Jump to content

Дејан

АДМИНИСТРАТОР
  • Број садржаја

    18488
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    39

Репутација активности

  1. Свиђа ми се
    Дејан got a reaction from Vinberulino for a Странице, Православна Црква прославља велики број западних светитеља до великог раскола 1054   
    То је саборна пракса Цркве. Ова чињеница свакако не значи да не треба да имамо поштовања према бројним људима који су искрено живели своју хришћанску веру на Западу. Штавише животи многи од њих су веома поучни и веома је важно да их ничим не омаловажавамо. На који начин Бог спашава неправославне је тајна Божија и наше је да живимо у чврстој нади и вери да ниједно добро дело, као ни вера људи који су искрено живели за Христа неће пропасти пред лицем Божијим. Божија благодат делује на начине који су необјашњиви нашем уму и зато са дубоким поштовањем треба да се односимо према сваком неправославном човеку који се труди да искрено живи по својој вери. Никада на себе не смемо да преуземемо улогу судије, јер тиме чинимо велики грех пред Богом који је једини судија душа људских. 
     
    У бројним случајевима и код западних светитеља од Средњег века до данас забележена су многа чуда и исцелења. Треба да чврсто верујемо да Бог неће оставити неуслишене ничије молитве, а посебно не оних који су рођени ван православног предања и који су се трудили цео живот да живе хришћански онако како су научили од својих родитеља и учитеља. Можемо засигурно да знамо само да се неправославни не спрашавају на основу одређених погрешних учења која су усвојили, већ верујемо да то може да буде само по неизмерној љубави Бога који истински љуби сваког човека и суди свакоме по томе колико нам је дато.  Треба бити јако опрезан јер они православни који тобоже у ревности према својој вери јавно лично вређају и ниподаштавају неправославне показују да су сами лишени љубави и благодати Божије. Онај који пребива у благодати Божијој жели да се сви спасу и највише би се обрадовао да се у онај страшни и чудесни дан Суда сви људи нађу у радости Господа Бога нашега. Као православни хришћани дужни смо да сваког човека гледамо као бољег од себе и ако није православан треба помислити да ће се можда он једног дана обратити и да ће га Бог на чудесан начин спасти, а да ћемо ми остати лишени љубави Божије ако немамо љубави према свим људима.
     
    Треба имати у виду да поштујући друге и њихова веровања никада не смемо да изгубимо из вида да смо дужни да исповедамо своју православну веру не само речима већ и делима и да ћемо бити одговорни уколико неправославне саблажњујемо својим понашањем, ароганцијом и гордошћу.  То је, нажалост, највећи проблем савремених ревнитеља који се не устежу да изразе отворену мржњу не само према неправославним хришћанима и припадницима других вера, већ и према својој православној браћи са којом се не слажу у одређеним ставовима. Засигурно могу да кажем да ниједан светитељ, ревнитељ  Православља, није користио такав језик нити се тако понашао. Зато се та наша браћа и сестре који ревнују не по разуму налазе у веома опасном духовном стању у коме ризикују да изгубе заувек заједницу са Богом и Црквом Православном. За њих се треба молити са надом да ће им Господ помоћи да се на време исправе.
    Архимандрит Сава Јањић
  2. Волим
    Дејан got a reaction from александар живаљев for a Странице, Православна Црква прославља велики број западних светитеља до великог раскола 1054   
    То је саборна пракса Цркве. Ова чињеница свакако не значи да не треба да имамо поштовања према бројним људима који су искрено живели своју хришћанску веру на Западу. Штавише животи многи од њих су веома поучни и веома је важно да их ничим не омаловажавамо. На који начин Бог спашава неправославне је тајна Божија и наше је да живимо у чврстој нади и вери да ниједно добро дело, као ни вера људи који су искрено живели за Христа неће пропасти пред лицем Божијим. Божија благодат делује на начине који су необјашњиви нашем уму и зато са дубоким поштовањем треба да се односимо према сваком неправославном човеку који се труди да искрено живи по својој вери. Никада на себе не смемо да преуземемо улогу судије, јер тиме чинимо велики грех пред Богом који је једини судија душа људских. 
     
    У бројним случајевима и код западних светитеља од Средњег века до данас забележена су многа чуда и исцелења. Треба да чврсто верујемо да Бог неће оставити неуслишене ничије молитве, а посебно не оних који су рођени ван православног предања и који су се трудили цео живот да живе хришћански онако како су научили од својих родитеља и учитеља. Можемо засигурно да знамо само да се неправославни не спрашавају на основу одређених погрешних учења која су усвојили, већ верујемо да то може да буде само по неизмерној љубави Бога који истински љуби сваког човека и суди свакоме по томе колико нам је дато.  Треба бити јако опрезан јер они православни који тобоже у ревности према својој вери јавно лично вређају и ниподаштавају неправославне показују да су сами лишени љубави и благодати Божије. Онај који пребива у благодати Божијој жели да се сви спасу и највише би се обрадовао да се у онај страшни и чудесни дан Суда сви људи нађу у радости Господа Бога нашега. Као православни хришћани дужни смо да сваког човека гледамо као бољег од себе и ако није православан треба помислити да ће се можда он једног дана обратити и да ће га Бог на чудесан начин спасти, а да ћемо ми остати лишени љубави Божије ако немамо љубави према свим људима.
     
    Треба имати у виду да поштујући друге и њихова веровања никада не смемо да изгубимо из вида да смо дужни да исповедамо своју православну веру не само речима већ и делима и да ћемо бити одговорни уколико неправославне саблажњујемо својим понашањем, ароганцијом и гордошћу.  То је, нажалост, највећи проблем савремених ревнитеља који се не устежу да изразе отворену мржњу не само према неправославним хришћанима и припадницима других вера, већ и према својој православној браћи са којом се не слажу у одређеним ставовима. Засигурно могу да кажем да ниједан светитељ, ревнитељ  Православља, није користио такав језик нити се тако понашао. Зато се та наша браћа и сестре који ревнују не по разуму налазе у веома опасном духовном стању у коме ризикују да изгубе заувек заједницу са Богом и Црквом Православном. За њих се треба молити са надом да ће им Господ помоћи да се на време исправе.
    Архимандрит Сава Јањић
  3. Волим
    Дејан got a reaction from gago.m for a Странице, Православна Црква прославља велики број западних светитеља до великог раскола 1054   
    То је саборна пракса Цркве. Ова чињеница свакако не значи да не треба да имамо поштовања према бројним људима који су искрено живели своју хришћанску веру на Западу. Штавише животи многи од њих су веома поучни и веома је важно да их ничим не омаловажавамо. На који начин Бог спашава неправославне је тајна Божија и наше је да живимо у чврстој нади и вери да ниједно добро дело, као ни вера људи који су искрено живели за Христа неће пропасти пред лицем Божијим. Божија благодат делује на начине који су необјашњиви нашем уму и зато са дубоким поштовањем треба да се односимо према сваком неправославном човеку који се труди да искрено живи по својој вери. Никада на себе не смемо да преуземемо улогу судије, јер тиме чинимо велики грех пред Богом који је једини судија душа људских. 
     
    У бројним случајевима и код западних светитеља од Средњег века до данас забележена су многа чуда и исцелења. Треба да чврсто верујемо да Бог неће оставити неуслишене ничије молитве, а посебно не оних који су рођени ван православног предања и који су се трудили цео живот да живе хришћански онако како су научили од својих родитеља и учитеља. Можемо засигурно да знамо само да се неправославни не спрашавају на основу одређених погрешних учења која су усвојили, већ верујемо да то може да буде само по неизмерној љубави Бога који истински љуби сваког човека и суди свакоме по томе колико нам је дато.  Треба бити јако опрезан јер они православни који тобоже у ревности према својој вери јавно лично вређају и ниподаштавају неправославне показују да су сами лишени љубави и благодати Божије. Онај који пребива у благодати Божијој жели да се сви спасу и највише би се обрадовао да се у онај страшни и чудесни дан Суда сви људи нађу у радости Господа Бога нашега. Као православни хришћани дужни смо да сваког човека гледамо као бољег од себе и ако није православан треба помислити да ће се можда он једног дана обратити и да ће га Бог на чудесан начин спасти, а да ћемо ми остати лишени љубави Божије ако немамо љубави према свим људима.
     
    Треба имати у виду да поштујући друге и њихова веровања никада не смемо да изгубимо из вида да смо дужни да исповедамо своју православну веру не само речима већ и делима и да ћемо бити одговорни уколико неправославне саблажњујемо својим понашањем, ароганцијом и гордошћу.  То је, нажалост, највећи проблем савремених ревнитеља који се не устежу да изразе отворену мржњу не само према неправославним хришћанима и припадницима других вера, већ и према својој православној браћи са којом се не слажу у одређеним ставовима. Засигурно могу да кажем да ниједан светитељ, ревнитељ  Православља, није користио такав језик нити се тако понашао. Зато се та наша браћа и сестре који ревнују не по разуму налазе у веома опасном духовном стању у коме ризикују да изгубе заувек заједницу са Богом и Црквом Православном. За њих се треба молити са надом да ће им Господ помоћи да се на време исправе.
    Архимандрит Сава Јањић
  4. Волим
    Дејан got a reaction from Пг for a Странице, Православна Црква прославља велики број западних светитеља до великог раскола 1054   
    То је саборна пракса Цркве. Ова чињеница свакако не значи да не треба да имамо поштовања према бројним људима који су искрено живели своју хришћанску веру на Западу. Штавише животи многи од њих су веома поучни и веома је важно да их ничим не омаловажавамо. На који начин Бог спашава неправославне је тајна Божија и наше је да живимо у чврстој нади и вери да ниједно добро дело, као ни вера људи који су искрено живели за Христа неће пропасти пред лицем Божијим. Божија благодат делује на начине који су необјашњиви нашем уму и зато са дубоким поштовањем треба да се односимо према сваком неправославном човеку који се труди да искрено живи по својој вери. Никада на себе не смемо да преуземемо улогу судије, јер тиме чинимо велики грех пред Богом који је једини судија душа људских. 
     
    У бројним случајевима и код западних светитеља од Средњег века до данас забележена су многа чуда и исцелења. Треба да чврсто верујемо да Бог неће оставити неуслишене ничије молитве, а посебно не оних који су рођени ван православног предања и који су се трудили цео живот да живе хришћански онако како су научили од својих родитеља и учитеља. Можемо засигурно да знамо само да се неправославни не спрашавају на основу одређених погрешних учења која су усвојили, већ верујемо да то може да буде само по неизмерној љубави Бога који истински љуби сваког човека и суди свакоме по томе колико нам је дато.  Треба бити јако опрезан јер они православни који тобоже у ревности према својој вери јавно лично вређају и ниподаштавају неправославне показују да су сами лишени љубави и благодати Божије. Онај који пребива у благодати Божијој жели да се сви спасу и највише би се обрадовао да се у онај страшни и чудесни дан Суда сви људи нађу у радости Господа Бога нашега. Као православни хришћани дужни смо да сваког човека гледамо као бољег од себе и ако није православан треба помислити да ће се можда он једног дана обратити и да ће га Бог на чудесан начин спасти, а да ћемо ми остати лишени љубави Божије ако немамо љубави према свим људима.
     
    Треба имати у виду да поштујући друге и њихова веровања никада не смемо да изгубимо из вида да смо дужни да исповедамо своју православну веру не само речима већ и делима и да ћемо бити одговорни уколико неправославне саблажњујемо својим понашањем, ароганцијом и гордошћу.  То је, нажалост, највећи проблем савремених ревнитеља који се не устежу да изразе отворену мржњу не само према неправославним хришћанима и припадницима других вера, већ и према својој православној браћи са којом се не слажу у одређеним ставовима. Засигурно могу да кажем да ниједан светитељ, ревнитељ  Православља, није користио такав језик нити се тако понашао. Зато се та наша браћа и сестре који ревнују не по разуму налазе у веома опасном духовном стању у коме ризикују да изгубе заувек заједницу са Богом и Црквом Православном. За њих се треба молити са надом да ће им Господ помоћи да се на време исправе.
    Архимандрит Сава Јањић
  5. Волим
    Дејан got a reaction from Бранко Тапушковић for a Странице, Православна Црква прославља велики број западних светитеља до великог раскола 1054   
    То је саборна пракса Цркве. Ова чињеница свакако не значи да не треба да имамо поштовања према бројним људима који су искрено живели своју хришћанску веру на Западу. Штавише животи многи од њих су веома поучни и веома је важно да их ничим не омаловажавамо. На који начин Бог спашава неправославне је тајна Божија и наше је да живимо у чврстој нади и вери да ниједно добро дело, као ни вера људи који су искрено живели за Христа неће пропасти пред лицем Божијим. Божија благодат делује на начине који су необјашњиви нашем уму и зато са дубоким поштовањем треба да се односимо према сваком неправославном човеку који се труди да искрено живи по својој вери. Никада на себе не смемо да преуземемо улогу судије, јер тиме чинимо велики грех пред Богом који је једини судија душа људских. 
     
    У бројним случајевима и код западних светитеља од Средњег века до данас забележена су многа чуда и исцелења. Треба да чврсто верујемо да Бог неће оставити неуслишене ничије молитве, а посебно не оних који су рођени ван православног предања и који су се трудили цео живот да живе хришћански онако како су научили од својих родитеља и учитеља. Можемо засигурно да знамо само да се неправославни не спрашавају на основу одређених погрешних учења која су усвојили, већ верујемо да то може да буде само по неизмерној љубави Бога који истински љуби сваког човека и суди свакоме по томе колико нам је дато.  Треба бити јако опрезан јер они православни који тобоже у ревности према својој вери јавно лично вређају и ниподаштавају неправославне показују да су сами лишени љубави и благодати Божије. Онај који пребива у благодати Божијој жели да се сви спасу и највише би се обрадовао да се у онај страшни и чудесни дан Суда сви људи нађу у радости Господа Бога нашега. Као православни хришћани дужни смо да сваког човека гледамо као бољег од себе и ако није православан треба помислити да ће се можда он једног дана обратити и да ће га Бог на чудесан начин спасти, а да ћемо ми остати лишени љубави Божије ако немамо љубави према свим људима.
     
