Jump to content

Дејан

АДМИНИСТРАТОР
  • Број садржаја

    18488
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    39

Репутација активности

  1. Волим
    Дејан got a reaction from Branko Brenner for a Странице, Постоје себичне и страсне љубави у којима једна особа љуби другу   
    Треба, наравно, имати у виду да је најчистија и најузвишенија љубав према Богу, а љубав према ближњима, било да је реч о сродницима, пријатељима или другим особама само је одраз те љубави. Постоје себичне и страсне љубави у којима једна особа љуби другу, а заправо у тој другој воли саму рефлексију свог себичног ја. Такве љубави пре или касније пропадају или се претварају у острашћену мржњу. Истинска љубав према ближњем, која је одраз и икона љубави којом је Христос заволео нас и васцелу творевину, љубав је саможртвена, љубав у којој не тражимо себе у другоме, већ другог прихватамо као непоновљиву и јединствену личност, љубав у којој смо у стању да волимо другог и у његовим или њеним слабостима и манама. Укратко, онај који није никада волео нити био спреман да заволи, није ни упознао Бога, нити ће га икада видети. 
     
    Да се подсетимо још једном предивних речи Апостола о љубави, 1Кор, 13
     
    "Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам.И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи.Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи. Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати.Јер дјелимично знамо, и дјелимично пророкујемо; А када дође савршено, онда ће престати што је дјелимично. Кад бијах дијете, као дијете говорах, као дијете мишљах, као дијете размишљах; а када сам постао човјек, одбацио сам што је дјетињско.Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат. А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав."
     
    Архимандрит Сава Јањић
    ИЗВОР
  2. Волим
    Дејан got a reaction from ines for a Странице, Напуштање монашких завета велика је духовна трагедија   
    У првом приступу монах се по самовољном напуштању манастира одмах ставља под забрану причешћа, а уколико устраје у својој одлуци лишава се и монашког чина и свештеног (у случају да је и њега примио). Разлог за ово није кажњавање, већ намера да се посрнулом брату укаже на озбиљност последица његове одлуке и да је након таквог поступка немогуће наставити живот у Цркви као да се ништа није догодило. Главни циљ ових мера јесте да се монах подстакне на покајање и врати у свој манастир и настави монашки живот. Као и брак монашки позив није нешто што траје само док постоји ентузијазам и она младалачка, почетничка љубав, већ је дубоко заснован на одговорности и осећању обавезе не само према себи, него и према онима који нас воле. Монашки живот је непрестано вољно принуђавања наше природе, како се каже у Лествици. Познато је да у духовном путу човековом, а поготово у монаштву након периода тзв. бесплатне, почетничке благодати наступа период духовне сувоће и појачане борбе са страстима. И источни и западни монашки писци говоре о тзв. "тамној ноћи", својеврсном ходу по пустињи, коју пролази душа како би се окушала у борби и показала своју љубав према Богу. После овог периода који може да траје годинама долази опет Божија утеха и то на много целовитији начин него код почетника. То је период појачаног суочавања са нашим слабостима и уопште са греховношћу људске природе, без чега нема истинске љубави према Богу и ближњима. Дешава се да неки управо у том периоду посрну и да педагошко "одсуство" Божије благодати протумаче на погрешан начин и помисле да је боље да се врате на стари живот. Тешко је судити о било којој људској души, али је познато да се монашки завети не могу лако избацити из савести човекове и без обзира колико се неко трудио да покаже да је срећан и задовољан, све више се удаљује од Бога и Цркве која га стално подсећа на пут који је својом вољом и као одрасла личност изабрао. Одузимањем монашког чина Црква не одузима одговорност за завете које свако даје лично и тзв. размонашење пре свега има задатак да не дозволи посрнулом монаху да и даље користи своју монашки лик ако већ не живи у монашком поретку. 
     
    У црквеној икономији, и према посебном расуђивању Епископа, питање напуштања монашких завета може да се решава и на другачији начин, али ово је веома осетљив приступ који не може да постане правило и зависи од сваке личности појединачно. У сваком случају, Црква не може да монаху благослови да не живи више монашки јер она не може да га лиши одговорности коју је лично преузео пред Богом и тако-рећи умртви његову духовну савест. Оно што је у неким случајевима могуће јесте да се након одузимања монашког чина омогући човеку да по крајњем снисхођењу заснује породичну заједницу, као другобрачник, како би се он колико-толико одржао у црквеној заједници и наставио да учествује у евхаристијском животу. Наиме и сама пракса другог или трећег брака у Православној Цркви настала је као израз снисхођења у случајевима када дође до раскида брачних завета. Другобрачни обред је покајног карактера и допушта се како неко не би живео у греху и ван црквене заједнице, ако већ није могао да очува брак. Најбоље би било да се, с обзиром на специфичну ситуацију у којој данас живимо, поступак Цркве у случајевима напуштања монашких завета посебно регулише у евентуалној допуни правилника за монашки живот. 
     
    Имајући у виду да случајеви напуштања монашких завета, нажалост, нису данас тако ретки, сматрам да би било добро да се опет вратимо на праксу по којој се завети не полажу и схима не прима барем пре 40те године живота. До тада кандидат за монаштво може да живи монашки живот као расофор, припремајући се за примање завета. Знам да је покојни Патријарх Павле инсистирао на тој пракси. И у западном монаштву постоје степени примања завета, тако да се пуни завети дају тек након целовите припреме и остварења духовне зрелости. 
     
    У сваком случају према онима који су посрнули у свом монашком путу треба показивати искрену љубав не лишавати их духовне помоћи и утехе. Црква је кроз сву своју историју увек настојала да оне који посрну поврати у своју заједницу и не лиши их удела у вечном животу. Зато ова питања не треба гледати суво и јуридички, већ у духовном расуђивању тражити најбољи пут да се пружи помоћ и посрнула душа сачува од потпуног удаљавања од Бога и вечног живота.
     
    Архимандрит Сава Јањић
    Извор
  3. Волим
    Дејан got a reaction from Н И Н Е for a Странице, Напуштање монашких завета велика је духовна трагедија   
    У првом приступу монах се по самовољном напуштању манастира одмах ставља под забрану причешћа, а уколико устраје у својој одлуци лишава се и монашког чина и свештеног (у случају да је и њега примио). Разлог за ово није кажњавање, већ намера да се посрнулом брату укаже на озбиљност последица његове одлуке и да је након таквог поступка немогуће наставити живот у Цркви као да се ништа није догодило. Главни циљ ових мера јесте да се монах подстакне на покајање и врати у свој манастир и настави монашки живот. Као и брак монашки позив није нешто што траје само док постоји ентузијазам и она младалачка, почетничка љубав, већ је дубоко заснован на одговорности и осећању обавезе не само према себи, него и према онима који нас воле. Монашки живот је непрестано вољно принуђавања наше природе, како се каже у Лествици. Познато је да у духовном путу човековом, а поготово у монаштву након периода тзв. бесплатне, почетничке благодати наступа период духовне сувоће и појачане борбе са страстима. И источни и западни монашки писци говоре о тзв. "тамној ноћи", својеврсном ходу по пустињи, коју пролази душа како би се окушала у борби и показала своју љубав према Богу. После овог периода који може да траје годинама долази опет Божија утеха и то на много целовитији начин него код почетника. То је период појачаног суочавања са нашим слабостима и уопште са греховношћу људске природе, без чега нема истинске љубави према Богу и ближњима. Дешава се да неки управо у том периоду посрну и да педагошко "одсуство" Божије благодати протумаче на погрешан начин и помисле да је боље да се врате на стари живот. Тешко је судити о било којој људској души, али је познато да се монашки завети не могу лако избацити из савести човекове и без обзира колико се неко трудио да покаже да је срећан и задовољан, све више се удаљује од Бога и Цркве која га стално подсећа на пут који је својом вољом и као одрасла личност изабрао. Одузимањем монашког чина Црква не одузима одговорност за завете које свако даје лично и тзв. размонашење пре свега има задатак да не дозволи посрнулом монаху да и даље користи своју монашки лик ако већ не живи у монашком поретку. 
     
    У црквеној икономији, и према посебном расуђивању Епископа, питање напуштања монашких завета може да се решава и на другачији начин, али ово је веома осетљив приступ који не може да постане правило и зависи од сваке личности појединачно. У сваком случају, Црква не може да монаху благослови да не живи више монашки јер она не може да га лиши одговорности коју је лично преузео пред Богом и тако-рећи умртви његову духовну савест. Оно што је у неким случајевима могуће јесте да се након одузимања монашког чина омогући човеку да по крајњем снисхођењу заснује породичну заједницу, као другобрачник, како би се он колико-толико одржао у црквеној заједници и наставио да учествује у евхаристијском животу. Наиме и сама пракса другог или трећег брака у Православној Цркви настала је као израз снисхођења у случајевима када дође до раскида брачних завета. Другобрачни обред је покајног карактера и допушта се како неко не би живео у греху и ван црквене заједнице, ако већ није могао да очува брак. Најбоље би било да се, с обзиром на специфичну ситуацију у којој данас живимо, поступак Цркве у случајевима напуштања монашких завета посебно регулише у евентуалној допуни правилника за монашки живот. 
     
    Имајући у виду да случајеви напуштања монашких завета, нажалост, нису данас тако ретки, сматрам да би било добро да се опет вратимо на праксу по којој се завети не полажу и схима не прима барем пре 40те године живота. До тада кандидат за монаштво може да живи монашки живот као расофор, припремајући се за примање завета. Знам да је покојни Патријарх Павле инсистирао на тој пракси. И у западном монаштву постоје степени примања завета, тако да се пуни завети дају тек након целовите припреме и остварења духовне зрелости. 
     
    У сваком случају према онима који су посрнули у свом монашком путу треба показивати искрену љубав не лишавати их духовне помоћи и утехе. Црква је кроз сву своју историју увек настојала да оне који посрну поврати у своју заједницу и не лиши их удела у вечном животу. Зато ова питања не треба гледати суво и јуридички, већ у духовном расуђивању тражити најбољи пут да се пружи помоћ и посрнула душа сачува од потпуног удаљавања од Бога и вечног живота.
     
    Архимандрит Сава Јањић
    Извор
  4. Волим
    Дејан got a reaction from Ignjatije for a Странице, Како црквени људи постају лажни   
    Зато, ако не желиш да се и са тобом не деси слично, говри о Богу својим животом. Говори о томе што знаш, и не скривај истинског себе. Ти си – обичан човек, са својим страстима, грешкама и немоћима. Као и сви људи и ти желиш љубав, пријатељство и остале радости.
    Веома често, дошавши у Цркву човек почиње да мисли да је уцрковљење само по себи изменило сву његову природу. Но, рећи ћу ти, да по питању сопственог «ја», ту се никаква промена није десила. Карактер се не може изменити само зато што је човек дошао у конкретно место – чак и ако је то место свето.
     
