Jump to content

Дејан

АДМИНИСТРАТОР
  • Content Count

    16758
  • Joined

  • Days Won

    29

Reputation Activity

  1. Волим
    Дејан reacted in Епископ брегалнички Г. Марко, уживо видео предавање на ЖРУ (недеља 19. фебруар у 21:00)   
    Да и ово сам дужан да кажем: Владика Марко је на свако питање, па макар било и мало непријатно одговарао са великим стрпљењем и љубављу. И оно што ме је одушевило, али заиста, јесте да није упутио ни једну тешку реч осуде према МПЦ у смислу да је користио грубе речи према расколничком клиру. Такав Владика и може да преговара са расколницима. Даће Бог да се што пре Архиепископ ослободи и потрудићемо се да Архиепископ окод нас дође и поразговара са нама.
  2. Волим
    Дејан reacted in Епископ брегалнички Г. Марко, уживо видео предавање на ЖРУ (недеља 19. фебруар у 21:00)   
    Meni je to toliko bilo zanimljivi da ni sam ne znam gde prođoše dva ipo sata bezprekidnog predavanja.
    Bzro mi prošlo samo tako , kao da je Vladika bio svega pola sata sa nama!
  3. Волим
    Дејан got a reaction from zlata in Песма коју бисте радо поделили са неким чланом форума   
    Ovu pesmu bi podelio sa samim sobom

    Sa katarinom N :P


  4. Волим
    Дејан got a reaction from Дуња in То дивно чудо - ЉУБАВ   
    ВОЛЕТИ ТРЕБА НЕ САМО СЛУЧАЈНО И НА ЈЕДАН ТРЕНУТАК, НЕГО НАСВАГДА..




    Браћо, не бојте се грехова људских, волите човека и у греху његовом, јер кад ко воли човека и грешног, то је већ слика Божанске љубави, и врхунац је љубави на земљи.
    Волите све створење Божије, и целокупно, и сваку мрвицу. Сваки листић, сваку зраку Божију волите. Волите животиње, волите биље, волите сваку ствар. Будеш ли... волео сваку ствар - и тајну ћеш Божију разумети у стварима А схватиш ли је једаред, ти ћеш је после неуморно почети познавати све даље и више, свакодневно. И заволећеш, најзад, сав свет васцелом и васионом љубављу. Животиње волите: њима је Бог дао клицу мисли и тиху радост. Немојте им је нарушавати и реметити, не мучите их, не одузимајте им радост, не противите се мисли Божијој. Човече, не узноси се, не мисли да си бољи од животиње: оне су безгрешне, а ти, са својим величанством, ти само гнојиш земљу својом појавом, на њој траг свој гнојни остављаш после себе, - и то, авај, скоро сваки, сваки између нас !
    Децу волите нарочито, јер су она безгрешна као анђели, и живе да би нас раздрагала и усрећила; она живе зарад чишћења срдаца наших, као неки путоказ за нас. Тешко ономе ко увреди дете. Мене је отац Антим учио да децу волим: тај мили и ћутљиви човек, кад смо бивали на путу, он је за оне грошиће што нам их је свет делио куповао шећерлеме и колаче, и деци их раздавао. Он није могао проћи поред дечице без душевног потреса: такав је то човек био. Пред понеком мишљу останеш у недоумици, нарочито гледајући грех људски, па се запиташ; "Да ли треба силом побеђивати, или смиреном љубављу ?" Свагда одлучуј овако: победићу смиреном љубављу". Одлучиш ли се тако једаред за свагда, цео свет ћеш моћи покорити.
    Љубавна смиреност је страшна сила, од свих најјача, нема јој равне на свету ! Сваког дана и часа, сваког тренутка надгледај самога себе и пази на себе, да ти изглед буде благо леп. Ето, прошао си поред малог детета, прошао си љут, са ружном речју, са озлојеђеном душом; и ниси можда ни приметио дете, али је оно тебе видело, и лик твој, ружан и зао, можда је остао у његовом слабачком и незаштићеном срдашцу. Ти то не знаш, међутим си можда већ тиме бацио рђаво семе у његову душу, а то семе ће можда и порасти, а све стога што се ниси уздржао пред дететом, јер у себи ниси одгајио пажљиву и делатну љубав.
    Браћо, љубав је учитељка, али је треба знати стећи, јер се она тешко стиче, скупо се купује, дугим радом и после дугог времена; јер волети треба не само случајно и на један тренутак, него насвагда.
    Ф.М.Достојевски
    ИЗВОР
  5. Волим
    Дејан got a reaction from Gresni rab Boziji in Старац Сава Псково-Печерски: ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!   
    Pa kad bi u nekoj bezizlaznoj situaciji zakrštavao buđav lebac možda ti ne bi ništa bilo ,ovako si samo iskušavao gospoda Boga svojega
  6. Волим
    Дејан got a reaction from Sasa Kolbas in Старац Сава Псково-Печерски: ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!   
    Pa kad bi u nekoj bezizlaznoj situaciji zakrštavao buđav lebac možda ti ne bi ništa bilo ,ovako si samo iskušavao gospoda Boga svojega
  7. Волим
    Дејан got a reaction from anajrim in Старац Сава Псково-Печерски: ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!   
    Pa kad bi u nekoj bezizlaznoj situaciji zakrštavao buđav lebac možda ti ne bi ništa bilo ,ovako si samo iskušavao gospoda Boga svojega
  8. Волим
    Дејан got a reaction from Ромејац in Старац Сава Псково-Печерски: ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!   
    Pa kad bi u nekoj bezizlaznoj situaciji zakrštavao buđav lebac možda ti ne bi ništa bilo ,ovako si samo iskušavao gospoda Boga svojega
  9. Волим
    Дејан got a reaction from Sherlock H. in Старац Сава Псково-Печерски: ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!   
    Pa kad bi u nekoj bezizlaznoj situaciji zakrštavao buđav lebac možda ti ne bi ništa bilo ,ovako si samo iskušavao gospoda Boga svojega
  10. Волим
    Дејан got a reaction from sleki in Старац Сава Псково-Печерски: ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!   
    Pa kad bi u nekoj bezizlaznoj situaciji zakrštavao buđav lebac možda ti ne bi ništa bilo ,ovako si samo iskušavao gospoda Boga svojega
  11. Волим
    Дејан got a reaction from C.A._R.I.A. in Старац Сава Псково-Печерски: ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!   
    Pa kad bi u nekoj bezizlaznoj situaciji zakrštavao buđav lebac možda ti ne bi ništa bilo ,ovako si samo iskušavao gospoda Boga svojega
  12. Волим
    Дејан got a reaction from DYNABLASTER in Старац Сава Псково-Печерски: ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!   
    Pa kad bi u nekoj bezizlaznoj situaciji zakrštavao buđav lebac možda ti ne bi ništa bilo ,ovako si samo iskušavao gospoda Boga svojega
  13. Волим
    Дејан got a reaction from -Владимир- in Старац Сава Псково-Печерски: ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!   
    Pa kad bi u nekoj bezizlaznoj situaciji zakrštavao buđav lebac možda ti ne bi ništa bilo ,ovako si samo iskušavao gospoda Boga svojega
  14. Волим
    Дејан got a reaction from obi-wan in Старац Сава Псково-Печерски: ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!   
    Pa kad bi u nekoj bezizlaznoj situaciji zakrštavao buđav lebac možda ti ne bi ništa bilo ,ovako si samo iskušavao gospoda Boga svojega
  15. Волим
    Дејан got a reaction from sleki in Света тајна свештенства   
    Parohijski sveštenik je u nečemu sličan lokalnom doktoru. Preopterećen, umoran, trči tamo-ovamo, to na pričešće bolesnom, to na sahranu, to na krštenje. Žena ga kući ne vidi, zbog čega s pravom negoduje. Domaćinstvo se zapostavlja. Nema se dovoljno vremena i snage za sve. A posao je važan, i doktorov i sveštenički. Izuzetno važan, ali ne i privlačan. Nije on ni fudbalski golgeter ni popularni pevač. Ali opet, nečija bolesna mašta svaki put predstavlja sebi sveštenika, nikako drugačije, do u „Mercedesu“. Sramota, časna reč. Da li ste mnogo lokalnih lekara videli u „Mercedesu“? Postoje, naravno, i lekari sa skupim automobilima, ali to sigurno nije seoski bolničar ili pedijatar opštinske poliklinike. I pored toga, što postoje i „crni transplantolozi“ i doktori koji pretvaraju „čike“ u „tete“ i obrnuto, ipak, nekako se ne usuđujemo da sve lekare trpamo u isti koš. Pored toga, oni leče, spasavaju, operišu, konsultuju. I skromno žive u velikoj većini slučajeva. Međutim, još kako nam uspeva da sve sveštenike trpamo u isti koš. Zašto je to tako?