    Треба имати у виду да поштујући друге и њихова веровања никада не смемо да изгубимо из вида да смо дужни да исповедамо своју православну веру не само речима већ и делима и да ћемо бити одговорни уколико неправославне саблажњујемо својим понашањем, ароганцијом и гордошћу.  То је, нажалост, највећи проблем савремених ревнитеља који се не устежу да изразе отворену мржњу не само према неправославним хришћанима и припадницима других вера, већ и према својој православној браћи са којом се не слажу у одређеним ставовима. Засигурно могу да кажем да ниједан светитељ, ревнитељ  Православља, није користио такав језик нити се тако понашао. Зато се та наша браћа и сестре који ревнују не по разуму налазе у веома опасном духовном стању у коме ризикују да изгубе заувек заједницу са Богом и Црквом Православном. За њих се треба молити са надом да ће им Господ помоћи да се на време исправе.
    Архимандрит Сава Јањић
  6. Волим
    Дејан got a reaction from PredragVId for a Странице, Православна Црква прославља велики број западних светитеља до великог раскола 1054   
    То је саборна пракса Цркве. Ова чињеница свакако не значи да не треба да имамо поштовања према бројним људима који су искрено живели своју хришћанску веру на Западу. Штавише животи многи од њих су веома поучни и веома је важно да их ничим не омаловажавамо. На који начин Бог спашава неправославне је тајна Божија и наше је да живимо у чврстој нади и вери да ниједно добро дело, као ни вера људи који су искрено живели за Христа неће пропасти пред лицем Божијим. Божија благодат делује на начине који су необјашњиви нашем уму и зато са дубоким поштовањем треба да се односимо према сваком неправославном човеку који се труди да искрено живи по својој вери. Никада на себе не смемо да преуземемо улогу судије, јер тиме чинимо велики грех пред Богом који је једини судија душа људских. 
     
    У бројним случајевима и код западних светитеља од Средњег века до данас забележена су многа чуда и исцелења. Треба да чврсто верујемо да Бог неће оставити неуслишене ничије молитве, а посебно не оних који су рођени ван православног предања и који су се трудили цео живот да живе хришћански онако како су научили од својих родитеља и учитеља. Можемо засигурно да знамо само да се неправославни не спрашавају на основу одређених погрешних учења која су усвојили, већ верујемо да то може да буде само по неизмерној љубави Бога који истински љуби сваког човека и суди свакоме по томе колико нам је дато.  Треба бити јако опрезан јер они православни који тобоже у ревности према својој вери јавно лично вређају и ниподаштавају неправославне показују да су сами лишени љубави и благодати Божије. Онај који пребива у благодати Божијој жели да се сви спасу и највише би се обрадовао да се у онај страшни и чудесни дан Суда сви људи нађу у радости Господа Бога нашега. Као православни хришћани дужни смо да сваког човека гледамо као бољег од себе и ако није православан треба помислити да ће се можда он једног дана обратити и да ће га Бог на чудесан начин спасти, а да ћемо ми остати лишени љубави Божије ако немамо љубави према свим људима.
     
    Треба имати у виду да поштујући друге и њихова веровања никада не смемо да изгубимо из вида да смо дужни да исповедамо своју православну веру не само речима већ и делима и да ћемо бити одговорни уколико неправославне саблажњујемо својим понашањем, ароганцијом и гордошћу.  То је, нажалост, највећи проблем савремених ревнитеља који се не устежу да изразе отворену мржњу не само према неправославним хришћанима и припадницима других вера, већ и према својој православној браћи са којом се не слажу у одређеним ставовима. Засигурно могу да кажем да ниједан светитељ, ревнитељ  Православља, није користио такав језик нити се тако понашао. Зато се та наша браћа и сестре који ревнују не по разуму налазе у веома опасном духовном стању у коме ризикују да изгубе заувек заједницу са Богом и Црквом Православном. За њих се треба молити са надом да ће им Господ помоћи да се на време исправе.
    Архимандрит Сава Јањић
  7. Волим
    Дејан got a reaction from Н И Н Е for a Странице, Православна Црква прославља велики број западних светитеља до великог раскола 1054   
    То је саборна пракса Цркве. Ова чињеница свакако не значи да не треба да имамо поштовања према бројним људима који су искрено живели своју хришћанску веру на Западу. Штавише животи многи од њих су веома поучни и веома је важно да их ничим не омаловажавамо. На који начин Бог спашава неправославне је тајна Божија и наше је да живимо у чврстој нади и вери да ниједно добро дело, као ни вера људи који су искрено живели за Христа неће пропасти пред лицем Божијим. Божија благодат делује на начине који су необјашњиви нашем уму и зато са дубоким поштовањем треба да се односимо према сваком неправославном човеку који се труди да искрено живи по својој вери. Никада на себе не смемо да преуземемо улогу судије, јер тиме чинимо велики грех пред Богом који је једини судија душа људских. 
     
    У бројним случајевима и код западних светитеља од Средњег века до данас забележена су многа чуда и исцелења. Треба да чврсто верујемо да Бог неће оставити неуслишене ничије молитве, а посебно не оних који су рођени ван православног предања и који су се трудили цео живот да живе хришћански онако како су научили од својих родитеља и учитеља. Можемо засигурно да знамо само да се неправославни не спрашавају на основу одређених погрешних учења која су усвојили, већ верујемо да то може да буде само по неизмерној љубави Бога који истински љуби сваког човека и суди свакоме по томе колико нам је дато.  Треба бити јако опрезан јер они православни који тобоже у ревности према својој вери јавно лично вређају и ниподаштавају неправославне показују да су сами лишени љубави и благодати Божије. Онај који пребива у благодати Божијој жели да се сви спасу и највише би се обрадовао да се у онај страшни и чудесни дан Суда сви људи нађу у радости Господа Бога нашега. Као православни хришћани дужни смо да сваког човека гледамо као бољег од себе и ако није православан треба помислити да ће се можда он једног дана обратити и да ће га Бог на чудесан начин спасти, а да ћемо ми остати лишени љубави Божије ако немамо љубави према свим људима.
     
    Треба имати у виду да поштујући друге и њихова веровања никада не смемо да изгубимо из вида да смо дужни да исповедамо своју православну веру не само речима већ и делима и да ћемо бити одговорни уколико неправославне саблажњујемо својим понашањем, ароганцијом и гордошћу.  То је, нажалост, највећи проблем савремених ревнитеља који се не устежу да изразе отворену мржњу не само према неправославним хришћанима и припадницима других вера, већ и према својој православној браћи са којом се не слажу у одређеним ставовима. Засигурно могу да кажем да ниједан светитељ, ревнитељ  Православља, није користио такав језик нити се тако понашао. Зато се та наша браћа и сестре који ревнују не по разуму налазе у веома опасном духовном стању у коме ризикују да изгубе заувек заједницу са Богом и Црквом Православном. За њих се треба молити са надом да ће им Господ помоћи да се на време исправе.
    Архимандрит Сава Јањић
  8. Волим
    Дејан got a reaction from Kaludjerovic Sreten for a Странице, Православно хришћанство вековима обитава на просторима на коме живе муслимани   
    Наравно, хришћани су истовремено и те како чували своју посебност и своје обичаје и муслиманско становништво је у највећем делу историје било релативно толерантно према хришћанима. Да то није био случај, вероватно ниједан хришћанин не би опстао на Блиском Истоку. Нажалост, у наше време  сведоци смо једне трагедије у којој су хришћани, који су вековима, од Христовог времена, живели на Блиском Истоку, у све већој опасности да потпуно нестану. Разне савремене исламистичке идеологије злоупотребљавају исламску веру и веома често се "афирмишу" у мржњи према немуслиманима, посебно Јеврејима и хришћанима, иако тако увек није било у исламској прошлости. Много је више било периода толеранције и културне размене између људи различитих вера посебно имајући у виду да су Хришћани и Јевреји за традиционални Ислам "народи књиге" и треба да имају посебно поштовање муслимана.   На нашим просторима и поред свих горких историјских искустава било је ипак заједничког живота и дружења. Будући да ислам на нашем простору није аутохтона религија и да је велика већина муслимана на Балкану хришћанског порекла односи између ислама и хришћанства често су били затегнути. Након ратова 90тих година односи су још више поремећени и треба много труда да се успостави више поверења и сарадње. Лично имам многе пријатеље из детињства који су муслимани, иако тада нисмо много размишљали о верским разликама и дружили смо се на основу неких наших заједничких интересовања.   Дубоко верујем да православни хришћани са муслиманима традиционално-умерене оријентације могу да остваре веома садржајан дијалог о многим питањима која нас повезују. Ислам је у суштини покушај реформације православног хришћанства за које они сматрају да је скренуло са правог пута. Наравно ово је последица суштинског неразумевања основних хришћанских учења и негативног утицаја јудео-хришћанских учења на ислам, па је зато веома важно да пред муслиманима користимо прилику да на миран и непровокативан начин објаснимо како заправо верујемо у Бога. Многи муслимани веома озбиљно доживљавају своју веру у Бога и засигурно неће остати равнодушни пред нашом дубоком вером, посебно ако је потврђујемо својим делима. Нажалост, у историји односа хришћана (нарочито западних) и муслимана велики је јаз између хришћанских принципа и бројних недела која су чињена у време крсташких ратова или касније у време империјализма, па многи муслимани олако поистовећују западно хришћанство са Православљем. Савремени исламски фундаментализам је директна последица западног империјалистичког хришћанског фундаментализма који се неретко пројављује кроз политику великих западних сила и у наше време.   Такође, важно је упознати и Ислам који није нимало монолитан и који поседује традиције које су међусобно и те како различите. Мене је увек посебно интересовао исламски мистицизам, нарочито традиција суфизма и великих песника и философа у Персији и Османском царству. Лепота поезије и дубина мисли Џалалудина Румија и Омара Кајама, тешко икога могу да оставе равнодушним. Лепота арапске и османске музике је посебно значајна јер представља органски развој музичке традиције који се може пратити од античких времена. Класична арапска и османска музика нимало нису сиромашнији од класичне музичке традиције запада. Секуларна византијска музичка традиција није нестала, већ је инкорпорирана у османску традицију па су неки од најзначајнијих музичких стваралаца османског периода неретко били православни Грци (Ромеји).   Дакле, православни хришћани и муслимани могу да деле много тога заједничког, могу да се друже и ангажују у многим стварима које су важне за друштва у којима живимо. Ипак, православни хришћански етос и наша вера веома су различити од исламског схватања Бога и зато нипошто не смемо да релативизујемо своје предање и веру и у свакој прилици треба да будемо живи сведоци Господа нашег Христа. У случају мешовитих бракова веома је важно да православни супружник или супружница не напусте своју веру и да учине све што је у њиховој моћи да се деца васпитавају у православној традицији. Чак и најстарија исламска традиција каже да муслиман муж треба да допусти жени хришћанки да остане у својој вери и држи се свог предања (Писмо Мухамедово монасима Св. Катарине на Синају http://en.wikipedia.org/wiki/Achtiname_of_Muhammad). Oно што је најважније, наше комшије и пријатеље муслимане треба искрено волети и поштовати и помагати у свакој прилици, посебно у невољи. На тај начин не само да испуњавамо ону основну људску дужност, већ и заповест нашег Господа Христа који нас учи да у сваком човеку видимо лик Божији и да увек будемо свесни да љубећи ближњега љубимо Господа Бога свога.   Архимандрит Сава Јањић   ИЗВОР
  9. Волим
    Дејан got a reaction from Пг for a Странице, Православно хришћанство вековима обитава на просторима на коме живе муслимани   
    Наравно, хришћани су истовремено и те како чували своју посебност и своје обичаје и муслиманско становништво је у највећем делу историје било релативно толерантно према хришћанима. Да то није био случај, вероватно ниједан хришћанин не би опстао на Блиском Истоку. Нажалост, у наше време  сведоци смо једне трагедије у којој су хришћани, који су вековима, од Христовог времена, живели на Блиском Истоку, у све већој опасности да потпуно нестану. Разне савремене исламистичке идеологије злоупотребљавају исламску веру и веома често се "афирмишу" у мржњи према немуслиманима, посебно Јеврејима и хришћанима, иако тако увек није било у исламској прошлости. Много је више било периода толеранције и културне размене између људи различитих вера посебно имајући у виду да су Хришћани и Јевреји за традиционални Ислам "народи књиге" и треба да имају посебно поштовање муслимана.   На нашим просторима и поред свих горких историјских искустава било је ипак заједничког живота и дружења. Будући да ислам на нашем простору није аутохтона религија и да је велика већина муслимана на Балкану хришћанског порекла односи између ислама и хришћанства често су били затегнути. Након ратова 90тих година односи су још више поремећени и треба много труда да се успостави више поверења и сарадње. Лично имам многе пријатеље из детињства који су муслимани, иако тада нисмо много размишљали о верским разликама и дружили смо се на основу неких наших заједничких интересовања.   Дубоко верујем да православни хришћани са муслиманима традиционално-умерене оријентације могу да остваре веома садржајан дијалог о многим питањима која нас повезују. Ислам је у суштини покушај реформације православног хришћанства за које они сматрају да је скренуло са правог пута. Наравно ово је последица суштинског неразумевања основних хришћанских учења и негативног утицаја јудео-хришћанских учења на ислам, па је зато веома важно да пред муслиманима користимо прилику да на миран и непровокативан начин објаснимо како заправо верујемо у Бога. Многи муслимани веома озбиљно доживљавају своју веру у Бога и засигурно неће остати равнодушни пред нашом дубоком вером, посебно ако је потврђујемо својим делима. Нажалост, у историји односа хришћана (нарочито западних) и муслимана велики је јаз између хришћанских принципа и бројних недела која су чињена у време крсташких ратова или касније у време империјализма, па многи муслимани олако поистовећују западно хришћанство са Православљем. Савремени исламски фундаментализам је директна последица западног империјалистичког хришћанског фундаментализма који се неретко пројављује кроз политику великих западних сила и у наше време.   Такође, важно је упознати и Ислам који није нимало монолитан и који поседује традиције које су међусобно и те како различите. Мене је увек посебно интересовао исламски мистицизам, нарочито традиција суфизма и великих песника и философа у Персији и Османском царству. Лепота поезије и дубина мисли Џалалудина Румија и Омара Кајама, тешко икога могу да оставе равнодушним. Лепота арапске и османске музике је посебно значајна јер представља органски развој музичке традиције који се може пратити од античких времена. Класична арапска и османска музика нимало нису сиромашнији од класичне музичке традиције запада. Секуларна византијска музичка традиција није нестала, већ је инкорпорирана у османску традицију па су неки од најзначајнијих музичких стваралаца османског периода неретко били православни Грци (Ромеји).   Дакле, православни хришћани и муслимани могу да деле много тога заједничког, могу да се друже и ангажују у многим стварима које су важне за друштва у којима живимо. Ипак, православни хришћански етос и наша вера веома су различити од исламског схватања Бога и зато нипошто не смемо да релативизујемо своје предање и веру и у свакој прилици треба да будемо живи сведоци Господа нашег Христа. У случају мешовитих бракова веома је важно да православни супружник или супружница не напусте своју веру и да учине све што је у њиховој моћи да се деца васпитавају у православној традицији. Чак и најстарија исламска традиција каже да муслиман муж треба да допусти жени хришћанки да остане у својој вери и држи се свог предања (Писмо Мухамедово монасима Св. Катарине на Синају http://en.wikipedia.org/wiki/Achtiname_of_Muhammad). Oно што је најважније, наше комшије и пријатеље муслимане треба искрено волети и поштовати и помагати у свакој прилици, посебно у невољи. На тај начин не само да испуњавамо ону основну људску дужност, већ и заповест нашег Господа Христа који нас учи да у сваком човеку видимо лик Божији и да увек будемо свесни да љубећи ближњега љубимо Господа Бога свога.   Архимандрит Сава Јањић   ИЗВОР
  10. Волим
    Дејан got a reaction from Пг for a Странице, Тежња да људском логиком проникнете у тајне Божије   
    Наравно, последица је била губитак заједнице са Богом, не зато што је Бог желео да их казни, већ зато што су се сами својом вољом суновратили у амбис непостојања и смрти. Адам је могао да не прихвати нечастиви савет, али само да се поуздао у Бога. Нови Адам, Христос, је у човечијој природи победио искушења у пустињи само зато што се поуздао у Бога и што је своју човечију вољу стално саображавао са божанском вољом (сетимо се само његове молитве у Гетсиманије - "Да не буде моја воља него твоја". Зато је Нови Адам остварио онај план спасења који стари Адам није успео. Зато нам је Нови Адам открио богочовечански начин постојања који ми остварујемо живећи у Цркви као Тело Христово и на тај начин и ми одбијамо искушење змијино и са Христом и кроз Христа улазимо у вечно постојање.
     
