Jump to content

Дејан

АДМИНИСТРАТОР
  • Број садржаја

    18488
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    39

Репутација активности

  1. Волим
    Дејан got a reaction from Sonja Djurdjic for a Странице, Били у браку или не,ово би требали прочитати   
    "Кад сам те ноћи стигао кући, док је моја жена сервирала вечеру, примио сам је за руку и рекао: Морам ти нешто рећи. Сјела је и јела у тишини.Примијетио сам бол у њеним очима. Одједном нисам знао како отворити уста. Али морао сам јој дати до знања што мислим. Желим развод, рекао сам смирено. Није изгледала изнервирано мојим ријечима, него ме тихо... упитала: Зашто? Избјегавао сам њезино питање. То ју је разљутило. Одбацила је прибор за јело и почела викати на мене, ти ниси човјек!!
    Те ноћи нисмо више разговарали.Плакала је. Знао сам да је хтјела сазнати што се догодило с нашим браком. Али нисам јој могао дати задовољавајући одговор, изгубила је моје срце због Иване. Нисам је више волио. Само сам је жалио!
    С дубоким осјећајем кривње, направио сам споразум за развод који је наводио да њој припадне наша кућа, наш ауто и 30 % улога у мојој фирми. Погледала га је и онда подерала на комадиће. Жена која је 10 година свог живота провела самном за мене је постала странац. Било ми је жао њеног узалудно потрошеног времена и енергије али нисам могао повући што сам рекао јер сам јако волио Ивану. Почела је јако плакати предамном, што сам и очекивао. То њено плакање за мене је заправо било право олакшање. Идеја о разводу, која ме опсједала неколикотједана , чинила се сада чвршчом и јаснијом.
    Слиједећи дан, дошао сам кући јако касно и нашао је за столом како нешто пише. Нисам вечерао него сам отишао директно у кревет и одмах заспао јер сам био уморан од испуњеног дана са Иваном. Кад сам се пробудио, она је још увијек била за столом и писала. Није ме било брига па сам се окренуо и наставио спавати.
    Ујутро ми је презентирала своје увјете за развод: није хтјела ништа од мене, али је требала одгоду од мјесец дана до раставе. Захтијевала је да се у тих мјесец дана обоје трудимо живјети нормално колико год је то могуће.
    Њени разлози су били једноставни: наш син има испите у тих мјесец дана и није хтјела да га оптерећујемо нашим пропалим браком. То је за мене било прихватљиво.Али имала је још један захтјев, хтјела је да се присјетим како сам је носио у нашу свадбену собу на дан нашега вјенчања. Захтијевала је да је у тих мјесец дана, свако јутро носим из наше спаваће собе до предњих вратију. Мислио сам да је тотално полудјела. Али да нам те задње заједничке дане учиним подношљивима, пристао сам на њене чудне захтјеве.
    Рекао сам Ивани какве увјете ми је жена поставила за развод... Гласно се смијала и мислила да је то апсурдно. Без обзира на њене трикове, мора се суочити са разводом, рекла је презриво. Моја жена и ја нисмо имали никакав физички контакт откад сам ја изразио своју жељу за разводом. Док сам је носио први дан обоје смо дјеловали неспретно. Наш син је пљескао иза нас: Тата држи маму у наручју.
    Те ријечи су ме погодиле.
    Од спаваће до дневне собе па до вратију, ходао сам преко 10 метара с њом у наручју. Затворила је очи и тихо рекла;немој нашем сину говорити за развод. Кимнуо сам главом, помало узрујан. Спустио сам је пред вратима. Отишла је чекати аутобус за посао. А ја сам се одвезао сам до уреда.
    Други дан било нам је пуно лакше. Ослонила се на моја прса. Могао сам осјетити мирис њезине блузе. Схватио сам да нисам ту жену погледао пажљиво већ дуго времена. Схватио сам да више није тако млада. Имала је неколико бора на лицу и коса јој је била просиједа. Наш брак је на њој оставио данак. На минуту сам се упитао што сам јој то учинио.
    Четврти дан кад сам је подигао, осјетио сам како се осјећај интимности враћа. То је била жена која је дала 10 година свог живота за мене.
    Пети и шести дан осјетио сам како осјећај интимности опет расте. Ивани нисам рекао ништа о томе. Како је тих мјесец дана одмицало, постајало је све лакше носити је. Можда ме свакодневна вјежба учинила јачим. Једно јутро бирала је што ће обући. Испробала је неколико хаљина али ни једна јој није пристајала. Затим је уздахнула: све су моје хаљине постале превелике. Одједном сам схватио колико је смршавјела и да је то заправо разлог што ми је постајало све лакше носити је.
    Одједном ми је синуло... Носила је толико туге и горчине у срцу. Несвјесно сам пружио руку и погладио је по глави. Наш син је дошао у том тренутку и рекао: Тата вријеме је да носиш маму ван. Гледајући сваки дан како његов отац носи маму у наручју, за њега је постало битан дио живота. Моја жена га је дозвала да се приближи и чврсто га загрлила.
    Окренуо сам главу на другу страну јер сам се бојао да би се могао предомислити у задњој минути.
    Тада сам је примио у наручје, ходајући преко спаваће до дневне собе, па у ходник. Њезине руке обгрлиле су мој врат тако природно и њежно.
    Држао сам је чврсто, баш као и на дан нашега вјенчања.
    Но њезина све лакша тјелесна тежина ме чинила јако тужним. Задњи дан, кад сам је држао у наручју, једва сам корака могао направити. Наш син је отишао у школу. Држао сам је чврсто и рекао: Нисам примјетио да је у нашем животу недостајало интимности.Одве зао сам се до уреда... Истрчао из аута без закључавања врата. Бојао сам се да би ме свака одгода натјерала да промијеним мишљење. Ходао сам горе. Ивана је отворила врата а ја сам јој рекао: Жао ми је али ја више не желим развод.
    Погледала ме запањено, а затим дотакнула моје чело. Имаш ли грозницу? Рекла је. Макнуо сам јој руку с моје главе. Жао ми је, Ивана, рекао сам, нећу се развести. Мој брачни живот је био досадан вјеројатно зато што ни она ни ја нисмо цијенили појединости у нашим животима, а не зато што више нисмо вољели један другог. Сада схваћам да од тренутка када сам је носио у наручју на дан нашега вјенчања, сам је требао тако носити док нас смрт не растави.
    Ивана као да се одједном пробудила. Опалила ми је шамарчину, залупила врата и бризнула у плач. Отишао сам. У цвјећарници на путу кући сам наручио букет цвијећа за моју жену. Продавачица ме питала што написати на картици. Насмијао сам се и написао: Носити ћу те свако јутро док нас смрт не растави.
    Те ноћи сам стигао кући с цвијећем у руци и осмијехом на лицу. Трчао сам горе по степеницама, да бих нашао своју жену у кревету - мртву.
    Борила се с раком мјесецима а ја сам био толико обузет Иваном да нисам ништа примјетио.
    Знала је да ће убрзо умријети и хтјела ме спасити од било какве негативне реакције нашег сина на развод. Барем сам у очима нашег сина испао брижан супруг...
    Мали детаљи у вашим животима су оно што је стварно важно у вези. То није викендица, ауто, некретнине, новац у банци. То само ствара окружење погодно за срећу, али не може дати срећу у вама.
    Дакле, нађите времена да будете пријатељи и направите оне мале ствари један за другога да изградите интимност. Да имате прави сретан брак!
    Ако не подијелите ову причу, ништа се неће догодити.
    Ако то учините, можда спасите нечији брак.
    Многи од животних неуспјеха су људи који нису схваћали колико су били близу успјеха када су одустали."
  2. Волим
    Дејан got a reaction from stanisa for a Странице, Били у браку или не,ово би требали прочитати   
    "Кад сам те ноћи стигао кући, док је моја жена сервирала вечеру, примио сам је за руку и рекао: Морам ти нешто рећи. Сјела је и јела у тишини.Примијетио сам бол у њеним очима. Одједном нисам знао како отворити уста. Али морао сам јој дати до знања што мислим. Желим развод, рекао сам смирено. Није изгледала изнервирано мојим ријечима, него ме тихо... упитала: Зашто? Избјегавао сам њезино питање. То ју је разљутило. Одбацила је прибор за јело и почела викати на мене, ти ниси човјек!!
    Те ноћи нисмо више разговарали.Плакала је. Знао сам да је хтјела сазнати што се догодило с нашим браком. Али нисам јој могао дати задовољавајући одговор, изгубила је моје срце због Иване. Нисам је више волио. Само сам је жалио!