    Očigledno zato, što lekare češće posećujemo, umrle na pregled dovozimo. Govorimo „A-a-a“ s kašičicom u ustima, izvršavamo komandu „dišite - ne dišite“ itd. Crkva nam je, međutim, poznata iz daleka, po ocu Fjodoru iz predstave „12 stolica“ i po bajci Puškina „O popu i njegovom radniku Baldi“. Zbog toga je većini nevernih sunarodnika nepoznat skromni život većine jereja, koji putuju maršrutkama (kombi-autobus) i autobusima.
    Da, zaista, kakve ima veze na čemu putuje doktor, ako sam došao kod njega da se lečim? „Putuj čime hoćeš, samo mi pomogni da prevladam svoju boljku“, - tako razmišljamo. I ovde je sve jasno, jer smo s ličnim bolom i s strahom za život ljubljenih u neku ruku svi upoznati. Ali s bolešću svoje duše, s svojim unutrašnjim duševnim truljenjem nisu svi upoznati. Te, neupoznate, večno nešto vuče da traže svo svetsko zlo van samog sebe. Tim neznalicama, to jest onima, koji ne znaju da svetsko zlo živi u njima samima, nekada je pevao mladi Mamonov: “Ne ubijaj muve! Izvor zaraze si – ti!“
    * * *
    Za sveštenike žalosno, i uopšte žalosno. To je zato što u narodu nema takvih profesija, na koje bi gledali s divljenjem. Geolog, kosmonaut, naučnik, milicioner, pedagog, doktor… Sve te profesije su nekada bile ovenčane idejom radnog podviga, opštom korisnošću i narodnom ljubavlju. „Ko je rudar? – To je hrabri čovek, koji radi pod zemljom da bi u našim domovima bilo toplo. Ko je učitelj? – To je pametni i dobri čovek, koji otvara pred nama vrata u veliki život“ i tako dalje. A danas? „Ko je rudar? – To je jadnik, koji se za kopejke spušta pod zemlju i bio bi srećan da napusti taj posao, ali nema kud. Ko je učitelj? – To je gubitnik, koji radi za kopejke i koji istresa svoju frustraciju na decu. Ko je milicioner? – To je isti taj bandit koji šeta u uniformi. Ko je stolar? – takođe bandit, ali ne u uniformi, već u radnom odelu.“ i tako do beskonačnosti. Starija pokolenja se ne poštuju, zato što su ona živela u totalitarizmu. Savremenike ne poštuju, zato što su svuda među njima prevaranti i lopovi. Interesantno, kako pri takvom pogledu na svet vaspitavati kod svoje dece poštovanje prema sebi samom, ako niko nikoga „ideološki“ ne poštuje, u principu prezire? Iz kog razloga, pri takvom stanju u društvu koje se upija u krv od detinjstva, čovek neće poslati starca u starački dom, kada za to dođe vreme?
    Eto i prva pouka je stigla. Slušajte te, koji vole sve da vređaju, a sebe da hvale! Slušajte te, za koje ništa nije sveto, sem ličnog bankovskog računa! Investirajte u staračke domove, dok nije kasno. Nije isključeno, da ćete tamo da preživljavate poslednje dane. Ili menjajte pogled na svet.
    * * *
    Mnogo je nevolja i nepravdi oko nas. Ko to spori? Ali, ako samo vidimo tuđe zlo, zar ne shvatamo da čovek gnevno i žarko kritikujući sve i svakog – anđeo, ume još kako da se nađe u gomili grešnika? On je opravdano ljut. On zna, koga i za šta kazniti. Hteo bi da vidim mnogo anđela u ljudskim telima oko sebe i tražim ih ja. Istina ne nalazim ih. Anđelu je svojstveno da se moli, a kritikanti se ne mole. Anđeo ne govori ružno o onima iznad sebe i Mihail Arhangel čak đavola nije smeo da ukori, nego je rekao „Nek ti zabrani Gospod“ (2 Pet. 2:10). Opet dolazimo do toga, da je čovek koji ne vodi brigu o sebi, razdražljiv i zavidan i Reč Božiju ne zna, inače bi pamtio, da je u njegovom oku brvno, a u tuđim očima - samo grančice.
    Ali neka i ne zna Pisanije „pravdoljubac“. I Bibliju on ima, ali je loš učenik. Ipak istoriju svojeg naroda on mora znati. Mora, ali ne zna. Ili je zaboravio da su čistodušni maštaoci, koji su srušivši prethodnu nesavršenu carsku vlast, doveli jednim svojim bezumljem i plitkom opsesijom, na vlast takvu retku bandu zlikovaca, koja je milionima ljudi svu krv, kap po kap, isisala. Ili su zaboravili? Ili je pamet kratka? To je bilo sasvim nedavno. Opet drvima k tuđoj peći stremite. A znate li da čovek na svet ne gleda objektivno, već kroz prizmu svog grehovnog iskustva.
    U nekom manastiru je monah video kako je, pod okriljem noći, jedan od braće preskočio ogradu i uputio se k selu. „To je bludnik pošao u svet da bludniči“, - pomislio je. Tu istu sliku je ugledao i drugi. „To je lopov među braćom pošao u selo da ukrade nešto“, - pomisli on. Treći je pomislio: „To je neko od rabova Božijih pošao tajno milostinju da deli“. Zašto su na jednu istu sliku tri različite reakcije? Zato što je svako sudio po sebi.
    Za bludnika ceo svet bludniči. Za lopova ceo svet krade. Za raba Božijeg ceo svet ugađa Tvorcu. Proverimo mi sebe na taj način. Ako nam se čini da svi kradu, znači, mi smo lopovi po unutrašnjem stanju našeg srca. Ako za nas svi bludniče, znači i mi takođe. I ako bi tebi ili meni danas dali vlast, kao u anegdoti „ja ću ustati, a ti ćeš sesti“ („sjaši Kurta da uzjaše Murta“), oh kako ćemo iznenaditi svet „beskorisnošću“. Ja već sada vidim, kako ćemo mi, današnji borci, da pokažemo primer „vrednoće, čistote i čovečnosti“.
    * * *
    Kod nas u gradu na Novu godinu, centar su ukrasili predivnim ukrasima. I eto, slušam jednom kako dva muškarca u metrou razgovaraju.
    - Sećaš li se, kakav je tužan grad bio na prošli Božić. Ni sijalice ni ukrasa.
    - Tako „oni“ misle na narod. Samo ih njihov džep interesuje.
    - Zato kako je sve lepo ove godine!
    - Znači „oni“ su se toliko nakrali, da sada mogu i ukrase da postavljaju.
    Prošao sam dalje. Postalo mi je odjednom i smešno i tužno i neinteresantno.
    Kako se kaže, ako je u glavi rupa, onda ni dobrim zakonima, ni poklonima ni parama nju nećeš zakrpiti. Ako je u duši krtica rupu probila ili „žaba“ iz duše radost isisala, onda ako i čitav svet tamo sipaš – duša će, sve jedno, gladna ostati.
    I setih se Zlatoustog, koji je rekao: „Svo zlo sveta je zbog neznanja Pisanija (Svetog)“.
    Zaista, kada bi ti muškarci znali reči proroka, mudrije bi bile njihove reči, lepši bi bio njihov život. Na primer, takve reči: „Eto, duša nadmena se neće smiriti, a pravedni će svojom verom živ biti“ (Avv.2:4).
    Protojerej Andrej Tkačev
    IZVOR
  16. Волим
    Дејан got a reaction from ВИЛМА in Da li je sex između supruznika uzvišen čin, ili je to nešto sto činimo zbog slabosti, i ne treba mu pridavati značaja?   
    Ponekad ta borba,ako joj nisi dorastao,proizvodi anomalije.Sve u životu je mač sa dve oštrice,misli o tome...