    Пали анђели су сами одбацили заједницу Божију и Бог им је у својој неизмерној љубави допустио да живе по свом избору. Ђаво никада не може да нас победи и сурва у пропаст уколико смо ми чврсто сједињени са Богом. Ђаво ипак може да делује на људе уколико му се за то остави простора. Они који нису сједињени са Христом св. Крштењем и другим св. Тајнама више су подложни дејству нечастивога јер он на њих делује и споља и изнутра. На оне који су крштени ђаво може да делује само споља и то уколико му се отворе врата срца нашим погрешним избором, грехом и животом у страстима. Грех разбија заједницу са Богом и без Бога човек не може да се одупре лукавству демонском и прихвата га као своју сопствену логику, баш као стари Адам. 
     
    Св. Оци нас уверавају да у пакао, односно у демонски начин постојања нико не одлази противно својој вољи и свом избору и да ће Бог свакога који не жели да прихвати овај начин постојања и ко се сјединио са Богом сачувати у вечности у својој благодатној заједници и љубави.
     
    Што се тиче пакла, већ смо могли да чујемо од Св. Отаца да пакао није простор већ начин постојања. Човек који живи по Богу удаљен је од пакла и демонског зла, али онај који је сопственим избором себе потчинио страстима и греху обитава у једном пакленом стању и стално је у општењу са демонским силама. То се може видети на много примера у свакодневном животу, посебно у нашем времену. Пакао односно безбожни и безблагодатни начин постојања "постоји" управо зато што постоји слобода избора. Погледајте једноставан пример. Сви људи знају да су дуван или још горе наркотици штетни за здравље и опет људи их користе. Тако је и са страстима и грехом, сви смо свесни да они носе смрт али опет они овладавају нама. Како је то могуће када ће свако да каже да воли Бога и да неће живот у болу и мучењу. Једноставно, зато што иако многи кажу да воле Бога ипак некога воле више од њега - самог себе. Самољубље је пут ка самообожењу и бирајући слободно да сами себи будемо богови бирамо начин постојања који неопходно повлачи за собом духовну смрт.  Зато слобода не води у пакао ако се манифестује на природан и исправан начин, тј. афирмативно према Богу и Божијој љубави. Слобода исто тако није проклетство јер правилно изражена слобода не држи човека под неком Божијом диктатуром већ човеку даје Божије достојанство. Бог је постао човек, да би људе учинио боговима (по благодати). Слобода ће наставити да постоји и након свеопштег васкрсења али ће се она код оних који су изабрали заједницу са Богом манифестовати као стално узрастање у љубави Божијој, а код оних који су изабрали супротно као стално пропадање у дубине очајања са никада неиспуњивом жељом да се заувек нестане. То ће бити само два различита стања, али, како нас учи Св. Јован Дамаскин, не и два различита простора јер ће Бог бити свуда и у свему, а његову љубав једни ће доживљавати као вечну радост, а други као бол и шкргут зуба.
     
     
    Архимандит Сава Јањић
    ИЗВОР
  11. Волим
    Дејан got a reaction from александар живаљев for a Странице, Тежња да људском логиком проникнете у тајне Божије   
    Наравно, последица је била губитак заједнице са Богом, не зато што је Бог желео да их казни, већ зато што су се сами својом вољом суновратили у амбис непостојања и смрти. Адам је могао да не прихвати нечастиви савет, али само да се поуздао у Бога. Нови Адам, Христос, је у човечијој природи победио искушења у пустињи само зато што се поуздао у Бога и што је своју човечију вољу стално саображавао са божанском вољом (сетимо се само његове молитве у Гетсиманије - "Да не буде моја воља него твоја". Зато је Нови Адам остварио онај план спасења који стари Адам није успео. Зато нам је Нови Адам открио богочовечански начин постојања који ми остварујемо живећи у Цркви као Тело Христово и на тај начин и ми одбијамо искушење змијино и са Христом и кроз Христа улазимо у вечно постојање.
     
    Пали анђели су сами одбацили заједницу Божију и Бог им је у својој неизмерној љубави допустио да живе по свом избору. Ђаво никада не може да нас победи и сурва у пропаст уколико смо ми чврсто сједињени са Богом. Ђаво ипак може да делује на људе уколико му се за то остави простора. Они који нису сједињени са Христом св. Крштењем и другим св. Тајнама више су подложни дејству нечастивога јер он на њих делује и споља и изнутра. На оне који су крштени ђаво може да делује само споља и то уколико му се отворе врата срца нашим погрешним избором, грехом и животом у страстима. Грех разбија заједницу са Богом и без Бога човек не може да се одупре лукавству демонском и прихвата га као своју сопствену логику, баш као стари Адам. 
     
    Св. Оци нас уверавају да у пакао, односно у демонски начин постојања нико не одлази противно својој вољи и свом избору и да ће Бог свакога који не жели да прихвати овај начин постојања и ко се сјединио са Богом сачувати у вечности у својој благодатној заједници и љубави.
     
    Што се тиче пакла, већ смо могли да чујемо од Св. Отаца да пакао није простор већ начин постојања. Човек који живи по Богу удаљен је од пакла и демонског зла, али онај који је сопственим избором себе потчинио страстима и греху обитава у једном пакленом стању и стално је у општењу са демонским силама. То се може видети на много примера у свакодневном животу, посебно у нашем времену. Пакао односно безбожни и безблагодатни начин постојања "постоји" управо зато што постоји слобода избора. Погледајте једноставан пример. Сви људи знају да су дуван или још горе наркотици штетни за здравље и опет људи их користе. Тако је и са страстима и грехом, сви смо свесни да они носе смрт али опет они овладавају нама. Како је то могуће када ће свако да каже да воли Бога и да неће живот у болу и мучењу. Једноставно, зато што иако многи кажу да воле Бога ипак некога воле више од њега - самог себе. Самољубље је пут ка самообожењу и бирајући слободно да сами себи будемо богови бирамо начин постојања који неопходно повлачи за собом духовну смрт.  Зато слобода не води у пакао ако се манифестује на природан и исправан начин, тј. афирмативно према Богу и Божијој љубави. Слобода исто тако није проклетство јер правилно изражена слобода не држи човека под неком Божијом диктатуром већ човеку даје Божије достојанство. Бог је постао човек, да би људе учинио боговима (по благодати). Слобода ће наставити да постоји и након свеопштег васкрсења али ће се она код оних који су изабрали заједницу са Богом манифестовати као стално узрастање у љубави Божијој, а код оних који су изабрали супротно као стално пропадање у дубине очајања са никада неиспуњивом жељом да се заувек нестане. То ће бити само два различита стања, али, како нас учи Св. Јован Дамаскин, не и два различита простора јер ће Бог бити свуда и у свему, а његову љубав једни ће доживљавати као вечну радост, а други као бол и шкргут зуба.
     
     
    Архимандит Сава Јањић
    ИЗВОР
  12. Волим
    Дејан got a reaction from Sasa Kolbas for a Странице, Тежња да људском логиком проникнете у тајне Божије   
    Наравно, последица је била губитак заједнице са Богом, не зато што је Бог желео да их казни, већ зато што су се сами својом вољом суновратили у амбис непостојања и смрти. Адам је могао да не прихвати нечастиви савет, али само да се поуздао у Бога. Нови Адам, Христос, је у човечијој природи победио искушења у пустињи само зато што се поуздао у Бога и што је своју човечију вољу стално саображавао са божанском вољом (сетимо се само његове молитве у Гетсиманије - "Да не буде моја воља него твоја". Зато је Нови Адам остварио онај план спасења који стари Адам није успео. Зато нам је Нови Адам открио богочовечански начин постојања који ми остварујемо живећи у Цркви као Тело Христово и на тај начин и ми одбијамо искушење змијино и са Христом и кроз Христа улазимо у вечно постојање.
     
    Пали анђели су сами одбацили заједницу Божију и Бог им је у својој неизмерној љубави допустио да живе по свом избору. Ђаво никада не може да нас победи и сурва у пропаст уколико смо ми чврсто сједињени са Богом. Ђаво ипак може да делује на људе уколико му се за то остави простора. Они који нису сједињени са Христом св. Крштењем и другим св. Тајнама више су подложни дејству нечастивога јер он на њих делује и споља и изнутра. На оне који су крштени ђаво може да делује само споља и то уколико му се отворе врата срца нашим погрешним избором, грехом и животом у страстима. Грех разбија заједницу са Богом и без Бога човек не може да се одупре лукавству демонском и прихвата га као своју сопствену логику, баш као стари Адам. 
     
    Св. Оци нас уверавају да у пакао, односно у демонски начин постојања нико не одлази противно својој вољи и свом избору и да ће Бог свакога који не жели да прихвати овај начин постојања и ко се сјединио са Богом сачувати у вечности у својој благодатној заједници и љубави.
     
    Што се тиче пакла, већ смо могли да чујемо од Св. Отаца да пакао није простор већ начин постојања. Човек који живи по Богу удаљен је од пакла и демонског зла, али онај који је сопственим избором себе потчинио страстима и греху обитава у једном пакленом стању и стално је у општењу са демонским силама. То се може видети на много примера у свакодневном животу, посебно у нашем времену. Пакао односно безбожни и безблагодатни начин постојања "постоји" управо зато што постоји слобода избора. Погледајте једноставан пример. Сви људи знају да су дуван или још горе наркотици штетни за здравље и опет људи их користе. Тако је и са страстима и грехом, сви смо свесни да они носе смрт али опет они овладавају нама. Како је то могуће када ће свако да каже да воли Бога и да неће живот у болу и мучењу. Једноставно, зато што иако многи кажу да воле Бога ипак некога воле више од њега - самог себе. Самољубље је пут ка самообожењу и бирајући слободно да сами себи будемо богови бирамо начин постојања који неопходно повлачи за собом духовну смрт.  Зато слобода не води у пакао ако се манифестује на природан и исправан начин, тј. афирмативно према Богу и Божијој љубави. Слобода исто тако није проклетство јер правилно изражена слобода не држи човека под неком Божијом диктатуром већ човеку даје Божије достојанство. Бог је постао човек, да би људе учинио боговима (по благодати). Слобода ће наставити да постоји и након свеопштег васкрсења али ће се она код оних који су изабрали заједницу са Богом манифестовати као стално узрастање у љубави Божијој, а код оних који су изабрали супротно као стално пропадање у дубине очајања са никада неиспуњивом жељом да се заувек нестане. То ће бити само два различита стања, али, како нас учи Св. Јован Дамаскин, не и два различита простора јер ће Бог бити свуда и у свему, а његову љубав једни ће доживљавати као вечну радост, а други као бол и шкргут зуба.
     
     
    Архимандит Сава Јањић
    ИЗВОР
  13. Волим
    Дејан got a reaction from Биљана 1234 for a Странице, Тежња да људском логиком проникнете у тајне Божије   
    Наравно, последица је била губитак заједнице са Богом, не зато што је Бог желео да их казни, већ зато што су се сами својом вољом суновратили у амбис непостојања и смрти. Адам је могао да не прихвати нечастиви савет, али само да се поуздао у Бога. Нови Адам, Христос, је у човечијој природи победио искушења у пустињи само зато што се поуздао у Бога и што је своју човечију вољу стално саображавао са божанском вољом (сетимо се само његове молитве у Гетсиманије - "Да не буде моја воља него твоја". Зато је Нови Адам остварио онај план спасења који стари Адам није успео. Зато нам је Нови Адам открио богочовечански начин постојања који ми остварујемо живећи у Цркви као Тело Христово и на тај начин и ми одбијамо искушење змијино и са Христом и кроз Христа улазимо у вечно постојање.
     
    Пали анђели су сами одбацили заједницу Божију и Бог им је у својој неизмерној љубави допустио да живе по свом избору. Ђаво никада не може да нас победи и сурва у пропаст уколико смо ми чврсто сједињени са Богом. Ђаво ипак може да делује на људе уколико му се за то остави простора. Они који нису сједињени са Христом св. Крштењем и другим св. Тајнама више су подложни дејству нечастивога јер он на њих делује и споља и изнутра. На оне који су крштени ђаво може да делује само споља и то уколико му се отворе врата срца нашим погрешним избором, грехом и животом у страстима. Грех разбија заједницу са Богом и без Бога човек не може да се одупре лукавству демонском и прихвата га као своју сопствену логику, баш као стари Адам. 
     