    С дубоким осјећајем кривње, направио сам споразум за развод који је наводио да њој припадне наша кућа, наш ауто и 30 % улога у мојој фирми. Погледала га је и онда подерала на комадиће. Жена која је 10 година свог живота провела самном за мене је постала странац. Било ми је жао њеног узалудно потрошеног времена и енергије али нисам могао повући што сам рекао јер сам јако волио Ивану. Почела је јако плакати предамном, што сам и очекивао. То њено плакање за мене је заправо било право олакшање. Идеја о разводу, која ме опсједала неколикотједана , чинила се сада чвршчом и јаснијом.
    Слиједећи дан, дошао сам кући јако касно и нашао је за столом како нешто пише. Нисам вечерао него сам отишао директно у кревет и одмах заспао јер сам био уморан од испуњеног дана са Иваном. Кад сам се пробудио, она је још увијек била за столом и писала. Није ме било брига па сам се окренуо и наставио спавати.
    Ујутро ми је презентирала своје увјете за развод: није хтјела ништа од мене, али је требала одгоду од мјесец дана до раставе. Захтијевала је да се у тих мјесец дана обоје трудимо живјети нормално колико год је то могуће.
    Њени разлози су били једноставни: наш син има испите у тих мјесец дана и није хтјела да га оптерећујемо нашим пропалим браком. То је за мене било прихватљиво.Али имала је још један захтјев, хтјела је да се присјетим како сам је носио у нашу свадбену собу на дан нашега вјенчања. Захтијевала је да је у тих мјесец дана, свако јутро носим из наше спаваће собе до предњих вратију. Мислио сам да је тотално полудјела. Али да нам те задње заједничке дане учиним подношљивима, пристао сам на њене чудне захтјеве.
    Рекао сам Ивани какве увјете ми је жена поставила за развод... Гласно се смијала и мислила да је то апсурдно. Без обзира на њене трикове, мора се суочити са разводом, рекла је презриво. Моја жена и ја нисмо имали никакав физички контакт откад сам ја изразио своју жељу за разводом. Док сам је носио први дан обоје смо дјеловали неспретно. Наш син је пљескао иза нас: Тата држи маму у наручју.
    Те ријечи су ме погодиле.
    Од спаваће до дневне собе па до вратију, ходао сам преко 10 метара с њом у наручју. Затворила је очи и тихо рекла;немој нашем сину говорити за развод. Кимнуо сам главом, помало узрујан. Спустио сам је пред вратима. Отишла је чекати аутобус за посао. А ја сам се одвезао сам до уреда.
    Други дан било нам је пуно лакше. Ослонила се на моја прса. Могао сам осјетити мирис њезине блузе. Схватио сам да нисам ту жену погледао пажљиво већ дуго времена. Схватио сам да више није тако млада. Имала је неколико бора на лицу и коса јој је била просиједа. Наш брак је на њој оставио данак. На минуту сам се упитао што сам јој то учинио.
    Четврти дан кад сам је подигао, осјетио сам како се осјећај интимности враћа. То је била жена која је дала 10 година свог живота за мене.
    Пети и шести дан осјетио сам како осјећај интимности опет расте. Ивани нисам рекао ништа о томе. Како је тих мјесец дана одмицало, постајало је све лакше носити је. Можда ме свакодневна вјежба учинила јачим. Једно јутро бирала је што ће обући. Испробала је неколико хаљина али ни једна јој није пристајала. Затим је уздахнула: све су моје хаљине постале превелике. Одједном сам схватио колико је смршавјела и да је то заправо разлог што ми је постајало све лакше носити је.
    Одједном ми је синуло... Носила је толико туге и горчине у срцу. Несвјесно сам пружио руку и погладио је по глави. Наш син је дошао у том тренутку и рекао: Тата вријеме је да носиш маму ван. Гледајући сваки дан како његов отац носи маму у наручју, за њега је постало битан дио живота. Моја жена га је дозвала да се приближи и чврсто га загрлила.
    Окренуо сам главу на другу страну јер сам се бојао да би се могао предомислити у задњој минути.
    Тада сам је примио у наручје, ходајући преко спаваће до дневне собе, па у ходник. Њезине руке обгрлиле су мој врат тако природно и њежно.
    Држао сам је чврсто, баш као и на дан нашега вјенчања.
    Но њезина све лакша тјелесна тежина ме чинила јако тужним. Задњи дан, кад сам је држао у наручју, једва сам корака могао направити. Наш син је отишао у школу. Држао сам је чврсто и рекао: Нисам примјетио да је у нашем животу недостајало интимности.Одве зао сам се до уреда... Истрчао из аута без закључавања врата. Бојао сам се да би ме свака одгода натјерала да промијеним мишљење. Ходао сам горе. Ивана је отворила врата а ја сам јој рекао: Жао ми је али ја више не желим развод.
    Погледала ме запањено, а затим дотакнула моје чело. Имаш ли грозницу? Рекла је. Макнуо сам јој руку с моје главе. Жао ми је, Ивана, рекао сам, нећу се развести. Мој брачни живот је био досадан вјеројатно зато што ни она ни ја нисмо цијенили појединости у нашим животима, а не зато што више нисмо вољели један другог. Сада схваћам да од тренутка када сам је носио у наручју на дан нашега вјенчања, сам је требао тако носити док нас смрт не растави.
    Ивана као да се одједном пробудила. Опалила ми је шамарчину, залупила врата и бризнула у плач. Отишао сам. У цвјећарници на путу кући сам наручио букет цвијећа за моју жену. Продавачица ме питала што написати на картици. Насмијао сам се и написао: Носити ћу те свако јутро док нас смрт не растави.
    Те ноћи сам стигао кући с цвијећем у руци и осмијехом на лицу. Трчао сам горе по степеницама, да бих нашао своју жену у кревету - мртву.
    Борила се с раком мјесецима а ја сам био толико обузет Иваном да нисам ништа примјетио.
    Знала је да ће убрзо умријети и хтјела ме спасити од било какве негативне реакције нашег сина на развод. Барем сам у очима нашег сина испао брижан супруг...
    Мали детаљи у вашим животима су оно што је стварно важно у вези. То није викендица, ауто, некретнине, новац у банци. То само ствара окружење погодно за срећу, али не може дати срећу у вама.
    Дакле, нађите времена да будете пријатељи и направите оне мале ствари један за другога да изградите интимност. Да имате прави сретан брак!
    Ако не подијелите ову причу, ништа се неће догодити.
    Ако то учините, можда спасите нечији брак.
    Многи од животних неуспјеха су људи који нису схваћали колико су били близу успјеха када су одустали."
  3. Волим
    Дејан got a reaction from mirjanam for a Странице, Били у браку или не,ово би требали прочитати   
    "Кад сам те ноћи стигао кући, док је моја жена сервирала вечеру, примио сам је за руку и рекао: Морам ти нешто рећи. Сјела је и јела у тишини.Примијетио сам бол у њеним очима. Одједном нисам знао како отворити уста. Али морао сам јој дати до знања што мислим. Желим развод, рекао сам смирено. Није изгледала изнервирано мојим ријечима, него ме тихо... упитала: Зашто? Избјегавао сам њезино питање. То ју је разљутило. Одбацила је прибор за јело и почела викати на мене, ти ниси човјек!!
    Те ноћи нисмо више разговарали.Плакала је. Знао сам да је хтјела сазнати што се догодило с нашим браком. Али нисам јој могао дати задовољавајући одговор, изгубила је моје срце због Иване. Нисам је више волио. Само сам је жалио!
    С дубоким осјећајем кривње, направио сам споразум за развод који је наводио да њој припадне наша кућа, наш ауто и 30 % улога у мојој фирми. Погледала га је и онда подерала на комадиће. Жена која је 10 година свог живота провела самном за мене је постала странац. Било ми је жао њеног узалудно потрошеног времена и енергије али нисам могао повући што сам рекао јер сам јако волио Ивану. Почела је јако плакати предамном, што сам и очекивао. То њено плакање за мене је заправо било право олакшање. Идеја о разводу, која ме опсједала неколикотједана , чинила се сада чвршчом и јаснијом.
    Слиједећи дан, дошао сам кући јако касно и нашао је за столом како нешто пише. Нисам вечерао него сам отишао директно у кревет и одмах заспао јер сам био уморан од испуњеног дана са Иваном. Кад сам се пробудио, она је још увијек била за столом и писала. Није ме било брига па сам се окренуо и наставио спавати.
