Jump to content

Дејан

АДМИНИСТРАТОР
  • Број садржаја

    18469
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    39

Репутација активности

  1. Свиђа ми се
    Дејан got a reaction from Милан Јовановић for a Странице, Учење о митарствима   
    Учење о митарствима која душа после телесне смрти човекове проходи и тамо бива кушана и суђена од стране демона, према различитим страстима које они изазивају, једно је од најконтроверзнијих питања у православној традицији. Ово питање никада није разматрано као догматско питање, па зато не постоје никакве саборске одлуке које потврђују, али и  које негирају постојање митарстава како су она описана у виђењу Григорија ученика Св. Василија Нововог из прве половине 10. века. Григорије је у свом виђењу видео смрт и пут кроз ваздушна митарства једне подвижнице, преподобне Теодоре. Опис митарстава на српском језику из житија Св. Василија Новог се може прочитати на https://svetosavlje.org/zitije-prepodobnog-oca-naseg-vasilija-novog/ Ставови о митарствима, данас у православном свету, крећу се између дословног прихватања поменутог виђења са свим детаљима и потпуног негирања постојања митарстава као својеврсне гностичке заблуде која је преживела у аскетским круговима. У овом одговору хтео бих да подсетим да овом питању треба приступити трезвено и ослањајући се на богату богословску, литургијску, аскетску и књижевну (посебно житијску) традицију Цркве.
     
    Међу онима који су се од 19. века до данас посебно бавили овом темом, ослањајући се прилично подробно на поменуто житије  Св. Василија новог треба посебно поменути о. Серафима Роуза који је своје ставове о митарствима изнео у књизи: „Душа после смрти“ https://svetosavlje.org/dusa-posle-smrti/ коју је написао у касним седамдесетим годинама. Претпостављам да су је многи читали јер је преведена и објављена на српском језику. Серафим Роуз се ослања на „Слово о смрти“ Св. Игњатија Брјанчанинова https://svetosavlje.org/slovo-o-smrti/14/  као и писанија Св. Теофана Затворника и уопште руску духовну традицију 19. века у којој есхатолошке теме, посебно питање живота душе после телесне смрти, имају нарочито велики значај. Св. Јован Шангајски је такође писао на ову тему у својој књизи „Живот после смрти“ https://svetosavlje.org/zivot-posle-smrti/#05 где се позива на визију усхода душе преподобне Теодоре из поменутог Григоријевог виђења, као и на ставове Св. Теофана Затворника. Ови текстови су доступни у српском преводу па их није потребно посебно препричавати. 
    Отворено и јавно противљење учењу о митарствима као гностичкој јереси и заблуди видимо, на пример, код Лева Пухала (односно касније архиеп. Лазара Пухала, Православна Црква у Америци) и Мајкла Азкула, који је променивши више јурисдикција тренутно у заједници са грчким старокалендарцима. Пухало је желећи да избегне проблем латинског чистилишта кренуо у готово потпуно одбацивање саме идеје привременог суда након телесне смрти. По његовом мишљењу душа се након смрти и без тела налази у извесном стању неме и слепе обамрлости, што је блиско учењу о мортализму или хипнопсихизму. Оваква схватања постојала су и у ранијим вековима али их је Црква увек одбацивала. Њих су посебно оживели протестанти, а нагињу им и неки православни академски богослови који под сваку цену желе да избегну могућност да душа може да живи након одвајања са телом, посебно у свесном стању. У либералнијим римокатоличким круговима двадесетог века јавило се веровање да одмах након смрти наступа коначни суд, о чему говори и православни богослов Томас Хопко. Азкулови ставови могу се прочитати у његовом спису: „The Toll-Houose Myth – The Neo-Gnosticism of Fr. Seraphim Rose” http://xa.yimg.com/kq/groups/2426010/639466037/name/The-TollHouse-MythThe-NeoGnosticism-of-Fr-Seraphim.pdf 
    Умерени традиционални став о питању митарстава заступа митрополит Навпакта Јеротеј Влахос у својој књизи „Η Ζωή Μετά Τον Θάνατο“ (Живот после смрти) http://www.paterikiorthodoxia.com/2013/02/3335.html или у енглеском преводу (https://www.amazon.com/after-Death-Metropolitan-Nafpaktos-Hierotheos/dp/9607070348) Влахос нарочито указује да предање о митарствима треба разумети превасходно у оквирима литургијских и патристичких сведочанстава о судбини душе после смрти. Влахос зато не иде у детаље описане у житију Св. Василија новог, нити помиње и потврђује број митарстава, природу сваког митарства, нити начин на који је душа спречена да узиђе ка Христу, док се демонима на митарствима не „отплати дуг“ молитвама духовног руководитеља душе. Влахос истиче да демони немају моћ над душом човека који се сјединио са Христом и да имају „власт“ само над оним душама које су им се вољно потчиниле у овом животу, што је значајна разлика од буквалног тумачења горепоменутог виђења. Митрополит Јеротеј признаје да учење о митарствима постоји у гностицизму и паганској митологији, посебно Египћана и Халдејаца. Међутим, он наглашава да је оно што је прихваћено од појединих отаца и црквених писаца у овом погледу засновано на хришћанској истини, те наводи пример да и хришћани верују у бесмртност душе, али не као Јелини, по природи, већ по благодати Божијој. Владика Навпактски не негира појаве добрих и злих анђела у тренутку смрти, што је посведочено у много примера у хришћанској традицији, али митарства више види у контексту страсти које муче душу приликом њеног излаза из тела. Владика Јеротеј посебну пажњу посвећује критици римокатоличког учења о чистилишту и доследно настоји да своје ставове утемељи на поузданим и провереним патристичким сведочанствима.
    Уз Митрополита Јеротеја треба поменути блаженопочившег протопрезвитера Томаса Хопка (Православна Црква Америке), бившег декана Св. Владимира у Њујорку који је држао да је Григоријево виђење описано у житију Св. Василија Новог типичан пример алегоријских прича педагошког карактера које се често без довољно расуђивања интерпретирају дословно. Хопко се такође не слаже са ставом противника учења о митарствима који сматрају да после смрти једоставно ништа не бива до васрксења тела. Из разних беседа Хопков став би се могао свести на теологуменон да након смрти одмах бива и коначан суд Божији и да прича о митарствима алегоријски приказује борбу огреховљене савести човека коме су потребне молитве Цркве да би прошао суд Божији. Хопко је веровао да они који су крштени су већ умрли, васкрсли и ознамењени Духом Светим и не могу да умру, већ телесна смрт за њих бива само прелазак у вечни живот Христа јер је Христос васкрсао. Он се чврсто држи става да је душа без тела једнако мртва као и тело без душе. Хопко је тврдио да Бог одмах даје прослављено тело онима који пролазе телесну смрт и да зато прослављамо светитеље као потпуно живе, а не као душе без тела. Зато се светитељи по Хопку јављају у својим васкрслим телима (о овим ставовима може да се чује на http://www.ancientfaith.com/specials/hopko_lectures/the_death_of_christ_and_our_death_in_him). Проблем са Хопковим мишљењем јесте да ни код једног ранијег светог оца или учитеља Цркве не можемо да нађемо поткрепљење за овакво тумачење. Теоретски ово би могло да се разуме у контексту разлике између линеарног времена и вечности есхатона, али опет остаје теологуменон, на коме Хопко није инстистирао као на догми. Слично мишљење о васкрсењу које бива одмах након телесне смрти дели и о. Зоран Ђуровић који је већ о овоме писао на форуму и са којим сам имао месец дана дугу дискусију прошле године.
    Међу онима који су богословски трезвено приступили овом питању је и француски православни богослов Жан Клод Ларше са својом значајном књигом La Vie après la mort selon la tradition orthodoxe, Jean-Claude Larchet (Живот после смрти по православној традицији), 2001. године (https://www.amazon.fr/apr%C3%A8s-mort-selon-tradition-orthodoxe/dp/220406713X) . Ларше је сакупио прилично импозантан број разноврсних сведочанстава из православне традиције која су утицала на формирање разумевања шта бива са душом након телесне смрти. Посебну пажњу Ларше полаже на разлике између православне с једне и римокатоличке и протестантске традиције са друге стране. Штета што није преведена на српски. Читао сам је у енглеском преводу (Life after Death according to the Orthodox Tradition, 2012) и сматрам да представља веома значајан покушај да се ова питања осветле кроз сву пуноћу богословске, литургијске, аскетске и житијске традиције Цркве. У коментарима који следе посебно сам се ослањао на Ларшеа и Влахоса јер сматрам да су њихови ставови најбоље утемељени у предању и да нас истовремено чувају од буквалног тумачења виђења о митарствима које може да нас нехотице увуче у другу крајност.
    ******
    Треба рећи да се у апостолским временима хришћани нису бавили питањем преживљавања душе након смрти тела, већ превасходно очекивањем Другог доласка Христовог и васкрсења мртвих, што је остало као завршни члан символа вере Цркве „Верујем у васкрсење мртвих и живот будућег века“. Међутим, већ од 2. и 3. века, под утицајем разних гностичких учења, јелинистичких мистерија и митова, као и неоплатонистичке философије, пажња појединих хришћанских писаца, посебно у аскетским круговима ишла је више у правцу интересовања шта конкретно бива са душом после смрти. Тако је свеопште васкрсење које ће уследити након Другог доласка Господњег на известан начин отишло у други план, а код неких се чак утврдило веровање да се одмах после телесне смрти одлази у рај или у пакао. Заправо, и данас добар број хришћана меша привремени удео човекове душе након телесне смрти са коначним уделом након Суда. За разлику од гледања на човека као јединствену психофизичку целину, поједине секте су развијале крипто-платонизам по коме смо ми заправо душе које су падом ушле у тела и које се након телесне смрти враћају у своју истинску отаџбину ослобођене терета тела и зато су рај и пакао пре свега реалности које се тичу само душе. У том приступу није било много места за Христов домострој спасења, посебно за васкрсење тела, и заправо је главно питање било како ослободити душу владавине тела и телесних грехова да би душа очишћена ушла у небеске сфере. У овом погледу посебно је гностицизам, против кога се Црква жестоко борила, нудио читав низ митова, ритуала, начина како да се душа избори са демонима који је спречавају да се уздигне Богу након смрти. Христово спасење је од стране јеретика гностика свођено на неко тајно знање (гносис) које треба да нам помогне да прођемо демонска митарства о којима више гностичких текстова врло прецизно говоре.

    Међутим, аутентична хришћанска есхатологија је заправо веома материјална јер ће Царство Божије бити преображени и престворени ново небо и нова земља, где ће сви добити нова тела и где ће Господ царевати над народом својим довека. Разне мистичке секте су својим учењима правиле јак утицај на одређене аскетске кругове у Цркви, па се неретко ишло у правцу спиритуализације односно растеловљене есхатологије. По том веровању Царство Божије заправо нематеријално царство душа и анђела, те је удео душе после смрти од кључног значаја. Нажалост, овом проблему се не посвећује много пажње и превага одређених псевдо-мистичих и апокрифних учења и сумњивих виђења која су настала под разним нехришћанским утицајима и данас има велики утицај на разумевање овог питања. Као хришћани ми треба пре свега да чекамо Царство Божије које ће доћи у сили, када ће бити промењено обличје овога. Тада ћемо опет у васкрслим телима вечно живети са Господом.  
    Могло би се са потребним опрезом рећи да је учење о митарствима у нашој Цркви заправо актуелизовано у одсуству ове есхатолошке перспективе и под утицајем веровања да човекова душа без тела представља целовитог човека, па јој тело није ни потребно. Међутим, од апостолских времена човек је као личност виђен у јединству душе и тела, као два аспекта човекове ипостаси. Флоровски то лепо исказује речима да је душа без тела фантом, а тело без душе леш, иако није негирао да душа након телесне смрти наставља да живи и чува човекову личност. Када говоримо о животу душе после смрти не мислимо, дакле, на платонистички појам душе која поседује пуноћу човекове ипостаси и довољна је сама себи, већ на привремени али и на известан начин непотпуни начин постојања до Другог доласка Господњег, када ће се душе опет обући у васкрсла тела.
    *****
    На основу бројних примера из православног предања (Светог писма, дела светих отаца, црквених писаца, аскетске литературе, посебно житија светих) може се закључити да након телесне смрти долази до разлучења душе и тела, два аспекта човековог постојања, али да се човекова ипостас (личност) не губи и наставља да постоји у души човековој до васкрсења и васпостављења заједнице са новим, васкрслим телом. Човек је од Бога створен као биће које спаја видљиви и невидљиви свет. По свом телесном саставу близак је животињама и биљкама, а по душевном саставу бестелесним духовима. Након телесне смрти душе улазе у домен постојања анђелских сила, невидљиви свет (који се помиње у 1Пост 1.1). 
    Душе оних који су живели светим животом тј. опитно и непосредно окусили деловање Духа Светога, посебно мученици за Христа, одлазе праћени анђелима одлазе у рај (παράδεισος), где се не мисли на Еденски врт у коме су били Адам и Ева. Често се помиње да одлазе „на небо“ (οὐρανός) тј. улазе у начин постојања који имају анђели и могу да нас молитвено заступају и помажу по слободи која им је дата од Бога. Они могу да нам се јављају, али не у својим васркслим телима, већ кроз виђења и снове. Као ни анђели, они нису свудаприсутни, али живећи у овој реалности невидљивог (небеског) света у могућности су да опште са нама на другачији начин него у овом животу. Неки светитељи још и за овог живота чине чуда, јављају се у виђењима, делују на великим даљинама у кратком времену, поседују прозорљивост и друге духовне дарове који показују да иако у телу, већ обитавају у небеском свету. Многе од њих Црква убрзо после њиховог упокојења препознаје као светитеље, а њихова тела су често чудотворна (свете мошти).
    Душе оних који су живели трудећи се у врлинама и подвигу, борећи се са страстима у покајању пролазе кроз стање које се често назива привременим судом, привременом кушњом (προσωρινή δοκιμασία). Благодарећи молитвама Цркве оне пролазе суочавање са сопственом савешћу и новим начином постојања и настављају да живе у блаженом покоју у „Авраамовом наручју“ (κόλπος του Αβραάμ) који се такође често назива и рај (παράδεισος). Тамо обитавају заједно покајаним разбојником са Голготе, који је први са Господом ушао у рај и са праведницима по евенђелској причи о убогом Лазару. 
    Душе оних, пак, који су без покајања тј. промене живота и настројења своје воље живели у греху и страстима, носе своје пожуде са собом и не могући да их задовоље, на привременом суду пролазе болно суочавање са својом савешћу и западају у стање ада (ᾍδης), мрака и горчине савести. Јелинска реч  ᾍδης  (lat. Hades) потиче из грчке митологије и бога Хаидеса (α-ιδειν), бога невиђења (у санскриту „веда“ је знање односно виђење и обе речи потичу из истог индоевропског корена „vid”, што је остало и у словенском језику где „вједети“ значи „знати“. Ад је, дакле, место одсуства (по)знања, виђења Бога, место духовног мрака и изолације. Они који су за живота постали слични демонима западају у „највеће дубине“ ада које се називају често и тартар опет по угледу на јелинску митологију (тамница у којој су били затворени Титани). Мрачна, адска, демонска стања појединих људи већ почињу и у овоме свету, као што и људи светог и благочестивог живота још и овде у телу осећају духовну утеху и радују се сусрету са Господом. Ад је до Христовог Васкрсења био опште стање у коме су обитавале душе свих људи и живеле као сенке. Сишавши у ад и „разбивши његове окове“ Христос је ослободио душе праведника који су живели благочешћу и вери, очекујући обећаног Искупитеља и Помазаника Божијег – Месију. 
    Ова по-смртна стања су реална, али нису вештаствене материјалне природе која је доступна нашим чулима, и о њима се зна само по виђењима, и то кроз разне алегоријске слике. Светитељи на небу са праведницима који почивају у спокоју Авраамовог наручја очекују са радошћу и надом крај овог света и века, Христов други долазак и Нови Јерусалим. Међу светима, изнад самих херувима и серафима, је и Пресвета Богородица, али у већ прослављеном и преображеном телу, као она која је родила Спаситеља света. Праведници који су у Авраамовом наручју немају слободу да се јављају живима и тихују у радосној нади васкрсења. С друге стране, душе оних који су у „тамницама ада“ обитавају у стању смутње, страха и ужаса проживљавајући већ предукус вечних мука будућег пакла. Божија благодат и светлост за њих је већ патња и нису у стању да је опитују као блаженство. Приликом разлучења душе од тела по бројним сведочанствима из предања Цркве душе се сусрећу са анђелима или демонима у зависности од настројења своје личности у животу на земљи. Неки још и пре тренутка телесне смрти виђају бестелесне силе и губе осећај за овај свет проживљавајући стање новог начина постојања. Овде треба имати у виду да ни рај (наручје Авраамово) и ад нису коначне реалности, јер ова стања (начини постојања) су привремени и за човека су непотпуни јер душа без тела није у стању да доживи ни пуноћу блаженства, као ни сву тежину осуде. 
    Наставак живота душе након смрти тела, дакле, никако не значи губитак човекове личности, као што не значи ни наставак пуноће постојања човекове личности које ће наступити тек након васрксења тела. До тада душа чува својеврсно сећање на елементе тела које се враћа у прах земаљски. По том сећању (као својеврсној матрици, холограму) тела ће бити васкрснута, али промењена и другачија него ова овде на земљи. Другим речима, раздвајање душе од тела није никада потпуно. У горепоменутој књизи о животу душе после смрти Жан Клод Ларше цитира Св. Максима Исповедника и нарочито Св. Григорија Нискога који говори о причи о убогом Лазару како га богаташ препознаје јер његова душа носи својеврснο обличје (εἶδος) тела по коме ће тело опет бити васкрснуто и човек васпостављен у својој пуноћи. Зато у хришћанској традицији не постоји појам платонистичке душе која је сасвим аутономна и којој тело није потребно. У складу са тим Црква од најранијих времена чува традицију поштовања тела покојника јер тело и даље, иако у стању распадања представља део ипостаси човека, као и душа, која наставља да живи у промењеном стању привременог постојања ван тела. Зато не говоримо о души самој по себи, већ увек о души тог и тог човека, слично као када се молимо за спасење душа наших не молимо се за спасење само овог аспекта човекове личности, већ за спасење целог човека. 
    И живи и упокојени обитавају у категоријама створеног света, и самим тим и времена које, могуће, за њих на другачији начин протиче од овога века (αἰῶνος τούτου) тј. времена овог вештаственог света. То време ипак још није вечност тј. време будућег века, вечност (ἀιωνιότης), а поготово не надвремена вечност која је својствена само Богу (ἀϊδιότης). Такође небо као начин постојања у коме обитавају светитељи и анђели није васионски простор, али ни оно небо у коме вечно живи „наднебески“ Бог (ἐπουράνιος Θεός), који је изван и изнад сваког времена и простора, као једини вечни и нестворени. Тек након другог доласка Господњег, када буду створени ново небо и земља (Отк. 21-22) након завршетка овог света и века (συντέλεια τοῦ κόσμου τούτου), сви ће добити нова тела и проћи ће коначлни Суд Божији. Они који су живели у заједници са Богом, постали причасници божанских нетварних енергија кроз евхаристијски живот обитаваће у Царству Божијем (Небеском Јерусалиму) у прослављеним физичким телима и цареваће вечно са Господом и анђелским хоровима. Они, пак, који нису отворили себе за деловање Божије благодати и који су живот провели у греху и страстима без покајања васкрснуће на вечни суд и осуду и обитаваће у вечном огњу (паклу) заједно са демонима. Ове реалности ће према Св. Писму и мноштву сведочанстава светитеља Цркве бити вечне и непромењиве и неће се односити само на човекову душу, већ и на васкрсло тело.
    Без икакве претензије да на овако ограниченом простору износим основне елементе православне есхатологије, и бројна сведочанства из богатог предања Цркве шта бива са човеком након телесне смрти до васкрсења свих (што можемо врло детаљно са великим бројем цитата наћи у Ларшеовој књизи), сматрам да је важно да олако не потецењујемо ова сведочанства  и развијамо неке спиритуалистичке и философске теорије које су стране хришћанству, али да, такође, с друге стране не идемо без духовног расуђивања у разне детаље из појединих сведочанстава (виђења) верујући да те реалности могу да се подробно опишу и да саме по себи представљају утврђену веру Цркве.
    Предање о митарствима у контексту горе реченог има своје место у животу Цркве и духовно је педагошког значаја, али само уколико се води рачуна о следећим јако важним стварима:
    1.    Идеја да демони суде душама није хришћанска јер је једини судија свима Бог. Тумачење учења о митарствима у смислу да демони одређују ко ће ићи ка Богу, а ко ће ићи у таму ада, једноставно нема основу у хришћанском предању. Без сумње, једном када душа напусти тело она улази у духовну димензију постојања у којој у складу са својим унутрашњим настројењем може да пролази различита искуства било са анђелима или демонима, али ни једни ни други не врше суд. Привремени суд је судећи по бројним сведочанствима из предања Цркве суд савести и наставак настројења које је човек имао у овом свету јер душа без тела није у стању да промени настројење које је слободном вољом прихватила у овом животу. Не треба потцењивати настојања демона, како за овога живота, а тако и након смрти тела да душу збуне и уплаше и одвоје од Христа, али и не треба губити веру да анђели, заступништво светитеља и молитве Цркве помажу људима и овде и након телесне смрти да прођу демонске замке и страх и велику промену приликом одвајања душе од тела. Јеротеј Влахос у својој књизи „Живот после смрти“ истиче да демони немају моћ над душом човека који се сјединио са Христом, али да имају „власт“ само над оним душама које су им се вољно потчиниле у овом животу, што је значајна разлика од буквалног тумачења сведочанства о митарствима из житија Св. Василија Новог.
    2.    Број митарстава и начин како се на њима „суди“, што се помиње у житију Св. Василија Новог, не постоји конкретно у бројним другим примерима из православног предања и може се претпоставити да је дидактичко-алегоријског карактера. Иако нико никада догматски није дефинисао постојање митарстава на начин описан у поменутом виђењу и о тим искуствима не могу да се нађу директне потврде у Св. Писму, ово предање је сачувано, уз различите детаље, од најстаријих времена и ако се правилно разуме, као и бројна житија светих, не садржи ништа супротно побожности (правоверју). Треба поменути став Св. Теофана Затворника који пише да све што је речено у виђењу о митарствима у житију Василија Новог представља реалност, односно тачније да „ове слике (алегорије) представљају реалност, али саме нису по себи реалност јер је стање душе после смрти нематеријално, ноетичко (умно), јер како и сам Апостол Павле каже након што је био узнесен на небо да оно што је тамо „није могуће човеку изрећи“ (2 Кор 12.4).“ Св. Теофан, настављајући о овоме питању у своме спису о души и анђелима предлаже да се „оставимо спекулација о томе шта се дешава у духовном свету. Читајте, понирите у смисао реченог, духовно се изграђујте, али не трчите да доносите исхитрене закључке. Јер оно што је тамо „око није видело, ни ухо чуло, нити је ушло у срце човеково“ 1Кор 2.9“.
    3.    Имајући ово у виду, митарства не треба схватати дословно као царинарнице у подваздушном простору (атмосфери), већ заправо као алегоричне представе реалног и неретко болног суочавања човекове душе са својим духовним стањем, својим гресима и страстима, као и последицама везивања са демонским светом у овом животу. На основу тог суочавања душа ће до васкрсења обитавати или у блаженој нади вечног живота у Христу или у мраку самоизолације и очајања, у духовној тами ада.
    4.    Што се тиче откупљивања грехoва тј. плаћања за грехове демонима да би душа могла да прође митарства, ову алегоричну слику такође не треба прихватити дословно, већ са расуђивањем. Душа човека који је пре смрти живео евхаристијским животом Цркве, остаје у црквеној заједници и даље, јер је Црква заједница и живих и упокојених. Из сведочанстава, посебно отаца подвижника душе светитеља усходе у рај праћене хоровима анђела, док душе оних који су живели у мраку греха сачекују хорде демона испуњавајући је ужасним страхом и одводе је у „адске тамнице“. 
    5.    Душа која напушта тело носи са собом бреме свог живота у телу. Многи текстови, посебно из аскетске традиције Цркве наглашавају колико је душа повезана са телом у овом животу овде на земљи. Када греховним животом човек прихвати страсти као свој природни начин постојања, разлучењем душе од тела, наставља се агонија у немогућности да се те страсти задовоље и да се без тела раскине веза са предметима тих страсти. Уколико човек за живота није кренуо путем покајања, отворивши срце за деловање Божије благодати, душа и пре, али и након телесне смрти пролази агонију. То није јуридичко питање, као у римокатоличанству, где онима који нису принели довољно дела покајања предстоји „очистилачки огањ“ пургаторијума док се не задовољи Божија правда и чије се време трајања може скратити молитвама Цркве. Православљу је ово учење потпуно страно. За оне који су се упокојили Православна Црква приноси молитве које садејствују благодати Божијој и дају утеху и чувају у евхаристијском сећању. Црква се моли Богу да упокојени остану у вечној памјати (сећању) Божијем, и да бораве у блаженом уснућу. То је и смисао наших молитава за покојнике. Многи богослови, а међу њима посебно Флоровски помињу да одвајање душе од тела, не прекида везу човека са Црквом јер покојник остаје у љубави Цркве коју сачињавају и живи и упокојени који су сви чланови светотајинског Тела Христовог. Међу живима и онима на небу постоји непрестано општење у Телу Христовом - Цркви. О томе, што Ларше наводи у својој књизи, пише и Св. Никола Кавасила, али и пре њега Св. Григорије Назијанзен, Златоусти и други напомињући да божанске тајне освећују и оне који приносе и оне за које се приносе и божанска благодат испуњава и живе и покојне који на неизрецив начин учествују у евхаристијском животу Цркве преко литургије и молитава верних, слично као свети који су живели у потпуној изолацији у пустињама, далеко од људских станишта и самим тим храмова и литургија. Покојници примају освећење од евхаристијских служби у овом свету и будући да више не могу да греше бивају све више очишћаване, као злато у огњу, напомиње Кавасила. Овде примећујемо идеју донекле сличну пургаторијуму, али опет толико другачију, засновану не на мучењу ради задовољења неке Божије правде и на заслугама, већ на темељима евхаристијске заједнице. 
    6.    Сусрећући се данас са неретко врло детаљним описима живота душе након смрти на основу разних виђења непоузданог порекла, веома је важно да знамо да овакви утицаји постоје у Цркви још од најранијих времена. Већ смо споменули хришћанска гностичка учења из 2. и 3. века,  који су веома разнолика и често неусклађена једна са другим. У њима се помиње постојање тартара (пакла) у утроби земље и разним небеским сферама, чак повезаним са системом зодијака. Курт Рудолф у својој књизи о природи и историји гностицизма тврди да заједно са постојећим универзумом коме припада земља, планетарним системом и сферама зодијака укупно постоји двадесет нивоа постојања пре небеске сфере.  У том поднебесном простору обитавају „кнезови који владају у ваздуху (τῆς ἐξουσίας τοῦ ἀέρος уп. Еф. 2.2), „господари таме“ (уп. Еф. 6.12 „Јер не ратујемо против крви и тијела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога свијета (κοσμοκράτορας τοῦ σκότους τοῦ αἰῶνος τούτου), против духова злобе у поднебесју (ἐν τοῖς ἐπουρανίοις).“). Истина ово се помиње и у Еванђељу, али по већини тумача погрешно је веровати да се то односи на простор у стратосфери, јер „небо“ које су изгубили својим падом демони није материјално небо иако је део створеног света, али невидљивог. Демони делују у „поднебесју“, односно у видљивом материјалном свету и делују смућујуће на душе које напуштају овај свет и иду у привремено покојиште блажених душа.
    У хришћанску иконографију је из предхришћанских митологија ушло и вагање душа од стране анђела, што је веома чест мотив у египатској уметности и религији. Мотив вагања, проверавања подобности душа је чест мотив у теозофији и Кабали. Иако у хришћанству имамо разне елементе предхришћанских митологија оне, ако се користе у уметности или у литургијском језику Цркве, имају искључиво значење које је у контексту предања Цркве. Када видимо фреске са анђелима који вагају душе, то свакако не значи да ће бестелесни духови судити људима. Штавише, у Светом писму се каже у 1Кор 6.2-3 „Зар не знате да ћемо судити анђелима?“ Судити (κρίνω) на јелинском значи и управљати и ове речи Апостола само указују да је човек који је створен по лику Божијем створен да буде виши од анђела. Отуда толика мржња демона према људима, и брига анђела да људима помогну и сачувају их од замки нечастивог јер је човек створен по образу и подобију Божијем.
    Хришћански гностици су посебно имали интересовање за начине како да душа узиђе пред Бога и прође ова демонска бића. Ту је посебну улогу имало тајно знање „гносис“. Још од предхришћанских времена у разним религијама су постојале посебне инкантације, рецитовање имена богова (демона) као и посебни ритуали чији је циљ био да обезбеде безбедан пут душе до божанске сфере. Све је ово било прихваћено у гностичким веровањима и измешано са елементима хришћанства. Против гностицизма Свети Оци су се жестоко борили, посебно Св. Иринеј Лионски који нам је и оставио највише података о њиховим баснама и фантазијама. Против њих су писали и Иполит, Климент Александријски, Августин као и црквени писци Тертулијан и Ориген. Утицај гностика нарочито је био јак у Египту, па није ни чудо да је у Наг Хамадију пронађена и највећа сачувана библиотека њихових списа.
    Могуће мешање предања из гностичких извора са аутентичним предањем Цркве може се приметити и у беседама које се приписују св. Макарију Египатском (иако су највероватније каснијег порекла) о поменима трећег, шестог, деветог и четрдесетог дана. Овде није проблематично постојање помена у ове дане, јер они су очигледно древног порекла и показују да је Црква молитвено бринула о уснулим члановима, већ о једном по мишљењу многих апокрифном веровању да ти помени бивају у те дане јер од трећег до деветог дана душа обилази рајска насеља (сахрана се обично обављала трећег дана), а од деветог до четрдесетог дана душа је обилазила мрачна подземља пакла, да би четрдесетог дана стала пред престо Божији и прошла привремени суд. Ово предање се често повезује са митарствима која трају до четрдесетог дана, што је тема присутна и у неким гностичким списима. Апостолске установе из 4 и 5. века помињу посебне молитве трећег дана VIII, 42, 1. Али овде се не говори о никаквом путовању душе кроз рај и пакао, већ о символичном значењу трећег дана „Нека трећег дана покојник буде испраћен псалмима, читањима и молитвама по угледу на онога који је васкрсао трећег дана; и девети дан нека се прославља у знак сећања на живе и уснуле, а четрдесети дан према древном обичају, јер тако је народ оплакао Мојсеја… и нека се милостиња даје сиромашнима у знак сећања на њега (покојника)“. На пример у животу Св. Симеона Солунског имамо слично тумачење зашто су баш ови дани важни: Трећи дан – због тога што нас је створио Тројични Бог и да живимо у нади да ћемо васкрсењем из мртвих бити обновљени у древној лепоти коју је Адам изгубио. Девети дан – зато што праведници чекају Васкрсење заједно са анђелима којих има по предању девет чинова, три тријаде, који славе Бога. Коначно четрдесети дан је дан у сећање на Христово Вазнесење након Васкрсења из мртвих које је уследило након четрдесет дана. На овај дан се подсећамо да ћемо васкрсењем из мртвих бити уздигнути на облаке у сусрет Судији и Спаситељу и са њим бити довека (уп. 1 Сол. 4.17) У овом предању све је усмерено на васкрсење, а не на путешествије душе по подземљу и небеским сферама, што одаје врло могући утицај гностицизма.
    7.    У овом контексту треба поменути и латинско учење о чистилишту где душе оних који су се покајали, а нису принели довољно дела покајања морају да буду очишћене и у зависности од тежине својих грехова бивају препуштене огњу пургаторијума да би на крају могле да дођу Господу. Ово учење вуче порекло у овом облику од 12 века и прихваћено је на више латинских сабора као званично римокатоличко учење и ослања се на веровање о потреби задовољења Божије правде. Учење о чистилишту је страно Православној Цркви и одбачено је као неправилно јер се спасење и суд посматрају у контексту јуридичког схватања оправдања и заслуга и нема јасног утемељења у традицији Цркве пре Средњег века. Учење о чистилишту је по мишљењу многих аутора очигледно настало под утицајем предхришћанских јелинских митова. Постоји доста аргумената да пургаторијум из латинске хришћанске традиције Средњег века заправо представља оживљавање идеја Платона и Хераклида Понтијског и других паганских писаца. За разлику од паганског ада (хада) описаног код Хомера и Хесиода, небески ад из дела каснијих грчких и римских философа је привремено место где душе проводе одређено време након смрти пре него што могу да се покрену у правцу вишег степена постојања или се реинкарнирају на земљу. Локација овог привременог ада варира од аутора до аутора. Хераклид Понтијски је веровао да је његова локација у Млечном путу. Стоици, Цицерон, Виргилије, Плутарх га смештају између месеца и земље, док су Нумерије и каснији неоплатоници сматрали да се налази негде у сфери непокретних звезда и земље (Adrian Mihai,"L'Hadès céleste. Histoire du purgatoire dans l'Antiquité). Чињеница је да идеју очишћења душа након смрти помиње више светих отаца Иринеј, Климент Александријски, Августин, Златоусти и други, али не у оном облику у коме је прихватила Римокатоличка црква у средњем веку. 
    Православна Црква одбацује учење о Чистилишту због тога што је у многим елементима супротно православном предању Источне и Западне Цркве барем првих 10 векова, али притом ни најмање не доводи у знак питања значај евхаристије и молитава за покојнике који и након смрти учествују у благодати која долази од евхаристијског живота Цркве. Они који су овај свет напустили са благочестивим настројењем и надом у Христа добијају утеху и укрепљење и својеврсно очишћење кроз евхаристијски живот. Упокојени чланови Цркве настављају да живе у „путиру вечности“ како каже Шмеман и не прекидају заједницу у Христу са осталим члановима Цркве. Они настављају да живе у Христу. То није очишћење огњем мучења, већ радосно очишћење које благодаћу Божијом растапа преостале везе душе са лошим навикама и страстима које је још обремењују и након којег налази блажени мир и покој са душама преминулих праведника. Из житија Св. Макарија Великог видимо да умрли жрец који са њим разговара каже да када и њих који су живели без вере у Христа неко помене у молитви и они добијају олакшање и уместо да не виде лица једни других живећи у мраку, на тренутак угледају једни друге, што им даје утеху. Ово је духовно виђење али са јасном поруком, да молитва и за оне који су живели противно Христу и савести помаже или барем даје утеху чак и онима који су служили демонима. Бог је коначни судија и он једини познаје тајне срца па човек никада не може да са сигурношћу каже ко се након смрти налази у каквом стању, а поготово шта ће наследити након коначног Суда Божијег. То очишћење душа које је другачије од онога у латинском пургаторију помиње и Св. Марко Ефески разобичујући латинску заблуду очистилачког огња чистилишта, заснованог на сасвим другим основама.
     
