Jump to content

Дејан

АДМИНИСТРАТОР
  • Content Count

    16758
  • Joined

  • Days Won

    29

Reputation Activity

  1. Волим
    Дејан reacted to Макрина in Монахиња Стефанида прешла у егзил "епархију"   
    Да,она.
    Знате шта,није она глупа жена,отићи ће тамо и суочиће се са гомилом мржње и свега и свачега и побећи ће одатле.Верујем да ће ипак њен интелект да победи неку фантазију коју има.
  2. Волим
  3. Волим
    Дејан got a reaction from bgpj in Старчество и данашњица   
    Геополитика доноси духовне поуке блаженопочившег старца Порфирија и старца филотејског и аризонског Јефрема. Старац Порфирије је један од највећих духовника у другој половини 20. века, не само у Грчкој, него у читавом православном свету. Дела старца Порфирија су преведена и на српски језик. Упокојио се деведесетих година прошлог века, оставивши иза себе богоугодна дела, мноштво душекорисних поука и много духовне деце. Архимандрит Јефрем Филотејски (познатији као старац Јефрем) је архимандрит и бивши настојатељ манастира Филотеја на Светој Гори, духовник неколико светогорских манастира и манастира у Грчкој, а такође и оснивач неколико манастира у Сједињеним Америчким Државама. Његово тренутно пребивалиште је манастир Светог Антонија Великог у Аризони.


    Молимо Бога да се Његова воља испуни у нашем животу


    Наше молитве не бивају услишене зато што нисмо достојни. Човек мора постати достојан да би се молио. Ми нисмо достојни зато што не љубимо свога ближњега као самога себе. Шта говори сам Христос? Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику и тамо се сетиш да брат твој има нешто против тебе, остави тамо дар свој пред жртвеником, и пођи те се помири најпре с братом својим, па онда дођи и принеси дар свој (Мт. 5, 23-24). Пре него што приступиш молитви, иди и помири се с братом својим, замоли за опроштај да би постао достојан. Ако се то не догоди, нећеш моћи да се молиш. Ако си недостојан, нећеш моћи ништа да учиниш. Када све доведеш у ред и припремиш се, онда идеш и приносиш дар свој.
    Достојни постају они који желе и жуде да постану Христови, који се предају вољи Божијој. Немати своју вољу је врло драгоцено, то је све. Слуга нема своју вољу. Одсецање своје воље могуће је постићи на један једноставан начин – посредством љубави према Христу и посредством испуњавања Његових заповести. „Ко има заповести моје и држи их, то је онај који ме љуби; и који мене љуби, тога ће љубити Отац мој; и ја ћу га љубити и јавићу му се сам“ (Јн. 14, 21). Неопходан је подвиг. Нама предстоји битка против господара таме овога света (Еф. 6, 12). Ми морамо да ступимо у битку с лавом који риче (1 Пт. 5, 8). Не смемо допустити да у борби победи свелукави.
    Ради тога су неопходне сузе, покајање, молитва, милостиња, мољење праћено вером у Христа, а не маловерјем. Само нас Христос може спасти од мучне самоће. Молитва, покајање и милостиња. Ако немате новца, дајте макар чашу воде. И знајте да што се више освећујете, то више бивају услишене ваше молитве.
    Не присиљавајмо молитвом Бога. Не молимо од Бога да нас избави од свега и свачега, од болести и томе слично, или да реши наше проблеме. Него молимо од Њега снагу и чврстину да поднесемо све. Као што Он с добротом куца на врата наше душе, тако и ми добродушно молимо оно што хоћемо. Ако Господ не одговара, престанимо да за то молимо. Ако нам Бог не даје оно што тако упорно молимо, онда Он за то има свој разлог. Бог такође има Своје „тајне“. Ако верујемо у Његов добар промисао, ако верујемо у то да је Њему познато апсолутно све у нашем животу и да увек хоће добро, зашто се не поуздамо у Њега? Молимо се једноставно и мирно, без страсти и насиља. Знамо да је прошлост, садашњост, будућност, да је све то познато, обнажено и откривено пред Богом. Као што каже апостол Павле: „Нема твари сакривене пред њим, него је све обнажено и откривено пред очима Онога пред којим ћемо одговарати“ (Јевр. 4, 13). Не изнуђујмо ништа. Такав напор наноси штету, а не добро. Не тежимо да добијемо оно што желимо, него препустимо то вољи Божијој. Јер што више жудимо за нечим, оно се све више удаљава од нас. Дакле, неопходни су стрпљење, вера и мир. Ако и заборавимо на то, Господ не заборавља никада, и ако је то на корист, Он ће нам дати оно што нам је потребно и када нам је потребно.
    У молитви тражимо само спасење наше душе. Зар није рекао Господ: „Иштите најпре Царство Божије... и оно ће вам се све додати“ (Мт. 6, 33; Лк. 12, 31)? Лако, изузетно лако нам Христос може дати оно што хоћемо. Погледајте тајне. Тајна се нипошто не састоји у томе да се непрестано има на уму тражење нечег конкретног. Тајна је у томе да човек некористољубиво моли своје сједињење с Христом, не говорећи „Дај ми ово или оно...“ Довољно је рећи „Господе Исусе Христе, помилуј ме“. Бог нема потребе да сазнаје од нас шта нам је потребно. Он све то зна неупоредиво боље од нас самих, и даје нам Своју љубав. Задатак се састоји у томе да се на ту љубав одговори молитвом и чувањем Његових заповести. Молимо да се испуни воља Божија. То је најкорисније и најбезбедније за нас и за оне за које се молимо. Христос ће нам све дати у изобиљу. Када постоји макар и најмањи егоизам, нема ничега.
    Да би Христос открио Себе унутар нас, наше срце мора бити чисто.

    Из књиге „Старац Порфирије Кавсокаливит. Житије и беседе“



    Опраштајте људима

    Опраштање људима који су нам нанели штету, старац Порфирије је сматрао основом духовног подвига. Често је понављао речи молитве: „Да опроштено буде најпре онима који ме ожалостише“. У исповести је нарочит значај придавао том духовном греху, односно навади да памтимо зло које нам је неко учинио и да му узвраћамо злом, или горчином, или непријатељством. Желео је да наше душе буду трпељиве и незлопамтиве, пуне спремности на опроштај, и пуне љубави.



    Како мисионарити

    У мисионарској делатности треба примењивати истанчане методе како би друге душе примиле оно што им нудимо − речи или књиге − без рђавих реакција. Још нешто: што мање речи. Речи парају уши, а често и нервирају људе. Одјек, напротив, налазе молитва и живот. Живот усхићује, препорађа и преображава, док речи остају бесплодне. Најбољи мисионарски рад остварује се нашим примером, љубављу и благошћу.
    У дискусијама треба да изнесете само мало речи о религији, и победићете. Оставите онога ко је другачијег мишљења да се искали, да прича, да прича... Ви се потрудите да он осети да има посла са мирним, сталоженим човеком. Постарајте се да утичете добротом и молитвом. А када узмете реч, говорите мало. Ништа нећете учинити ако будете говорили са жестином. Ако саговорнику, примера ради, кажете „Изрекао си лаж!“ шта ће произићи из тога? Ви сте као овце међу вуковима. Шта треба да радите? Споља будите хладнокрвни, али у себи се молите. Будите спремни, упућени у проблематику; говорите са смелошћу, али и са светошћу, благошћу и молитвено. Али да бисте ово чинили, треба да постанете свети.



    Љубав је изнад свега

    Оно што треба да заокупља нашу пажњу, децо моја, јесте љубав према другом човеку, јесте његова душа. Што год да чинимо − молитва, савет, опомена − све чинимо са љубављу. Без љубави од молитве нема користи, савет вређа, опомена шкоди и упропашћује другог који осећа да ли га волимо или не волимо, и реагује на одговарајући начин. Љубав, љубав, љубав! Љубав према брату нашем припрема нас да више заволимо Христа.




    Злобу других треба да осећамо као болест

    Злобу другог човека треба да осећамо као болест која њега мучи, од које он пати и од које не може да се избави. Стога гледајмо на своју браћу са саосећањем и понашајмо се према њима учтиво и благородно, изговарајући у себи са простотом срца молитву: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“, како би божанска благодат ојачала нашу душу да не бисмо никог осуђивали. У нашим очима сви треба да буду свети. Сви ми носимо у себи истог старог човека. Ближњи, ма какав да је, јесте тело од нашега тела, јесте наш брат, а ми никоме нисмо ништа дужни, осим да љубимо једни друге, по апостолу Павлу (Римљ. 13,8).






    Познати старац Јефрем Аризонски, светогорски монах, предсказује:


    Иду тешки дани









    „Треба бити спреман јер ће ускоро почети велике тешкоће“


    Ово предсказање је било речено игуману једног манастира на Светој Гори, који је недавно посетио старца и поставио му питања о даљем развоју догађаја у Грчкој. Старац каже савршено јасно: „Иду врло тешки дани...“ Манастир је већ укључен у „кризну групу“, а игуман сноси одговорност за то да припреми манастир за врло тешке дане на неодређено време.
    Све ово што је речено могло би се схватити као злобна шала. Али није тако... Нажалост, будућност је и те како видљива, чак и голом оку, јер сви можемо да видимо оно што долази, то јест, несрећу и глад...
    „Не могу да разумем људе. Сви питају: ’Хоће ли мене погодити нове мере?!’ Искрено, не могу да разумем до које је мере савремено друштво разједено, па чак и људи који живе у овој земљи. Нико не показује бригу за свог ближњег. Нико се не брине и не узнемирава због проблема који куцају на врата његовог суграђанина, његовог суседа. Сви размишљају о томе како ће се те ’мере’ одразити на њиховим властитим интересима...
    Искрено верујем да ће нам Бог пружити могућност да заједнички савладамо тешкоће. Грчко православље је дало велике савремене људе који су посветили себе Богу у својим напорима, који су водили битку за спасење људских душа. Отац Порфирије, отац Пајсије, отац Јосиф, то су старци који су проливали крв у свом подвигу за људе; у тој борби они изгоне несрећу и зло из срдаца људи који су им долазили... Каквог већег морала може бити? Зло је разбило породицу, образовање. Оно је разбило сваку ћелију друштва, и сада доживљавамо последице тог рата. Људи јуре и не показују бригу за своје ближње. Друштво које смо ми познавали више не постоји. Данас влада егоизам... Зашто? Зато што су неки људи само глумили грчку природу и карактер, те су упропастили све оне особине које су биле својствене Грцима, а које би се могле спасти. Не разумем! Егоизам живи и влада, док је обмана постала ’дар’. Одрасла су поколења која су научена како да отимају. То је у сваком погледу неразумно... Наравно, што више ’отмеш’, то ћеш се више трудити да избегнеш казну. Бог то види. Данас је неопходно дати неким људима велики шамар, уздајући се у то да ћемо ићи у животу заједно, као што се догађа и с пијаним човеком...“
    То су те потресне речи које ми је данас дао за размишљање светогорски монах. Глас му је задрхтао услед узбуђења и бриге због онога што се данас догађа.
    „Моли се“, рекао ми је. „Говори и другима да се моле. Не заборави и држи на уму оно што сам ти говорио. Па где је та одважност оних за које нису постојале никакве препреке? Где су она храбра деца која су дала своју крв за све нас? Ова земља је натопљена крвљу. Велико зло је то што њом владају туђи и недостојни људи... Молите се!“
    Шта да кажем? Сетио сам се речи старца Јефрема Аризонског: „Долазе врло тешки дани. Пазите на своју душу. Сакупите се и дајте себи подвиг...“ То је говорио пре неколико месеци. А данас већ постаје јасно: „У септембру ће почети тешкоће...“
    Старчеве молитве се узносе за све нас. Али ми постављамо питање шта треба да учинимо како бисмо помогли самима себи. Ми смо просто забринути хоће ли нас погодити те мере. „Неко треба да вам каже да не живите у сну, нити у кошмару. Ви живите у ужасној реалности која се стално погоршава...“ А ми себи постављамо питање: „Хоће ли ме погодити нове мере?“


    Константин

    Извор: Православни апологета
  4. Волим
    Дејан got a reaction from мирођија in Старчество и данашњица   
    Геополитика доноси духовне поуке блаженопочившег старца Порфирија и старца филотејског и аризонског Јефрема. Старац Порфирије је један од највећих духовника у другој половини 20. века, не само у Грчкој, него у читавом православном свету. Дела старца Порфирија су преведена и на српски језик. Упокојио се деведесетих година прошлог века, оставивши иза себе богоугодна дела, мноштво душекорисних поука и много духовне деце. Архимандрит Јефрем Филотејски (познатији као старац Јефрем) је архимандрит и бивши настојатељ манастира Филотеја на Светој Гори, духовник неколико светогорских манастира и манастира у Грчкој, а такође и оснивач неколико манастира у Сједињеним Америчким Државама. Његово тренутно пребивалиште је манастир Светог Антонија Великог у Аризони.


    Молимо Бога да се Његова воља испуни у нашем животу


    Наше молитве не бивају услишене зато што нисмо достојни. Човек мора постати достојан да би се молио. Ми нисмо достојни зато што не љубимо свога ближњега као самога себе. Шта говори сам Христос? Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику и тамо се сетиш да брат твој има нешто против тебе, остави тамо дар свој пред жртвеником, и пођи те се помири најпре с братом својим, па онда дођи и принеси дар свој (Мт. 5, 23-24). Пре него што приступиш молитви, иди и помири се с братом својим, замоли за опроштај да би постао достојан. Ако се то не догоди, нећеш моћи да се молиш. Ако си недостојан, нећеш моћи ништа да учиниш. Када све доведеш у ред и припремиш се, онда идеш и приносиш дар свој.
    Достојни постају они који желе и жуде да постану Христови, који се предају вољи Божијој. Немати своју вољу је врло драгоцено, то је све. Слуга нема своју вољу. Одсецање своје воље могуће је постићи на један једноставан начин – посредством љубави према Христу и посредством испуњавања Његових заповести. „Ко има заповести моје и држи их, то је онај који ме љуби; и који мене љуби, тога ће љубити Отац мој; и ја ћу га љубити и јавићу му се сам“ (Јн. 14, 21). Неопходан је подвиг. Нама предстоји битка против господара таме овога света (Еф. 6, 12). Ми морамо да ступимо у битку с лавом који риче (1 Пт. 5, 8). Не смемо допустити да у борби победи свелукави.
    Ради тога су неопходне сузе, покајање, молитва, милостиња, мољење праћено вером у Христа, а не маловерјем. Само нас Христос може спасти од мучне самоће. Молитва, покајање и милостиња. Ако немате новца, дајте макар чашу воде. И знајте да што се више освећујете, то више бивају услишене ваше молитве.
    Не присиљавајмо молитвом Бога. Не молимо од Бога да нас избави од свега и свачега, од болести и томе слично, или да реши наше проблеме. Него молимо од Њега снагу и чврстину да поднесемо све. Као што Он с добротом куца на врата наше душе, тако и ми добродушно молимо оно што хоћемо. Ако Господ не одговара, престанимо да за то молимо. Ако нам Бог не даје оно што тако упорно молимо, онда Он за то има свој разлог. Бог такође има Своје „тајне“. Ако верујемо у Његов добар промисао, ако верујемо у то да је Њему познато апсолутно све у нашем животу и да увек хоће добро, зашто се не поуздамо у Њега? Молимо се једноставно и мирно, без страсти и насиља. Знамо да је прошлост, садашњост, будућност, да је све то познато, обнажено и откривено пред Богом. Као што каже апостол Павле: „Нема твари сакривене пред њим, него је све обнажено и откривено пред очима Онога пред којим ћемо одговарати“ (Јевр. 4, 13). Не изнуђујмо ништа. Такав напор наноси штету, а не добро. Не тежимо да добијемо оно што желимо, него препустимо то вољи Божијој. Јер што више жудимо за нечим, оно се све више удаљава од нас. Дакле, неопходни су стрпљење, вера и мир. Ако и заборавимо на то, Господ не заборавља никада, и ако је то на корист, Он ће нам дати оно што нам је потребно и када нам је потребно.
    У молитви тражимо само спасење наше душе. Зар није рекао Господ: „Иштите најпре Царство Божије... и оно ће вам се све додати“ (Мт. 6, 33; Лк. 12, 31)? Лако, изузетно лако нам Христос може дати оно што хоћемо. Погледајте тајне. Тајна се нипошто не састоји у томе да се непрестано има на уму тражење нечег конкретног. Тајна је у томе да човек некористољубиво моли своје сједињење с Христом, не говорећи „Дај ми ово или оно...“ Довољно је рећи „Господе Исусе Христе, помилуј ме“. Бог нема потребе да сазнаје од нас шта нам је потребно. Он све то зна неупоредиво боље од нас самих, и даје нам Своју љубав. Задатак се састоји у томе да се на ту љубав одговори молитвом и чувањем Његових заповести. Молимо да се испуни воља Божија. То је најкорисније и најбезбедније за нас и за оне за које се молимо. Христос ће нам све дати у изобиљу. Када постоји макар и најмањи егоизам, нема ничега.
    Да би Христос открио Себе унутар нас, наше срце мора бити чисто.

    Из књиге „Старац Порфирије Кавсокаливит. Житије и беседе“



    Опраштајте људима

    Опраштање људима који су нам нанели штету, старац Порфирије је сматрао основом духовног подвига. Често је понављао речи молитве: „Да опроштено буде најпре онима који ме ожалостише“. У исповести је нарочит значај придавао том духовном греху, односно навади да памтимо зло које нам је неко учинио и да му узвраћамо злом, или горчином, или непријатељством. Желео је да наше душе буду трпељиве и незлопамтиве, пуне спремности на опроштај, и пуне љубави.



    Како мисионарити

    У мисионарској делатности треба примењивати истанчане методе како би друге душе примиле оно што им нудимо − речи или књиге − без рђавих реакција. Још нешто: што мање речи. Речи парају уши, а често и нервирају људе. Одјек, напротив, налазе молитва и живот. Живот усхићује, препорађа и преображава, док речи остају бесплодне. Најбољи мисионарски рад остварује се нашим примером, љубављу и благошћу.
    У дискусијама треба да изнесете само мало речи о религији, и победићете. Оставите онога ко је другачијег мишљења да се искали, да прича, да прича... Ви се потрудите да он осети да има посла са мирним, сталоженим човеком. Постарајте се да утичете добротом и молитвом. А када узмете реч, говорите мало. Ништа нећете учинити ако будете говорили са жестином. Ако саговорнику, примера ради, кажете „Изрекао си лаж!“ шта ће произићи из тога? Ви сте као овце међу вуковима. Шта треба да радите? Споља будите хладнокрвни, али у себи се молите. Будите спремни, упућени у проблематику; говорите са смелошћу, али и са светошћу, благошћу и молитвено. Али да бисте ово чинили, треба да постанете свети.



    Љубав је изнад свега

    Оно што треба да заокупља нашу пажњу, децо моја, јесте љубав према другом човеку, јесте његова душа. Што год да чинимо − молитва, савет, опомена − све чинимо са љубављу. Без љубави од молитве нема користи, савет вређа, опомена шкоди и упропашћује другог који осећа да ли га волимо или не волимо, и реагује на одговарајући начин. Љубав, љубав, љубав! Љубав према брату нашем припрема нас да више заволимо Христа.




    Злобу других треба да осећамо као болест

    Злобу другог човека треба да осећамо као болест која њега мучи, од које он пати и од које не може да се избави. Стога гледајмо на своју браћу са саосећањем и понашајмо се према њима учтиво и благородно, изговарајући у себи са простотом срца молитву: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“, како би божанска благодат ојачала нашу душу да не бисмо никог осуђивали. У нашим очима сви треба да буду свети. Сви ми носимо у себи истог старог човека. Ближњи, ма какав да је, јесте тело од нашега тела, јесте наш брат, а ми никоме нисмо ништа дужни, осим да љубимо једни друге, по апостолу Павлу (Римљ. 13,8).






