliko je sati po jevrejskom računanju vremena. Hteo je, kaže, da se posveti izučavanju te mržnje, ali je uvideo da nema ni snage ni sposobnosti za tako nešto. I poželeo je pripovedaču svaku sreću u novom životu i u novoj državi. Prošlo je od tada prvo deset godina, pripovedač je saznao da se Levenfeld naselio u Parizu, gde je otvorio ordinaciju i među južnoslovenskim svetom postao poznat kao "naš doktor", da bi, potom, prošlo novih osam godina. Pripovedač saznaje da se doktor kao dobrovoljac uputio u španski građanski rat i da je tamo poginuo. Priča završava rečenicom-komentarom: "Tako je završio život čovek koji je pobegao od mržnje."
  10. Волим
    Дејан got a reaction from Manolis in Australija uvela najstroži antipušački zakon: Na paklicama samo bolesna pluća, zubi i oči   
    Vrhovni sud Australije podržao je danas najstroži svetski zakon o reklamiranju cigareta, što znači da njihovi proizvođači neće smeti da na paklice stavljaju svoj logo već - stravične prizore posledica pušenja po zdravlje.
    Antipušačka šok-kampanja u Australiji - kliknite na sliku za uvećanje (+)
    Među tim, krajnje eksplicitnim prizorima jesu usta pogođena rakom, oslepljene očne jabučice i deca, bolešljiva zbog ovisnih roditelja.

    Vrhovni sud Australije je odbacio žalbu proizvodjača cigareta koji su tvrdili da će vrednost njihovih proizvoda biti uništena ako ne budu više smeli da na paklici prikažu svoj logo, prepoznatljive boje i dizajn robne marke.
    Tako će, počev od decembra, paklice morati da budu jednolično zućkastosmedje boje, sa strašnim upozorenjima na posledice pušenja, koja će biti potkrepljena podjednako stravičnim fotografijama.
    Vlada u Kanberi je pozvala i druge zemlje da usvoje slična pravila, i nada se da će nova oprema paklica učiniti pušenje kranje neprivlačnim.
    Kompanije Britiš ameriken tobako, Filip Moris internešenel, Imperijal tobako i Džapen tobako internešenel izražavaju bojazan da će odluka Vrhovnog suda Australije stvoriti globalni presedan koji će njihovim robnim markama drastično umanjiti vrednost - za milijarde dolara.
    Oni su u žalbi sudu pored ostalog naveli da se novim pravilima krše pravila o intelektualnoj svojini, i da će na osnovu njih australijska vlada profitirati na nefer način, koristeći paklice cigareta kao platformu za sopstvene poruke a bez komenzovanja proizvođača.

    Australijski Ustav navodi da vlada može steći tuđu imovinu isključivo na temelju "pravičnosti".
    Sud nije saopštio na osnovu čega je doneo današnju odluku, i naveo da će razloge saopštiti tokom ove godine.
    "Filip Moris" traži kompenzaciju
    Australija se može suočiti sa pravnim izazovom i preko Svetske trgovinske organizacije, jer su tri zemlje u kojima se duvanska industrija rapidno razvija - Ukrajina, Honduras i Dominikanska Republika - zvanično zatražile konsultacije u vezi sa bezličnim pakovanjem cigareta.
    Blic
  11. Волим
    Дејан got a reaction from Boba in Zukorlić: Aćif-efendija je bošnjački heroj!   
    Teologija ipak nije nauka uma već nauka srca,teologija je nečije srce na papiru...inače da nije tako Šešelj bi kod nas definitivno bio najveći teolog,kao što je Zukorlić kod Bošnjaka,dosta su slični
  12. Волим
    Дејан got a reaction from RYLAH in Перановић: Нисам намерно убио, цело друштво саучесник   
    Od sad pa na dalje,reči tipa,manijak ,sadista i sl da se ne pišu...
  13. Волим
    Дејан got a reaction from Николa in Брак - заједница мушкарца и жене   
    U svakom slučaju mi ćemo se moliti da sve ispadne kako treba
    P:S
    spam poruke pobrisane
  14. Волим
    Дејан got a reaction from obi-wan in Zukorlić: Aćif-efendija je bošnjački heroj!   
    ovo je otvoreni separatizam...
  15. Волим
    Дејан got a reaction from Драгана Милошевић in Zukorlić: Aćif-efendija je bošnjački heroj!   
    Obozavam ovog Bosanca,majke mi ...genijalac :D
  16. Волим
    Дејан got a reaction from Милан Меденица :) in Хрвати "оригиналнији" Срби од данашњих Срба???   
    Moji preci sa majčine strane su ubili dva bega ,zbog prve bračne noći ...
  17. Волим
    Дејан је реаговао/ла на Crveni Baron у Добро надахнуће (мотивациони клипови и остало)   
    Kad tata voli ćerku...
    nebojsa - 15. avgust 2012. u 15.08
    S bolesnom 13-godišnjom ćerkom na rukama završio je triatlon Rik van Bik (39), a njegova fotografija kako u naručju nosi devojčicu koja boluje od cerebralne paralize obišla je svet i ganula mnoge.
    Triatlon na kojem je učestvovao sa svojom ćerkom održan je ovoga vikenda u Mičigenu, a nakon njega s razlogom je prozvan „ocem veka”.
    Budući da devojčica nije mogla sama da učestvuje na sportskom događaju, otac ju je na rukama nosio, gurao u kolicima i vukao u kajaku tokom cele trke. Tinejdžerka ne može da hoda, niti da govori.
    „Funkcioniše kao tromesečno dete, ali jedna od stvari u koje smo sigurni je da obožava da vreme provodi napolju, da bude u vodi, da oseća povetarac u svojoj kosi i na koži”, ispričao je nakon trke 39-godišnji otac za Midland Daily News.