    Архимандрит Сава Јањић

  2. Волим
    Дејан got a reaction from Благовесник for a Странице, Бог не кажњава   
    Тачно, Бог не кажњава, него се ми удаљујући од њега лишавамо његове благодати и заједнице и упадамо у разне невоље, које субјективно доживљавамо као Божију казну. Покајање је повратак Богу у нашем срцу. У причама Соломоновим 23.26 стоји "Сине мој, дај ми срце своје, и очи твоје нека пазе на моје путе".
     
    Традиција православног исихазма нас учи да је најважније на путу покајања (преумљења) да чувамо срце јер сва зла дела човекова долазе из срца ("Из срца излазе зле мисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочанства, хуле на Бога. И ово је што погани човека" Мт 15.19). Овде се не мисли на срце као центру осећања (емоција), што је прво што помислимо када се говори о срцу. У библијској традицији срце је центар човекове личности. Ово је јако важно да разумемо јер се очишћење срца често помиње у Светом писму. Нпр. у Књизи Сираховој 1.6 Бог је дао људима "срце да размишљају", псалмопојац говори о "мислима срца" (Пс 33.11). Тврдокорно срце означава затворену личност која се затворилила у своје себично ја и не види Бога нити му отвара двери срца. О свему овоме можете детаљније прочитати код владике Јеротеја Влахоса у Православној психотерапији https://svetosavlje.org/terapija-duse-svetootacka-psihoterapija/11/
    Грех је последица неприродног покрета наше воље, која се уместо према Богу окреће према твари. Зато јелинска реч за грех ἀμαρτία (амартиа) означава промашај мете, циља. Човек непрестано настоји да се оствари као личност, али уместо да постане личност, он се индивидуализује. Дакле, уместо да живо и опитно доживи себе у заједници са Богом и другима, и још више као део створеног света, човек се затвара у свој свет који пројектује његов ум. Другим речима уместо да гледамо у стварност око себе ми навлачимо својеврсне virtual reality наочаре и живимо у свету који заправо нема везе са стварношћу. Замислите човека који носи такве наочаре и покушава да обавља неке сваккодневне послове. Он ће бити као слепац који тумара тамо-амо правећи неке неразумљиве покрете, удара у намештај и људе око себе и стално се љути што његово тело није употпуности утопљено у ту виртуелну стварност. Ми смо јако слични таквом човеку, наше узбуркане емоције су реакције тела на наше мисли и одражавају стални конфликт између света у коме ми мислимо да живимо и духовне реалности које нисмо свесни. Овде је умесно условно поменути чувену Платонову алегорију о пећини из његове књиге "Држава" (goo.gl/o8kh3L). Наравно, у хришћанском смислу аутентични живот није ослобођење душе од тела, већ обожење душе и тела, целокупног човека, благодаћу Божијом. Човек који изађе из пећине својих менталних пројекција упознаје стварност на један други начин и ступа у непосредну заједницу са живим и личним Богом. Када човека окади миомир Духа Светога мењају се ставови о свету око нас. Многе ствари које су нам биле јако важне су неважне и безначајне, страхови и зебње које су нас мучили нестају и остаје једино благодарност, љубав и страх Божији (стална пажња срца да не отпадне од заједнице са Богом и врати се у пећину свог слепила и илузија).
    Човек по својој природи тежи бесмртности, истинском знању, љубви и светлости али пали ум у нашој природи нам говори да сми ми извор и бесмртности и знања и љубави и зато гомиламо око себе материјална богатства, сакупљамо знања и почасти и љубав доживљавамо искључиво као емоцију која треба да задовољи нашу себичност. Наравно у таквом стању, стално смо у конфликту једни са другима. Наш свет изгледа као трагично друштво духовних зомбија који су већином духовно мртви, али се крећу као живи. У томе је дубока трагедија људског рода, посебно када нисмо чак ни свесни да живимо у заблуди и да треба да се пробудимо из сна, него покушавамо нашом ограниченом логиком да разумемо зашто нам се све то догађа. Живимо у сталном страху од смрти, бола, патње, понижења, тражимо непрестано потврду свога сопства кроз друге и када наилазимо на недовољно пажње и разумевања падамо у очајање. Корен свих ових проблема јесте управо "философија" прародитељског греха, да можемо да будемо богови сами по себи, да Бог зна да смо ми богови и да само не жели да се ми остваримо као такви. Из такве демонске логике долази мржња према Богу и бесомучно настојање да себе учинимо боговима. Наравно, са таквим дубоким подсвесним ставом, да свет постоји само нас ради и да смо ми центар тог света, неопходно улазимо у проблеме са другима који имају исте такве проблеме. Настају свађе, сукоби, ратови и цела људска историја нам показује трагику пале природе. Ми себе не видимо онаквим какви јесмо јер то можемо једино када нас обасја благодат Божија, већ правимо унутрашњу пројекцију себе у свом уму, постављамо велика очекивања пред собом, нама владају амбиције и похлепа и други око нас постају потенцијални непријатељи и препрека за наше циљеве. 
    Помињете свесно упадање у грех. Онај који је упознао духовно грех као болест своје душе не греши свесно, већ по рђавој навици и палој природи и зато је потребан напор (подвиг) оснажен благодаћу Божијом да се вратимо у природно стање. Ову борбу описује нам апостол Павле у Рим 7.18-19 и 22-25: "Јер знам да добро не живи у мени, то јест, у тијелу мојему; јер хтјети имам у себи, али учинити добро не налазим. Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним. А кад чиним оно што нећу, већ не чиним то ја, него гријех који живи у мени....Јер се радујем закону Божијему по унутарњем човјеку; Али видим други закон у удима својим који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом гријеха који је у удима мојим. Ја јадни човјек! Ко ће ме избавити од тијела смрти ове? Благодарим Богу кроз Исуса Христа Господа нашега. Тако, дакле, ја сам умом служим закону Божијему, а тијелом закону гријеха."
    Човек се својим силама не може ослободити закона греха који је у нама. То је могуће једино у заједници са Богом који васцелу творевину преко свога Светог Духа напаја животворним енергијама за које треба да отворимо своје срце. У тој синергији (садејству) нашег труда да се ослободимо рђавих навика и Божије благодати која по мери нашег труда делује у нама од телесног постајемо духовни и у нашим удовима почиње да делује духовни закон љубави Божије. То је основа хришћанског подвига и кључ за разумевање покајања. Оно што називамо библијским језиком Божијим опроштајем је загрљај Божије љубави која несметано делује у нашим срцима јер смо га отворили за ту љубав (која је енергија Духа Светога) и одбацили рђава дела која су наше срце иначе држали затвореним. 
     
    Архимандрит Сава Јањић
    ИЗВОР
  3. Волим
    Дејан got a reaction from Поуке.орг инфо for a Странице, Бог не кажњава   
    Тачно, Бог не кажњава, него се ми удаљујући од њега лишавамо његове благодати и заједнице и упадамо у разне невоље, које субјективно доживљавамо као Божију казну. Покајање је повратак Богу у нашем срцу. У причама Соломоновим 23.26 стоји "Сине мој, дај ми срце своје, и очи твоје нека пазе на моје путе".
     
    Традиција православног исихазма нас учи да је најважније на путу покајања (преумљења) да чувамо срце јер сва зла дела човекова долазе из срца ("Из срца излазе зле мисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочанства, хуле на Бога. И ово је што погани човека" Мт 15.19). Овде се не мисли на срце као центру осећања (емоција), што је прво што помислимо када се говори о срцу. У библијској традицији срце је центар човекове личности. Ово је јако важно да разумемо јер се очишћење срца често помиње у Светом писму. Нпр. у Књизи Сираховој 1.6 Бог је дао људима "срце да размишљају", псалмопојац говори о "мислима срца" (Пс 33.11). Тврдокорно срце означава затворену личност која се затворилила у своје себично ја и не види Бога нити му отвара двери срца. О свему овоме можете детаљније прочитати код владике Јеротеја Влахоса у Православној психотерапији https://svetosavlje.org/terapija-duse-svetootacka-psihoterapija/11/
    Грех је последица неприродног покрета наше воље, која се уместо према Богу окреће према твари. Зато јелинска реч за грех ἀμαρτία (амартиа) означава промашај мете, циља. Човек непрестано настоји да се оствари као личност, али уместо да постане личност, он се индивидуализује. Дакле, уместо да живо и опитно доживи себе у заједници са Богом и другима, и још више као део створеног света, човек се затвара у свој свет који пројектује његов ум. Другим речима уместо да гледамо у стварност око себе ми навлачимо својеврсне virtual reality наочаре и живимо у свету који заправо нема везе са стварношћу. Замислите човека који носи такве наочаре и покушава да обавља неке сваккодневне послове. Он ће бити као слепац који тумара тамо-амо правећи неке неразумљиве покрете, удара у намештај и људе око себе и стално се љути што његово тело није употпуности утопљено у ту виртуелну стварност. Ми смо јако слични таквом човеку, наше узбуркане емоције су реакције тела на наше мисли и одражавају стални конфликт између света у коме ми мислимо да живимо и духовне реалности које нисмо свесни. Овде је умесно условно поменути чувену Платонову алегорију о пећини из његове књиге "Држава" (goo.gl/o8kh3L). Наравно, у хришћанском смислу аутентични живот није ослобођење душе од тела, већ обожење душе и тела, целокупног човека, благодаћу Божијом. Човек који изађе из пећине својих менталних пројекција упознаје стварност на један други начин и ступа у непосредну заједницу са живим и личним Богом. Када човека окади миомир Духа Светога мењају се ставови о свету око нас. Многе ствари које су нам биле јако важне су неважне и безначајне, страхови и зебње које су нас мучили нестају и остаје једино благодарност, љубав и страх Божији (стална пажња срца да не отпадне од заједнице са Богом и врати се у пећину свог слепила и илузија).
    Човек по својој природи тежи бесмртности, истинском знању, љубви и светлости али пали ум у нашој природи нам говори да сми ми извор и бесмртности и знања и љубави и зато гомиламо око себе материјална богатства, сакупљамо знања и почасти и љубав доживљавамо искључиво као емоцију која треба да задовољи нашу себичност. Наравно у таквом стању, стално смо у конфликту једни са другима. Наш свет изгледа као трагично друштво духовних зомбија који су већином духовно мртви, али се крећу као живи. У томе је дубока трагедија људског рода, посебно када нисмо чак ни свесни да живимо у заблуди и да треба да се пробудимо из сна, него покушавамо нашом ограниченом логиком да разумемо зашто нам се све то догађа. Живимо у сталном страху од смрти, бола, патње, понижења, тражимо непрестано потврду свога сопства кроз друге и када наилазимо на недовољно пажње и разумевања падамо у очајање. Корен свих ових проблема јесте управо "философија" прародитељског греха, да можемо да будемо богови сами по себи, да Бог зна да смо ми богови и да само не жели да се ми остваримо као такви. Из такве демонске логике долази мржња према Богу и бесомучно настојање да себе учинимо боговима. Наравно, са таквим дубоким подсвесним ставом, да свет постоји само нас ради и да смо ми центар тог света, неопходно улазимо у проблеме са другима који имају исте такве проблеме. Настају свађе, сукоби, ратови и цела људска историја нам показује трагику пале природе. Ми себе не видимо онаквим какви јесмо јер то можемо једино када нас обасја благодат Божија, већ правимо унутрашњу пројекцију себе у свом уму, постављамо велика очекивања пред собом, нама владају амбиције и похлепа и други око нас постају потенцијални непријатељи и препрека за наше циљеве. 
    Помињете свесно упадање у грех. Онај који је упознао духовно грех као болест своје душе не греши свесно, већ по рђавој навици и палој природи и зато је потребан напор (подвиг) оснажен благодаћу Божијом да се вратимо у природно стање. Ову борбу описује нам апостол Павле у Рим 7.18-19 и 22-25: "Јер знам да добро не живи у мени, то јест, у тијелу мојему; јер хтјети имам у себи, али учинити добро не налазим. Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним. А кад чиним оно што нећу, већ не чиним то ја, него гријех који живи у мени....Јер се радујем закону Божијему по унутарњем човјеку; Али видим други закон у удима својим који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом гријеха који је у удима мојим. Ја јадни човјек! Ко ће ме избавити од тијела смрти ове? Благодарим Богу кроз Исуса Христа Господа нашега. Тако, дакле, ја сам умом служим закону Божијему, а тијелом закону гријеха."
    Човек се својим силама не може ослободити закона греха који је у нама. То је могуће једино у заједници са Богом који васцелу творевину преко свога Светог Духа напаја животворним енергијама за које треба да отворимо своје срце. У тој синергији (садејству) нашег труда да се ослободимо рђавих навика и Божије благодати која по мери нашег труда делује у нама од телесног постајемо духовни и у нашим удовима почиње да делује духовни закон љубави Божије. То је основа хришћанског подвига и кључ за разумевање покајања. Оно што називамо библијским језиком Божијим опроштајем је загрљај Божије љубави која несметано делује у нашим срцима јер смо га отворили за ту љубав (која је енергија Духа Светога) и одбацили рђава дела која су наше срце иначе држали затвореним. 
     
    Архимандрит Сава Јањић
    ИЗВОР
  4. Волим
    Дејан got a reaction from александар живаљев for a Странице, Бог не кажњава   
    Тачно, Бог не кажњава, него се ми удаљујући од њега лишавамо његове благодати и заједнице и упадамо у разне невоље, које субјективно доживљавамо као Божију казну. Покајање је повратак Богу у нашем срцу. У причама Соломоновим 23.26 стоји "Сине мој, дај ми срце своје, и очи твоје нека пазе на моје путе".
     