    Али нешто друго може да се деси. Ми продужујемо да у себи носимо своје страсти које почињу да се трансформишу. На пример, човек престаје да се туче на фудбалским утакмицама или престаје да посећује ноћне клубове, престаје да употребљава наркотике, но страст која га је побуђивала да све то ради, никуда није отишла – зато што је немогуће опростити се тако брзо са страстима.
    Страст – то није кошуља коју можемо скинути са себе, бацити на прање и заборавити на њу. Ми смо сједињени са својим страстима. Зато често происходи следеће: «светска» страст се трансформисала у «хришћанску». Ето због чега понекад човек који је раније био фанатични навијач, тукао се, после меча ломио излоге, а сада после уцрковљења, остаје јаросни фанатик – само сада у Цркви.
    То је тај исти случај, када људи говоре о својим ближњим, који су постали црквени људи: «Он иде у цркву, но уопште се не мења! Кида нам живце као и раније!»
    Шта се није изменило? Основне, главне црте карактера су остале исте. Оне се не могу преобразити саме по себи – само зато што је човек пришао Цркви и постао хришћанин.
     
    Зато је важно имати на уму да гнев и раздражење остају с нама. И мада се ми сад већ гневимо као из «духовних» разлога, но главна страст је као и пре с нама.
    И ако хоћемо да будемо искрени, сагласићемо се с речима Пајсија Светогорца. Када је Старац једном путовао на броду из Дафнија у Уранополис, неко га је препознао и рекао му:
    – Старче, дођите овамо, да не седит са мирјанима!
    А Старац је одговорио:
    – Али, чедо, зар ћемо ми изгубити нешто седећи с њима? Зар смо ми толико бољи од њих? Ми имамо неку посебну врлину коју треба да чувамо? Зар ми нисмо такви, као и они? То што живи у нама живи и у њима. Само што се наши пороци, страсти, проблеми пројављују на други начин. Ми почињемо да се свађамо, на пример због црквеног устава – да ли смо правилно одслужили службу (прим. прев. затворене или отворене двери)…
    Једном сам видео два монаха како су се посвађали због тога какву чинију да изаберу за прање воћа. Да, они се нису тукли и нису се псовали као на фудбалској утакмици, но њихове раније страсти су остале с њима.
    Ако ми то схватимо, у првом реду ћемо успоставити бољи контакт са собом, а затим ћемо постати снисходљивији према другима. Код нас ће се појавити више човекољубља и смирења. И ако ми себе признамо таквима какви смо, ако се измиримо са својим «ја», ако познамо себе и заволимо себе, то ћемо и своју децу почети волети далеко више, зато што ће се код нас појавити далеко више снисхођења. Јер какво је моје дете, такав сам и ја! На пример, ми се свађамо са својом децом ако они, како се нама чини, скрећу са истинитог пута, а на самом делу, ми сами смо скренули са тог пута. Сви смо се ми с њега уклонили, сви смо ми бегунци, свима нама нешто не успева. Ми се, просто, старамо да то замаскирамо, зато се и не види.
    Човек живећи у Цркви и општећи с другим црквеним људима, веома брзо почиње да схвата да су многи од њих остали исти такви какви су били и до Цркве. Један млад човек ми је причао да, када је дошао у Цркву, надао се да ће овде угледати потпуни идеал. Тај млад човек је радио у банци. И показало се да, као што су у банци биле свађе, спорови, осуђивања, интриге, све исто то је бивало и у парохијском храму.
    А једна жена, која живи у иностранству и активни је парохијан у тамошњој цркви, често ми пише да је спремна покидати своју косу, јер не може више да издржи. «Изгубила сам веру!» – једном је написала. Зашто је то тако? Зато што смо сви ми људи, људи са својим проблемима и слабостима. И уколико ми то препознајемо, наш карактер ће се поправљати. Помиривши се са самим собом, признавши себи, ми ћемо моћи рећи свом ближњем: «Какав си ти, такав сам и ја. Ја те волим. Опрости ми, и ја теби опраштам».
    Лаж у односу према себи самом, лицемерје и фарисејство само усложњавају наш живот.
    Признавши истину о себи самом, заволећемо друге људе, постаћемо снисходљивији и човечнији. А поставши човечнији, придобићемо и божанственост. Смиривши се, приземљивши се, полетећемо, зато што, да би полетели потребно је најпре чвросто стати на земљу. Постани човек да би се преобратио у богочовека! Буди прост, смирен и природан.
    Због тога је Господ и начинио апостоле (а потом и свештенике) својим наследницима међу људима, да се ми, налазећи се у њиховој близини, не бисмо бојали, да бисмо видели – они су исто такви као и ми, и они разумеју све наше тешкоће, зато што и сами пролазе кроз те тешкоће. Што чиним ја, чиниш и ти.
    Веома су ми се свиделе речи једног мог познаника који више воли да се исповеда код «жењених свештеника». Рекао је да «нежењени свештеници» као да живе на другој планети и понекад говоре с тобом тако да ништа не разумеш. Нећу да скривам – сагласан сам са њим. Веома често свештеник с породицом поседује спокојство, уравнотежен карактер, зато што је имао прилику да… мења пелене. Када купујеш пелене и корситиш их по намени, немогуће је притом летети у облацима. Напротив, човек се приземљује, постаје човечнији, искренији, и не претвара се. Он се више не шепури на излогу светости, него носи у себи благодат, простоту, смирење православног духа.
    И говорећи о опасности за црквене људе да постану лажни, очевидне лутке у излозима, присећам се једне кинеске пословице: «Потребно је научити дете да лови рибу, а не да ју је једе».
    Када човек лови рибу, он самоуверено стоји на земљи. Код њега су његове кукице, штапови за пецање, мамац. Он сам бира место за пецање, развија своје методе и технике, и на такав начин ступа у свој сопствени однос са морем. На каквој год обали био, он је увек био у стању да упеца (а онда и поједе) најмање једну рибу, зато што он зна како се то ради, то је његов таленат, његово омиљено занимање. Но, ако човјек навикне да добија храну само на готово од стране других људи, тада он неће моћи јести рибу.
    То је уобичајена замка у коју често упадамо, то нас чини све више и више зависнима од других. «Дођи овамо, – кажемо ми једни другима, – ја ћу да те нахраним, почастићу те рибом». Исто то се понекад дешава и у цркви. Али, зар није потребно да сами одрастамо како бисмо се приближили Богу? Зар није потребно да сами тежимо ка томе како би наша душа процветала? Да чврсто стојимо са сопственим ногама?
    Човек нам помаже да се приближимо Богу, он је мост. Али не можеш вечно стајати на мосту, мост не може бити животни циљ. Ти идеш и ја те држим за руку да се ти не би спотакао, да не би изгубио равнотежу и пао. Али, колико то може да потраје? Колико дуго је потребно да те ја држим за руку, да би ти могао ићи? Твој главни задатак је да научиш да ходаш сам. Ти можеш. И када успеш у томе, ти ћеш се обрадовати. И након тога ја те нећу заборавити, зато што ћеш ме ти још више волети. Ти ћеш схватити да наши односи нису узајамна зависност, као кад људи једни друге «гуше» сопственим егоизмом, везујући их за себе. Једноставно, ти си уз моју помоћ пронашао Бога.
    Али, уколико сам ја теби показао на Њега, а ти се концентришеш искључиво на мој прст, онда почињеш мислити: «Какав диван прст има попа! Како ми је предивно показао на Бога!» Да, али уколико ти не пођеш на ту страну на коју ти прст показује, на крају ћеш пољубити путоказ са натписом «Рај». Но, ми треба да дођемо до Раја. Самостално.
    Људи често очекују од духовника готова решења и јасне смернице које треба да следе. А такви односи су незрели. То је детиња психологија. У извесној фази [духовног развоја] то се и може разумети, али ту фазу је неопходно проћи као један сегмент свог духовног пута. Не може се вечно детињити. До када дете може питати учитеља: «Је ли истина да су два и два четири?» У шестом разреду не постављају таква питања! Размисли и сам одговори [на своје питање], ти можеш!
    И то је снага, то је увереност, а не егоизам. То је оно што је апостол Павле имао на уму, говорећи: «Све могу у Христу који ми моћ даје» (Фил 4, 13). Ако ми не осећамо ту свемоћ коју носи у себи божанствена благодат, која живи у нама, онда ћемо и стално запиткивати: «Како овде да поступим? А тамо? Шта Бог хоће од мене?» Тако је немогуће чути глас Божији.
    Господ је рекао: «Који улази на врата пастир је овцама… И овце глас његов слушају, и своје овце зове по имену» (Јн 10, 2 – 3). Ако ми знамо и слушамо Његов глас, онда знамо и једни друге. Волимо једни друге. У нама се јавља лична свеза са Христом и са другима. Ти и Господ. Господ и ти. И у неком тренутку ти говориш: «Ја и Бог». И раствараш се у Њему, осећаш како са Његовим благословом и благодарећи Његовој љубави, постајеш благодаћу једно са Њим.
    Све су то кораци на путу духовног узрастања. И док још нисмо постигли резултате, ми све време хоћемо да слушамо упутства, шта радити. Ми још нисмо научили да сами куцамо Богу и да му говоримо: «Господе, кажи, ја те слушам! Обрати ми се, подај души мојој да те чује!»
    Ствар је у томе што је већина нас одрастала зависећи од родитеља. «Ја чиним тако, зато што Црква тако каже!» Не, ти чиниш тако зато што су те родитељи приморали да то чиниш. Дакле, твоји успеси нису твоја заслуга. И на самом делу ти ништа ниси усвојио, затворио си своје срце. Све се дешавало по аутоматизму.
    Такви људи су научили да се Богу обраћају чисто формално. Они сами не разумеју зашто тако поступају, или пак говоре: «Тако су ме учили. Тако су ми говорили.» Да ли Господ то хоће од нас? Просто понављање, имитацију, лишено било какве животне силе и свежине? Је ли то љубав? Сећам се како ми је једна жена причала како се радовала када јој је дете било мало. Радила је са њим све што је хтела: водила га је у цркву, слала га на исповест, на духовне разговоре и ходочашћа, дечак је био помоћник у олтару... Ја сам ју је упитао:
    - А сада?
    - Сада нема више ништа од тога, све је одбацио!
    Ја сам јој рекао:
    - Твоје дете је то онда радило тако зато што си ти тако хтела. Али ти ниси усадила у његово малено срце љубав према Богу. Уместо тога, ти си све време сину сервирала готова решења и ниси му давала прилику да сам размисли, да ризикује и да се опече.
    Када човек сам учи да лови рибу, дешава му се да греши. Он губи мамац, губи време, те преврће кофу са уловом, али тако стиче искуство. А ова жена је хтела да њено дете одрасте у стакленику, и мислила је да ће оно бити идеално и савршено. Али свако дете одрасте, и онда то више није дете него мушкарац или жена. Он или она сада живе у Лондону и недељом изјутра воли да попије кафу са друштвом, уместо да оде у цркву. Зато што у детињству, долазећи у цркву, ови људи нису ништа научили. Ишли су у цркву јер су их родитељи приморавали да то чине. И сада се испоставља да је све то било залудно.
    Из тога следи да је потребно да изађемо на сопствени духовни пут, а не да бринемо о спољашњој, видљивој побожности.
    То је као кад родитељи спремају своје дете за излет или га уче неком занату. Ево ти ранац или алат, и ја ћу те научити како се са свим тим носити, и све могу спокојно да оставим [и одем]. Моје дете, или мој друг, мој ближњи, може да пређе преко мене као преко моста на ону страну. Притом, мост може да се сруши, скрши, али ти познај себе, гледај на крајњи циљ, на ту обалу – на Бога. Нико ти не може одузети Његов загрљај.
    Ето зашто човек који стреми духовном савршенству, а не нарученој побожности, никада не пада и не јадикује. Али, ако се ти не научиш да гледаш реално на себе и око себе, ако си се навикао да те неко апсолутно води, и најмања мука ће да те сломи и ћеш пасти.
     