  17. Волим
    Дејан got a reaction from školarac in Света тајна свештенства   
    Parohijski sveštenik je u nečemu sličan lokalnom doktoru. Preopterećen, umoran, trči tamo-ovamo, to na pričešće bolesnom, to na sahranu, to na krštenje. Žena ga kući ne vidi, zbog čega s pravom negoduje. Domaćinstvo se zapostavlja. Nema se dovoljno vremena i snage za sve. A posao je važan, i doktorov i sveštenički. Izuzetno važan, ali ne i privlačan. Nije on ni fudbalski golgeter ni popularni pevač. Ali opet, nečija bolesna mašta svaki put predstavlja sebi sveštenika, nikako drugačije, do u „Mercedesu“. Sramota, časna reč. Da li ste mnogo lokalnih lekara videli u „Mercedesu“? Postoje, naravno, i lekari sa skupim automobilima, ali to sigurno nije seoski bolničar ili pedijatar opštinske poliklinike. I pored toga, što postoje i „crni transplantolozi“ i doktori koji pretvaraju „čike“ u „tete“ i obrnuto, ipak, nekako se ne usuđujemo da sve lekare trpamo u isti koš. Pored toga, oni leče, spasavaju, operišu, konsultuju. I skromno žive u velikoj većini slučajeva. Međutim, još kako nam uspeva da sve sveštenike trpamo u isti koš. Zašto je to tako?
    Očigledno zato, što lekare češće posećujemo, umrle na pregled dovozimo. Govorimo „A-a-a“ s kašičicom u ustima, izvršavamo komandu „dišite - ne dišite“ itd. Crkva nam je, međutim, poznata iz daleka, po ocu Fjodoru iz predstave „12 stolica“ i po bajci Puškina „O popu i njegovom radniku Baldi“. Zbog toga je većini nevernih sunarodnika nepoznat skromni život većine jereja, koji putuju maršrutkama (kombi-autobus) i autobusima.
    Da, zaista, kakve ima veze na čemu putuje doktor, ako sam došao kod njega da se lečim? „Putuj čime hoćeš, samo mi pomogni da prevladam svoju boljku“, - tako razmišljamo. I ovde je sve jasno, jer smo s ličnim bolom i s strahom za život ljubljenih u neku ruku svi upoznati. Ali s bolešću svoje duše, s svojim unutrašnjim duševnim truljenjem nisu svi upoznati. Te, neupoznate, večno nešto vuče da traže svo svetsko zlo van samog sebe. Tim neznalicama, to jest onima, koji ne znaju da svetsko zlo živi u njima samima, nekada je pevao mladi Mamonov: “Ne ubijaj muve! Izvor zaraze si – ti!“
    * * *
    Za sveštenike žalosno, i uopšte žalosno. To je zato što u narodu nema takvih profesija, na koje bi gledali s divljenjem. Geolog, kosmonaut, naučnik, milicioner, pedagog, doktor… Sve te profesije su nekada bile ovenčane idejom radnog podviga, opštom korisnošću i narodnom ljubavlju. „Ko je rudar? – To je hrabri čovek, koji radi pod zemljom da bi u našim domovima bilo toplo. Ko je učitelj? – To je pametni i dobri čovek, koji otvara pred nama vrata u veliki život“ i tako dalje. A danas? „Ko je rudar? – To je jadnik, koji se za kopejke spušta pod zemlju i bio bi srećan da napusti taj posao, ali nema kud. Ko je učitelj? – To je gubitnik, koji radi za kopejke i koji istresa svoju frustraciju na decu. Ko je milicioner? – To je isti taj bandit koji šeta u uniformi. Ko je stolar? – takođe bandit, ali ne u uniformi, već u radnom odelu.“ i tako do beskonačnosti. Starija pokolenja se ne poštuju, zato što su ona živela u totalitarizmu. Savremenike ne poštuju, zato što su svuda među njima prevaranti i lopovi. Interesantno, kako pri takvom pogledu na svet vaspitavati kod svoje dece poštovanje prema sebi samom, ako niko nikoga „ideološki“ ne poštuje, u principu prezire? Iz kog razloga, pri takvom stanju u društvu koje se upija u krv od detinjstva, čovek neće poslati starca u starački dom, kada za to dođe vreme?
    Eto i prva pouka je stigla. Slušajte te, koji vole sve da vređaju, a sebe da hvale! Slušajte te, za koje ništa nije sveto, sem ličnog bankovskog računa! Investirajte u staračke domove, dok nije kasno. Nije isključeno, da ćete tamo da preživljavate poslednje dane. Ili menjajte pogled na svet.
    * * *
    Mnogo je nevolja i nepravdi oko nas. Ko to spori? Ali, ako samo vidimo tuđe zlo, zar ne shvatamo da čovek gnevno i žarko kritikujući sve i svakog – anđeo, ume još kako da se nađe u gomili grešnika? On je opravdano ljut. On zna, koga i za šta kazniti. Hteo bi da vidim mnogo anđela u ljudskim telima oko sebe i tražim ih ja. Istina ne nalazim ih. Anđelu je svojstveno da se moli, a kritikanti se ne mole. Anđeo ne govori ružno o onima iznad sebe i Mihail Arhangel čak đavola nije smeo da ukori, nego je rekao „Nek ti zabrani Gospod“ (2 Pet. 2:10). Opet dolazimo do toga, da je čovek koji ne vodi brigu o sebi, razdražljiv i zavidan i Reč Božiju ne zna, inače bi pamtio, da je u njegovom oku brvno, a u tuđim očima - samo grančice.
    Ali neka i ne zna Pisanije „pravdoljubac“. I Bibliju on ima, ali je loš učenik. Ipak istoriju svojeg naroda on mora znati. Mora, ali ne zna. Ili je zaboravio da su čistodušni maštaoci, koji su srušivši prethodnu nesavršenu carsku vlast, doveli jednim svojim bezumljem i plitkom opsesijom, na vlast takvu retku bandu zlikovaca, koja je milionima ljudi svu krv, kap po kap, isisala. Ili su zaboravili? Ili je pamet kratka? To je bilo sasvim nedavno. Opet drvima k tuđoj peći stremite. A znate li da čovek na svet ne gleda objektivno, već kroz prizmu svog grehovnog iskustva.
    U nekom manastiru je monah video kako je, pod okriljem noći, jedan od braće preskočio ogradu i uputio se k selu. „To je bludnik pošao u svet da bludniči“, - pomislio je. Tu istu sliku je ugledao i drugi. „To je lopov među braćom pošao u selo da ukrade nešto“, - pomisli on. Treći je pomislio: „To je neko od rabova Božijih pošao tajno milostinju da deli“. Zašto su na jednu istu sliku tri različite reakcije? Zato što je svako sudio po sebi.
    Za bludnika ceo svet bludniči. Za lopova ceo svet krade. Za raba Božijeg ceo svet ugađa Tvorcu. Proverimo mi sebe na taj način. Ako nam se čini da svi kradu, znači, mi smo lopovi po unutrašnjem stanju našeg srca. Ako za nas svi bludniče, znači i mi takođe. I ako bi tebi ili meni danas dali vlast, kao u anegdoti „ja ću ustati, a ti ćeš sesti“ („sjaši Kurta da uzjaše Murta“), oh kako ćemo iznenaditi svet „beskorisnošću“. Ja već sada vidim, kako ćemo mi, današnji borci, da pokažemo primer „vrednoće, čistote i čovečnosti“.
    * * *
    Kod nas u gradu na Novu godinu, centar su ukrasili predivnim ukrasima. I eto, slušam jednom kako dva muškarca u metrou razgovaraju.
    - Sećaš li se, kakav je tužan grad bio na prošli Božić. Ni sijalice ni ukrasa.
    - Tako „oni“ misle na narod. Samo ih njihov džep interesuje.
    - Zato kako je sve lepo ove godine!
    - Znači „oni“ su se toliko nakrali, da sada mogu i ukrase da postavljaju.
    Prošao sam dalje. Postalo mi je odjednom i smešno i tužno i neinteresantno.
    Kako se kaže, ako je u glavi rupa, onda ni dobrim zakonima, ni poklonima ni parama nju nećeš zakrpiti. Ako je u duši krtica rupu probila ili „žaba“ iz duše radost isisala, onda ako i čitav svet tamo sipaš – duša će, sve jedno, gladna ostati.
    I setih se Zlatoustog, koji je rekao: „Svo zlo sveta je zbog neznanja Pisanija (Svetog)“.