    Познати старац Јефрем Аризонски, светогорски монах, предсказује:


    Иду тешки дани









    „Треба бити спреман јер ће ускоро почети велике тешкоће“


    Ово предсказање је било речено игуману једног манастира на Светој Гори, који је недавно посетио старца и поставио му питања о даљем развоју догађаја у Грчкој. Старац каже савршено јасно: „Иду врло тешки дани...“ Манастир је већ укључен у „кризну групу“, а игуман сноси одговорност за то да припреми манастир за врло тешке дане на неодређено време.
    Све ово што је речено могло би се схватити као злобна шала. Али није тако... Нажалост, будућност је и те како видљива, чак и голом оку, јер сви можемо да видимо оно што долази, то јест, несрећу и глад...
    „Не могу да разумем људе. Сви питају: ’Хоће ли мене погодити нове мере?!’ Искрено, не могу да разумем до које је мере савремено друштво разједено, па чак и људи који живе у овој земљи. Нико не показује бригу за свог ближњег. Нико се не брине и не узнемирава због проблема који куцају на врата његовог суграђанина, његовог суседа. Сви размишљају о томе како ће се те ’мере’ одразити на њиховим властитим интересима...
    Искрено верујем да ће нам Бог пружити могућност да заједнички савладамо тешкоће. Грчко православље је дало велике савремене људе који су посветили себе Богу у својим напорима, који су водили битку за спасење људских душа. Отац Порфирије, отац Пајсије, отац Јосиф, то су старци који су проливали крв у свом подвигу за људе; у тој борби они изгоне несрећу и зло из срдаца људи који су им долазили... Каквог већег морала може бити? Зло је разбило породицу, образовање. Оно је разбило сваку ћелију друштва, и сада доживљавамо последице тог рата. Људи јуре и не показују бригу за своје ближње. Друштво које смо ми познавали више не постоји. Данас влада егоизам... Зашто? Зато што су неки људи само глумили грчку природу и карактер, те су упропастили све оне особине које су биле својствене Грцима, а које би се могле спасти. Не разумем! Егоизам живи и влада, док је обмана постала ’дар’. Одрасла су поколења која су научена како да отимају. То је у сваком погледу неразумно... Наравно, што више ’отмеш’, то ћеш се више трудити да избегнеш казну. Бог то види. Данас је неопходно дати неким људима велики шамар, уздајући се у то да ћемо ићи у животу заједно, као што се догађа и с пијаним човеком...“
    То су те потресне речи које ми је данас дао за размишљање светогорски монах. Глас му је задрхтао услед узбуђења и бриге због онога што се данас догађа.
    „Моли се“, рекао ми је. „Говори и другима да се моле. Не заборави и држи на уму оно што сам ти говорио. Па где је та одважност оних за које нису постојале никакве препреке? Где су она храбра деца која су дала своју крв за све нас? Ова земља је натопљена крвљу. Велико зло је то што њом владају туђи и недостојни људи... Молите се!“
    Шта да кажем? Сетио сам се речи старца Јефрема Аризонског: „Долазе врло тешки дани. Пазите на своју душу. Сакупите се и дајте себи подвиг...“ То је говорио пре неколико месеци. А данас већ постаје јасно: „У септембру ће почети тешкоће...“
    Старчеве молитве се узносе за све нас. Али ми постављамо питање шта треба да учинимо како бисмо помогли самима себи. Ми смо просто забринути хоће ли нас погодити те мере. „Неко треба да вам каже да не живите у сну, нити у кошмару. Ви живите у ужасној реалности која се стално погоршава...“ А ми себи постављамо питање: „Хоће ли ме погодити нове мере?“