    Традиција православног исихазма нас учи да је најважније на путу покајања (преумљења) да чувамо срце јер сва зла дела човекова долазе из срца ("Из срца излазе зле мисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочанства, хуле на Бога. И ово је што погани човека" Мт 15.19). Овде се не мисли на срце као центру осећања (емоција), што је прво што помислимо када се говори о срцу. У библијској традицији срце је центар човекове личности. Ово је јако важно да разумемо јер се очишћење срца често помиње у Светом писму. Нпр. у Књизи Сираховој 1.6 Бог је дао људима "срце да размишљају", псалмопојац говори о "мислима срца" (Пс 33.11). Тврдокорно срце означава затворену личност која се затворилила у своје себично ја и не види Бога нити му отвара двери срца. О свему овоме можете детаљније прочитати код владике Јеротеја Влахоса у Православној психотерапији https://svetosavlje.org/terapija-duse-svetootacka-psihoterapija/11/
    Грех је последица неприродног покрета наше воље, која се уместо према Богу окреће према твари. Зато јелинска реч за грех ἀμαρτία (амартиа) означава промашај мете, циља. Човек непрестано настоји да се оствари као личност, али уместо да постане личност, он се индивидуализује. Дакле, уместо да живо и опитно доживи себе у заједници са Богом и другима, и још више као део створеног света, човек се затвара у свој свет који пројектује његов ум. Другим речима уместо да гледамо у стварност око себе ми навлачимо својеврсне virtual reality наочаре и живимо у свету који заправо нема везе са стварношћу. Замислите човека који носи такве наочаре и покушава да обавља неке сваккодневне послове. Он ће бити као слепац који тумара тамо-амо правећи неке неразумљиве покрете, удара у намештај и људе око себе и стално се љути што његово тело није употпуности утопљено у ту виртуелну стварност. Ми смо јако слични таквом човеку, наше узбуркане емоције су реакције тела на наше мисли и одражавају стални конфликт између света у коме ми мислимо да живимо и духовне реалности које нисмо свесни. Овде је умесно условно поменути чувену Платонову алегорију о пећини из његове књиге "Држава" (goo.gl/o8kh3L). Наравно, у хришћанском смислу аутентични живот није ослобођење душе од тела, већ обожење душе и тела, целокупног човека, благодаћу Божијом. Човек који изађе из пећине својих менталних пројекција упознаје стварност на један други начин и ступа у непосредну заједницу са живим и личним Богом. Када човека окади миомир Духа Светога мењају се ставови о свету око нас. Многе ствари које су нам биле јако важне су неважне и безначајне, страхови и зебње које су нас мучили нестају и остаје једино благодарност, љубав и страх Божији (стална пажња срца да не отпадне од заједнице са Богом и врати се у пећину свог слепила и илузија).
    Човек по својој природи тежи бесмртности, истинском знању, љубви и светлости али пали ум у нашој природи нам говори да сми ми извор и бесмртности и знања и љубави и зато гомиламо око себе материјална богатства, сакупљамо знања и почасти и љубав доживљавамо искључиво као емоцију која треба да задовољи нашу себичност. Наравно у таквом стању, стално смо у конфликту једни са другима. Наш свет изгледа као трагично друштво духовних зомбија који су већином духовно мртви, али се крећу као живи. У томе је дубока трагедија људског рода, посебно када нисмо чак ни свесни да живимо у заблуди и да треба да се пробудимо из сна, него покушавамо нашом ограниченом логиком да разумемо зашто нам се све то догађа. Живимо у сталном страху од смрти, бола, патње, понижења, тражимо непрестано потврду свога сопства кроз друге и када наилазимо на недовољно пажње и разумевања падамо у очајање. Корен свих ових проблема јесте управо "философија" прародитељског греха, да можемо да будемо богови сами по себи, да Бог зна да смо ми богови и да само не жели да се ми остваримо као такви. Из такве демонске логике долази мржња према Богу и бесомучно настојање да себе учинимо боговима. Наравно, са таквим дубоким подсвесним ставом, да свет постоји само нас ради и да смо ми центар тог света, неопходно улазимо у проблеме са другима који имају исте такве проблеме. Настају свађе, сукоби, ратови и цела људска историја нам показује трагику пале природе. Ми себе не видимо онаквим какви јесмо јер то можемо једино када нас обасја благодат Божија, већ правимо унутрашњу пројекцију себе у свом уму, постављамо велика очекивања пред собом, нама владају амбиције и похлепа и други око нас постају потенцијални непријатељи и препрека за наше циљеве. 
    Помињете свесно упадање у грех. Онај који је упознао духовно грех као болест своје душе не греши свесно, већ по рђавој навици и палој природи и зато је потребан напор (подвиг) оснажен благодаћу Божијом да се вратимо у природно стање. Ову борбу описује нам апостол Павле у Рим 7.18-19 и 22-25: "Јер знам да добро не живи у мени, то јест, у тијелу мојему; јер хтјети имам у себи, али учинити добро не налазим. Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним. А кад чиним оно што нећу, већ не чиним то ја, него гријех који живи у мени....Јер се радујем закону Божијему по унутарњем човјеку; Али видим други закон у удима својим који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом гријеха који је у удима мојим. Ја јадни човјек! Ко ће ме избавити од тијела смрти ове? Благодарим Богу кроз Исуса Христа Господа нашега. Тако, дакле, ја сам умом служим закону Божијему, а тијелом закону гријеха."
    Човек се својим силама не може ослободити закона греха који је у нама. То је могуће једино у заједници са Богом који васцелу творевину преко свога Светог Духа напаја животворним енергијама за које треба да отворимо своје срце. У тој синергији (садејству) нашег труда да се ослободимо рђавих навика и Божије благодати која по мери нашег труда делује у нама од телесног постајемо духовни и у нашим удовима почиње да делује духовни закон љубави Божије. То је основа хришћанског подвига и кључ за разумевање покајања. Оно што називамо библијским језиком Божијим опроштајем је загрљај Божије љубави која несметано делује у нашим срцима јер смо га отворили за ту љубав (која је енергија Духа Светога) и одбацили рђава дела која су наше срце иначе држали затвореним. 
     
    Архимандрит Сава Јањић
    ИЗВОР
  5. Волим
    Дејан got a reaction from александар живаљев for a Странице, Архимандрит Сава Јањић: Велики проблем настаје када о суду Божијем размишљамо моралистички   
    Наш начин живота и пре свега наш однос према Богу и другима изграђује наш лик, односно, тачније  доприноси да се икона Божија у нама васпостави у својој лепоти или да остане покривена наслагама злих дела, које мењају лик Божији у нама и чине од нас трагичну карикатуру. Свака мисао и свако дело утичу на изглед лика Божијег у нама, на то колико смо заиста христоподобни, а колико смо духовно деформисани, колико аутентично живимо оним животом који нам је Бог дао, а колико живимо у лажи и обмани сујете и гордости овога света. Док смо у телу можемо да утичемо на ово стање и да покајањем (променом начина живота) очистимо лик Божији у нама од греховних наслага и нечистота.
    Дубоко верујем да суд Божији треба да доживаљвамо као непосредни сусрет свих нас са пуноћом Божије благодати, тренутак светлости који ће заувек осветлити све тајне нашег бића и показати колико је у нама сачувана икона Божија. То засигурно неће бити ситничаво испитивање и вагање добрих и лоших дела, јер се у таквом суду увек поставља питање правде која је изнад Божије љубави. Оваквим размишљањима улазимо у апсурд, мислећи да наша зла дела принуђују Бога да нас казни по тој "правди" и одмах постављамо питање зашто Бог, ако је заиста милостив, свакоме све једноставно не опрости. Међутим, знамо из самих речи Божијих да сви неће наследити Царство Божије, не зато што Бог није милостив, или зато што по некој принуди мора да казни грешнике, већ зато што Божији суд не почива на оваквим основама. Наша дела утичу на изглед иконе Божије која је утиснута у личност сваког човека. На суду ћемо са тим ликом изаћи пред Оца небеског и у зависности да ли ће он препознати у нама лик Сина свога возљубљенога и вечно нас (пре)познати и волети оном љубављу којом је свога Сина заволео од вечности, или ће у нама видети неку накарадну карикатуру, избледелу икону, од тога ће зависити наш вечни удео у Царству Божијем. Богу не долазимо као индивидуе, већ једино у Христу, као што ћемо у Христу вечно живети у Богу. Без лика Христовог не можемо имати ни вечни удео у љубави Оца небескога.
    Живот у греху и страстима квари икону Божију у нама. Од богоподобног бића грехом постајемо зверолики, подли, спремни на свако зло и лукавство. Овакав лик Бог неће препознати и они који своје срце у овом животу испуне мраком и смрадом злих дела,  доживљаваће његову љубав и светлост као вечну муку и патњу. Бог није створио пакао, али он постоји као стање, јер га у својим срцима сами људи стварају тако што постају неспособни да живе у светлости Божијој и зато што су изгубили лепоту лика Божијег поставши мрачне сенке које беже од светлости. Они који су правилном употребом своје слободе (врлинама) благодатном помоћу Божијом ослободили лик Божији у себи од наслага пале људске природе, страсти и грехова, засијаће у огњу љубави Божије као злато у ватри. Као што материје које горе у огњу добијају својство огња не губећи својства своје посебности, тако ће бити и са онима који засијају на суду Божијем радошћу вечног живота. Огањ љубави Божије не да им неће нашкодити, већ ће у светлости Божијој још више и вечно узрастати у љубави Божијој. Овај исти огањ, за оне који су себе градили на пропадљивим материјалима (на злим делима овога света) вечно ће горети не могући да поднесу љубав Божију, исто као што они који живе у мраку светлост, која би иначе радовала њихове очи, доживљавају као бол и патњу.
    Не чињење добрих дела квари и потамњује лик Божији у нашим срцима јер пропуштањем да учинимо оно што по савести коју нам је Бог дао треба да учинимо, а све зарад наших ситних страсти и пролазних добитака, уводи нас у лажно постојање у коме губимо христоликост.
    Због свега овога, можемо да разумемо (колико је то могуће нашем ограниченом уму) да неће у том тренутку бити конфликта између Божије љубави и правде, како то бива у нашој палој природи. Огањ којим ће они који баштине пакао вечно горети, није ништа друго него огањ вечне љубави Божије коју они не могу да поднесу јер су више заволели дела таме од светлости.
    Суд Божији почиње већ и овде и завршава се у коначном сусрету свих са Богом након Другог доласка Господњег, када ће праведници васкрснути у вечни живот, а они који су изабрали дела таме у вечну муку. Подсетимо се речи Еванђеља по Јовану које говоре о овој тајни:
    Јн 3, 17-21: "Јер не посла Бог Сина својега на свијет да суди свијету, него да се свијет спасе кроз њега. Који у њега вјерује не суди му се, а који не вјерује већ је осуђен, јер није вјеровао у име Јединороднога Сина Божијега. А ово је суд што је свјетлост дошла на свијет, а људи више завољеше таму неголи свјетлост; јер њихова дјела бијаху зла. Јер сваки који чини зло мрзи свјетлост и не иде ка свјетлости, да се не разоткрију дјела његова, јер су зла. А ко истину твори, иде ка свјетлости, да се виде дјела његова, јер су у Богу учињена."
    Архимандрит Сава Јањић
    ИЗВОР
  6. Волим
    Дејан got a reaction from Aleksandra_A for a Странице, Живот у потпуном послушању духовном оцу је искључиво део монашког начина живота   
    Нажалост, само рукоположење за презвитера не значи неопходно да свештеник постаје довољно искусан за духовно руковођење. Премда и у случају ако се искрено обратимо сваком парохијском свештенику без обзира на његово искуство и године, Бог нас сигурно никада неће оставити без помоћи и утехе. Проблем настаје када се од парохијских свештеника очекује да буду прозорљиви старци који дају духовно непогрешиве савете. Ово је велика опасност и заснивање таквих односа са парохијским свештеницима или, што чешће бива, свештено-монасима може бити ризично и лако одвести у озбиљне проблеме.
    Искусан и смирен свештено-монах који живи у манастирском поретку општежића не би смео да преузима на себе исповедање и руковођење других уколико за то није посебно задужен од стране Епископа као архипастира. Самовољно тражење духовне деце и сабирање својих следбеника показатељ је духовне болести и гордости и, нажалост, није ретка појава данас у Православној Цркви. Проблеми са тзв. младостарчеством принудили су Руску Православну Цркву да додатно регулише правила манастирског живота и односа према људима у свету. С једне стране, разумљиво је да верници траже непосреднији контакт са својим пастирима и могућност да добију савете како би разрешили своје духовне проблеме, али у Цркви све мора бити благочино (по добром поретку) и свако није ни позван ни способан да духовно помаже другима. 
    Верници треба да се труде да уз помоћ својих свештеника узрастају у личној одговорности и зрелости, а не да траже прозорљиве старце које ће свакодневно обасипати најбизарнијим питањима. Свештеник-исповедник није индијски гуру, већ личност која нам помаже да духовно сазремо на један здрав начин. У наше време тражење духовника постало је помодно, као што је у западном свету тренд да свако има свог психијатра. Разумљиво је да људима треба савет, али у највећем броју случајева проблеми стварни или имагинарни долазе од егоцентричности данашњег човека који себе сматра за центар света, који тражи савет, али заправо слуша понајвише самог себе. Мудар човек чује савет и гледа да га примени у оквирима својих могућности, а онај који себи придаје много значаја тражи вишесатне разговоре и детаљна упутства, јер, авај, његови проблеми су посебни као што је и он сам у својим очима посебан. Свештеници би зато требало да врло опрезно поступају у давању савета. Пре свега, не треба давати изричите савете, већ помоћи вернику да сам препозна најбоље решење са својим ближњима, посебно ако је реч о брачним проблемима. Треба избегавати дуге разговоре и савети треба да буду смирени и једноставни. Исто тако и исповести треба да буду концизне јер у њима онај који се исповеда треба да јасно и нелицемерно наведе оно што осећа да је погрешио и што му оптерећује савест, а не да улази у бескрајан монолог или рецитацију са већ пожутелих листића при чему заправо највише слуша и оправдава самог себе или покушава да задиви исповедника својом скрупулозношћу.
    Тражење беспоговорне послушности духовнику за људе у свету је веома опасно и свештенослужитељ који то тражи од онога који му се поверава налази се у својеврсној духовној прелести и треба га се клонити. Чак и у дубро устројеним манастирима послушање није једносмеран процес, већ произилази из сусрета у љубави наше воље и воље онога који се духовно брине о нашим душама. И најискуснији исповедници који живе врло строгим духовним животом избегавају директне одговоре и једноставним речима упућују и саветују, препуштајући слободи и савести сваког човека да нађе начина како да поступи у специфичним околностима. Они који имају директно надахнуће од Бога шта треба да кажу, јако су ретки, ако их уопште и има у нашем времену. Они у смирењу и страху Божијем не расипају своје дарове у гужви и галами овог света.
    Посебно се треба чувати "духовника" који обавезују своја "чада" да им дају новац, поклоне, плаћају путовања, обезбеђују смештај и разне друге услуге, што данас, нажалост, такође није реткост. Много је бракова који пропадају зато што их договарају квази-духовници или улазе дрско и без страха Божијег у питања брачне интиме и наносе онима који им траже помоћ духовну штету. Нису ретки примери да они који су до јуче живели расејаним животом по кафанама и улицама, сада, тобож сасвим излечени воде за собом читаве ашраме својих духовних обожаватеља. То је жалостан пример духовног посрнућа и за једне и за друге.
    Ван манастира није уобичајено "давање послушања", као ни друге врсте симулација монашког живота, већ се може само дати смирен савет, а на сваком човеку је да по својој савести види како ће га применити. Сведоци смо данас бројних секти на Западу које управо функционишу по принципу духовног уцењивања и држања људи лабилног карактера под утицајем вође секте. Један од најгорих примера је тзв. сајентологија која је унесрећила и духовно дезинтегрисала многе људе који су помислили да ту могу наћи неку заједницу и утеху. Нажалост, гуру-менталитет неких самозваних духовника у Православљу почива на истим принципима. "Духовник" се поставља као неприкосновен ауторитет који тражи пуну власт над човеком, а таквима неретко прилазе управо они који се сами плаше сопствене одговорности и траже другога да уместо њих одлучује и преузима одговорност. На крају то постаје један дубоко поремећен однос који се крије под привидом "благочестивог односа духовника и духовног чада", попут повести о оптинским старцима. Оптинске старце и њима сличне Црква је препознала по њиховој светости живота као светитеље, али многе који су се самовољно угледали на њих није, јер не раде по Божијој вољи, већ по сопственој. Зато је предавање у руке разним духовним шарлатанима или воајерима (који воле да слушају исповести и улазе у унутрашњу интиму човека) пут који напослетку води у духовно разочарање и неретко у потпуно одступање од Цркве.
     
    Архимандрит Сава Јањић
    ИЗВОР
  7. Волим
    Дејан got a reaction from jegorradov for a Странице, Живот у потпуном послушању духовном оцу је искључиво део монашког начина живота   
    Нажалост, само рукоположење за презвитера не значи неопходно да свештеник постаје довољно искусан за духовно руковођење. Премда и у случају ако се искрено обратимо сваком парохијском свештенику без обзира на његово искуство и године, Бог нас сигурно никада неће оставити без помоћи и утехе. Проблем настаје када се од парохијских свештеника очекује да буду прозорљиви старци који дају духовно непогрешиве савете. Ово је велика опасност и заснивање таквих односа са парохијским свештеницима или, што чешће бива, свештено-монасима може бити ризично и лако одвести у озбиљне проблеме.
    Искусан и смирен свештено-монах који живи у манастирском поретку општежића не би смео да преузима на себе исповедање и руковођење других уколико за то није посебно задужен од стране Епископа као архипастира. Самовољно тражење духовне деце и сабирање својих следбеника показатељ је духовне болести и гордости и, нажалост, није ретка појава данас у Православној Цркви. Проблеми са тзв. младостарчеством принудили су Руску Православну Цркву да додатно регулише правила манастирског живота и односа према људима у свету. С једне стране, разумљиво је да верници траже непосреднији контакт са својим пастирима и могућност да добију савете како би разрешили своје духовне проблеме, али у Цркви све мора бити благочино (по добром поретку) и свако није ни позван ни способан да духовно помаже другима. 
    Верници треба да се труде да уз помоћ својих свештеника узрастају у личној одговорности и зрелости, а не да траже прозорљиве старце које ће свакодневно обасипати најбизарнијим питањима. Свештеник-исповедник није индијски гуру, већ личност која нам помаже да духовно сазремо на један здрав начин. У наше време тражење духовника постало је помодно, као што је у западном свету тренд да свако има свог психијатра. Разумљиво је да људима треба савет, али у највећем броју случајева проблеми стварни или имагинарни долазе од егоцентричности данашњег човека који себе сматра за центар света, који тражи савет, али заправо слуша понајвише самог себе. Мудар човек чује савет и гледа да га примени у оквирима својих могућности, а онај који себи придаје много значаја тражи вишесатне разговоре и детаљна упутства, јер, авај, његови проблеми су посебни као што је и он сам у својим очима посебан. Свештеници би зато требало да врло опрезно поступају у давању савета. Пре свега, не треба давати изричите савете, већ помоћи вернику да сам препозна најбоље решење са својим ближњима, посебно ако је реч о брачним проблемима. Треба избегавати дуге разговоре и савети треба да буду смирени и једноставни. Исто тако и исповести треба да буду концизне јер у њима онај који се исповеда треба да јасно и нелицемерно наведе оно што осећа да је погрешио и што му оптерећује савест, а не да улази у бескрајан монолог или рецитацију са већ пожутелих листића при чему заправо највише слуша и оправдава самог себе или покушава да задиви исповедника својом скрупулозношћу.
    Тражење беспоговорне послушности духовнику за људе у свету је веома опасно и свештенослужитељ који то тражи од онога који му се поверава налази се у својеврсној духовној прелести и треба га се клонити. Чак и у дубро устројеним манастирима послушање није једносмеран процес, већ произилази из сусрета у љубави наше воље и воље онога који се духовно брине о нашим душама. И најискуснији исповедници који живе врло строгим духовним животом избегавају директне одговоре и једноставним речима упућују и саветују, препуштајући слободи и савести сваког човека да нађе начина како да поступи у специфичним околностима. Они који имају директно надахнуће од Бога шта треба да кажу, јако су ретки, ако их уопште и има у нашем времену. Они у смирењу и страху Божијем не расипају своје дарове у гужви и галами овог света.
    Посебно се треба чувати "духовника" који обавезују своја "чада" да им дају новац, поклоне, плаћају путовања, обезбеђују смештај и разне друге услуге, што данас, нажалост, такође није реткост. Много је бракова који пропадају зато што их договарају квази-духовници или улазе дрско и без страха Божијег у питања брачне интиме и наносе онима који им траже помоћ духовну штету. Нису ретки примери да они који су до јуче живели расејаним животом по кафанама и улицама, сада, тобож сасвим излечени воде за собом читаве ашраме својих духовних обожаватеља. То је жалостан пример духовног посрнућа и за једне и за друге.
    Ван манастира није уобичајено "давање послушања", као ни друге врсте симулација монашког живота, већ се може само дати смирен савет, а на сваком човеку је да по својој савести види како ће га применити. Сведоци смо данас бројних секти на Западу које управо функционишу по принципу духовног уцењивања и држања људи лабилног карактера под утицајем вође секте. Један од најгорих примера је тзв. сајентологија која је унесрећила и духовно дезинтегрисала многе људе који су помислили да ту могу наћи неку заједницу и утеху. Нажалост, гуру-менталитет неких самозваних духовника у Православљу почива на истим принципима. "Духовник" се поставља као неприкосновен ауторитет који тражи пуну власт над човеком, а таквима неретко прилазе управо они који се сами плаше сопствене одговорности и траже другога да уместо њих одлучује и преузима одговорност. На крају то постаје један дубоко поремећен однос који се крије под привидом "благочестивог односа духовника и духовног чада", попут повести о оптинским старцима. Оптинске старце и њима сличне Црква је препознала по њиховој светости живота као светитеље, али многе који су се самовољно угледали на њих није, јер не раде по Божијој вољи, већ по сопственој. Зато је предавање у руке разним духовним шарлатанима или воајерима (који воле да слушају исповести и улазе у унутрашњу интиму човека) пут који напослетку води у духовно разочарање и неретко у потпуно одступање од Цркве.
     
    Архимандрит Сава Јањић
    ИЗВОР
  8. Волим
    Дејан got a reaction from Вукашин for a Странице, Живот у потпуном послушању духовном оцу је искључиво део монашког начина живота   
    Нажалост, само рукоположење за презвитера не значи неопходно да свештеник постаје довољно искусан за духовно руковођење. Премда и у случају ако се искрено обратимо сваком парохијском свештенику без обзира на његово искуство и године, Бог нас сигурно никада неће оставити без помоћи и утехе. Проблем настаје када се од парохијских свештеника очекује да буду прозорљиви старци који дају духовно непогрешиве савете. Ово је велика опасност и заснивање таквих односа са парохијским свештеницима или, што чешће бива, свештено-монасима може бити ризично и лако одвести у озбиљне проблеме.
    Искусан и смирен свештено-монах који живи у манастирском поретку општежића не би смео да преузима на себе исповедање и руковођење других уколико за то није посебно задужен од стране Епископа као архипастира. Самовољно тражење духовне деце и сабирање својих следбеника показатељ је духовне болести и гордости и, нажалост, није ретка појава данас у Православној Цркви. Проблеми са тзв. младостарчеством принудили су Руску Православну Цркву да додатно регулише правила манастирског живота и односа према људима у свету. С једне стране, разумљиво је да верници траже непосреднији контакт са својим пастирима и могућност да добију савете како би разрешили своје духовне проблеме, али у Цркви све мора бити благочино (по добром поретку) и свако није ни позван ни способан да духовно помаже другима. 
    Верници треба да се труде да уз помоћ својих свештеника узрастају у личној одговорности и зрелости, а не да траже прозорљиве старце које ће свакодневно обасипати најбизарнијим питањима. Свештеник-исповедник није индијски гуру, већ личност која нам помаже да духовно сазремо на један здрав начин. У наше време тражење духовника постало је помодно, као што је у западном свету тренд да свако има свог психијатра. Разумљиво је да људима треба савет, али у највећем броју случајева проблеми стварни или имагинарни долазе од егоцентричности данашњег човека који себе сматра за центар света, који тражи савет, али заправо слуша понајвише самог себе. Мудар човек чује савет и гледа да га примени у оквирима својих могућности, а онај који себи придаје много значаја тражи вишесатне разговоре и детаљна упутства, јер, авај, његови проблеми су посебни као што је и он сам у својим очима посебан. Свештеници би зато требало да врло опрезно поступају у давању савета. Пре свега, не треба давати изричите савете, већ помоћи вернику да сам препозна најбоље решење са својим ближњима, посебно ако је реч о брачним проблемима. Треба избегавати дуге разговоре и савети треба да буду смирени и једноставни. Исто тако и исповести треба да буду концизне јер у њима онај који се исповеда треба да јасно и нелицемерно наведе оно што осећа да је погрешио и што му оптерећује савест, а не да улази у бескрајан монолог или рецитацију са већ пожутелих листића при чему заправо највише слуша и оправдава самог себе или покушава да задиви исповедника својом скрупулозношћу.
    Тражење беспоговорне послушности духовнику за људе у свету је веома опасно и свештенослужитељ који то тражи од онога који му се поверава налази се у својеврсној духовној прелести и треба га се клонити. Чак и у дубро устројеним манастирима послушање није једносмеран процес, већ произилази из сусрета у љубави наше воље и воље онога који се духовно брине о нашим душама. И најискуснији исповедници који живе врло строгим духовним животом избегавају директне одговоре и једноставним речима упућују и саветују, препуштајући слободи и савести сваког човека да нађе начина како да поступи у специфичним околностима. Они који имају директно надахнуће од Бога шта треба да кажу, јако су ретки, ако их уопште и има у нашем времену. Они у смирењу и страху Божијем не расипају своје дарове у гужви и галами овог света.
    Посебно се треба чувати "духовника" који обавезују своја "чада" да им дају новац, поклоне, плаћају путовања, обезбеђују смештај и разне друге услуге, што данас, нажалост, такође није реткост. Много је бракова који пропадају зато што их договарају квази-духовници или улазе дрско и без страха Божијег у питања брачне интиме и наносе онима који им траже помоћ духовну штету. Нису ретки примери да они који су до јуче живели расејаним животом по кафанама и улицама, сада, тобож сасвим излечени воде за собом читаве ашраме својих духовних обожаватеља. То је жалостан пример духовног посрнућа и за једне и за друге.
    Ван манастира није уобичајено "давање послушања", као ни друге врсте симулација монашког живота, већ се може само дати смирен савет, а на сваком човеку је да по својој савести види како ће га применити. Сведоци смо данас бројних секти на Западу које управо функционишу по принципу духовног уцењивања и држања људи лабилног карактера под утицајем вође секте. Један од најгорих примера је тзв. сајентологија која је унесрећила и духовно дезинтегрисала многе људе који су помислили да ту могу наћи неку заједницу и утеху. Нажалост, гуру-менталитет неких самозваних духовника у Православљу почива на истим принципима. "Духовник" се поставља као неприкосновен ауторитет који тражи пуну власт над човеком, а таквима неретко прилазе управо они који се сами плаше сопствене одговорности и траже другога да уместо њих одлучује и преузима одговорност. На крају то постаје један дубоко поремећен однос који се крије под привидом "благочестивог односа духовника и духовног чада", попут повести о оптинским старцима. Оптинске старце и њима сличне Црква је препознала по њиховој светости живота као светитеље, али многе који су се самовољно угледали на њих није, јер не раде по Божијој вољи, већ по сопственој. Зато је предавање у руке разним духовним шарлатанима или воајерима (који воле да слушају исповести и улазе у унутрашњу интиму човека) пут који напослетку води у духовно разочарање и неретко у потпуно одступање од Цркве.
     