    Zaista, kada bi ti muškarci znali reči proroka, mudrije bi bile njihove reči, lepši bi bio njihov život. Na primer, takve reči: „Eto, duša nadmena se neće smiriti, a pravedni će svojom verom živ biti“ (Avv.2:4).
    Protojerej Andrej Tkačev
    IZVOR
  18. Волим
    Дејан got a reaction from Boba in Света тајна свештенства   
    Parohijski sveštenik je u nečemu sličan lokalnom doktoru. Preopterećen, umoran, trči tamo-ovamo, to na pričešće bolesnom, to na sahranu, to na krštenje. Žena ga kući ne vidi, zbog čega s pravom negoduje. Domaćinstvo se zapostavlja. Nema se dovoljno vremena i snage za sve. A posao je važan, i doktorov i sveštenički. Izuzetno važan, ali ne i privlačan. Nije on ni fudbalski golgeter ni popularni pevač. Ali opet, nečija bolesna mašta svaki put predstavlja sebi sveštenika, nikako drugačije, do u „Mercedesu“. Sramota, časna reč. Da li ste mnogo lokalnih lekara videli u „Mercedesu“? Postoje, naravno, i lekari sa skupim automobilima, ali to sigurno nije seoski bolničar ili pedijatar opštinske poliklinike. I pored toga, što postoje i „crni transplantolozi“ i doktori koji pretvaraju „čike“ u „tete“ i obrnuto, ipak, nekako se ne usuđujemo da sve lekare trpamo u isti koš. Pored toga, oni leče, spasavaju, operišu, konsultuju. I skromno žive u velikoj većini slučajeva. Međutim, još kako nam uspeva da sve sveštenike trpamo u isti koš. Zašto je to tako?
    Očigledno zato, što lekare češće posećujemo, umrle na pregled dovozimo. Govorimo „A-a-a“ s kašičicom u ustima, izvršavamo komandu „dišite - ne dišite“ itd. Crkva nam je, međutim, poznata iz daleka, po ocu Fjodoru iz predstave „12 stolica“ i po bajci Puškina „O popu i njegovom radniku Baldi“. Zbog toga je većini nevernih sunarodnika nepoznat skromni život većine jereja, koji putuju maršrutkama (kombi-autobus) i autobusima.
    Da, zaista, kakve ima veze na čemu putuje doktor, ako sam došao kod njega da se lečim? „Putuj čime hoćeš, samo mi pomogni da prevladam svoju boljku“, - tako razmišljamo. I ovde je sve jasno, jer smo s ličnim bolom i s strahom za život ljubljenih u neku ruku svi upoznati. Ali s bolešću svoje duše, s svojim unutrašnjim duševnim truljenjem nisu svi upoznati. Te, neupoznate, večno nešto vuče da traže svo svetsko zlo van samog sebe. Tim neznalicama, to jest onima, koji ne znaju da svetsko zlo živi u njima samima, nekada je pevao mladi Mamonov: “Ne ubijaj muve! Izvor zaraze si – ti!“
    * * *
    Za sveštenike žalosno, i uopšte žalosno. To je zato što u narodu nema takvih profesija, na koje bi gledali s divljenjem. Geolog, kosmonaut, naučnik, milicioner, pedagog, doktor… Sve te profesije su nekada bile ovenčane idejom radnog podviga, opštom korisnošću i narodnom ljubavlju. „Ko je rudar? – To je hrabri čovek, koji radi pod zemljom da bi u našim domovima bilo toplo. Ko je učitelj? – To je pametni i dobri čovek, koji otvara pred nama vrata u veliki život“ i tako dalje. A danas? „Ko je rudar? – To je jadnik, koji se za kopejke spušta pod zemlju i bio bi srećan da napusti taj posao, ali nema kud. Ko je učitelj? – To je gubitnik, koji radi za kopejke i koji istresa svoju frustraciju na decu. Ko je milicioner? – To je isti taj bandit koji šeta u uniformi. Ko je stolar? – takođe bandit, ali ne u uniformi, već u radnom odelu.“ i tako do beskonačnosti. Starija pokolenja se ne poštuju, zato što su ona živela u totalitarizmu. Savremenike ne poštuju, zato što su svuda među njima prevaranti i lopovi. Interesantno, kako pri takvom pogledu na svet vaspitavati kod svoje dece poštovanje prema sebi samom, ako niko nikoga „ideološki“ ne poštuje, u principu prezire? Iz kog razloga, pri takvom stanju u društvu koje se upija u krv od detinjstva, čovek neće poslati starca u starački dom, kada za to dođe vreme?
    Eto i prva pouka je stigla. Slušajte te, koji vole sve da vređaju, a sebe da hvale! Slušajte te, za koje ništa nije sveto, sem ličnog bankovskog računa! Investirajte u staračke domove, dok nije kasno. Nije isključeno, da ćete tamo da preživljavate poslednje dane. Ili menjajte pogled na svet.
    * * *
    Mnogo je nevolja i nepravdi oko nas. Ko to spori? Ali, ako samo vidimo tuđe zlo, zar ne shvatamo da čovek gnevno i žarko kritikujući sve i svakog – anđeo, ume još kako da se nađe u gomili grešnika? On je opravdano ljut. On zna, koga i za šta kazniti. Hteo bi da vidim mnogo anđela u ljudskim telima oko sebe i tražim ih ja. Istina ne nalazim ih. Anđelu je svojstveno da se moli, a kritikanti se ne mole. Anđeo ne govori ružno o onima iznad sebe i Mihail Arhangel čak đavola nije smeo da ukori, nego je rekao „Nek ti zabrani Gospod“ (2 Pet. 2:10). Opet dolazimo do toga, da je čovek koji ne vodi brigu o sebi, razdražljiv i zavidan i Reč Božiju ne zna, inače bi pamtio, da je u njegovom oku brvno, a u tuđim očima - samo grančice.
    Ali neka i ne zna Pisanije „pravdoljubac“. I Bibliju on ima, ali je loš učenik. Ipak istoriju svojeg naroda on mora znati. Mora, ali ne zna. Ili je zaboravio da su čistodušni maštaoci, koji su srušivši prethodnu nesavršenu carsku vlast, doveli jednim svojim bezumljem i plitkom opsesijom, na vlast takvu retku bandu zlikovaca, koja je milionima ljudi svu krv, kap po kap, isisala. Ili su zaboravili? Ili je pamet kratka? To je bilo sasvim nedavno. Opet drvima k tuđoj peći stremite. A znate li da čovek na svet ne gleda objektivno, već kroz prizmu svog grehovnog iskustva.
    U nekom manastiru je monah video kako je, pod okriljem noći, jedan od braće preskočio ogradu i uputio se k selu. „To je bludnik pošao u svet da bludniči“, - pomislio je. Tu istu sliku je ugledao i drugi. „To je lopov među braćom pošao u selo da ukrade nešto“, - pomisli on. Treći je pomislio: „To je neko od rabova Božijih pošao tajno milostinju da deli“. Zašto su na jednu istu sliku tri različite reakcije? Zato što je svako sudio po sebi.
    Za bludnika ceo svet bludniči. Za lopova ceo svet krade. Za raba Božijeg ceo svet ugađa Tvorcu. Proverimo mi sebe na taj način. Ako nam se čini da svi kradu, znači, mi smo lopovi po unutrašnjem stanju našeg srca. Ako za nas svi bludniče, znači i mi takođe. I ako bi tebi ili meni danas dali vlast, kao u anegdoti „ja ću ustati, a ti ćeš sesti“ („sjaši Kurta da uzjaše Murta“), oh kako ćemo iznenaditi svet „beskorisnošću“. Ja već sada vidim, kako ćemo mi, današnji borci, da pokažemo primer „vrednoće, čistote i čovečnosti“.
    * * *
    Kod nas u gradu na Novu godinu, centar su ukrasili predivnim ukrasima. I eto, slušam jednom kako dva muškarca u metrou razgovaraju.
    - Sećaš li se, kakav je tužan grad bio na prošli Božić. Ni sijalice ni ukrasa.
    - Tako „oni“ misle na narod. Samo ih njihov džep interesuje.
    - Zato kako je sve lepo ove godine!
    - Znači „oni“ su se toliko nakrali, da sada mogu i ukrase da postavljaju.
    Prošao sam dalje. Postalo mi je odjednom i smešno i tužno i neinteresantno.