    Константин

    Извор: Православни апологета
  5. Волим
    Дејан got a reaction from Таша in Да ли смо за улазак у Европску Унију? - референдум на ЖРУ   
    Ja sam za to da mi uđemo ,svi kao narod, u Liturgiju pa onda možemo de oćeš
  6. Волим
    Дејан got a reaction from PACTKO in Да ли смо за улазак у Европску Унију? - референдум на ЖРУ   
    Ja sam za to da mi uđemo ,svi kao narod, u Liturgiju pa onda možemo de oćeš
  7. Волим
    Дејан got a reaction from Viktor Ljvovic in Patrijarh Irinej o pretnjama ubistvom: Bog brine o svima nama   
    Patrijarh Irinej, kome je prema upućena pretnja atentatom, nije želeo da komentariše navode da se nalazi na listi javnih ličnosti i državnih funkcionera koje bi mogle biti "meta novog atentata manje spektakularnog" od planiranog u Sportskoj dvorani "Borik" u Banjaluci pre nedelju dana.
    - Bog brine o svima nama - rekao je patrijarh Irinej.
    Prema saznanjima "Blica", SMS kojim se upozorava na pripremu novog atentata stigao je iz SAD na mobilni telefon jednog od visokih funkcionera MUP-a Srbije u petak prošle sedmice.
    Poruka po sadržini nije preteća već upozoravajuća. Prema našim saznanjima SMS je uputio neko ko je upućen u dešavanja u podzemlju i do koga su stigle informacije o pripremi atentata.
    Kako "Danas" prenosi, poglavar SPC je o navodnim upozorenjima poslatim MUP Srbije saznao iz štampe. Iz nezvaničnih izvora, "Danas" saznaje da o mogućem atentatu nisu obavešteni ni Patrijarhova kancelarija, niti Sinod SPC.
    Patrijarh Irinej, kao ni njegovi prethodnici nema lično obezbeđenje, ali se ispred zgrade Patrijaršije u Beogradu već nešto više od godinu dana nalazi policijska kućica. U crkvenim krugovima gotovo da nema odgovora na pitanje ko je u SPC u ovakvim situacijama nadležan za bezbednost patrijarha i crkvenih velikodostojnika.
    IZVOR
  8. Волим
    Дејан got a reaction from Sophrosyne in Да ли смо за улазак у Европску Унију? - референдум на ЖРУ   
    Ja sam za to da mi uđemo ,svi kao narod, u Liturgiju pa onda možemo de oćeš
  9. Волим
    Дејан got a reaction from Andre Williams in Да ли смо за улазак у Европску Унију? - референдум на ЖРУ   
    Ja sam za to da mi uđemo ,svi kao narod, u Liturgiju pa onda možemo de oćeš
  10. Волим
    Дејан got a reaction from Желе Зека in Да ли смо за улазак у Европску Унију? - референдум на ЖРУ   
    Ja sam za to da mi uđemo ,svi kao narod, u Liturgiju pa onda možemo de oćeš
  11. Волим
    Дејан got a reaction from Sinergija in Patrijarh Irinej o pretnjama ubistvom: Bog brine o svima nama   
    Patrijarh Irinej, kome je prema upućena pretnja atentatom, nije želeo da komentariše navode da se nalazi na listi javnih ličnosti i državnih funkcionera koje bi mogle biti "meta novog atentata manje spektakularnog" od planiranog u Sportskoj dvorani "Borik" u Banjaluci pre nedelju dana.
    - Bog brine o svima nama - rekao je patrijarh Irinej.
    Prema saznanjima "Blica", SMS kojim se upozorava na pripremu novog atentata stigao je iz SAD na mobilni telefon jednog od visokih funkcionera MUP-a Srbije u petak prošle sedmice.
    Poruka po sadržini nije preteća već upozoravajuća. Prema našim saznanjima SMS je uputio neko ko je upućen u dešavanja u podzemlju i do koga su stigle informacije o pripremi atentata.
    Kako "Danas" prenosi, poglavar SPC je o navodnim upozorenjima poslatim MUP Srbije saznao iz štampe. Iz nezvaničnih izvora, "Danas" saznaje da o mogućem atentatu nisu obavešteni ni Patrijarhova kancelarija, niti Sinod SPC.
    Patrijarh Irinej, kao ni njegovi prethodnici nema lično obezbeđenje, ali se ispred zgrade Patrijaršije u Beogradu već nešto više od godinu dana nalazi policijska kućica. U crkvenim krugovima gotovo da nema odgovora na pitanje ko je u SPC u ovakvim situacijama nadležan za bezbednost patrijarha i crkvenih velikodostojnika.
    IZVOR
  12. Волим
    Дејан reacted to Иван Недић in Зашто треба да се причешћујемо?   
    Патријарх Кирил (20. јан. 2009, зимска сесија 19. годишње богословске конференције Православног светотихоновског универзитета друштвених наука): "Ако се човек Телом и Крвљу причешћује свега четири пута годишње, то онда није живот хришћанина, јер се без благодати Божије никаквим мислима не можемо изборити са искушењима, никаквим личним подвизима не можемо стећи врлине, због тога што човека спасава само благодат Божија"
  13. Волим
    Дејан got a reaction from Драган Јашић in Ep.Grigorije:Tadić najmiroljubiviji čovek u poslednjih 100 godina   
    Nisam čuo veću grešku od poređenja Tadića sa Miloševićem, rekao je vladika
    SARAJEVO - Vladika zahumsko-hercegovački Grigorije rekao je da Islamska zajednica pravi grešku prema predsedniku Srbije Borisu Tadiću, navodeći da je to jedan od najmiroljubivijih ljudi u poslednjih sto godina.
    ” Islamska zajednica, čini mi se reis Cerić, uporedila je dva najmiroljubivija čoveka na ovim prostorima u poslednjih 100 godina Borisa Tadića i Ivu Josipovića sa Slobodanom Miloševićem i Franjom Tuđmanom. Nisam čuo veću grešku od te. Lično poznajem predsednika Tadića i znam da niko kao on nema dobrotu i želju da odnosi Sarajeva i Beograda budu dobri. Ivo Josipović je kulturan i odgovoran čovek takođe i mislim da je to velika prilika da takva dva čoveka pomognu ovoj zemlji”, reka je vladika Grigorije za TV Sarajevo.
    Vladika Grigorije je istakao da “na širem planu ponašanje verskih lidera u BiH može da se nazove neodgovornim”.
    “ Ovde mislim na reisa Cerića i vladiku Vasilija Kačavendu. Izjavama o Miloradu Dodiku reis Cerić je izašao iz svakog okvira i ljudskog i kulturnog i verskog i ponaša se a kao da je ova zemlja njegovo privatno vlasništvo. On se potpuno izgubio, a to verovatno ima veze i sa izborima u Islamskoj zajednici” , rekao je vladika Grigorije i dodao.
    ” Milorad Dodik mora da se brani od napada. Poznato je da volim Dodika i da ga smatram prijateljem. Niko drugi od njega nije napravio nacionalistu kao što su napravili ljudi iz Sarajeva. Opasno je gurati čoveka u ćošak i očekivati da te onda on ne ogrebe”, nagalsi je vladika.
    Prema njegovim rečima, veoma je opasna i mora prestati zloupotreba privatnih Srba i Hrvata u nekim stranakama bio to HDZ ili SPD ili bilo koja druga stranka i nevladinim organizacijama u BiH.
    "Mediji u BiH su najblaže rečeno katastrofalni, nemaju najelementarnije odgovornosti i nisu isplovili iz mulja ratnohuškačke retorike. Ako ste gledali poslednjih nekoliko dana Federalnu televiziju, videli ste da se ponašaju kao da je ratno stanje i to je ono što blokira ovu zemlju. Mene je recimo danima, mesecima, godinama pljuvao onaj jedan sa FTV, posle su pustili njegov izveštaj iz Srebrenice i pokazalo se da je on sve ove godine bio odgovoran isto onoliko koliko je tada bio odgovoran u Srebrenici. Neki mediji biraju ugledne, umne ili bogate i ljude i onda očekuju da im platiš da prestanu, kao što imamo priliku da primetimo, rekao je vladika zahumsko-hercegovački Grigorije.
    IZVOR
  14. Волим
    Дејан got a reaction from Milos94 in Зашто треба да се причешћујемо?   
    Једном приликом ученици преподобног Макарија Египатског видели су човека који је ишао пустињом водећи за собом кобилу. Ишао је путем који води до келије њиховог старца. Чувајући покој светога, монаси су стали поред врата и покушали да наговоре путника да не одвлачи преподобног од молитве. Али, услишивши молбе тог човека, ускоро су му допустили да уђе у келију. Путник се обрадовао и пошао унутра, али не сам, него заједно са својим коњем. Ученици преподобног Макарија су се збунили и упитали зашто води са собом кобилу. Овај човек им је одговорио да и животиња има потребу за молитвама праведника. Монаси су се зачудили његовој љубави према кобили јер је ради ње толико дуго путовао по врелој и ненастањеној пустињи! Зашто му је тако драга та животиња и шта ју се задесило?
    - Кобила коју видите, - рекао је човек, - јесте моја несрећна жена и ја не знам како се она претворила у животињу. Ево већ је три дана како ништа није јела.
    - Ове путникове речи монаси нису сматрали за измишљотину. Без обзира на то што се Христово учење већ триста година распрострањивало по земљи, у Египту је још увек велики утицај имало незнабоштво, и та древна колевка магије била је пуна разних магова који су наносили штету Хришћанима. Зато су монаси, чувши човекову причу, похитали ка авви Макарију да му саопште шта се догодило. Међутим, када су видели преподобног, нису морали да му било шта објашњавају: Бог је светоме открио узрок онога што се десило. А тај узрок био је следећи.
    Жена придошлице допала се неком развратном Египћанину, који је пожелео да је заведе. Али сва његова настојања била су узалудна. Да би у женином срцу пробудио узвратну страст, тада је прибегао услугама врача. Добивши много новца, чаробњак је применио сва своја заклињања ради саблажњавања Хришћанке, али није постигао циљ. Разјаривши се због неуспеха, он је ипак успео да изазове учинак: жена је почела да се указује околини као кобила. Њен несрећни муж похитао је да тражи помоћ од сваког кога је знао, али нико није могао да му помогне, па чак ни месни презвитери. Жена је свима била налик на животињу и нико није знао како да јој врати пређашњи изглед. Зато ју је очајни муж и довео великом подвижнику, дознавши за чуда која је творио. Погледавши на жену, свети Макарије је рекао својим ученицима:
    - Не видим у њој ништа животињско о чему говорите, то није у њеном телу, него у очима оних који је гледају. То је обмана демона, а не истинско стање ствари.
    Затим је свети благословио воду, облио њоме жену и помолио се. Враџбине су ишчезле и сви су пред собом видели жену уместо кобиле. Преподобни је заповедио да јој дају хране и, отпуштајући је кући, дао савет:
    - Никада не одлажи посећивање цркве и никада не избегавај причешће Христовим Тајнама. Невоља ти се десила зато што више од пет недеља ниси приступала Пречистим Тајнама нашег Спаситеља.
    Овај чудесни случај ученици преподобног Макарија упамтили су ради назидања будућих нараштаја Хришћана, а презвитер Руфин и епископ Паладије Еленопољски укључили су га у своју књигу о историји египатског монаштва. Свакако, откривење које је старац добио од Бога достојно је да га зна сваки православни Хришћанин. Свега пет недеља без причешћа - па чак и крштен човек може да се покаже незаштићен пред враџбином и нападом демона!
    Неко од читалаца може да упита: многи савремени Хришћани причешћују се прилично ретко, али зар се претварају у коње? Можда су демони изгубили своју некадашњу моћ? Свет иде ка свом заласку: безакоња се у њему умножавају, а духовни живот човечанства се гаси. И када би сада Господ допустио, слуге ђавола не само да би претвориле немарне Хришћане у коње, него би их збрисале са лица земље. Ипак, у доба светског царства греха и порока Господ из Своје безграничне милости чува лакомислене људе од демонских напасти, очекујући њихово уразумљење. Али, што се дуже човек не причешћује Светим Тајнама тим се више удаљава од спасоносног Божијег покрова. И мада се с њим не догађају страшна загонетна искушења, он неће избећи обичне, али непријатне последице свог немара. Јер и у давнини ретко су бележени случајеви претварања људи у животиње, а уобичајених несрећа било је поприлично.
    У почетку IV века, када је преподобни Макарије Египатски још био дете, у једној источној римској провинцији живео је презвитер Епиктет. Због чистоте свог живота он је од Бога добио дар да твори чудеса: слепима је враћао вид, лечио је губавце и изгонио нечисте духове из бесомучних. Једном су му довели тешко болесну петнаестогодишњу девојчицу. Њен отац, угледни државни великодостојник, припао је ногама светог са молбом:
    - Човече Божији, сажали се нада мном и не одбијај ме. Моја кћер јединица болесна је већ три године и не може да покрене ни један део тела. Помоли се за нас, сажали се над нама, јер и ми смо чеда Цркве Христове и просвећени смо светим крштењем.
    Преподобни Епиктет прожео се састрадањем према несрећном оцу и усрдно се помолио Богу за његову кћер. Затим је болесницу помазао светим јелејем и она је одмах добила исцељење и сама стала на ноге. А њеном оцу, који је ликовао од радости и благодарио Богу за чудо, свети Епиктет је рекао:
    - Ако хоћеш да у твом дому нико не буде болестан, ти и сви твоји укућани сваке недеље се причешћујте Божанственим Тајнама Тела и Крви Господа, претходно очистивши своје срце како ваља.
    Какав закључак можемо да изведемо из наведених примера? Често и редовно причешћивање свети су сматрали неопходним условом за нормалан ток живота Хришћанина. Својим духовним погледом праведници су видели да удаљавање од Светог Причешћа неминовно навлачи на човека демонске нападе, разна искушења и телесне немоћи.
    О значају Светог Причешћа за спасење душе нису говорили само поједини свети. Хришћанска Црква је од првих дана постојања захтевала од својих чланова често причешћивање Светим Тајнама и строго васпитно укоревала оне који нису испуњавали овај захтев. О томе се говори у Апостолским правилима и у канонским одлукама Васељенских Помесних Сабора.
    Девето Апостолско правило и друго правило Антиохијског Сабора заповедају да се од црквеног заједничења одлуче Хришћани који без оправданог разлога напуштају Литургију пре њеног завршетка, а такође и они који се не причешћују, иако дочекују крај богослужења. Читајући ова правила неки наши савременици, који посећују храм једном годишње, могу да помисле: не треба да се плашимо одлучења јер обавезно стојимо до краја службе и причешћујемо се. Али такве вернике морамо да ражалостимо. Осамдесето правило Шестог Васељенског Сабора и једанаесто правило Сардикијског Сабора говоре о томе да сваки Хришћанин који без оправданог разлога одсуствује са недељних Литургија у току три седмице, треба да буде одлучен од Цркве.
    Дакле, Црква је у давнини захтевала да се њени чланови, ако нема сметњи, сваке недеље причешћују Светим Христовим Тајнама.
    Као што је познато, причешћу претходи напрегнута духовна припрема. Али зар у том случају није тешко причешћивати се Светим Тајнама сваке недеље? Разуме се, то је тегобно за оне који желе да уђу у Царство Небеско не оптерећујући себе много. Ипак дело спасења захтева од нас сталне напоре. А они треба да буду нарочито управљени на то да причешће постане центар нашег духовног живота.
    Дело Светог Причешћа је дело живота, - учи свети Теофан Затворник. - Причешћивати се или не причешћивати се значи бити или не бити Хришћанин, живети или не живети у Христу. "Ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи" (Јн. 6,53).[2] Црквена историја познаје много примера који потврђују ову истину.
    У Египатској пустињи близу града Диолка у давнини је живело мноштво монаха. Међу њима својом светошћу истицао се презвитер авва Амон. Једном је за време Литургије поред жртвеника видео анђела који је нешто писао у отвореној књизи. Пажљиво погледавши, презвитер Амон је приметио да анђео записује имена монаха који се причешћују, а да имена одсутних са Евхаристије брише. Подвижник је помислио: шта би то могло да значи? Његова недоумица решена је кроз три дана. Сви који су били одсутни са Евхаристије - умрли су. Вероватно је Господ сматрао да више нема смисла да на земљи живе Хришћани који су заборавили своје позвање.
    Неко може рећи да је овај пример изузетан случај: кад би сви Хришћани који се ретко причешћују умирали, Црква би била крајње малобројна. Можда је, у ствари, презвитер Амон добио од Бога изузетно откривење ради назидања верујућих, али зар то ишта мења? Као прво, ако будемо избегавали причешће, и наша смрт може у потпуности да се уброји међу сличне нетипичне кончине. А друго, зар је наведени пример тако изузетан? Можда многи Хришћани ипак напуштају земаљски свет пре времена управо зато што заборављају једно од најважнијих дела свог живота. Апостол Павле у Првој посланици Коринћанима пише да су последице недостојног причешћивања то да су многи међу Хришћанима слаби и болесни, и доста их умире (1 Кор 11, 30). Ако је то тачно у погледу оних који примају Свете Тајне не очистивши се од својих безакоња, онда је утолико пре то истинито у погледу оних који сасвим престану да приступају Причешћу.
    Хришћани првих векова причешћивали су се веома често. Чак и у најбезизлазнијим ситуацијама, када није било никакве могућности да врше Евхаристију, они нису престајали да теже ка чаши Господњој.
    Презвитер Лукијан, знаменити богослов из Антиохије, својом проповедничком делатношћу изазвао је јарост незнабожаца. По наредби владара источног дела римске империје Максимијана Галерија презвитер Лукијан је био бачен у тамницу 312. године. Без обзира на претње, тамо од њега нису могли да изнуде одрицање од Христа. Тада су џелати ишчупали из зглобова све кости мученикових руку и ногу и бацили га на оштре крхотине од глине. Будући непокретан на њима је одлежао две недеље. Шта је највише од свега презвитер Лукијан желео за то време? Исцељење? Не. Његова душа жудела је за Светим Причешћем.
    Када се приближио празник Богојављења презвитер Лукијан и сви Хришћани који су били затворени с њим решили су да се причесте Светим Христовим Тајнама. Али стража је строго чувала затвор. Није било никакве могућности да се у тамницу достави све што је неопходно за Евхаристију и да се она саврши пред будним очима војника. Презвитер Лукијан је почео да се моли Богу за помоћ. И Господ је услишио његову молитву: верни су успели да, кријући од војника, унесу у затвор хлеб и вино. Али шта да чине затим? Јер у тамници није било ничега од прибора потребног за богослужење. И тада је свети Лукијан одважно рекао Хришћанима који су се са њим налазили у затворској ћелији:
    - Станите око мене и будите црква, јер верујем да је жива црква боља и благопријатнија Богу од оне која је саграђена од дрвета или камена.
    Када су га сви окружили, изговорио је:
    - Одслужимо Литургију и причестимо се Божанственим Тајнама. Зачуђени, Хришћани су упитали презвитера:
    - А где, оче, да положимо хлеб ради вршења Тајне? Овде нема престола.
    - Положите га на моје груди и имаћемо живи престо Живоме Богу - одговорио им је свети Лукијан, лежећи свезан на леђима.
    После тога у тамници је на грудима мученика била одслужена Божанствена Литургија и сви сужњи су се удостојили да приме Свете Тајне. Они су били убеђени да ће баш причешће укрепити њихов дух да мужаствено поднесу предстојећа мучења у Христово име.
    За време сурових гоњења у давнини сваки Хришћанин је био свестан да у сваком моменту може бити ухваћен и осуђен на смрт због исповедања своје вере. Зато су многи носили са собом припремљене (пређеосвећене) Свете Дарове и причешћивали се њима пред мучења и смрт.
    Чак су и гонитељи запазили стремљење Хришћана да учествују у Евхаристији и извели су одговарајуће закључке за себе. Тако је у почетку IV века римски император Диоклецијан својим едиктом прогласио служење Литургије за преступ. На једном од процеса против Хришћана у Картагини проконзул Анулиније упитао је окривљене:
    - Јесте ли учествовали у Литургији Хришћана?
    - Ми смо Хришћани - смело су изјавили оптужени.
    Желећи да Хришћане осуди због кршења императорског указа, а не само због њиховог имена, проконзул је бесно поновио питање:
    - Не питам вас да ли сте Хришћани, него да ли сте учествовали у Литургији Хришћана?
    - Ми смо Хришћани и, према томе, учествовали смо у вршењу Господње Тајне! - мужаствено су одговорили оптужени и додали:
    - Ми не можемо да живимо без чињења Божанствене вечере. Потписујући указ, Диоклецијан је био уверен да Хришћани неће моћи а да не служе Литургију као и да се не причешћују, и да ће му зато бити лако да их ислеђује и осуђује на смртну казну. У томе је био у праву. Али, како су се измениле нарави! Кад би у наше време нови диоклецијани донели нови закон, запали би у неприлику јер би се већина такозваних "Хришћана" нашла ван сфере његовог дејства. Авај, некадашњег стремљења ка Трпези Господњој више нема.
    Уосталом, хлађење наших савременика за учешће у Евхаристији има своје корене и у давнини. У IV веку по Христовом Рођењу у Римској империји хришћанство се од гоњене религије претворило у државну. Незнабошци су постепено били лишавани разних грађанских права, а затим су почели да их окривљују углавном за нелојалност према држави. А како су се незнабошци понашали? Такав преокрет у унутрашњој политици државе довео је до тога да су многи од њих почели да формално прихватају крштење. Временом се у Цркви образовао знатан међуслој људи, равнодушних према строгом духовном животу. Осећајући често причешћивање као терет, многи су почели да приступају светој Чаши све ређе и ређе. Општи духовни ниво начина живљења Хришћана приметно се снизио. Борба за строго држање црквених правила наилазила је на отпор псевдохришћана који су заузимали истакнуте државничке положаје.
    Реакција на посветовњачење многих хришћанских заједница била је настајање монаштва. У IV веку ревнитељи некадашњег узвишеног духовног живота почели су да одлазе у пустиње где им нико није сметао да у пракси остварују идеале хришћанства. Један од тих идеала било је често причешћивање Светим Тајнама. Свети Василије Велики, један од оснивача монаштва, писао је у писму Кесарију: "Причешћујемо се четири пута сваке седмице: у недељу, среду, петак и у суботу, као и у друге дане ако бива спомен неком светом"[3]. Чак и пустињаци који су живели у осами, обавезно су једном седмично, у недељу, долазили у храм да би примили Господње Пречисто Тело и Крв.
    Наравно, отшелници (пустињаци, испосници) који су се подвизавали далеко од људи, у унутрашњости египатских и синајских пустиња, нису могли тако често да посећују храмове. Ипак, и они су, не обазирући се на било какве препреке, настојали да о великим хришћанским празницима учествују у Евхаристији.