    Ујутро ми је презентирала своје увјете за развод: није хтјела ништа од мене, али је требала одгоду од мјесец дана до раставе. Захтијевала је да се у тих мјесец дана обоје трудимо живјети нормално колико год је то могуће.
    Њени разлози су били једноставни: наш син има испите у тих мјесец дана и није хтјела да га оптерећујемо нашим пропалим браком. То је за мене било прихватљиво.Али имала је још један захтјев, хтјела је да се присјетим како сам је носио у нашу свадбену собу на дан нашега вјенчања. Захтијевала је да је у тих мјесец дана, свако јутро носим из наше спаваће собе до предњих вратију. Мислио сам да је тотално полудјела. Али да нам те задње заједничке дане учиним подношљивима, пристао сам на њене чудне захтјеве.
    Рекао сам Ивани какве увјете ми је жена поставила за развод... Гласно се смијала и мислила да је то апсурдно. Без обзира на њене трикове, мора се суочити са разводом, рекла је презриво. Моја жена и ја нисмо имали никакав физички контакт откад сам ја изразио своју жељу за разводом. Док сам је носио први дан обоје смо дјеловали неспретно. Наш син је пљескао иза нас: Тата држи маму у наручју.
    Те ријечи су ме погодиле.
    Од спаваће до дневне собе па до вратију, ходао сам преко 10 метара с њом у наручју. Затворила је очи и тихо рекла;немој нашем сину говорити за развод. Кимнуо сам главом, помало узрујан. Спустио сам је пред вратима. Отишла је чекати аутобус за посао. А ја сам се одвезао сам до уреда.
    Други дан било нам је пуно лакше. Ослонила се на моја прса. Могао сам осјетити мирис њезине блузе. Схватио сам да нисам ту жену погледао пажљиво већ дуго времена. Схватио сам да више није тако млада. Имала је неколико бора на лицу и коса јој је била просиједа. Наш брак је на њој оставио данак. На минуту сам се упитао што сам јој то учинио.
    Четврти дан кад сам је подигао, осјетио сам како се осјећај интимности враћа. То је била жена која је дала 10 година свог живота за мене.
    Пети и шести дан осјетио сам како осјећај интимности опет расте. Ивани нисам рекао ништа о томе. Како је тих мјесец дана одмицало, постајало је све лакше носити је. Можда ме свакодневна вјежба учинила јачим. Једно јутро бирала је што ће обући. Испробала је неколико хаљина али ни једна јој није пристајала. Затим је уздахнула: све су моје хаљине постале превелике. Одједном сам схватио колико је смршавјела и да је то заправо разлог што ми је постајало све лакше носити је.
    Одједном ми је синуло... Носила је толико туге и горчине у срцу. Несвјесно сам пружио руку и погладио је по глави. Наш син је дошао у том тренутку и рекао: Тата вријеме је да носиш маму ван. Гледајући сваки дан како његов отац носи маму у наручју, за њега је постало битан дио живота. Моја жена га је дозвала да се приближи и чврсто га загрлила.
    Окренуо сам главу на другу страну јер сам се бојао да би се могао предомислити у задњој минути.
    Тада сам је примио у наручје, ходајући преко спаваће до дневне собе, па у ходник. Њезине руке обгрлиле су мој врат тако природно и њежно.
    Држао сам је чврсто, баш као и на дан нашега вјенчања.
    Но њезина све лакша тјелесна тежина ме чинила јако тужним. Задњи дан, кад сам је држао у наручју, једва сам корака могао направити. Наш син је отишао у школу. Држао сам је чврсто и рекао: Нисам примјетио да је у нашем животу недостајало интимности.Одве зао сам се до уреда... Истрчао из аута без закључавања врата. Бојао сам се да би ме свака одгода натјерала да промијеним мишљење. Ходао сам горе. Ивана је отворила врата а ја сам јој рекао: Жао ми је али ја више не желим развод.
    Погледала ме запањено, а затим дотакнула моје чело. Имаш ли грозницу? Рекла је. Макнуо сам јој руку с моје главе. Жао ми је, Ивана, рекао сам, нећу се развести. Мој брачни живот је био досадан вјеројатно зато што ни она ни ја нисмо цијенили појединости у нашим животима, а не зато што више нисмо вољели један другог. Сада схваћам да од тренутка када сам је носио у наручју на дан нашега вјенчања, сам је требао тако носити док нас смрт не растави.
    Ивана као да се одједном пробудила. Опалила ми је шамарчину, залупила врата и бризнула у плач. Отишао сам. У цвјећарници на путу кући сам наручио букет цвијећа за моју жену. Продавачица ме питала што написати на картици. Насмијао сам се и написао: Носити ћу те свако јутро док нас смрт не растави.
    Те ноћи сам стигао кући с цвијећем у руци и осмијехом на лицу. Трчао сам горе по степеницама, да бих нашао своју жену у кревету - мртву.
    Борила се с раком мјесецима а ја сам био толико обузет Иваном да нисам ништа примјетио.
    Знала је да ће убрзо умријети и хтјела ме спасити од било какве негативне реакције нашег сина на развод. Барем сам у очима нашег сина испао брижан супруг...
    Мали детаљи у вашим животима су оно што је стварно важно у вези. То није викендица, ауто, некретнине, новац у банци. То само ствара окружење погодно за срећу, али не може дати срећу у вама.
    Дакле, нађите времена да будете пријатељи и направите оне мале ствари један за другога да изградите интимност. Да имате прави сретан брак!
    Ако не подијелите ову причу, ништа се неће догодити.
    Ако то учините, можда спасите нечији брак.
    Многи од животних неуспјеха су људи који нису схваћали колико су били близу успјеха када су одустали."
  4. Волим
    Дејан got a reaction from YOKA for a Странице, Били у браку или не,ово би требали прочитати   
    "Кад сам те ноћи стигао кући, док је моја жена сервирала вечеру, примио сам је за руку и рекао: Морам ти нешто рећи. Сјела је и јела у тишини.Примијетио сам бол у њеним очима. Одједном нисам знао како отворити уста. Али морао сам јој дати до знања што мислим. Желим развод, рекао сам смирено. Није изгледала изнервирано мојим ријечима, него ме тихо... упитала: Зашто? Избјегавао сам њезино питање. То ју је разљутило. Одбацила је прибор за јело и почела викати на мене, ти ниси човјек!!
    Те ноћи нисмо више разговарали.Плакала је. Знао сам да је хтјела сазнати што се догодило с нашим браком. Али нисам јој могао дати задовољавајући одговор, изгубила је моје срце због Иване. Нисам је више волио. Само сам је жалио!
    С дубоким осјећајем кривње, направио сам споразум за развод који је наводио да њој припадне наша кућа, наш ауто и 30 % улога у мојој фирми. Погледала га је и онда подерала на комадиће. Жена која је 10 година свог живота провела самном за мене је постала странац. Било ми је жао њеног узалудно потрошеног времена и енергије али нисам могао повући што сам рекао јер сам јако волио Ивану. Почела је јако плакати предамном, што сам и очекивао. То њено плакање за мене је заправо било право олакшање. Идеја о разводу, која ме опсједала неколикотједана , чинила се сада чвршчом и јаснијом.
    Слиједећи дан, дошао сам кући јако касно и нашао је за столом како нешто пише. Нисам вечерао него сам отишао директно у кревет и одмах заспао јер сам био уморан од испуњеног дана са Иваном. Кад сам се пробудио, она је још увијек била за столом и писала. Није ме било брига па сам се окренуо и наставио спавати.
    Ујутро ми је презентирала своје увјете за развод: није хтјела ништа од мене, али је требала одгоду од мјесец дана до раставе. Захтијевала је да се у тих мјесец дана обоје трудимо живјети нормално колико год је то могуће.
    Њени разлози су били једноставни: наш син има испите у тих мјесец дана и није хтјела да га оптерећујемо нашим пропалим браком. То је за мене било прихватљиво.Али имала је још један захтјев, хтјела је да се присјетим како сам је носио у нашу свадбену собу на дан нашега вјенчања. Захтијевала је да је у тих мјесец дана, свако јутро носим из наше спаваће собе до предњих вратију. Мислио сам да је тотално полудјела. Али да нам те задње заједничке дане учиним подношљивима, пристао сам на њене чудне захтјеве.