    Kako se kaže, ako je u glavi rupa, onda ni dobrim zakonima, ni poklonima ni parama nju nećeš zakrpiti. Ako je u duši krtica rupu probila ili „žaba“ iz duše radost isisala, onda ako i čitav svet tamo sipaš – duša će, sve jedno, gladna ostati.
    I setih se Zlatoustog, koji je rekao: „Svo zlo sveta je zbog neznanja Pisanija (Svetog)“.
    Zaista, kada bi ti muškarci znali reči proroka, mudrije bi bile njihove reči, lepši bi bio njihov život. Na primer, takve reči: „Eto, duša nadmena se neće smiriti, a pravedni će svojom verom živ biti“ (Avv.2:4).
    Protojerej Andrej Tkačev
    IZVOR
  19. Волим
    Дејан got a reaction from AbuBekir in Света тајна свештенства   
    Parohijski sveštenik je u nečemu sličan lokalnom doktoru. Preopterećen, umoran, trči tamo-ovamo, to na pričešće bolesnom, to na sahranu, to na krštenje. Žena ga kući ne vidi, zbog čega s pravom negoduje. Domaćinstvo se zapostavlja. Nema se dovoljno vremena i snage za sve. A posao je važan, i doktorov i sveštenički. Izuzetno važan, ali ne i privlačan. Nije on ni fudbalski golgeter ni popularni pevač. Ali opet, nečija bolesna mašta svaki put predstavlja sebi sveštenika, nikako drugačije, do u „Mercedesu“. Sramota, časna reč. Da li ste mnogo lokalnih lekara videli u „Mercedesu“? Postoje, naravno, i lekari sa skupim automobilima, ali to sigurno nije seoski bolničar ili pedijatar opštinske poliklinike. I pored toga, što postoje i „crni transplantolozi“ i doktori koji pretvaraju „čike“ u „tete“ i obrnuto, ipak, nekako se ne usuđujemo da sve lekare trpamo u isti koš. Pored toga, oni leče, spasavaju, operišu, konsultuju. I skromno žive u velikoj većini slučajeva. Međutim, još kako nam uspeva da sve sveštenike trpamo u isti koš. Zašto je to tako?
    Očigledno zato, što lekare češće posećujemo, umrle na pregled dovozimo. Govorimo „A-a-a“ s kašičicom u ustima, izvršavamo komandu „dišite - ne dišite“ itd. Crkva nam je, međutim, poznata iz daleka, po ocu Fjodoru iz predstave „12 stolica“ i po bajci Puškina „O popu i njegovom radniku Baldi“. Zbog toga je većini nevernih sunarodnika nepoznat skromni život većine jereja, koji putuju maršrutkama (kombi-autobus) i autobusima.
    Da, zaista, kakve ima veze na čemu putuje doktor, ako sam došao kod njega da se lečim? „Putuj čime hoćeš, samo mi pomogni da prevladam svoju boljku“, - tako razmišljamo. I ovde je sve jasno, jer smo s ličnim bolom i s strahom za život ljubljenih u neku ruku svi upoznati. Ali s bolešću svoje duše, s svojim unutrašnjim duševnim truljenjem nisu svi upoznati. Te, neupoznate, večno nešto vuče da traže svo svetsko zlo van samog sebe. Tim neznalicama, to jest onima, koji ne znaju da svetsko zlo živi u njima samima, nekada je pevao mladi Mamonov: “Ne ubijaj muve! Izvor zaraze si – ti!“
    * * *
    Za sveštenike žalosno, i uopšte žalosno. To je zato što u narodu nema takvih profesija, na koje bi gledali s divljenjem. Geolog, kosmonaut, naučnik, milicioner, pedagog, doktor… Sve te profesije su nekada bile ovenčane idejom radnog podviga, opštom korisnošću i narodnom ljubavlju. „Ko je rudar? – To je hrabri čovek, koji radi pod zemljom da bi u našim domovima bilo toplo. Ko je učitelj? – To je pametni i dobri čovek, koji otvara pred nama vrata u veliki život“ i tako dalje. A danas? „Ko je rudar? – To je jadnik, koji se za kopejke spušta pod zemlju i bio bi srećan da napusti taj posao, ali nema kud. Ko je učitelj? – To je gubitnik, koji radi za kopejke i koji istresa svoju frustraciju na decu. Ko je milicioner? – To je isti taj bandit koji šeta u uniformi. Ko je stolar? – takođe bandit, ali ne u uniformi, već u radnom odelu.“ i tako do beskonačnosti. Starija pokolenja se ne poštuju, zato što su ona živela u totalitarizmu. Savremenike ne poštuju, zato što su svuda među njima prevaranti i lopovi. Interesantno, kako pri takvom pogledu na svet vaspitavati kod svoje dece poštovanje prema sebi samom, ako niko nikoga „ideološki“ ne poštuje, u principu prezire? Iz kog razloga, pri takvom stanju u društvu koje se upija u krv od detinjstva, čovek neće poslati starca u starački dom, kada za to dođe vreme?
    Eto i prva pouka je stigla. Slušajte te, koji vole sve da vređaju, a sebe da hvale! Slušajte te, za koje ništa nije sveto, sem ličnog bankovskog računa! Investirajte u staračke domove, dok nije kasno. Nije isključeno, da ćete tamo da preživljavate poslednje dane. Ili menjajte pogled na svet.
    * * *
    Mnogo je nevolja i nepravdi oko nas. Ko to spori? Ali, ako samo vidimo tuđe zlo, zar ne shvatamo da čovek gnevno i žarko kritikujući sve i svakog – anđeo, ume još kako da se nađe u gomili grešnika? On je opravdano ljut. On zna, koga i za šta kazniti. Hteo bi da vidim mnogo anđela u ljudskim telima oko sebe i tražim ih ja. Istina ne nalazim ih. Anđelu je svojstveno da se moli, a kritikanti se ne mole. Anđeo ne govori ružno o onima iznad sebe i Mihail Arhangel čak đavola nije smeo da ukori, nego je rekao „Nek ti zabrani Gospod“ (2 Pet. 2:10). Opet dolazimo do toga, da je čovek koji ne vodi brigu o sebi, razdražljiv i zavidan i Reč Božiju ne zna, inače bi pamtio, da je u njegovom oku brvno, a u tuđim očima - samo grančice.
    Ali neka i ne zna Pisanije „pravdoljubac“. I Bibliju on ima, ali je loš učenik. Ipak istoriju svojeg naroda on mora znati. Mora, ali ne zna. Ili je zaboravio da su čistodušni maštaoci, koji su srušivši prethodnu nesavršenu carsku vlast, doveli jednim svojim bezumljem i plitkom opsesijom, na vlast takvu retku bandu zlikovaca, koja je milionima ljudi svu krv, kap po kap, isisala. Ili su zaboravili? Ili je pamet kratka? To je bilo sasvim nedavno. Opet drvima k tuđoj peći stremite. A znate li da čovek na svet ne gleda objektivno, već kroz prizmu svog grehovnog iskustva.
    U nekom manastiru je monah video kako je, pod okriljem noći, jedan od braće preskočio ogradu i uputio se k selu. „To je bludnik pošao u svet da bludniči“, - pomislio je. Tu istu sliku je ugledao i drugi. „To je lopov među braćom pošao u selo da ukrade nešto“, - pomisli on. Treći je pomislio: „To je neko od rabova Božijih pošao tajno milostinju da deli“. Zašto su na jednu istu sliku tri različite reakcije? Zato što je svako sudio po sebi.
    Za bludnika ceo svet bludniči. Za lopova ceo svet krade. Za raba Božijeg ceo svet ugađa Tvorcu. Proverimo mi sebe na taj način. Ako nam se čini da svi kradu, znači, mi smo lopovi po unutrašnjem stanju našeg srca. Ako za nas svi bludniče, znači i mi takođe. I ako bi tebi ili meni danas dali vlast, kao u anegdoti „ja ću ustati, a ti ćeš sesti“ („sjaši Kurta da uzjaše Murta“), oh kako ćemo iznenaditi svet „beskorisnošću“. Ja već sada vidim, kako ćemo mi, današnji borci, da pokažemo primer „vrednoće, čistote i čovečnosti“.
    * * *
    Kod nas u gradu na Novu godinu, centar su ukrasili predivnim ukrasima. I eto, slušam jednom kako dva muškarca u metrou razgovaraju.