    Блажени Јован Мосх у својој књизи "Духовни Луг" наводи следеће казивање авве Стефана. Једном је у Раиту он дошао у цркву на празник Тајне вечере. За време Литургије неочекивано су у храм ушла два потпуно неодевена човека. Очекујући узнемиреност међу присутнима на богослужењу, авва Стефан се обазрео око себе. Међутим, људи који су стајали у храму нису показали никакво негодовање или узбуђење: они једноставно нису приметили да су отшелници који су ушли - наги. Тада је авва Стефан схватио да је само њему Бог дозволио да види истински спољни изглед Својих угодника који у дивљој пустињи нису имали чак ни одеће. Запањен чудом, почео је пажљиво да их посматра. А они су, причестивши се, изашли из храма и кренули у правцу Црвеног мора. Сустигавши их, авва Стефан се бацио пред њима на земљу и рекао:
    - Смилујте се и поведите ме са собом.
    Зачудивши се што му је било дано да види њихову наготу, отшелници су одговорили:
    - Ти не можеш бити с нама. Остани на свом месту.
    После ових речи помолили су се за авву Стефана, а затим су пред његовим очима ступили на глатку површину Црвеног мора и ишли по њој док постепено нису нестали из видокруга.
    Па и тако великим подвижницима и чудотворцима било је неопходно да се причешћују Светим Тајнама!
    По милости Божијој нису остајале без причешћа ни оне Његове скривене слуге које никада нису напуштале пустињу - места својих отшелничких подвига. Свети Пафнутије, када се удостојио да види преподобног Онуфрија Великог и да разговара с њим, упитао га је:
    - Оче, где и када се ти причешћујеш Христовим Тајнама?
    - Анђео Господњи долази к мени са Пречистим Христовим Тајнама и причешћује ме суботом и недељом, - одговорио је преподобни и додао: - А анђео Господњи не долази само к мени него и к другим подвижницима овдашње пустиње, који не виђају лица човечијега. Он их причешћује и њихова срца се испуњавају неизрецивим весељем.
    Свети Пафнутије је ускоро могао и лично да се убеди у истинитост ових речи. Доспевши у средишње области пустиње, он је срео четири младића одевена у овчију кожу. Пришавши ближе и пажљиво погледавши у њихова лица, запрепастио се изгледом младића: они су сијали необичном светлошћу и од њих је видљиво исходила благодат Божија. Свети Пафнутије је најпре помислио да то нису људи, него анђели који су сишли с небеса, али када су ступили са њим у разговор схватио је да су пред њим подвижници који су достигли светост. После неколико дана боравка код њих, упитао је:
    - А где се ви причешћујете Божанственим Тајнама Пречистог Тела и Крви Христа Спаситеља нашег?
    Младићи су одговорили:
    - Ми се окупљамо заједно суботом и недељом ради тога, а пресветли анђео којега Бог шаље долази к нама и даје нам Свето Причешће.
    Ускоро је наступила субота и подвижници су рекли Пафнутију да се и он припреми за причешће. После неког времена ваздух се испунио дивним миомирисом каквог свети Пафнутије није осетио ни једном у животу.
    - Откуда он долази? - упитао је.
    - Приближава се анђео Господњи са Пречистим Тајнама, - одговорили су подвижници.
    Слуте Христове стале су на молитву за време које се сав простор око њих преплавио необичном светлошћу и они су видели анђела Господњег како силази с висине, блиставог као муња. Житељ неба стао је испред њих у обличју прекрасног младића са светом чашом у рукама. Пафнутије је од страха пао на земљу. Пустињаци су га подигли и довели пред анђела. Прво су се причестили пустињаци, а за њима и Пафнутије, обузет истовремено и трепетом и духовним усхићењем. Причестивши подвижнике, анђео их је благословио и узнео се на Небо. "А ми смо пали и поклонили се Богу, - сећао се после свети Пафнутије, - благодарећи Му за такву благодат. Велика радост испунила је наша срца, а ја сам био усхићен и мислио да боравим на Небу, а не на земљи".
    Тако им је Сам Христос, Који је Својим следбеницима дао заповест: Ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи (Јн. 6,53), на чудесан начин помогао да изврше ту заповест када су се ради духовних подвига удаљавали у пустињу. Господ никада није остављао без Светог Причешћа ни Своје истинске слуге које су живеле у свету, али из неких разлога нису могле да учествују у тајни Евхаристије. Ма колико висок духовни ниво достизали, њима је такође било неопходно да се често причешћују Христовим Тајнама.
    На прелазу деветнаестог у двадесето столеће у Сергијевом Посаду живео је блажени Николај. У свом животу носио је тежак крст: четрдесет година је био болешћу прикован за постељу. У почетку је овај слуга Божији боловао у приватном стану, а затим су га пренели у манастирско сиротиште. Његови рођаци су умрли и није имао никога да се стара о њему - свима је био туђин. Блажени Николај је мужаствено подносио страдања и стално се молио. За необично трпљење и смирење Господ му је подарио дар прозорљивости. Десет година пре револуције у Русији Николај је предсказивао да ће цар напустити престо, да ће Тројице-Сергијеву Ларву затворити и све монахе растерати. У то време нико му није веровао и његове речи су изгледале чудне и бесмислене.
    Овог чудесног слугу Божијег много година су причешћивали анђели. Они су ноћу долазили к њему у обличју монаха на челу са игуманом који га је исповедао. Да би Николај безметежно био у свом дубоком смирењу, Бог је скрио од њега Своју милост, и он је сматрао анђеле за праве монахе, мислећи: "Ето како се добро према мени односе игуман и братија. Дању немају кад, и ево, ноћу у празничне дане они теше мене многострадалног".
    Једном се јеромонах из Лавре Зосима, дознавши да у сиротишту има болесника које много година нико није причешћивао, прихватио да их причешћује Светим Тајнама. Када је причестио блаженог Николаја, овај му је заблагодарио и поверио да га о великим празницима обично причешћују сам игуман и братија. Разумевши вољу Божију, отац Зосима му ништа није рекао.
    Заволевши Николаја, отац Зосима је почео да га често посећује. Он је упознао са блаженим и своју слепу сестру Марију. Поседујући дар творења чудеса, угодник Божији ју је исцелио од слепила. Тек после смрти блаженог Николаја отац Зосима је испричао братији да су онога причешћивали анђели и да је то било чудо показано многострадалној души која је с великим трпљењем носила свој крст.
    Достигавши духовно савршенство, блажени Николај је постао прозорљивац и чудотворац. Ипак, и њему је ради спасења било неопходно Свето Причешће. Заборављен од људи, није био остављен од Бога, Који му је слао анђеле са Светим Даровима.
    Какве закључке можемо извести из свега горе изложеног?
    1. Треба одлучно да рашчистимо у себи да је причешће Телом и Крвљу Господа Исуса Христа неопходно за наше спасење. Ако се не причешћујемо Христовим Тајнама редовно, онда нам чак ни велики духовни подвизи неће омогућавати да наследимо вечни живот.
    2. Из црквене историје је познато да су се у почетку Хришћани причешћивали сваки дан, затим сваке недеље и да је постепено као минимална норма постало причешћивање једном годишње. Сада се многи који себе називају Хришћанима не причешћују ни по неколико година. То је страшна и опасна грешка.
    3. Колико често треба приступати светој чаши у наше време? Идеал за сваког Хришћанина остају древна канонска правила.
    Старца Јеронима Егинског (1883-1966), чувеног грчког подвижника, једном су упитали:
    - Оче, колико често да се причешћујемо?
    Не чешће од једном недељно. Када желите да једете, тада и једите - тако је и у духовном [животу]: када жудите за Христом, тада се причешћујте. Удубљујте се у смисао молитава пред Свето Причешће, оне ће вам помоћи да осетите скрушеност и да пролијете сузе. Без суза се не причешћујте.
    У наше дане, као и у давнини, могуће је причешћивати се сваке недеље. Али за то је неопходна одговарајућа чистота живљења, свакодневно уздржање и непрестана жудња за сједињењем са Христом.
    Како да поступимо ако нисмо достигли тако високо духовно стање? Преподобни Серафим Саровски је саветовао: "Неизоставно се исповедајте и причешћујте у свим постовима и, поред тога, о дванаест празника и о другим великим празницима: што чешће, тим боље - не мучећи себе помишљу да нисмо достојни. Не треба пропуштати прилику да се што чешће користимо благодаћу дариваној у причешћу Светим Христовим Тајнама". Свети Теофан Затворник је поучавао: "Наша права мера је да се причешћујемо једном или двапут месечно".
    4. Ако се често причешћујемо не треба да заборављамо да свагда треба да се веома озбиљно припремамо за Тајну. У Оптиној пустињи у периоду њеног духовног процвата сви монаси су се обично причешћивали пет пута годишње. Такво правило било је преузето из древног атонског устава. Зашто су се оптински монаси причешћивали релативно ретко? Они су постављали себи веома високе захтеве.
    ПРОТОЈЕРЕЈ ВЈАЧЕСЛАВ ТУЛУПОВ
    ЧУДО СВЕТОГ ПРИЧЕШЋА
  15. Волим
  16. Волим
    Дејан got a reaction from JESSY in Ep.Grigorije:Tadić najmiroljubiviji čovek u poslednjih 100 godina   
    Meni se sviđa zbog toga,sviđa mi se što je mnogo sposoban,pametan i lep i mogao je da bude sasvim nešto drugo u životu ali je odlučio da se obuče u mantiju ,pokazujući na taj način da nema ništa lepše od Hrista da postoji ...
  17. Волим
    Дејан got a reaction from Желе Зека in Ep.Grigorije:Tadić najmiroljubiviji čovek u poslednjih 100 godina   
    Meni se sviđa zbog toga,sviđa mi se što je mnogo sposoban,pametan i lep i mogao je da bude sasvim nešto drugo u životu ali je odlučio da se obuče u mantiju ,pokazujući na taj način da nema ništa lepše od Hrista da postoji ...
  18. Волим
    Дејан got a reaction from Небојша Јовановић in Ep.Grigorije:Tadić najmiroljubiviji čovek u poslednjih 100 godina   
    Nisam čuo veću grešku od poređenja Tadića sa Miloševićem, rekao je vladika
    SARAJEVO - Vladika zahumsko-hercegovački Grigorije rekao je da Islamska zajednica pravi grešku prema predsedniku Srbije Borisu Tadiću, navodeći da je to jedan od najmiroljubivijih ljudi u poslednjih sto godina.
    ” Islamska zajednica, čini mi se reis Cerić, uporedila je dva najmiroljubivija čoveka na ovim prostorima u poslednjih 100 godina Borisa Tadića i Ivu Josipovića sa Slobodanom Miloševićem i Franjom Tuđmanom. Nisam čuo veću grešku od te. Lično poznajem predsednika Tadića i znam da niko kao on nema dobrotu i želju da odnosi Sarajeva i Beograda budu dobri. Ivo Josipović je kulturan i odgovoran čovek takođe i mislim da je to velika prilika da takva dva čoveka pomognu ovoj zemlji”, reka je vladika Grigorije za TV Sarajevo.
    Vladika Grigorije je istakao da “na širem planu ponašanje verskih lidera u BiH može da se nazove neodgovornim”.
    “ Ovde mislim na reisa Cerića i vladiku Vasilija Kačavendu. Izjavama o Miloradu Dodiku reis Cerić je izašao iz svakog okvira i ljudskog i kulturnog i verskog i ponaša se a kao da je ova zemlja njegovo privatno vlasništvo. On se potpuno izgubio, a to verovatno ima veze i sa izborima u Islamskoj zajednici” , rekao je vladika Grigorije i dodao.
    ” Milorad Dodik mora da se brani od napada. Poznato je da volim Dodika i da ga smatram prijateljem. Niko drugi od njega nije napravio nacionalistu kao što su napravili ljudi iz Sarajeva. Opasno je gurati čoveka u ćošak i očekivati da te onda on ne ogrebe”, nagalsi je vladika.
    Prema njegovim rečima, veoma je opasna i mora prestati zloupotreba privatnih Srba i Hrvata u nekim stranakama bio to HDZ ili SPD ili bilo koja druga stranka i nevladinim organizacijama u BiH.
    "Mediji u BiH su najblaže rečeno katastrofalni, nemaju najelementarnije odgovornosti i nisu isplovili iz mulja ratnohuškačke retorike. Ako ste gledali poslednjih nekoliko dana Federalnu televiziju, videli ste da se ponašaju kao da je ratno stanje i to je ono što blokira ovu zemlju. Mene je recimo danima, mesecima, godinama pljuvao onaj jedan sa FTV, posle su pustili njegov izveštaj iz Srebrenice i pokazalo se da je on sve ove godine bio odgovoran isto onoliko koliko je tada bio odgovoran u Srebrenici. Neki mediji biraju ugledne, umne ili bogate i ljude i onda očekuju da im platiš da prestanu, kao što imamo priliku da primetimo, rekao je vladika zahumsko-hercegovački Grigorije.
    IZVOR
  19. Волим
    Дејан got a reaction from vesko3 in Зашто треба да се причешћујемо?   
    Једном приликом ученици преподобног Макарија Египатског видели су човека који је ишао пустињом водећи за собом кобилу. Ишао је путем који води до келије њиховог старца. Чувајући покој светога, монаси су стали поред врата и покушали да наговоре путника да не одвлачи преподобног од молитве. Али, услишивши молбе тог човека, ускоро су му допустили да уђе у келију. Путник се обрадовао и пошао унутра, али не сам, него заједно са својим коњем. Ученици преподобног Макарија су се збунили и упитали зашто води са собом кобилу. Овај човек им је одговорио да и животиња има потребу за молитвама праведника. Монаси су се зачудили његовој љубави према кобили јер је ради ње толико дуго путовао по врелој и ненастањеној пустињи! Зашто му је тако драга та животиња и шта ју се задесило?
    - Кобила коју видите, - рекао је човек, - јесте моја несрећна жена и ја не знам како се она претворила у животињу. Ево већ је три дана како ништа није јела.
    - Ове путникове речи монаси нису сматрали за измишљотину. Без обзира на то што се Христово учење већ триста година распрострањивало по земљи, у Египту је још увек велики утицај имало незнабоштво, и та древна колевка магије била је пуна разних магова који су наносили штету Хришћанима. Зато су монаси, чувши човекову причу, похитали ка авви Макарију да му саопште шта се догодило. Међутим, када су видели преподобног, нису морали да му било шта објашњавају: Бог је светоме открио узрок онога што се десило. А тај узрок био је следећи.
    Жена придошлице допала се неком развратном Египћанину, који је пожелео да је заведе. Али сва његова настојања била су узалудна. Да би у женином срцу пробудио узвратну страст, тада је прибегао услугама врача. Добивши много новца, чаробњак је применио сва своја заклињања ради саблажњавања Хришћанке, али није постигао циљ. Разјаривши се због неуспеха, он је ипак успео да изазове учинак: жена је почела да се указује околини као кобила. Њен несрећни муж похитао је да тражи помоћ од сваког кога је знао, али нико није могао да му помогне, па чак ни месни презвитери. Жена је свима била налик на животињу и нико није знао како да јој врати пређашњи изглед. Зато ју је очајни муж и довео великом подвижнику, дознавши за чуда која је творио. Погледавши на жену, свети Макарије је рекао својим ученицима:
    - Не видим у њој ништа животињско о чему говорите, то није у њеном телу, него у очима оних који је гледају. То је обмана демона, а не истинско стање ствари.
    Затим је свети благословио воду, облио њоме жену и помолио се. Враџбине су ишчезле и сви су пред собом видели жену уместо кобиле. Преподобни је заповедио да јој дају хране и, отпуштајући је кући, дао савет:
    - Никада не одлажи посећивање цркве и никада не избегавај причешће Христовим Тајнама. Невоља ти се десила зато што више од пет недеља ниси приступала Пречистим Тајнама нашег Спаситеља.
    Овај чудесни случај ученици преподобног Макарија упамтили су ради назидања будућих нараштаја Хришћана, а презвитер Руфин и епископ Паладије Еленопољски укључили су га у своју књигу о историји египатског монаштва. Свакако, откривење које је старац добио од Бога достојно је да га зна сваки православни Хришћанин. Свега пет недеља без причешћа - па чак и крштен човек може да се покаже незаштићен пред враџбином и нападом демона!
    Неко од читалаца може да упита: многи савремени Хришћани причешћују се прилично ретко, али зар се претварају у коње? Можда су демони изгубили своју некадашњу моћ? Свет иде ка свом заласку: безакоња се у њему умножавају, а духовни живот човечанства се гаси. И када би сада Господ допустио, слуге ђавола не само да би претвориле немарне Хришћане у коње, него би их збрисале са лица земље. Ипак, у доба светског царства греха и порока Господ из Своје безграничне милости чува лакомислене људе од демонских напасти, очекујући њихово уразумљење. Али, што се дуже човек не причешћује Светим Тајнама тим се више удаљава од спасоносног Божијег покрова. И мада се с њим не догађају страшна загонетна искушења, он неће избећи обичне, али непријатне последице свог немара. Јер и у давнини ретко су бележени случајеви претварања људи у животиње, а уобичајених несрећа било је поприлично.
    У почетку IV века, када је преподобни Макарије Египатски још био дете, у једној источној римској провинцији живео је презвитер Епиктет. Због чистоте свог живота он је од Бога добио дар да твори чудеса: слепима је враћао вид, лечио је губавце и изгонио нечисте духове из бесомучних. Једном су му довели тешко болесну петнаестогодишњу девојчицу. Њен отац, угледни државни великодостојник, припао је ногама светог са молбом:
    - Човече Божији, сажали се нада мном и не одбијај ме. Моја кћер јединица болесна је већ три године и не може да покрене ни један део тела. Помоли се за нас, сажали се над нама, јер и ми смо чеда Цркве Христове и просвећени смо светим крштењем.
    Преподобни Епиктет прожео се састрадањем према несрећном оцу и усрдно се помолио Богу за његову кћер. Затим је болесницу помазао светим јелејем и она је одмах добила исцељење и сама стала на ноге. А њеном оцу, који је ликовао од радости и благодарио Богу за чудо, свети Епиктет је рекао:
    - Ако хоћеш да у твом дому нико не буде болестан, ти и сви твоји укућани сваке недеље се причешћујте Божанственим Тајнама Тела и Крви Господа, претходно очистивши своје срце како ваља.
    Какав закључак можемо да изведемо из наведених примера? Често и редовно причешћивање свети су сматрали неопходним условом за нормалан ток живота Хришћанина. Својим духовним погледом праведници су видели да удаљавање од Светог Причешћа неминовно навлачи на човека демонске нападе, разна искушења и телесне немоћи.
    О значају Светог Причешћа за спасење душе нису говорили само поједини свети. Хришћанска Црква је од првих дана постојања захтевала од својих чланова често причешћивање Светим Тајнама и строго васпитно укоревала оне који нису испуњавали овај захтев. О томе се говори у Апостолским правилима и у канонским одлукама Васељенских Помесних Сабора.
    Девето Апостолско правило и друго правило Антиохијског Сабора заповедају да се од црквеног заједничења одлуче Хришћани који без оправданог разлога напуштају Литургију пре њеног завршетка, а такође и они који се не причешћују, иако дочекују крај богослужења. Читајући ова правила неки наши савременици, који посећују храм једном годишње, могу да помисле: не треба да се плашимо одлучења јер обавезно стојимо до краја службе и причешћујемо се. Али такве вернике морамо да ражалостимо. Осамдесето правило Шестог Васељенског Сабора и једанаесто правило Сардикијског Сабора говоре о томе да сваки Хришћанин који без оправданог разлога одсуствује са недељних Литургија у току три седмице, треба да буде одлучен од Цркве.
    Дакле, Црква је у давнини захтевала да се њени чланови, ако нема сметњи, сваке недеље причешћују Светим Христовим Тајнама.
    Као што је познато, причешћу претходи напрегнута духовна припрема. Али зар у том случају није тешко причешћивати се Светим Тајнама сваке недеље? Разуме се, то је тегобно за оне који желе да уђу у Царство Небеско не оптерећујући себе много. Ипак дело спасења захтева од нас сталне напоре. А они треба да буду нарочито управљени на то да причешће постане центар нашег духовног живота.
    Дело Светог Причешћа је дело живота, - учи свети Теофан Затворник. - Причешћивати се или не причешћивати се значи бити или не бити Хришћанин, живети или не живети у Христу. "Ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи" (Јн. 6,53).[2] Црквена историја познаје много примера који потврђују ову истину.
    У Египатској пустињи близу града Диолка у давнини је живело мноштво монаха. Међу њима својом светошћу истицао се презвитер авва Амон. Једном је за време Литургије поред жртвеника видео анђела који је нешто писао у отвореној књизи. Пажљиво погледавши, презвитер Амон је приметио да анђео записује имена монаха који се причешћују, а да имена одсутних са Евхаристије брише. Подвижник је помислио: шта би то могло да значи? Његова недоумица решена је кроз три дана. Сви који су били одсутни са Евхаристије - умрли су. Вероватно је Господ сматрао да више нема смисла да на земљи живе Хришћани који су заборавили своје позвање.
    Неко може рећи да је овај пример изузетан случај: кад би сви Хришћани који се ретко причешћују умирали, Црква би била крајње малобројна. Можда је, у ствари, презвитер Амон добио од Бога изузетно откривење ради назидања верујућих, али зар то ишта мења? Као прво, ако будемо избегавали причешће, и наша смрт може у потпуности да се уброји међу сличне нетипичне кончине. А друго, зар је наведени пример тако изузетан? Можда многи Хришћани ипак напуштају земаљски свет пре времена управо зато што заборављају једно од најважнијих дела свог живота. Апостол Павле у Првој посланици Коринћанима пише да су последице недостојног причешћивања то да су многи међу Хришћанима слаби и болесни, и доста их умире (1 Кор 11, 30). Ако је то тачно у погледу оних који примају Свете Тајне не очистивши се од својих безакоња, онда је утолико пре то истинито у погледу оних који сасвим престану да приступају Причешћу.
    Хришћани првих векова причешћивали су се веома често. Чак и у најбезизлазнијим ситуацијама, када није било никакве могућности да врше Евхаристију, они нису престајали да теже ка чаши Господњој.
    Презвитер Лукијан, знаменити богослов из Антиохије, својом проповедничком делатношћу изазвао је јарост незнабожаца. По наредби владара источног дела римске империје Максимијана Галерија презвитер Лукијан је био бачен у тамницу 312. године. Без обзира на претње, тамо од њега нису могли да изнуде одрицање од Христа. Тада су џелати ишчупали из зглобова све кости мученикових руку и ногу и бацили га на оштре крхотине од глине. Будући непокретан на њима је одлежао две недеље. Шта је највише од свега презвитер Лукијан желео за то време? Исцељење? Не. Његова душа жудела је за Светим Причешћем.