    Архимандрит Андреј Конанос
  5. Волим
    Дејан got a reaction from АлександраВ for a Странице, Софија Ињац: Стваралаштво као уметност и верска мисија   
    Некада се живот наши старих, наших предака, вртио у малом простору родбинских и комшијских веза, у малим световима, али који су били испуњени радом, народним стваралаштвом и надасве топлином, осећајем готово непознатим савременом човеку. То је био амбијент у ком су се практиковали стари занати, делатности које су храниле породицу али истовемено пружале могућност активног стваралштва, па и уметничке креације. Тада није било великог тржишта, јурњаве за динаром, суровог такмичења са конкуренцијом па је бављење занатом, које је прелазио са генерације на генерацију, представљало осим решења егзистенцијалних проблема и простор неке врсте народне уметничке реализације. Данас, сви знамо, није тако. Стари занати су готово нестали у немогућности да парирају фабричкој производњи, а савремени темпо живота нас све више избацује из сопственог лежишта уносећи немир који је основ спречавања уметничког замаха и уживања у лепоти.
    Софија Ињац, наш данашњи саговорник се управо и бави нечим што се може третирати врста старих заната. Израђује бројанице спајајући рад, стваралаштво, уметност па чак и неку врсту верске мисије. Већ је позната у хришћанском свету, међу верницима, свештеницима и монасима, али и у интернет простору пошто се у функцији продаје бави маркетингом преко друштвених мрежа. Осим тога имала је више изложби, од којих је најбитнија изложба коју је одржала у Новом Саду у бившој Прометејевој галерији а садашњем културном клубу «Зрно». У догледно време планира да представи своје стваралаштво и у Београду. Баш због тога што је посао којим се бави редак и што је продаја израђених артикала повезана са личном маркетиншком довитљивошћу одлучили смо се за разговор са Софијом Ињац, сматрајући њену причу необичном, а њен рад уникатним и занимљивим за наше читаоце.

    У чему је специфичност израде ваших бројаница и осталог накита?
    Специфичност је у томе што је спојен традиционалан начин израде са модерним дизајном и материјалима. Ово се нарочито односи на израду бројаница.
    Да ли се бројанице данас могу сматрати накитом?
    С обзиром на модеран дизајн и одсуство основног верског образовања, приметно је да их људи у већини доживљавају као накит, као део свакодневног асесоара. Што значи да се делом могу сматрати и накитом.
    Да ли је то проблем ?
    С' верске тачке гледишта то јесте проблем. Мада се већина оних који се баве израдом бројаница труде и да објасне чему оне заправо служе. Сами купци често постављају питање како да их употребљавају па тако продавци бројаница на посредан начин врше и верску мисију. Наравно то је у интересу и продаваца бројаница.
    Са уметничке тачке гледишта то није проблем. Верски мотиви у уметности кроз векове су готово преовлађујући. Тако данас иако је друштво у великој мери секуларизовано једна слика рецимо Микелађелово «Стварање Адама» има трајну и незаменљиву уметничку вредност и у очима савремених посматрача као и у прошлости.

    Зашто баш израђујете уникате?
    Зато што сваки комад има своју причу, сваки је специфичан на свој начин, нисам желела да радим серијски, униформно, просто сам имала идеју да свако може да изабере бројаницу спрам свога сензибилетета и личности. Иако неке на око можда изгледају исто, гледам да се разликују макар у неком детаљу. Крстови су нарочито специфични, од нерђајућег челика, посребрени, са сјајним дизајном. У томе заправо и јесте њихова уметничка вредност.
    Користите полудраги камен за бројанице, да ли и ви као и многи други комбинујете хороскопске знаке, магијска својства полудрагог камења и на тај начин постижете бољу продају?
    Полудраги камен користим углавном када радим изложбене бројанице, јер им то даје естетску вредност. Дешава се такође да купац изабере модел и тражи да буде од полудрагог камена.
    Да, догађа се, на жалост, да купци траже одређену врсту полудрагог камена због њиховог тобожњег енергетског дејства и при том од мене очекују објашњење тих дејстава. Тржиште је преплављено таквим понудама бројаница са магијским дејством , а све у сврху бољег профита. Лично мени етика не дозвољава да се користим туђим сујеверјем да би остварила бољу продају.
    То манипулисање сујеверјем ради профита на жалост широко је распрострањено на овом нашем поднебљу и без одговарајуће едукације тешко ће се искоренити.

    Ко су ваше муштерије с обзиром да продају вршите преко Фејсбука и галеријски путем изложби?
    Моји купци су специфични. Најчешће су то људи који се и сами баве неком врстом уметности, наравно не могу да изоставим свештенике, монахе, и црквене људе не само православне вероисповести већ и римокатолике.
    Колико је могуће искористити друштвене мреже за промовисање уметности, традиције или продају одређених артикала?
    Друштвене мреже су популарне и пре свега веома посећене. Данас када је интернет медиј број један, реклама на друштвеним мрежама ће пре бити уочена него на застарелим медијима попут новина, телевизије или радиа. Због тога се све више људи одлучује на овакав тип промоције. Отварају се фејсбук странице преко којих имате могућост да понудите људима свакодневно праћење вашег рада. Интернет пружа интеракцију између произвођача и купца тако да произвођач има прилику непосредно да се увери у квалитет и вредност онога што ради и да побољша свој производ, да га прилагоди жељама и потребама купца. Осим тога купцима је значајно лично сведочење квалитета производа, које се често може наћи на друштвеним мрежама у виду коментара у којима се изражава захвалност или задовољство купљеним артиклом. Тај вид рекламе је неизводљив на класичним медијима, мада постоје покушаји типа Сека Саблић на пијаци изнебуха вади однекуд кесу са прашком од 3 кг и тврди како је то за њу најбољи прашак за веш. На класичним медијима овакво субјективно сведочење «квалитета» не производи упечатљив ефекат, заправо има контраефекат. Сасвим обратно је на друштвеним мрежама.

    Бавите се герила маркетингом и уредник сте многих ФБ страница, реците нам нешто о томе?
    Управо у претходном одговору се садржи одговор и на ово ваше питање. Герила маркетинг на интернету је вештина промовисања одређеног производа субјективним сведочењем његовог квалитета, али и не само то. То је читава философија маркетинга. Суштина се своди на три речи: Шокирај, насмеј, заинтересуј. Успешност страница које уређујем на фејсбуку је пре свега у свакодневном ажурирању. Потребно је знати кад су људи на итернету, знати заокупити пажњу тих људи. А фејсбук је једном речју сликовница уз пар добро смишљених опаски. Дакле уколико комбинујете добре фотографије са одређеним текстуалним порукама и при том истрајавате у томе успех је загарнтован.

    Да ли су сви који приступе некој страници коју уређујете аутоматски и купци артикала који се ту рекламирају?
    Наравно да нису аутоматски купци. Људи су прилично скептични када је у питању куповина преко интернета, а поготово преко друштвених мрежа, јер је појава превара преко лажих профила и страница честа. Чланови страница хоће да знају ко сте, ко стоји иза тога, да поразговарају у случају да заиста хоће да купе то што им нудите. Потребно је дакле ваше лично сведочење али и сведочење других купаца. Потребно је улити поверење купцу а то је данас веома тешко.
    Шта је битно за добар рад једне странице, да би била праћена и запажена?
    Да би једна страница имала успеха није најважнији број чланова као што већина мисли. Значи није ствар у квантитету него у квалитету људи који су ту и прате вас. Хоћу рећи да је битно да сваки члан, а и ви као неко ко рекламира свој производ знате због чега сте ту. Битно је да људи који су ту, то купују, коментаришу, процењују оно што изложите, јер тек онда се може рећи да сте постигли интеракцију са купцима, а то даје ефекат.
    Колико је битна фотографија за продају артикла?
    Фотографија је најважнија ствар за промоцију преко друштвених мрежа. Треба да буде добро урађена, јер визуелни ефекат оставља дефитивно најбољи утисак на купца нарочито на друштвеним мрежама. То просто не може никога да остави равнодушним, заинтересоваће се да макар оде на страницу и погледа шта је то, чиме се бавите, шта нудите.

    Да се вратимо на израду накита. Како сте дошли на идеју да спојите традиционалну религијску уметност са савременим материјалима и дизајном?
    Израдом обичних плетених бројаница се бавим већ дуги низ година, но то је посао који готово искључује креативне могућности, монотон је. Упоредо с тим свој таленат остварујем и на другим пољима уметности. Просто је било природно да једног дана дође до споја уметничког сензибилитета са израдом бројаница.
    Да ли сарађујете са неким код нас ко се бави сличним пословима?
    Сарадњу имам са онима који се баве истим и сличним пословима. Ту пре свега истичем атеље ТРАДИЦИЈА Живке Ракетић, затим са многим манастирима, и појединим галеријама.
    Да ли верујете да ће у будућности интернет заменити супермаркете, бутике и друга продајна места?
    Мислим да неће. Просто је увек другачује када оно што желите да купите имате прилику и да видите уживо, додирнете, од онога што се понуди фотографијом, електронски. То се није десило ни на западу где је индивидуализам и отуђење прешло линију пожељног и где је интернет шопинг узео маха. Код нас су још мање шансе за тако нешто.

    За крај можете ли нашим читаоцима рећи да ли сте истински задовољни својим послом и да ли се осећате испуњени и остварени као креатор уникатних дела?
    Да нисам задовољна својим послом, радила бих нешто друго. Остварујем се преко свога посла, што је данас реткост. Реткост је пре свега што људи нису истрајни. Започињу мноштво послова очекујући брзу зараду и после првих препрека брзо одустају. Уопште данас је луксуз имати неки свој посао а поготово посао који вас остварује у коме ваша креативност може доћи до изражаја и у коме уживате. Тако да могу рећи да сам до краја задовољна.