    - Sećaš li se, kakav je tužan grad bio na prošli Božić. Ni sijalice ni ukrasa.
    - Tako „oni“ misle na narod. Samo ih njihov džep interesuje.
    - Zato kako je sve lepo ove godine!
    - Znači „oni“ su se toliko nakrali, da sada mogu i ukrase da postavljaju.
    Prošao sam dalje. Postalo mi je odjednom i smešno i tužno i neinteresantno.
    Kako se kaže, ako je u glavi rupa, onda ni dobrim zakonima, ni poklonima ni parama nju nećeš zakrpiti. Ako je u duši krtica rupu probila ili „žaba“ iz duše radost isisala, onda ako i čitav svet tamo sipaš – duša će, sve jedno, gladna ostati.
    I setih se Zlatoustog, koji je rekao: „Svo zlo sveta je zbog neznanja Pisanija (Svetog)“.
    Zaista, kada bi ti muškarci znali reči proroka, mudrije bi bile njihove reči, lepši bi bio njihov život. Na primer, takve reči: „Eto, duša nadmena se neće smiriti, a pravedni će svojom verom živ biti“ (Avv.2:4).
    Protojerej Andrej Tkačev
    IZVOR
  20. Волим
    Дејан got a reaction from Suzana in Света тајна свештенства   
    Parohijski sveštenik je u nečemu sličan lokalnom doktoru. Preopterećen, umoran, trči tamo-ovamo, to na pričešće bolesnom, to na sahranu, to na krštenje. Žena ga kući ne vidi, zbog čega s pravom negoduje. Domaćinstvo se zapostavlja. Nema se dovoljno vremena i snage za sve. A posao je važan, i doktorov i sveštenički. Izuzetno važan, ali ne i privlačan. Nije on ni fudbalski golgeter ni popularni pevač. Ali opet, nečija bolesna mašta svaki put predstavlja sebi sveštenika, nikako drugačije, do u „Mercedesu“. Sramota, časna reč. Da li ste mnogo lokalnih lekara videli u „Mercedesu“? Postoje, naravno, i lekari sa skupim automobilima, ali to sigurno nije seoski bolničar ili pedijatar opštinske poliklinike. I pored toga, što postoje i „crni transplantolozi“ i doktori koji pretvaraju „čike“ u „tete“ i obrnuto, ipak, nekako se ne usuđujemo da sve lekare trpamo u isti koš. Pored toga, oni leče, spasavaju, operišu, konsultuju. I skromno žive u velikoj većini slučajeva. Međutim, još kako nam uspeva da sve sveštenike trpamo u isti koš. Zašto je to tako?
    Očigledno zato, što lekare češće posećujemo, umrle na pregled dovozimo. Govorimo „A-a-a“ s kašičicom u ustima, izvršavamo komandu „dišite - ne dišite“ itd. Crkva nam je, međutim, poznata iz daleka, po ocu Fjodoru iz predstave „12 stolica“ i po bajci Puškina „O popu i njegovom radniku Baldi“. Zbog toga je većini nevernih sunarodnika nepoznat skromni život većine jereja, koji putuju maršrutkama (kombi-autobus) i autobusima.
    Da, zaista, kakve ima veze na čemu putuje doktor, ako sam došao kod njega da se lečim? „Putuj čime hoćeš, samo mi pomogni da prevladam svoju boljku“, - tako razmišljamo. I ovde je sve jasno, jer smo s ličnim bolom i s strahom za život ljubljenih u neku ruku svi upoznati. Ali s bolešću svoje duše, s svojim unutrašnjim duševnim truljenjem nisu svi upoznati. Te, neupoznate, večno nešto vuče da traže svo svetsko zlo van samog sebe. Tim neznalicama, to jest onima, koji ne znaju da svetsko zlo živi u njima samima, nekada je pevao mladi Mamonov: “Ne ubijaj muve! Izvor zaraze si – ti!“
    * * *
    Za sveštenike žalosno, i uopšte žalosno. To je zato što u narodu nema takvih profesija, na koje bi gledali s divljenjem. Geolog, kosmonaut, naučnik, milicioner, pedagog, doktor… Sve te profesije su nekada bile ovenčane idejom radnog podviga, opštom korisnošću i narodnom ljubavlju. „Ko je rudar? – To je hrabri čovek, koji radi pod zemljom da bi u našim domovima bilo toplo. Ko je učitelj? – To je pametni i dobri čovek, koji otvara pred nama vrata u veliki život“ i tako dalje. A danas? „Ko je rudar? – To je jadnik, koji se za kopejke spušta pod zemlju i bio bi srećan da napusti taj posao, ali nema kud. Ko je učitelj? – To je gubitnik, koji radi za kopejke i koji istresa svoju frustraciju na decu. Ko je milicioner? – To je isti taj bandit koji šeta u uniformi. Ko je stolar? – takođe bandit, ali ne u uniformi, već u radnom odelu.“ i tako do beskonačnosti. Starija pokolenja se ne poštuju, zato što su ona živela u totalitarizmu. Savremenike ne poštuju, zato što su svuda među njima prevaranti i lopovi. Interesantno, kako pri takvom pogledu na svet vaspitavati kod svoje dece poštovanje prema sebi samom, ako niko nikoga „ideološki“ ne poštuje, u principu prezire? Iz kog razloga, pri takvom stanju u društvu koje se upija u krv od detinjstva, čovek neće poslati starca u starački dom, kada za to dođe vreme?
    Eto i prva pouka je stigla. Slušajte te, koji vole sve da vređaju, a sebe da hvale! Slušajte te, za koje ništa nije sveto, sem ličnog bankovskog računa! Investirajte u staračke domove, dok nije kasno. Nije isključeno, da ćete tamo da preživljavate poslednje dane. Ili menjajte pogled na svet.
    * * *
    Mnogo je nevolja i nepravdi oko nas. Ko to spori? Ali, ako samo vidimo tuđe zlo, zar ne shvatamo da čovek gnevno i žarko kritikujući sve i svakog – anđeo, ume još kako da se nađe u gomili grešnika? On je opravdano ljut. On zna, koga i za šta kazniti. Hteo bi da vidim mnogo anđela u ljudskim telima oko sebe i tražim ih ja. Istina ne nalazim ih. Anđelu je svojstveno da se moli, a kritikanti se ne mole. Anđeo ne govori ružno o onima iznad sebe i Mihail Arhangel čak đavola nije smeo da ukori, nego je rekao „Nek ti zabrani Gospod“ (2 Pet. 2:10). Opet dolazimo do toga, da je čovek koji ne vodi brigu o sebi, razdražljiv i zavidan i Reč Božiju ne zna, inače bi pamtio, da je u njegovom oku brvno, a u tuđim očima - samo grančice.
    Ali neka i ne zna Pisanije „pravdoljubac“. I Bibliju on ima, ali je loš učenik. Ipak istoriju svojeg naroda on mora znati. Mora, ali ne zna. Ili je zaboravio da su čistodušni maštaoci, koji su srušivši prethodnu nesavršenu carsku vlast, doveli jednim svojim bezumljem i plitkom opsesijom, na vlast takvu retku bandu zlikovaca, koja je milionima ljudi svu krv, kap po kap, isisala. Ili su zaboravili? Ili je pamet kratka? To je bilo sasvim nedavno. Opet drvima k tuđoj peći stremite. A znate li da čovek na svet ne gleda objektivno, već kroz prizmu svog grehovnog iskustva.
    U nekom manastiru je monah video kako je, pod okriljem noći, jedan od braće preskočio ogradu i uputio se k selu. „To je bludnik pošao u svet da bludniči“, - pomislio je. Tu istu sliku je ugledao i drugi. „To je lopov među braćom pošao u selo da ukrade nešto“, - pomisli on. Treći je pomislio: „To je neko od rabova Božijih pošao tajno milostinju da deli“. Zašto su na jednu istu sliku tri različite reakcije? Zato što je svako sudio po sebi.
    Za bludnika ceo svet bludniči. Za lopova ceo svet krade. Za raba Božijeg ceo svet ugađa Tvorcu. Proverimo mi sebe na taj način. Ako nam se čini da svi kradu, znači, mi smo lopovi po unutrašnjem stanju našeg srca. Ako za nas svi bludniče, znači i mi takođe. I ako bi tebi ili meni danas dali vlast, kao u anegdoti „ja ću ustati, a ti ćeš sesti“ („sjaši Kurta da uzjaše Murta“), oh kako ćemo iznenaditi svet „beskorisnošću“. Ja već sada vidim, kako ćemo mi, današnji borci, da pokažemo primer „vrednoće, čistote i čovečnosti“.