    Када се приближио празник Богојављења презвитер Лукијан и сви Хришћани који су били затворени с њим решили су да се причесте Светим Христовим Тајнама. Али стража је строго чувала затвор. Није било никакве могућности да се у тамницу достави све што је неопходно за Евхаристију и да се она саврши пред будним очима војника. Презвитер Лукијан је почео да се моли Богу за помоћ. И Господ је услишио његову молитву: верни су успели да, кријући од војника, унесу у затвор хлеб и вино. Али шта да чине затим? Јер у тамници није било ничега од прибора потребног за богослужење. И тада је свети Лукијан одважно рекао Хришћанима који су се са њим налазили у затворској ћелији:
    - Станите око мене и будите црква, јер верујем да је жива црква боља и благопријатнија Богу од оне која је саграђена од дрвета или камена.
    Када су га сви окружили, изговорио је:
    - Одслужимо Литургију и причестимо се Божанственим Тајнама. Зачуђени, Хришћани су упитали презвитера:
    - А где, оче, да положимо хлеб ради вршења Тајне? Овде нема престола.
    - Положите га на моје груди и имаћемо живи престо Живоме Богу - одговорио им је свети Лукијан, лежећи свезан на леђима.
    После тога у тамници је на грудима мученика била одслужена Божанствена Литургија и сви сужњи су се удостојили да приме Свете Тајне. Они су били убеђени да ће баш причешће укрепити њихов дух да мужаствено поднесу предстојећа мучења у Христово име.
    За време сурових гоњења у давнини сваки Хришћанин је био свестан да у сваком моменту може бити ухваћен и осуђен на смрт због исповедања своје вере. Зато су многи носили са собом припремљене (пређеосвећене) Свете Дарове и причешћивали се њима пред мучења и смрт.
    Чак су и гонитељи запазили стремљење Хришћана да учествују у Евхаристији и извели су одговарајуће закључке за себе. Тако је у почетку IV века римски император Диоклецијан својим едиктом прогласио служење Литургије за преступ. На једном од процеса против Хришћана у Картагини проконзул Анулиније упитао је окривљене:
    - Јесте ли учествовали у Литургији Хришћана?
    - Ми смо Хришћани - смело су изјавили оптужени.
    Желећи да Хришћане осуди због кршења императорског указа, а не само због њиховог имена, проконзул је бесно поновио питање:
    - Не питам вас да ли сте Хришћани, него да ли сте учествовали у Литургији Хришћана?
    - Ми смо Хришћани и, према томе, учествовали смо у вршењу Господње Тајне! - мужаствено су одговорили оптужени и додали:
    - Ми не можемо да живимо без чињења Божанствене вечере. Потписујући указ, Диоклецијан је био уверен да Хришћани неће моћи а да не служе Литургију као и да се не причешћују, и да ће му зато бити лако да их ислеђује и осуђује на смртну казну. У томе је био у праву. Али, како су се измениле нарави! Кад би у наше време нови диоклецијани донели нови закон, запали би у неприлику јер би се већина такозваних "Хришћана" нашла ван сфере његовог дејства. Авај, некадашњег стремљења ка Трпези Господњој више нема.
    Уосталом, хлађење наших савременика за учешће у Евхаристији има своје корене и у давнини. У IV веку по Христовом Рођењу у Римској империји хришћанство се од гоњене религије претворило у државну. Незнабошци су постепено били лишавани разних грађанских права, а затим су почели да их окривљују углавном за нелојалност према држави. А како су се незнабошци понашали? Такав преокрет у унутрашњој политици државе довео је до тога да су многи од њих почели да формално прихватају крштење. Временом се у Цркви образовао знатан међуслој људи, равнодушних према строгом духовном животу. Осећајући често причешћивање као терет, многи су почели да приступају светој Чаши све ређе и ређе. Општи духовни ниво начина живљења Хришћана приметно се снизио. Борба за строго држање црквених правила наилазила је на отпор псевдохришћана који су заузимали истакнуте државничке положаје.
    Реакција на посветовњачење многих хришћанских заједница била је настајање монаштва. У IV веку ревнитељи некадашњег узвишеног духовног живота почели су да одлазе у пустиње где им нико није сметао да у пракси остварују идеале хришћанства. Један од тих идеала било је често причешћивање Светим Тајнама. Свети Василије Велики, један од оснивача монаштва, писао је у писму Кесарију: "Причешћујемо се четири пута сваке седмице: у недељу, среду, петак и у суботу, као и у друге дане ако бива спомен неком светом"[3]. Чак и пустињаци који су живели у осами, обавезно су једном седмично, у недељу, долазили у храм да би примили Господње Пречисто Тело и Крв.
    Наравно, отшелници (пустињаци, испосници) који су се подвизавали далеко од људи, у унутрашњости египатских и синајских пустиња, нису могли тако често да посећују храмове. Ипак, и они су, не обазирући се на било какве препреке, настојали да о великим хришћанским празницима учествују у Евхаристији.
    Блажени Јован Мосх у својој књизи "Духовни Луг" наводи следеће казивање авве Стефана. Једном је у Раиту он дошао у цркву на празник Тајне вечере. За време Литургије неочекивано су у храм ушла два потпуно неодевена човека. Очекујући узнемиреност међу присутнима на богослужењу, авва Стефан се обазрео око себе. Међутим, људи који су стајали у храму нису показали никакво негодовање или узбуђење: они једноставно нису приметили да су отшелници који су ушли - наги. Тада је авва Стефан схватио да је само њему Бог дозволио да види истински спољни изглед Својих угодника који у дивљој пустињи нису имали чак ни одеће. Запањен чудом, почео је пажљиво да их посматра. А они су, причестивши се, изашли из храма и кренули у правцу Црвеног мора. Сустигавши их, авва Стефан се бацио пред њима на земљу и рекао:
    - Смилујте се и поведите ме са собом.
    Зачудивши се што му је било дано да види њихову наготу, отшелници су одговорили:
    - Ти не можеш бити с нама. Остани на свом месту.
    После ових речи помолили су се за авву Стефана, а затим су пред његовим очима ступили на глатку површину Црвеног мора и ишли по њој док постепено нису нестали из видокруга.
    Па и тако великим подвижницима и чудотворцима било је неопходно да се причешћују Светим Тајнама!
    По милости Божијој нису остајале без причешћа ни оне Његове скривене слуге које никада нису напуштале пустињу - места својих отшелничких подвига. Свети Пафнутије, када се удостојио да види преподобног Онуфрија Великог и да разговара с њим, упитао га је:
    - Оче, где и када се ти причешћујеш Христовим Тајнама?
    - Анђео Господњи долази к мени са Пречистим Христовим Тајнама и причешћује ме суботом и недељом, - одговорио је преподобни и додао: - А анђео Господњи не долази само к мени него и к другим подвижницима овдашње пустиње, који не виђају лица човечијега. Он их причешћује и њихова срца се испуњавају неизрецивим весељем.
    Свети Пафнутије је ускоро могао и лично да се убеди у истинитост ових речи. Доспевши у средишње области пустиње, он је срео четири младића одевена у овчију кожу. Пришавши ближе и пажљиво погледавши у њихова лица, запрепастио се изгледом младића: они су сијали необичном светлошћу и од њих је видљиво исходила благодат Божија. Свети Пафнутије је најпре помислио да то нису људи, него анђели који су сишли с небеса, али када су ступили са њим у разговор схватио је да су пред њим подвижници који су достигли светост. После неколико дана боравка код њих, упитао је:
    - А где се ви причешћујете Божанственим Тајнама Пречистог Тела и Крви Христа Спаситеља нашег?
    Младићи су одговорили:
    - Ми се окупљамо заједно суботом и недељом ради тога, а пресветли анђео којега Бог шаље долази к нама и даје нам Свето Причешће.
    Ускоро је наступила субота и подвижници су рекли Пафнутију да се и он припреми за причешће. После неког времена ваздух се испунио дивним миомирисом каквог свети Пафнутије није осетио ни једном у животу.
    - Откуда он долази? - упитао је.
    - Приближава се анђео Господњи са Пречистим Тајнама, - одговорили су подвижници.
    Слуте Христове стале су на молитву за време које се сав простор око њих преплавио необичном светлошћу и они су видели анђела Господњег како силази с висине, блиставог као муња. Житељ неба стао је испред њих у обличју прекрасног младића са светом чашом у рукама. Пафнутије је од страха пао на земљу. Пустињаци су га подигли и довели пред анђела. Прво су се причестили пустињаци, а за њима и Пафнутије, обузет истовремено и трепетом и духовним усхићењем. Причестивши подвижнике, анђео их је благословио и узнео се на Небо. "А ми смо пали и поклонили се Богу, - сећао се после свети Пафнутије, - благодарећи Му за такву благодат. Велика радост испунила је наша срца, а ја сам био усхићен и мислио да боравим на Небу, а не на земљи".
    Тако им је Сам Христос, Који је Својим следбеницима дао заповест: Ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи (Јн. 6,53), на чудесан начин помогао да изврше ту заповест када су се ради духовних подвига удаљавали у пустињу. Господ никада није остављао без Светог Причешћа ни Своје истинске слуге које су живеле у свету, али из неких разлога нису могле да учествују у тајни Евхаристије. Ма колико висок духовни ниво достизали, њима је такође било неопходно да се често причешћују Христовим Тајнама.
    На прелазу деветнаестог у двадесето столеће у Сергијевом Посаду живео је блажени Николај. У свом животу носио је тежак крст: четрдесет година је био болешћу прикован за постељу. У почетку је овај слуга Божији боловао у приватном стану, а затим су га пренели у манастирско сиротиште. Његови рођаци су умрли и није имао никога да се стара о њему - свима је био туђин. Блажени Николај је мужаствено подносио страдања и стално се молио. За необично трпљење и смирење Господ му је подарио дар прозорљивости. Десет година пре револуције у Русији Николај је предсказивао да ће цар напустити престо, да ће Тројице-Сергијеву Ларву затворити и све монахе растерати. У то време нико му није веровао и његове речи су изгледале чудне и бесмислене.
    Овог чудесног слугу Божијег много година су причешћивали анђели. Они су ноћу долазили к њему у обличју монаха на челу са игуманом који га је исповедао. Да би Николај безметежно био у свом дубоком смирењу, Бог је скрио од њега Своју милост, и он је сматрао анђеле за праве монахе, мислећи: "Ето како се добро према мени односе игуман и братија. Дању немају кад, и ево, ноћу у празничне дане они теше мене многострадалног".
    Једном се јеромонах из Лавре Зосима, дознавши да у сиротишту има болесника које много година нико није причешћивао, прихватио да их причешћује Светим Тајнама. Када је причестио блаженог Николаја, овај му је заблагодарио и поверио да га о великим празницима обично причешћују сам игуман и братија. Разумевши вољу Божију, отац Зосима му ништа није рекао.
    Заволевши Николаја, отац Зосима је почео да га често посећује. Он је упознао са блаженим и своју слепу сестру Марију. Поседујући дар творења чудеса, угодник Божији ју је исцелио од слепила. Тек после смрти блаженог Николаја отац Зосима је испричао братији да су онога причешћивали анђели и да је то било чудо показано многострадалној души која је с великим трпљењем носила свој крст.
    Достигавши духовно савршенство, блажени Николај је постао прозорљивац и чудотворац. Ипак, и њему је ради спасења било неопходно Свето Причешће. Заборављен од људи, није био остављен од Бога, Који му је слао анђеле са Светим Даровима.
    Какве закључке можемо извести из свега горе изложеног?
    1. Треба одлучно да рашчистимо у себи да је причешће Телом и Крвљу Господа Исуса Христа неопходно за наше спасење. Ако се не причешћујемо Христовим Тајнама редовно, онда нам чак ни велики духовни подвизи неће омогућавати да наследимо вечни живот.
    2. Из црквене историје је познато да су се у почетку Хришћани причешћивали сваки дан, затим сваке недеље и да је постепено као минимална норма постало причешћивање једном годишње. Сада се многи који себе називају Хришћанима не причешћују ни по неколико година. То је страшна и опасна грешка.
    3. Колико често треба приступати светој чаши у наше време? Идеал за сваког Хришћанина остају древна канонска правила.
    Старца Јеронима Егинског (1883-1966), чувеног грчког подвижника, једном су упитали:
    - Оче, колико често да се причешћујемо?
    Не чешће од једном недељно. Када желите да једете, тада и једите - тако је и у духовном [животу]: када жудите за Христом, тада се причешћујте. Удубљујте се у смисао молитава пред Свето Причешће, оне ће вам помоћи да осетите скрушеност и да пролијете сузе. Без суза се не причешћујте.
    У наше дане, као и у давнини, могуће је причешћивати се сваке недеље. Али за то је неопходна одговарајућа чистота живљења, свакодневно уздржање и непрестана жудња за сједињењем са Христом.
    Како да поступимо ако нисмо достигли тако високо духовно стање? Преподобни Серафим Саровски је саветовао: "Неизоставно се исповедајте и причешћујте у свим постовима и, поред тога, о дванаест празника и о другим великим празницима: што чешће, тим боље - не мучећи себе помишљу да нисмо достојни. Не треба пропуштати прилику да се што чешће користимо благодаћу дариваној у причешћу Светим Христовим Тајнама". Свети Теофан Затворник је поучавао: "Наша права мера је да се причешћујемо једном или двапут месечно".
    4. Ако се често причешћујемо не треба да заборављамо да свагда треба да се веома озбиљно припремамо за Тајну. У Оптиној пустињи у периоду њеног духовног процвата сви монаси су се обично причешћивали пет пута годишње. Такво правило било је преузето из древног атонског устава. Зашто су се оптински монаси причешћивали релативно ретко? Они су постављали себи веома високе захтеве.
    ПРОТОЈЕРЕЈ ВЈАЧЕСЛАВ ТУЛУПОВ
    ЧУДО СВЕТОГ ПРИЧЕШЋА
  20. Волим
    Дејан got a reaction from Јанко in Зашто треба да се причешћујемо?   
    Једном приликом ученици преподобног Макарија Египатског видели су човека који је ишао пустињом водећи за собом кобилу. Ишао је путем који води до келије њиховог старца. Чувајући покој светога, монаси су стали поред врата и покушали да наговоре путника да не одвлачи преподобног од молитве. Али, услишивши молбе тог човека, ускоро су му допустили да уђе у келију. Путник се обрадовао и пошао унутра, али не сам, него заједно са својим коњем. Ученици преподобног Макарија су се збунили и упитали зашто води са собом кобилу. Овај човек им је одговорио да и животиња има потребу за молитвама праведника. Монаси су се зачудили његовој љубави према кобили јер је ради ње толико дуго путовао по врелој и ненастањеној пустињи! Зашто му је тако драга та животиња и шта ју се задесило?
    - Кобила коју видите, - рекао је човек, - јесте моја несрећна жена и ја не знам како се она претворила у животињу. Ево већ је три дана како ништа није јела.
    - Ове путникове речи монаси нису сматрали за измишљотину. Без обзира на то што се Христово учење већ триста година распрострањивало по земљи, у Египту је још увек велики утицај имало незнабоштво, и та древна колевка магије била је пуна разних магова који су наносили штету Хришћанима. Зато су монаси, чувши човекову причу, похитали ка авви Макарију да му саопште шта се догодило. Међутим, када су видели преподобног, нису морали да му било шта објашњавају: Бог је светоме открио узрок онога што се десило. А тај узрок био је следећи.
    Жена придошлице допала се неком развратном Египћанину, који је пожелео да је заведе. Али сва његова настојања била су узалудна. Да би у женином срцу пробудио узвратну страст, тада је прибегао услугама врача. Добивши много новца, чаробњак је применио сва своја заклињања ради саблажњавања Хришћанке, али није постигао циљ. Разјаривши се због неуспеха, он је ипак успео да изазове учинак: жена је почела да се указује околини као кобила. Њен несрећни муж похитао је да тражи помоћ од сваког кога је знао, али нико није могао да му помогне, па чак ни месни презвитери. Жена је свима била налик на животињу и нико није знао како да јој врати пређашњи изглед. Зато ју је очајни муж и довео великом подвижнику, дознавши за чуда која је творио. Погледавши на жену, свети Макарије је рекао својим ученицима:
    - Не видим у њој ништа животињско о чему говорите, то није у њеном телу, него у очима оних који је гледају. То је обмана демона, а не истинско стање ствари.
    Затим је свети благословио воду, облио њоме жену и помолио се. Враџбине су ишчезле и сви су пред собом видели жену уместо кобиле. Преподобни је заповедио да јој дају хране и, отпуштајући је кући, дао савет:
    - Никада не одлажи посећивање цркве и никада не избегавај причешће Христовим Тајнама. Невоља ти се десила зато што више од пет недеља ниси приступала Пречистим Тајнама нашег Спаситеља.
    Овај чудесни случај ученици преподобног Макарија упамтили су ради назидања будућих нараштаја Хришћана, а презвитер Руфин и епископ Паладије Еленопољски укључили су га у своју књигу о историји египатског монаштва. Свакако, откривење које је старац добио од Бога достојно је да га зна сваки православни Хришћанин. Свега пет недеља без причешћа - па чак и крштен човек може да се покаже незаштићен пред враџбином и нападом демона!
    Неко од читалаца може да упита: многи савремени Хришћани причешћују се прилично ретко, али зар се претварају у коње? Можда су демони изгубили своју некадашњу моћ? Свет иде ка свом заласку: безакоња се у њему умножавају, а духовни живот човечанства се гаси. И када би сада Господ допустио, слуге ђавола не само да би претвориле немарне Хришћане у коње, него би их збрисале са лица земље. Ипак, у доба светског царства греха и порока Господ из Своје безграничне милости чува лакомислене људе од демонских напасти, очекујући њихово уразумљење. Али, што се дуже човек не причешћује Светим Тајнама тим се више удаљава од спасоносног Божијег покрова. И мада се с њим не догађају страшна загонетна искушења, он неће избећи обичне, али непријатне последице свог немара. Јер и у давнини ретко су бележени случајеви претварања људи у животиње, а уобичајених несрећа било је поприлично.
    У почетку IV века, када је преподобни Макарије Египатски још био дете, у једној источној римској провинцији живео је презвитер Епиктет. Због чистоте свог живота он је од Бога добио дар да твори чудеса: слепима је враћао вид, лечио је губавце и изгонио нечисте духове из бесомучних. Једном су му довели тешко болесну петнаестогодишњу девојчицу. Њен отац, угледни државни великодостојник, припао је ногама светог са молбом:
    - Човече Божији, сажали се нада мном и не одбијај ме. Моја кћер јединица болесна је већ три године и не може да покрене ни један део тела. Помоли се за нас, сажали се над нама, јер и ми смо чеда Цркве Христове и просвећени смо светим крштењем.
    Преподобни Епиктет прожео се састрадањем према несрећном оцу и усрдно се помолио Богу за његову кћер. Затим је болесницу помазао светим јелејем и она је одмах добила исцељење и сама стала на ноге. А њеном оцу, који је ликовао од радости и благодарио Богу за чудо, свети Епиктет је рекао:
    - Ако хоћеш да у твом дому нико не буде болестан, ти и сви твоји укућани сваке недеље се причешћујте Божанственим Тајнама Тела и Крви Господа, претходно очистивши своје срце како ваља.
    Какав закључак можемо да изведемо из наведених примера? Често и редовно причешћивање свети су сматрали неопходним условом за нормалан ток живота Хришћанина. Својим духовним погледом праведници су видели да удаљавање од Светог Причешћа неминовно навлачи на човека демонске нападе, разна искушења и телесне немоћи.
    О значају Светог Причешћа за спасење душе нису говорили само поједини свети. Хришћанска Црква је од првих дана постојања захтевала од својих чланова често причешћивање Светим Тајнама и строго васпитно укоревала оне који нису испуњавали овај захтев. О томе се говори у Апостолским правилима и у канонским одлукама Васељенских Помесних Сабора.
    Девето Апостолско правило и друго правило Антиохијског Сабора заповедају да се од црквеног заједничења одлуче Хришћани који без оправданог разлога напуштају Литургију пре њеног завршетка, а такође и они који се не причешћују, иако дочекују крај богослужења. Читајући ова правила неки наши савременици, који посећују храм једном годишње, могу да помисле: не треба да се плашимо одлучења јер обавезно стојимо до краја службе и причешћујемо се. Али такве вернике морамо да ражалостимо. Осамдесето правило Шестог Васељенског Сабора и једанаесто правило Сардикијског Сабора говоре о томе да сваки Хришћанин који без оправданог разлога одсуствује са недељних Литургија у току три седмице, треба да буде одлучен од Цркве.
    Дакле, Црква је у давнини захтевала да се њени чланови, ако нема сметњи, сваке недеље причешћују Светим Христовим Тајнама.
    Као што је познато, причешћу претходи напрегнута духовна припрема. Али зар у том случају није тешко причешћивати се Светим Тајнама сваке недеље? Разуме се, то је тегобно за оне који желе да уђу у Царство Небеско не оптерећујући себе много. Ипак дело спасења захтева од нас сталне напоре. А они треба да буду нарочито управљени на то да причешће постане центар нашег духовног живота.
    Дело Светог Причешћа је дело живота, - учи свети Теофан Затворник. - Причешћивати се или не причешћивати се значи бити или не бити Хришћанин, живети или не живети у Христу. "Ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи" (Јн. 6,53).[2] Црквена историја познаје много примера који потврђују ову истину.
    У Египатској пустињи близу града Диолка у давнини је живело мноштво монаха. Међу њима својом светошћу истицао се презвитер авва Амон. Једном је за време Литургије поред жртвеника видео анђела који је нешто писао у отвореној књизи. Пажљиво погледавши, презвитер Амон је приметио да анђео записује имена монаха који се причешћују, а да имена одсутних са Евхаристије брише. Подвижник је помислио: шта би то могло да значи? Његова недоумица решена је кроз три дана. Сви који су били одсутни са Евхаристије - умрли су. Вероватно је Господ сматрао да више нема смисла да на земљи живе Хришћани који су заборавили своје позвање.