    Св. Оци нас уверавају да у пакао, односно у демонски начин постојања нико не одлази противно својој вољи и свом избору и да ће Бог свакога који не жели да прихвати овај начин постојања и ко се сјединио са Богом сачувати у вечности у својој благодатној заједници и љубави.
     
    Што се тиче пакла, већ смо могли да чујемо од Св. Отаца да пакао није простор већ начин постојања. Човек који живи по Богу удаљен је од пакла и демонског зла, али онај који је сопственим избором себе потчинио страстима и греху обитава у једном пакленом стању и стално је у општењу са демонским силама. То се може видети на много примера у свакодневном животу, посебно у нашем времену. Пакао односно безбожни и безблагодатни начин постојања "постоји" управо зато што постоји слобода избора. Погледајте једноставан пример. Сви људи знају да су дуван или још горе наркотици штетни за здравље и опет људи их користе. Тако је и са страстима и грехом, сви смо свесни да они носе смрт али опет они овладавају нама. Како је то могуће када ће свако да каже да воли Бога и да неће живот у болу и мучењу. Једноставно, зато што иако многи кажу да воле Бога ипак некога воле више од њега - самог себе. Самољубље је пут ка самообожењу и бирајући слободно да сами себи будемо богови бирамо начин постојања који неопходно повлачи за собом духовну смрт.  Зато слобода не води у пакао ако се манифестује на природан и исправан начин, тј. афирмативно према Богу и Божијој љубави. Слобода исто тако није проклетство јер правилно изражена слобода не држи човека под неком Божијом диктатуром већ човеку даје Божије достојанство. Бог је постао човек, да би људе учинио боговима (по благодати). Слобода ће наставити да постоји и након свеопштег васкрсења али ће се она код оних који су изабрали заједницу са Богом манифестовати као стално узрастање у љубави Божијој, а код оних који су изабрали супротно као стално пропадање у дубине очајања са никада неиспуњивом жељом да се заувек нестане. То ће бити само два различита стања, али, како нас учи Св. Јован Дамаскин, не и два различита простора јер ће Бог бити свуда и у свему, а његову љубав једни ће доживљавати као вечну радост, а други као бол и шкргут зуба.
     
     
    Архимандит Сава Јањић
    ИЗВОР
  14. Волим
    Дејан got a reaction from Blaža Željko for a Странице, Тежња да људском логиком проникнете у тајне Божије   
    Наравно, последица је била губитак заједнице са Богом, не зато што је Бог желео да их казни, већ зато што су се сами својом вољом суновратили у амбис непостојања и смрти. Адам је могао да не прихвати нечастиви савет, али само да се поуздао у Бога. Нови Адам, Христос, је у човечијој природи победио искушења у пустињи само зато што се поуздао у Бога и што је своју човечију вољу стално саображавао са божанском вољом (сетимо се само његове молитве у Гетсиманије - "Да не буде моја воља него твоја". Зато је Нови Адам остварио онај план спасења који стари Адам није успео. Зато нам је Нови Адам открио богочовечански начин постојања који ми остварујемо живећи у Цркви као Тело Христово и на тај начин и ми одбијамо искушење змијино и са Христом и кроз Христа улазимо у вечно постојање.
     
    Пали анђели су сами одбацили заједницу Божију и Бог им је у својој неизмерној љубави допустио да живе по свом избору. Ђаво никада не може да нас победи и сурва у пропаст уколико смо ми чврсто сједињени са Богом. Ђаво ипак може да делује на људе уколико му се за то остави простора. Они који нису сједињени са Христом св. Крштењем и другим св. Тајнама више су подложни дејству нечастивога јер он на њих делује и споља и изнутра. На оне који су крштени ђаво може да делује само споља и то уколико му се отворе врата срца нашим погрешним избором, грехом и животом у страстима. Грех разбија заједницу са Богом и без Бога човек не може да се одупре лукавству демонском и прихвата га као своју сопствену логику, баш као стари Адам. 
     
    Св. Оци нас уверавају да у пакао, односно у демонски начин постојања нико не одлази противно својој вољи и свом избору и да ће Бог свакога који не жели да прихвати овај начин постојања и ко се сјединио са Богом сачувати у вечности у својој благодатној заједници и љубави.
     
    Што се тиче пакла, већ смо могли да чујемо од Св. Отаца да пакао није простор већ начин постојања. Човек који живи по Богу удаљен је од пакла и демонског зла, али онај који је сопственим избором себе потчинио страстима и греху обитава у једном пакленом стању и стално је у општењу са демонским силама. То се може видети на много примера у свакодневном животу, посебно у нашем времену. Пакао односно безбожни и безблагодатни начин постојања "постоји" управо зато што постоји слобода избора. Погледајте једноставан пример. Сви људи знају да су дуван или још горе наркотици штетни за здравље и опет људи их користе. Тако је и са страстима и грехом, сви смо свесни да они носе смрт али опет они овладавају нама. Како је то могуће када ће свако да каже да воли Бога и да неће живот у болу и мучењу. Једноставно, зато што иако многи кажу да воле Бога ипак некога воле више од њега - самог себе. Самољубље је пут ка самообожењу и бирајући слободно да сами себи будемо богови бирамо начин постојања који неопходно повлачи за собом духовну смрт.  Зато слобода не води у пакао ако се манифестује на природан и исправан начин, тј. афирмативно према Богу и Божијој љубави. Слобода исто тако није проклетство јер правилно изражена слобода не држи човека под неком Божијом диктатуром већ човеку даје Божије достојанство. Бог је постао човек, да би људе учинио боговима (по благодати). Слобода ће наставити да постоји и након свеопштег васкрсења али ће се она код оних који су изабрали заједницу са Богом манифестовати као стално узрастање у љубави Божијој, а код оних који су изабрали супротно као стално пропадање у дубине очајања са никада неиспуњивом жељом да се заувек нестане. То ће бити само два различита стања, али, како нас учи Св. Јован Дамаскин, не и два различита простора јер ће Бог бити свуда и у свему, а његову љубав једни ће доживљавати као вечну радост, а други као бол и шкргут зуба.
     