    Архимандрит Сава Јањић
    ИЗВОР
  9. Радостан
    Дејан got a reaction from The Godfather for a Странице, Живот у потпуном послушању духовном оцу је искључиво део монашког начина живота   
    Нажалост, само рукоположење за презвитера не значи неопходно да свештеник постаје довољно искусан за духовно руковођење. Премда и у случају ако се искрено обратимо сваком парохијском свештенику без обзира на његово искуство и године, Бог нас сигурно никада неће оставити без помоћи и утехе. Проблем настаје када се од парохијских свештеника очекује да буду прозорљиви старци који дају духовно непогрешиве савете. Ово је велика опасност и заснивање таквих односа са парохијским свештеницима или, што чешће бива, свештено-монасима може бити ризично и лако одвести у озбиљне проблеме.
    Искусан и смирен свештено-монах који живи у манастирском поретку општежића не би смео да преузима на себе исповедање и руковођење других уколико за то није посебно задужен од стране Епископа као архипастира. Самовољно тражење духовне деце и сабирање својих следбеника показатељ је духовне болести и гордости и, нажалост, није ретка појава данас у Православној Цркви. Проблеми са тзв. младостарчеством принудили су Руску Православну Цркву да додатно регулише правила манастирског живота и односа према људима у свету. С једне стране, разумљиво је да верници траже непосреднији контакт са својим пастирима и могућност да добију савете како би разрешили своје духовне проблеме, али у Цркви све мора бити благочино (по добром поретку) и свако није ни позван ни способан да духовно помаже другима. 
    Верници треба да се труде да уз помоћ својих свештеника узрастају у личној одговорности и зрелости, а не да траже прозорљиве старце које ће свакодневно обасипати најбизарнијим питањима. Свештеник-исповедник није индијски гуру, већ личност која нам помаже да духовно сазремо на један здрав начин. У наше време тражење духовника постало је помодно, као што је у западном свету тренд да свако има свог психијатра. Разумљиво је да људима треба савет, али у највећем броју случајева проблеми стварни или имагинарни долазе од егоцентричности данашњег човека који себе сматра за центар света, који тражи савет, али заправо слуша понајвише самог себе. Мудар човек чује савет и гледа да га примени у оквирима својих могућности, а онај који себи придаје много значаја тражи вишесатне разговоре и детаљна упутства, јер, авај, његови проблеми су посебни као што је и он сам у својим очима посебан. Свештеници би зато требало да врло опрезно поступају у давању савета. Пре свега, не треба давати изричите савете, већ помоћи вернику да сам препозна најбоље решење са својим ближњима, посебно ако је реч о брачним проблемима. Треба избегавати дуге разговоре и савети треба да буду смирени и једноставни. Исто тако и исповести треба да буду концизне јер у њима онај који се исповеда треба да јасно и нелицемерно наведе оно што осећа да је погрешио и што му оптерећује савест, а не да улази у бескрајан монолог или рецитацију са већ пожутелих листића при чему заправо највише слуша и оправдава самог себе или покушава да задиви исповедника својом скрупулозношћу.
    Тражење беспоговорне послушности духовнику за људе у свету је веома опасно и свештенослужитељ који то тражи од онога који му се поверава налази се у својеврсној духовној прелести и треба га се клонити. Чак и у дубро устројеним манастирима послушање није једносмеран процес, већ произилази из сусрета у љубави наше воље и воље онога који се духовно брине о нашим душама. И најискуснији исповедници који живе врло строгим духовним животом избегавају директне одговоре и једноставним речима упућују и саветују, препуштајући слободи и савести сваког човека да нађе начина како да поступи у специфичним околностима. Они који имају директно надахнуће од Бога шта треба да кажу, јако су ретки, ако их уопште и има у нашем времену. Они у смирењу и страху Божијем не расипају своје дарове у гужви и галами овог света.
    Посебно се треба чувати "духовника" који обавезују своја "чада" да им дају новац, поклоне, плаћају путовања, обезбеђују смештај и разне друге услуге, што данас, нажалост, такође није реткост. Много је бракова који пропадају зато што их договарају квази-духовници или улазе дрско и без страха Божијег у питања брачне интиме и наносе онима који им траже помоћ духовну штету. Нису ретки примери да они који су до јуче живели расејаним животом по кафанама и улицама, сада, тобож сасвим излечени воде за собом читаве ашраме својих духовних обожаватеља. То је жалостан пример духовног посрнућа и за једне и за друге.
    Ван манастира није уобичајено "давање послушања", као ни друге врсте симулација монашког живота, већ се може само дати смирен савет, а на сваком човеку је да по својој савести види како ће га применити. Сведоци смо данас бројних секти на Западу које управо функционишу по принципу духовног уцењивања и држања људи лабилног карактера под утицајем вође секте. Један од најгорих примера је тзв. сајентологија која је унесрећила и духовно дезинтегрисала многе људе који су помислили да ту могу наћи неку заједницу и утеху. Нажалост, гуру-менталитет неких самозваних духовника у Православљу почива на истим принципима. "Духовник" се поставља као неприкосновен ауторитет који тражи пуну власт над човеком, а таквима неретко прилазе управо они који се сами плаше сопствене одговорности и траже другога да уместо њих одлучује и преузима одговорност. На крају то постаје један дубоко поремећен однос који се крије под привидом "благочестивог односа духовника и духовног чада", попут повести о оптинским старцима. Оптинске старце и њима сличне Црква је препознала по њиховој светости живота као светитеље, али многе који су се самовољно угледали на њих није, јер не раде по Божијој вољи, већ по сопственој. Зато је предавање у руке разним духовним шарлатанима или воајерима (који воле да слушају исповести и улазе у унутрашњу интиму човека) пут који напослетку води у духовно разочарање и неретко у потпуно одступање од Цркве.
     
    Архимандрит Сава Јањић
    ИЗВОР
  10. Волим
    Дејан got a reaction from Аристарх for a Странице, Живот у потпуном послушању духовном оцу је искључиво део монашког начина живота   
    Нажалост, само рукоположење за презвитера не значи неопходно да свештеник постаје довољно искусан за духовно руковођење. Премда и у случају ако се искрено обратимо сваком парохијском свештенику без обзира на његово искуство и године, Бог нас сигурно никада неће оставити без помоћи и утехе. Проблем настаје када се од парохијских свештеника очекује да буду прозорљиви старци који дају духовно непогрешиве савете. Ово је велика опасност и заснивање таквих односа са парохијским свештеницима или, што чешће бива, свештено-монасима може бити ризично и лако одвести у озбиљне проблеме.
    Искусан и смирен свештено-монах који живи у манастирском поретку општежића не би смео да преузима на себе исповедање и руковођење других уколико за то није посебно задужен од стране Епископа као архипастира. Самовољно тражење духовне деце и сабирање својих следбеника показатељ је духовне болести и гордости и, нажалост, није ретка појава данас у Православној Цркви. Проблеми са тзв. младостарчеством принудили су Руску Православну Цркву да додатно регулише правила манастирског живота и односа према људима у свету. С једне стране, разумљиво је да верници траже непосреднији контакт са својим пастирима и могућност да добију савете како би разрешили своје духовне проблеме, али у Цркви све мора бити благочино (по добром поретку) и свако није ни позван ни способан да духовно помаже другима. 
    Верници треба да се труде да уз помоћ својих свештеника узрастају у личној одговорности и зрелости, а не да траже прозорљиве старце које ће свакодневно обасипати најбизарнијим питањима. Свештеник-исповедник није индијски гуру, већ личност која нам помаже да духовно сазремо на један здрав начин. У наше време тражење духовника постало је помодно, као што је у западном свету тренд да свако има свог психијатра. Разумљиво је да људима треба савет, али у највећем броју случајева проблеми стварни или имагинарни долазе од егоцентричности данашњег човека који себе сматра за центар света, који тражи савет, али заправо слуша понајвише самог себе. Мудар човек чује савет и гледа да га примени у оквирима својих могућности, а онај који себи придаје много значаја тражи вишесатне разговоре и детаљна упутства, јер, авај, његови проблеми су посебни као што је и он сам у својим очима посебан. Свештеници би зато требало да врло опрезно поступају у давању савета. Пре свега, не треба давати изричите савете, већ помоћи вернику да сам препозна најбоље решење са својим ближњима, посебно ако је реч о брачним проблемима. Треба избегавати дуге разговоре и савети треба да буду смирени и једноставни. Исто тако и исповести треба да буду концизне јер у њима онај који се исповеда треба да јасно и нелицемерно наведе оно што осећа да је погрешио и што му оптерећује савест, а не да улази у бескрајан монолог или рецитацију са већ пожутелих листића при чему заправо највише слуша и оправдава самог себе или покушава да задиви исповедника својом скрупулозношћу.
    Тражење беспоговорне послушности духовнику за људе у свету је веома опасно и свештенослужитељ који то тражи од онога који му се поверава налази се у својеврсној духовној прелести и треба га се клонити. Чак и у дубро устројеним манастирима послушање није једносмеран процес, већ произилази из сусрета у љубави наше воље и воље онога који се духовно брине о нашим душама. И најискуснији исповедници који живе врло строгим духовним животом избегавају директне одговоре и једноставним речима упућују и саветују, препуштајући слободи и савести сваког човека да нађе начина како да поступи у специфичним околностима. Они који имају директно надахнуће од Бога шта треба да кажу, јако су ретки, ако их уопште и има у нашем времену. Они у смирењу и страху Божијем не расипају своје дарове у гужви и галами овог света.
    Посебно се треба чувати "духовника" који обавезују своја "чада" да им дају новац, поклоне, плаћају путовања, обезбеђују смештај и разне друге услуге, што данас, нажалост, такође није реткост. Много је бракова који пропадају зато што их договарају квази-духовници или улазе дрско и без страха Божијег у питања брачне интиме и наносе онима који им траже помоћ духовну штету. Нису ретки примери да они који су до јуче живели расејаним животом по кафанама и улицама, сада, тобож сасвим излечени воде за собом читаве ашраме својих духовних обожаватеља. То је жалостан пример духовног посрнућа и за једне и за друге.
    Ван манастира није уобичајено "давање послушања", као ни друге врсте симулација монашког живота, већ се може само дати смирен савет, а на сваком човеку је да по својој савести види како ће га применити. Сведоци смо данас бројних секти на Западу које управо функционишу по принципу духовног уцењивања и држања људи лабилног карактера под утицајем вође секте. Један од најгорих примера је тзв. сајентологија која је унесрећила и духовно дезинтегрисала многе људе који су помислили да ту могу наћи неку заједницу и утеху. Нажалост, гуру-менталитет неких самозваних духовника у Православљу почива на истим принципима. "Духовник" се поставља као неприкосновен ауторитет који тражи пуну власт над човеком, а таквима неретко прилазе управо они који се сами плаше сопствене одговорности и траже другога да уместо њих одлучује и преузима одговорност. На крају то постаје један дубоко поремећен однос који се крије под привидом "благочестивог односа духовника и духовног чада", попут повести о оптинским старцима. Оптинске старце и њима сличне Црква је препознала по њиховој светости живота као светитеље, али многе који су се самовољно угледали на њих није, јер не раде по Божијој вољи, већ по сопственој. Зато је предавање у руке разним духовним шарлатанима или воајерима (који воле да слушају исповести и улазе у унутрашњу интиму човека) пут који напослетку води у духовно разочарање и неретко у потпуно одступање од Цркве.
     
    Архимандрит Сава Јањић
    ИЗВОР
  11. Волим
    Дејан got a reaction from Итака for a Странице, Живот у потпуном послушању духовном оцу је искључиво део монашког начина живота   
    Нажалост, само рукоположење за презвитера не значи неопходно да свештеник постаје довољно искусан за духовно руковођење. Премда и у случају ако се искрено обратимо сваком парохијском свештенику без обзира на његово искуство и године, Бог нас сигурно никада неће оставити без помоћи и утехе. Проблем настаје када се од парохијских свештеника очекује да буду прозорљиви старци који дају духовно непогрешиве савете. Ово је велика опасност и заснивање таквих односа са парохијским свештеницима или, што чешће бива, свештено-монасима може бити ризично и лако одвести у озбиљне проблеме.
    Искусан и смирен свештено-монах који живи у манастирском поретку општежића не би смео да преузима на себе исповедање и руковођење других уколико за то није посебно задужен од стране Епископа као архипастира. Самовољно тражење духовне деце и сабирање својих следбеника показатељ је духовне болести и гордости и, нажалост, није ретка појава данас у Православној Цркви. Проблеми са тзв. младостарчеством принудили су Руску Православну Цркву да додатно регулише правила манастирског живота и односа према људима у свету. С једне стране, разумљиво је да верници траже непосреднији контакт са својим пастирима и могућност да добију савете како би разрешили своје духовне проблеме, али у Цркви све мора бити благочино (по добром поретку) и свако није ни позван ни способан да духовно помаже другима. 
    Верници треба да се труде да уз помоћ својих свештеника узрастају у личној одговорности и зрелости, а не да траже прозорљиве старце које ће свакодневно обасипати најбизарнијим питањима. Свештеник-исповедник није индијски гуру, већ личност која нам помаже да духовно сазремо на један здрав начин. У наше време тражење духовника постало је помодно, као што је у западном свету тренд да свако има свог психијатра. Разумљиво је да људима треба савет, али у највећем броју случајева проблеми стварни или имагинарни долазе од егоцентричности данашњег човека који себе сматра за центар света, који тражи савет, али заправо слуша понајвише самог себе. Мудар човек чује савет и гледа да га примени у оквирима својих могућности, а онај који себи придаје много значаја тражи вишесатне разговоре и детаљна упутства, јер, авај, његови проблеми су посебни као што је и он сам у својим очима посебан. Свештеници би зато требало да врло опрезно поступају у давању савета. Пре свега, не треба давати изричите савете, већ помоћи вернику да сам препозна најбоље решење са својим ближњима, посебно ако је реч о брачним проблемима. Треба избегавати дуге разговоре и савети треба да буду смирени и једноставни. Исто тако и исповести треба да буду концизне јер у њима онај који се исповеда треба да јасно и нелицемерно наведе оно што осећа да је погрешио и што му оптерећује савест, а не да улази у бескрајан монолог или рецитацију са већ пожутелих листића при чему заправо највише слуша и оправдава самог себе или покушава да задиви исповедника својом скрупулозношћу.
    Тражење беспоговорне послушности духовнику за људе у свету је веома опасно и свештенослужитељ који то тражи од онога који му се поверава налази се у својеврсној духовној прелести и треба га се клонити. Чак и у дубро устројеним манастирима послушање није једносмеран процес, већ произилази из сусрета у љубави наше воље и воље онога који се духовно брине о нашим душама. И најискуснији исповедници који живе врло строгим духовним животом избегавају директне одговоре и једноставним речима упућују и саветују, препуштајући слободи и савести сваког човека да нађе начина како да поступи у специфичним околностима. Они који имају директно надахнуће од Бога шта треба да кажу, јако су ретки, ако их уопште и има у нашем времену. Они у смирењу и страху Божијем не расипају своје дарове у гужви и галами овог света.
    Посебно се треба чувати "духовника" који обавезују своја "чада" да им дају новац, поклоне, плаћају путовања, обезбеђују смештај и разне друге услуге, што данас, нажалост, такође није реткост. Много је бракова који пропадају зато што их договарају квази-духовници или улазе дрско и без страха Божијег у питања брачне интиме и наносе онима који им траже помоћ духовну штету. Нису ретки примери да они који су до јуче живели расејаним животом по кафанама и улицама, сада, тобож сасвим излечени воде за собом читаве ашраме својих духовних обожаватеља. То је жалостан пример духовног посрнућа и за једне и за друге.
    Ван манастира није уобичајено "давање послушања", као ни друге врсте симулација монашког живота, већ се може само дати смирен савет, а на сваком човеку је да по својој савести види како ће га применити. Сведоци смо данас бројних секти на Западу које управо функционишу по принципу духовног уцењивања и држања људи лабилног карактера под утицајем вође секте. Један од најгорих примера је тзв. сајентологија која је унесрећила и духовно дезинтегрисала многе људе који су помислили да ту могу наћи неку заједницу и утеху. Нажалост, гуру-менталитет неких самозваних духовника у Православљу почива на истим принципима. "Духовник" се поставља као неприкосновен ауторитет који тражи пуну власт над човеком, а таквима неретко прилазе управо они који се сами плаше сопствене одговорности и траже другога да уместо њих одлучује и преузима одговорност. На крају то постаје један дубоко поремећен однос који се крије под привидом "благочестивог односа духовника и духовног чада", попут повести о оптинским старцима. Оптинске старце и њима сличне Црква је препознала по њиховој светости живота као светитеље, али многе који су се самовољно угледали на њих није, јер не раде по Божијој вољи, већ по сопственој. Зато је предавање у руке разним духовним шарлатанима или воајерима (који воле да слушају исповести и улазе у унутрашњу интиму човека) пут који напослетку води у духовно разочарање и неретко у потпуно одступање од Цркве.
     
    Архимандрит Сава Јањић
    ИЗВОР
  12. Волим
    Дејан got a reaction from Августин for a Странице, Живот у потпуном послушању духовном оцу је искључиво део монашког начина живота   
    Нажалост, само рукоположење за презвитера не значи неопходно да свештеник постаје довољно искусан за духовно руковођење. Премда и у случају ако се искрено обратимо сваком парохијском свештенику без обзира на његово искуство и године, Бог нас сигурно никада неће оставити без помоћи и утехе. Проблем настаје када се од парохијских свештеника очекује да буду прозорљиви старци који дају духовно непогрешиве савете. Ово је велика опасност и заснивање таквих односа са парохијским свештеницима или, што чешће бива, свештено-монасима може бити ризично и лако одвести у озбиљне проблеме.
    Искусан и смирен свештено-монах који живи у манастирском поретку општежића не би смео да преузима на себе исповедање и руковођење других уколико за то није посебно задужен од стране Епископа као архипастира. Самовољно тражење духовне деце и сабирање својих следбеника показатељ је духовне болести и гордости и, нажалост, није ретка појава данас у Православној Цркви. Проблеми са тзв. младостарчеством принудили су Руску Православну Цркву да додатно регулише правила манастирског живота и односа према људима у свету. С једне стране, разумљиво је да верници траже непосреднији контакт са својим пастирима и могућност да добију савете како би разрешили своје духовне проблеме, али у Цркви све мора бити благочино (по добром поретку) и свако није ни позван ни способан да духовно помаже другима. 
    Верници треба да се труде да уз помоћ својих свештеника узрастају у личној одговорности и зрелости, а не да траже прозорљиве старце које ће свакодневно обасипати најбизарнијим питањима. Свештеник-исповедник није индијски гуру, већ личност која нам помаже да духовно сазремо на један здрав начин. У наше време тражење духовника постало је помодно, као што је у западном свету тренд да свако има свог психијатра. Разумљиво је да људима треба савет, али у највећем броју случајева проблеми стварни или имагинарни долазе од егоцентричности данашњег човека који себе сматра за центар света, који тражи савет, али заправо слуша понајвише самог себе. Мудар човек чује савет и гледа да га примени у оквирима својих могућности, а онај који себи придаје много значаја тражи вишесатне разговоре и детаљна упутства, јер, авај, његови проблеми су посебни као што је и он сам у својим очима посебан. Свештеници би зато требало да врло опрезно поступају у давању савета. Пре свега, не треба давати изричите савете, већ помоћи вернику да сам препозна најбоље решење са својим ближњима, посебно ако је реч о брачним проблемима. Треба избегавати дуге разговоре и савети треба да буду смирени и једноставни. Исто тако и исповести треба да буду концизне јер у њима онај који се исповеда треба да јасно и нелицемерно наведе оно што осећа да је погрешио и што му оптерећује савест, а не да улази у бескрајан монолог или рецитацију са већ пожутелих листића при чему заправо највише слуша и оправдава самог себе или покушава да задиви исповедника својом скрупулозношћу.
    Тражење беспоговорне послушности духовнику за људе у свету је веома опасно и свештенослужитељ који то тражи од онога који му се поверава налази се у својеврсној духовној прелести и треба га се клонити. Чак и у дубро устројеним манастирима послушање није једносмеран процес, већ произилази из сусрета у љубави наше воље и воље онога који се духовно брине о нашим душама. И најискуснији исповедници који живе врло строгим духовним животом избегавају директне одговоре и једноставним речима упућују и саветују, препуштајући слободи и савести сваког човека да нађе начина како да поступи у специфичним околностима. Они који имају директно надахнуће од Бога шта треба да кажу, јако су ретки, ако их уопште и има у нашем времену. Они у смирењу и страху Божијем не расипају своје дарове у гужви и галами овог света.
    Посебно се треба чувати "духовника" који обавезују своја "чада" да им дају новац, поклоне, плаћају путовања, обезбеђују смештај и разне друге услуге, што данас, нажалост, такође није реткост. Много је бракова који пропадају зато што их договарају квази-духовници или улазе дрско и без страха Божијег у питања брачне интиме и наносе онима који им траже помоћ духовну штету. Нису ретки примери да они који су до јуче живели расејаним животом по кафанама и улицама, сада, тобож сасвим излечени воде за собом читаве ашраме својих духовних обожаватеља. То је жалостан пример духовног посрнућа и за једне и за друге.
    Ван манастира није уобичајено "давање послушања", као ни друге врсте симулација монашког живота, већ се може само дати смирен савет, а на сваком човеку је да по својој савести види како ће га применити. Сведоци смо данас бројних секти на Западу које управо функционишу по принципу духовног уцењивања и држања људи лабилног карактера под утицајем вође секте. Један од најгорих примера је тзв. сајентологија која је унесрећила и духовно дезинтегрисала многе људе који су помислили да ту могу наћи неку заједницу и утеху. Нажалост, гуру-менталитет неких самозваних духовника у Православљу почива на истим принципима. "Духовник" се поставља као неприкосновен ауторитет који тражи пуну власт над човеком, а таквима неретко прилазе управо они који се сами плаше сопствене одговорности и траже другога да уместо њих одлучује и преузима одговорност. На крају то постаје један дубоко поремећен однос који се крије под привидом "благочестивог односа духовника и духовног чада", попут повести о оптинским старцима. Оптинске старце и њима сличне Црква је препознала по њиховој светости живота као светитеље, али многе који су се самовољно угледали на њих није, јер не раде по Божијој вољи, већ по сопственој. Зато је предавање у руке разним духовним шарлатанима или воајерима (који воле да слушају исповести и улазе у унутрашњу интиму човека) пут који напослетку води у духовно разочарање и неретко у потпуно одступање од Цркве.
     