    Неко може рећи да је овај пример изузетан случај: кад би сви Хришћани који се ретко причешћују умирали, Црква би била крајње малобројна. Можда је, у ствари, презвитер Амон добио од Бога изузетно откривење ради назидања верујућих, али зар то ишта мења? Као прво, ако будемо избегавали причешће, и наша смрт може у потпуности да се уброји међу сличне нетипичне кончине. А друго, зар је наведени пример тако изузетан? Можда многи Хришћани ипак напуштају земаљски свет пре времена управо зато што заборављају једно од најважнијих дела свог живота. Апостол Павле у Првој посланици Коринћанима пише да су последице недостојног причешћивања то да су многи међу Хришћанима слаби и болесни, и доста их умире (1 Кор 11, 30). Ако је то тачно у погледу оних који примају Свете Тајне не очистивши се од својих безакоња, онда је утолико пре то истинито у погледу оних који сасвим престану да приступају Причешћу.
    Хришћани првих векова причешћивали су се веома често. Чак и у најбезизлазнијим ситуацијама, када није било никакве могућности да врше Евхаристију, они нису престајали да теже ка чаши Господњој.
    Презвитер Лукијан, знаменити богослов из Антиохије, својом проповедничком делатношћу изазвао је јарост незнабожаца. По наредби владара источног дела римске империје Максимијана Галерија презвитер Лукијан је био бачен у тамницу 312. године. Без обзира на претње, тамо од њега нису могли да изнуде одрицање од Христа. Тада су џелати ишчупали из зглобова све кости мученикових руку и ногу и бацили га на оштре крхотине од глине. Будући непокретан на њима је одлежао две недеље. Шта је највише од свега презвитер Лукијан желео за то време? Исцељење? Не. Његова душа жудела је за Светим Причешћем.
    Када се приближио празник Богојављења презвитер Лукијан и сви Хришћани који су били затворени с њим решили су да се причесте Светим Христовим Тајнама. Али стража је строго чувала затвор. Није било никакве могућности да се у тамницу достави све што је неопходно за Евхаристију и да се она саврши пред будним очима војника. Презвитер Лукијан је почео да се моли Богу за помоћ. И Господ је услишио његову молитву: верни су успели да, кријући од војника, унесу у затвор хлеб и вино. Али шта да чине затим? Јер у тамници није било ничега од прибора потребног за богослужење. И тада је свети Лукијан одважно рекао Хришћанима који су се са њим налазили у затворској ћелији:
    - Станите око мене и будите црква, јер верујем да је жива црква боља и благопријатнија Богу од оне која је саграђена од дрвета или камена.
    Када су га сви окружили, изговорио је:
    - Одслужимо Литургију и причестимо се Божанственим Тајнама. Зачуђени, Хришћани су упитали презвитера:
    - А где, оче, да положимо хлеб ради вршења Тајне? Овде нема престола.
    - Положите га на моје груди и имаћемо живи престо Живоме Богу - одговорио им је свети Лукијан, лежећи свезан на леђима.
    После тога у тамници је на грудима мученика била одслужена Божанствена Литургија и сви сужњи су се удостојили да приме Свете Тајне. Они су били убеђени да ће баш причешће укрепити њихов дух да мужаствено поднесу предстојећа мучења у Христово име.
    За време сурових гоњења у давнини сваки Хришћанин је био свестан да у сваком моменту може бити ухваћен и осуђен на смрт због исповедања своје вере. Зато су многи носили са собом припремљене (пређеосвећене) Свете Дарове и причешћивали се њима пред мучења и смрт.
    Чак су и гонитељи запазили стремљење Хришћана да учествују у Евхаристији и извели су одговарајуће закључке за себе. Тако је у почетку IV века римски император Диоклецијан својим едиктом прогласио служење Литургије за преступ. На једном од процеса против Хришћана у Картагини проконзул Анулиније упитао је окривљене:
    - Јесте ли учествовали у Литургији Хришћана?
    - Ми смо Хришћани - смело су изјавили оптужени.
    Желећи да Хришћане осуди због кршења императорског указа, а не само због њиховог имена, проконзул је бесно поновио питање:
    - Не питам вас да ли сте Хришћани, него да ли сте учествовали у Литургији Хришћана?
    - Ми смо Хришћани и, према томе, учествовали смо у вршењу Господње Тајне! - мужаствено су одговорили оптужени и додали:
    - Ми не можемо да живимо без чињења Божанствене вечере. Потписујући указ, Диоклецијан је био уверен да Хришћани неће моћи а да не служе Литургију као и да се не причешћују, и да ће му зато бити лако да их ислеђује и осуђује на смртну казну. У томе је био у праву. Али, како су се измениле нарави! Кад би у наше време нови диоклецијани донели нови закон, запали би у неприлику јер би се већина такозваних "Хришћана" нашла ван сфере његовог дејства. Авај, некадашњег стремљења ка Трпези Господњој више нема.
    Уосталом, хлађење наших савременика за учешће у Евхаристији има своје корене и у давнини. У IV веку по Христовом Рођењу у Римској империји хришћанство се од гоњене религије претворило у државну. Незнабошци су постепено били лишавани разних грађанских права, а затим су почели да их окривљују углавном за нелојалност према држави. А како су се незнабошци понашали? Такав преокрет у унутрашњој политици државе довео је до тога да су многи од њих почели да формално прихватају крштење. Временом се у Цркви образовао знатан међуслој људи, равнодушних према строгом духовном животу. Осећајући често причешћивање као терет, многи су почели да приступају светој Чаши све ређе и ређе. Општи духовни ниво начина живљења Хришћана приметно се снизио. Борба за строго држање црквених правила наилазила је на отпор псевдохришћана који су заузимали истакнуте државничке положаје.
    Реакција на посветовњачење многих хришћанских заједница била је настајање монаштва. У IV веку ревнитељи некадашњег узвишеног духовног живота почели су да одлазе у пустиње где им нико није сметао да у пракси остварују идеале хришћанства. Један од тих идеала било је често причешћивање Светим Тајнама. Свети Василије Велики, један од оснивача монаштва, писао је у писму Кесарију: "Причешћујемо се четири пута сваке седмице: у недељу, среду, петак и у суботу, као и у друге дане ако бива спомен неком светом"[3]. Чак и пустињаци који су живели у осами, обавезно су једном седмично, у недељу, долазили у храм да би примили Господње Пречисто Тело и Крв.
    Наравно, отшелници (пустињаци, испосници) који су се подвизавали далеко од људи, у унутрашњости египатских и синајских пустиња, нису могли тако често да посећују храмове. Ипак, и они су, не обазирући се на било какве препреке, настојали да о великим хришћанским празницима учествују у Евхаристији.
    Блажени Јован Мосх у својој књизи "Духовни Луг" наводи следеће казивање авве Стефана. Једном је у Раиту он дошао у цркву на празник Тајне вечере. За време Литургије неочекивано су у храм ушла два потпуно неодевена човека. Очекујући узнемиреност међу присутнима на богослужењу, авва Стефан се обазрео око себе. Међутим, људи који су стајали у храму нису показали никакво негодовање или узбуђење: они једноставно нису приметили да су отшелници који су ушли - наги. Тада је авва Стефан схватио да је само њему Бог дозволио да види истински спољни изглед Својих угодника који у дивљој пустињи нису имали чак ни одеће. Запањен чудом, почео је пажљиво да их посматра. А они су, причестивши се, изашли из храма и кренули у правцу Црвеног мора. Сустигавши их, авва Стефан се бацио пред њима на земљу и рекао:
    - Смилујте се и поведите ме са собом.
    Зачудивши се што му је било дано да види њихову наготу, отшелници су одговорили:
    - Ти не можеш бити с нама. Остани на свом месту.
    После ових речи помолили су се за авву Стефана, а затим су пред његовим очима ступили на глатку површину Црвеног мора и ишли по њој док постепено нису нестали из видокруга.
    Па и тако великим подвижницима и чудотворцима било је неопходно да се причешћују Светим Тајнама!
    По милости Божијој нису остајале без причешћа ни оне Његове скривене слуге које никада нису напуштале пустињу - места својих отшелничких подвига. Свети Пафнутије, када се удостојио да види преподобног Онуфрија Великог и да разговара с њим, упитао га је:
    - Оче, где и када се ти причешћујеш Христовим Тајнама?
    - Анђео Господњи долази к мени са Пречистим Христовим Тајнама и причешћује ме суботом и недељом, - одговорио је преподобни и додао: - А анђео Господњи не долази само к мени него и к другим подвижницима овдашње пустиње, који не виђају лица човечијега. Он их причешћује и њихова срца се испуњавају неизрецивим весељем.
    Свети Пафнутије је ускоро могао и лично да се убеди у истинитост ових речи. Доспевши у средишње области пустиње, он је срео четири младића одевена у овчију кожу. Пришавши ближе и пажљиво погледавши у њихова лица, запрепастио се изгледом младића: они су сијали необичном светлошћу и од њих је видљиво исходила благодат Божија. Свети Пафнутије је најпре помислио да то нису људи, него анђели који су сишли с небеса, али када су ступили са њим у разговор схватио је да су пред њим подвижници који су достигли светост. После неколико дана боравка код њих, упитао је:
    - А где се ви причешћујете Божанственим Тајнама Пречистог Тела и Крви Христа Спаситеља нашег?
    Младићи су одговорили:
    - Ми се окупљамо заједно суботом и недељом ради тога, а пресветли анђео којега Бог шаље долази к нама и даје нам Свето Причешће.
    Ускоро је наступила субота и подвижници су рекли Пафнутију да се и он припреми за причешће. После неког времена ваздух се испунио дивним миомирисом каквог свети Пафнутије није осетио ни једном у животу.
    - Откуда он долази? - упитао је.
    - Приближава се анђео Господњи са Пречистим Тајнама, - одговорили су подвижници.
    Слуте Христове стале су на молитву за време које се сав простор око њих преплавио необичном светлошћу и они су видели анђела Господњег како силази с висине, блиставог као муња. Житељ неба стао је испред њих у обличју прекрасног младића са светом чашом у рукама. Пафнутије је од страха пао на земљу. Пустињаци су га подигли и довели пред анђела. Прво су се причестили пустињаци, а за њима и Пафнутије, обузет истовремено и трепетом и духовним усхићењем. Причестивши подвижнике, анђео их је благословио и узнео се на Небо. "А ми смо пали и поклонили се Богу, - сећао се после свети Пафнутије, - благодарећи Му за такву благодат. Велика радост испунила је наша срца, а ја сам био усхићен и мислио да боравим на Небу, а не на земљи".
    Тако им је Сам Христос, Који је Својим следбеницима дао заповест: Ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи (Јн. 6,53), на чудесан начин помогао да изврше ту заповест када су се ради духовних подвига удаљавали у пустињу. Господ никада није остављао без Светог Причешћа ни Своје истинске слуге које су живеле у свету, али из неких разлога нису могле да учествују у тајни Евхаристије. Ма колико висок духовни ниво достизали, њима је такође било неопходно да се често причешћују Христовим Тајнама.
    На прелазу деветнаестог у двадесето столеће у Сергијевом Посаду живео је блажени Николај. У свом животу носио је тежак крст: четрдесет година је био болешћу прикован за постељу. У почетку је овај слуга Божији боловао у приватном стану, а затим су га пренели у манастирско сиротиште. Његови рођаци су умрли и није имао никога да се стара о њему - свима је био туђин. Блажени Николај је мужаствено подносио страдања и стално се молио. За необично трпљење и смирење Господ му је подарио дар прозорљивости. Десет година пре револуције у Русији Николај је предсказивао да ће цар напустити престо, да ће Тројице-Сергијеву Ларву затворити и све монахе растерати. У то време нико му није веровао и његове речи су изгледале чудне и бесмислене.
    Овог чудесног слугу Божијег много година су причешћивали анђели. Они су ноћу долазили к њему у обличју монаха на челу са игуманом који га је исповедао. Да би Николај безметежно био у свом дубоком смирењу, Бог је скрио од њега Своју милост, и он је сматрао анђеле за праве монахе, мислећи: "Ето како се добро према мени односе игуман и братија. Дању немају кад, и ево, ноћу у празничне дане они теше мене многострадалног".
    Једном се јеромонах из Лавре Зосима, дознавши да у сиротишту има болесника које много година нико није причешћивао, прихватио да их причешћује Светим Тајнама. Када је причестио блаженог Николаја, овај му је заблагодарио и поверио да га о великим празницима обично причешћују сам игуман и братија. Разумевши вољу Божију, отац Зосима му ништа није рекао.
    Заволевши Николаја, отац Зосима је почео да га често посећује. Он је упознао са блаженим и своју слепу сестру Марију. Поседујући дар творења чудеса, угодник Божији ју је исцелио од слепила. Тек после смрти блаженог Николаја отац Зосима је испричао братији да су онога причешћивали анђели и да је то било чудо показано многострадалној души која је с великим трпљењем носила свој крст.
    Достигавши духовно савршенство, блажени Николај је постао прозорљивац и чудотворац. Ипак, и њему је ради спасења било неопходно Свето Причешће. Заборављен од људи, није био остављен од Бога, Који му је слао анђеле са Светим Даровима.
    Какве закључке можемо извести из свега горе изложеног?
    1. Треба одлучно да рашчистимо у себи да је причешће Телом и Крвљу Господа Исуса Христа неопходно за наше спасење. Ако се не причешћујемо Христовим Тајнама редовно, онда нам чак ни велики духовни подвизи неће омогућавати да наследимо вечни живот.
    2. Из црквене историје је познато да су се у почетку Хришћани причешћивали сваки дан, затим сваке недеље и да је постепено као минимална норма постало причешћивање једном годишње. Сада се многи који себе називају Хришћанима не причешћују ни по неколико година. То је страшна и опасна грешка.
    3. Колико често треба приступати светој чаши у наше време? Идеал за сваког Хришћанина остају древна канонска правила.
    Старца Јеронима Егинског (1883-1966), чувеног грчког подвижника, једном су упитали:
    - Оче, колико често да се причешћујемо?
    Не чешће од једном недељно. Када желите да једете, тада и једите - тако је и у духовном [животу]: када жудите за Христом, тада се причешћујте. Удубљујте се у смисао молитава пред Свето Причешће, оне ће вам помоћи да осетите скрушеност и да пролијете сузе. Без суза се не причешћујте.
    У наше дане, као и у давнини, могуће је причешћивати се сваке недеље. Али за то је неопходна одговарајућа чистота живљења, свакодневно уздржање и непрестана жудња за сједињењем са Христом.
    Како да поступимо ако нисмо достигли тако високо духовно стање? Преподобни Серафим Саровски је саветовао: "Неизоставно се исповедајте и причешћујте у свим постовима и, поред тога, о дванаест празника и о другим великим празницима: што чешће, тим боље - не мучећи себе помишљу да нисмо достојни. Не треба пропуштати прилику да се што чешће користимо благодаћу дариваној у причешћу Светим Христовим Тајнама". Свети Теофан Затворник је поучавао: "Наша права мера је да се причешћујемо једном или двапут месечно".
    4. Ако се често причешћујемо не треба да заборављамо да свагда треба да се веома озбиљно припремамо за Тајну. У Оптиној пустињи у периоду њеног духовног процвата сви монаси су се обично причешћивали пет пута годишње. Такво правило било је преузето из древног атонског устава. Зашто су се оптински монаси причешћивали релативно ретко? Они су постављали себи веома високе захтеве.
    ПРОТОЈЕРЕЈ ВЈАЧЕСЛАВ ТУЛУПОВ
    ЧУДО СВЕТОГ ПРИЧЕШЋА
  21. Волим
    Дејан got a reaction from Пг in Зашто треба да се причешћујемо?   
    Једном приликом ученици преподобног Макарија Египатског видели су човека који је ишао пустињом водећи за собом кобилу. Ишао је путем који води до келије њиховог старца. Чувајући покој светога, монаси су стали поред врата и покушали да наговоре путника да не одвлачи преподобног од молитве. Али, услишивши молбе тог човека, ускоро су му допустили да уђе у келију. Путник се обрадовао и пошао унутра, али не сам, него заједно са својим коњем. Ученици преподобног Макарија су се збунили и упитали зашто води са собом кобилу. Овај човек им је одговорио да и животиња има потребу за молитвама праведника. Монаси су се зачудили његовој љубави према кобили јер је ради ње толико дуго путовао по врелој и ненастањеној пустињи! Зашто му је тако драга та животиња и шта ју се задесило?
    - Кобила коју видите, - рекао је човек, - јесте моја несрећна жена и ја не знам како се она претворила у животињу. Ево већ је три дана како ништа није јела.
    - Ове путникове речи монаси нису сматрали за измишљотину. Без обзира на то што се Христово учење већ триста година распрострањивало по земљи, у Египту је још увек велики утицај имало незнабоштво, и та древна колевка магије била је пуна разних магова који су наносили штету Хришћанима. Зато су монаси, чувши човекову причу, похитали ка авви Макарију да му саопште шта се догодило. Међутим, када су видели преподобног, нису морали да му било шта објашњавају: Бог је светоме открио узрок онога што се десило. А тај узрок био је следећи.
    Жена придошлице допала се неком развратном Египћанину, који је пожелео да је заведе. Али сва његова настојања била су узалудна. Да би у женином срцу пробудио узвратну страст, тада је прибегао услугама врача. Добивши много новца, чаробњак је применио сва своја заклињања ради саблажњавања Хришћанке, али није постигао циљ. Разјаривши се због неуспеха, он је ипак успео да изазове учинак: жена је почела да се указује околини као кобила. Њен несрећни муж похитао је да тражи помоћ од сваког кога је знао, али нико није могао да му помогне, па чак ни месни презвитери. Жена је свима била налик на животињу и нико није знао како да јој врати пређашњи изглед. Зато ју је очајни муж и довео великом подвижнику, дознавши за чуда која је творио. Погледавши на жену, свети Макарије је рекао својим ученицима:
    - Не видим у њој ништа животињско о чему говорите, то није у њеном телу, него у очима оних који је гледају. То је обмана демона, а не истинско стање ствари.
    Затим је свети благословио воду, облио њоме жену и помолио се. Враџбине су ишчезле и сви су пред собом видели жену уместо кобиле. Преподобни је заповедио да јој дају хране и, отпуштајући је кући, дао савет:
    - Никада не одлажи посећивање цркве и никада не избегавај причешће Христовим Тајнама. Невоља ти се десила зато што више од пет недеља ниси приступала Пречистим Тајнама нашег Спаситеља.
    Овај чудесни случај ученици преподобног Макарија упамтили су ради назидања будућих нараштаја Хришћана, а презвитер Руфин и епископ Паладије Еленопољски укључили су га у своју књигу о историји египатског монаштва. Свакако, откривење које је старац добио од Бога достојно је да га зна сваки православни Хришћанин. Свега пет недеља без причешћа - па чак и крштен човек може да се покаже незаштићен пред враџбином и нападом демона!
    Неко од читалаца може да упита: многи савремени Хришћани причешћују се прилично ретко, али зар се претварају у коње? Можда су демони изгубили своју некадашњу моћ? Свет иде ка свом заласку: безакоња се у њему умножавају, а духовни живот човечанства се гаси. И када би сада Господ допустио, слуге ђавола не само да би претвориле немарне Хришћане у коње, него би их збрисале са лица земље. Ипак, у доба светског царства греха и порока Господ из Своје безграничне милости чува лакомислене људе од демонских напасти, очекујући њихово уразумљење. Али, што се дуже човек не причешћује Светим Тајнама тим се више удаљава од спасоносног Божијег покрова. И мада се с њим не догађају страшна загонетна искушења, он неће избећи обичне, али непријатне последице свог немара. Јер и у давнини ретко су бележени случајеви претварања људи у животиње, а уобичајених несрећа било је поприлично.
    У почетку IV века, када је преподобни Макарије Египатски још био дете, у једној источној римској провинцији живео је презвитер Епиктет. Због чистоте свог живота он је од Бога добио дар да твори чудеса: слепима је враћао вид, лечио је губавце и изгонио нечисте духове из бесомучних. Једном су му довели тешко болесну петнаестогодишњу девојчицу. Њен отац, угледни државни великодостојник, припао је ногама светог са молбом:
    - Човече Божији, сажали се нада мном и не одбијај ме. Моја кћер јединица болесна је већ три године и не може да покрене ни један део тела. Помоли се за нас, сажали се над нама, јер и ми смо чеда Цркве Христове и просвећени смо светим крштењем.
    Преподобни Епиктет прожео се састрадањем према несрећном оцу и усрдно се помолио Богу за његову кћер. Затим је болесницу помазао светим јелејем и она је одмах добила исцељење и сама стала на ноге. А њеном оцу, који је ликовао од радости и благодарио Богу за чудо, свети Епиктет је рекао:
    - Ако хоћеш да у твом дому нико не буде болестан, ти и сви твоји укућани сваке недеље се причешћујте Божанственим Тајнама Тела и Крви Господа, претходно очистивши своје срце како ваља.
    Какав закључак можемо да изведемо из наведених примера? Често и редовно причешћивање свети су сматрали неопходним условом за нормалан ток живота Хришћанина. Својим духовним погледом праведници су видели да удаљавање од Светог Причешћа неминовно навлачи на човека демонске нападе, разна искушења и телесне немоћи.
    О значају Светог Причешћа за спасење душе нису говорили само поједини свети. Хришћанска Црква је од првих дана постојања захтевала од својих чланова често причешћивање Светим Тајнама и строго васпитно укоревала оне који нису испуњавали овај захтев. О томе се говори у Апостолским правилима и у канонским одлукама Васељенских Помесних Сабора.
    Девето Апостолско правило и друго правило Антиохијског Сабора заповедају да се од црквеног заједничења одлуче Хришћани који без оправданог разлога напуштају Литургију пре њеног завршетка, а такође и они који се не причешћују, иако дочекују крај богослужења. Читајући ова правила неки наши савременици, који посећују храм једном годишње, могу да помисле: не треба да се плашимо одлучења јер обавезно стојимо до краја службе и причешћујемо се. Али такве вернике морамо да ражалостимо. Осамдесето правило Шестог Васељенског Сабора и једанаесто правило Сардикијског Сабора говоре о томе да сваки Хришћанин који без оправданог разлога одсуствује са недељних Литургија у току три седмице, треба да буде одлучен од Цркве.