     
    Архимандит Сава Јањић
    ИЗВОР
  15. Волим
    Дејан got a reaction from Поет for a Странице, Да ли је верујући човек и религиозан човек   
    Уколико мајка својом љубављу према детету испољеном дојењем, бригом и, приврженошћу (не и претераном бригом, јер је та брига онда знак неуротичног страха код мајке) – овој мајчиној љубави убрзо се придружује и отац – остану доследни у испољавању истинских осећања према детету (остајући стално привржени један другом у љубави) – створени су, повољни услови да вера детета у Живот остане у њему трајна.
    Тада може започети и трајан процес преуобличавања (трансформације) вере.
    Пошто ништа у космосу – кажу астрономи и астрофизичари – не може бити заувек дато, остати исто и непромењиво, а каже се с правом да „Како је горе, тако је и доле, и обратно” (наводно, вечно правило изговорено од легендарног Хермеса Трисмегиста, „трипут највећи Хермес”, митски египатски мудрац), тако треба да буде и са човековом вером.
    He може, дакле, бити истина да постоји неки човек у свету који и када је стекао повољно веру у детињству и задржао је у адолесценцији и касније (што није увек случај), остаје на тој истој вери целог свог живота, без обзира колико дуго живео.
    Зато често волим да наведем стару јеврејску изреку која гласи: ако не постанеш бољи, постаћеш гори! Једном речи, вера треба, па и мора да доживљава преиначавања, што значи да се она природно колеба између јаче и/или слабије вере; у повољном случају ова се човекова вера спиралним путем ипак постепено (некад и брже) пење пут несагледаног краја, јер краја заправо нема (према Христовим речима: Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески).
    Управо на путу преиспитивања вере, плодног незадовољства достигнутог ступња своје вере, почиње прелаз „из разреда у разред”, увек виши, до највишег, никад доступног. Овај благословени процес, Карл Густав Јунг назвао је индивидуација или „индивидуациони, процес”, а хришћанство – обожење.
    Препреке (искушења) на овако дугом путу бројне су; Јунг их назива: сенка, персона, мана-личност, анимус и анима; циљ је индивидуације стићи до Сопства, психичке станице на путу индивидуације која је изнад принципа Ја, а у чијем се средишту (за хришћанске народе) налази Исус Христос.
    Од јачине наше вере (никад довољно јаке!) зависи да ли ћемо искушења препознати као шансу и изазов, да бисмо даље напредовали у упознавању себе, а самим тим препознавању, откривању Бога у себи, или ће доћи до привременог или трајног застоја; пошто трајног застоја нема, наступиће регресивни психички и физички процеси у нашем трочланом бићу.
    На почетку чланка нагласили смо да сваки човек верује у некога или у нешто. Погледајмо ближе шта би то нешто могло бити за човека. Мислим да се претходно ипак поставља питање да ли човек може да стварно поверује у нешто, а да претходно није поверовао у некога? Најпре Л(л)ичност, па онда И(и)деја, најпре дакле неко, па онда нешто. За људе религиозне вере, ова личност најпре је Бог који се воли и поштује.
    Враћамо се наслову нашег есеја, понављајући питање: Да ли је верујући човек и религиозан човек?
    На основу нашег уверења да сви људи у некога или у нешто верују, нисмо желели да по сваку цену пренесемо веру неког човека (или народа) на област религије, иако смо лично, блиски смелој претпоставци да се свака вера (у некога или у нешто) може свести на скривену (несвесну) веру у трансценденцију.
    Останимо овога пута  на верницима различитих религија, са посебним освртом на хришћанске вернике. Да ли су хришћани стварно хришћани? He би требало да овакво питање одзвони у људима као сувишно, чудно, непримерено. He мора, наравно, бити дo краја у праву велики дански философ Серен Кјеркегор када је рекао да је „бити хришћанин нешто ређе од генија”, па и да је постојао увек само један хришћанин – Исус Христос.
    Зашто започињемо причу о хришћанину овако (на први поглед) скептички и песимистички? Из простог разлога што је још из првих векова званично признатог хришћанског учења, прављена разлика и од хришћанских светитеља и од великих философа и књижевних ствараоца између идеалног и историјског хришћанства.
    Црква Свете Петке у Бијељини (Фото Ж. Јовановић) Захтеви које нам оставља Христово учење и Његове невидљиве, мистичке Цркве, заиста су идеални, тешко оствариви, али не –и неостварљиви.
    Човек похађа школу прелазећи из разреда у разред. Неко заврши само основну школу (разлога, нажалост, има доста зашто не прелази у више школе), други гимназију, трећи факултет, али и у овом последњем примеру, човек остаје незадовољан (плодно незадовољан!) па наставља (слутећи) ново и друкчије школовање, откривајући трансценденцију.
    Када оваква моја размишљања пренесем на просечног хришћанина у свету и у Србији, почињем да разликујем:
    1. само хришћанског верника који доследно (али конвенционално и ригидно, каткад и фанатично) обавља своје хришћанске дужности, ритуално и обредно, 2. побожног хришћанина који жели, некад  успева да повећа знања из основне хришћанске школе, па их допуњује трудом и радом на себи, упознајући се ближе са хришћанског учења,
    3. религиозног човека, који не само да доживотно упознаје несагледиве хришћанске поруке, већ и живи морално и етички, сходно Христовим речима: He говори само Господе, Господе, већ и чини дела која ти је Бог наложио.
    Уз све моје поштовање за побожне хришћане (наравно и побожне Србе који кроз мучну српску, историју остадоше постојани!) време у коме смо живели и у коме сада живимо (то је био 20. и почетак 21. века) захтева од хришћанина даљи неопходни преображај, од побожног хришћанина у религиозног!
    Искушења за хришћанина увек су била велика; Јеванђеља, апостолске посланице и Јованово Откровење, упозоравају нас на нова и тежа искушења која тек долазе. Одолеће им само они хришћани чија ће вера морати временом стално да јача, али са вером мора да расте и „енергија ума” (не више недовољног разума!) која ће нам путем сазнања и путем „скока у егзистенцију” (Карл Јасперс) омогућити да останемо или тек да постанемо стварно хришћани.
    Велики руски религиозни философ Николај Берђајев у књижици вредној увек новог читања: „О савршенству хришћанства и несавршености хришћана” („Парусија”, Београд, 1985) упозорава да „адска сила” делује у хришћанству и код хришћана који то одавно више нису (јер нису постали хришћани!).
    Када постанемо религиозни, једном речи, знаћемо зашто смо хришћани. Још је новоплатоничар Порфирије из 3. века писао: „Човек је дужан да зна значење знакова и знамења”, а молдавски владика Данило оставио нам је, крајем 20. века, сталну поруку: „Свако православан треба да је у могућности да објасни своју веру. He можемо заувек веровати само по традицији”.
    Верујући хришћанин треба да је на путу према побожном хришћанину, а овај на сталном путу према религиозном хришћанину. Човек је за сва времена – путник (homo viator).
    Извор: Политика
  16. Волим
    Дејан got a reaction from Aleksandra35 for a Странице, Старци, па чак и светитељи нису непогрешиви   
    Као и неки други Св. Оци и Григорије Ниски је у овом питању био под утицајем Оригена чија су погрешна учења касније саборски осуђена. Међутим, Ниски није наметао то учење као општеобавезно и оно је остало као његово богословско мишљење (теологуменон). Поједини старци нашег времена одговарали су на разна питања која су им постављана и њихова духовна чада објављивали су књиге са тим одоговорима, најчешће препричавајући савете стараца. Врло мали број књига је ауторизован или од старца или од неког духовног ауторитета па се у таквој литератури провуку непрецизне изјаве или савети који су личне природе у тој мери да није корисно да се преносе широј читалачкој публици.
    Такође некада се савети и поуке потпуно селективно сакупљају и поједине изјаве стараца или светитеља ван контекста стварају утисак да је та духовна личност подржавала ову или ону теорију. Зато је важно да се поуке стараца бирају већином од оних аутора који су написано проверили са онима који добро познају живот те духовне личности.
    У вези ове теме, треба напоменути да се у наше време појавио већи број духовника који су се промовисали у јавности али чији савети не одражавају саборни ум Цркве. Дају се невероватни савети о најразличитијим питањима који често немају никакве везе са традицијом наше Цркве. Духовништво не сме да постане гуруизам и слепо следовање људима који понекад могу бити у веома болесном духовном стању. Мерило квалитета неке духовне личности не треба да буде то да ли је реч о мирском свештенику или монаху, човеку духовног изгледа или некоме ко својим изгледом не ствара утисак духовности, већ треба да буде засновано на томе колико нечији савети и размишљање стоји у сагласности са саборним умом Цркве.
    Озбиљни духовници помажу нам да откријемо природно функционисање наше личности и откријемо слободу која нам је дата у Христу. Квазидуховници поробљују нашу личност и праве од нас слепе следбенике њихове личности. Савети озбиљног духовника изгледају исушвише нормалнои и обично, а лажни духовници опсењују нас причама о заверама, демонским стварима, виђењима и слично. Такви духовни савети не воде духовном изграђивању већ и нас могу да уведу у стање духовне обмане у којој се они налазе. Имао сам велики благослов да упознам три велика старца који су већ од Цркве препознати као свети људи и вероватно ће ускоро и званично бити проглашени светитељима: Јакова са Евије, Порфирија код Атине и старца Пајсија Светогорца. Оно што је карактеристично за сву тројицу који су имали посебне дарове јесте пре свега једноставност и природност, без икакве претенциозности и умишљене мистичности. Код појединих духовника који засењују разним откровењима и који објашњавају и оно што разумеју и оно што не разумеју види се немир, огорченост, гнев који се пред недовољно опитним верницима приказује као ревност за истину. Ту треба бити јако опрезан.
    Архимандрит Сава Јањић
  17. Волим
    Дејан got a reaction from ines for a Странице, Христос васкрсе, радости моја!   
    Заиста, док човек победоносно не узвикне: „Где ти је смрти жалац, где ти је пакле победа?“ (1Кор. 15, 55), нема радости, нема смисла, нема истине. Смрт је „последњи непријатељ“ (1Кор. 15, 26) који све обесмишљава. Тај непријатељ све наше радости чини пролазним и лажним. Без Васкрсења Христовог све наше радости су само лажно успокојавање и привидни заборав крајње туге. Ако нема Васкрсења, онда је радост лаж, а туга истина. Јер, истина је оно што има коначну и трајну реч, а не оно што бива и пролази. Но, смрт више нема коначну реч и зато је радост истина. Васкрсење Христово је загрљај, возглављење свих наших радости у Животу и Истини. Радост је, коначно, добила биће, трајност – истинско „јесте“.
    Васкрсење је победа над смрћу, победа радости над тугом. Но, победа не бива без борбе. Тако ни радости Васкрсења не бива без Крста. Али, шта је Крст? Не, Крст није правна сатисфакција за увређену Божију правду. Свети Григорије Богослов, питајући се о тајни Крста, каже: „Који је разлог да крв Јединороднога угађа Оцу, Који није прихватио ни Исака приношенога од оца (Аврама), него је заменио жртву, давши овна уместо сина као разумне жртве?“ Крст није јуридика, јер Бог не робује никаквим принципима. Бог је апсолутно слободан и зато је Крст пројава савршене љубави: „Од ове љибави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје.“ (Јн. 15, 13). Крст је разбијање љубавних флоскула и прикривеног самољубља. Уколико љубав није спремна да буде она која „не тражи своје“ (1.Кор 13, 5), онда то није љубав већ самољубље, интерес и псеудољубавни профит. Зато Свети Григорије не даје правнички одговор на питање о тајни Крста. Он Крст види као део „домостроја спасења нашег“, са крајњим циљем „да се човек освешта људском природом Бога.“ Тај крајњи циљ је Васкрсење, предавање човеку и свету живота, истинитог живота. Или, како то Свети Оци кажу: „Бог је постао човек, да би човек постао бог.“ Томе нас учи и сам васкршњи тропар: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт разруши и онима у гробовима живот дарова!“ Крст је пут до Васкрсења, а Васкрсење је смисао Крста. Без тог смисла Крст би остао трагедија. Туга би постала истина. Али и Васкрсење без Крста била би само победа силе и свемоћи Божије. Као такво, Васкрсење не би било радост, већ философска зачуђеност. Такво Васкрсење не би даровало живот већ спекулацију о чуду. Радости нема без љубави, а љубав је живот. Зато Васкрсења нема без Крста. Васкрсење је живот и радост јер видесмо Крст љубави који до њих води.
    То је путања којом је Бог дошао да сретне човека. Но, то је путања којом и човек сусреће Бога. Тако хришћани и треба да схвате свој крстоносни пут ка радости Васкрсења. Не смеју свој подвиг да претворе у осећај осуђеника и кажњеничко испаштање. Подвиг је догађај љубави и само као такав има смисла. Пост је акт слободе. Праштање је акт слободе. Милостиња је акт слободе. Смирење је акт слободе. Све су то плодови љубави „која не тражи своје“. Човек их чини не из страха од казне, нити због наде у добру плату. Хришћани нису ни робови на најамници већ синови Божији. Хришћански живот је подвиг исправљања пале адамовске воље и лажног уверења да је човек самоме себи довољан, да му други није потребан. Подвиг је борба против самољубља, тог корена свих човекових патњи и туговања. Подвиг је освајање изгубљене слободе и ослобођење страха од другога, оног страха који је Адама сакрио од Божијег дозивања: „Адаме где си?“(Пост. 3, 9). Тим страхом живи човечанство. Тај страх је створио илузију живота. Живот је процес умирања. У том отимању живота, човек је човеку вук. „Други је мој пакао!“, постала је философска парола лажечовека и његовог самољубља. Други, био он ближњи или Бог, не само да није потребан, већ је његово присуство могући извор угрожавања сопственог живота. И привидна радост тако постаје страх и грч. Без ослобођења од тог прародитељског страха, нема живота ни радости. Без подвига праве љубави, живот остаје смењивање задовољства и бола, где само бол и туга имају коначну реч. Задовољство се не гарантује. До њега понекад на тренутак стигну они јачи и упорнији у тој бескрупулозној борби да се освоји неосвојиво - живот. Оно што се гарантује је смрт. Она је једина извесност уплашеног човечанства. Иза лажних осмеха крије се истинити плач и шкркут зуба. Нема истините радости јер нема радости без љубави. Нема истините љубави јер нема храбрости за Крст. Храбрости за Крст нема јер нема слободе. Зато нема ни живота јер нема другога: ни Бога ни ближњег. Људи су оковани собом. Радост је поистовећена са самољубљем. Зато је туга сатире, имајући коначну реч над њом.
    Отуда, да би човек досегао истинску радост, ваља да до ње дође кроз крстоносни подвиг. Зато је Мајка Црква, учећи нас радости, све наше велике Празнике, од којих је највећи управо овај Празник Васкрсења, везала са подвигом као припремом за радост. Кроз подвиг човек бива ослобођен беде самољубља и свих његових порода: стомакоугађања, среброљубља, зависти и сваког другог промашаја који га удаљавају од истинитог живота. Живот се коначно кроз подвиг познаје не као задовољење властите хемије, већ као слобода и љубав у нераскидивој заједници са Богом и ближњима. Тек када човек преуми и када живот схвати као „волим и вољен сам, дакле постојим“, онда је досегао капију радости. Радост није догађај усамљене монаде. Бог је Биће радости јер је Света Тројица. Радост је сретање са другим: са Богом и са ближњим. Зато се наша радост и сведочи поздравом јер радост нисмо ми сами себи, већ је други радост наша: „Христос васкрсе, радости моја!“ Ова радост је коначна победа љубави. Овом љубављу је Господ победио све туге, а на крају и ону највећу – смрт. Та љубав је живот и истина. Радост. Истом том љубављу је Свети Отац Серафим побеђивао дивљину Саровске шуме у којој је проводио свој крстоносни подвиг.
    Та љубав је од грабљивица које су га окруживале створила питоме кућне љубимце, које је Светитељ без проблема додиривао и миловао. Иста та љубав је и смисао живота сваког хришћанина. Она је сами живот, истинити живот који има последњу реч. Смрт је побеђена, сетимо се тога кадгод срећемо једни друге и радујмо се једни другима. Други: Бог и ближњи, јесу радост наша. Друге радости нема. А радост је живот, истинити живот. Другог живота нема.
    Христос васкрсе, радости моја!
    Александар Милојков
  18. Волим
    Дејан got a reaction from Kaludjerovic Sreten for a Странице, Све свете тајне Цркве, а светих тајни није само седам, како смо примили из западне традиције, обављају се у цркви   
    Данас их је могуће све обављати ван литургије, осим рукоположења које се може искључиво обавити од стране Архијереја и то на литургији. Ово је веома важно јер крштење није само чин погружења већ примања новог брата или сестре у црквену заједницу, што се потврђује светим причешћем. Крштење без причешћа није по садашњим правилима црквено незаконито, али у сваком смислу нема своју светотајинску пуноћу, јер која је сврха крштења ако се крштени евхаристијски не сједињује са осталим члановима Цркве. Тко је и са венчањем тј. св. тајном брака, монашењем али и опелом и сахранама. На пример, у вези сахрана, литургија је потпуно скрајнута на маргину. Главни центар јесте опело, а заправо суштина испраћаја покојника јесте да се сви литургијски окупимо око покојника чије тело лежи у центру храма, да принесемо благодарност Богу (евхаристију), да се причестимо светим тајнама, а потом да одмах након литургије испратимо покојника погребним песмама опела. Ако гледамо структуру обреда крштења, опела, монашења, венчања видимо да имају елементе који указују да су се ови обреди вршили у склопу литургије (читање еванђеља, апостол, или канон и тропаре који су се певали на јутрењу пре литургије). 
    Пракса коју покушавамо да обновимо јесте да се ови сви обреди врате у контекст литургије и да им се да онај смисао који су имали, а то је да примајући крштење, монашки чин, улазећи у брачну заједницу, или пак опраштајући се од покојника потврђујемо да све служи учвршћењу црквене заједнице у чијем је центру евхаристија. И покојник остаје у нашој памјати евхаристијски и учествује и након упокојења у животу Цркве (зато и помињемо покојнике и молимо се за њих). Примањем монашког чина не вршимо неку мистичку иницијацију већ литургијски улазимо у нови начин живота и дајемо завете како бисмо потпуније живели животом Цркве и учествовали у литургијској заједници. Монаштво већ хита у есхатологију и монаси већ закорачују у реалност у коме нема ни мушког ни женског, ни Грка ни Јеврејина, где је свима све заједничко. Црквено венчање није свадба са црквеним ритуалом, већ улазак младенаца у нови живот у коме ће евхаристијски бити сједињени једно са другим и где ће својим животом изображавати тајну Христа и Цркве. 
    Издвајањем светих тајни из литургијског контекста губи се суштински фокус и смисао ових тајни. Оне постају приватни обреди "за ужу фамилију и пријатеље". Тиме се на својеврсан начин паганизује и брак, монаштво се претвара у некакву мистичку иницијацију, а крштење постаје приватни породични обред. У обреду венчања на пример кључни моменат постаје размена прстења или везивање рука убрусом, а не причешће супружника које запечаћује њихове завете и заједнички живот у Христу. Као траг обавезног причешћа остала је чаша вина коју поделе супружници и кумови.
    Зато је веома важно да се вратимо аутентичном значењу светих тајни и да се и оне и сви други обреди који су извучени из литургије и који се после додају или посебно врше врате у сам контекст литургије, а не завршити литургију а онда опет почети нови обред са читањима еванђеља и апостола и бескрајним низом јектенија. Мислим да је кључни разлог зашто је дошло до издвајања светих тајни из литургијског контекста постепено слабљење литургијске свести. Евхаристија је постала нешто што раде свештеници, док је народ сам пасивни посматрач, у квази-монашким круговима евхаристија је нешто што "ваља" јер даје снагу за подвиг, као да је нама за спасење потребан подвиг сам по себи, а не подвиг који би нас учинио свеснијим и савеснијим учесницима евхаристије. То су потпуно наопаке перспективе. Надам се да ће литургијском обновом Црква вратити праксу да се сви који учестувју у приносу и причесте светим тајнама, а не да се томе приступа моралистички. Ако неко живи у отвореном греху који нарушава заједницу треба да се врати у заједницу у којој живи (породицу, манастир, парохију) па да то потврди тако што заједно са другима учествује у евхаристији. Онај који је разорио заједницу са живом Црквом из овог или оног разлога мора да се покаје и онда да редовно учествује у делу Цркве, у Евхаристији. Избегавање причешћа због неких личних осећаја недостојности је апсурдно. Ако је човек у отвореном греху, треба да се исправи и промени живот, а ако осећа деловање страсти и огреховљене природе а није отпао од заједнице, треба да хита Лекару и прима лек бесмртности. Одбијање причешћа без конкретног разлога који може бити искључиво живот у греху који разбија заједницу са Црквом заправо је одбијање спасења, а не акт пијетета (мислим да је ово најбоља реч за ову врсту квази-побожности).
    Отуда је важно да као верници будемо укључени у своје локалне евхаристијске заједнице, у нашу парохију, да имамо живи контакт са члановима наше парохије и нашим свештеником и да учествујемо у животу те заједнице, а не да бирамо цркве по лепоти певања или идемо час на ову или ону страну. Бити парохијанин значи бити део те заједнице којој припадамо и након завршетка литургије. Наравно, када смо на путу или ходочашћу лепо је да учествујемо у литургијским сабрањима тамо где се нађемо. Имајући у виду једну прилично хаотичну ситуацију у којој се данас живи, ми овде у Дечанима редовно тражимо да када нам дође неко кога не познајемо неку потврду коме припада и ко му је парохијски свештеник, а свете тајне верника из наше епархије у манастиру обављамо само са благословом локалног пароха. Наши монаси када иду у иностранство обавезно морају да понесу тзв. мирно писмо Епископа који потврђује ко су и коме Епископу припадају. У добро уређеним црквеним срединама када се појави неко непознат није добро да се припусти евхаристији без провере да ли је реч о члану канонске Цркве и човеку који није под неком забраном (ово се посебно односи на свештенике који не могу да служе без писмене потврде свог Епископа). Што се тиче верника ми на пример овде у Дечанима очекујемо од организатора ходочашћа да нам потврде да причешћу прилазе они за које знају да су крштени тј. да конкретно припадају Цркви и обавезно пре причешћа нагласимо да се могу причестити само они који имају благослов свог парохијског свештеника и нису под црквеном забраном. Мислим да је ово јако важно јер причешће само по себи не само да не спашава, већ може бити на суд или осуду уколико онај који га прима не разликује Тело и Крв Христову. Веровање да свете тајне без вере имају аутоматско, магијско дејство је паганизам и сујеверје. Све свете тајне траже израз наше вере и слободе, па чак и приликом крштења деце када кумови за њих исповедају веру и обавезују се да гарантују да ће бити хришћански васпитани.
    За разлику од древне праксе када некрштенима и иновернима није било дозвољено пристуствовање приношењу литургијских дарова и Евхаристији, ми данас по икономији допуштамо да и они могу да буду присутни у цркви (у предњем делу наоса који је код нас у Дечанима као унутрашња припрата), али не могу да учествују у евхаристији нити да читају било какве молитве на службама. 
     