    Видео са изложбе у Новом Саду
    Линкови:
    Блог "Бројанице"
    Фејсбук страница "Бројанице"
    Фејсбук страница "Софијин свет"
  6. Волим
    Дејан got a reaction from Саша од Москве for a Странице, Осија 2000.   
    А ја сам је заиста видео као најлепшу. Други нису. Они су тражили неку баналну и грубу лепоту, која и није лепота.
    У њој сам видео нашу срећу, своју слику и будући мир који би изнова стварали и делили.
    Дао сам јој прстен и пристала је да ми буде жена.
    „Ти ме усрећујеш“, рекла је, „Уз тебе се осећам вредном, мирном, сретном...Да, желим. У мени је толико љубави и желим да ти је поклоним. Буди мој муж и ја ћу ти бити жена. Бићу увек уз тебе. Обећавам ти“.
    Срећом јој се замутило бистро око док сам јој стављао прстен нашег савеза. Захвална и потрешена, загрлила ме нежно и чврсто. У том тренутку сам схватио колико силно је љубим, толико да се то не може објаснити...
    Венчали смо се. Била је предивна тог дана, заблистала је у белом. Осмеха чистог и искреног, попут осмеха детета. Рука на којој је сијао златни прстен тражила је да ме грли цело свадбено весеље.
    Нашли смо стан, скућили се. Уживали смо неко време. Поклањали себе једно другоме, безрезервно. Добили децу, све једно другом од ува до ува. И био сам сретан и поносан на наш живот и на нас.
    А онда је све почело да иде низбрдо.
    Не деси се никад, да се особа коју волите промени преко ноћи. Дешава се то споро, корак по корак, избледи оно нешто посебно, несхватљиво што вас веже, избледи као стара слика и – више не схваташ где је све ишчезло. Хтео бих да је загрлим, чврсто, скоро грубо, а ипак топло – из незасите потребе да ми буде близу...Али она би свакако остала далека.
    Хтео бих да је додирнем, гладан њене топлоте, мириса њеног тела и мириса ваздуха који јој излази из плућа, топлог и драгог ваздуха, али њој би и мој поглед засметао, или боја мога гласа. Критиковала би скоро сваки мој поступак, реч, све оне особине које имам одувек – сада би јој сметале и крајње дрско би анализирала све оно шта радим или не радим. Сметао би јој начин на који ходам или причам, став о овој или оној ствари, рекла би да ми је лице ружно и да брзо старим, рекла би да сам старомодан и затуцан, незрео и клипан. Сметао би јој скроман начин живота који могу да јој пружим: хтела је пуно, пуно више од крова над главом и пуног тањира. Сиктала би да сам је довео у недођију и беду, да сам неспособан и гољо.
    А ја сам је гледао истим оним неугаслим жаром, и тражио у њој обрисе моје мале, насмешене невесте, чекао да се сети својих обећања и батали се својих илузија. Веровао сам да ће је проћи њене бубице, да јој смета рутина живота у коју свако уђе, па смо и ми. Бар она је. Мени је сваки дан био инспирисан, а она је била та инспирација. И знао сам да би се без мене брзо изгубила у свом страху и параноји.
    А њене параноје расле су из дана у дан. Из страха се рађа сујеверје. И најмањој ситници она би придавала одређено значење. Све око ње су јој постајали неки мистични и до краја неразговетни знаци да треба да оде, јер смо осуђени на пропаст. Није помагало моје тражење разумних и чврстих чињеница, не, ја сам престао да будем онај који јој нуди сигурност и мир. Ни сама није могла да каже зашто.
    Некад би говорила да ме воли и на јако кратке тренутке кајала се због сумњи у нас, сујеверја и својих ситних лажи. А некад би викала да ме презире, режући, хладна и наизглед снажна у својој силовитој мржњи.
    Ствари су постале изразито тешке кад сам схватио да флертује са другима. То је био само корак до преваре. Постао сам много строжи...Увек сам се трудио да је уразумим. Свађе су биле све чешће и чешће. Деца су све то тешко подносила. И њих је занемаривала.
    Лако сам сазнао кад ме је преварила. То се просто осети. Иако је већ дуже време била хладна и далека, те вечери је била апсолутни странац, пролазник на улици. Тачније, она је тако ушетала у стан. Ја сам је волео истом снагом.
    Често сам могао да осетим туђи мирис на њој док је лежала, окренута леђима. Свађе нису помагале. Она није могла да престане да ме вара, ја нисам могао да престанем да марим. Нити да престанем да је желим натраг.
    Једне вечери није се вратила. Отишла је ни не покупивши своје ствари. Покушао сам да сазнам где је. Није вредело.
    Прошло је неко време кад је до мене дошла вест да су је видели са неким богатим олошем у граду. Нису могли тачно да ми кажу са којим од познатих особа сумњивог морала је у сада у вези. Схватио сам да у ствари нису желели да ми кажу. Било им је сувише непријатно и тешко. Најзад, мој најбољи пријатељ, кад је видео како патим, усудио се да постави ствари другачије.
    „Не уништавај се због глупаче. Она је сад елитна проститутка. Цео град то зна.“
    У њој сам видео своју срећу, своју слику и будући мир који би изнова стварали и делили.
    Дао сам јој прстен и пристала је да ми буде жена.
    „Ти ме усрећујеш“, рекла је, „Уз тебе се осећам вредном, мирном, сретном...Да, желим. У мени је толико љубави и желим да ти је поклоним. Буди мој муж и ја ћу ти бити жена. Бићу увек уз тебе. Обећавам ти“.
    Ах, бол који кида! Где је твоје обећање!? За колико си продала свој мир? Због свог нестрпљења, због свога страха и неповерења у мене?
    Где је наш савез?
    Скидаш се и падаш под прсте који убијају, и приљубљујеш топлу кожу на кожу похлепних, своје усне на усне оних који вређају и моје и твоје име!
    Где је наш савез, зар си склонила прстен којим сам те венчао?
    Зар је мање важан од новца и луксуза за којим идеш? Хоћеш ли њиме купити свој мир, своју срећу? Продавајући част, нашминкана и обучена у баналну лепоту, која је скарадна?
    Постаћеш месо, јер њима то и јеси! Задовољење њихових потреба!
    А мени си моје све, моје ја, моја невеста и моја светиња!
    Одричеш ли се тога јер си срећу видела у облику материје!?
    Кажем ти: трчаћеш за онима с којима си спавала и сви редом ће те напустити и одбацити!
    Јер ја сам им дао и новац и моћ и ја ћу им одузети.
    И укинућу ваша јадна задовољства, ваше викенде и опијате; аута ћу расточити на метале и станове на прашину.
    Погледаћу на ваш блуд, и ваше очи ставити да се видите колико сте ниски и прљави. Небу окрећете леђа због земље којом се сами затрпавате: у гробовима сте већ, полегнути потрбушке, са носевима у земљи. Њу дишете, њу гутате, њоме уживате, али њоме се убијате.
    Посетићу своју невесту и наћи је како игра, како пева и виче, на очиглед свих, полунага и опијена, док је додирују и снимају. И допустићу да је други повреде, да сломе ту особу у коју се изградила, хрлећи ка измаштаној срећи. И ја ћу је примамити, одвешћу је на мирно место, тихо причати са њом и пружити све оно што јој је заиста потребно. Опростићу јој за све, све ћу у срцу своме обрисати, јер је волим неутешно. А она ће бити дубоко потресена толиком љубављу, љубављу ван разума и логика, љубављу коју није заслужила. Промениће се. Сузама ће спрати са себе мирисе других мушкараца, а прстен ће поносно носити на руци. Причаће са мном нежно, без псовки и сумњи. Бранићу је од њених некадашњих љубавника, а она ће их презрети и бити ми верна.
    Послушај ме. Крећем се ка теби, да те спасим од тебе саме и од прељуба у којима умиреш.
    Не заборави наш савез и колико те неизмерно волим, упркос свему.
    Јер смо се венчали у дан наше слободе.
    Врати ми се.
    Моја невесто.
    Мој народе.
    Твој супруг.
    Твој Господ.
    Марко Радаковић
    https://www.pouke.org/forum/blog/121/entry-897-%D0%BE%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B0-2000/
  7. Волим
    Дејан got a reaction from Весна Трумбић for a Странице, Лако је молити се за оне које волимо, међутим Господ од нас тражи много више   
    Молитва је језик будућег века и они који се нађу у Царству небеском међусобно ће вечно општити молитвом као чистом мисли, која надилази сваку реч. Молитвом и сада дише Црква и духовно смо повезани без обзира на нашу удаљеност једни од других. Зато су и богослужење и лична молитва веома важни у нашем духовном животу и зато хришћанин без молитве духовно умире. Веома је важно разумети да једни другима истински постајемо ближи само уколико се приближавамо Богу. То је веома лепо објашњено у поукама Аве Доротеја (О неосуђивању 6, 14-15)
     
    "14. И да бисте боље схватили, навешћу вам један пример из отаца. Замислите један круг на земљи, један округли пресек [који је направљен] обртањем шестара. Центар се назива само средиште круга, [који се налази] код игле [шестара]. Разумите добро шта вам говорим. Претпоставите да је овај круг - свет, а само средиште круга - Бог. Линије, пак, које воде од круга ка средишту су путеви или животи људски. И тако, уколико свети улазе у унутрашњост круга, желећи да се приближе Богу, утолико, сразмерно улажењу, постају ближи и Богу и једни другима. И колико се приближавају Богу, толико су ближи и међусобно, и колико су ближи међусобно, толико су ближи и Богу. Исто разумите и за удаљавање. Ко се удаљава од Бога и враћа ка спољашњости, очигледно је да се, сразмерно са удаљавањем од средишта, удаљава и од других. И [обратно], колико се удаљава од других, толико се удаљава и од Бога. 15.Таква је природа љубави. Колико смо изван и не љубимо Бога, толико је сваки од нас удаљен и од ближњег. Исто тако, колико љубимо Бога, и колико му се приближавамо љубављу, толико се сједињавамо са ближњим. И [обрнуто], колико се сједињавамо са ближњим, толико се сједињујемо и са Богом."   Лако је молити се за оне које волимо, међутим Господ од нас тражи много више: "А ја вам кажем: љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који на вас мрзе и молите се Богу за оне који вас гоне" Лк.23, 44. Истинска љубав према непријатељима и молитва за њих дар је Духа Светога и да бисмо га добили треба да улажемо велики труд у борби са лошим мислима према онима који нам чине неправду, да себе присиљавамо да им најпре не узвраћамо за њихова злодела ни мислима ни делом, а затим да им чинимо добро колико је то у нашој моћи. Без те љубави засигурно никада нећемо разумети и доживети љубав којом је Христос заволео свет. Зато код оних којима је срце испуњено гневом, мржњом, (жељом за)осветом и сл. нема Христове љубави и ова заповест Господња за такве је људе највећи апсурд на свету.    Љубав према другима (и онима који нас воле и онима који нас мрзе) је, дакле, почетак и циљ нашег живота у Христу, и зато никада не смемо да заборавимо Господње речи: "Заповијест нову дајем вам: да љубите једни друге, као што Ја вас љубих, да и ви љубите једни друге. По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом." (Јн.13, 34-35)   Архимандрит Сава Јањић
    ИЗВОР
  8. Волим
    Дејан got a reaction from kirios1 for a Странице, Лако је молити се за оне које волимо, међутим Господ од нас тражи много више   
    Молитва је језик будућег века и они који се нађу у Царству небеском међусобно ће вечно општити молитвом као чистом мисли, која надилази сваку реч. Молитвом и сада дише Црква и духовно смо повезани без обзира на нашу удаљеност једни од других. Зато су и богослужење и лична молитва веома важни у нашем духовном животу и зато хришћанин без молитве духовно умире. Веома је важно разумети да једни другима истински постајемо ближи само уколико се приближавамо Богу. То је веома лепо објашњено у поукама Аве Доротеја (О неосуђивању 6, 14-15)
     