    Дакле, Црква је у давнини захтевала да се њени чланови, ако нема сметњи, сваке недеље причешћују Светим Христовим Тајнама.
    Као што је познато, причешћу претходи напрегнута духовна припрема. Али зар у том случају није тешко причешћивати се Светим Тајнама сваке недеље? Разуме се, то је тегобно за оне који желе да уђу у Царство Небеско не оптерећујући себе много. Ипак дело спасења захтева од нас сталне напоре. А они треба да буду нарочито управљени на то да причешће постане центар нашег духовног живота.
    Дело Светог Причешћа је дело живота, - учи свети Теофан Затворник. - Причешћивати се или не причешћивати се значи бити или не бити Хришћанин, живети или не живети у Христу. "Ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи" (Јн. 6,53).[2] Црквена историја познаје много примера који потврђују ову истину.
    У Египатској пустињи близу града Диолка у давнини је живело мноштво монаха. Међу њима својом светошћу истицао се презвитер авва Амон. Једном је за време Литургије поред жртвеника видео анђела који је нешто писао у отвореној књизи. Пажљиво погледавши, презвитер Амон је приметио да анђео записује имена монаха који се причешћују, а да имена одсутних са Евхаристије брише. Подвижник је помислио: шта би то могло да значи? Његова недоумица решена је кроз три дана. Сви који су били одсутни са Евхаристије - умрли су. Вероватно је Господ сматрао да више нема смисла да на земљи живе Хришћани који су заборавили своје позвање.
    Неко може рећи да је овај пример изузетан случај: кад би сви Хришћани који се ретко причешћују умирали, Црква би била крајње малобројна. Можда је, у ствари, презвитер Амон добио од Бога изузетно откривење ради назидања верујућих, али зар то ишта мења? Као прво, ако будемо избегавали причешће, и наша смрт може у потпуности да се уброји међу сличне нетипичне кончине. А друго, зар је наведени пример тако изузетан? Можда многи Хришћани ипак напуштају земаљски свет пре времена управо зато што заборављају једно од најважнијих дела свог живота. Апостол Павле у Првој посланици Коринћанима пише да су последице недостојног причешћивања то да су многи међу Хришћанима слаби и болесни, и доста их умире (1 Кор 11, 30). Ако је то тачно у погледу оних који примају Свете Тајне не очистивши се од својих безакоња, онда је утолико пре то истинито у погледу оних који сасвим престану да приступају Причешћу.
    Хришћани првих векова причешћивали су се веома често. Чак и у најбезизлазнијим ситуацијама, када није било никакве могућности да врше Евхаристију, они нису престајали да теже ка чаши Господњој.
    Презвитер Лукијан, знаменити богослов из Антиохије, својом проповедничком делатношћу изазвао је јарост незнабожаца. По наредби владара источног дела римске империје Максимијана Галерија презвитер Лукијан је био бачен у тамницу 312. године. Без обзира на претње, тамо од њега нису могли да изнуде одрицање од Христа. Тада су џелати ишчупали из зглобова све кости мученикових руку и ногу и бацили га на оштре крхотине од глине. Будући непокретан на њима је одлежао две недеље. Шта је највише од свега презвитер Лукијан желео за то време? Исцељење? Не. Његова душа жудела је за Светим Причешћем.
    Када се приближио празник Богојављења презвитер Лукијан и сви Хришћани који су били затворени с њим решили су да се причесте Светим Христовим Тајнама. Али стража је строго чувала затвор. Није било никакве могућности да се у тамницу достави све што је неопходно за Евхаристију и да се она саврши пред будним очима војника. Презвитер Лукијан је почео да се моли Богу за помоћ. И Господ је услишио његову молитву: верни су успели да, кријући од војника, унесу у затвор хлеб и вино. Али шта да чине затим? Јер у тамници није било ничега од прибора потребног за богослужење. И тада је свети Лукијан одважно рекао Хришћанима који су се са њим налазили у затворској ћелији:
    - Станите око мене и будите црква, јер верујем да је жива црква боља и благопријатнија Богу од оне која је саграђена од дрвета или камена.
    Када су га сви окружили, изговорио је:
    - Одслужимо Литургију и причестимо се Божанственим Тајнама. Зачуђени, Хришћани су упитали презвитера:
    - А где, оче, да положимо хлеб ради вршења Тајне? Овде нема престола.
    - Положите га на моје груди и имаћемо живи престо Живоме Богу - одговорио им је свети Лукијан, лежећи свезан на леђима.
    После тога у тамници је на грудима мученика била одслужена Божанствена Литургија и сви сужњи су се удостојили да приме Свете Тајне. Они су били убеђени да ће баш причешће укрепити њихов дух да мужаствено поднесу предстојећа мучења у Христово име.
    За време сурових гоњења у давнини сваки Хришћанин је био свестан да у сваком моменту може бити ухваћен и осуђен на смрт због исповедања своје вере. Зато су многи носили са собом припремљене (пређеосвећене) Свете Дарове и причешћивали се њима пред мучења и смрт.
    Чак су и гонитељи запазили стремљење Хришћана да учествују у Евхаристији и извели су одговарајуће закључке за себе. Тако је у почетку IV века римски император Диоклецијан својим едиктом прогласио служење Литургије за преступ. На једном од процеса против Хришћана у Картагини проконзул Анулиније упитао је окривљене:
    - Јесте ли учествовали у Литургији Хришћана?
    - Ми смо Хришћани - смело су изјавили оптужени.
    Желећи да Хришћане осуди због кршења императорског указа, а не само због њиховог имена, проконзул је бесно поновио питање:
    - Не питам вас да ли сте Хришћани, него да ли сте учествовали у Литургији Хришћана?
    - Ми смо Хришћани и, према томе, учествовали смо у вршењу Господње Тајне! - мужаствено су одговорили оптужени и додали:
    - Ми не можемо да живимо без чињења Божанствене вечере. Потписујући указ, Диоклецијан је био уверен да Хришћани неће моћи а да не служе Литургију као и да се не причешћују, и да ће му зато бити лако да их ислеђује и осуђује на смртну казну. У томе је био у праву. Али, како су се измениле нарави! Кад би у наше време нови диоклецијани донели нови закон, запали би у неприлику јер би се већина такозваних "Хришћана" нашла ван сфере његовог дејства. Авај, некадашњег стремљења ка Трпези Господњој више нема.
    Уосталом, хлађење наших савременика за учешће у Евхаристији има своје корене и у давнини. У IV веку по Христовом Рођењу у Римској империји хришћанство се од гоњене религије претворило у државну. Незнабошци су постепено били лишавани разних грађанских права, а затим су почели да их окривљују углавном за нелојалност према држави. А како су се незнабошци понашали? Такав преокрет у унутрашњој политици државе довео је до тога да су многи од њих почели да формално прихватају крштење. Временом се у Цркви образовао знатан међуслој људи, равнодушних према строгом духовном животу. Осећајући често причешћивање као терет, многи су почели да приступају светој Чаши све ређе и ређе. Општи духовни ниво начина живљења Хришћана приметно се снизио. Борба за строго држање црквених правила наилазила је на отпор псевдохришћана који су заузимали истакнуте државничке положаје.
    Реакција на посветовњачење многих хришћанских заједница била је настајање монаштва. У IV веку ревнитељи некадашњег узвишеног духовног живота почели су да одлазе у пустиње где им нико није сметао да у пракси остварују идеале хришћанства. Један од тих идеала било је често причешћивање Светим Тајнама. Свети Василије Велики, један од оснивача монаштва, писао је у писму Кесарију: "Причешћујемо се четири пута сваке седмице: у недељу, среду, петак и у суботу, као и у друге дане ако бива спомен неком светом"[3]. Чак и пустињаци који су живели у осами, обавезно су једном седмично, у недељу, долазили у храм да би примили Господње Пречисто Тело и Крв.
    Наравно, отшелници (пустињаци, испосници) који су се подвизавали далеко од људи, у унутрашњости египатских и синајских пустиња, нису могли тако често да посећују храмове. Ипак, и они су, не обазирући се на било какве препреке, настојали да о великим хришћанским празницима учествују у Евхаристији.
    Блажени Јован Мосх у својој књизи "Духовни Луг" наводи следеће казивање авве Стефана. Једном је у Раиту он дошао у цркву на празник Тајне вечере. За време Литургије неочекивано су у храм ушла два потпуно неодевена човека. Очекујући узнемиреност међу присутнима на богослужењу, авва Стефан се обазрео око себе. Међутим, људи који су стајали у храму нису показали никакво негодовање или узбуђење: они једноставно нису приметили да су отшелници који су ушли - наги. Тада је авва Стефан схватио да је само њему Бог дозволио да види истински спољни изглед Својих угодника који у дивљој пустињи нису имали чак ни одеће. Запањен чудом, почео је пажљиво да их посматра. А они су, причестивши се, изашли из храма и кренули у правцу Црвеног мора. Сустигавши их, авва Стефан се бацио пред њима на земљу и рекао:
    - Смилујте се и поведите ме са собом.
    Зачудивши се што му је било дано да види њихову наготу, отшелници су одговорили:
    - Ти не можеш бити с нама. Остани на свом месту.
    После ових речи помолили су се за авву Стефана, а затим су пред његовим очима ступили на глатку површину Црвеног мора и ишли по њој док постепено нису нестали из видокруга.
    Па и тако великим подвижницима и чудотворцима било је неопходно да се причешћују Светим Тајнама!
    По милости Божијој нису остајале без причешћа ни оне Његове скривене слуге које никада нису напуштале пустињу - места својих отшелничких подвига. Свети Пафнутије, када се удостојио да види преподобног Онуфрија Великог и да разговара с њим, упитао га је:
    - Оче, где и када се ти причешћујеш Христовим Тајнама?
    - Анђео Господњи долази к мени са Пречистим Христовим Тајнама и причешћује ме суботом и недељом, - одговорио је преподобни и додао: - А анђео Господњи не долази само к мени него и к другим подвижницима овдашње пустиње, који не виђају лица човечијега. Он их причешћује и њихова срца се испуњавају неизрецивим весељем.
    Свети Пафнутије је ускоро могао и лично да се убеди у истинитост ових речи. Доспевши у средишње области пустиње, он је срео четири младића одевена у овчију кожу. Пришавши ближе и пажљиво погледавши у њихова лица, запрепастио се изгледом младића: они су сијали необичном светлошћу и од њих је видљиво исходила благодат Божија. Свети Пафнутије је најпре помислио да то нису људи, него анђели који су сишли с небеса, али када су ступили са њим у разговор схватио је да су пред њим подвижници који су достигли светост. После неколико дана боравка код њих, упитао је:
    - А где се ви причешћујете Божанственим Тајнама Пречистог Тела и Крви Христа Спаситеља нашег?
    Младићи су одговорили:
    - Ми се окупљамо заједно суботом и недељом ради тога, а пресветли анђео којега Бог шаље долази к нама и даје нам Свето Причешће.
    Ускоро је наступила субота и подвижници су рекли Пафнутију да се и он припреми за причешће. После неког времена ваздух се испунио дивним миомирисом каквог свети Пафнутије није осетио ни једном у животу.
    - Откуда он долази? - упитао је.
    - Приближава се анђео Господњи са Пречистим Тајнама, - одговорили су подвижници.
    Слуте Христове стале су на молитву за време које се сав простор око њих преплавио необичном светлошћу и они су видели анђела Господњег како силази с висине, блиставог као муња. Житељ неба стао је испред њих у обличју прекрасног младића са светом чашом у рукама. Пафнутије је од страха пао на земљу. Пустињаци су га подигли и довели пред анђела. Прво су се причестили пустињаци, а за њима и Пафнутије, обузет истовремено и трепетом и духовним усхићењем. Причестивши подвижнике, анђео их је благословио и узнео се на Небо. "А ми смо пали и поклонили се Богу, - сећао се после свети Пафнутије, - благодарећи Му за такву благодат. Велика радост испунила је наша срца, а ја сам био усхићен и мислио да боравим на Небу, а не на земљи".
    Тако им је Сам Христос, Који је Својим следбеницима дао заповест: Ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи (Јн. 6,53), на чудесан начин помогао да изврше ту заповест када су се ради духовних подвига удаљавали у пустињу. Господ никада није остављао без Светог Причешћа ни Своје истинске слуге које су живеле у свету, али из неких разлога нису могле да учествују у тајни Евхаристије. Ма колико висок духовни ниво достизали, њима је такође било неопходно да се често причешћују Христовим Тајнама.
    На прелазу деветнаестог у двадесето столеће у Сергијевом Посаду живео је блажени Николај. У свом животу носио је тежак крст: четрдесет година је био болешћу прикован за постељу. У почетку је овај слуга Божији боловао у приватном стану, а затим су га пренели у манастирско сиротиште. Његови рођаци су умрли и није имао никога да се стара о њему - свима је био туђин. Блажени Николај је мужаствено подносио страдања и стално се молио. За необично трпљење и смирење Господ му је подарио дар прозорљивости. Десет година пре револуције у Русији Николај је предсказивао да ће цар напустити престо, да ће Тројице-Сергијеву Ларву затворити и све монахе растерати. У то време нико му није веровао и његове речи су изгледале чудне и бесмислене.
    Овог чудесног слугу Божијег много година су причешћивали анђели. Они су ноћу долазили к њему у обличју монаха на челу са игуманом који га је исповедао. Да би Николај безметежно био у свом дубоком смирењу, Бог је скрио од њега Своју милост, и он је сматрао анђеле за праве монахе, мислећи: "Ето како се добро према мени односе игуман и братија. Дању немају кад, и ево, ноћу у празничне дане они теше мене многострадалног".
    Једном се јеромонах из Лавре Зосима, дознавши да у сиротишту има болесника које много година нико није причешћивао, прихватио да их причешћује Светим Тајнама. Када је причестио блаженог Николаја, овај му је заблагодарио и поверио да га о великим празницима обично причешћују сам игуман и братија. Разумевши вољу Божију, отац Зосима му ништа није рекао.
    Заволевши Николаја, отац Зосима је почео да га често посећује. Он је упознао са блаженим и своју слепу сестру Марију. Поседујући дар творења чудеса, угодник Божији ју је исцелио од слепила. Тек после смрти блаженог Николаја отац Зосима је испричао братији да су онога причешћивали анђели и да је то било чудо показано многострадалној души која је с великим трпљењем носила свој крст.
    Достигавши духовно савршенство, блажени Николај је постао прозорљивац и чудотворац. Ипак, и њему је ради спасења било неопходно Свето Причешће. Заборављен од људи, није био остављен од Бога, Који му је слао анђеле са Светим Даровима.
    Какве закључке можемо извести из свега горе изложеног?
    1. Треба одлучно да рашчистимо у себи да је причешће Телом и Крвљу Господа Исуса Христа неопходно за наше спасење. Ако се не причешћујемо Христовим Тајнама редовно, онда нам чак ни велики духовни подвизи неће омогућавати да наследимо вечни живот.
    2. Из црквене историје је познато да су се у почетку Хришћани причешћивали сваки дан, затим сваке недеље и да је постепено као минимална норма постало причешћивање једном годишње. Сада се многи који себе називају Хришћанима не причешћују ни по неколико година. То је страшна и опасна грешка.
    3. Колико често треба приступати светој чаши у наше време? Идеал за сваког Хришћанина остају древна канонска правила.
    Старца Јеронима Егинског (1883-1966), чувеног грчког подвижника, једном су упитали:
    - Оче, колико често да се причешћујемо?
    Не чешће од једном недељно. Када желите да једете, тада и једите - тако је и у духовном [животу]: када жудите за Христом, тада се причешћујте. Удубљујте се у смисао молитава пред Свето Причешће, оне ће вам помоћи да осетите скрушеност и да пролијете сузе. Без суза се не причешћујте.
    У наше дане, као и у давнини, могуће је причешћивати се сваке недеље. Али за то је неопходна одговарајућа чистота живљења, свакодневно уздржање и непрестана жудња за сједињењем са Христом.
    Како да поступимо ако нисмо достигли тако високо духовно стање? Преподобни Серафим Саровски је саветовао: "Неизоставно се исповедајте и причешћујте у свим постовима и, поред тога, о дванаест празника и о другим великим празницима: што чешће, тим боље - не мучећи себе помишљу да нисмо достојни. Не треба пропуштати прилику да се што чешће користимо благодаћу дариваној у причешћу Светим Христовим Тајнама". Свети Теофан Затворник је поучавао: "Наша права мера је да се причешћујемо једном или двапут месечно".
    4. Ако се често причешћујемо не треба да заборављамо да свагда треба да се веома озбиљно припремамо за Тајну. У Оптиној пустињи у периоду њеног духовног процвата сви монаси су се обично причешћивали пет пута годишње. Такво правило било је преузето из древног атонског устава. Зашто су се оптински монаси причешћивали релативно ретко? Они су постављали себи веома високе захтеве.
    ПРОТОЈЕРЕЈ ВЈАЧЕСЛАВ ТУЛУПОВ
    ЧУДО СВЕТОГ ПРИЧЕШЋА
  22. Волим
    Дејан got a reaction from Sherlock H. in Зашто треба да се причешћујемо?   
    Једном приликом ученици преподобног Макарија Египатског видели су човека који је ишао пустињом водећи за собом кобилу. Ишао је путем који води до келије њиховог старца. Чувајући покој светога, монаси су стали поред врата и покушали да наговоре путника да не одвлачи преподобног од молитве. Али, услишивши молбе тог човека, ускоро су му допустили да уђе у келију. Путник се обрадовао и пошао унутра, али не сам, него заједно са својим коњем. Ученици преподобног Макарија су се збунили и упитали зашто води са собом кобилу. Овај човек им је одговорио да и животиња има потребу за молитвама праведника. Монаси су се зачудили његовој љубави према кобили јер је ради ње толико дуго путовао по врелој и ненастањеној пустињи! Зашто му је тако драга та животиња и шта ју се задесило?
    - Кобила коју видите, - рекао је човек, - јесте моја несрећна жена и ја не знам како се она претворила у животињу. Ево већ је три дана како ништа није јела.
    - Ове путникове речи монаси нису сматрали за измишљотину. Без обзира на то што се Христово учење већ триста година распрострањивало по земљи, у Египту је још увек велики утицај имало незнабоштво, и та древна колевка магије била је пуна разних магова који су наносили штету Хришћанима. Зато су монаси, чувши човекову причу, похитали ка авви Макарију да му саопште шта се догодило. Међутим, када су видели преподобног, нису морали да му било шта објашњавају: Бог је светоме открио узрок онога што се десило. А тај узрок био је следећи.
    Жена придошлице допала се неком развратном Египћанину, који је пожелео да је заведе. Али сва његова настојања била су узалудна. Да би у женином срцу пробудио узвратну страст, тада је прибегао услугама врача. Добивши много новца, чаробњак је применио сва своја заклињања ради саблажњавања Хришћанке, али није постигао циљ. Разјаривши се због неуспеха, он је ипак успео да изазове учинак: жена је почела да се указује околини као кобила. Њен несрећни муж похитао је да тражи помоћ од сваког кога је знао, али нико није могао да му помогне, па чак ни месни презвитери. Жена је свима била налик на животињу и нико није знао како да јој врати пређашњи изглед. Зато ју је очајни муж и довео великом подвижнику, дознавши за чуда која је творио. Погледавши на жену, свети Макарије је рекао својим ученицима:
    - Не видим у њој ништа животињско о чему говорите, то није у њеном телу, него у очима оних који је гледају. То је обмана демона, а не истинско стање ствари.
    Затим је свети благословио воду, облио њоме жену и помолио се. Враџбине су ишчезле и сви су пред собом видели жену уместо кобиле. Преподобни је заповедио да јој дају хране и, отпуштајући је кући, дао савет:
    - Никада не одлажи посећивање цркве и никада не избегавај причешће Христовим Тајнама. Невоља ти се десила зато што више од пет недеља ниси приступала Пречистим Тајнама нашег Спаситеља.
    Овај чудесни случај ученици преподобног Макарија упамтили су ради назидања будућих нараштаја Хришћана, а презвитер Руфин и епископ Паладије Еленопољски укључили су га у своју књигу о историји египатског монаштва. Свакако, откривење које је старац добио од Бога достојно је да га зна сваки православни Хришћанин. Свега пет недеља без причешћа - па чак и крштен човек може да се покаже незаштићен пред враџбином и нападом демона!
    Неко од читалаца може да упита: многи савремени Хришћани причешћују се прилично ретко, али зар се претварају у коње? Можда су демони изгубили своју некадашњу моћ? Свет иде ка свом заласку: безакоња се у њему умножавају, а духовни живот човечанства се гаси. И када би сада Господ допустио, слуге ђавола не само да би претвориле немарне Хришћане у коње, него би их збрисале са лица земље. Ипак, у доба светског царства греха и порока Господ из Своје безграничне милости чува лакомислене људе од демонских напасти, очекујући њихово уразумљење. Али, што се дуже човек не причешћује Светим Тајнама тим се више удаљава од спасоносног Божијег покрова. И мада се с њим не догађају страшна загонетна искушења, он неће избећи обичне, али непријатне последице свог немара. Јер и у давнини ретко су бележени случајеви претварања људи у животиње, а уобичајених несрећа било је поприлично.
    У почетку IV века, када је преподобни Макарије Египатски још био дете, у једној источној римској провинцији живео је презвитер Епиктет. Због чистоте свог живота он је од Бога добио дар да твори чудеса: слепима је враћао вид, лечио је губавце и изгонио нечисте духове из бесомучних. Једном су му довели тешко болесну петнаестогодишњу девојчицу. Њен отац, угледни државни великодостојник, припао је ногама светог са молбом:
    - Човече Божији, сажали се нада мном и не одбијај ме. Моја кћер јединица болесна је већ три године и не може да покрене ни један део тела. Помоли се за нас, сажали се над нама, јер и ми смо чеда Цркве Христове и просвећени смо светим крштењем.
    Преподобни Епиктет прожео се састрадањем према несрећном оцу и усрдно се помолио Богу за његову кћер. Затим је болесницу помазао светим јелејем и она је одмах добила исцељење и сама стала на ноге. А њеном оцу, који је ликовао од радости и благодарио Богу за чудо, свети Епиктет је рекао:
    - Ако хоћеш да у твом дому нико не буде болестан, ти и сви твоји укућани сваке недеље се причешћујте Божанственим Тајнама Тела и Крви Господа, претходно очистивши своје срце како ваља.
    Какав закључак можемо да изведемо из наведених примера? Често и редовно причешћивање свети су сматрали неопходним условом за нормалан ток живота Хришћанина. Својим духовним погледом праведници су видели да удаљавање од Светог Причешћа неминовно навлачи на човека демонске нападе, разна искушења и телесне немоћи.
    О значају Светог Причешћа за спасење душе нису говорили само поједини свети. Хришћанска Црква је од првих дана постојања захтевала од својих чланова често причешћивање Светим Тајнама и строго васпитно укоревала оне који нису испуњавали овај захтев. О томе се говори у Апостолским правилима и у канонским одлукама Васељенских Помесних Сабора.
    Девето Апостолско правило и друго правило Антиохијског Сабора заповедају да се од црквеног заједничења одлуче Хришћани који без оправданог разлога напуштају Литургију пре њеног завршетка, а такође и они који се не причешћују, иако дочекују крај богослужења. Читајући ова правила неки наши савременици, који посећују храм једном годишње, могу да помисле: не треба да се плашимо одлучења јер обавезно стојимо до краја службе и причешћујемо се. Али такве вернике морамо да ражалостимо. Осамдесето правило Шестог Васељенског Сабора и једанаесто правило Сардикијског Сабора говоре о томе да сваки Хришћанин који без оправданог разлога одсуствује са недељних Литургија у току три седмице, треба да буде одлучен од Цркве.
    Дакле, Црква је у давнини захтевала да се њени чланови, ако нема сметњи, сваке недеље причешћују Светим Христовим Тајнама.
    Као што је познато, причешћу претходи напрегнута духовна припрема. Али зар у том случају није тешко причешћивати се Светим Тајнама сваке недеље? Разуме се, то је тегобно за оне који желе да уђу у Царство Небеско не оптерећујући себе много. Ипак дело спасења захтева од нас сталне напоре. А они треба да буду нарочито управљени на то да причешће постане центар нашег духовног живота.
    Дело Светог Причешћа је дело живота, - учи свети Теофан Затворник. - Причешћивати се или не причешћивати се значи бити или не бити Хришћанин, живети или не живети у Христу. "Ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи" (Јн. 6,53).[2] Црквена историја познаје много примера који потврђују ову истину.
    У Египатској пустињи близу града Диолка у давнини је живело мноштво монаха. Међу њима својом светошћу истицао се презвитер авва Амон. Једном је за време Литургије поред жртвеника видео анђела који је нешто писао у отвореној књизи. Пажљиво погледавши, презвитер Амон је приметио да анђео записује имена монаха који се причешћују, а да имена одсутних са Евхаристије брише. Подвижник је помислио: шта би то могло да значи? Његова недоумица решена је кроз три дана. Сви који су били одсутни са Евхаристије - умрли су. Вероватно је Господ сматрао да више нема смисла да на земљи живе Хришћани који су заборавили своје позвање.
    Неко може рећи да је овај пример изузетан случај: кад би сви Хришћани који се ретко причешћују умирали, Црква би била крајње малобројна. Можда је, у ствари, презвитер Амон добио од Бога изузетно откривење ради назидања верујућих, али зар то ишта мења? Као прво, ако будемо избегавали причешће, и наша смрт може у потпуности да се уброји међу сличне нетипичне кончине. А друго, зар је наведени пример тако изузетан? Можда многи Хришћани ипак напуштају земаљски свет пре времена управо зато што заборављају једно од најважнијих дела свог живота. Апостол Павле у Првој посланици Коринћанима пише да су последице недостојног причешћивања то да су многи међу Хришћанима слаби и болесни, и доста их умире (1 Кор 11, 30). Ако је то тачно у погледу оних који примају Свете Тајне не очистивши се од својих безакоња, онда је утолико пре то истинито у погледу оних који сасвим престану да приступају Причешћу.
    Хришћани првих векова причешћивали су се веома често. Чак и у најбезизлазнијим ситуацијама, када није било никакве могућности да врше Евхаристију, они нису престајали да теже ка чаши Господњој.
    Презвитер Лукијан, знаменити богослов из Антиохије, својом проповедничком делатношћу изазвао је јарост незнабожаца. По наредби владара источног дела римске империје Максимијана Галерија презвитер Лукијан је био бачен у тамницу 312. године. Без обзира на претње, тамо од њега нису могли да изнуде одрицање од Христа. Тада су џелати ишчупали из зглобова све кости мученикових руку и ногу и бацили га на оштре крхотине од глине. Будући непокретан на њима је одлежао две недеље. Шта је највише од свега презвитер Лукијан желео за то време? Исцељење? Не. Његова душа жудела је за Светим Причешћем.
    Када се приближио празник Богојављења презвитер Лукијан и сви Хришћани који су били затворени с њим решили су да се причесте Светим Христовим Тајнама. Али стража је строго чувала затвор. Није било никакве могућности да се у тамницу достави све што је неопходно за Евхаристију и да се она саврши пред будним очима војника. Презвитер Лукијан је почео да се моли Богу за помоћ. И Господ је услишио његову молитву: верни су успели да, кријући од војника, унесу у затвор хлеб и вино. Али шта да чине затим? Јер у тамници није било ничега од прибора потребног за богослужење. И тада је свети Лукијан одважно рекао Хришћанима који су се са њим налазили у затворској ћелији:
    - Станите око мене и будите црква, јер верујем да је жива црква боља и благопријатнија Богу од оне која је саграђена од дрвета или камена.
    Када су га сви окружили, изговорио је:
    - Одслужимо Литургију и причестимо се Божанственим Тајнама. Зачуђени, Хришћани су упитали презвитера:
    - А где, оче, да положимо хлеб ради вршења Тајне? Овде нема престола.
    - Положите га на моје груди и имаћемо живи престо Живоме Богу - одговорио им је свети Лукијан, лежећи свезан на леђима.
    После тога у тамници је на грудима мученика била одслужена Божанствена Литургија и сви сужњи су се удостојили да приме Свете Тајне. Они су били убеђени да ће баш причешће укрепити њихов дух да мужаствено поднесу предстојећа мучења у Христово име.
    За време сурових гоњења у давнини сваки Хришћанин је био свестан да у сваком моменту може бити ухваћен и осуђен на смрт због исповедања своје вере. Зато су многи носили са собом припремљене (пређеосвећене) Свете Дарове и причешћивали се њима пред мучења и смрт.
    Чак су и гонитељи запазили стремљење Хришћана да учествују у Евхаристији и извели су одговарајуће закључке за себе. Тако је у почетку IV века римски император Диоклецијан својим едиктом прогласио служење Литургије за преступ. На једном од процеса против Хришћана у Картагини проконзул Анулиније упитао је окривљене:
    - Јесте ли учествовали у Литургији Хришћана?
    - Ми смо Хришћани - смело су изјавили оптужени.
    Желећи да Хришћане осуди због кршења императорског указа, а не само због њиховог имена, проконзул је бесно поновио питање:
    - Не питам вас да ли сте Хришћани, него да ли сте учествовали у Литургији Хришћана?
    - Ми смо Хришћани и, према томе, учествовали смо у вршењу Господње Тајне! - мужаствено су одговорили оптужени и додали:
    - Ми не можемо да живимо без чињења Божанствене вечере. Потписујући указ, Диоклецијан је био уверен да Хришћани неће моћи а да не служе Литургију као и да се не причешћују, и да ће му зато бити лако да их ислеђује и осуђује на смртну казну. У томе је био у праву. Али, како су се измениле нарави! Кад би у наше време нови диоклецијани донели нови закон, запали би у неприлику јер би се већина такозваних "Хришћана" нашла ван сфере његовог дејства. Авај, некадашњег стремљења ка Трпези Господњој више нема.
    Уосталом, хлађење наших савременика за учешће у Евхаристији има своје корене и у давнини. У IV веку по Христовом Рођењу у Римској империји хришћанство се од гоњене религије претворило у државну. Незнабошци су постепено били лишавани разних грађанских права, а затим су почели да их окривљују углавном за нелојалност према држави. А како су се незнабошци понашали? Такав преокрет у унутрашњој политици државе довео је до тога да су многи од њих почели да формално прихватају крштење. Временом се у Цркви образовао знатан међуслој људи, равнодушних према строгом духовном животу. Осећајући често причешћивање као терет, многи су почели да приступају светој Чаши све ређе и ређе. Општи духовни ниво начина живљења Хришћана приметно се снизио. Борба за строго држање црквених правила наилазила је на отпор псевдохришћана који су заузимали истакнуте државничке положаје.
    Реакција на посветовњачење многих хришћанских заједница била је настајање монаштва. У IV веку ревнитељи некадашњег узвишеног духовног живота почели су да одлазе у пустиње где им нико није сметао да у пракси остварују идеале хришћанства. Један од тих идеала било је често причешћивање Светим Тајнама. Свети Василије Велики, један од оснивача монаштва, писао је у писму Кесарију: "Причешћујемо се четири пута сваке седмице: у недељу, среду, петак и у суботу, као и у друге дане ако бива спомен неком светом"[3]. Чак и пустињаци који су живели у осами, обавезно су једном седмично, у недељу, долазили у храм да би примили Господње Пречисто Тело и Крв.
    Наравно, отшелници (пустињаци, испосници) који су се подвизавали далеко од људи, у унутрашњости египатских и синајских пустиња, нису могли тако често да посећују храмове. Ипак, и они су, не обазирући се на било какве препреке, настојали да о великим хришћанским празницима учествују у Евхаристији.
    Блажени Јован Мосх у својој књизи "Духовни Луг" наводи следеће казивање авве Стефана. Једном је у Раиту он дошао у цркву на празник Тајне вечере. За време Литургије неочекивано су у храм ушла два потпуно неодевена човека. Очекујући узнемиреност међу присутнима на богослужењу, авва Стефан се обазрео око себе. Међутим, људи који су стајали у храму нису показали никакво негодовање или узбуђење: они једноставно нису приметили да су отшелници који су ушли - наги. Тада је авва Стефан схватио да је само њему Бог дозволио да види истински спољни изглед Својих угодника који у дивљој пустињи нису имали чак ни одеће. Запањен чудом, почео је пажљиво да их посматра. А они су, причестивши се, изашли из храма и кренули у правцу Црвеног мора. Сустигавши их, авва Стефан се бацио пред њима на земљу и рекао:
    - Смилујте се и поведите ме са собом.
    Зачудивши се што му је било дано да види њихову наготу, отшелници су одговорили:
    - Ти не можеш бити с нама. Остани на свом месту.
    После ових речи помолили су се за авву Стефана, а затим су пред његовим очима ступили на глатку површину Црвеног мора и ишли по њој док постепено нису нестали из видокруга.
    Па и тако великим подвижницима и чудотворцима било је неопходно да се причешћују Светим Тајнама!
    По милости Божијој нису остајале без причешћа ни оне Његове скривене слуге које никада нису напуштале пустињу - места својих отшелничких подвига. Свети Пафнутије, када се удостојио да види преподобног Онуфрија Великог и да разговара с њим, упитао га је:
    - Оче, где и када се ти причешћујеш Христовим Тајнама?
    - Анђео Господњи долази к мени са Пречистим Христовим Тајнама и причешћује ме суботом и недељом, - одговорио је преподобни и додао: - А анђео Господњи не долази само к мени него и к другим подвижницима овдашње пустиње, који не виђају лица човечијега. Он их причешћује и њихова срца се испуњавају неизрецивим весељем.
    Свети Пафнутије је ускоро могао и лично да се убеди у истинитост ових речи. Доспевши у средишње области пустиње, он је срео четири младића одевена у овчију кожу. Пришавши ближе и пажљиво погледавши у њихова лица, запрепастио се изгледом младића: они су сијали необичном светлошћу и од њих је видљиво исходила благодат Божија. Свети Пафнутије је најпре помислио да то нису људи, него анђели који су сишли с небеса, али када су ступили са њим у разговор схватио је да су пред њим подвижници који су достигли светост. После неколико дана боравка код њих, упитао је:
    - А где се ви причешћујете Божанственим Тајнама Пречистог Тела и Крви Христа Спаситеља нашег?
    Младићи су одговорили:
    - Ми се окупљамо заједно суботом и недељом ради тога, а пресветли анђео којега Бог шаље долази к нама и даје нам Свето Причешће.
    Ускоро је наступила субота и подвижници су рекли Пафнутију да се и он припреми за причешће. После неког времена ваздух се испунио дивним миомирисом каквог свети Пафнутије није осетио ни једном у животу.
    - Откуда он долази? - упитао је.
    - Приближава се анђео Господњи са Пречистим Тајнама, - одговорили су подвижници.
    Слуте Христове стале су на молитву за време које се сав простор око њих преплавио необичном светлошћу и они су видели анђела Господњег како силази с висине, блиставог као муња. Житељ неба стао је испред њих у обличју прекрасног младића са светом чашом у рукама. Пафнутије је од страха пао на земљу. Пустињаци су га подигли и довели пред анђела. Прво су се причестили пустињаци, а за њима и Пафнутије, обузет истовремено и трепетом и духовним усхићењем. Причестивши подвижнике, анђео их је благословио и узнео се на Небо. "А ми смо пали и поклонили се Богу, - сећао се после свети Пафнутије, - благодарећи Му за такву благодат. Велика радост испунила је наша срца, а ја сам био усхићен и мислио да боравим на Небу, а не на земљи".
    Тако им је Сам Христос, Који је Својим следбеницима дао заповест: Ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи (Јн. 6,53), на чудесан начин помогао да изврше ту заповест када су се ради духовних подвига удаљавали у пустињу. Господ никада није остављао без Светог Причешћа ни Своје истинске слуге које су живеле у свету, али из неких разлога нису могле да учествују у тајни Евхаристије. Ма колико висок духовни ниво достизали, њима је такође било неопходно да се често причешћују Христовим Тајнама.
    На прелазу деветнаестог у двадесето столеће у Сергијевом Посаду живео је блажени Николај. У свом животу носио је тежак крст: четрдесет година је био болешћу прикован за постељу. У почетку је овај слуга Божији боловао у приватном стану, а затим су га пренели у манастирско сиротиште. Његови рођаци су умрли и није имао никога да се стара о њему - свима је био туђин. Блажени Николај је мужаствено подносио страдања и стално се молио. За необично трпљење и смирење Господ му је подарио дар прозорљивости. Десет година пре револуције у Русији Николај је предсказивао да ће цар напустити престо, да ће Тројице-Сергијеву Ларву затворити и све монахе растерати. У то време нико му није веровао и његове речи су изгледале чудне и бесмислене.
    Овог чудесног слугу Божијег много година су причешћивали анђели. Они су ноћу долазили к њему у обличју монаха на челу са игуманом који га је исповедао. Да би Николај безметежно био у свом дубоком смирењу, Бог је скрио од њега Своју милост, и он је сматрао анђеле за праве монахе, мислећи: "Ето како се добро према мени односе игуман и братија. Дању немају кад, и ево, ноћу у празничне дане они теше мене многострадалног".
    Једном се јеромонах из Лавре Зосима, дознавши да у сиротишту има болесника које много година нико није причешћивао, прихватио да их причешћује Светим Тајнама. Када је причестио блаженог Николаја, овај му је заблагодарио и поверио да га о великим празницима обично причешћују сам игуман и братија. Разумевши вољу Божију, отац Зосима му ништа није рекао.
    Заволевши Николаја, отац Зосима је почео да га често посећује. Он је упознао са блаженим и своју слепу сестру Марију. Поседујући дар творења чудеса, угодник Божији ју је исцелио од слепила. Тек после смрти блаженог Николаја отац Зосима је испричао братији да су онога причешћивали анђели и да је то било чудо показано многострадалној души која је с великим трпљењем носила свој крст.
    Достигавши духовно савршенство, блажени Николај је постао прозорљивац и чудотворац. Ипак, и њему је ради спасења било неопходно Свето Причешће. Заборављен од људи, није био остављен од Бога, Који му је слао анђеле са Светим Даровима.
    Какве закључке можемо извести из свега горе изложеног?
    1. Треба одлучно да рашчистимо у себи да је причешће Телом и Крвљу Господа Исуса Христа неопходно за наше спасење. Ако се не причешћујемо Христовим Тајнама редовно, онда нам чак ни велики духовни подвизи неће омогућавати да наследимо вечни живот.
    2. Из црквене историје је познато да су се у почетку Хришћани причешћивали сваки дан, затим сваке недеље и да је постепено као минимална норма постало причешћивање једном годишње. Сада се многи који себе називају Хришћанима не причешћују ни по неколико година. То је страшна и опасна грешка.
    3. Колико често треба приступати светој чаши у наше време? Идеал за сваког Хришћанина остају древна канонска правила.
    Старца Јеронима Егинског (1883-1966), чувеног грчког подвижника, једном су упитали:
    - Оче, колико често да се причешћујемо?
    Не чешће од једном недељно. Када желите да једете, тада и једите - тако је и у духовном [животу]: када жудите за Христом, тада се причешћујте. Удубљујте се у смисао молитава пред Свето Причешће, оне ће вам помоћи да осетите скрушеност и да пролијете сузе. Без суза се не причешћујте.
    У наше дане, као и у давнини, могуће је причешћивати се сваке недеље. Али за то је неопходна одговарајућа чистота живљења, свакодневно уздржање и непрестана жудња за сједињењем са Христом.
    Како да поступимо ако нисмо достигли тако високо духовно стање? Преподобни Серафим Саровски је саветовао: "Неизоставно се исповедајте и причешћујте у свим постовима и, поред тога, о дванаест празника и о другим великим празницима: што чешће, тим боље - не мучећи себе помишљу да нисмо достојни. Не треба пропуштати прилику да се што чешће користимо благодаћу дариваној у причешћу Светим Христовим Тајнама". Свети Теофан Затворник је поучавао: "Наша права мера је да се причешћујемо једном или двапут месечно".
    4. Ако се често причешћујемо не треба да заборављамо да свагда треба да се веома озбиљно припремамо за Тајну. У Оптиној пустињи у периоду њеног духовног процвата сви монаси су се обично причешћивали пет пута годишње. Такво правило било је преузето из древног атонског устава. Зашто су се оптински монаси причешћивали релативно ретко? Они су постављали себи веома високе захтеве.
    ПРОТОЈЕРЕЈ ВЈАЧЕСЛАВ ТУЛУПОВ
    ЧУДО СВЕТОГ ПРИЧЕШЋА
  23. Волим
    Дејан got a reaction from Гост in Насилно преваспитавање штићеника   
    U „Crnoj reci“ nisam tukao radi ličnog zadovoljstva, ali ponekad je štićenika neophodno istući za njegovo dobro
    LOZNICA - Sve je isto, al’ lopate nema!
    - Nikad nisam prestao da se bavim spasavanjem duša onih koji su na svom životnom putu posrnuli. I posle hajke koja se vodila protiv mene, kad sam optuživan da sam batinaš i siledžija, nisam odustao od svoje misije i još uvek pomažem zavisnicima da se pokaju - počinje svoju priču ekskluzivno za Kurir protojerej Branislav Peranović, upravnik centra za odvikavanje od bolesti zavisnosti „Sretenje“ u Jadranskoj Lešnici.
    Otac Branislav je javnosti postao poznat pre tri godine, kad se pojavio snimak iz rehabilitacionog centra „Crna reka“, gde je takođe bio upravnik. Na tom snimku jasno se vidi kako on i njegov saradnik tuku svoje štićenike lopatama i pesnicama. Jedan deo javnosti bio je zgrožen, dok je drugi podržavao ovakve metode lečenja narkomana.
    - Javnost uvek traži žrtveno jagnje i ja sam prihvatio tu ulogu zarad očuvanja kampa. Jesam grešio, ali morao sam. Batine ne odobravam, imam odbojnost prema svakoj vrsti sile, ali ponekad je nažalost neophodno istući štićenika za njegovo dobro. U „Crnoj reci“ nikog nisam fizički kažnjavao radi ličnog zadovoljstva, već isključivo za dobrobit štićenika - objašnjava otac Peranović i dodaje da batine kao sredstvo lečenja više ne koristi. Umesto toga, uveo je rad sa zavisnikovom porodicom, koja mu kroz razgovore pruža podršku i pomoć u izlečenju.
    Otac Branislav kaže da je suđenje protiv njega završeno i da je imao ogromnu podršku svojih štićenika, njihovih roditelja i šire javnosti. On očekuje da će sud presuditi u njegovu korist.
    Branislav Peranović takođe navodi da se od nemilih događaja u njegovom životu i radu ništa nije promenilo. Mesto upravnika rehabilitacionog centra „Crna reka“ napustio je samoinicijativno pre tri godine, a na poziv vladike Lavrentija iz šabačke eparhije 2010. došao je u Jadransku Lešnicu, gde je nastavio svoju misiju.
    - Centar je urgentnog karaktera, jer primamo mladiće koji su teškoj krizi, kako one koji se sami obrate za pomoć, tako i one koji ne žele da se leče. Tad, u dogovoru s roditeljima, pronalazimo najbolji način da ih dovedemo u kamp. Rad s narkomanima je kompleksan.
    Želimo da ih preobratimo, da uvide svoje greške, da se postide i pokaju i povrate izgubljeno dostojanstvo, što je težak posao. Ovo im je prilika da poprave šta su pokvarili, pa se često dešava da posle boravka kod nas postanu bolji ljudi, s ispravnim sistemom vrednosti. Kako bismo bili sigurni u kvalitet izlečenja, uveli smo i patronažnu službu, koja obilazi sve koji su završili boravak u centru - kaže protojerej Peranović i ističe da nikad neće odustati od rada sa zavisnicima, jer je, kako kaže, „to nasušna potreba i njegova misija“.
    IZVOR
  24. Волим
    Дејан got a reaction from -Владимир- in Атеисти vs поукаши - за децу Прихватилишта   
    Ja ću da priznam u startu da si bolji čovek od mene...
  25. Волим
    Дејан reacted to Solomon Kane in Свето причешће   
    Прочитао сам и, укратко речено, написано од св. Григорија Двојеслова има, по мом мишљењу, потпуну јеванђеоску, логичку, моралну и љубавну тежину, тако да бих лично ја у сваком тренутку могао да станем иза његових речи, и да сам којим случајем свештеник, руководио бих се у вези са овим питањем у складу са овим текстом.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...