    Архимандрит Сава Јањић
  19. Волим
    Дејан got a reaction from Тихон for a Странице, Све свете тајне Цркве, а светих тајни није само седам, како смо примили из западне традиције, обављају се у цркви   
    Данас их је могуће све обављати ван литургије, осим рукоположења које се може искључиво обавити од стране Архијереја и то на литургији. Ово је веома важно јер крштење није само чин погружења већ примања новог брата или сестре у црквену заједницу, што се потврђује светим причешћем. Крштење без причешћа није по садашњим правилима црквено незаконито, али у сваком смислу нема своју светотајинску пуноћу, јер која је сврха крштења ако се крштени евхаристијски не сједињује са осталим члановима Цркве. Тко је и са венчањем тј. св. тајном брака, монашењем али и опелом и сахранама. На пример, у вези сахрана, литургија је потпуно скрајнута на маргину. Главни центар јесте опело, а заправо суштина испраћаја покојника јесте да се сви литургијски окупимо око покојника чије тело лежи у центру храма, да принесемо благодарност Богу (евхаристију), да се причестимо светим тајнама, а потом да одмах након литургије испратимо покојника погребним песмама опела. Ако гледамо структуру обреда крштења, опела, монашења, венчања видимо да имају елементе који указују да су се ови обреди вршили у склопу литургије (читање еванђеља, апостол, или канон и тропаре који су се певали на јутрењу пре литургије). 
    Пракса коју покушавамо да обновимо јесте да се ови сви обреди врате у контекст литургије и да им се да онај смисао који су имали, а то је да примајући крштење, монашки чин, улазећи у брачну заједницу, или пак опраштајући се од покојника потврђујемо да све служи учвршћењу црквене заједнице у чијем је центру евхаристија. И покојник остаје у нашој памјати евхаристијски и учествује и након упокојења у животу Цркве (зато и помињемо покојнике и молимо се за њих). Примањем монашког чина не вршимо неку мистичку иницијацију већ литургијски улазимо у нови начин живота и дајемо завете како бисмо потпуније живели животом Цркве и учествовали у литургијској заједници. Монаштво већ хита у есхатологију и монаси већ закорачују у реалност у коме нема ни мушког ни женског, ни Грка ни Јеврејина, где је свима све заједничко. Црквено венчање није свадба са црквеним ритуалом, већ улазак младенаца у нови живот у коме ће евхаристијски бити сједињени једно са другим и где ће својим животом изображавати тајну Христа и Цркве. 
    Издвајањем светих тајни из литургијског контекста губи се суштински фокус и смисао ових тајни. Оне постају приватни обреди "за ужу фамилију и пријатеље". Тиме се на својеврсан начин паганизује и брак, монаштво се претвара у некакву мистичку иницијацију, а крштење постаје приватни породични обред. У обреду венчања на пример кључни моменат постаје размена прстења или везивање рука убрусом, а не причешће супружника које запечаћује њихове завете и заједнички живот у Христу. Као траг обавезног причешћа остала је чаша вина коју поделе супружници и кумови.
    Зато је веома важно да се вратимо аутентичном значењу светих тајни и да се и оне и сви други обреди који су извучени из литургије и који се после додају или посебно врше врате у сам контекст литургије, а не завршити литургију а онда опет почети нови обред са читањима еванђеља и апостола и бескрајним низом јектенија. Мислим да је кључни разлог зашто је дошло до издвајања светих тајни из литургијског контекста постепено слабљење литургијске свести. Евхаристија је постала нешто што раде свештеници, док је народ сам пасивни посматрач, у квази-монашким круговима евхаристија је нешто што "ваља" јер даје снагу за подвиг, као да је нама за спасење потребан подвиг сам по себи, а не подвиг који би нас учинио свеснијим и савеснијим учесницима евхаристије. То су потпуно наопаке перспективе. Надам се да ће литургијском обновом Црква вратити праксу да се сви који учестувју у приносу и причесте светим тајнама, а не да се томе приступа моралистички. Ако неко живи у отвореном греху који нарушава заједницу треба да се врати у заједницу у којој живи (породицу, манастир, парохију) па да то потврди тако што заједно са другима учествује у евхаристији. Онај који је разорио заједницу са живом Црквом из овог или оног разлога мора да се покаје и онда да редовно учествује у делу Цркве, у Евхаристији. Избегавање причешћа због неких личних осећаја недостојности је апсурдно. Ако је човек у отвореном греху, треба да се исправи и промени живот, а ако осећа деловање страсти и огреховљене природе а није отпао од заједнице, треба да хита Лекару и прима лек бесмртности. Одбијање причешћа без конкретног разлога који може бити искључиво живот у греху који разбија заједницу са Црквом заправо је одбијање спасења, а не акт пијетета (мислим да је ово најбоља реч за ову врсту квази-побожности).
    Отуда је важно да као верници будемо укључени у своје локалне евхаристијске заједнице, у нашу парохију, да имамо живи контакт са члановима наше парохије и нашим свештеником и да учествујемо у животу те заједнице, а не да бирамо цркве по лепоти певања или идемо час на ову или ону страну. Бити парохијанин значи бити део те заједнице којој припадамо и након завршетка литургије. Наравно, када смо на путу или ходочашћу лепо је да учествујемо у литургијским сабрањима тамо где се нађемо. Имајући у виду једну прилично хаотичну ситуацију у којој се данас живи, ми овде у Дечанима редовно тражимо да када нам дође неко кога не познајемо неку потврду коме припада и ко му је парохијски свештеник, а свете тајне верника из наше епархије у манастиру обављамо само са благословом локалног пароха. Наши монаси када иду у иностранство обавезно морају да понесу тзв. мирно писмо Епископа који потврђује ко су и коме Епископу припадају. У добро уређеним црквеним срединама када се појави неко непознат није добро да се припусти евхаристији без провере да ли је реч о члану канонске Цркве и човеку који није под неком забраном (ово се посебно односи на свештенике који не могу да служе без писмене потврде свог Епископа). Што се тиче верника ми на пример овде у Дечанима очекујемо од организатора ходочашћа да нам потврде да причешћу прилазе они за које знају да су крштени тј. да конкретно припадају Цркви и обавезно пре причешћа нагласимо да се могу причестити само они који имају благослов свог парохијског свештеника и нису под црквеном забраном. Мислим да је ово јако важно јер причешће само по себи не само да не спашава, већ може бити на суд или осуду уколико онај који га прима не разликује Тело и Крв Христову. Веровање да свете тајне без вере имају аутоматско, магијско дејство је паганизам и сујеверје. Све свете тајне траже израз наше вере и слободе, па чак и приликом крштења деце када кумови за њих исповедају веру и обавезују се да гарантују да ће бити хришћански васпитани.
    За разлику од древне праксе када некрштенима и иновернима није било дозвољено пристуствовање приношењу литургијских дарова и Евхаристији, ми данас по икономији допуштамо да и они могу да буду присутни у цркви (у предњем делу наоса који је код нас у Дечанима као унутрашња припрата), али не могу да учествују у евхаристији нити да читају било какве молитве на службама. 
     
    Архимандрит Сава Јањић
  20. Волим
    Дејан got a reaction from Човек Жоја for a Странице, Све свете тајне Цркве, а светих тајни није само седам, како смо примили из западне традиције, обављају се у цркви   
    Данас их је могуће све обављати ван литургије, осим рукоположења које се може искључиво обавити од стране Архијереја и то на литургији. Ово је веома важно јер крштење није само чин погружења већ примања новог брата или сестре у црквену заједницу, што се потврђује светим причешћем. Крштење без причешћа није по садашњим правилима црквено незаконито, али у сваком смислу нема своју светотајинску пуноћу, јер која је сврха крштења ако се крштени евхаристијски не сједињује са осталим члановима Цркве. Тко је и са венчањем тј. св. тајном брака, монашењем али и опелом и сахранама. На пример, у вези сахрана, литургија је потпуно скрајнута на маргину. Главни центар јесте опело, а заправо суштина испраћаја покојника јесте да се сви литургијски окупимо око покојника чије тело лежи у центру храма, да принесемо благодарност Богу (евхаристију), да се причестимо светим тајнама, а потом да одмах након литургије испратимо покојника погребним песмама опела. Ако гледамо структуру обреда крштења, опела, монашења, венчања видимо да имају елементе који указују да су се ови обреди вршили у склопу литургије (читање еванђеља, апостол, или канон и тропаре који су се певали на јутрењу пре литургије). 
    Пракса коју покушавамо да обновимо јесте да се ови сви обреди врате у контекст литургије и да им се да онај смисао који су имали, а то је да примајући крштење, монашки чин, улазећи у брачну заједницу, или пак опраштајући се од покојника потврђујемо да све служи учвршћењу црквене заједнице у чијем је центру евхаристија. И покојник остаје у нашој памјати евхаристијски и учествује и након упокојења у животу Цркве (зато и помињемо покојнике и молимо се за њих). Примањем монашког чина не вршимо неку мистичку иницијацију већ литургијски улазимо у нови начин живота и дајемо завете како бисмо потпуније живели животом Цркве и учествовали у литургијској заједници. Монаштво већ хита у есхатологију и монаси већ закорачују у реалност у коме нема ни мушког ни женског, ни Грка ни Јеврејина, где је свима све заједничко. Црквено венчање није свадба са црквеним ритуалом, већ улазак младенаца у нови живот у коме ће евхаристијски бити сједињени једно са другим и где ће својим животом изображавати тајну Христа и Цркве. 
    Издвајањем светих тајни из литургијског контекста губи се суштински фокус и смисао ових тајни. Оне постају приватни обреди "за ужу фамилију и пријатеље". Тиме се на својеврсан начин паганизује и брак, монаштво се претвара у некакву мистичку иницијацију, а крштење постаје приватни породични обред. У обреду венчања на пример кључни моменат постаје размена прстења или везивање рука убрусом, а не причешће супружника које запечаћује њихове завете и заједнички живот у Христу. Као траг обавезног причешћа остала је чаша вина коју поделе супружници и кумови.
    Зато је веома важно да се вратимо аутентичном значењу светих тајни и да се и оне и сви други обреди који су извучени из литургије и који се после додају или посебно врше врате у сам контекст литургије, а не завршити литургију а онда опет почети нови обред са читањима еванђеља и апостола и бескрајним низом јектенија. Мислим да је кључни разлог зашто је дошло до издвајања светих тајни из литургијског контекста постепено слабљење литургијске свести. Евхаристија је постала нешто што раде свештеници, док је народ сам пасивни посматрач, у квази-монашким круговима евхаристија је нешто што "ваља" јер даје снагу за подвиг, као да је нама за спасење потребан подвиг сам по себи, а не подвиг који би нас учинио свеснијим и савеснијим учесницима евхаристије. То су потпуно наопаке перспективе. Надам се да ће литургијском обновом Црква вратити праксу да се сви који учестувју у приносу и причесте светим тајнама, а не да се томе приступа моралистички. Ако неко живи у отвореном греху који нарушава заједницу треба да се врати у заједницу у којој живи (породицу, манастир, парохију) па да то потврди тако што заједно са другима учествује у евхаристији. Онај који је разорио заједницу са живом Црквом из овог или оног разлога мора да се покаје и онда да редовно учествује у делу Цркве, у Евхаристији. Избегавање причешћа због неких личних осећаја недостојности је апсурдно. Ако је човек у отвореном греху, треба да се исправи и промени живот, а ако осећа деловање страсти и огреховљене природе а није отпао од заједнице, треба да хита Лекару и прима лек бесмртности. Одбијање причешћа без конкретног разлога који може бити искључиво живот у греху који разбија заједницу са Црквом заправо је одбијање спасења, а не акт пијетета (мислим да је ово најбоља реч за ову врсту квази-побожности).
    Отуда је важно да као верници будемо укључени у своје локалне евхаристијске заједнице, у нашу парохију, да имамо живи контакт са члановима наше парохије и нашим свештеником и да учествујемо у животу те заједнице, а не да бирамо цркве по лепоти певања или идемо час на ову или ону страну. Бити парохијанин значи бити део те заједнице којој припадамо и након завршетка литургије. Наравно, када смо на путу или ходочашћу лепо је да учествујемо у литургијским сабрањима тамо где се нађемо. Имајући у виду једну прилично хаотичну ситуацију у којој се данас живи, ми овде у Дечанима редовно тражимо да када нам дође неко кога не познајемо неку потврду коме припада и ко му је парохијски свештеник, а свете тајне верника из наше епархије у манастиру обављамо само са благословом локалног пароха. Наши монаси када иду у иностранство обавезно морају да понесу тзв. мирно писмо Епископа који потврђује ко су и коме Епископу припадају. У добро уређеним црквеним срединама када се појави неко непознат није добро да се припусти евхаристији без провере да ли је реч о члану канонске Цркве и човеку који није под неком забраном (ово се посебно односи на свештенике који не могу да служе без писмене потврде свог Епископа). Што се тиче верника ми на пример овде у Дечанима очекујемо од организатора ходочашћа да нам потврде да причешћу прилазе они за које знају да су крштени тј. да конкретно припадају Цркви и обавезно пре причешћа нагласимо да се могу причестити само они који имају благослов свог парохијског свештеника и нису под црквеном забраном. Мислим да је ово јако важно јер причешће само по себи не само да не спашава, већ може бити на суд или осуду уколико онај који га прима не разликује Тело и Крв Христову. Веровање да свете тајне без вере имају аутоматско, магијско дејство је паганизам и сујеверје. Све свете тајне траже израз наше вере и слободе, па чак и приликом крштења деце када кумови за њих исповедају веру и обавезују се да гарантују да ће бити хришћански васпитани.
    За разлику од древне праксе када некрштенима и иновернима није било дозвољено пристуствовање приношењу литургијских дарова и Евхаристији, ми данас по икономији допуштамо да и они могу да буду присутни у цркви (у предњем делу наоса који је код нас у Дечанима као унутрашња припрата), али не могу да учествују у евхаристији нити да читају било какве молитве на службама. 
     