    "14. И да бисте боље схватили, навешћу вам један пример из отаца. Замислите један круг на земљи, један округли пресек [који је направљен] обртањем шестара. Центар се назива само средиште круга, [који се налази] код игле [шестара]. Разумите добро шта вам говорим. Претпоставите да је овај круг - свет, а само средиште круга - Бог. Линије, пак, које воде од круга ка средишту су путеви или животи људски. И тако, уколико свети улазе у унутрашњост круга, желећи да се приближе Богу, утолико, сразмерно улажењу, постају ближи и Богу и једни другима. И колико се приближавају Богу, толико су ближи и међусобно, и колико су ближи међусобно, толико су ближи и Богу. Исто разумите и за удаљавање. Ко се удаљава од Бога и враћа ка спољашњости, очигледно је да се, сразмерно са удаљавањем од средишта, удаљава и од других. И [обратно], колико се удаљава од других, толико се удаљава и од Бога. 15.Таква је природа љубави. Колико смо изван и не љубимо Бога, толико је сваки од нас удаљен и од ближњег. Исто тако, колико љубимо Бога, и колико му се приближавамо љубављу, толико се сједињавамо са ближњим. И [обрнуто], колико се сједињавамо са ближњим, толико се сједињујемо и са Богом."   Лако је молити се за оне које волимо, међутим Господ од нас тражи много више: "А ја вам кажем: љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који на вас мрзе и молите се Богу за оне који вас гоне" Лк.23, 44. Истинска љубав према непријатељима и молитва за њих дар је Духа Светога и да бисмо га добили треба да улажемо велики труд у борби са лошим мислима према онима који нам чине неправду, да себе присиљавамо да им најпре не узвраћамо за њихова злодела ни мислима ни делом, а затим да им чинимо добро колико је то у нашој моћи. Без те љубави засигурно никада нећемо разумети и доживети љубав којом је Христос заволео свет. Зато код оних којима је срце испуњено гневом, мржњом, (жељом за)осветом и сл. нема Христове љубави и ова заповест Господња за такве је људе највећи апсурд на свету.    Љубав према другима (и онима који нас воле и онима који нас мрзе) је, дакле, почетак и циљ нашег живота у Христу, и зато никада не смемо да заборавимо Господње речи: "Заповијест нову дајем вам: да љубите једни друге, као што Ја вас љубих, да и ви љубите једни друге. По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом." (Јн.13, 34-35)   Архимандрит Сава Јањић
    ИЗВОР
  9. Волим
    Guest
    Дејан got a reaction from Guest for a Странице, Лако је молити се за оне које волимо, међутим Господ од нас тражи много више   
    Молитва је језик будућег века и они који се нађу у Царству небеском међусобно ће вечно општити молитвом као чистом мисли, која надилази сваку реч. Молитвом и сада дише Црква и духовно смо повезани без обзира на нашу удаљеност једни од других. Зато су и богослужење и лична молитва веома важни у нашем духовном животу и зато хришћанин без молитве духовно умире. Веома је важно разумети да једни другима истински постајемо ближи само уколико се приближавамо Богу. То је веома лепо објашњено у поукама Аве Доротеја (О неосуђивању 6, 14-15)
     
    "14. И да бисте боље схватили, навешћу вам један пример из отаца. Замислите један круг на земљи, један округли пресек [који је направљен] обртањем шестара. Центар се назива само средиште круга, [који се налази] код игле [шестара]. Разумите добро шта вам говорим. Претпоставите да је овај круг - свет, а само средиште круга - Бог. Линије, пак, које воде од круга ка средишту су путеви или животи људски. И тако, уколико свети улазе у унутрашњост круга, желећи да се приближе Богу, утолико, сразмерно улажењу, постају ближи и Богу и једни другима. И колико се приближавају Богу, толико су ближи и међусобно, и колико су ближи међусобно, толико су ближи и Богу. Исто разумите и за удаљавање. Ко се удаљава од Бога и враћа ка спољашњости, очигледно је да се, сразмерно са удаљавањем од средишта, удаљава и од других. И [обратно], колико се удаљава од других, толико се удаљава и од Бога. 15.Таква је природа љубави. Колико смо изван и не љубимо Бога, толико је сваки од нас удаљен и од ближњег. Исто тако, колико љубимо Бога, и колико му се приближавамо љубављу, толико се сједињавамо са ближњим. И [обрнуто], колико се сједињавамо са ближњим, толико се сједињујемо и са Богом."   Лако је молити се за оне које волимо, међутим Господ од нас тражи много више: "А ја вам кажем: љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који на вас мрзе и молите се Богу за оне који вас гоне" Лк.23, 44. Истинска љубав према непријатељима и молитва за њих дар је Духа Светога и да бисмо га добили треба да улажемо велики труд у борби са лошим мислима према онима који нам чине неправду, да себе присиљавамо да им најпре не узвраћамо за њихова злодела ни мислима ни делом, а затим да им чинимо добро колико је то у нашој моћи. Без те љубави засигурно никада нећемо разумети и доживети љубав којом је Христос заволео свет. Зато код оних којима је срце испуњено гневом, мржњом, (жељом за)осветом и сл. нема Христове љубави и ова заповест Господња за такве је људе највећи апсурд на свету.    Љубав према другима (и онима који нас воле и онима који нас мрзе) је, дакле, почетак и циљ нашег живота у Христу, и зато никада не смемо да заборавимо Господње речи: "Заповијест нову дајем вам: да љубите једни друге, као што Ја вас љубих, да и ви љубите једни друге. По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом." (Јн.13, 34-35)   Архимандрит Сава Јањић
    ИЗВОР
  10. Волим
    Дејан got a reaction from aliluja for a Странице, Лако је молити се за оне које волимо, међутим Господ од нас тражи много више   
    Молитва је језик будућег века и они који се нађу у Царству небеском међусобно ће вечно општити молитвом као чистом мисли, која надилази сваку реч. Молитвом и сада дише Црква и духовно смо повезани без обзира на нашу удаљеност једни од других. Зато су и богослужење и лична молитва веома важни у нашем духовном животу и зато хришћанин без молитве духовно умире. Веома је важно разумети да једни другима истински постајемо ближи само уколико се приближавамо Богу. То је веома лепо објашњено у поукама Аве Доротеја (О неосуђивању 6, 14-15)
     
    "14. И да бисте боље схватили, навешћу вам један пример из отаца. Замислите један круг на земљи, један округли пресек [који је направљен] обртањем шестара. Центар се назива само средиште круга, [који се налази] код игле [шестара]. Разумите добро шта вам говорим. Претпоставите да је овај круг - свет, а само средиште круга - Бог. Линије, пак, које воде од круга ка средишту су путеви или животи људски. И тако, уколико свети улазе у унутрашњост круга, желећи да се приближе Богу, утолико, сразмерно улажењу, постају ближи и Богу и једни другима. И колико се приближавају Богу, толико су ближи и међусобно, и колико су ближи међусобно, толико су ближи и Богу. Исто разумите и за удаљавање. Ко се удаљава од Бога и враћа ка спољашњости, очигледно је да се, сразмерно са удаљавањем од средишта, удаљава и од других. И [обратно], колико се удаљава од других, толико се удаљава и од Бога. 15.Таква је природа љубави. Колико смо изван и не љубимо Бога, толико је сваки од нас удаљен и од ближњег. Исто тако, колико љубимо Бога, и колико му се приближавамо љубављу, толико се сједињавамо са ближњим. И [обрнуто], колико се сједињавамо са ближњим, толико се сједињујемо и са Богом."   Лако је молити се за оне које волимо, међутим Господ од нас тражи много више: "А ја вам кажем: љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који на вас мрзе и молите се Богу за оне који вас гоне" Лк.23, 44. Истинска љубав према непријатељима и молитва за њих дар је Духа Светога и да бисмо га добили треба да улажемо велики труд у борби са лошим мислима према онима који нам чине неправду, да себе присиљавамо да им најпре не узвраћамо за њихова злодела ни мислима ни делом, а затим да им чинимо добро колико је то у нашој моћи. Без те љубави засигурно никада нећемо разумети и доживети љубав којом је Христос заволео свет. Зато код оних којима је срце испуњено гневом, мржњом, (жељом за)осветом и сл. нема Христове љубави и ова заповест Господња за такве је људе највећи апсурд на свету.    Љубав према другима (и онима који нас воле и онима који нас мрзе) је, дакле, почетак и циљ нашег живота у Христу, и зато никада не смемо да заборавимо Господње речи: "Заповијест нову дајем вам: да љубите једни друге, као што Ја вас љубих, да и ви љубите једни друге. По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом." (Јн.13, 34-35)   Архимандрит Сава Јањић
    ИЗВОР
  11. Волим
    Дејан got a reaction from Suncokret54 for a Странице, Лако је молити се за оне које волимо, међутим Господ од нас тражи много више   
    Молитва је језик будућег века и они који се нађу у Царству небеском међусобно ће вечно општити молитвом као чистом мисли, која надилази сваку реч. Молитвом и сада дише Црква и духовно смо повезани без обзира на нашу удаљеност једни од других. Зато су и богослужење и лична молитва веома важни у нашем духовном животу и зато хришћанин без молитве духовно умире. Веома је важно разумети да једни другима истински постајемо ближи само уколико се приближавамо Богу. То је веома лепо објашњено у поукама Аве Доротеја (О неосуђивању 6, 14-15)
     