    Рекао сам Ивани какве увјете ми је жена поставила за развод... Гласно се смијала и мислила да је то апсурдно. Без обзира на њене трикове, мора се суочити са разводом, рекла је презриво. Моја жена и ја нисмо имали никакав физички контакт откад сам ја изразио своју жељу за разводом. Док сам је носио први дан обоје смо дјеловали неспретно. Наш син је пљескао иза нас: Тата држи маму у наручју.
    Те ријечи су ме погодиле.
    Од спаваће до дневне собе па до вратију, ходао сам преко 10 метара с њом у наручју. Затворила је очи и тихо рекла;немој нашем сину говорити за развод. Кимнуо сам главом, помало узрујан. Спустио сам је пред вратима. Отишла је чекати аутобус за посао. А ја сам се одвезао сам до уреда.
    Други дан било нам је пуно лакше. Ослонила се на моја прса. Могао сам осјетити мирис њезине блузе. Схватио сам да нисам ту жену погледао пажљиво већ дуго времена. Схватио сам да више није тако млада. Имала је неколико бора на лицу и коса јој је била просиједа. Наш брак је на њој оставио данак. На минуту сам се упитао што сам јој то учинио.
    Четврти дан кад сам је подигао, осјетио сам како се осјећај интимности враћа. То је била жена која је дала 10 година свог живота за мене.
    Пети и шести дан осјетио сам како осјећај интимности опет расте. Ивани нисам рекао ништа о томе. Како је тих мјесец дана одмицало, постајало је све лакше носити је. Можда ме свакодневна вјежба учинила јачим. Једно јутро бирала је што ће обући. Испробала је неколико хаљина али ни једна јој није пристајала. Затим је уздахнула: све су моје хаљине постале превелике. Одједном сам схватио колико је смршавјела и да је то заправо разлог што ми је постајало све лакше носити је.
    Одједном ми је синуло... Носила је толико туге и горчине у срцу. Несвјесно сам пружио руку и погладио је по глави. Наш син је дошао у том тренутку и рекао: Тата вријеме је да носиш маму ван. Гледајући сваки дан како његов отац носи маму у наручју, за њега је постало битан дио живота. Моја жена га је дозвала да се приближи и чврсто га загрлила.
    Окренуо сам главу на другу страну јер сам се бојао да би се могао предомислити у задњој минути.
    Тада сам је примио у наручје, ходајући преко спаваће до дневне собе, па у ходник. Њезине руке обгрлиле су мој врат тако природно и њежно.
    Држао сам је чврсто, баш као и на дан нашега вјенчања.
    Но њезина све лакша тјелесна тежина ме чинила јако тужним. Задњи дан, кад сам је држао у наручју, једва сам корака могао направити. Наш син је отишао у школу. Држао сам је чврсто и рекао: Нисам примјетио да је у нашем животу недостајало интимности.Одве зао сам се до уреда... Истрчао из аута без закључавања врата. Бојао сам се да би ме свака одгода натјерала да промијеним мишљење. Ходао сам горе. Ивана је отворила врата а ја сам јој рекао: Жао ми је али ја више не желим развод.
    Погледала ме запањено, а затим дотакнула моје чело. Имаш ли грозницу? Рекла је. Макнуо сам јој руку с моје главе. Жао ми је, Ивана, рекао сам, нећу се развести. Мој брачни живот је био досадан вјеројатно зато што ни она ни ја нисмо цијенили појединости у нашим животима, а не зато што више нисмо вољели један другог. Сада схваћам да од тренутка када сам је носио у наручју на дан нашега вјенчања, сам је требао тако носити док нас смрт не растави.
    Ивана као да се одједном пробудила. Опалила ми је шамарчину, залупила врата и бризнула у плач. Отишао сам. У цвјећарници на путу кући сам наручио букет цвијећа за моју жену. Продавачица ме питала што написати на картици. Насмијао сам се и написао: Носити ћу те свако јутро док нас смрт не растави.
    Те ноћи сам стигао кући с цвијећем у руци и осмијехом на лицу. Трчао сам горе по степеницама, да бих нашао своју жену у кревету - мртву.
    Борила се с раком мјесецима а ја сам био толико обузет Иваном да нисам ништа примјетио.
    Знала је да ће убрзо умријети и хтјела ме спасити од било какве негативне реакције нашег сина на развод. Барем сам у очима нашег сина испао брижан супруг...
    Мали детаљи у вашим животима су оно што је стварно важно у вези. То није викендица, ауто, некретнине, новац у банци. То само ствара окружење погодно за срећу, али не може дати срећу у вама.
    Дакле, нађите времена да будете пријатељи и направите оне мале ствари један за другога да изградите интимност. Да имате прави сретан брак!
    Ако не подијелите ову причу, ништа се неће догодити.
    Ако то учините, можда спасите нечији брак.
    Многи од животних неуспјеха су људи који нису схваћали колико су били близу успјеха када су одустали."
  5. Волим
    Дејан got a reaction from Angel Bozikov for a Странице, Били у браку или не,ово би требали прочитати   
    "Кад сам те ноћи стигао кући, док је моја жена сервирала вечеру, примио сам је за руку и рекао: Морам ти нешто рећи. Сјела је и јела у тишини.Примијетио сам бол у њеним очима. Одједном нисам знао како отворити уста. Али морао сам јој дати до знања што мислим. Желим развод, рекао сам смирено. Није изгледала изнервирано мојим ријечима, него ме тихо... упитала: Зашто? Избјегавао сам њезино питање. То ју је разљутило. Одбацила је прибор за јело и почела викати на мене, ти ниси човјек!!
    Те ноћи нисмо више разговарали.Плакала је. Знао сам да је хтјела сазнати што се догодило с нашим браком. Али нисам јој могао дати задовољавајући одговор, изгубила је моје срце због Иване. Нисам је више волио. Само сам је жалио!
    С дубоким осјећајем кривње, направио сам споразум за развод који је наводио да њој припадне наша кућа, наш ауто и 30 % улога у мојој фирми. Погледала га је и онда подерала на комадиће. Жена која је 10 година свог живота провела самном за мене је постала странац. Било ми је жао њеног узалудно потрошеног времена и енергије али нисам могао повући што сам рекао јер сам јако волио Ивану. Почела је јако плакати предамном, што сам и очекивао. То њено плакање за мене је заправо било право олакшање. Идеја о разводу, која ме опсједала неколикотједана , чинила се сада чвршчом и јаснијом.
    Слиједећи дан, дошао сам кући јако касно и нашао је за столом како нешто пише. Нисам вечерао него сам отишао директно у кревет и одмах заспао јер сам био уморан од испуњеног дана са Иваном. Кад сам се пробудио, она је још увијек била за столом и писала. Није ме било брига па сам се окренуо и наставио спавати.
    Ујутро ми је презентирала своје увјете за развод: није хтјела ништа од мене, али је требала одгоду од мјесец дана до раставе. Захтијевала је да се у тих мјесец дана обоје трудимо живјети нормално колико год је то могуће.
    Њени разлози су били једноставни: наш син има испите у тих мјесец дана и није хтјела да га оптерећујемо нашим пропалим браком. То је за мене било прихватљиво.Али имала је још један захтјев, хтјела је да се присјетим како сам је носио у нашу свадбену собу на дан нашега вјенчања. Захтијевала је да је у тих мјесец дана, свако јутро носим из наше спаваће собе до предњих вратију. Мислио сам да је тотално полудјела. Али да нам те задње заједничке дане учиним подношљивима, пристао сам на њене чудне захтјеве.
    Рекао сам Ивани какве увјете ми је жена поставила за развод... Гласно се смијала и мислила да је то апсурдно. Без обзира на њене трикове, мора се суочити са разводом, рекла је презриво. Моја жена и ја нисмо имали никакав физички контакт откад сам ја изразио своју жељу за разводом. Док сам је носио први дан обоје смо дјеловали неспретно. Наш син је пљескао иза нас: Тата држи маму у наручју.
    Те ријечи су ме погодиле.
    Од спаваће до дневне собе па до вратију, ходао сам преко 10 метара с њом у наручју. Затворила је очи и тихо рекла;немој нашем сину говорити за развод. Кимнуо сам главом, помало узрујан. Спустио сам је пред вратима. Отишла је чекати аутобус за посао. А ја сам се одвезао сам до уреда.
    Други дан било нам је пуно лакше. Ослонила се на моја прса. Могао сам осјетити мирис њезине блузе. Схватио сам да нисам ту жену погледао пажљиво већ дуго времена. Схватио сам да више није тако млада. Имала је неколико бора на лицу и коса јој је била просиједа. Наш брак је на њој оставио данак. На минуту сам се упитао што сам јој то учинио.