    Архимандрит Сава Јањић
  21. Волим
    Дејан got a reaction from Чунга Лунга for a Странице, Све свете тајне Цркве, а светих тајни није само седам, како смо примили из западне традиције, обављају се у цркви   
    Данас их је могуће све обављати ван литургије, осим рукоположења које се може искључиво обавити од стране Архијереја и то на литургији. Ово је веома важно јер крштење није само чин погружења већ примања новог брата или сестре у црквену заједницу, што се потврђује светим причешћем. Крштење без причешћа није по садашњим правилима црквено незаконито, али у сваком смислу нема своју светотајинску пуноћу, јер која је сврха крштења ако се крштени евхаристијски не сједињује са осталим члановима Цркве. Тко је и са венчањем тј. св. тајном брака, монашењем али и опелом и сахранама. На пример, у вези сахрана, литургија је потпуно скрајнута на маргину. Главни центар јесте опело, а заправо суштина испраћаја покојника јесте да се сви литургијски окупимо око покојника чије тело лежи у центру храма, да принесемо благодарност Богу (евхаристију), да се причестимо светим тајнама, а потом да одмах након литургије испратимо покојника погребним песмама опела. Ако гледамо структуру обреда крштења, опела, монашења, венчања видимо да имају елементе који указују да су се ови обреди вршили у склопу литургије (читање еванђеља, апостол, или канон и тропаре који су се певали на јутрењу пре литургије). 
    Пракса коју покушавамо да обновимо јесте да се ови сви обреди врате у контекст литургије и да им се да онај смисао који су имали, а то је да примајући крштење, монашки чин, улазећи у брачну заједницу, или пак опраштајући се од покојника потврђујемо да све служи учвршћењу црквене заједнице у чијем је центру евхаристија. И покојник остаје у нашој памјати евхаристијски и учествује и након упокојења у животу Цркве (зато и помињемо покојнике и молимо се за њих). Примањем монашког чина не вршимо неку мистичку иницијацију већ литургијски улазимо у нови начин живота и дајемо завете како бисмо потпуније живели животом Цркве и учествовали у литургијској заједници. Монаштво већ хита у есхатологију и монаси већ закорачују у реалност у коме нема ни мушког ни женског, ни Грка ни Јеврејина, где је свима све заједничко. Црквено венчање није свадба са црквеним ритуалом, већ улазак младенаца у нови живот у коме ће евхаристијски бити сједињени једно са другим и где ће својим животом изображавати тајну Христа и Цркве. 
    Издвајањем светих тајни из литургијског контекста губи се суштински фокус и смисао ових тајни. Оне постају приватни обреди "за ужу фамилију и пријатеље". Тиме се на својеврсан начин паганизује и брак, монаштво се претвара у некакву мистичку иницијацију, а крштење постаје приватни породични обред. У обреду венчања на пример кључни моменат постаје размена прстења или везивање рука убрусом, а не причешће супружника које запечаћује њихове завете и заједнички живот у Христу. Као траг обавезног причешћа остала је чаша вина коју поделе супружници и кумови.
    Зато је веома важно да се вратимо аутентичном значењу светих тајни и да се и оне и сви други обреди који су извучени из литургије и који се после додају или посебно врше врате у сам контекст литургије, а не завршити литургију а онда опет почети нови обред са читањима еванђеља и апостола и бескрајним низом јектенија. Мислим да је кључни разлог зашто је дошло до издвајања светих тајни из литургијског контекста постепено слабљење литургијске свести. Евхаристија је постала нешто што раде свештеници, док је народ сам пасивни посматрач, у квази-монашким круговима евхаристија је нешто што "ваља" јер даје снагу за подвиг, као да је нама за спасење потребан подвиг сам по себи, а не подвиг који би нас учинио свеснијим и савеснијим учесницима евхаристије. То су потпуно наопаке перспективе. Надам се да ће литургијском обновом Црква вратити праксу да се сви који учестувју у приносу и причесте светим тајнама, а не да се томе приступа моралистички. Ако неко живи у отвореном греху који нарушава заједницу треба да се врати у заједницу у којој живи (породицу, манастир, парохију) па да то потврди тако што заједно са другима учествује у евхаристији. Онај који је разорио заједницу са живом Црквом из овог или оног разлога мора да се покаје и онда да редовно учествује у делу Цркве, у Евхаристији. Избегавање причешћа због неких личних осећаја недостојности је апсурдно. Ако је човек у отвореном греху, треба да се исправи и промени живот, а ако осећа деловање страсти и огреховљене природе а није отпао од заједнице, треба да хита Лекару и прима лек бесмртности. Одбијање причешћа без конкретног разлога који може бити искључиво живот у греху који разбија заједницу са Црквом заправо је одбијање спасења, а не акт пијетета (мислим да је ово најбоља реч за ову врсту квази-побожности).
    Отуда је важно да као верници будемо укључени у своје локалне евхаристијске заједнице, у нашу парохију, да имамо живи контакт са члановима наше парохије и нашим свештеником и да учествујемо у животу те заједнице, а не да бирамо цркве по лепоти певања или идемо час на ову или ону страну. Бити парохијанин значи бити део те заједнице којој припадамо и након завршетка литургије. Наравно, када смо на путу или ходочашћу лепо је да учествујемо у литургијским сабрањима тамо где се нађемо. Имајући у виду једну прилично хаотичну ситуацију у којој се данас живи, ми овде у Дечанима редовно тражимо да када нам дође неко кога не познајемо неку потврду коме припада и ко му је парохијски свештеник, а свете тајне верника из наше епархије у манастиру обављамо само са благословом локалног пароха. Наши монаси када иду у иностранство обавезно морају да понесу тзв. мирно писмо Епископа који потврђује ко су и коме Епископу припадају. У добро уређеним црквеним срединама када се појави неко непознат није добро да се припусти евхаристији без провере да ли је реч о члану канонске Цркве и човеку који није под неком забраном (ово се посебно односи на свештенике који не могу да служе без писмене потврде свог Епископа). Што се тиче верника ми на пример овде у Дечанима очекујемо од организатора ходочашћа да нам потврде да причешћу прилазе они за које знају да су крштени тј. да конкретно припадају Цркви и обавезно пре причешћа нагласимо да се могу причестити само они који имају благослов свог парохијског свештеника и нису под црквеном забраном. Мислим да је ово јако важно јер причешће само по себи не само да не спашава, већ може бити на суд или осуду уколико онај који га прима не разликује Тело и Крв Христову. Веровање да свете тајне без вере имају аутоматско, магијско дејство је паганизам и сујеверје. Све свете тајне траже израз наше вере и слободе, па чак и приликом крштења деце када кумови за њих исповедају веру и обавезују се да гарантују да ће бити хришћански васпитани.
    За разлику од древне праксе када некрштенима и иновернима није било дозвољено пристуствовање приношењу литургијских дарова и Евхаристији, ми данас по икономији допуштамо да и они могу да буду присутни у цркви (у предњем делу наоса који је код нас у Дечанима као унутрашња припрата), али не могу да учествују у евхаристији нити да читају било какве молитве на службама. 
     