    * * *
    Kod nas u gradu na Novu godinu, centar su ukrasili predivnim ukrasima. I eto, slušam jednom kako dva muškarca u metrou razgovaraju.
    - Sećaš li se, kakav je tužan grad bio na prošli Božić. Ni sijalice ni ukrasa.
    - Tako „oni“ misle na narod. Samo ih njihov džep interesuje.
    - Zato kako je sve lepo ove godine!
    - Znači „oni“ su se toliko nakrali, da sada mogu i ukrase da postavljaju.
    Prošao sam dalje. Postalo mi je odjednom i smešno i tužno i neinteresantno.
    Kako se kaže, ako je u glavi rupa, onda ni dobrim zakonima, ni poklonima ni parama nju nećeš zakrpiti. Ako je u duši krtica rupu probila ili „žaba“ iz duše radost isisala, onda ako i čitav svet tamo sipaš – duša će, sve jedno, gladna ostati.
    I setih se Zlatoustog, koji je rekao: „Svo zlo sveta je zbog neznanja Pisanija (Svetog)“.
    Zaista, kada bi ti muškarci znali reči proroka, mudrije bi bile njihove reči, lepši bi bio njihov život. Na primer, takve reči: „Eto, duša nadmena se neće smiriti, a pravedni će svojom verom živ biti“ (Avv.2:4).
    Protojerej Andrej Tkačev
    IZVOR
  21. Волим
    Дејан got a reaction from keka in Фазе развоја у хришћанском животу: неофитство, занос, разочарење, криза,...па опет...   
    Путеви и грешке почетника у вери

    Јапанска изрека гласи: «Када се у породици радја дете, цела породица учи да говори».
    Парафразирајући ову источну мудрост, може се нажалост рећи: «Када се у породици појави хришћанин, сви његови ближњи постају мученици». Ако сада ове редове чита неко од твојих ближњих, мислим да ће се сложити са мном. Ако их чита један од таквих хришћана онда нећу добити титулу мању од клеветника. Нећу саосећати са првим - мученицима није потребно саосећање, нећу се такође ни оправдавати пред другим (то је потпуно некорисно и чак штавише небезопасно). Просто желим да поделим са вама размишљања, која су ми се накупила током мог «хришћанства». Онима који се чуде због чега сам реч хришћанство ставио под наводнике, рећи ћу да она без наводника приличи светима, и нека ме не окривљују због смиренословља.
    Али пре свега о терминима. Све те духовне болести, о којима ће се ниже говорити, називаће једном речју: «неофитство». Можда је то неправилно - обједињавати болести, које имају различито порекло и ток. Вероватно је то ненаучно. Али мој чланак није научни трактат, већ реакција живог организма на бол.
    У Цркви се формирала традиција, према којој се сматра да је неофит - човек, који није у Цркви десет година већ мање. Али ствар није толико у времену. Тај период се може скратити. Може ли се заобићи? Не знам. Нисам уверен. У крајњој мери, сви моји познаници и ја сам, у првом реду, прошли кроз тај временски период, када смо се некоме чинили тако узвишени и предивни. Предивни, због тога што Господ новокрштени, оцрквољеном човеку, према речима Макарија Великог, даје залог Светог Духа. Али људима који нас окружују у том периоду наше духовне младости, се смркло пред очима од поука, фарисејских молитви и навођења у православље.
    Не може се назвати нормалним човек који изјављује: то су се тобоже старци помолили да немамо телевизију јер она душу оскверњује, ето Остакински торањ је изгорео! То, што су притом три човека жива изгорела очигледно је био резултат њихове благе молитве. Или, например овакав одломак. Жена, која можда није прочитала до краја Нови Завет, али је научила напамет «Добротољубље», оставља малолетну децу, мужа и сву светску сујету и одлази (често по благослову младостарца) да се спасава у неки манастир. Довољно је сетити се недавне хистерије која се развила око шрафираних-кодова. По том питању је објављена поставка Светог Синода. Али одлука Синода за наше православне није указ. Одмах се појачао шапат (он наравно никада није престао) о томе да су наши епископи екуменисти, јеретици, зар се они могу слушати? Та настројења свакојако шире и подржавају такозвани старци по манастирима и у свету.
    Архимандрит Јован Крестјанкин који је познат целом руском православном народу, и кога мислим с пуним правом можемо да назовемо старцем, пише: «Данас ти документи у том виду не представљају опасност за нас. Запамти и разјасни себи вољу Божију: «Сине, дај Ми твоје срце. Не пасош, нити пензијске признанице, нити пореску картицу, већ срце! Сва та смућивања, пометње и настају због тога што нема живе вере у Бога ». Али за неофите је чак ништавно и мишљење таквог човека као што је отац Јован.
    Уопштено говорећи, неофитство постоји од када и Црква. Чак се може рећи - неофитство је старо као свет. Историја нам доноси много чињеница које сведоче о неумерено узбудјеним хришћанима, који чине штету себи и другима. Навешћу свима познат пример. Неки старац је имао ученика, који је страсно желео мучеништво. Узалуд га је старац уразумљивао: «Време мучеништва је прошло, Бог те призива на друге подвиге. Ти само научи да Га разумеш ». Овај није хтео ни да чује. Благослови мучеништво, па како год! Изнудивши благослов од старца, отишао је у пустињу, наишао на сарацена и не издржавши искушење, одрекао се Христа.
    Узбуђеност сама по себи није лоша. Али она може да буде страшна у духовном животу. Задивљујућа ствар! Рекло би се да узбуђеност треба да сведочи о мекоћи човекове душе. Узбуђен човек је по мом мишљењу - велико дете. Свет је за њега задивљујући и пожељан, као поклон, те зато и изазива узбуђење код њега. Али душа неофита је крепка, као гранит и глува, као гроб.
    Енглески писац Честертон рекао је о некоме: «Он је био душевно здрав, јер је знао за невоље». Неофит је душевно болестан, јер не познаје невоље. Он не зна ни за жалост, ни за милост. Тај исти Честертон је на другом месту писао: «Није тешко одредити здраву душу: такав човек има трагедију на срцу и комедију на уму». Код неофита не само да нема трагедије у срцу, већ он нема ни само срце. Он за све случајеве у животу има додатна правила, а за сваку људску бол - прописане истине. Али његова истина убија, а не оживотворава, уводи у росптво, а не чини слободним. Сам неофит је бодар и оптимистичан. Истина, његов оптимизам је на рачун других. Његов оптимизам је људождер. Он је од обреда и закона изградио висок замак и одатле посматра на црве који гмижу.
    Узалуд неофите некад упоређују са фарисејима. Фарисеји то нису заслужили. Ако је веровати светом Јовану Злаотоусту, они су чак способни за покајање. Он управо тако схвата приступање фарисеја Јовану Крститељу. Када су Христу довели жену ухваћену у прељуби, Њега је окруживала маса фарисеја. И знамо да ниједан камен није полетео на несрећницу. Да су Христа окруживали неофити, на жену би се обрушио читав град камења. Фарисеји су знали своје тајне грехе, и Спаситељеве речи су их постиделе.
    Неофити немају греха. Не знам за шта се они сатима кају на исповести. С њихових уста не силазе речи: опростите ми грешној, «ја сам пучина греха». Али када сазнају да неко од њихових ближњих ради нешто што се не поклапа са њиховом благочестивошћу, они се претварају у тог истог дужника, који је спреман некога да угуши за својих сто динара. «Како! Ти држиш пса у кући? Пас је скверна животиња! Ти не смеш да се прићешћујеш! »Свјатијејши Патријарх би знао ко код куће има не само једну, већ две животиње, те да не сме да се причешћује! «Ти си непрестано болестан, очигледно имаш много грехова. Треба да се покајеш! »Ја сам потпуно спреман да претпоставим да они нису читали Књигу о Јову, нити су чули за Јовове пријатеље. Али требало би да знају о руским православним светитељима који су били болесни цео живот и од слабости нису могли да померају руку. По њиховој логици, Амвросије Оптински и Игњатије Брјанчанинов су најозлоглашенији грешници. Свети Јован Златоуст у првој беседи о статуама наводи осам разлога, због који хришћани болују. Не би било лоше упознати се са њима.