    Четврти дан кад сам је подигао, осјетио сам како се осјећај интимности враћа. То је била жена која је дала 10 година свог живота за мене.
    Пети и шести дан осјетио сам како осјећај интимности опет расте. Ивани нисам рекао ништа о томе. Како је тих мјесец дана одмицало, постајало је све лакше носити је. Можда ме свакодневна вјежба учинила јачим. Једно јутро бирала је што ће обући. Испробала је неколико хаљина али ни једна јој није пристајала. Затим је уздахнула: све су моје хаљине постале превелике. Одједном сам схватио колико је смршавјела и да је то заправо разлог што ми је постајало све лакше носити је.
    Одједном ми је синуло... Носила је толико туге и горчине у срцу. Несвјесно сам пружио руку и погладио је по глави. Наш син је дошао у том тренутку и рекао: Тата вријеме је да носиш маму ван. Гледајући сваки дан како његов отац носи маму у наручју, за њега је постало битан дио живота. Моја жена га је дозвала да се приближи и чврсто га загрлила.
    Окренуо сам главу на другу страну јер сам се бојао да би се могао предомислити у задњој минути.
    Тада сам је примио у наручје, ходајући преко спаваће до дневне собе, па у ходник. Њезине руке обгрлиле су мој врат тако природно и њежно.
    Држао сам је чврсто, баш као и на дан нашега вјенчања.
    Но њезина све лакша тјелесна тежина ме чинила јако тужним. Задњи дан, кад сам је држао у наручју, једва сам корака могао направити. Наш син је отишао у школу. Држао сам је чврсто и рекао: Нисам примјетио да је у нашем животу недостајало интимности.Одве зао сам се до уреда... Истрчао из аута без закључавања врата. Бојао сам се да би ме свака одгода натјерала да промијеним мишљење. Ходао сам горе. Ивана је отворила врата а ја сам јој рекао: Жао ми је али ја више не желим развод.
    Погледала ме запањено, а затим дотакнула моје чело. Имаш ли грозницу? Рекла је. Макнуо сам јој руку с моје главе. Жао ми је, Ивана, рекао сам, нећу се развести. Мој брачни живот је био досадан вјеројатно зато што ни она ни ја нисмо цијенили појединости у нашим животима, а не зато што више нисмо вољели један другог. Сада схваћам да од тренутка када сам је носио у наручју на дан нашега вјенчања, сам је требао тако носити док нас смрт не растави.
    Ивана као да се одједном пробудила. Опалила ми је шамарчину, залупила врата и бризнула у плач. Отишао сам. У цвјећарници на путу кући сам наручио букет цвијећа за моју жену. Продавачица ме питала што написати на картици. Насмијао сам се и написао: Носити ћу те свако јутро док нас смрт не растави.
    Те ноћи сам стигао кући с цвијећем у руци и осмијехом на лицу. Трчао сам горе по степеницама, да бих нашао своју жену у кревету - мртву.
    Борила се с раком мјесецима а ја сам био толико обузет Иваном да нисам ништа примјетио.
    Знала је да ће убрзо умријети и хтјела ме спасити од било какве негативне реакције нашег сина на развод. Барем сам у очима нашег сина испао брижан супруг...
    Мали детаљи у вашим животима су оно што је стварно важно у вези. То није викендица, ауто, некретнине, новац у банци. То само ствара окружење погодно за срећу, али не може дати срећу у вама.
    Дакле, нађите времена да будете пријатељи и направите оне мале ствари један за другога да изградите интимност. Да имате прави сретан брак!
    Ако не подијелите ову причу, ништа се неће догодити.
    Ако то учините, можда спасите нечији брак.
    Многи од животних неуспјеха су људи који нису схваћали колико су били близу успјеха када су одустали."
  6. Волим
    Дејан got a reaction from Dragan Živković for a Странице, Отац Гаврило шири веру преко Скајпа и Фејсбука   
    У разговору за “24 сата” отац Гаврило каже да је у свет информатике ушао по послушању и благослову свог надлежног владике митрополита Јована који је саветовао да манастир набави компјутер. И тако је почело од издавања духовних листића и манастирског часописа, преко сајта, покренута је виртуелна духовну трибину, а потом и директна комуникација са саговорницима путем скајпа. Од тих разговора су касније настале две књиге „Духовни разговори“.
    - На крају сам отворио и профил на Фејсбуку, и још покренуо интернет Радио Благовести, који се емитује 24 часа - објашњава отац.
    Он каже да немају сви у нашој цркви исто мишљење о потреби да духовна лица буду присутна на интернету, има још сумњичавости и зазирања од тога. Али, он нема дилему:
    - Стање у нашем верном народу је такво да је, уз мисионарење, неопходна и „унутрашња мисија“, рад на верском просвећивању и подизању црквене свести. А могућности које за то пружа интернет су велике.
    О раширеном ставу да интернет отуђује отац Гавило каже да је питање отуђености сложеније и оно није дошло с интернетом.
    - То је феномен модерног времена, и ту се у ствари ради о једној врсти духовне оболелости. Интернет је тај већ постојећи проблем само изоштрио и продубио. Све док једни у другима не будемо видели човекову суштину, а то је обличје Божје, управо лик Божји који свако од нас носи, бићемо отуђени и међусобно и од самих себе. Изгубили смо свест о истинској димензији човека и о његовом високом призвању, о сили љубави и доброте, верности и милостивости, а циљ црквене мисије, па и на интернету, јесте да поново нађе и обнавља ту изгубљену свест - поручује игуман Гаврило.
    Савети поводом Божића
    РАДОСТ - У наш људски свет, ради нас, долази Син Божји као тек рођено детешце. Ако је у нама још остало нешто детиње, осетићемо радост због Божића. Чудесна тајна Рождества Христовог се може осетити срцем - Бог је с нама, није нас оставио. Кроз радост ће нам доћи нада, кроз наду добра воља. А имајући њу, можемо се обновити и као појединци и као народ. Читаоцима Вашег листа желим срећан Божић и много радости, наде и добре воље у новој години”, каже за “24 сата” игуман Гаврило.
    24 сата
  7. Волим
    Дејан got a reaction from Драшко for a Странице, Епископ Григорије: Божанска љубав може да загрије сваки дом и срце   
    Истакао је да СПЦ има једнако добре односе са бискупом дубровачким и мостарским, с многим римокатоличким свештеницима, с муфтијом и многим имамима.
    "Односи су одлични. Чини ми се да су, без претјеривања, за примјер и похвалу", навео је владика Григорије.
    Истакао је да треба вољети Косово љубављу која не умире, а то је божанска љубав.
    НН: Испред нас је још један празник Христовог рођења као симбол мира. Којим путем Срби да иду како би пронашли мир?
    ВЛАДИКА ГРИГОРИЈЕ: Ако гледамо кроз свјетлост Христовог рођења, можемо да научимо како љепота, радост, доброта и топлина у једном трену поражавају и поништавају сваку муку и сваку тугу. Зато не треба гледати на године иза нас с песимизмом већ с вјером и надом у побједу добра.
    НН: Која је Ваша божићна порука вјерујућем народу?
    ВЛАДИКА ГРИГОРИЈЕ: У мени Божић увијек буди исте осјећаје - помирења, заједнице, радости, породице и топлог струјања божанске љубави кроз овај свијет, која може да загрије сваки дом и свако срце, оживљујући их за живот и радост.
    НН: Годину дана је како сте у Мостару. Какво је стање и како живе Срби у том граду?
    ВЛАДИКА ГРИГОРИЈЕ: Срби у Мостару све више живе управо с надом о којој сам малочас говорио. То нас радује, али позива и на опрезност и одговорност. Њихова нада не треба да буде изневјерена, али треба их увијек учити, како би рекао Његош, да се надају у Бога и у своје руке.
    НН: Вријеме је показало да је суживот и у Требињу и у Мостару могућ. Какав је тренутни однос СПЦ с Римокатоличком црквом и Исламском заједницом на овим просторима?
    ВЛАДИКА ГРИГОРИЈЕ: Односи су одлични. Чини ми се да су, без претјеривања, за примјер и похвалу. Имамо једнако добре односе с бискупом дубровачким и мостарским, с многим римокатоличким свештеницима, с муфтијом и многим имамима. Разговарамо с највећом одговорношћу за наше заједнице.
    НН: Ви сте често и у Требињу, односно источном дијелу Херцеговине, за чија сте будућа покољења и прошлог љета организовали донаторску вечеру за Фонд "Свети Вукашин". Да ли се тај фонд још пуни?