    "14. И да бисте боље схватили, навешћу вам један пример из отаца. Замислите један круг на земљи, један округли пресек [који је направљен] обртањем шестара. Центар се назива само средиште круга, [који се налази] код игле [шестара]. Разумите добро шта вам говорим. Претпоставите да је овај круг - свет, а само средиште круга - Бог. Линије, пак, које воде од круга ка средишту су путеви или животи људски. И тако, уколико свети улазе у унутрашњост круга, желећи да се приближе Богу, утолико, сразмерно улажењу, постају ближи и Богу и једни другима. И колико се приближавају Богу, толико су ближи и међусобно, и колико су ближи међусобно, толико су ближи и Богу. Исто разумите и за удаљавање. Ко се удаљава од Бога и враћа ка спољашњости, очигледно је да се, сразмерно са удаљавањем од средишта, удаљава и од других. И [обратно], колико се удаљава од других, толико се удаљава и од Бога. 15.Таква је природа љубави. Колико смо изван и не љубимо Бога, толико је сваки од нас удаљен и од ближњег. Исто тако, колико љубимо Бога, и колико му се приближавамо љубављу, толико се сједињавамо са ближњим. И [обрнуто], колико се сједињавамо са ближњим, толико се сједињујемо и са Богом."   Лако је молити се за оне које волимо, међутим Господ од нас тражи много више: "А ја вам кажем: љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који на вас мрзе и молите се Богу за оне који вас гоне" Лк.23, 44. Истинска љубав према непријатељима и молитва за њих дар је Духа Светога и да бисмо га добили треба да улажемо велики труд у борби са лошим мислима према онима који нам чине неправду, да себе присиљавамо да им најпре не узвраћамо за њихова злодела ни мислима ни делом, а затим да им чинимо добро колико је то у нашој моћи. Без те љубави засигурно никада нећемо разумети и доживети љубав којом је Христос заволео свет. Зато код оних којима је срце испуњено гневом, мржњом, (жељом за)осветом и сл. нема Христове љубави и ова заповест Господња за такве је људе највећи апсурд на свету.    Љубав према другима (и онима који нас воле и онима који нас мрзе) је, дакле, почетак и циљ нашег живота у Христу, и зато никада не смемо да заборавимо Господње речи: "Заповијест нову дајем вам: да љубите једни друге, као што Ја вас љубих, да и ви љубите једни друге. По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом." (Јн.13, 34-35)   Архимандрит Сава Јањић
    ИЗВОР
  12. Волим
    Дејан got a reaction from Kaludjerovic Sreten for a Странице, +Амфилохије: Донираћу органе   
    Митрополит црногорско-приморски Амфилохије саопштио је у петак да ће донирати своје органе, поздрављајући одлуку републичког парламента да усвоји закон о завештању органа.
      - Ако некоме буду потребни моји остарели органи, ја ћу их завештати и моћи ће и од митрополита имати неке вајде. Чуо сам за закон, који је усвојен у Скупштини Црне Горе о даривању и завештању органа оних који су спремни да се усагласе са тим законом, да дозволе да након њиховог упокојења на прописан начин дарују своје органе за здравље и живот других. Закон је у духу јеванђељских правила, мишљења и живљења - поручио је митрополит Амфилохије.
     
    Извор: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ
  13. Волим
    Дејан got a reaction from Светислав Павловић for a Странице, +Амфилохије: Донираћу органе   
    Митрополит црногорско-приморски Амфилохије саопштио је у петак да ће донирати своје органе, поздрављајући одлуку републичког парламента да усвоји закон о завештању органа.
      - Ако некоме буду потребни моји остарели органи, ја ћу их завештати и моћи ће и од митрополита имати неке вајде. Чуо сам за закон, који је усвојен у Скупштини Црне Горе о даривању и завештању органа оних који су спремни да се усагласе са тим законом, да дозволе да након њиховог упокојења на прописан начин дарују своје органе за здравље и живот других. Закон је у духу јеванђељских правила, мишљења и живљења - поручио је митрополит Амфилохије.
     
    Извор: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ
  14. Волим
    Guest
    Дејан got a reaction from Guest for a Странице, +Амфилохије: Донираћу органе   
    Митрополит црногорско-приморски Амфилохије саопштио је у петак да ће донирати своје органе, поздрављајући одлуку републичког парламента да усвоји закон о завештању органа.
      - Ако некоме буду потребни моји остарели органи, ја ћу их завештати и моћи ће и од митрополита имати неке вајде. Чуо сам за закон, који је усвојен у Скупштини Црне Горе о даривању и завештању органа оних који су спремни да се усагласе са тим законом, да дозволе да након њиховог упокојења на прописан начин дарују своје органе за здравље и живот других. Закон је у духу јеванђељских правила, мишљења и живљења - поручио је митрополит Амфилохије.
     
    Извор: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ
  15. Волим
    Дејан got a reaction from Kaludjerovic Sreten for a Странице, Православно хришћанство вековима обитава на просторима на коме живе муслимани   
    Наравно, хришћани су истовремено и те како чували своју посебност и своје обичаје и муслиманско становништво је у највећем делу историје било релативно толерантно према хришћанима. Да то није био случај, вероватно ниједан хришћанин не би опстао на Блиском Истоку. Нажалост, у наше време  сведоци смо једне трагедије у којој су хришћани, који су вековима, од Христовог времена, живели на Блиском Истоку, у све већој опасности да потпуно нестану. Разне савремене исламистичке идеологије злоупотребљавају исламску веру и веома често се "афирмишу" у мржњи према немуслиманима, посебно Јеврејима и хришћанима, иако тако увек није било у исламској прошлости. Много је више било периода толеранције и културне размене између људи различитих вера посебно имајући у виду да су Хришћани и Јевреји за традиционални Ислам "народи књиге" и треба да имају посебно поштовање муслимана.   На нашим просторима и поред свих горких историјских искустава било је ипак заједничког живота и дружења. Будући да ислам на нашем простору није аутохтона религија и да је велика већина муслимана на Балкану хришћанског порекла односи између ислама и хришћанства често су били затегнути. Након ратова 90тих година односи су још више поремећени и треба много труда да се успостави више поверења и сарадње. Лично имам многе пријатеље из детињства који су муслимани, иако тада нисмо много размишљали о верским разликама и дружили смо се на основу неких наших заједничких интересовања.   Дубоко верујем да православни хришћани са муслиманима традиционално-умерене оријентације могу да остваре веома садржајан дијалог о многим питањима која нас повезују. Ислам је у суштини покушај реформације православног хришћанства за које они сматрају да је скренуло са правог пута. Наравно ово је последица суштинског неразумевања основних хришћанских учења и негативног утицаја јудео-хришћанских учења на ислам, па је зато веома важно да пред муслиманима користимо прилику да на миран и непровокативан начин објаснимо како заправо верујемо у Бога. Многи муслимани веома озбиљно доживљавају своју веру у Бога и засигурно неће остати равнодушни пред нашом дубоком вером, посебно ако је потврђујемо својим делима. Нажалост, у историји односа хришћана (нарочито западних) и муслимана велики је јаз између хришћанских принципа и бројних недела која су чињена у време крсташких ратова или касније у време империјализма, па многи муслимани олако поистовећују западно хришћанство са Православљем. Савремени исламски фундаментализам је директна последица западног империјалистичког хришћанског фундаментализма који се неретко пројављује кроз политику великих западних сила и у наше време.   Такође, важно је упознати и Ислам који није нимало монолитан и који поседује традиције које су међусобно и те како различите. Мене је увек посебно интересовао исламски мистицизам, нарочито традиција суфизма и великих песника и философа у Персији и Османском царству. Лепота поезије и дубина мисли Џалалудина Румија и Омара Кајама, тешко икога могу да оставе равнодушним. Лепота арапске и османске музике је посебно значајна јер представља органски развој музичке традиције који се може пратити од античких времена. Класична арапска и османска музика нимало нису сиромашнији од класичне музичке традиције запада. Секуларна византијска музичка традиција није нестала, већ је инкорпорирана у османску традицију па су неки од најзначајнијих музичких стваралаца османског периода неретко били православни Грци (Ромеји).   Дакле, православни хришћани и муслимани могу да деле много тога заједничког, могу да се друже и ангажују у многим стварима које су важне за друштва у којима живимо. Ипак, православни хришћански етос и наша вера веома су различити од исламског схватања Бога и зато нипошто не смемо да релативизујемо своје предање и веру и у свакој прилици треба да будемо живи сведоци Господа нашег Христа. У случају мешовитих бракова веома је важно да православни супружник или супружница не напусте своју веру и да учине све што је у њиховој моћи да се деца васпитавају у православној традицији. Чак и најстарија исламска традиција каже да муслиман муж треба да допусти жени хришћанки да остане у својој вери и држи се свог предања (Писмо Мухамедово монасима Св. Катарине на Синају http://en.wikipedia.org/wiki/Achtiname_of_Muhammad). Oно што је најважније, наше комшије и пријатеље муслимане треба искрено волети и поштовати и помагати у свакој прилици, посебно у невољи. На тај начин не само да испуњавамо ону основну људску дужност, већ и заповест нашег Господа Христа који нас учи да у сваком човеку видимо лик Божији и да увек будемо свесни да љубећи ближњега љубимо Господа Бога свога.   Архимандрит Сава Јањић   ИЗВОР
  16. Волим
    Дејан got a reaction from Kaludjerovic Sreten for a Странице, Они који носе црвени кончић овладани су сујеверјем   
    У једном здравом односу са Богом увек постоји синергија између онога што ми као људи приносимо и Бога који даје. Оно што ми приносимо (нпр. молитву, пост, добра дела) није куповина Божије благодати јер све то Њему није потребно него нама да бисмо своје срце отворили за његову љубав. Тако је и у евхаристијском животу. Онај који живи  евхаристијски, у благодарности Богу, причешћем Божанским тајнама испуњава се благодаћу Божијом. Онај, пак, који приступа светим тајнама верујући у њихову механичко дејство, да оне саме по себе без наше вере могу да делују, налази се у великој заблуди. Благодат Божија делује само у сфери слободе и не може се ничим изнудити.
     
    Осенити се знаком крста када пролазимо поред цркве или пред распећем, иконом и другим освештаним предметима није сујеверје и фанатизам већ древни хришћански обичај јер уз знак крста помињемо име Свете Тројице и исповедамо своју веру. Наравно, када смо у друштву људи који не живе хришћанским животом треба водити рачуна да нашу веру у Бога не испољавамо претерано и нападно јер може да нас поткраде сујета и да истовремено саблазнимо оне са којима се налазимо. Увек можемо у срцу своме да узнесемо молитву, на било ком месту и у било које време, а молитва је енергија, језик будућег века, којом на чудесан начин комуницирамо и са Богом и васцелим духовним светом. Највећи степен молитве је један трајни дубоки духовни осећај сталног Божијег присуства и та молитва надилази сваку људску реч. Али док не дођемо или док се барем не приближимо таквој молитви, веома је важно у свакој прилици када смо у могућности, и посебно када смо сами, да молитви придружимо и неки физички покрет, да се осенимо знаком крста, да направимо поклон и на тај начин да изразимо и својим телом молитвени однос према Богу. Човек је саздан од душевног и телесног састава, а оба су материјална и тварна (само на различит начин). Зато уз молитву увек треба да иде и одређени телесни подвиг док нам сам Бог, ако је то у Његовој вољи, не подари савршену молитву којом ће у вечности дисати васцела преображена твар у слави Божијој. 
     
    Што се тиче ислама мислим да можемо да кажемо да је то покушај реформације хришћанства и да је поникао из традиције јудео-хришћанских секти. Ислам може да се упореди са неким радикалнијим западним сектама које негирају божанство Христово, Св. Тројицу, свете Тајне. 
     