    Архимандрит Сава Јањић
    ИЗВОР
  13. Волим
    Дејан got a reaction from александар живаљев for a Странице, Живот у потпуном послушању духовном оцу је искључиво део монашког начина живота   
    Нажалост, само рукоположење за презвитера не значи неопходно да свештеник постаје довољно искусан за духовно руковођење. Премда и у случају ако се искрено обратимо сваком парохијском свештенику без обзира на његово искуство и године, Бог нас сигурно никада неће оставити без помоћи и утехе. Проблем настаје када се од парохијских свештеника очекује да буду прозорљиви старци који дају духовно непогрешиве савете. Ово је велика опасност и заснивање таквих односа са парохијским свештеницима или, што чешће бива, свештено-монасима може бити ризично и лако одвести у озбиљне проблеме.
    Искусан и смирен свештено-монах који живи у манастирском поретку општежића не би смео да преузима на себе исповедање и руковођење других уколико за то није посебно задужен од стране Епископа као архипастира. Самовољно тражење духовне деце и сабирање својих следбеника показатељ је духовне болести и гордости и, нажалост, није ретка појава данас у Православној Цркви. Проблеми са тзв. младостарчеством принудили су Руску Православну Цркву да додатно регулише правила манастирског живота и односа према људима у свету. С једне стране, разумљиво је да верници траже непосреднији контакт са својим пастирима и могућност да добију савете како би разрешили своје духовне проблеме, али у Цркви све мора бити благочино (по добром поретку) и свако није ни позван ни способан да духовно помаже другима. 
    Верници треба да се труде да уз помоћ својих свештеника узрастају у личној одговорности и зрелости, а не да траже прозорљиве старце које ће свакодневно обасипати најбизарнијим питањима. Свештеник-исповедник није индијски гуру, већ личност која нам помаже да духовно сазремо на један здрав начин. У наше време тражење духовника постало је помодно, као што је у западном свету тренд да свако има свог психијатра. Разумљиво је да људима треба савет, али у највећем броју случајева проблеми стварни или имагинарни долазе од егоцентричности данашњег човека који себе сматра за центар света, који тражи савет, али заправо слуша понајвише самог себе. Мудар човек чује савет и гледа да га примени у оквирима својих могућности, а онај који себи придаје много значаја тражи вишесатне разговоре и детаљна упутства, јер, авај, његови проблеми су посебни као што је и он сам у својим очима посебан. Свештеници би зато требало да врло опрезно поступају у давању савета. Пре свега, не треба давати изричите савете, већ помоћи вернику да сам препозна најбоље решење са својим ближњима, посебно ако је реч о брачним проблемима. Треба избегавати дуге разговоре и савети треба да буду смирени и једноставни. Исто тако и исповести треба да буду концизне јер у њима онај који се исповеда треба да јасно и нелицемерно наведе оно што осећа да је погрешио и што му оптерећује савест, а не да улази у бескрајан монолог или рецитацију са већ пожутелих листића при чему заправо највише слуша и оправдава самог себе или покушава да задиви исповедника својом скрупулозношћу.
    Тражење беспоговорне послушности духовнику за људе у свету је веома опасно и свештенослужитељ који то тражи од онога који му се поверава налази се у својеврсној духовној прелести и треба га се клонити. Чак и у дубро устројеним манастирима послушање није једносмеран процес, већ произилази из сусрета у љубави наше воље и воље онога који се духовно брине о нашим душама. И најискуснији исповедници који живе врло строгим духовним животом избегавају директне одговоре и једноставним речима упућују и саветују, препуштајући слободи и савести сваког човека да нађе начина како да поступи у специфичним околностима. Они који имају директно надахнуће од Бога шта треба да кажу, јако су ретки, ако их уопште и има у нашем времену. Они у смирењу и страху Божијем не расипају своје дарове у гужви и галами овог света.
    Посебно се треба чувати "духовника" који обавезују своја "чада" да им дају новац, поклоне, плаћају путовања, обезбеђују смештај и разне друге услуге, што данас, нажалост, такође није реткост. Много је бракова који пропадају зато што их договарају квази-духовници или улазе дрско и без страха Божијег у питања брачне интиме и наносе онима који им траже помоћ духовну штету. Нису ретки примери да они који су до јуче живели расејаним животом по кафанама и улицама, сада, тобож сасвим излечени воде за собом читаве ашраме својих духовних обожаватеља. То је жалостан пример духовног посрнућа и за једне и за друге.
    Ван манастира није уобичајено "давање послушања", као ни друге врсте симулација монашког живота, већ се може само дати смирен савет, а на сваком човеку је да по својој савести види како ће га применити. Сведоци смо данас бројних секти на Западу које управо функционишу по принципу духовног уцењивања и држања људи лабилног карактера под утицајем вође секте. Један од најгорих примера је тзв. сајентологија која је унесрећила и духовно дезинтегрисала многе људе који су помислили да ту могу наћи неку заједницу и утеху. Нажалост, гуру-менталитет неких самозваних духовника у Православљу почива на истим принципима. "Духовник" се поставља као неприкосновен ауторитет који тражи пуну власт над човеком, а таквима неретко прилазе управо они који се сами плаше сопствене одговорности и траже другога да уместо њих одлучује и преузима одговорност. На крају то постаје један дубоко поремећен однос који се крије под привидом "благочестивог односа духовника и духовног чада", попут повести о оптинским старцима. Оптинске старце и њима сличне Црква је препознала по њиховој светости живота као светитеље, али многе који су се самовољно угледали на њих није, јер не раде по Божијој вољи, већ по сопственој. Зато је предавање у руке разним духовним шарлатанима или воајерима (који воле да слушају исповести и улазе у унутрашњу интиму човека) пут који напослетку води у духовно разочарање и неретко у потпуно одступање од Цркве.
     
    Архимандрит Сава Јањић
    ИЗВОР
  14. Волим
    Дејан got a reaction from александар живаљев for a Странице, Архимандрит Сава Јањић: Треба разликовати свргнуће (καθαίρεσης) и одлучење (ἀφορισμός)   
    Одлучење (што се у западној терминологији обично зове екскомуникација) је већи степен удаљења од црквене заједнице и подразумева забрану учестовања у Евхаристији. Неко може бити одлучен на одређени период времена или трајно, у зависности од тога да ли показује спремност за покајање. Најупорнији цркворушитељи се трајно одлучују, потпадају под анатему тј. забрану било каквог контакта верних са њима и ова најтежа казна се примењује у случају проповедања од Цркве осуђених јереси или стварања пара-црквених заједница (парасинагога). Овакав случај на нашим просторима постоји код Мираша Дедејића, Немање Станковића (тзв. Акакија) и Марка Радосављевића (некада еп. Артемија) и његових псевдо-епископа које је сам поставио. Привремено одлучење од причешћа (до промене начина живота, у случају тежих грехова) данас се обично назива епитимијом и разликује се од трајног одлучења (анатеме) јер привремено одлучени може да присуствује богослужењима, али не може да се причести док се не покаје тј. промени свој живот. У случају тзв. Македонске цркве може се рећи да су њихови свештенослужитељи са својим народом у расколу и налазе се у неопштењу са Црквом (ἀκοινωνησία) до свог повратка у црквени поредак. Садашњи клирици тзв. МПЦ нису рашчињени (лишени чина) и имају апостолско прејемство, али они не могу ни да служе ни да се причешћују до повратка у заједницу са својом Патријаршијом тј. СПЦ. Донедавно је постојала могућност евхаристијског учешћа верног народа из МПЦ у храмовима СПЦ, али је од 2003. године по одлуци наше Цркве и то забрањено како би се указало на духовну опасност живота у црквеном беспоретку (анархији). Упорност у расколу доводи с временом до промене православног етоса и често завршава падом у јерес, као што је случај са римокатолицима и осталим заједницама отпалим од Цркве.
    Неправославне (инославне) заједнице су се на овај или онај начин у одређеном историјском времену удаљиле од евхаристијске заједнице Цркве и с временом су прихватиле читав низ погрешних учења (јереси) од којих су нека експлицитно саборски осуђена на Васељенским и помесним саборима Цркве. У Православној Цркви данас постоји извесно неслагање око статуса римокатолика јер они по мишљењу неких епископа и богослова никада саборно нису осуђени као јеретици, иако се нека од њихових учења мање или више директно косе са утврђеним учењима наше Цркве. Традиционални православни став, барем до 1920 године, у Православној Цркви био је да су Римокатолици у јереси, а не само у расколу са Црквом. У случају разних протестантских заједница разлика је већа и озбиљнија, а тзв. оријенталне заједнице (Копти, Јермени и др) не признају седам Васељенских сабора, посебно важна христолошка учења 4. Сабора у Халкидону, и у свом календару имају саборски осуђене јеретике, што додатно отежава заједницу са Православном Црквом без обзира на културолошку сродност православним хришћанима.
    Данас има православних хришћана који верују да је Црква невидљиво јединствена, али да је видљиво подељена. Ово учење не постоји нигде код православних отаца ранијих векова и дошло је у тзв. синкретистичко-екуменистичке кругове у 20. веку из протестантизма, јер су овај став посебно развили Лутер и Цвингли. За Православље Црква која живи у евхаристијској заједници је сабор неба и земље и веровање у невидљиво неподељену Цркву у којој Православна Црква тобоже сапостоји са другим "црквама" заправо је темељ за тзв. екуменистичку "теорију грана", која је страна православној еклисиологији и представља по речима Св. Аве Јустина свејерес, јер релативизује векове православне борбе за очување истините вере за коју су многи светитељи и живот дали.
    Евхаристијски зато можемо да помињемо и молимо се само за оне који су у заједници са Црквом тј. који и сами учествују у евхаристијском животу канонских Цркава. То не можемо да чинимо за инославне (тј. неправославне хришћане), оне који су одлучени (под анатемом), а посебно не за припаднике других, нехришћанских религија. Оне који су на било који начин ван евхаристијске заједнице можемо да помињемо само у личним молитвама и да живимо у нади да ће и они наћи пут ка јединству које постоји само у евхаристијској заједници Православне Цркве. За инославне се стога не ваде честице на проскомидији, нити се њихова имена помињу на црквеним службама. То није знак презира, већ сведочење става да је Црква изнад свега евхаристијска заједница у којој смо заједно Тело Христово само ако смо светотајински повезани у Христу. Када се молимо за јединство цркава и сједињење свих, молимо се за очување нашег православног евхаристијског јединства, а не за "сједињење" наше Цркве са неправославним заједницама, што је био отворени апсурд у досадашњој црквеној историји.
    У рана времена члановима Цркве су сматрани само они који редовно учествују у евхаристијском животу. Они који се нису причешћивали, иако су били крштени, морали су да прођу одређени пут покајања и повратка пуној црквеној заједници. Зато су код раних хришћана индиферентност (равнодушност, незаинтересованост) према Богу и евхаристијском животу сматрани својеврсном апостасијом (отпадништвом) од Цркве. Црква није клуб људи који су повезани заједничким крштењем или обичајима као припадници овог или оног народа, већ је то пре свега жива заједница верних који редовно учествују у евхаристијском животу и потврђују себе као једно Тело Христово - Цркву Божију. 
     