    ВЛАДИКА ГРИГОРИЈЕ: То је нешто најљепше што нам се десило у прошлој години. Ми смо се мало потрудили, а Господ и добри људи су нам помогли изобилно у тој намјери. Као што сте поменули, било је донаторско вече за Преображење, а потом су и неке херцеговачке породице које живе изван Херцеговине дале велике прилоге и допринос овој фондацији. Свака мајка која роди треће, четврто, пето или више дјеце редовно добија мјесечну помоћ од Фондације. Надамо се већ до сљедећег Преображења резултатима који ће обрадовати наш народ у Херцеговини.
    НН: Како Срби могу задржати Косово?
    ВЛАДИКА ГРИГОРИЈЕ: Овдје се не бих сложио с Његошем да је надање наше закопано на Косову него да је управо на Косову наше надање на испиту. Постоји узречица да нада посљедња умире. Али, постоји нешто много важније од тога - то је истина да љубав никада не умире. Треба волети Косово љубављу која не умире, а то је божанска љубав.
    Весна Дука/Независне новине
  8. Волим
    Дејан got a reaction from kirios1 for a Странице, Отац Гаврило шири веру преко Скајпа и Фејсбука   
    У разговору за “24 сата” отац Гаврило каже да је у свет информатике ушао по послушању и благослову свог надлежног владике митрополита Јована који је саветовао да манастир набави компјутер. И тако је почело од издавања духовних листића и манастирског часописа, преко сајта, покренута је виртуелна духовну трибину, а потом и директна комуникација са саговорницима путем скајпа. Од тих разговора су касније настале две књиге „Духовни разговори“.
    - На крају сам отворио и профил на Фејсбуку, и још покренуо интернет Радио Благовести, који се емитује 24 часа - објашњава отац.
    Он каже да немају сви у нашој цркви исто мишљење о потреби да духовна лица буду присутна на интернету, има још сумњичавости и зазирања од тога. Али, он нема дилему:
    - Стање у нашем верном народу је такво да је, уз мисионарење, неопходна и „унутрашња мисија“, рад на верском просвећивању и подизању црквене свести. А могућности које за то пружа интернет су велике.
    О раширеном ставу да интернет отуђује отац Гавило каже да је питање отуђености сложеније и оно није дошло с интернетом.
    - То је феномен модерног времена, и ту се у ствари ради о једној врсти духовне оболелости. Интернет је тај већ постојећи проблем само изоштрио и продубио. Све док једни у другима не будемо видели човекову суштину, а то је обличје Божје, управо лик Божји који свако од нас носи, бићемо отуђени и међусобно и од самих себе. Изгубили смо свест о истинској димензији човека и о његовом високом призвању, о сили љубави и доброте, верности и милостивости, а циљ црквене мисије, па и на интернету, јесте да поново нађе и обнавља ту изгубљену свест - поручује игуман Гаврило.
    Савети поводом Божића
    РАДОСТ - У наш људски свет, ради нас, долази Син Божји као тек рођено детешце. Ако је у нама још остало нешто детиње, осетићемо радост због Божића. Чудесна тајна Рождества Христовог се може осетити срцем - Бог је с нама, није нас оставио. Кроз радост ће нам доћи нада, кроз наду добра воља. А имајући њу, можемо се обновити и као појединци и као народ. Читаоцима Вашег листа желим срећан Божић и много радости, наде и добре воље у новој години”, каже за “24 сата” игуман Гаврило.
    24 сата
  9. Волим
    Дејан got a reaction from Middle-earth for a Странице, Отац Гаврило шири веру преко Скајпа и Фејсбука   
    У разговору за “24 сата” отац Гаврило каже да је у свет информатике ушао по послушању и благослову свог надлежног владике митрополита Јована који је саветовао да манастир набави компјутер. И тако је почело од издавања духовних листића и манастирског часописа, преко сајта, покренута је виртуелна духовну трибину, а потом и директна комуникација са саговорницима путем скајпа. Од тих разговора су касније настале две књиге „Духовни разговори“.
    - На крају сам отворио и профил на Фејсбуку, и још покренуо интернет Радио Благовести, који се емитује 24 часа - објашњава отац.
    Он каже да немају сви у нашој цркви исто мишљење о потреби да духовна лица буду присутна на интернету, има још сумњичавости и зазирања од тога. Али, он нема дилему:
    - Стање у нашем верном народу је такво да је, уз мисионарење, неопходна и „унутрашња мисија“, рад на верском просвећивању и подизању црквене свести. А могућности које за то пружа интернет су велике.
    О раширеном ставу да интернет отуђује отац Гавило каже да је питање отуђености сложеније и оно није дошло с интернетом.
    - То је феномен модерног времена, и ту се у ствари ради о једној врсти духовне оболелости. Интернет је тај већ постојећи проблем само изоштрио и продубио. Све док једни у другима не будемо видели човекову суштину, а то је обличје Божје, управо лик Божји који свако од нас носи, бићемо отуђени и међусобно и од самих себе. Изгубили смо свест о истинској димензији човека и о његовом високом призвању, о сили љубави и доброте, верности и милостивости, а циљ црквене мисије, па и на интернету, јесте да поново нађе и обнавља ту изгубљену свест - поручује игуман Гаврило.
    Савети поводом Божића
    РАДОСТ - У наш људски свет, ради нас, долази Син Божји као тек рођено детешце. Ако је у нама још остало нешто детиње, осетићемо радост због Божића. Чудесна тајна Рождества Христовог се може осетити срцем - Бог је с нама, није нас оставио. Кроз радост ће нам доћи нада, кроз наду добра воља. А имајући њу, можемо се обновити и као појединци и као народ. Читаоцима Вашег листа желим срећан Божић и много радости, наде и добре воље у новој години”, каже за “24 сата” игуман Гаврило.
    24 сата
  10. Волим
    Дејан got a reaction from MilanM for a Странице, Отац Гаврило шири веру преко Скајпа и Фејсбука   
    У разговору за “24 сата” отац Гаврило каже да је у свет информатике ушао по послушању и благослову свог надлежног владике митрополита Јована који је саветовао да манастир набави компјутер. И тако је почело од издавања духовних листића и манастирског часописа, преко сајта, покренута је виртуелна духовну трибину, а потом и директна комуникација са саговорницима путем скајпа. Од тих разговора су касније настале две књиге „Духовни разговори“.
    - На крају сам отворио и профил на Фејсбуку, и још покренуо интернет Радио Благовести, који се емитује 24 часа - објашњава отац.
    Он каже да немају сви у нашој цркви исто мишљење о потреби да духовна лица буду присутна на интернету, има још сумњичавости и зазирања од тога. Али, он нема дилему:
    - Стање у нашем верном народу је такво да је, уз мисионарење, неопходна и „унутрашња мисија“, рад на верском просвећивању и подизању црквене свести. А могућности које за то пружа интернет су велике.
    О раширеном ставу да интернет отуђује отац Гавило каже да је питање отуђености сложеније и оно није дошло с интернетом.
    - То је феномен модерног времена, и ту се у ствари ради о једној врсти духовне оболелости. Интернет је тај већ постојећи проблем само изоштрио и продубио. Све док једни у другима не будемо видели човекову суштину, а то је обличје Божје, управо лик Божји који свако од нас носи, бићемо отуђени и међусобно и од самих себе. Изгубили смо свест о истинској димензији човека и о његовом високом призвању, о сили љубави и доброте, верности и милостивости, а циљ црквене мисије, па и на интернету, јесте да поново нађе и обнавља ту изгубљену свест - поручује игуман Гаврило.
    Савети поводом Божића
    РАДОСТ - У наш људски свет, ради нас, долази Син Божји као тек рођено детешце. Ако је у нама још остало нешто детиње, осетићемо радост због Божића. Чудесна тајна Рождества Христовог се може осетити срцем - Бог је с нама, није нас оставио. Кроз радост ће нам доћи нада, кроз наду добра воља. А имајући њу, можемо се обновити и као појединци и као народ. Читаоцима Вашег листа желим срећан Божић и много радости, наде и добре воље у новој години”, каже за “24 сата” игуман Гаврило.