    Архимандрит Сава Јањић
    ИЗВОР
  17. Волим
    Дејан got a reaction from АлександраВ for a Странице, Они који носе црвени кончић овладани су сујеверјем   
    У једном здравом односу са Богом увек постоји синергија између онога што ми као људи приносимо и Бога који даје. Оно што ми приносимо (нпр. молитву, пост, добра дела) није куповина Божије благодати јер све то Њему није потребно него нама да бисмо своје срце отворили за његову љубав. Тако је и у евхаристијском животу. Онај који живи  евхаристијски, у благодарности Богу, причешћем Божанским тајнама испуњава се благодаћу Божијом. Онај, пак, који приступа светим тајнама верујући у њихову механичко дејство, да оне саме по себе без наше вере могу да делују, налази се у великој заблуди. Благодат Божија делује само у сфери слободе и не може се ничим изнудити.
     
    Осенити се знаком крста када пролазимо поред цркве или пред распећем, иконом и другим освештаним предметима није сујеверје и фанатизам већ древни хришћански обичај јер уз знак крста помињемо име Свете Тројице и исповедамо своју веру. Наравно, када смо у друштву људи који не живе хришћанским животом треба водити рачуна да нашу веру у Бога не испољавамо претерано и нападно јер може да нас поткраде сујета и да истовремено саблазнимо оне са којима се налазимо. Увек можемо у срцу своме да узнесемо молитву, на било ком месту и у било које време, а молитва је енергија, језик будућег века, којом на чудесан начин комуницирамо и са Богом и васцелим духовним светом. Највећи степен молитве је један трајни дубоки духовни осећај сталног Божијег присуства и та молитва надилази сваку људску реч. Али док не дођемо или док се барем не приближимо таквој молитви, веома је важно у свакој прилици када смо у могућности, и посебно када смо сами, да молитви придружимо и неки физички покрет, да се осенимо знаком крста, да направимо поклон и на тај начин да изразимо и својим телом молитвени однос према Богу. Човек је саздан од душевног и телесног састава, а оба су материјална и тварна (само на различит начин). Зато уз молитву увек треба да иде и одређени телесни подвиг док нам сам Бог, ако је то у Његовој вољи, не подари савршену молитву којом ће у вечности дисати васцела преображена твар у слави Божијој. 
     
    Што се тиче ислама мислим да можемо да кажемо да је то покушај реформације хришћанства и да је поникао из традиције јудео-хришћанских секти. Ислам може да се упореди са неким радикалнијим западним сектама које негирају божанство Христово, Св. Тројицу, свете Тајне. 
     
    Архимандрит Сава Јањић
    ИЗВОР
  18. Волим
    Дејан got a reaction from Blaža Željko for a Странице, Они који носе црвени кончић овладани су сујеверјем   
    У једном здравом односу са Богом увек постоји синергија између онога што ми као људи приносимо и Бога који даје. Оно што ми приносимо (нпр. молитву, пост, добра дела) није куповина Божије благодати јер све то Њему није потребно него нама да бисмо своје срце отворили за његову љубав. Тако је и у евхаристијском животу. Онај који живи  евхаристијски, у благодарности Богу, причешћем Божанским тајнама испуњава се благодаћу Божијом. Онај, пак, који приступа светим тајнама верујући у њихову механичко дејство, да оне саме по себе без наше вере могу да делују, налази се у великој заблуди. Благодат Божија делује само у сфери слободе и не може се ничим изнудити.
     
    Осенити се знаком крста када пролазимо поред цркве или пред распећем, иконом и другим освештаним предметима није сујеверје и фанатизам већ древни хришћански обичај јер уз знак крста помињемо име Свете Тројице и исповедамо своју веру. Наравно, када смо у друштву људи који не живе хришћанским животом треба водити рачуна да нашу веру у Бога не испољавамо претерано и нападно јер може да нас поткраде сујета и да истовремено саблазнимо оне са којима се налазимо. Увек можемо у срцу своме да узнесемо молитву, на било ком месту и у било које време, а молитва је енергија, језик будућег века, којом на чудесан начин комуницирамо и са Богом и васцелим духовним светом. Највећи степен молитве је један трајни дубоки духовни осећај сталног Божијег присуства и та молитва надилази сваку људску реч. Али док не дођемо или док се барем не приближимо таквој молитви, веома је важно у свакој прилици када смо у могућности, и посебно када смо сами, да молитви придружимо и неки физички покрет, да се осенимо знаком крста, да направимо поклон и на тај начин да изразимо и својим телом молитвени однос према Богу. Човек је саздан од душевног и телесног састава, а оба су материјална и тварна (само на различит начин). Зато уз молитву увек треба да иде и одређени телесни подвиг док нам сам Бог, ако је то у Његовој вољи, не подари савршену молитву којом ће у вечности дисати васцела преображена твар у слави Божијој. 
     
    Што се тиче ислама мислим да можемо да кажемо да је то покушај реформације хришћанства и да је поникао из традиције јудео-хришћанских секти. Ислам може да се упореди са неким радикалнијим западним сектама које негирају божанство Христово, Св. Тројицу, свете Тајне. 
     
    Архимандрит Сава Јањић
    ИЗВОР
  19. Волим
    Дејан got a reaction from Светислав Павловић for a Странице, Они који носе црвени кончић овладани су сујеверјем   
    У једном здравом односу са Богом увек постоји синергија између онога што ми као људи приносимо и Бога који даје. Оно што ми приносимо (нпр. молитву, пост, добра дела) није куповина Божије благодати јер све то Њему није потребно него нама да бисмо своје срце отворили за његову љубав. Тако је и у евхаристијском животу. Онај који живи  евхаристијски, у благодарности Богу, причешћем Божанским тајнама испуњава се благодаћу Божијом. Онај, пак, који приступа светим тајнама верујући у њихову механичко дејство, да оне саме по себе без наше вере могу да делују, налази се у великој заблуди. Благодат Божија делује само у сфери слободе и не може се ничим изнудити.
     
    Осенити се знаком крста када пролазимо поред цркве или пред распећем, иконом и другим освештаним предметима није сујеверје и фанатизам већ древни хришћански обичај јер уз знак крста помињемо име Свете Тројице и исповедамо своју веру. Наравно, када смо у друштву људи који не живе хришћанским животом треба водити рачуна да нашу веру у Бога не испољавамо претерано и нападно јер може да нас поткраде сујета и да истовремено саблазнимо оне са којима се налазимо. Увек можемо у срцу своме да узнесемо молитву, на било ком месту и у било које време, а молитва је енергија, језик будућег века, којом на чудесан начин комуницирамо и са Богом и васцелим духовним светом. Највећи степен молитве је један трајни дубоки духовни осећај сталног Божијег присуства и та молитва надилази сваку људску реч. Али док не дођемо или док се барем не приближимо таквој молитви, веома је важно у свакој прилици када смо у могућности, и посебно када смо сами, да молитви придружимо и неки физички покрет, да се осенимо знаком крста, да направимо поклон и на тај начин да изразимо и својим телом молитвени однос према Богу. Човек је саздан од душевног и телесног састава, а оба су материјална и тварна (само на различит начин). Зато уз молитву увек треба да иде и одређени телесни подвиг док нам сам Бог, ако је то у Његовој вољи, не подари савршену молитву којом ће у вечности дисати васцела преображена твар у слави Божијој. 
     
    Што се тиче ислама мислим да можемо да кажемо да је то покушај реформације хришћанства и да је поникао из традиције јудео-хришћанских секти. Ислам може да се упореди са неким радикалнијим западним сектама које негирају божанство Христово, Св. Тројицу, свете Тајне. 
     
    Архимандрит Сава Јањић
    ИЗВОР
  20. Волим
    Дејан got a reaction from Wu for a Странице, Они који носе црвени кончић овладани су сујеверјем   
    У једном здравом односу са Богом увек постоји синергија између онога што ми као људи приносимо и Бога који даје. Оно што ми приносимо (нпр. молитву, пост, добра дела) није куповина Божије благодати јер све то Њему није потребно него нама да бисмо своје срце отворили за његову љубав. Тако је и у евхаристијском животу. Онај који живи  евхаристијски, у благодарности Богу, причешћем Божанским тајнама испуњава се благодаћу Божијом. Онај, пак, који приступа светим тајнама верујући у њихову механичко дејство, да оне саме по себе без наше вере могу да делују, налази се у великој заблуди. Благодат Божија делује само у сфери слободе и не може се ничим изнудити.
     
    Осенити се знаком крста када пролазимо поред цркве или пред распећем, иконом и другим освештаним предметима није сујеверје и фанатизам већ древни хришћански обичај јер уз знак крста помињемо име Свете Тројице и исповедамо своју веру. Наравно, када смо у друштву људи који не живе хришћанским животом треба водити рачуна да нашу веру у Бога не испољавамо претерано и нападно јер може да нас поткраде сујета и да истовремено саблазнимо оне са којима се налазимо. Увек можемо у срцу своме да узнесемо молитву, на било ком месту и у било које време, а молитва је енергија, језик будућег века, којом на чудесан начин комуницирамо и са Богом и васцелим духовним светом. Највећи степен молитве је један трајни дубоки духовни осећај сталног Божијег присуства и та молитва надилази сваку људску реч. Али док не дођемо или док се барем не приближимо таквој молитви, веома је важно у свакој прилици када смо у могућности, и посебно када смо сами, да молитви придружимо и неки физички покрет, да се осенимо знаком крста, да направимо поклон и на тај начин да изразимо и својим телом молитвени однос према Богу. Човек је саздан од душевног и телесног састава, а оба су материјална и тварна (само на различит начин). Зато уз молитву увек треба да иде и одређени телесни подвиг док нам сам Бог, ако је то у Његовој вољи, не подари савршену молитву којом ће у вечности дисати васцела преображена твар у слави Божијој. 
     
    Што се тиче ислама мислим да можемо да кажемо да је то покушај реформације хришћанства и да је поникао из традиције јудео-хришћанских секти. Ислам може да се упореди са неким радикалнијим западним сектама које негирају божанство Христово, Св. Тројицу, свете Тајне. 
     
    Архимандрит Сава Јањић
    ИЗВОР
  21. Волим
    Guest
    Дејан got a reaction from Guest for a Странице, Они који носе црвени кончић овладани су сујеверјем   
    У једном здравом односу са Богом увек постоји синергија између онога што ми као људи приносимо и Бога који даје. Оно што ми приносимо (нпр. молитву, пост, добра дела) није куповина Божије благодати јер све то Њему није потребно него нама да бисмо своје срце отворили за његову љубав. Тако је и у евхаристијском животу. Онај који живи  евхаристијски, у благодарности Богу, причешћем Божанским тајнама испуњава се благодаћу Божијом. Онај, пак, који приступа светим тајнама верујући у њихову механичко дејство, да оне саме по себе без наше вере могу да делују, налази се у великој заблуди. Благодат Божија делује само у сфери слободе и не може се ничим изнудити.
     