    Архимандрит Сава Јањић
  22. Волим
    Дејан got a reaction from Nektarija* for a Странице, Христос васкрсе, радости моја!   
    Заиста, док човек победоносно не узвикне: „Где ти је смрти жалац, где ти је пакле победа?“ (1Кор. 15, 55), нема радости, нема смисла, нема истине. Смрт је „последњи непријатељ“ (1Кор. 15, 26) који све обесмишљава. Тај непријатељ све наше радости чини пролазним и лажним. Без Васкрсења Христовог све наше радости су само лажно успокојавање и привидни заборав крајње туге. Ако нема Васкрсења, онда је радост лаж, а туга истина. Јер, истина је оно што има коначну и трајну реч, а не оно што бива и пролази. Но, смрт више нема коначну реч и зато је радост истина. Васкрсење Христово је загрљај, возглављење свих наших радости у Животу и Истини. Радост је, коначно, добила биће, трајност – истинско „јесте“.
    Васкрсење је победа над смрћу, победа радости над тугом. Но, победа не бива без борбе. Тако ни радости Васкрсења не бива без Крста. Али, шта је Крст? Не, Крст није правна сатисфакција за увређену Божију правду. Свети Григорије Богослов, питајући се о тајни Крста, каже: „Који је разлог да крв Јединороднога угађа Оцу, Који није прихватио ни Исака приношенога од оца (Аврама), него је заменио жртву, давши овна уместо сина као разумне жртве?“ Крст није јуридика, јер Бог не робује никаквим принципима. Бог је апсолутно слободан и зато је Крст пројава савршене љубави: „Од ове љибави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје.“ (Јн. 15, 13). Крст је разбијање љубавних флоскула и прикривеног самољубља. Уколико љубав није спремна да буде она која „не тражи своје“ (1.Кор 13, 5), онда то није љубав већ самољубље, интерес и псеудољубавни профит. Зато Свети Григорије не даје правнички одговор на питање о тајни Крста. Он Крст види као део „домостроја спасења нашег“, са крајњим циљем „да се човек освешта људском природом Бога.“ Тај крајњи циљ је Васкрсење, предавање човеку и свету живота, истинитог живота. Или, како то Свети Оци кажу: „Бог је постао човек, да би човек постао бог.“ Томе нас учи и сам васкршњи тропар: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт разруши и онима у гробовима живот дарова!“ Крст је пут до Васкрсења, а Васкрсење је смисао Крста. Без тог смисла Крст би остао трагедија. Туга би постала истина. Али и Васкрсење без Крста била би само победа силе и свемоћи Божије. Као такво, Васкрсење не би било радост, већ философска зачуђеност. Такво Васкрсење не би даровало живот већ спекулацију о чуду. Радости нема без љубави, а љубав је живот. Зато Васкрсења нема без Крста. Васкрсење је живот и радост јер видесмо Крст љубави који до њих води.
    То је путања којом је Бог дошао да сретне човека. Но, то је путања којом и човек сусреће Бога. Тако хришћани и треба да схвате свој крстоносни пут ка радости Васкрсења. Не смеју свој подвиг да претворе у осећај осуђеника и кажњеничко испаштање. Подвиг је догађај љубави и само као такав има смисла. Пост је акт слободе. Праштање је акт слободе. Милостиња је акт слободе. Смирење је акт слободе. Све су то плодови љубави „која не тражи своје“. Човек их чини не из страха од казне, нити због наде у добру плату. Хришћани нису ни робови на најамници већ синови Божији. Хришћански живот је подвиг исправљања пале адамовске воље и лажног уверења да је човек самоме себи довољан, да му други није потребан. Подвиг је борба против самољубља, тог корена свих човекових патњи и туговања. Подвиг је освајање изгубљене слободе и ослобођење страха од другога, оног страха који је Адама сакрио од Божијег дозивања: „Адаме где си?“(Пост. 3, 9). Тим страхом живи човечанство. Тај страх је створио илузију живота. Живот је процес умирања. У том отимању живота, човек је човеку вук. „Други је мој пакао!“, постала је философска парола лажечовека и његовог самољубља. Други, био он ближњи или Бог, не само да није потребан, већ је његово присуство могући извор угрожавања сопственог живота. И привидна радост тако постаје страх и грч. Без ослобођења од тог прародитељског страха, нема живота ни радости. Без подвига праве љубави, живот остаје смењивање задовољства и бола, где само бол и туга имају коначну реч. Задовољство се не гарантује. До њега понекад на тренутак стигну они јачи и упорнији у тој бескрупулозној борби да се освоји неосвојиво - живот. Оно што се гарантује је смрт. Она је једина извесност уплашеног човечанства. Иза лажних осмеха крије се истинити плач и шкркут зуба. Нема истините радости јер нема радости без љубави. Нема истините љубави јер нема храбрости за Крст. Храбрости за Крст нема јер нема слободе. Зато нема ни живота јер нема другога: ни Бога ни ближњег. Људи су оковани собом. Радост је поистовећена са самољубљем. Зато је туга сатире, имајући коначну реч над њом.
    Отуда, да би човек досегао истинску радост, ваља да до ње дође кроз крстоносни подвиг. Зато је Мајка Црква, учећи нас радости, све наше велике Празнике, од којих је највећи управо овај Празник Васкрсења, везала са подвигом као припремом за радост. Кроз подвиг човек бива ослобођен беде самољубља и свих његових порода: стомакоугађања, среброљубља, зависти и сваког другог промашаја који га удаљавају од истинитог живота. Живот се коначно кроз подвиг познаје не као задовољење властите хемије, већ као слобода и љубав у нераскидивој заједници са Богом и ближњима. Тек када човек преуми и када живот схвати као „волим и вољен сам, дакле постојим“, онда је досегао капију радости. Радост није догађај усамљене монаде. Бог је Биће радости јер је Света Тројица. Радост је сретање са другим: са Богом и са ближњим. Зато се наша радост и сведочи поздравом јер радост нисмо ми сами себи, већ је други радост наша: „Христос васкрсе, радости моја!“ Ова радост је коначна победа љубави. Овом љубављу је Господ победио све туге, а на крају и ону највећу – смрт. Та љубав је живот и истина. Радост. Истом том љубављу је Свети Отац Серафим побеђивао дивљину Саровске шуме у којој је проводио свој крстоносни подвиг.
    Та љубав је од грабљивица које су га окруживале створила питоме кућне љубимце, које је Светитељ без проблема додиривао и миловао. Иста та љубав је и смисао живота сваког хришћанина. Она је сами живот, истинити живот који има последњу реч. Смрт је побеђена, сетимо се тога кадгод срећемо једни друге и радујмо се једни другима. Други: Бог и ближњи, јесу радост наша. Друге радости нема. А радост је живот, истинити живот. Другог живота нема.
    Христос васкрсе, радости моја!
    Александар Милојков
  23. Волим
    Дејан got a reaction from Student91 for a Странице, Манастир Есфигмен жели да успостави јединство са Цариградском патријаршијом   
    Есфигмен је већ деценијама у расколу са матичном цариградском Патријаршијом, али и у нејединству са Светом Гором и помесним Црквама. Уколико је вест истинита ово представља велики догађај за читаву Свету Гору.   По наводима поменутог портала, сутра на Свету Гору стиже трочлана Егзархија у име Патријарха која ће отпочети преговоре са Есфигменом. Комисију ће чинити Митрополити Апостол, Амфилохије и Максим.   Остаје непознато шта ће се десити са тзв. канонским Есфигменом, који је Цариград прогласио пре неколико година у конаку у Кареји од монаха келије Кацуљери.   Објавио Onufrije Jeromonah у 14:04 http://svetogorac.blogspot.rs/2016/04/blog-post_20.html
  24. Волим
    Дејан got a reaction from Бранко Тапушковић for a Странице, Све свете тајне Цркве, а светих тајни није само седам, како смо примили из западне традиције, обављају се у цркви   
    Данас их је могуће све обављати ван литургије, осим рукоположења које се може искључиво обавити од стране Архијереја и то на литургији. Ово је веома важно јер крштење није само чин погружења већ примања новог брата или сестре у црквену заједницу, што се потврђује светим причешћем. Крштење без причешћа није по садашњим правилима црквено незаконито, али у сваком смислу нема своју светотајинску пуноћу, јер која је сврха крштења ако се крштени евхаристијски не сједињује са осталим члановима Цркве. Тко је и са венчањем тј. св. тајном брака, монашењем али и опелом и сахранама. На пример, у вези сахрана, литургија је потпуно скрајнута на маргину. Главни центар јесте опело, а заправо суштина испраћаја покојника јесте да се сви литургијски окупимо око покојника чије тело лежи у центру храма, да принесемо благодарност Богу (евхаристију), да се причестимо светим тајнама, а потом да одмах након литургије испратимо покојника погребним песмама опела. Ако гледамо структуру обреда крштења, опела, монашења, венчања видимо да имају елементе који указују да су се ови обреди вршили у склопу литургије (читање еванђеља, апостол, или канон и тропаре који су се певали на јутрењу пре литургије). 
    Пракса коју покушавамо да обновимо јесте да се ови сви обреди врате у контекст литургије и да им се да онај смисао који су имали, а то је да примајући крштење, монашки чин, улазећи у брачну заједницу, или пак опраштајући се од покојника потврђујемо да све служи учвршћењу црквене заједнице у чијем је центру евхаристија. И покојник остаје у нашој памјати евхаристијски и учествује и након упокојења у животу Цркве (зато и помињемо покојнике и молимо се за њих). Примањем монашког чина не вршимо неку мистичку иницијацију већ литургијски улазимо у нови начин живота и дајемо завете како бисмо потпуније живели животом Цркве и учествовали у литургијској заједници. Монаштво већ хита у есхатологију и монаси већ закорачују у реалност у коме нема ни мушког ни женског, ни Грка ни Јеврејина, где је свима све заједничко. Црквено венчање није свадба са црквеним ритуалом, већ улазак младенаца у нови живот у коме ће евхаристијски бити сједињени једно са другим и где ће својим животом изображавати тајну Христа и Цркве. 
    Издвајањем светих тајни из литургијског контекста губи се суштински фокус и смисао ових тајни. Оне постају приватни обреди "за ужу фамилију и пријатеље". Тиме се на својеврсан начин паганизује и брак, монаштво се претвара у некакву мистичку иницијацију, а крштење постаје приватни породични обред. У обреду венчања на пример кључни моменат постаје размена прстења или везивање рука убрусом, а не причешће супружника које запечаћује њихове завете и заједнички живот у Христу. Као траг обавезног причешћа остала је чаша вина коју поделе супружници и кумови.
    Зато је веома важно да се вратимо аутентичном значењу светих тајни и да се и оне и сви други обреди који су извучени из литургије и који се после додају или посебно врше врате у сам контекст литургије, а не завршити литургију а онда опет почети нови обред са читањима еванђеља и апостола и бескрајним низом јектенија. Мислим да је кључни разлог зашто је дошло до издвајања светих тајни из литургијског контекста постепено слабљење литургијске свести. Евхаристија је постала нешто што раде свештеници, док је народ сам пасивни посматрач, у квази-монашким круговима евхаристија је нешто што "ваља" јер даје снагу за подвиг, као да је нама за спасење потребан подвиг сам по себи, а не подвиг који би нас учинио свеснијим и савеснијим учесницима евхаристије. То су потпуно наопаке перспективе. Надам се да ће литургијском обновом Црква вратити праксу да се сви који учестувју у приносу и причесте светим тајнама, а не да се томе приступа моралистички. Ако неко живи у отвореном греху који нарушава заједницу треба да се врати у заједницу у којој живи (породицу, манастир, парохију) па да то потврди тако што заједно са другима учествује у евхаристији. Онај који је разорио заједницу са живом Црквом из овог или оног разлога мора да се покаје и онда да редовно учествује у делу Цркве, у Евхаристији. Избегавање причешћа због неких личних осећаја недостојности је апсурдно. Ако је човек у отвореном греху, треба да се исправи и промени живот, а ако осећа деловање страсти и огреховљене природе а није отпао од заједнице, треба да хита Лекару и прима лек бесмртности. Одбијање причешћа без конкретног разлога који може бити искључиво живот у греху који разбија заједницу са Црквом заправо је одбијање спасења, а не акт пијетета (мислим да је ово најбоља реч за ову врсту квази-побожности).
    Отуда је важно да као верници будемо укључени у своје локалне евхаристијске заједнице, у нашу парохију, да имамо живи контакт са члановима наше парохије и нашим свештеником и да учествујемо у животу те заједнице, а не да бирамо цркве по лепоти певања или идемо час на ову или ону страну. Бити парохијанин значи бити део те заједнице којој припадамо и након завршетка литургије. Наравно, када смо на путу или ходочашћу лепо је да учествујемо у литургијским сабрањима тамо где се нађемо. Имајући у виду једну прилично хаотичну ситуацију у којој се данас живи, ми овде у Дечанима редовно тражимо да када нам дође неко кога не познајемо неку потврду коме припада и ко му је парохијски свештеник, а свете тајне верника из наше епархије у манастиру обављамо само са благословом локалног пароха. Наши монаси када иду у иностранство обавезно морају да понесу тзв. мирно писмо Епископа који потврђује ко су и коме Епископу припадају. У добро уређеним црквеним срединама када се појави неко непознат није добро да се припусти евхаристији без провере да ли је реч о члану канонске Цркве и човеку који није под неком забраном (ово се посебно односи на свештенике који не могу да служе без писмене потврде свог Епископа). Што се тиче верника ми на пример овде у Дечанима очекујемо од организатора ходочашћа да нам потврде да причешћу прилазе они за које знају да су крштени тј. да конкретно припадају Цркви и обавезно пре причешћа нагласимо да се могу причестити само они који имају благослов свог парохијског свештеника и нису под црквеном забраном. Мислим да је ово јако важно јер причешће само по себи не само да не спашава, већ може бити на суд или осуду уколико онај који га прима не разликује Тело и Крв Христову. Веровање да свете тајне без вере имају аутоматско, магијско дејство је паганизам и сујеверје. Све свете тајне траже израз наше вере и слободе, па чак и приликом крштења деце када кумови за њих исповедају веру и обавезују се да гарантују да ће бити хришћански васпитани.
    За разлику од древне праксе када некрштенима и иновернима није било дозвољено пристуствовање приношењу литургијских дарова и Евхаристији, ми данас по икономији допуштамо да и они могу да буду присутни у цркви (у предњем делу наоса који је код нас у Дечанима као унутрашња припрата), али не могу да учествују у евхаристији нити да читају било какве молитве на службама. 
     
    Архимандрит Сава Јањић
  25. Волим
    Guest
    Дејан got a reaction from Guest for a Странице, Све свете тајне Цркве, а светих тајни није само седам, како смо примили из западне традиције, обављају се у цркви   
    Данас их је могуће све обављати ван литургије, осим рукоположења које се може искључиво обавити од стране Архијереја и то на литургији. Ово је веома важно јер крштење није само чин погружења већ примања новог брата или сестре у црквену заједницу, што се потврђује светим причешћем. Крштење без причешћа није по садашњим правилима црквено незаконито, али у сваком смислу нема своју светотајинску пуноћу, јер која је сврха крштења ако се крштени евхаристијски не сједињује са осталим члановима Цркве. Тко је и са венчањем тј. св. тајном брака, монашењем али и опелом и сахранама. На пример, у вези сахрана, литургија је потпуно скрајнута на маргину. Главни центар јесте опело, а заправо суштина испраћаја покојника јесте да се сви литургијски окупимо око покојника чије тело лежи у центру храма, да принесемо благодарност Богу (евхаристију), да се причестимо светим тајнама, а потом да одмах након литургије испратимо покојника погребним песмама опела. Ако гледамо структуру обреда крштења, опела, монашења, венчања видимо да имају елементе који указују да су се ови обреди вршили у склопу литургије (читање еванђеља, апостол, или канон и тропаре који су се певали на јутрењу пре литургије). 
    Пракса коју покушавамо да обновимо јесте да се ови сви обреди врате у контекст литургије и да им се да онај смисао који су имали, а то је да примајући крштење, монашки чин, улазећи у брачну заједницу, или пак опраштајући се од покојника потврђујемо да све служи учвршћењу црквене заједнице у чијем је центру евхаристија. И покојник остаје у нашој памјати евхаристијски и учествује и након упокојења у животу Цркве (зато и помињемо покојнике и молимо се за њих). Примањем монашког чина не вршимо неку мистичку иницијацију већ литургијски улазимо у нови начин живота и дајемо завете како бисмо потпуније живели животом Цркве и учествовали у литургијској заједници. Монаштво већ хита у есхатологију и монаси већ закорачују у реалност у коме нема ни мушког ни женског, ни Грка ни Јеврејина, где је свима све заједничко. Црквено венчање није свадба са црквеним ритуалом, већ улазак младенаца у нови живот у коме ће евхаристијски бити сједињени једно са другим и где ће својим животом изображавати тајну Христа и Цркве. 
    Издвајањем светих тајни из литургијског контекста губи се суштински фокус и смисао ових тајни. Оне постају приватни обреди "за ужу фамилију и пријатеље". Тиме се на својеврсан начин паганизује и брак, монаштво се претвара у некакву мистичку иницијацију, а крштење постаје приватни породични обред. У обреду венчања на пример кључни моменат постаје размена прстења или везивање рука убрусом, а не причешће супружника које запечаћује њихове завете и заједнички живот у Христу. Као траг обавезног причешћа остала је чаша вина коју поделе супружници и кумови.
    Зато је веома важно да се вратимо аутентичном значењу светих тајни и да се и оне и сви други обреди који су извучени из литургије и који се после додају или посебно врше врате у сам контекст литургије, а не завршити литургију а онда опет почети нови обред са читањима еванђеља и апостола и бескрајним низом јектенија. Мислим да је кључни разлог зашто је дошло до издвајања светих тајни из литургијског контекста постепено слабљење литургијске свести. Евхаристија је постала нешто што раде свештеници, док је народ сам пасивни посматрач, у квази-монашким круговима евхаристија је нешто што "ваља" јер даје снагу за подвиг, као да је нама за спасење потребан подвиг сам по себи, а не подвиг који би нас учинио свеснијим и савеснијим учесницима евхаристије. То су потпуно наопаке перспективе. Надам се да ће литургијском обновом Црква вратити праксу да се сви који учестувју у приносу и причесте светим тајнама, а не да се томе приступа моралистички. Ако неко живи у отвореном греху који нарушава заједницу треба да се врати у заједницу у којој живи (породицу, манастир, парохију) па да то потврди тако што заједно са другима учествује у евхаристији. Онај који је разорио заједницу са живом Црквом из овог или оног разлога мора да се покаје и онда да редовно учествује у делу Цркве, у Евхаристији. Избегавање причешћа због неких личних осећаја недостојности је апсурдно. Ако је човек у отвореном греху, треба да се исправи и промени живот, а ако осећа деловање страсти и огреховљене природе а није отпао од заједнице, треба да хита Лекару и прима лек бесмртности. Одбијање причешћа без конкретног разлога који може бити искључиво живот у греху који разбија заједницу са Црквом заправо је одбијање спасења, а не акт пијетета (мислим да је ово најбоља реч за ову врсту квази-побожности).
    Отуда је важно да као верници будемо укључени у своје локалне евхаристијске заједнице, у нашу парохију, да имамо живи контакт са члановима наше парохије и нашим свештеником и да учествујемо у животу те заједнице, а не да бирамо цркве по лепоти певања или идемо час на ову или ону страну. Бити парохијанин значи бити део те заједнице којој припадамо и након завршетка литургије. Наравно, када смо на путу или ходочашћу лепо је да учествујемо у литургијским сабрањима тамо где се нађемо. Имајући у виду једну прилично хаотичну ситуацију у којој се данас живи, ми овде у Дечанима редовно тражимо да када нам дође неко кога не познајемо неку потврду коме припада и ко му је парохијски свештеник, а свете тајне верника из наше епархије у манастиру обављамо само са благословом локалног пароха. Наши монаси када иду у иностранство обавезно морају да понесу тзв. мирно писмо Епископа који потврђује ко су и коме Епископу припадају. У добро уређеним црквеним срединама када се појави неко непознат није добро да се припусти евхаристији без провере да ли је реч о члану канонске Цркве и човеку који није под неком забраном (ово се посебно односи на свештенике који не могу да служе без писмене потврде свог Епископа). Што се тиче верника ми на пример овде у Дечанима очекујемо од организатора ходочашћа да нам потврде да причешћу прилазе они за које знају да су крштени тј. да конкретно припадају Цркви и обавезно пре причешћа нагласимо да се могу причестити само они који имају благослов свог парохијског свештеника и нису под црквеном забраном. Мислим да је ово јако важно јер причешће само по себи не само да не спашава, већ може бити на суд или осуду уколико онај који га прима не разликује Тело и Крв Христову. Веровање да свете тајне без вере имају аутоматско, магијско дејство је паганизам и сујеверје. Све свете тајне траже израз наше вере и слободе, па чак и приликом крштења деце када кумови за њих исповедају веру и обавезују се да гарантују да ће бити хришћански васпитани.
    За разлику од древне праксе када некрштенима и иновернима није било дозвољено пристуствовање приношењу литургијских дарова и Евхаристији, ми данас по икономији допуштамо да и они могу да буду присутни у цркви (у предњем делу наоса који је код нас у Дечанима као унутрашња припрата), али не могу да учествују у евхаристији нити да читају било какве молитве на службама. 
     
    Архимандрит Сава Јањић
×
×
  • Креирај ново...