    24 сата
  11. Волим
    Дејан got a reaction from LukaZ for a Странице, Иринеј Буловић, владика бачки: На делу је духовно умртвљивање српског народа   
    Разговарао Милорад Вучелић
    Синод је уверен да не артикулише само свој став него и став већине православних верника српске народности и наших суграђана других вероисповести и несрпске припадности када поручује, већ годинама, да немамо право да препустимо Косово и Метохију онима који су га отели силом, и то више туђом неголи својом
    Као институција од највишег националног значаја, Српска православна црква не само да обликује дух времена и биће народа, односно посредно утиче на укупне друштвене, политичке и културне прилике у држави, већ ставовима и коментарима увек побуђује и неподељено интересовање јавности и медија. Да понекад Црква бива и (зло)употребљена у сврху политичког и идеолошког обрачуна и моделирања пожељних друштвених и идејних парадигми, није тајна. Како то пак може да изгледа, у Србији је виђено недавно када је наводно „тајно писмо СПЦ“ упућено највишим државним чимбеницима „процурило“, односно било обелодањено у једном београдском недељнику. Окосницу овог бурног медијског догађаја чинила је тема од највише друштвене и историјске важности, насловљена као – „Меморандум СПЦ о Косову“. Шта се заиста догађало? Ко је заиста „згрешио“ поводом разумевања налога и проблема од националног интереса? О овим питањима, о ставу Цркве према судбини Косова и Метохије или – како у СПЦ радије говоре – према судбини Старе Србије, о промишљању и разумевању многих у овом тренутку важних отворених питања тегобне садашњице и упитне будућности Срба, за специјално издање „Печата“ – празнични и Божићни двоброј, говори наш уважени саговорник владика бачки господин Иринеј Буловић, портпарол СПЦ.
    Објављивање наводног Меморандума СПЦ о Косову подигло је недавно велику тензију. Оспорена је аутентичност тог писма, али нимало безазлен траг је остао. Већ и самим фокусирањем јавне пажње, учинак и циљ „програмера“ овог догађаја добрано су остварени. Како коментаришете збивања око Меморандума, његове актере и смисао?
    Као што сам већ раније, у име Светог Синода, објаснио, не постоји никакав тајанствени „Меморандум“ Цркве о Косову и Метохији: постоји једно писмо, упућено председнику Србије, а намењено читавом државном врху, као што постоји и редован усмени дијалог на релацији држава – Црква по овом, данас главном црквено-народном и државном питању. Ви сте вероватно у праву када мислите да су циљеви „програмерâ“ текста представљеног јавности као синодско писмо самим његовим објављивањем у доброј мери остварени, али је, морам да додам, остварена и пропагандна хајка против наше Цркве у медијима, са циљем да се нанесе штета њеном моралном ауторитету и кредибилитету, а у неким крајње антиправославно и антисрпски оријентисаним београдским медијима и да јој се оспори чак и право да се јавно изјашњава о питању свих наших питања (то је, забога, „мешање у политику“, као да су православни хришћани у нашој држави ван закона или кажњени лишењем грађанских права и грађанске одговорности, на коју монопол ваљда имају невладине организације, посебно оне од по пет-шест чланова и са препознатљивом реториком).
    Смисао свих тих неславних догађања – у којима је играло улогу и несналажење појединих црквених личности, ако не и њихова непромишљеност – био је покушај одређених странака да ауторитет и став Српске православне цркве некако „поделе“ са Светим Синодом. Наравно, споменуте странке заступају исправан, патриотски и одговоран став у вези са питањем јужне покрајине Србије, али то не значи да би требало да употребљавају израз „Синод и ми“ или, још неумесније, израз „ми и Синод“. Синод је уверен да не артикулише само свој став него и став већине православних верника српске народности и наших суграђана других вероисповести и несрпске припадности када поручује, већ годинама, да немамо право да препустимо Косово и Метохију онима који су га отели силом, и то више туђом неголи својом, као и да нико нема право да ту земљу, освештану нашим највећим светињама и натопљену мученичком крвљу, трампи за гола обећања да ће кад-тад почети „преговори“ о вртоглавим висинама наше неизвесне, али зато, Боже мој, без даљњега светле будућности у европском земаљском рају, у којем су сви људи и народи слободни, богати и срећни, уз фусноту да су неки мало више једнаки у оквиру опште једнакости.
    Ако „најоштрије писмо у историји СПЦ“ – како се оцењује, „није потекло из Цркве“, а истовремено постоји документ којим се Црква, уз напомену да он није намењен јавности, јесте обратила водећим политичарима у земљи, можете ли нам открити тачке значајнијег мимоилажења и супротстављености два документа? Ово је важно будући да се у објављеном писму оштро критикује државна политика према КиМ, и изражава суштинско неслагање са актуелним политичким дискурсом земље, унутрашњом и спољном политиком режима?
    Писмо Светог Синода није „оштро“, а поготово није „најоштрије у историји Српске православне цркве“. Ове формулације само показују степен медијске манипулације. Оно је, као и сва ранија обраћања наше Цркве било коме код нас и у свету, јасно и недвосмислено, одлучно и поштено, надахнуто искључиво љубављу и бригом за српски народ у Старој Србији (зашто би типично бољшевичка скраћеница „Космет“ била боља од овог вишевековног назива, до Тита јединог постојећег?), као и добром вољом према несрпским народима, укључујући, наравно, и косовско-метохијске Арбанасе. Оно се не бави „политичким дискурсом земље“ уопште или „политиком режима“ као таквом, него само и искључиво проблемом Косова и Метохије.
    Овде не желим, нити могу да упоређујем синодско писмо са објављеним неаутентичним текстом, јер Синод није донео одлуку да упути „отворено писмо“. Разуме се, ако и када затреба, Синод се обраћа појединцима и установама и путем отворених писама, а укупној јавности најчешће преко званичних саопштења.
    У окриљу Цркве не доводи се међутим у сумњу став да СПЦ не би требало да се либи да пред свој народ, пред власт такође, изађе с јасним ставом о судбинским питањима земље. Ако решавање статуса Косова и Метохије јесте у том броју судбоносних одлука, који су разлози одлучили да се аутентично писмо СПЦ не објави?
    Зато што за то нема суштинског разлога. Јер, свој став о Косову и Метохији Црква саопштава, можемо рећи, из дана у дан, разним поводима. Следећи такав повод може бити државна платформа за преговоре о статусу или о привременом уређењу односâ у нашој јужној покрајини када нам пуни садржај те платформе буде доступан.
    Иначе, сложићете се да ниједна институција на свету не објављује сву своју службену преписку него је чува у архиви. Тако поступа и „Печат“. Без пристанка адресата немамо морално право да објављујемо писмо које је њему намењено и уручено. Колико бисмо изгледали озбиљни у очима свих са којима смо у контакту кад би они знали да оно што им пишемо и што нам пишу може било којег дана да осване у медијима, пропраћено свакојаким манипулативним коментарима и тумачењима? Просто-напросто, није све за јавност. При том је извесно да јавност неће бити ускраћена за сведочење наше Цркве. Јер, њена реч је, начелно и по природи ствари, јавна реч.
    Тврди се да у Српској православној цркви нема подела, то каже и патријарх српски господин Иринеј, пошто су се у јавности појавиле спекулације о два става Цркве о Косову. Прича о подели није нова, чини се да она није ни сасвим без основа, као и да њена озбиљност превазилази разумљиве разлике у карактеру, темпераменту или „склопу личности“ њених архијереја.
    Тврђење је тачно. У Српској православној цркви нема поделâ. Има разликâ у ономе што је споредно, заснованих на „склопу личности“, начину размишљања и могућности увида у сву сложеност приликâ и изазовâ, али оне не доводе у питање јединство кад је реч о суштинском сагледавању проблема Старе Србије, односно Косова и Метохије.
    Поделе многоструке и њима инспирисани сукоби овдашњи су вековни усуд. Поводом скорашњег необичног „загрљаја“ Цркве и државе, Ви сте гласине демантовали изјавом: „Нема сукоба СПЦ и државе због Косова и Метохије или због било којег другог питања“. Многи су то разумели као „дипломатски такт“, али остало је питање – може ли уопште сукоб такве природе постојати, а да то истовремено не значи да једна страна озбиљније није у праву?
    Није то био „дипломатски такт“ него исказ о стварности. Сагласан сам с тим да би сукоб Цркве и државе у вези са питањем Kосова и Mетохије или по неком другом виталном питању живота укупне заједнице показао да једна страна није у праву. Лично, тешко могу да замислим ситуацију у којој Црква није у праву – не зато што сам ја епископ те Цркве или, ако хоћете, њен портпарол него зато што се она надахњује и руководи речју Божјом, Јеванђељем Христовим, његовом истином, љубављу и правдом, а не тежњом да угоди људима, па ма они били и домаћа државна власт или светски моћници скривени иза еуфемизма „међународна заједница“.