    Осенити се знаком крста када пролазимо поред цркве или пред распећем, иконом и другим освештаним предметима није сујеверје и фанатизам већ древни хришћански обичај јер уз знак крста помињемо име Свете Тројице и исповедамо своју веру. Наравно, када смо у друштву људи који не живе хришћанским животом треба водити рачуна да нашу веру у Бога не испољавамо претерано и нападно јер може да нас поткраде сујета и да истовремено саблазнимо оне са којима се налазимо. Увек можемо у срцу своме да узнесемо молитву, на било ком месту и у било које време, а молитва је енергија, језик будућег века, којом на чудесан начин комуницирамо и са Богом и васцелим духовним светом. Највећи степен молитве је један трајни дубоки духовни осећај сталног Божијег присуства и та молитва надилази сваку људску реч. Али док не дођемо или док се барем не приближимо таквој молитви, веома је важно у свакој прилици када смо у могућности, и посебно када смо сами, да молитви придружимо и неки физички покрет, да се осенимо знаком крста, да направимо поклон и на тај начин да изразимо и својим телом молитвени однос према Богу. Човек је саздан од душевног и телесног састава, а оба су материјална и тварна (само на различит начин). Зато уз молитву увек треба да иде и одређени телесни подвиг док нам сам Бог, ако је то у Његовој вољи, не подари савршену молитву којом ће у вечности дисати васцела преображена твар у слави Божијој. 
     
    Што се тиче ислама мислим да можемо да кажемо да је то покушај реформације хришћанства и да је поникао из традиције јудео-хришћанских секти. Ислам може да се упореди са неким радикалнијим западним сектама које негирају божанство Христово, Св. Тројицу, свете Тајне. 
     
    Архимандрит Сава Јањић
    ИЗВОР
  22. Волим
    Дејан got a reaction from александар живаљев for a Странице, Они који носе црвени кончић овладани су сујеверјем   
    У једном здравом односу са Богом увек постоји синергија између онога што ми као људи приносимо и Бога који даје. Оно што ми приносимо (нпр. молитву, пост, добра дела) није куповина Божије благодати јер све то Њему није потребно него нама да бисмо своје срце отворили за његову љубав. Тако је и у евхаристијском животу. Онај који живи  евхаристијски, у благодарности Богу, причешћем Божанским тајнама испуњава се благодаћу Божијом. Онај, пак, који приступа светим тајнама верујући у њихову механичко дејство, да оне саме по себе без наше вере могу да делују, налази се у великој заблуди. Благодат Божија делује само у сфери слободе и не може се ничим изнудити.
     
    Осенити се знаком крста када пролазимо поред цркве или пред распећем, иконом и другим освештаним предметима није сујеверје и фанатизам већ древни хришћански обичај јер уз знак крста помињемо име Свете Тројице и исповедамо своју веру. Наравно, када смо у друштву људи који не живе хришћанским животом треба водити рачуна да нашу веру у Бога не испољавамо претерано и нападно јер може да нас поткраде сујета и да истовремено саблазнимо оне са којима се налазимо. Увек можемо у срцу своме да узнесемо молитву, на било ком месту и у било које време, а молитва је енергија, језик будућег века, којом на чудесан начин комуницирамо и са Богом и васцелим духовним светом. Највећи степен молитве је један трајни дубоки духовни осећај сталног Божијег присуства и та молитва надилази сваку људску реч. Али док не дођемо или док се барем не приближимо таквој молитви, веома је важно у свакој прилици када смо у могућности, и посебно када смо сами, да молитви придружимо и неки физички покрет, да се осенимо знаком крста, да направимо поклон и на тај начин да изразимо и својим телом молитвени однос према Богу. Човек је саздан од душевног и телесног састава, а оба су материјална и тварна (само на различит начин). Зато уз молитву увек треба да иде и одређени телесни подвиг док нам сам Бог, ако је то у Његовој вољи, не подари савршену молитву којом ће у вечности дисати васцела преображена твар у слави Божијој. 
     
    Што се тиче ислама мислим да можемо да кажемо да је то покушај реформације хришћанства и да је поникао из традиције јудео-хришћанских секти. Ислам може да се упореди са неким радикалнијим западним сектама које негирају божанство Христово, Св. Тројицу, свете Тајне. 
     
    Архимандрит Сава Јањић
    ИЗВОР
  23. Волим
    Guest
    Дејан got a reaction from Guest for a Странице, За Саборни храм у Бару одиграна фудбалска утакмица између „Морнара“ и екипе култног филма „Монтевидео“   
    Поред изузетног датума и хуманитарног карактера меча (сав приход намијењен завршетку радова на Храму Св Јована Владимира), Баране је на стадион привукао и гостујући састав – екипа култног филма Монтевидео појачана за ову прилику свештеницима Митрополије црногорско-приморске.
     
    Почетни ударац на мечу извео је митрополит црногорско приморски Амфилохије, који је уочи утакмице поздравио све учеснике представе.
    Делегат меча је, симболично, био Божидар Вујачић, члан југословенске репрезентације која је освојила злату медаљу на Медитеранским играма коју је као селектор водио легендарни Александар Тирнанинић Тирке кога у филму Монтевидео глуми Милош Биковић.
    Нажалост барских тинејџерки Биковић није било у тиму Монтевидеа на барској Маџарици, као ни носиоца друге главне роле блокбастера Драгана Бјелогрлића, Петра Стругара који је глумио Мошу Марјановића.
    Више хиљада Барана уживало у бравурама фудбалера екипе филма Монтевидео и Морнара, одиграног у оквриу традиционалних Дана Светог Јована Владимира.
    У њиховом одсуству прва звијезда и капитен селекције филма Монтевидео био је Преграг Васић који се прославио улогом дјечака Станоја. У дресу „Монтевидеа“ био је и Ненад Хераковић који је тумачио улогу вампира Драгослава Михаиловића, Урош Јовчић који је тумачио лик „Носоње“, а појачање из Црне Горе био је Божо Зубер познат по бравури у серији На пјену од мора…
    Улаз на стадиону био је слободан али су на трибинама биле постављене кутије за добровољне прилоге за довршетак Храма Светог Јована Владимира у Бару.
    Да не заборавимо и резултат који је мало кога на Маџарици интересовао: Морнар – Монтевидео 6:6!
    Извор: mondo.me
    Фото: Анто Баковић
  24. Волим
    Дејан got a reaction from Светислав Павловић for a Странице, За Саборни храм у Бару одиграна фудбалска утакмица између „Морнара“ и екипе култног филма „Монтевидео“   
    Поред изузетног датума и хуманитарног карактера меча (сав приход намијењен завршетку радова на Храму Св Јована Владимира), Баране је на стадион привукао и гостујући састав – екипа култног филма Монтевидео појачана за ову прилику свештеницима Митрополије црногорско-приморске.
     
    Почетни ударац на мечу извео је митрополит црногорско приморски Амфилохије, који је уочи утакмице поздравио све учеснике представе.
    Делегат меча је, симболично, био Божидар Вујачић, члан југословенске репрезентације која је освојила злату медаљу на Медитеранским играма коју је као селектор водио легендарни Александар Тирнанинић Тирке кога у филму Монтевидео глуми Милош Биковић.
    Нажалост барских тинејџерки Биковић није било у тиму Монтевидеа на барској Маџарици, као ни носиоца друге главне роле блокбастера Драгана Бјелогрлића, Петра Стругара који је глумио Мошу Марјановића.
    Више хиљада Барана уживало у бравурама фудбалера екипе филма Монтевидео и Морнара, одиграног у оквриу традиционалних Дана Светог Јована Владимира.
    У њиховом одсуству прва звијезда и капитен селекције филма Монтевидео био је Преграг Васић који се прославио улогом дјечака Станоја. У дресу „Монтевидеа“ био је и Ненад Хераковић који је тумачио улогу вампира Драгослава Михаиловића, Урош Јовчић који је тумачио лик „Носоње“, а појачање из Црне Горе био је Божо Зубер познат по бравури у серији На пјену од мора…
    Улаз на стадиону био је слободан али су на трибинама биле постављене кутије за добровољне прилоге за довршетак Храма Светог Јована Владимира у Бару.
    Да не заборавимо и резултат који је мало кога на Маџарици интересовао: Морнар – Монтевидео 6:6!
    Извор: mondo.me
    Фото: Анто Баковић
  25. Свиђа ми се
    Дејан got a reaction from Vinberulino for a Странице, Православна Црква прославља велики број западних светитеља до великог раскола 1054   
    То је саборна пракса Цркве. Ова чињеница свакако не значи да не треба да имамо поштовања према бројним људима који су искрено живели своју хришћанску веру на Западу. Штавише животи многи од њих су веома поучни и веома је важно да их ничим не омаловажавамо. На који начин Бог спашава неправославне је тајна Божија и наше је да живимо у чврстој нади и вери да ниједно добро дело, као ни вера људи који су искрено живели за Христа неће пропасти пред лицем Божијим. Божија благодат делује на начине који су необјашњиви нашем уму и зато са дубоким поштовањем треба да се односимо према сваком неправославном човеку који се труди да искрено живи по својој вери. Никада на себе не смемо да преуземемо улогу судије, јер тиме чинимо велики грех пред Богом који је једини судија душа људских. 
     
    У бројним случајевима и код западних светитеља од Средњег века до данас забележена су многа чуда и исцелења. Треба да чврсто верујемо да Бог неће оставити неуслишене ничије молитве, а посебно не оних који су рођени ван православног предања и који су се трудили цео живот да живе хришћански онако како су научили од својих родитеља и учитеља. Можемо засигурно да знамо само да се неправославни не спрашавају на основу одређених погрешних учења која су усвојили, већ верујемо да то може да буде само по неизмерној љубави Бога који истински љуби сваког човека и суди свакоме по томе колико нам је дато.  Треба бити јако опрезан јер они православни који тобоже у ревности према својој вери јавно лично вређају и ниподаштавају неправославне показују да су сами лишени љубави и благодати Божије. Онај који пребива у благодати Божијој жели да се сви спасу и највише би се обрадовао да се у онај страшни и чудесни дан Суда сви људи нађу у радости Господа Бога нашега. Као православни хришћани дужни смо да сваког човека гледамо као бољег од себе и ако није православан треба помислити да ће се можда он једног дана обратити и да ће га Бог на чудесан начин спасти, а да ћемо ми остати лишени љубави Божије ако немамо љубави према свим људима.
     
    Треба имати у виду да поштујући друге и њихова веровања никада не смемо да изгубимо из вида да смо дужни да исповедамо своју православну веру не само речима већ и делима и да ћемо бити одговорни уколико неправославне саблажњујемо својим понашањем, ароганцијом и гордошћу.  То је, нажалост, највећи проблем савремених ревнитеља који се не устежу да изразе отворену мржњу не само према неправославним хришћанима и припадницима других вера, већ и према својој православној браћи са којом се не слажу у одређеним ставовима. Засигурно могу да кажем да ниједан светитељ, ревнитељ  Православља, није користио такав језик нити се тако понашао. Зато се та наша браћа и сестре који ревнују не по разуму налазе у веома опасном духовном стању у коме ризикују да изгубе заувек заједницу са Богом и Црквом Православном. За њих се треба молити са надом да ће им Господ помоћи да се на време исправе.
    Архимандрит Сава Јањић
×
×
  • Креирај ново...