    SerbianCafe
  18. Волим
    Дејан је реаговао/ла у ЖРУ дневник свештеника Ивана Цветковића   
    15. август 2012. 22:00
    Ових дана сам заједно са Мирославом уложио велики труд да средимо ЖРУ. Веома сам задовољан одрађеним послом, има још да се сређује и удешава, али главне ствари су одрађене. Ових дана планирамо да пустимо у рад ГРУПЕ И СТРАНИЦЕ, сличне онима на фејсбуку где ће свако од чланова можи да направи своју страницу, на неки начин свој мини форум где ће он бити уредник и админ. Све то што буде радио налазиће се на насловној страни. Наша Анастасија је уложила огроман труд да све то преведе на српски, да свима буде доступно и јасно. Мирослав је показао надљудску снагу да све моје хирове испрати. То заиста може веома мали број људи.
    Остаје ми сада да средим насловну сајта. Највероватније ћу урадити опцију one page где ћемо поставити све што имамо на сајту, с тим што ће бити урађено у html5
    Имам опасну идеју како то да изведемо. Често помислим да ово и не треба да радим, сигурно ће се наћи неко ко ће то "научно доказати" да је на штету Цркве итд... имало је таквих покушаја... али знам да је људима драго да буду овде и да смо сада буквално једини православни сајт (који није статичан као већина, да не кажем сви...) који чврсто стоји уз своју Цркву и увек ће само тако бити.
    Искрено се надам да ће још випше свештеника узети актвног учешћа у раду. Опет, то је на њима...
    Веома ми је драго што је ЖРУ ДИВАН одлично заживео, дефинитивно нешто најбоље што смо урадили у последње време.
    И даље живимо у оној истој кући... ваљда мора тако.. сутра идем са женом код лекара, даће Бог да све буде добро.
  19. Волим
    Дејан got a reaction from Ignjatije in Zukorlić: Aćif-efendija je bošnjački heroj!   
    ovo je otvoreni separatizam...
  20. Волим
    Дејан got a reaction from Ignjatije in Zukorlić: Aćif-efendija je bošnjački heroj!   
    Teologija ipak nije nauka uma već nauka srca,teologija je nečije srce na papiru...inače da nije tako Šešelj bi kod nas definitivno bio najveći teolog,kao što je Zukorlić kod Bošnjaka,dosta su slični
  21. Волим
    Дејан got a reaction from Драган Јашић in Епископ нишки Г. Јован - Духовни живот   
    Емисија НТВ Разговор на Нишкој телевизији поводом прве годишњице Архипастирске службе Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. др Јована.

  22. Волим
  23. Волим
    Дејан got a reaction from Драгана Милошевић in Zukorlić: Aćif-efendija je bošnjački heroj!   
    ovo je otvoreni separatizam...
  24. Волим
    Дејан је реаговао/ла на Crveni Baron у Хрвати "оригиналнији" Срби од данашњих Срба???   
    Nije bilo lako ni begovima ...
  25. Волим
    Дејан got a reaction from Crveni Baron in Zukorlić: Aćif-efendija je bošnjački heroj!   
    Teologija ipak nije nauka uma već nauka srca,teologija je nečije srce na papiru...inače da nije tako Šešelj bi kod nas definitivno bio najveći teolog,kao što je Zukorlić kod Bošnjaka,dosta su slični
×
×
  • Креирај ново...