    Архимандрит Сава Јањић
    ИЗВОР
  15. Волим
    Дејан got a reaction from Даница. for a Странице, Љубав није емоција, љубав је начин постојања   
    Данас када се говори о врлинама као дејствима (енергијама) које бивају у природном кретању човекове воље, обично се размишља на моралистички начин. Дакле, врлине се гледају као одређена својства која треба да имамо да би нас Бог више волео и да бисмо задобили спасење као награду. У том контексту и се и страсти гледају као особине човека које Бог не воли и због којих ће нас казнити, па их избегавамо да бисмо ”били бољи” и да би нас други више ценили. У таквом размишљању људи обично пре или касније осећају отпор према Божијем ауторитету и на Бога почну да гледају као неког деспота који прави каталог прихватљивих и неприхватљивих начина понашања и у зависности од тога како се ми понашамо нас награђује или кажњава. Данашњег човека који је посебно развио једно болесно-самољубиво осећање бунта према било каквом ауторитету и који апсолутизује слободу до анархије овакве мисли одводе у још већи бунт и живот у греху, при чему се саме страсти и грех прихватају као саставни део наше природе. Од Цркве се у таквој ситуацији очекује да ”хуманизује” своја правила и прилагоди их палом човеку, јер су тобоже древни оци и светитељи живели у неком другом времену. Претварање хришћанства у једну идеологију анархичне радости у којој нема ни одговорности, ни поретка који гради љубав је отворено фалсификовање наше вере. На хришћанском западу то већ увелико видимо, што се одразило и у уметности где је, како приметио један православни писац, Христос Пандократор замењен сладуњавим и насмејаним Исусом који је ”пун разумевања за наше ситне слабости”.
    Блуд као и све друге страсти нису дејства која долазе из природног настројења човекове воље. Поседовање репродуктивних органа и полног нагона за размножавањем није начин постојања који је намењен човеку за вечност, већ је саставни део наше природе у којој живимо у овом садашњем стању. Пре-падно стање човека је било тако да није било полног размножавања какво нам је сада познато, нити икаквих страсних покрета. По учењу једног броја отаца Бог је наменио човеку размножавање на другачији начин, а по другима Човек није постојао као после-падна индивидуа и био је ближи оној реалности будућег постојања у којој ћемо сви бити истовремено и многи и један у Христу. 
    Ово је јако комплексна тема, али за нас је важно да разумемо да страсна пожуда са свим маштаријама и помислима није природни начин човековог постојања, а још мање ралност која ће постојати у будућем веку. Према неким богословима полни нагон је последица човекове жеље да себе обесмрти тако што верује да ће његови потомци продужити његово биолошко постојање. Оно се наравно продужује у виду генетског наслеђа који се преноси, али личност сваког појединог човека или жене се не продужује у њиховој деци и то је трагика човекове жеље да биолошки задобије вечност без Бога. Блуд је деформисани природни полни нагон који нема за циљ ни продужење сопственог постојања, већ искључиво жељу за уживањем са свим својим разним девијантним облицима (који неретко подразумева понижавање других и њихово коришћење за сопствени ужитак). Зато живот у блуду не само да не јача човекову способност за заједницу са другим, већ још више изолује човека у свом самољубљу и отуђује га од аутентичног односа са другима, одводећи га још даље од Бога у самоизолованост и духовни мрак.
    Човек савладан овом страшћу скрнави своје тело које је позвано да буде храм Духа Светога (1Кор 6.19-20) а душевним делом своје личности губи способност за здраву заједницу. Љубав која долази од блуда, није зато љубав према другоме, већ псеудо-љубав којом ”љубећи” друге љубимо сами себе. Зато они који су савладани овом страшћу не желе заједницу као обавезу и одговорност, што је нормално за природну љубав човека и жене, него траже живот у лажној-слободи која је ништа друго него анархија. Не треба помињати колико живот без обавезе и одговорности деградира човека и уводи га у велике проблеме из којих тешко налази излаз (нежељена трудноћа, полне болести, разбијање породице, бол који се наноси ближњима). Блудна страст деградира човека до те мере да он или она после нису у стању да живе у здравој породичној заједници јер другога доживљавају као пројекцију свог самољубивог и болесног ЈА. Колико живот у блуду отвара врата за друге страсти не треба говорити. Све страсти као неприродни начин кретања човекове воље су узајамно повезане и хране једна другу, и зато се не може борити против блуда ако се не бори и против осталих страсти.
    Супротно стање блуду јесте целомудреност. Целомудреност не значи неопходно живот у целибату, већ обухвата и одговоран и честит живот у брачној заједници где се полни нагон који би иначе био усмерен ка уживању преображава у саможртвени однос љубави према супружнику или супружници и посебно према деци. Целомудрен брак зато природно води ка љубави према Богу и вечно ће се наставити изнад контекста брака, који неће постојати у вечности. Црква је увек посебно поштовала девичанство као начин живота будућег века, али никада није забрањивала брачну љубав. Највећи пример живота у девствености дао је сам Господ који је будући Бог постао човек и самим својим животом показао да у будућем веку неће бити ни мушког ни женског (уп. Мт. 22.30). Апостол Павле нам у 1Кор глава 7 даје важне савете у овом погледу и помиње значај девичанства, али не као норму понашања за све, већ као модел живота који своје коначно исходиште има у есхатологији. Зато брак и девственост нису супротстављени јер хришћански брак који је благословен као икона љубави Христа према Цркви заправо води ка есхатолошкој целомудрености у којој неће бити полова. 
    Из свега овога је сасвим јасно да живот у било којој врсти блуда, било предбрачног или прељубе у браку, а посебно разни девијантни облици блудне страсти деградирају човека као личност и отежавају његово спасење, односно вечну заједницу љубави у Богу. Овде треба направити разлику. Блудне жеље и помисли као последица пале човекове природе нису саме по себи грех уколико се човек против њих бори целомудреношћу и трудом у врлини, посебно молитвом која сасеца страсне помисли и оздрављује ум човека враћајући га у његово богомдано стање. Међутим, у складу са том логиком и блудни грех није ни само конкретно учињено блудно дело, већ и стање у коме човек свесно прихвата и подстиче пожудне мисли и фантазије ради личног задовољства. Зато Господ и каже ”А ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је починио прељубу у срцу своме” (Мт. 5.28) У аскетској традицији наше Цркве разликују се просте помисли од сложених, тј. оних у којима се поред самих помисли присаједињује и грешна жеља праћена фантазијама, што се најчешће завршава и са самим грехом у делу. 
    Млади хришћани зато треба да озбиљно размишљају о томе да су позвани да заживе аутентичном љубављу према ближњима и да предбрачним полним односима олако не ризикују да кроз пожуду себе учине неспособним за одговоран живот касније у браку. Неодговоран и ”либералан” однос према овом питању, а све под изговором да људе под сваку цену треба сачувати у Цркви и не наметати им тешка бремена, води до све већих компромиса, па се онима који живе у отвореном греху дозвољава учешће у Евхаристији, а све под оправдањем да никоме не треба да судимо. Упозорити некога ко ризикује да изгуби вечни живот и да се грехом отуђује од Бога није осуђивање, јер би онда свети оци који су о томе много писали сами били судитељи ближњих. Схватање слободе у Христу као анархије у којој више нема ни правила ни поретка, већ нека апсолутна и само-умишљена ”љубав” један је од најозбиљнијих проблема у животу Цркве нашег времена, али то је тема о којој се може посебно говорити.
    Архимандрит Сава Јањић
    ИЗВОР
  16. Волим
    Дејан got a reaction from александар живаљев for a Странице, Љубав није емоција, љубав је начин постојања   
    Данас када се говори о врлинама као дејствима (енергијама) које бивају у природном кретању човекове воље, обично се размишља на моралистички начин. Дакле, врлине се гледају као одређена својства која треба да имамо да би нас Бог више волео и да бисмо задобили спасење као награду. У том контексту и се и страсти гледају као особине човека које Бог не воли и због којих ће нас казнити, па их избегавамо да бисмо ”били бољи” и да би нас други више ценили. У таквом размишљању људи обично пре или касније осећају отпор према Божијем ауторитету и на Бога почну да гледају као неког деспота који прави каталог прихватљивих и неприхватљивих начина понашања и у зависности од тога како се ми понашамо нас награђује или кажњава. Данашњег човека који је посебно развио једно болесно-самољубиво осећање бунта према било каквом ауторитету и који апсолутизује слободу до анархије овакве мисли одводе у још већи бунт и живот у греху, при чему се саме страсти и грех прихватају као саставни део наше природе. Од Цркве се у таквој ситуацији очекује да ”хуманизује” своја правила и прилагоди их палом човеку, јер су тобоже древни оци и светитељи живели у неком другом времену. Претварање хришћанства у једну идеологију анархичне радости у којој нема ни одговорности, ни поретка који гради љубав је отворено фалсификовање наше вере. На хришћанском западу то већ увелико видимо, што се одразило и у уметности где је, како приметио један православни писац, Христос Пандократор замењен сладуњавим и насмејаним Исусом који је ”пун разумевања за наше ситне слабости”.
    Блуд као и све друге страсти нису дејства која долазе из природног настројења човекове воље. Поседовање репродуктивних органа и полног нагона за размножавањем није начин постојања који је намењен човеку за вечност, већ је саставни део наше природе у којој живимо у овом садашњем стању. Пре-падно стање човека је било тако да није било полног размножавања какво нам је сада познато, нити икаквих страсних покрета. По учењу једног броја отаца Бог је наменио човеку размножавање на другачији начин, а по другима Човек није постојао као после-падна индивидуа и био је ближи оној реалности будућег постојања у којој ћемо сви бити истовремено и многи и један у Христу. 
    Ово је јако комплексна тема, али за нас је важно да разумемо да страсна пожуда са свим маштаријама и помислима није природни начин човековог постојања, а још мање ралност која ће постојати у будућем веку. Према неким богословима полни нагон је последица човекове жеље да себе обесмрти тако што верује да ће његови потомци продужити његово биолошко постојање. Оно се наравно продужује у виду генетског наслеђа који се преноси, али личност сваког појединог човека или жене се не продужује у њиховој деци и то је трагика човекове жеље да биолошки задобије вечност без Бога. Блуд је деформисани природни полни нагон који нема за циљ ни продужење сопственог постојања, већ искључиво жељу за уживањем са свим својим разним девијантним облицима (који неретко подразумева понижавање других и њихово коришћење за сопствени ужитак). Зато живот у блуду не само да не јача човекову способност за заједницу са другим, већ још више изолује човека у свом самољубљу и отуђује га од аутентичног односа са другима, одводећи га још даље од Бога у самоизолованост и духовни мрак.
    Човек савладан овом страшћу скрнави своје тело које је позвано да буде храм Духа Светога (1Кор 6.19-20) а душевним делом своје личности губи способност за здраву заједницу. Љубав која долази од блуда, није зато љубав према другоме, већ псеудо-љубав којом ”љубећи” друге љубимо сами себе. Зато они који су савладани овом страшћу не желе заједницу као обавезу и одговорност, што је нормално за природну љубав човека и жене, него траже живот у лажној-слободи која је ништа друго него анархија. Не треба помињати колико живот без обавезе и одговорности деградира човека и уводи га у велике проблеме из којих тешко налази излаз (нежељена трудноћа, полне болести, разбијање породице, бол који се наноси ближњима). Блудна страст деградира човека до те мере да он или она после нису у стању да живе у здравој породичној заједници јер другога доживљавају као пројекцију свог самољубивог и болесног ЈА. Колико живот у блуду отвара врата за друге страсти не треба говорити. Све страсти као неприродни начин кретања човекове воље су узајамно повезане и хране једна другу, и зато се не може борити против блуда ако се не бори и против осталих страсти.
    Супротно стање блуду јесте целомудреност. Целомудреност не значи неопходно живот у целибату, већ обухвата и одговоран и честит живот у брачној заједници где се полни нагон који би иначе био усмерен ка уживању преображава у саможртвени однос љубави према супружнику или супружници и посебно према деци. Целомудрен брак зато природно води ка љубави према Богу и вечно ће се наставити изнад контекста брака, који неће постојати у вечности. Црква је увек посебно поштовала девичанство као начин живота будућег века, али никада није забрањивала брачну љубав. Највећи пример живота у девствености дао је сам Господ који је будући Бог постао човек и самим својим животом показао да у будућем веку неће бити ни мушког ни женског (уп. Мт. 22.30). Апостол Павле нам у 1Кор глава 7 даје важне савете у овом погледу и помиње значај девичанства, али не као норму понашања за све, већ као модел живота који своје коначно исходиште има у есхатологији. Зато брак и девственост нису супротстављени јер хришћански брак који је благословен као икона љубави Христа према Цркви заправо води ка есхатолошкој целомудрености у којој неће бити полова. 
    Из свега овога је сасвим јасно да живот у било којој врсти блуда, било предбрачног или прељубе у браку, а посебно разни девијантни облици блудне страсти деградирају човека као личност и отежавају његово спасење, односно вечну заједницу љубави у Богу. Овде треба направити разлику. Блудне жеље и помисли као последица пале човекове природе нису саме по себи грех уколико се човек против њих бори целомудреношћу и трудом у врлини, посебно молитвом која сасеца страсне помисли и оздрављује ум човека враћајући га у његово богомдано стање. Међутим, у складу са том логиком и блудни грех није ни само конкретно учињено блудно дело, већ и стање у коме човек свесно прихвата и подстиче пожудне мисли и фантазије ради личног задовољства. Зато Господ и каже ”А ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је починио прељубу у срцу своме” (Мт. 5.28) У аскетској традицији наше Цркве разликују се просте помисли од сложених, тј. оних у којима се поред самих помисли присаједињује и грешна жеља праћена фантазијама, што се најчешће завршава и са самим грехом у делу. 
    Млади хришћани зато треба да озбиљно размишљају о томе да су позвани да заживе аутентичном љубављу према ближњима и да предбрачним полним односима олако не ризикују да кроз пожуду себе учине неспособним за одговоран живот касније у браку. Неодговоран и ”либералан” однос према овом питању, а све под изговором да људе под сваку цену треба сачувати у Цркви и не наметати им тешка бремена, води до све већих компромиса, па се онима који живе у отвореном греху дозвољава учешће у Евхаристији, а све под оправдањем да никоме не треба да судимо. Упозорити некога ко ризикује да изгуби вечни живот и да се грехом отуђује од Бога није осуђивање, јер би онда свети оци који су о томе много писали сами били судитељи ближњих. Схватање слободе у Христу као анархије у којој више нема ни правила ни поретка, већ нека апсолутна и само-умишљена ”љубав” један је од најозбиљнијих проблема у животу Цркве нашег времена, али то је тема о којој се може посебно говорити.
    Архимандрит Сава Јањић
    ИЗВОР
  17. Свиђа ми се
    Дејан got a reaction from Н И Н Е for a Странице, Љубав није емоција, љубав је начин постојања   
    Данас када се говори о врлинама као дејствима (енергијама) које бивају у природном кретању човекове воље, обично се размишља на моралистички начин. Дакле, врлине се гледају као одређена својства која треба да имамо да би нас Бог више волео и да бисмо задобили спасење као награду. У том контексту и се и страсти гледају као особине човека које Бог не воли и због којих ће нас казнити, па их избегавамо да бисмо ”били бољи” и да би нас други више ценили. У таквом размишљању људи обично пре или касније осећају отпор према Божијем ауторитету и на Бога почну да гледају као неког деспота који прави каталог прихватљивих и неприхватљивих начина понашања и у зависности од тога како се ми понашамо нас награђује или кажњава. Данашњег човека који је посебно развио једно болесно-самољубиво осећање бунта према било каквом ауторитету и који апсолутизује слободу до анархије овакве мисли одводе у још већи бунт и живот у греху, при чему се саме страсти и грех прихватају као саставни део наше природе. Од Цркве се у таквој ситуацији очекује да ”хуманизује” своја правила и прилагоди их палом човеку, јер су тобоже древни оци и светитељи живели у неком другом времену. Претварање хришћанства у једну идеологију анархичне радости у којој нема ни одговорности, ни поретка који гради љубав је отворено фалсификовање наше вере. На хришћанском западу то већ увелико видимо, што се одразило и у уметности где је, како приметио један православни писац, Христос Пандократор замењен сладуњавим и насмејаним Исусом који је ”пун разумевања за наше ситне слабости”.
    Блуд као и све друге страсти нису дејства која долазе из природног настројења човекове воље. Поседовање репродуктивних органа и полног нагона за размножавањем није начин постојања који је намењен човеку за вечност, већ је саставни део наше природе у којој живимо у овом садашњем стању. Пре-падно стање човека је било тако да није било полног размножавања какво нам је сада познато, нити икаквих страсних покрета. По учењу једног броја отаца Бог је наменио човеку размножавање на другачији начин, а по другима Човек није постојао као после-падна индивидуа и био је ближи оној реалности будућег постојања у којој ћемо сви бити истовремено и многи и један у Христу. 
    Ово је јако комплексна тема, али за нас је важно да разумемо да страсна пожуда са свим маштаријама и помислима није природни начин човековог постојања, а још мање ралност која ће постојати у будућем веку. Према неким богословима полни нагон је последица човекове жеље да себе обесмрти тако што верује да ће његови потомци продужити његово биолошко постојање. Оно се наравно продужује у виду генетског наслеђа који се преноси, али личност сваког појединог човека или жене се не продужује у њиховој деци и то је трагика човекове жеље да биолошки задобије вечност без Бога. Блуд је деформисани природни полни нагон који нема за циљ ни продужење сопственог постојања, већ искључиво жељу за уживањем са свим својим разним девијантним облицима (који неретко подразумева понижавање других и њихово коришћење за сопствени ужитак). Зато живот у блуду не само да не јача човекову способност за заједницу са другим, већ још више изолује човека у свом самољубљу и отуђује га од аутентичног односа са другима, одводећи га још даље од Бога у самоизолованост и духовни мрак.
    Човек савладан овом страшћу скрнави своје тело које је позвано да буде храм Духа Светога (1Кор 6.19-20) а душевним делом своје личности губи способност за здраву заједницу. Љубав која долази од блуда, није зато љубав према другоме, већ псеудо-љубав којом ”љубећи” друге љубимо сами себе. Зато они који су савладани овом страшћу не желе заједницу као обавезу и одговорност, што је нормално за природну љубав човека и жене, него траже живот у лажној-слободи која је ништа друго него анархија. Не треба помињати колико живот без обавезе и одговорности деградира човека и уводи га у велике проблеме из којих тешко налази излаз (нежељена трудноћа, полне болести, разбијање породице, бол који се наноси ближњима). Блудна страст деградира човека до те мере да он или она после нису у стању да живе у здравој породичној заједници јер другога доживљавају као пројекцију свог самољубивог и болесног ЈА. Колико живот у блуду отвара врата за друге страсти не треба говорити. Све страсти као неприродни начин кретања човекове воље су узајамно повезане и хране једна другу, и зато се не може борити против блуда ако се не бори и против осталих страсти.
    Супротно стање блуду јесте целомудреност. Целомудреност не значи неопходно живот у целибату, већ обухвата и одговоран и честит живот у брачној заједници где се полни нагон који би иначе био усмерен ка уживању преображава у саможртвени однос љубави према супружнику или супружници и посебно према деци. Целомудрен брак зато природно води ка љубави према Богу и вечно ће се наставити изнад контекста брака, који неће постојати у вечности. Црква је увек посебно поштовала девичанство као начин живота будућег века, али никада није забрањивала брачну љубав. Највећи пример живота у девствености дао је сам Господ који је будући Бог постао човек и самим својим животом показао да у будућем веку неће бити ни мушког ни женског (уп. Мт. 22.30). Апостол Павле нам у 1Кор глава 7 даје важне савете у овом погледу и помиње значај девичанства, али не као норму понашања за све, већ као модел живота који своје коначно исходиште има у есхатологији. Зато брак и девственост нису супротстављени јер хришћански брак који је благословен као икона љубави Христа према Цркви заправо води ка есхатолошкој целомудрености у којој неће бити полова. 
    Из свега овога је сасвим јасно да живот у било којој врсти блуда, било предбрачног или прељубе у браку, а посебно разни девијантни облици блудне страсти деградирају човека као личност и отежавају његово спасење, односно вечну заједницу љубави у Богу. Овде треба направити разлику. Блудне жеље и помисли као последица пале човекове природе нису саме по себи грех уколико се човек против њих бори целомудреношћу и трудом у врлини, посебно молитвом која сасеца страсне помисли и оздрављује ум човека враћајући га у његово богомдано стање. Међутим, у складу са том логиком и блудни грех није ни само конкретно учињено блудно дело, већ и стање у коме човек свесно прихвата и подстиче пожудне мисли и фантазије ради личног задовољства. Зато Господ и каже ”А ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је починио прељубу у срцу своме” (Мт. 5.28) У аскетској традицији наше Цркве разликују се просте помисли од сложених, тј. оних у којима се поред самих помисли присаједињује и грешна жеља праћена фантазијама, што се најчешће завршава и са самим грехом у делу. 
    Млади хришћани зато треба да озбиљно размишљају о томе да су позвани да заживе аутентичном љубављу према ближњима и да предбрачним полним односима олако не ризикују да кроз пожуду себе учине неспособним за одговоран живот касније у браку. Неодговоран и ”либералан” однос према овом питању, а све под изговором да људе под сваку цену треба сачувати у Цркви и не наметати им тешка бремена, води до све већих компромиса, па се онима који живе у отвореном греху дозвољава учешће у Евхаристији, а све под оправдањем да никоме не треба да судимо. Упозорити некога ко ризикује да изгуби вечни живот и да се грехом отуђује од Бога није осуђивање, јер би онда свети оци који су о томе много писали сами били судитељи ближњих. Схватање слободе у Христу као анархије у којој више нема ни правила ни поретка, већ нека апсолутна и само-умишљена ”љубав” један је од најозбиљнијих проблема у животу Цркве нашег времена, али то је тема о којој се може посебно говорити.
    Архимандрит Сава Јањић
    ИЗВОР
  18. Волим
    Дејан got a reaction from Aleksandra_A for a Странице, Пакао није место где Бог мучи оне који му нису угодили   
    Наравно, ви нисте ни први ни последњи човек који размишља о смислу живота и вечности и који се суочава са овим питањем. Мислим да је ваш проблем у томе што сте одређене ставове поставили у погрешној логичкој вези. Бог жели да сви уђу у вечно постојање, односно да себе оцелотворе , кроз природни начин функционисања човекове личности, онако је Бог по свом предвечном промислу и наменио човеку. Ми се, међутим, суочавамо са последицом пада, односно погрешног човековог избора, који се и на личном нивоу актуелизује сваки пут када аутентичне вредности претпоставимо лажним, када небиће претпоставимо бићу и страсти природном функционисању наших богомданих енергија.
    Подсетимо се речи Апостола Павла Римљанима: „Јер знамо да је закон духован, а ја сам тјелесан, продан у ропство гријеху. Јер не знам шта чиним, јер не чиним оно што хоћу, него што мрзим то чиним. Aко ли чиним оно што нећу, признајем да је закон добар. Тада то не чиним више ја, него гријех који живи у мени. Јер знам да добро не живи у мени, то јест, у тијелу мојему; јер хтјети имам у себи, али учинити добро не налазим. Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним. А кад чиним оно што нећу, већ не чиним то ја, него гријех који живи у мени. Налазим, дакле, закон: када хоћу добро да чиним, зло ми је присутно.“ Рим. 7, 14-21
    Дакле, начин како поимамо и користимо богомдану слободу је погрешан, јер како би иначе желели једно, а чинили друго. У томе је суштина греха, јер грех је промашај, погрешна реализација намере. Другим речима, иза сваког греха се крије одређена добра намера, која се у неприродном функционисању наше оболеле природе окреће у погрешном смеру, па желећи добро, чинимо зло (сваки пут ка злу је често поплочан добрим намерама). Већ сам раније помињао важну разлику коју Св. Максим прави у поимању аутентичне тј. природне воље (θέλημα φυσικόν) која се манифестује увек позитивно и афирмативно према Богу и тзв. гномске воље (θέλημα γνωμικόν), која се креће у домену избора између добра и зла и коначно завршава у бунту против Бога. Наш проблем је у самом старту у томе што палу и оболелу вољу сматрамо за природни израз нашег личног постојања и слободе. Од те премисе можемо само да дођемо до читавог низа погрешних закључака, на пример да је Бог направио грешке у стварању јер свет није савршен. Управо та премиса је главна основа демонске философије да створени свет треба престворити, прерадити. Они су први револуционари који свет желе да преобликују на своју слику и прилику и за то им је потребан човек.
    Потрага за слободом је непосредно повезана са проблемом моралности. Посебан проблем настаје када се логика и етика сукобе са слободом. На пример, постављамо питање како можемо бити слободни, а око нас постоје одређени математички и логички закони које никако не можемо променити. Такође, дешава се да добри и честити људи трпе и страдају, а људи који чине зло уживају у удобном и мирном животу. Где је ту правда, где је ту Бог и смисао живота, а где савршенство света који је Бог створио? О овим питањима је нарочито писао Достојевски. Он нам кроз своје јунаке открива да је прави смисао човековог живота у самом постојању, бићу, а не у циљу и начину постојања, односно указује нам на аутентично православно поимање разлике између онтологије и етике. Свети оци полазе од тога да Христос није дошао да нас учини хуманијим, већ да победи смрт и дарује нам живот вечни. Наглашавање етике посебно је карактеристично за западно хришћанство што је многе мислиоце на Западу довело до питања која су разрешили једноставно чињеницом да Бог не постоји. Св. Максим то посебно истиче тако што је говорио да је циљ човека да оствари вечнобитије (пакибитије), а не просто добробитије. По Св. Максиму слобода се, дакле, састоји у одбацивању или прихватању самог постојања, односно бића.
    Овде долазимо до кључног питања смисла страдања, раја и пакла. Ако човек у својој слободи изабере небиће уместо бића, он изабира вечну смрт и пакао је реализација његове коначне слободе избора. С друге стране, одлука да прихватимо биће, често подразумева бол и страдање. Међутим, тим избором човек не постаје жртва принуде јер у чудесном апсурду он тек тада истински остварује своју слободу, односно слободу као љубав када вољно страда ради других. У томе је и најдубљи смисао Христовог страдања који крсним страдањем, љубави ради према палом човеку, побеђује у људској природи смрт, будући васркснут Духом Светим из мртвих и отворивши врата вечног постојања васцелој твари.
    Човекова слобода се најпотпуније реализује у евхаристијском начину постојања, управо зато што евхаристија подразумева заједничарење свих са Христом. У евхаристији постајемо колективни Христос задржавајући своје лично постојање које је увек у односу и у зависности од другога, и то је тајна будућег века. Кажете, како да осећате радост у евхаристији када се милиони муче у паклу. Само питање показује озбиљну замену теза. Ваш највећи проблем јесте само постојање пакла које видите као негацију Божије љубави, постојања и смисла сваког, па и евхаристијског живота. Међутим, пакао није место где Бог мучи оне који му нису угодили. Претходно сам у мојим одговорима писао да је идеја о кажњавању грешника у паклу, због наводно увређеног божанског достојанства и потребе да се Божија правда задовољи, у потпуности заснована на погрешном разумевању и Бога и нашег спасења. Следствено томе, спасење није избављење од пакла и мука, већ пуно остварење нашег личног постојања у Христу. Они који своје служење Богу, љубав према Богу и ближњима, као и вршење Божијих заповести, заснивају на страху од пакла неизбежно ће доћи до сукоба са логиком. Како волети Бога који мучи људе који му нису угодили, с правом се питају они који су се заплели у јуридичко поимање Бога и спасења. Управо овај проблем је довео до сасвим природног настанка атеизма на римокатоличком и протестантском Западу. Даље, по тој логици, ви сте сасвим у праву да би чак и боравак у рају са таквим Богом који милионе држи у паклу било мучна принуда. Православна традиција која се заснива на правилном схватању Светог Писма и учењима св. Отаца не познаје оваквог Бога. Он је пројекција оболелог човековог ума и његове логике. Атеисти су стога у праву што негирају постојање оваквог Бога. Њихов проблем јесте, међутим, у томе што одбацују да постоји Бог љубави који не само да састрадава онима који пате, већ Бог који је истовремено и са онима који су у рају и са онима који су у паклу. Разлика је само у томе што његову љубав једни доживљавају као блаженство и утеху, а други као муку и бол.
    На сличан начин неки западни хришћански учитељи тумаче првородни грех који не само што је за њих увреда Божијег достојанства, већ који захтева казну – смрт. Казна по њима долази због кривице која се преноси са једног колена на друго. Ми наслеђујемо по том учењу кривицу чак и када сами нисмо скривили. Неки критичари ових псеудо-хришћанских учења с правом су такав однос према палом човеку назвали крвном осветом. На римокатоличком Западу богослови су развијали учење да су светитељи они који су својим заслугама нашли милост Божију, а вишком заслуга Црква има и право да опрашта грехове. Ово учење довело је до теорије индулгенција која је била окидач за протестантску револуцију Мартина Лутера крајем 15. и почетком 16. века. Још раније, 1230. године доминиканац Хуго Сен-Шер развио је теорију о „ризници заслуга Христа и светитеља“ (thesaurum satisfactionum Christi et Sanctorum). Ову ризницу сачињавају бескрајне заслуге Христа и светитеља који су на располагању Цркви и која на основу те ризнице има право да опрашта грехове. О овоме су писали и схоластичари Алберт Велики и Тома Аквински, дајући богословско објашњење за индулгенције (опроснице) једно од најапсурднијих учења на хришћанском Западу. Римокатоличо богословље Средњег века је у потпуности засновано на бескрајним тумачењима јуридичких принципа. Бог кога то богословље описује стално је у сенци божанске правде која диктира и ограничава његове поступке и која је јача од његове љубави. Тај псеудо-Бог латинског Запада стално тражи жртву као компензацију за увреду. Зато и када се човек суочи са страдањем, а да није крив, увек мора постојати нека кривица, јер у противном страдање не би било логично и оправдано. Оптерећеност кривицом је један од главних покретачких мотора вере на Западу што је тако неизбежно довело до тога да западни човек једноставно збаци тај мучни јарам и прогласи смрт таквог Бога. Књига о Јову је од почетка до краја деманти тог учења о нужној кривици, које логику и морализам ставља изнад бића, слободе и љубави. Библијски Бог је изнад људских и моралистичких појмова добра и зла. Истина, у Св. Писму налазимо да је Он често љубоморан, да се гневи, да кажњава. Да ли је онда то у супротности са милосрдним Богом човекољубцем, кога нам открива Христос. За оне који иду путем богопознања ту нема супротности јер пасусе у Старом Завету треба разумети у контексту Божије љубави, јер ако се он гневи не гневи се из страсти и злобе, већ љубави ради, као отац који грди своје чадо које иде на руб провалије и може да пострада, као љубоморни женик који пати због блуда своје љубљене, тј. душе док она лута клањајући се идолима овога света. Данашњи хришћани често живог библијског Бога своде на неку позитивну безличну енергију, али Бог је личност која тражи живи однос са човеком, тај однос боли и није једноставан, он дубоко ангажује и не оставља равнодушним. Пребивање у Богу је стална борба, стални сусрет личног Бога са нашом личношћу, а не нека безлична и анестезирана нирвана далекоисточних мудраца.