    Какво год давно пријатељство да вас повезује са неофитом, ако је само неофит уопште способан за пријатељство, све се руши у једном трену, када он сазна нешто о вама. То може да буде нешто пријатно. Од ношења хаљина са отвореним раменима до гледања телевизора. Тада ваше пријатељство већ ништа неће спасти.
    Да ли неки грех може да проведе неофита ка осећању покајања?
    Лично искуство општења са људима такве врсте показује да чак упадајући у отворене, грубе грехе, као што је блуд, човек са сличним настројењем душе на неки непостижни начин умудрава се да напусти право да осуђује друге и чак има и Исусову молитву која тече сама од себе . Такав човек је бодар и весео.
    У првим данима свога хришћанства он поседује благочестиви сленг, као «Ангела за трпезом!» Или «Спаси Господе!». Сећам се једне девојке која је за столом замолила суседа: «Благословите чајник!» После много година сам чуо фразу, која би могла да буде одличан одговор њој: «Благосиља се и освећује овај чајник!»
    Неофит је заљубљен у себе. Он обожава своју праведност. Да, да, он зна вољу Божију! То су свети смиривали своје тело, да би се пробудио дух, и умањивали своју вољу, да би познали вољу Божију. За неофита је све много једноставније. Воља Божија је то што он ради. Он никада неће рећи: опрости, много сам те збунио због своје непажње. Не - то је била воља Божија да се ја успавам, и зато нисам успешан, зато сам закаснио на пословни састанак, и зато ја никако не могу да ти помогнем. Човека, кога су притом оставили у невољи, мисли да га је Бог оставио. Није потребно много вере да би се схватило да те није оставио Бог, већ равнодушни неофит. Сви други за неофита (ако они нису свештеници) - су бића ниже сорте. А ако тај неко други није хришћанин, то онда уопште није ни човек, већ нека прљавштина.
    Сећам се приче из Патерика о томе, како је једном Макарије Велики ишао са учеником пустињом. Ученик је престигао Макарија, и срео је жреца из локалног паганског храма са везом сувог грања на леђима. У учениковој глави је све било у најбољем реду, и зато се он обратио жрецу сходно томе: «Куда идеш демоне?» - Због чега је и био снажно претучен. Када се пристигли Макарије учтиво поздравио са Жречем, овај се зачуђено упитао: «Због чега си ме ти будући хришћанин, поздравио? Овуда је пре тебе прошао још један човек, такође хришћанин. Он је почео да ми се руга, и ја сам га претукао на смрт ». «Ја видим да си ти добар човек и добро се трудиш, само не знаш ради чега то радиш», - одговорио је Макарије Велики. После ових речи жрец се крстио и постао хришћанин. Али у животу нажалост чешће наилазимо на ученике, него на Макарија.
    Када човек веома добро зна нешто да ради, њему је лако да се погорди. Чак и када човек просто много зна, он није увек слободан од греха преузношење. Али то је и задивљујуће, што неофит просто поражава својом неписменошћу. Да и због чега нешто знати - свештеници ће и тако рећи све што је потребно. «Ми смо без нашег оца као слепи мачићи», -. каже неофит и потпуно је тиме задовољан.
    Као што сам већ рекао, неофит воли да игра на послушање. Монашким књигама о послушању затрпане су све црквене продавнице. Понешен својим брзим успесима у црквеном животу хришћанин жели да узлети «ванредне области». Нахранивши се сличном литературом, коју у прошлости у манастирима старац-духовник није давао сваком монаху, подвижник се прихвата посла да уреди свој сопствени Атон.
    Намесник једног од манастира, тада игуман, отац Н, је једном приметио како је код младе деце-послушника почео да се покреће кров због читања «Добротољубља». И тада им је посаветовао да читају нешто друго. Тога дана му је позната сликарка-полиграфист поклонила свој последњи рад: илустрације за «Вини-Пу». «Ево, прочитајте ово». Деца су се забезекнула. «И до ког места да читамо?» - Упитали су мислећи да је лутрија. «До хватања Слонопотама. То је сасвим довољно ». Средство се показало тачним - кров се вратио на место. У датом случају послушање је одиграло своју добру улогу. Али нису сви духовници. Нажалост, ни дуга бела брада, ни године пребивања у Цркви нису гаранција духовне безопасности. Али то је тема за посебан разговор.
    Црквене болести су тешке. Људи, који од њих болују, доносе много невоља људима који их окружују, и у првом реду својим ближњима. Људима, далеким од Цркве, они отежавају пут ка њој. Човек, који се искрено интересује за религиозни живот, угледавши таквог човека, по њему ће извести закључак о целој Цркви. Наравно, њему дуго може да се објашањава (то веома уверљиво ради ђакон Андреј Курајев), како се не сме судити о музици по поп шлагерима, а о иконописа према стриповима, тако и о хришћанству треба да судимо по хришћанским светитељима, а не по првом парохијану кога смо срели. Може му се говорити о томе да је историја Цркве лепа само у лошим књигама, а да је у животу све много сложеније. Или напротив једноставније. Али има таквих сусрета са узбуђеним хришћанским пионирима, од којих ране не зарастају брзо. Један познати сликар је причао како је дванаест година недалеко од своје куће сликао цркву. Благочестиве «бабушке» су поцепале његову скицу и грубо га избациле из црквене порте. Следећи пут је мој пријатељ дошао у цркву тек после пет година - толико је био велики његов страх. Али, слава Богу, страх је прошао. А колико људи, који се суоче са душевном окорелошћу Православних хришћана, одлазе код баптиста, јеховиста, богородичника. Или просто изводе закључак да је хришћанство, као и све остале религије, - једно мрачњаштво. Ја не желим да читалац стекне сличан осећај на основу мојег члана. Да, понављам, црквене болести су тешке. Али вероватно сви треба да их преболе.
    Знам један град, где је захваљујући тамошњем свештенику веома здрава духовна клима. Човек прележи неофитску болест у веома благом облику и брзо оздрави. Да ли је то добро или лоше? Не мислим да је то веома добро. Хришћанин тамо личи на антарктичког пингвина, који нема имунитет, пошто на Антарктику нема вируса. Шта ће бити са тим човеком, када се он суочи са неофитством (а не може да се не суочи) у свој његовој велелепност? Хришћанин, који је одрастао у топлим условима је неотпоран на мраз. Важно је проћи кроз неофитство али се не задржавати на њему.
    Честертон даје светоотачки опис праведника: праведник је строг према себи и снисходљив према другима. Ми то не можемо увек да схватимо у време духовне младости. И зато је неофитство са стране мало привлачно. Али сви треба да га преболимо. И од њега се не може побећи.
    То је у прошлим вековима у неком смислу било једноставније. Црквено Предање, живо и активно, ограђивало је човека од излишног ригоризма. Усхићеност, у највећој мери, није прелазила у секташтво, а благочестивости - у фанатизам. Али у нашој трагичној историји се десило тако да је танак мицелијум Црквеног Предања после револуције био прекинут. Нити, које су чудом сачуване, обнављају се веома споро и са тешкоћама.
    IZVOR


  22. Волим
    Дејан got a reaction from Natasa. in Говор мржње Атеиста Србије у сликама   
    ha ha ha ha ha haNemoj više ovako da pišeš,mlad ću na onaj svet odsmeha ha ha ha hahah
    daaaa te čuuuvvaaa ,samuraja seeedammmm ha ha hha ha

  23. Волим
    Дејан reacted to Solomon Kane in Говор мржње Атеиста Србије у сликама   
    Ево, и аватар сам променио... за сваки случај.
  24. Волим
    Дејан got a reaction from Anette in Предавања, беседе и разговори оца Димитрија Плећевића   
    Ја мислим да ни владика Игнатије није има ни искушенички ни мионашки стаж,у смислу места ,исправите ме ако грешим!
  25. Волим
    Дејан got a reaction from Phoebe in Да ли се све завршава са "рађајте се и множите"?   
    Ne bi da razvezujem,neće server izdržati toliku količinu genijalnosti
    Ima brakova bez dece,jednostavno nemaju decu ali opstaju jer imaju zajednicu u Hristu.
    Smisao braka,monaštva,života,roditeljstva je Hristos ...pa sad šta te zapadne

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...