    Наравно, у православној традицији правда је неодвојива од љубави и хвала Богу да Бог суди по својој љубави, а не по јуридичкој правди, јер ко би се спасао? Бог није смрћу казнио палог Адама, већ је смрт, која је својствена свему створеном из ничега, наступила као природна последица погрешног избора, одвајања од извора живота. Смрт је као отров ушла у људску природу и тако се преноси са поколења на поколење, дакле не као кривица, не етички, већ онтолошки. Св. оци уче да смо постали смртни, јер смо рођени од смртног, а не зато што смо наследили кривицу. Такође, актуелизација смрти, којој су човек као и васцела твар потенцијално били склони и пре пада, израз је и чудесне Божије милости после пада, јер би у противном пало стање постало вечно стање одвојености од Бога. У ширем смислу све је то део и Божије педагогије и предвечног промисла да се васцела творевина уведе у вечно постојање преко Сина Божијег који ће у времену постати човек. Будући да стари Адам није у томе успео, онда је то остварено преко Христа , новог Адама, који је да би победио смрт сам вољно као човек окусио смрт и погазио њену силу као Бог. Нама су отворена врата вечног живота у Христу, али да бисмо постали баштиници вечности потребно је да сами то слободно прихватимо јер Бог ништа не даје на силу. Крштењем и евхаристијским животом ми улазимо у вечно постојање. Зато смрт коју биолошки морамо да прођемо не пролазимо тако што идемо у ад, већ у Христу улазимо у нови живот.
    У центру вашег интересовање очигледно је пакао, који је за вас негација Божије љубави. Проблем у тој поставци јесте што и у рају као и у паклу постоји Божија љубав, али се различито доживљава и манифестује. Пакао према учењу већине православних отаца није простор, већ начин (не)постојања. Бог ће када прође обличје овог света и века све обасјати својом љубављу која је као огањ. „Свачије ће дјело изићи на видјело; јер ће Дан показати, јер ће се огњем открити, и свачије ће се дјело огњем испитати какво је.“ 1Кор 3, 13. Они који су изабрали биће наспрам небића, љубав наспрам мржње, дела светлости наспрам дела таме, они ће бити спашени, односно препознаће ту светлост и огањ као живог Бога и вечну радост, и наставиће да узрастају у радости вечног постојања којој неће бити краја. Они, пак, који су изабрали пут смрти у овоме животу, који су изабрали да постоје као индивидуе у својој себичности и самољубљу, наставиће тако и у вечности и ту исту Божију љубав доживљаваће као вечну муку, бол, шкргут зуби. Што их Бог више буде грлио и љубио патња ће бити већа и сами ће хтети да иду у још већу изолацију од Бога, у већу таму, у мрачне дубине тартара. Дакле, једна реалност, Божија доброта и љубав, доживљава се на два потпуно различита начина. Бог зато није онај који шаље људе у пакао да би се мучили, већ сами људи бирају таму још у овом начину постојања, удаљујући се од Божије љубави коју не разумеју, не прихватају, која их пржи и пали. У примерима егзорцизама демони у опседнутим људима присуство свештеника, молитве, освећене водице, знак крста и сл. доживљавају као муку и бол, иако је за људе који траже Бога и његову љубав то извор велике радости и утехе. Тако је и са људима који доживљавају и Литургију, и причешће као муку. За њих је заједница лишавање слободе коју виде у афирмацији свог индивидуализма и самољубља. Они су заправо већ на путу погрешног избора. За њих је Бог неправедан и, коначно, за њих лично више не постоји. Пакао је зато вечни начин (не)постојања у самоизолацији, кроз лични и слободни избор. За разлику од овог стања у коме живимо које подразумева време и простор у будућем веку неће бити тих категорија и један моменат биће вечност, зато избор који направимо у овом свету и веку остаје као вечни начин постојања наше личности. Погледајте колико и у овом животу имамо примера у којима што више љубави показујмо према онима који нас ненавиде, њихова мржња је још већа. Ако некога омрзнемо, не само његово присуство већ и сама помисао на њега уноси нам немир и муку. Мржња не постоји сама по себи већ је негативни израз љубави и зато је у љубави увек супротно јер заједница са вољеним бићем за нас је сама по себи радост и блаженство.
    Као студент сам се питао зашто Бог не може да дозволи човеку да потпуно нестане, зашто му је онемогућена слобода да се једноставно врати у ништавило ако већ неће заједницу са Богом у вечности. Недавно сам нашао код Митрополита Пергамског на одговор. Христос је човекову природу увео у вечно постојање и док год постоји Христос као личност у којој та природа вечно постоји, ми који партиципирамо у тој природи не можемо да у потпуности нестанемо. Пакао је зато стање полупостојања, али не и потпуног непостојања. То је стање жеље човека да се самопоништи, али не успева и своје биће и самог Бога који том бићу даје могућност вечног постојања сматра за узрок своје муке.
    Морам да кажем, драги брате, да ме стога дубоко брину ваше речи да због страха од вечних мука и немогућности да то логички помирите са Божијим постојањем и његовом добротом не можете да живите као хришћанин. Зар мислите да Бог не састрадава онима који не прихватају његову љубав, што бирају небиће и смрт кроз своју себичност, гордост и самољубље. Он их не осуђује јер су они сами себе осудили, Он их грли својом љубављу али, авај, чињеница да они ту љубав доживљавају као бол и патњу не представља кривицу Божију. Зато је немогуће да пакао вечно не постоји, зато Црква никада није прихватила Оригенову апокатастазу (васпостављење свега) јер би у том случају човек био неслободна личност, тј. не би носио лик и подобије Бога који га је створио.
    Питамо се шта бива са онима који нису православни хришћани, или нису уопште хришћани и који који никада нису чули истину о Богу. Немамо дефинитивних одговора, али упознавајући љубав Божију можемо да будемо уверени да ће сваки човек који у свом срцу тражи Бога и његову љубав, у дан Суда, када светлост Христова све обасја, препознати тог Христа као Бога коме је не знајући тежио цео свој живот, лутајући можда у разним религијама и учењима. У свакој религији има понешто истине јер човек у свом природном коду носи сећање још од Адама на заједницу са Богом. То колективно, (да искористим реч) архетипско сећање, нашло је израза у разним религијама, митовима и учењима. Међутим , то „сећање“ само је магловити одсјај оног истинског знања које долази од заједнице са живим Богом, и које је у последња времена објавио сам оваплоћени Логос и преко Духа Светога њиме надахњује Цркву. Као хришћани можемо са сигурношћу рећи да се без Христа нико не може и неће спасити и да својом врлином и добротом нико не може сам ући у вечно постојање. Али, исто тако можемо рећи да Бог неће оставити ниједног човека у мраку и аду, а да му не пружи могућност да на неки нама несхватљив начин направи свој избор између вечног живота и вечне смрти. Многи траже Бога, иако га не познају, труде се да му служе у оним верама и традицијама у којима су се родили, а многи у свом животу никада не упознају аутентично хришћанство. Али, ко нам може са сигурношћу рећи да у дан Суда и такви у Христу неће препознати свог Бога, и заједницу са њим доживети као вечну радост? Исто тако и неки хришћани који искрено не траже Бога и не верују у Њега, већ у неку пројекцију свог оболелог ума, светлост Божију доживеће као муку и патњу, као што је већ вероватно доживљавају и у овоме свету. То, наравно, не значи да није важно у којој вери живимо и да је важно да само живимо „добрим и моралним животом“. У томе је грешка разних синкретиста. Свети оци нас уче да спасење није питање етике, већ онтологије. Зато дубоко верујем да ми никада не можемо својом логиком ограничити пучину Божијег милосрђа, као што не можемо одбацити могућност да Бог себе објави и онима који га нису упознали на начин како смо га упознали ми. Црква се не исцрпљује само у својој институционалној и видљивој форми, већ представља козмички догађај. Својим сједињењем са створеном природом и вазнесењем те природе у свом васкрслом телу „о деснују Бога Оца“ Христос је неповратно вечношћу заквасио васцелу творевину. Зато у Цркви потенцијално учествује и Духом дише свака твар. Колико ће свако себе реализовати у Цркви тј. остварити као богостворена личност, односно изабрати између бића и небића, зависи од свакога понаособ.
    Апостол говори о овим стварима у целој 2. глави Римаљнима. Подсетимо се барем следећих стихова: „Јер који без закона сагријешише, без закона ће и изгинути; а који под законом сагријешише, по закону ће се осудити. Јер нису праведни пред Богом они који слушају закон, него ће се оправдати они који испуњавају закон. Јер кад незнабошци немајући закона чине од природе што је по закону, они немајући закон сами су себи закон; Они доказују да је у срцима њиховим написано оно што је по закону, пошто свједочи савјест њихова, и пошто се мисли њихове међу собом оптужују или оправдавају.“ (Рим. 2, 12-15).
    Архимадрит Сава Јањић
  19. Волим
    Дејан got a reaction from АлександраВ for a Странице, Црква благосиља трансплантацију органа   
    Медицина је дала јасан одговор да је трансплантација органа, односно пресађивање органа једне особе у тело друге, без обзира да ли је у питању живи давалац или лице у стању мождане смрти, велико научно достигнуће.
    Какав је став СПЦ према овом питању, да ли се Црква саглашава са овим захватима?
    – Питање трансплантације људских органа спада у новију научно-медицинску област, посвећену борби за здрављем и дужим овоземаљским људским животом. Црква је, кроз своје вековно предање и искуство, дала један начелан одговор, који се своди на то да је човек дужан да чува и штити своје тело: „Јер нико никада није омрзнуо своје тело, него га храни и греје – као Христос Цркву, јер сви смо удови Христова тела“ (Еф. 5,30).
    На нашим свакодневним богослужењима молимо се Богу за наше здравље. Самим тим је и брига сваког појединца и заједнице у целини тежња да се болест превазиђе, посебно захваљујући савременим начинима медицинских достигнућа. Трансплантација органа спада у одговорност здравога према оболеломе. Другим речима, ова терапеутско-људска појава ће се најбоље сагледати из болесничке постеље или са становишта онога који је захваћен одређеном болешћу коју је могуће уклонити једино трансплантацијом. Једна од димензија црквеног живота и односа је била да је човек онолико човек колико препознаје другога у себи. Друга, дубља мера је, да је човек онолико човек колико себе види у другоме. Према томе, мерењем било којих од ових димензија, сећамо се заповести Господње која нам указује да нема веће љубави у благодатном давању од оне да неко положи свој живот за ближњега свога. У тој исцрпној мери огледа се и завештање људских органа.
    Да ли Црква благосиља да се православни хришћани укључују у ове хуманитарне акције?
    Може ли верник, избором статуса добровољног даваоца органа, да завешта своје органе који после његове смрти могу бити пресађени у тело друге особе?
    – Потребу завештања органа треба посматрати у контексту добровољног даваоца крви. Због чега би требало правити уопште разлику између драгоцене органске течности и било којег органа који егзистира помоћу крви? Друго, проблем трансплантације не треба посматрати ни са гледишта здравог човека, него управо обратно! Са позиције онога који вапије за помоћ, било да нам је то родитељ, дете или сродник, било да нам је нека непозната особа. Несумњиво је да је благослов Цркве ту најприсутнији и најблагодатнији. Знамо да се најчешће трансплантација врши над органима срца, бубрега и јетре. Замислите сада, с једне стране, могућност успешног пресађивања бубрега човеку који проводи као болестан 20-30 сати недељно са иглом у вени, чекајући филтрирање крви (дијализа), а са друге могућност враћања истог у здраво стање једном хируршком интервенцијом.
    На који начин Црква може допринети бољем разумевању, већој обавештености и поверењу у трансплантацију органа, чиме се омогућава живот другом, тешко оболелом човеку (за јетру, срце то је уједно и једини метод лечења)?
    – Првенствено, доприноси се разложном схватању таквог стања. Трансплантација се чини искључиво када се тело налази у стању мождане смрти, односно када мождано стабло не функционише, јер се у њему налази центар за дисање и рад срца, који су најелементарнији услов живота. Медицинским прегледом се тачно може утврдити да не постоји никаква мождана активност. Највидније је то код коме, где се утврђује живот, и ту нема речи о могућој трансплантацији нити угрожавању живота потенцијалном завештатељу органа. Шансе да се добије орган су 20 пута веће него да се дарује орган у стању смрти.
    Сваком вернику је посебно знано да се упокојени полаже у гроб, те да се тело враћа земљи којој и припада до општег васкрсења мртвих. Благовремено узимање органа и пресађивање у другу особу је двострука радост: прва је што се на најпрактичнији начин показује мера наше добродетељи, а друга је што ће тај орган давати нови животни импулс некоме ко ће са њим наставити живот, Богу бити благодаран, и молити се за дародавца надомештених година његовог живота.
    Медицина и закон кажу да после узимања органа и ткива тело није наружено. Бог је дао лекаре и медицинска знања да се нађу као посредници између небеске и земаљске помоћи оболелом човеку. Да ли је неповредивост мртвог тела предрасуда са хришћанског гледишта?
    – У физичком смислу мала је разлика између трансплантације и обдукције (судско-медицинске или патоанатомске) или било које друге виталне операције. Обдукција се изводи ради утврђивања узрока смрти, да би се открила да ли постоји наследна или друга, по породицу покојника веома значајна болест, коју би у будућности чланови породице могли предупредити. Колико људи кроз операције остају без оболелих екстремитета и унутрашњих органа, па никоме не пада на памет да постави питање „људске естетике” – зашто би га постављали пред овом мером? Медицина и лекари су живо и благодатно средство испружене Божје руке које, по мени, превазилази сваки други људски посао. Ја га понекад не разликујем од олтарског саслуживања. Зато је у речнику и данас остао назив за лекара – видар, а за помоћно особље – сестра.
    Како се борити против предрасуде да трансплантација органа може променити људску психу (поједине секте заговарају тезу да, заједно са органом, један део душе бива усађен код примаоца органа)?
    – Они који су подложни предрасудама, и без овог питања имају безброј тема за сумњичавост и несигурност, а секте за дрскост. Најсрећније решење за све је ући у суштину и указати на вредност која произилази из завештања, а то је истински хришћански поступак који пројављује племенитост. Имам у личном животу неколико људи који су живи захваљујући туђим бубрезима, јетри и посебно срцу које им бије у грудима. Датум опрације им је нови рођендан, који је из темеља променио њихов начин живота. То су људи пуни доброте и жеље да се и они одуже некоме кога никада нису срели у животу, а посебно некоме из свог окружења. Срце је најчуднији орган, који зачиње у фетусу после свега 18 дана од зачећа, а када човек бива сахрањен, последње иструли од меког људског ткива. Зато је оно сабирно сочиво свега материјалнога и духовнога у човеку. Оно је гнездо наше душе док је мозак само „инструмент”. И за бубреге је знано следеће: у молитви крштења обраћамо се Господу који све тајне људског срца и бубрега зна. Молитвом се изражава на тај начин нешто што је најдубље у људском организму. Просто је запањујуће колико је то све било познато у црквеној вековној пракси. Нису случајно носиоци црквеног живота у одређеном времену (св. Василије Велики, св. Јован Златоусти, у српском народу Св. Сава) били истовремено и они који су предњачили по устројству најсавременијих болница свог доба. Фрапантно је сведочење средњовековних светогорских монаха о познавању медицине свога времена, које мало заостаје за савременим искуствима медицине (рукопис пронађен у Кирило-белозерском манастиру из 1427. године).
    Изједначавање смрти мозга са смрћу човека отвара дилеме. Шта се догађа са душом човека коме је дијагностицирана смрт мозга, или с душом човека коме су, непосредно после смрти, извађени органи како би били имплантирани у тело неког другог човека, што практично значи да ће наставити да живи као део другог организма? Да ли је орган даваоца, пренесен у друго тело, само физичка замена за орган примаоца, или је и носилац одређених информација и програма? Присутни су велики страхови који се односе на завештање органа.
    – Искуство говори да постоји и клиничка смрт. Али стање мождане смрти искључује сваку сумњу у биолошки живот човека. Организам у таквом стању без апарата је дефинитивно мртав за пет минута. Душа у овом случају не искључује тело, нити тело душу, нити условљава неким посебним разлозима који би се косили са трансплантацијом. Завештани орган је само физичка замена за орган примаоца, било да се ради о више или мање виталном органу. Ту се не нарушава легитимитет личности. Поредак ствари у Цркви је познат: код трансплантације се има у виду биолошко пресађивање органа. Друго је питање биоинжењеринга и генетских модификација, и куда нас води таква врста научног искушења. Али је проблем код трансплантације објективнији, јер трансплантат често зна да буде као страно тело и да га потребни организам не прима лако и једноставно, а чести су случајеви да га одбаци.
    Са становишта хришћанског морала, човек је бесмртно биће које тежи вечном животу. Како тумачите препоруку Цркве да пресађивање не сме да мења, унижава или угрожава биолошки или духовни идентитет примаоца?
    – У тренутку земаљске смрти, људска душа постаје разлучна од тела. Дух се враћа Животодавцу, а распадљиво тело земљи. Претходним „позајмљивањем” одређеног органа суштински се не мења ништа у опипљивом односу онога који напушта овај свет и сели се „Богу на истину”. Унутрашњост мењања било ког органа не нарушава никакав људски изглед. Узмимо још један пример! Уобичајено је пресађивање коже приликом тешких кожних рана и опекотина. Ако је спасавање људског живота због тога у питању, у том случају нико није никада постављао питање нарушавања спољашњег изгледа човека. Етички су строго контролисане операције мутилантних мера, тј. вођење рачуна да се, приликом таквих радњи, над оболелом личношћу не угрожава и унакажава његово сопствено тело.
    Ако бисмо тражили опасност у свему овоме, она је једино могућа у злоупотреби оних који би евентуално својом несавесношћу могли да тргују људским органима. Резултате таквог криминалног акта би требало прописно кажњавати, а надзор државних институција за здравство би морао по овом питању да буде најбуднији и најригорознији, наравно ако постоје одређене сумње.
    ЦРКВЕ И ВЕРСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ ПОДРЖАВАЈУ ТРАНСПЛАНТАЦИЈЕ ОРГАНА
    „Подржавамо идеју стварања националног програма завештања органа искључиво у сврху очувања људских живота, искључујући могућност да се они користе за медицинске експерименте или у наставне сврхе за студенте медицине“, навели су у заједничком саопштењу представници Српске Православне Цркве, Католичке Цркве, Јеврејске заједнице и Исламске заједнице у Србији потписаном у Београду 28. маја ове године.
    Изјаву је у име СПЦ потписао Епископ јегарски Порфирије који је истакао да две основне заповести - о љубави према Богу и према ближњем свом представљају темеље хришћанске вере и хришћанског живота. Образлажући да је религијска обавеза лечити оболелог, излечити болест и продужити живот владика је указао: „Треба да будемо отворени за помоћ ближњем и спремни да део свог тела, ако је потребно, поклонимо ближњем, уколико то може да продужи његов живот“.
    На округлом столу су учествовали, поред представника Цркава и верских заједница и лекари представници Министарства здравља који су изнели податак да закон санкционише трговину органима и завештање које није потписано слободном вољом. Истакнуто је да се трансплантација обавља једино када не постоји други начин излечења и уколико она не угрожава живот донатора. На скупу је поводом неких недоумица око тога колико се тачно може констатовати тренутак смрти констатовано да нема места таквим дилемам јер постоји осам критеријума за утврђивање мождане смрти и три за потврђивање. У лекарској пракси никада лекар који утврђује тренутак смрти не ради и трансплантацију органа.
    Истакнуто је да је подршка цркава и верских заједница од велике помоћи у подизању свести грађана о доприносу завештања органа.
    Српска Православна Црква даје подршку подизању свести друштва о значају трансплантације органа како би се став јавног мњења променио са поверењем.
    http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1037/tekst/crkva-blagosilja-transplantaciju-organa/print/lat
  20. Волим
    Дејан got a reaction from David Rakic for a Странице, Однос хришћанске вере према еволуцији   
    У вези са теоријом еволуције треба одмах рећи да ни у Светом Писму, а ни у делима Светих отаца не налазимо јасне основе за оправдање теорије еволуције, барем онако како ју је изложио Чарлс Дарвин. Рекао бих да суштински разлог томе није сама чињеница да ли је ова теорија или неки њени елементи научно оправдани или не, већ, једноставно, Свето писмо о стварању света и посебно човека, говори са потпуно другог аспекта. Многи су већ јасно рекли да Књига Постања није астрономски трактат, већ богонадахнути текст, односно виђење. Традиционално Православна Црква приписује Петокњижје пророку Мојсеју, али без обзира ко је састављао и после редиговао ове књиге (што је посебна тема за себе), у својој оригиналној форми почетак књиге Постања има форму богонадахнутог виђења. Другим речима, писац извештаја о настанку света износио је оно што му је било дато од Бога да види, а није развијао научну теорију стварања. Само замислимо како би човек који је живео неколико векова пре нас описао један савремени аеродром, козмичку летелицу или нуклеарну подморницу. Засигурно би се користио језиком свог времена и могао би да опише само један део реалности коју види, али не и да објасни процес како то функционише. Авионе би видео као челичне птице, подморнице као велике китове од гвожђа и сл. Зато почетак књиге Постања треба разумети духовно, а не буквално. Главни акценат јесте на томе Ко је створио свет и са којим циљем, а не детаљно излагање самог процеса стварања. Православна Црква зато никада није долазила суштински у конфликт са науком јер се наука не бави питањем Творца већ емпиријским доказивањем одређених процеса у природи. Зато је наука прихватљива за нашу веру али само у оној мери у колико сама не претендује да објасни и оно што је ван њеног искуства. Наука не може ни да докаже нити да оповргне постојање Бога јер Бог надилази све рационалне појмове људског ума. Јасно раздвајање науке и вере је зато веома важно и тада и науку можемо схватити у оквиру наше вере, као покушај да се барем колико је то у могућности људског ума објасне неки природни процеси око нас.
    Данас имамо хришћане који у потпуности негирају еволуцију, али и оних који сматрају да се еволуција може сместити у оквире библијског извештаја о настанку света. Ови други сматрају, као што сте и сами навели, да су се природне врсте и сам човек развијали у оквиру једног еволутивног процеса који је део Божијег промисла. Савременијим језиком речено, Бог је творац софтвера по којима функционише створена природа и по којем се природним путем одвијају козмички, геолошки и биолошки процеси и то у временским периодима који трају милионима година. Човек је по свему јединствено биће у целом видљивом универзуму, не толико по свом биолошком саставу јер има толико много заједничког са разним другим природним врстама на земљи, посебно са приматима, већ пре свега због свог душевног састава. Они који оспоравају Дарвинову теорију управо у томе налазе његову најслабију тачку. Иако поједине животиње имају одређене способности споразумевања, могу да заједнички раде, чак и користе примитивне алатке, људска душа засигурно никада природним путем не би могла да дође до оног нивоа самосвести коју човек има. Управо у овоме налазимо кључни простор за хришћански став да је Бог удахнуо човеку дух животни, не само свест већ и слободу и могућност да се духовно развија што су кључни елементи иконе и подобија Божијег у човеку. Ниједна природна врста која нам је позната нема такве способности и ми хришћани с правом верујемо да ове човекове кључне карактеристике никада не би могле да настану природним путем, односно еволуцијом. С друге стране човеково тело је и те како укорењено у природи која нас окружује и оно садржи елементе и даље, одређене ензиме, протеине (као нпр. хемоглобин) који су идентични неким приматима. Наша Црква учи да је човек микрокозмос и да у свом природном саставу сабира васцелу творевину (макрокозмос). Управо зато Бог је преко човека одлучио да васцелу природу уведе у вечно постојање. Предуслов за то јесте слободна воља човекова и то је дар који је добио само човек и ниједна друга природна врста. О овоме је нарочито писао Св. Максим Исповедник.
    Научници су утврдили на пример да у еволутивном развоју између аустралопитека до хомо-еректуса дозали до повећања величине мозга што сведочи већа лобања. Научници су на основу пронађених остатака лобања и других налаза логично закључили да је хомо-еректус на пример знао да користи ватру и да је поседовао извесне рудиментарне способности организацијом примитивног људског друштва што је било у складу са већим обимом лобање. Већ код хомо-сапиенса имамо потпуно физичке карактеристике савременог човека. Иако је крајње незахвално правити амалгам између науке и вере у овим питањима, јер је немогуће јасно реконструисати еволутивни развој човека, сматрам да није суштински противно нашој вери рећи да је Бог удахнуо дух животни човеколиком бићу које је прошло еволутивни пут од примата, чиме је направљен јасан скок између природног еволутивног развоја и Божанског акта коначног стварања човека као целине тела и душе. О томе је говорио између осталих и А. Каломирос у цитату који сте поменули: „Адам је био еволуцијски узнапредовала животиња, која је у своје најунутарњије битије примила удах Божански, печат Божије иконе (образа), и постала човек….. Када је Господ Бог духнуо у лице Адамово дух животни, тада је еволуцијски узнапредовала животиња постала разумно створење, преображена изнутра и у својим дубинама, али не анатомски већ духовно, благодаћу Духа Светога“. Разлика од строго креационистичког става јесте у томе што овај, хришћански еволуционизам, посматра стварање као динамички процес. Бог приводи из ништавила твар, а потом постепено кроз разне форме обликује милионима година човека из праха земаљског и коначно му удахњује дух животни (Библијски дан, на јеврејском "јом", означава не само дан од 24 часа већ било који временски период). За мене је чудесно како човек рекапитулира својим саставом васцелу творевину јер управо преко човека, односно Христа, сва твар, биљке и животиње улази у вечност.
    Проблем са теоријом еволуције настаје када се еволуција посматра као један слепи природни процес који се одвија мимо Бога. Иако неки хришћански бранитељи Дарвина (Англиканска црква му се недавно јавно постхумно извинула) тврде да Дарвин није негирао постојање Бога, сам наслов његовог дела указује да су за Дарвина два главна покретача настанка нових врста: природно одабирање (селекција) и очување повлашћених врста кроз борбу за живот. Иако је јако тешко негирати постојање ових принципа у створеној природи јер је исувише много примера, исто је тако крајње опасно све утемељити на њима. Најновија научна истраживања указују да је кључни фактор који утиче на развој врста много више природни хабитат него природна селекција. Истраживања су показала да су кључне еволутивне промене настале када су животиње улазиле у до тада ненасељен животни простор, а не у простор у коме су живеле друге животиње. Вероватно ће научна истраживања донети још информација које ће још више осветлити развој живота и животних форми на нашој планети. Други проблем код Дарвина и строгих еволуциониста јесте што је он човекову душу искључиво поистовећивао са свешћу и што је свест, односно душа виђена као резултат еволутивног процеса који је независан од Творца, тј. који је резултат читавог низа биолошких и хемијских процеса. Наравно, то је за нас хришћане у потпуности неприхватљиво. Душа је најдубљи део човекове личности, она носи лик Божији и чак и у случајевима тешких психичких оболења или деградацији менталних способности нпр. у случају Алцхајмерове болести душа остаје у потпуности сачувана и носи икону Божију утиснуту у човекову личност. Људи који пролазе оваква искушења у животу васкрснуће у потпуности сачувани и нетакнути тим биолошким процесима који у садашњем биолошком начину постојања човека могу да деградирају на ниво бесловесног бића. Радикални еволуционисти једноставно не прихватају постојање овакве душе јер емпиријски не могу да је докажу.
    Укратко речено, Православна вера учи да је Бог творац свега и да је у активном односу, интеракцији са својом творевином. Процес стварања човека заправо још није у потпуности завршен јер човек има есхатолошку мисију која надилази ово време и простор. Бог жели да васпостави пуну заједницу са својом творевином и да је уведе у вечно постојање. Будући да то није било остварено преко Адама и Еве због њиховог погрешног избора, Бог је благоизволео да то учини кроз животворну смрт и васкрсење Свога оваплоћеног Сина – Господа Исуса Христа. Тек након свеопштег васкрсења човек ће у потпуности бити икона и подобије Божије. Подобије које нам је дато при стварању може се реализовати само слободном вољом која је изражена за васцелу твар кроз Богочовека Христа. Ми као појединци постајемо баштиници тог Христовог пристанка кроз Цркву (Тело Христово) и то најпре Крштењем, којим умиремо старом човеку, а потом кроз остале Свете Тајне. Изнад свега постајемо његови „сателесници“ и „сакрвници“ у тајни Евхаристије. Зато Православље нема суштински проблем са еволуцијом као научном теоријом, већ само са еволуцијом која негира потребу за Богом и Творцем.
    Архимандрит Сава Јањић
  21. Волим
    Дејан got a reaction from riki9 for a Странице, Пажња је у молитви најважнија ствар   
    Заправо целокупна православна духовност заснована је на пажњи, на трезвеумљу (σωφροσύνη). Наша мисао је облик енергије и наука је показала да у зависности од наших мисли, да ли имамо позитивне или лоше мисли, природа око нас реагује. Расејане мисли су као светлост која није фокусирана и која не може далеко да оде. Молитва у расејаности је више празнословље јер таква молитва није у стању да нас повеже са Богом и ближњима. Молитва која је заснована на пажњи, на трезвеумљу облик је фокусиране енергије која и те како делује на свет око нас и духовно нас повезује са Господом. Господ зна наше потребе и наше жеље јер је Он познаје срце човека и пре него што му упутимо молитву. Али да би нам помогао Он тражи и нашу слободну вољу. А та наша слободна воља се највише изражава управо нашом молитвом и то моливом која бива у пуној пажњи и сабраности ума и срца. Проблем огреховљеног човека јесте дезинтеграција наших природних сила и отуђеност од Бога. Наше природне силе не делују сабрано и хармонично и зато се дешава да једно желимо, а друго радимо, молимо се Богу за једно, а бива нам друго јер наша молитва не долази из сабраности, већ из расејаности.
    Православна традиција молитве је зато највише усмерена како да се научимо сабраној молитви, молитви у којој осећања потискујемо и концентришемо се на саме речи молитве, закључавајући ум свој у речи молитве. За то је најбоља Исусова молитва јер најлакше можемо да се саберемо на њене речи, а с друге стране само име Спаситеља има чудесну моћ и снагу. Врло често, почетници се препуштају "распричаним" молитвама са много жеља и осећања мислећи да је молитва у емоцијама. Наравно, учлешће срца као централног духовног органа је од суштинске важности, али од страсти неочишћено срце извор је многих острашћених осећања која гуше молитву и зато духовни учитељи саветују да се такве молитве и осећања потискују и да се вежбамо у концентрисаном читању, изговарању речи молитве, покушавајући да не дозволимо да нас освоји маштање и лутање ума јер тада молитва престаје. Машта која произилази из несабраног и огреховљеног ума простор је у коме нарочито делују зли духови јер маштом отварамо врата нашег ума и срца мислима и осећањима који не долазе од нас самих. Посебно бих предложио да прочитате савете Св. Игнатија Брјанчанинова о молитви, али и многих других учитеља молитве.
    У почетку наша молитва треба да буде полугласна (наравно ако смо сами) јер слушањем речи, звука и покретима наших уста и усана везујемо пажњу на речи молитве. Тек након упорног вежбања бићемо у могућности да сачувамо пажњу и приликом читања молитава у себи. На крају, када хришћанин овлада умећем молитве речи нису ни важне јер оне су само помоћно средство. Молитва је природни говор срца и ума са Богом и своди се у свом најсавршенијем виду на интензивно продуховљено осећање сталног Божијег присуства, на сваком месту и у свако време. Молитва је логосни језик будућег века, језик чистих мисли неоптерећених сликама и представама ума. Врхунац молитве је чист ум или како оци кажу сједињење ума и срца. Таква молитва отвара сва врата и онај ко је задобије долази до познања да су сва материјална блага овог света безвредна према таквом богатству.
    Наравно, молитва произилази из нашег евхаристијског живота и једино у здравом евхаристијском односу према свету можемо да задобијемо исправну молитву. У противном, без јединства са Црквом молитва се своди на чисто људску способност која постоји у разним религијама и философским системима
    Ова тема је јако обимна и много би се могло говорити о њој. И сам сам почетник у молитви тако да сам сигуран да ћете много више моћи да сазнате читајући дела великих делатника молитве.
    Архимандрит Сава Јањић
  22. Волим
    Дејан got a reaction from александар живаљев for a Странице, Цар и непоштен трговац   
    Имао персијски цар прелепог коња. Кад је тог коња видео један од најбогатијих људи у царству решио је да га се домогне по било коју цену. Нудио је цару злато, драго камење, камиле, али цар није хтео ни да чује.
    Богаташ је онда решио да коња узме на превару. Знао је да цар свако јутро иде на јахање, па се прерушио у бедног просјака, легао на сред пута и чекао. Цар је био добар човек, племенитог срца. Чим је угледао невољника на путу, сјахао је с коња и пришао да види да ли је том несрећнику потребна помоћ.
    - Помагајте! - завапио је изнемоглим гласом лажни просјак.
    - Данима гладујем, не могу више ни да ходам.
    Цар је гладног просјака пажљиво подигао и попео га на коња.
    Чим је био на коњу богаташ је брзо збацио просјачки плашт, повукао узде и натерао коња у галоп. Цар је потрчао за њим вичући да стане. Кад је неваљали богаташ довољно далеко одмакао, застао је и окренуо се.
    - Украо си ми коња - викао је цар - само те једно молим!
    - Шта? - упитао је богаташ.
    - Да никоме не кажеш како си дошао до коња.
    - Зашто?
    - Ако људи чују о твојој превари, може се десити да једног дана нико не застане да помогне некоме ко лежи насред улице и заиста умире.
    Преузето из: ''Светосавског звонца'' бр. 2/2013.
  23. Волим
    Дејан got a reaction from Вилер Текс for a Странице, Етнофилетизам   
    Надахнут одговор теолога Александра Милојкова ,који овим путем делимо са вама.
    Сестро Екатарина,
    ја стварно не видим везу између наших славних предака и "сорошових маринаца" који су нас окупирали?! Шта, криво им је што они немају такве претке, или шта дуго?
    Говорити против етнофилетизма не значи не волети свој народ, напротив. То значи бранити свој народ од јереси, јер етнофилетизам је јерес осуђена од Цркве. Тај необуздани дух самохвалоспева је стран хришћанском духу (а тако близак оном јудејском, фарисејском) који каже да "нема више Јудеја ни Грка, већ смо сви једно у Исусу Христу". Мени је мука заиста, после свих ових година наше српске несреће, тих кафанских "великосрпских" хвалоспева, поклича "Србија до Токија", а Србија све мања и мања. Окусио сам ја рат, драга сестро. Био сам на Косову када је тамо било борби. Слушао сам "Бају малог Книнџу" како "опева" Косово и помислио "готово је, изгубићемо га, само због оваквих "патриота"". Нажалост, то се и десило. Тај човек, о којемгод српском крају да је запево, тамо више Срба нема. Зато ми је мука од тог етнофилетизма.
    Шта са прецима? Њима част и слава, али шта је нама даље чинити, то је питање којим треба да се бавимо. То што смо потомци неких великих људи нам ама баш ништа не значи. Заправо, само нас може још више коштати зато што смо овакви какви смо (а јако смо лоши и покварени). Знаш како је Господ рекао: "Коме је много дато, много ће се од њега и тражити".
    Знам и ја да сам потомак (по мајци) чувених хајдучких јатака Брдара (мајка је девојачко Брдаревић) и Чоњаге (од којих су Чоњагићи, опет моја фамилија) из "Хајдук Станка". Али, шта са тим? Тиме нећу задобити Царство небеско. Знам ја и ко су Вулетови ђетићи. Моја је супруга родом из Црне Горе, из часног племена Васојевића. Али, ако се ја сам не трудим и не следим Христа, онда моји преци само хране моју сујету. То је етнофилетизам. Треба да избијемо из главе да смо "најбољи", "небески", "најстарији". То су глупости и митоманија. Ми смо народ ко и сваки други што је. Има ли народа а да га Бог није створио? Наравно да нема, зато је сваки народ Божији народ и сви смо позвани на спасење.
    Ја бих зато рекао да су "сорошеви маринци" последица наше сујете, казна за нашу гордост и непокајаност, абортусе, безбожност и издају предака и вере свете коју су нам оставили. Ови педери и њихова борба за "људска" права су пелцер засађен нашом руком безверја.
    Сестро, немамо пуно разлога да се гордимо и поносиомо, али не треба ни да очајавамо. У сваком случају, хришћански приличи више да сами сбе укоревамо, него да се самохвалимо. Од овог првог можемо имати велике користи, а од другог само сујету и оно што са њом иде: пропаст.
  24. Волим
    Дејан got a reaction from Светислав Павловић for a Странице, Важно је познавати историју православног богослужења   
    Произвољности у обреду код разних савремених протестантских секти немају никакве везе са предањском динамиком литургијског развоја у нашој Цркви јер у секташким заједницама влада снажан дух индивидуализма и не постоји никаква веза са светоотачком традицијом. У Православној Цркви предањски утемељене промене у Литургији нису (и не би смело да буду) плод самовоље и произвољности понашања појединих јерараха, већ израз живог надахнућа Духом Светим који Цркву непрестано води и управља ка пуноћи Царства небеског. Традиција у Православљу зато није слепо понављање одређених форми из прошлости, већ непрестано проживљавање предања у благодати Духа Светога.
    Веома је занимљиво да ниједан православни Сабор није доносио одлуке и правила како треба да се служи Литургија. Пре свега није било само једне Литургије, већ више различитих врста Литургија од најранијих времена. Постоји посебно значајна александријска литургијска традиција, јерусалимска, римска, цариградска, галиканска и сл. Молитве анафоре биле су често потпуно различите, а неретко сами јерарси су их састављали изражавајући веру своје Цркве и локално предање у коме су поникли. Тек касније имамо тзв. рубрике, односно тумачења како се конкретно врше одређене радње али и то се мењало врло често. Укратко речено, Литургија је одраз живота и слободе у Христу, и није једна ригидна форма која је једном установљена и више се никада не може мењати. Са озбиљнијом кризом Ромејског царства пред крај 11. века динамика црквеног живота у сваком погледу се успорава и јача потреба да се постојеће форме конзервирају и сачувају од даљих промена. Неправедне су оптужбе Западњака да је реч о почетку периода тзв. окамењења (петрификације) црквеног живота и богословља на Истоку, али чињеница остаје да је било много мање динамике и креативности у поређењу са претходним периодима. И литургијске форме, нарочито од Латинског освајања Цариграда 1204 г. и реконквисте Палеолога, бивају много ригидније, док монашки кругови праве пресудан утицај на богослужење у Православној Цркви које добија мање више овај облик који нам је данас познат. Међутим у том периоду посебно оживљава традиција исихазма, која је оставила неизбрисив траг на све сегменте живота Православне Цркве, посебно на богослужење и уметност.
    Данас је заиста жалосно да они који су незадовољни због тзв. новаторских промена не знају да је тзв. служење по старом заправо новијег порекла, а такозвана стара пракса потиче из 17. или 18. века. У Дечанима имамо сачуван Дечански служабник из 14. века и када упоредимо његов текст са данашњим текстовима видећемо разлике. На пример у 14. веку, а посебно у време Светог Саве певало се у канону Евхаристије само „Достојно и праведно“, а не „Достојно и праведно јест поклањатисја Оцу и Сину и Свјатому Духу“. Такође није било тропара трећег часа пред молитвом епиклезе, што је уведено касније итд. Св. Јован Златоусти на пример нигде не помиње херувимску песму јер она тада није ни постојала. У Цариграду је Литургија почињала свечаним входом Архијереја, ђакона са Јеванђељем и народа који је улазио са њима, а тек после је на почетак Литургије прилепљен тзв. енарксис са антифонима па је свечани улазак архијереја у олтар на малом входу изгубио ону посебност коју је имао када је тим чином и првим благословом са горњег места почињала Литургија.
    Читање молитава наглас била је у ранијим вековима нормална ствар, не само литургијских молитава, већ и личних молитава. У антици људи никада нису читали у себи већ наглас. Читати у себи молитве сматрало се недоличним јер се обраћамо живом Богу посебно на Литургији где у име заједнице произносимо молитве. Јектеније и прозбе су завршаване молитвом архијереја или свештеника на што је на крају народ одговарао са амин. Неке молитве су читане тихогласно тј. "мистикос" (тајно) тј. нису читане гласно као возгласи али нису читане ни у себи, како данас поједини тврде. С временом због више разлога молитве се генерално полако почињу читати тише док нисмо дошли до праксе у којој верници више не могу ни да прате ни да чују молитву анафоре која је била кључна молитва Цркве, а та молитва је кључна молитва целог литургијског скупа, а не само свештеника који у олтару наводно треба да чита своје молитве, док народ побожно гледа у иконе, пева и одговара са амин. На овај начин се потпуно губи смисао богослужења јер Литургија је заједничко дело свих, како сама реч каже, а не представа. Ово је веома широка тема и можемо о томе уз неко слично питање.
    Конкретно у нашој Помесној Цркви последњих година сведоци смо повећаног интересовања за Литургију и јачања свести о Литургији као централном догађају у животу Цркве. Веома је значајно да се ова литургијска обнова, а не реформа како је неки зову, настави, иако је потребно много стрпљења и смирења. Обнова не сме да иде насилним наметањем и декретима већ органским узрастањем у разумевању богослужења. Верни народ треба да се адекватно образује и упозна са правим значењем Литургије, са смислом молитава и историјом развоја литургијских форми. Без тога не може бити зреле и одговорне литургијске обнове нити литургијског живота. У појединим епархијама на том плану је доста учињено и не постоје никакве смутње око начина служења Литургије. У другим, пак, праве се компромиси са формама које потичу од пре два или три века.
    Ипак, да не би било толиких разлика у начину служења Литургије у нашој Помесној Цркви било би добро да Комисија за Литургију при Св. Архијерејском Сабору СПЦ уложи додатне напоре како би се одговорно наставила литургијска обнова и да тај богословски и литургијски рад доведе до уједначеније литургијске праксе. Српска Православна Црква је у посебно добром положају да уради доста на овом плану јер је српски језик већ потпуно прихваћен као литургијски језик, што омогућава непосредније учествовање верног народа у Литургији, а то је и претпоставка и циљ литургијске обнове.
    Као добру литературу на нашем језику у вези развоја и историје богослужења, посебно Литургије издвојио бих „Христос нова Пасха“ у 3 тома, Преосвећеног Владике Атанасијаhttp://www.hilandar....d=157&Itemid=68. На енглеском језику веома су занимљива дела литургичара Роберта Тафта (погледајте књижицу „Византијски обред“ Р.Тафта у српском преводуhttps://www.pouke.org...&id=574&do=view) или писанија шпанског теолога Хуана Матеоса. Посебно леп и концизан преглед православног богослужења дао је Хју Вајбру (The Orthodox Liturgy: The Development of the Eucharistic Liturgy in the Byzantine Rite). „Евхаристија“ Александра Шмемана један је од најважнијих текстова за православно разумевање Литургије.
    Архимандрит Сава Јањић
  25. Волим
    Дејан got a reaction from geronymo for a Странице, Материнска Љубав   
    Постоји много прича о великој материнској љубави. Но дешава се да ми заузети својим пословима и проблемима, исувише касно дознамо како нас је ватрено и нежно волела мајка. И касније се кајемо што смо љубећем материнском срцу нанели незацељиве ране...
    Но , ко зна, може бити, како се то каже, ,, ко зна зашто је то добро ‘‘ , наше мајке виде наше закаснело покајање и опраштају својој касно опамећеној деци. Јер материнско срце уме да воли и опрашта тако како нико на земљи...
    Не тако давно у једном граду у централном делу Русије живеле су мајка и ћерка . Мајка се звала Татјана Ивановна, и била је лекар-терапеут и предавач месног медицинског института. А њена једина ћерка, Нина, била је студент тог института.
    Обе су биле некрштене. Но, десило се да је једном Нина са две колегинице ушла у православни храм. Ближио се испитни рок, као што је познато студенти сматрају ,, стресним периодом ‘‘ и узнемиреношћу. Зато су Нинине колегинице, у нади у помоћ Божију у предстојећем испитном року решиле да закажу молебан за оне који уче. Баш у то време настојатељ храма, отац Димитрије, држао је проповед, која је веома заинтересовала Нину, зато што никада до тада није чула ништа слично.
    Нинине другарице су већ одавно напустиле храм, а она је остала у њему до краја литургије. Управо та посета храму одредила је сву Нинину даљу судбину – ускоро се крстила. Разуме се , учинила је то у тајности од неверујуће мајке, страхујући да ће је тиме расрдити. Духовни отац Нине постао је отац Димитрије који ју је и крстио.
    Нина није успела да дуго од мајке сачува тајну свог крштења. Татјана Ивановна је посумњала чак не зато, што је девојка одједном престала носити џинс и везену капицу с кићанкама, заменивши их са дугачком сукњом и марамом. И не зато што је сасвим престала да употребљава шминку. На жалост, Нина је , слично многим младим новообраћеним, потпуно престала да се интересује за учење, уобразивши да је то одвлачи од ,, једино потребног ‘‘. И у то време, док је она данима без предаха студирала том за томом Житија Светих и ,, Добротољубља ‘‘ , уџбенике и свеске покривао је све већи и већи слој прашине...
    Не једном је Татјана Ивановна покушавала да наговори Нину да не запушта учење. Но, све је било узалуд. Ћерка је била заузета искључиво спасењем сопствене душе. Што се више приближавао крај школске године, а уједно с његовим приближавањем повећавао се до астрономских цифара број радова које је Нина требала да уради, тиме су постајале жешће свађе између Нине и њене мајке. Једанпут је Татјана Ивановна, изгубивши контролу над собом, бурно гестикулирала рукама и нехотице закачила руком икону која је стајала на ћеркином столу. Икона је пала на под. И тада је Нина, проценивши мајчин поступак као скрнављење светиње, први пут у животу ударила мајку...
    Од тада су мајка и ћерка постајале све више и више туђе једна другој, мада су наставиле да живе у истом стану, повремено се вређајући. Свој су живот са мајком под истим кровом Нина је изједначавала са мучеништвом, и сматрала је Татјану Ивановну основном препреком свом даљем духовном узрастању, будући да је управо она побуђивала у својој кћерки страст гнева. Када би имала прилику, Нина би волела да се пријатељима и о. Димитрију жали на окрутност мајке. При том је , рачунајући да код њих изазове саосећање, она своје приче украшавала таквим фантастичним детаљима, да је слушаоцима Татјана Ивановна представљана својеврсним Диоклецијаном у сукњи. Истина , једном је отац Димитрије дозволио себи да посумња у истинитост Нинине приче. Тада је она раскинула сваку везу са својим духовним оцем и прешла у други храм, где је ускоро почела певати и читати за певницом, оставивши готово без посла претходну појкињу – самохрану старицу – украјинку...
    У новом храму Нини се допало више него у претходном , јер је његов настојатељ муштрао своја духовна чада епитимијама у виде десетине па и стотине метанија, што никоме није давало повода да посумња у исправност његовог духовног руковођења. Парохијани, а нарочито парохијанке, одевене у црно и убрађене да самих обрва тамним марамама, са бројаницама око корена леве шаке, личиле су не на мирјанке већ на искушенице неког манастира. При том су се многе од њих искрено гордиле тиме, што су по благослову баћушке из својих станова заувек истерали ,, идола и слугу ада ‘‘ , уобичајено речено телевизор, и као резултат тога добили несумњиву увереност у своје будуће спасење...
    Уосталом, строгост настојатеља тог храма према својој духовној деци касније су донели добре плодове – многи од њих, прошавши у својој парохији основну школу аскезе, касније су отишли у разне манастире и постали обрасци монасима и монахињама.
    Нину су ипак искључили са института због неполагања испита. Она и није покушавала да настави учење, сматрајући диплому лекара за ствар која није неопходна за вечни живот. Татјана Ивановна је успела да запосли ћерку као лаборанта на једној од катедри медицинског института, где је Нина почела радити, не показујући, уосталом, особиту ревност према свом послу. Слично јунакињама вољених житија светих, Нина је знала само три пута- у храм, на посао и касно увече кући. Нина се није удавала, понекад је желела да обавезно буде жена свештеника, или монахиња, а све остале варијанте је нису интересовале. За године свог пребивања у Цркви, она је прочитала много духовних књига, и научила скоро напамет Јеванђелске текстове, тако да је у неизбежним споровима и размимоилажењима у парохијском животу доказивала сопствену исправност, редом побијајући своје противнике ,, мачем речи Божјих ‘‘.
    За то време Татјана Ивановна је остарила и све чешће је о нечему размишљала. Понекад је Нина налазила код ње у торби брошуре и листиће, које су јој очигледно на улици давали секташи- јеховисти. Нина је с грдњом одузимала од мајке опасне књижице, и називајући је ,, секташицом ‘‘ , на њене очи цепала их на ситне комадиће и бацала у канту за смеће. Татјана Ивановна је безроптно ћутала.
    Нининим страдањима, принуђеној да живи под истим кровом са неверујућом мајком, дошао је крај када је Татјана Ивановна отишла у пензију и све чешће почела побољевати. Једне вечери, када је Нина, вративши се из цркве, са слашћу јела скувани за њу и мајку посни боршч, Татјана Ивановна је рекла ћерки : Ево шта Ниночка. Хоћу да прикупим документа за старачки дом. Нећу више да ти сметам у животу. Шта ти мислиш о томе ? Да је Нина у том моменту погледала у мајчине очи, видела би у њима сву бол страдајућег материнског срца. Но, она је не подижући очи са тањира са боршчом, промрмљала : Не знам. Уради како хоћеш. Свеједно ми је.
    Убрзо после тог разговора Татјана Ивановна успела је да прибави сва неопходна документа и прешла да живи у старачки дом који се налазио на крају града, поневши са собом само малени кофер са најнеопходнијим стварима. Нина није нашла за потребно чак ни да испрати мајку. После њеног одласка она је чак осећала радост – сматрала је да ју је Сам Господ избавио од неопходности живота са невољеном мајком. А касније – и од потребе да је негује.
    После тога, пошто је Нина остала сама, решила је да сада сама може градити сопствену судбину , онако , како је одавно желела. У суседној епархији био је женски манастир са строгим уставом и добро организованим духовним животом. Нина је више пута одлазила тамо, и у машти замишљала себе као искушеницу баш те обитељи. Истина , тамошња игуманија никога није примала у манастир без благослова прозорљивог старца Алипија из знаменитог манастира Воздвижења Часног Крста , који се налазио у тој епархији ,у граду В. Но Нина је била уверена да ће јој старац дати благослов за ступање у манастир. А може бити да ће је, на рачун њених претходних трудова у храму, одмах замонашити ? И како ће само лепо изгледати у одежди монахиње – у црној раси и камилавци, оивиченој крзном, с дугачким бројаницама у руци – истинска Христова невеста...
    Са таквим и сличним ружичастим маштањима Нина је и пошла старцу, купивши му на дар скупу грчку икону у сребрном окову. На Нинино запрепашћење, затраживши да разговара са старцем , он је одбио да је прими. Но, она није мислила тако лако да се преда, и пожурила је да се приближи старцу са групом поклоника. Приближивши се старцу, Нина му је пала пред ноге и стала молити благослов да ступи у женски манастир. На Нинино запрепашћење, прозорљиви старац јој је дао строги одговор : А шта си ти са својом мајком урадила ? Како кажеш да волиш Бога, ако мајку своју мрзиш ? И не маштај о манастиру – нема благослова !
    Нина је хтела да одговори старцу, да он не може ни замислити какво је чудовиште била њена мајка. Но вероватно од узнемирености и срџбе није могла проговорити ни речи . Уосталом , када је први шок прошао, Нина је закључила, да старац Алипије или није такав прозорљивац, како о њему причају, или је просто погрешио. Јер, било је случајева, када су и будуће велике светитеље одбијали да приме у манастир...
    ... Прошло је око пола године од како је Нинина мајка отишла у старачки дом. Некако баш у то време у цркви, где је Нина певала, умрла је стара појкиња – украјинка. Суседи умрле донели су у храм њене ноте и свеске са записима Богослужбених текстова , и настојатељ је благословио Нини да их прегледа и одабере оно што би могло да се примени за певницом. Нинину пажњу привукла је једна од свески, чије су корице биле увијене у црно воштано платно. У њој су биле записиване коледне песме – руске и украјинске, а такође разни стихови духовног садржаја, које у народу обично називају ,, псалмима ‘‘. Између осталог тамо је било једно стихотворење, написано на украјинском, које је представљало не ,,псалам ‘‘ већ пре легенду.
    Суштина је отприлике била оваква : неки младић обећао је својој вољеној девојци да ће јој испунити сваку жељу.
    ,, Тада ми донеси срце своје мајке ‘‘, - затражила је сурова лепотица . И избезумљен од љубави младић је не трепнувши испунио њену жељу. Но , када се вратио к њој, носећи у марами страшан дар , материнско срце, спотакнуо се и пао. Очигледно, то је земља уздрхтала под ногама матероубице. И тада је материнско срце упитало сина : ,, да се ниси ударио сине ? ‘‘
    При читању те легенде Нина се одједном сетила мајке. Како је она ? Шта је с њом ? Уосталом , сматрајући сећање на мајку ђаволским дошаптавањем, Нина га је одмах одбацила цитатом из Јеванђеља : ,, ...ко је Мати Моја ? ...ко изврши вољу Оца Мога Небесног, тај је Мој брат и сестра и Мајка ‘‘ (Мт. 12: 48, 50). И мисли о мајци исчезли су тако изненада, као што су се и појавиле.
    Но , ноћу је Нина уснила необичан сан. Као да је неко води по предивном рајском врту, препуном цвећа и дрвећа са зрелим воћем. И Нина види да усред тог врта стоји предивна кућа, боље рећи дворац. ,, Какав је дворац Господ припремио за мене ‘‘ , - помислила је Нина. И тада јој је њен сапутник , као да је читао њене мисли, одговорио : ,, Не , то је дворац твоје мајке ‘‘. ,, А шта је онда за мене ? ‘‘- упитала је Нина. Но њен сапутник је ћутао... И ту се Нина пробудила...
    Виђење у сну ју је потпуно смутило. Како то да јој Господ, после свега што је ради Њега Нина учинила , није припремио дворац у рају према њеним заслугама ? И ради чега таква част њеној мајци, неверујућој, па чак и некрштеној ? Разуме се да је Нина свој сан приписала ђавољим искушењима. Но , ипак ју је знатижеља вукла даље, и поневши са собом неке дарове она је узела благослов од настојатеља и пошла у старачки дом да посети мајку коју није видела већ пола године.
    Како Нина није знала број собе у којој је живела њена мајка, решила је да почне своје трагање од пулта где је дежурала медицинска сестра. Ту је затекла младу сестру, која је одвајала из бочица таблете за болесне. На њено велико изненађење , на полици са лековима приметила је невелику икону Казањске Мајке Божије, а на дасци од прозора, књижицу о св. Ксенији Петроградској.
    Поздравивши сестру, Нина је упитала у којој соби живи Татјана Ивановна Матвејева.
    - А ви сте дошли да је посетите ? – упитала је сестра. – На жалост, закаснили сте. Татјана Ивановна је умрла пре два месеца. Онда је отворила неки роковник и нашавши одређено место, рекла Нини тачан датум смрти њене мајке. Но, очигледно, при том се сестра сетила нечега значајног за њу, и наставила је да прича : - А ко сте јој ви? Ћерка ? Знате, Нина Николајевна, каква сте ви срећница ! Имали сте знамениту мајку. Ја нисам учила код ње, но много доброг сам слушала о њој од њених ученика. Њу су и овде сви волели. А умирала је тешко- пала је и сломила ногу. Затим су настале ране од лежења и ја сам одлазила да је превијам. Знате, таквог болесника никада у животу нисам неговала. Она није плакала , није уздисала и сваки пут ми је благодарила. Никада нисам видела да су људи умирали тако кротко и храбро као ваша мама. А два дана пре смрти упитала ме је :,,Гаљенка , позови ми свештеника, хтела бих да ме крсти ‘‘. Тада сам позвала нашег оца Ермогена, и он је ујутру дошао и крстио је. А следећег дана је умрла. Да сте само видели какво је било њено лице, светло и јасно, као да није умрла већ само уснула... Баш као светитељка...
    Нинином запрепашћењу није било краја. Значи, њена мајка је пред смрт поверовала и умрла, очистивши се Крштењем од свих својих претходних грехова. А слаткоречива сестра је наставила да прича даље : - А да знате , често вас је спомињала. И кад ју је отац Ермоген крстио, тражила је од њега да се моли за вас. Када се повредила предложила сам јој да вас позове. Но, она је одбила : не треба, Гаљенка, зашто Ниночку да оптерећујемо. Она и без тога има пуно обавеза. А и крива сам пред њом... Такође је тражила да вас не обавештавамо ни о њеној смрти да се не бисте беспотребно узнемиравали. Ја сам је послушала, опростите...
    Ето шта је Нина сазнала о последњим данима живота своје мајке. Разделивши сестрама и старицама из суседних соба донете поклоне, пошла је кући пешке , како би се мало смирила. Ходала је пустим улицама прекривеним снегом, не разазнајући пут . Но њу није погодило то што је сада остала без једине рођене особе, већ то, што она никако није могла да се помири с тим, како је Бог даровао тако прекрасно место у рају њеној мајци а не њој која се цео живот подвизавала ради Њега, а њена мајка се крстила дан пред смрт. И што је више размишљала о томе, тиме се све више у њеној души јављао ропот на Бога : ,,Господе, зашто њој а не мени ? Како Си то могао дозволити ? Где је Твоја праведност ? ‘‘
    И ту је нестало тла под Нининим ногама и она је пропала у бездан. Не , то уопште није било неко чудо. Просто, погружена у своје мисли , Нина није ни приметила отворену канализациону шахту и пропала је право у зјапећу рупу. Од изненађења није успела ни крикнути , ни помолити се , чак ни уплашити се. Не мање неочекивано било је то, што су се њене ноге одједном ослониле на нешто чврсто . Вероватно је то био неки сандук који је неко бацио у шахту и који се заглавио у њој. Затим су нечије снажне руке ухватиле Нину и повукле је горе. Даљег се ничега не сећа.
    Када је Нина дошла к себи, око ње су се тискали људи , који су је псовали , држећи је за скитницу и лопова , који скидају металне поклопце са шахтова, и чудили се како је Нина могла да изађе напоље без ичије помоћи. Нина је махинално погледала у шахт и видела како на његовом дну, дубоко , дубоко, тече вода и стрчи некаква цев. А унутра никаквог сандука није било. И тада је опет изгубила свест...
    Одвезли су је у болницу, прегледали , и не нашавши никаквих повреда послали кући , посаветовавши је да узме лек за смирење . Дошавши кући Нина је узела таблету претходно се прекрстивши и попивши свете воде, и убрзо је утонула у сан. Уснула је како пада у бездан. И одједном чује : ,, не бој се ћеркице ‘‘ , и снажне , топле материнске руке прихватиле су је и носе је негде ка врху. А потом се Нина обрела у оном истом врту, који је сањала претходне вечери. И види чудесно дрвеће и цвеће. И још, онај дворац за који су јој рекли да у њему живи њена мајка. И поред тог дворца , заиста стоји њена мајка, млада и предивна, као на фотографијама из старог албума.
    - Да се ниси повредила, ћеркице ? – пита мајка Нину.
    И тада је Нина схватила шта ју је спасло од сигурне смрти. То је била материнска љубав и материнска молитва, која ,, и са дна мора подиже ‘‘ .
    И Нина је заридала и клекла да целива ноге мајчине, орошавајући их својим закаснелим покајним сузама. И тада је мајка , нагнувши се над њом, почела је нежно миловати по њеним већ проседим власима :
    - Не плачи , не плачи ћеркице... Господ нека ти опрости. А ја сам ти одавно све опростила. Живи, служи Богу и буди срећна. Само запамти : ,, Бог је љубав ‘‘ (1Јн. 4,16).
    Ако будеш волела људе и жалила, срешћемо се опет да се више никада не растанемо.
    А овај дом постаће и твој дом.
    Монахиња Евтимија ( Пашћенко)
    IZVOR
×
×
  • Креирај ново...