    Са друге стране, нити је Србија црквена држава, нити је Српска православна црква државна Црква. Стога Црква не може и не жели да било шта диктира легалној и легитимној државној власти. Она јој предочава своја гледишта, а државна власт их узима или не узима у обзир, са моралним и политичким последицама које из тога проистичу. Наравно, када би држава, не дај Боже, кренула директно против сопственог народа, вере, морала, слободе или живота као вредности и светиње, Црква би јој се бесумње супротставила не дајући Божје ћесару и држећи се библијског начела да се Богу ваља већма покоравати него људима.

    Хоће ли, у времену које долази, Црква у комуникацији са властодршцима јавно испоставити неке своје „граничне линије“? Интегрисано управљање границама, на пример, очито није била та могућа граница стрпљења.
    То Црква чини и до сада, а не тек „у времену које долази“. Уколико се испостави, између осталог, да „интегрисано управљање“ (каквог ли речника!) у пракси значи претварање административних прелаза између Србије и окупираног дела њене територије – формално под протекторатом Уједињених нација, а практично под окупацијом НАТО-а – у граничне, de facto међудржавне контролне пунктове, Свети Синод ће државним органима Србије моћи да саопшти само једно: господо, ви кршите како Устав Србије, на чије чување сте се иначе заклели, тако и међународно право, посебно Резолуцију 1244 Уједињених нација, те ваше владање и одлучивање самим тим губи легитимитет и легалитет и дужни сте да га проверите на референдуму или, у најмању руку, на изборима.
    Недавно, у САНУ, патријарх Иринеј је рекао да ће Црква наставити да помаже држави у одбрани српских националних интереса на Косову и Метохији, те да Косово „не би требало само бранити већ да би га требало и одбранити“. Садржај појма „национални интерес“ као да бива све неодређенији, у Србији, нимало логично, подложан је различитим интерпретацијама!
    У праву сте. Немам шта да додам. И сами „другосрбијански“ advocati diaboli, што ће рећи заговорници безусловне предаје Старе Србије на милост и немилост Тачију, Харадинају и иним дичним новим савезницима моћног демократског Запада, неуморно изјављују да се боре за наш „национални интерес“. Како га схватају и заступају, добро знамо.
    Искушења ће пред српски народ тек доћи, гласи тврдња коју све чешће слушамо, не само као аналитичко предвиђање, већ пре као констатацију са пригушеном претњом. Може ли се уопште догодити чудо да будућност не „гледамо кроз таму“? Можда је поводом ове теме најнеобичније то што је мит о неизбежном страдању („сви Срби ће бити под једном воћком“) већ уграђен у „ментални код“ народа, па се том усвојеном психолошком матрицом, у свету међу народима вероватно јединственом, Срби духовно умртвљују, пацификују, привикавају на идеју несреће и губитка као да им је суђена?
    Са првим дêлом Ваше поставке апсолутно нисам сагласан: мит о неизбежном српском страдању уопште није уграђен у „ментални код“ српског народа. У видовданској етици – коју неки радије означавају као „косовски мит“ – наше страдање је јасно уоквирено библијским и црквеним учењем о страдању и Васкрсењу.
    Са другим дêлом Ваше поставке, напротив, потпуно сам сагласан: ваистину је на делу јединствен подухват пацификације и духовног умртвљивања српског народа кроз све учесталије и све јаче убризгавање, споља и изнутра, серума аутодеструкције и аутошовинизма (пораженчества, рекла би наша руска браћа) у његову колективну свест, па и у његово колективно несвесно.
    Написали сте недавно да је претходна политичка елита Србије остала запамћена као носилац „правог правцатог евроидолопоклонства, а да је данашња еволуирала до евроопредељености без ознаке безалтернативности“. Надате се, кажете, да ће код ње превладати „дух евротрезвености и европредострожности“. Режим се међутим понаша другачије, стремећи ка ЕУ као да је поседник некакве тајне разумљиве само његовим „одабраним“ припадницима?
    Нема ту, чини ми се, никакве тајне. Јавна је тајна – њу у редовним размацима саопштавају премијер и ресорни министри – да је највећи успех Србије то што је избегла, ако је избегла, „грчки сценарио“ и да плате и пензије зависе од страних кредита и зајмова, да и не говоримо о инвестицијама, покретању производње и сличним стварима. У том грму лежи зец евроопредељености.
    Срећа је што је отпала, ако је отпала, барем безалтернативност. Лично, и даље сам за „евротрезвеност и европредострожност“, а слутим да може уследити и евроскептицизам. Јер, Немачка већ јасно ставља до знања да ће као услов за чланство у Европској унији од Србије захтевати фактичко признавање државности фантомске државе „Косóва“. Нема сумње да се Европска унија оглашава најпре на немачком, а тек после тога на енглеском језику, при том тевтонски отворено и грубо, а не замумуљеним фразама гордог Албиона.
    Не само као високи достојанственик Цркве већ и као интелектуалац са комплексним увидом у ширу стварност савремене Европе, шта бисте издвојили као битно сазнање о томе шта „формула“ о путу у Европу стварно значи у пракси? Чини се да је превише мистификација и обмана у опсесивној причи коју – као успављујућу команду хипнотизера – понавља политичка класа.
    Мислим да је у пракси реч о библијском мотиву златног телета или о актуализацији библијске повести о носталгији Израиљаца за Египтом, где се, истина, живело у ропству, али се бар добро јело и пило, за разлику од пустињске слободе праћене глађу и жеђу, или о поновљеној, по ко зна који пут, новозаветној повести о троструком кушању Христа од стране давнашњег Кушача, опет у пустињи, кушању хлебом, влашћу и лажним чудом.
    Европа је, колико разумем, много дубља и шира стварност него што је то политички савез државâ познат под именом Европска унија. Европа је заснована на синтези античког, грчко-римског наслеђа и јудео-хришћанског духа. Географски, то је полуострво од Атлантика до Урала, а духовно и цивилизацијски – то је непрегледни простор од Атлантика на западу до Пацифика на истоку.
    Откако знамо за себе и откако смо се појавили на сцени историјских народа, ми Срби припадамо Европи схваћеној као континент и као дом једне културе и цивилизације. Државном савезу званом Европска унија можемо, а не морамо припадати. Припадали ми њему или не, на одређено време или све дотле докле он буде постојао, наш европски идентитет остаје и нико нам га не може одузети. Тачније, нико осим нас самих.
    Савремена Русија у домен високе (гео)политике уводи нове појмове, њени највиши званичници говоре о „партнерству цивилизација“ као јединој реалној могућности суживота на светском нивоу. Реч је о основама равноправним, без наметања вредности, посебно не система вредности који се у модерном добу именује као „демократија“, а чије ширење у пракси подразумева хаос, ратове и насиље. Овом ставу ће се поклањати пажња, а значајно за нас је питање: где би се у успостављању партнерства цивилизација нашла Србија, шта би био њен аутентични цивилизацијски круг?
    Нема сумње да је идеја о „партнерству цивилизацијâ“ неупоредиво човечнија, племенитија и перспективнија од Хантингтонове идеје о неизбежном „сукобу цивилизацијâ“. Србија и српски народ у целини несумњиво припадају хришћанској цивилизацији, још прецизније – припадају, заједно са Грчком, Русијом и другим земљама, свету православне или источнохришћанске цивилизације. За неке кругове, оне које у већој или мањој мери представља и изражава споменути Хантингтон, то представља њен главни недостатак и геополитички проблем. Многи стереотипи и многе антисрпске позиције у нашем времену сведоче о томе да се скупо плаћа када те одређени моћни светски чиниоци виде као вечиту руску експозитуру усред Европе.
    Надајмо се да ће ово – „евроатлантско“ – виђење бити кориговано и замењено чисто европским виђењем кохезивне сарадње двају „плућних крила“ Европе, источног и западног, православног и католичко-протестантског, грчко-словенског и романско-германског.
    Данас се јавно говори, не без извесне интонације прекора Српској цркви, да је време да она поново позове Србе на „духовни устанак“, да живимо граничну ситуацију када се снага једног ауторитета мора ставити „на чело колоне у великом маршу“. Шта све „марш“ може да значи и према којем циљу може бити усмерен, посебно је питање, но мислите ли да Црква може бити такав ауторитет, има ли снаге, па и јединства да, у некаквој неочекиваној ситуацији, тако иступи?
    Мислим да реторика о „духовном устанку“ и „духовном маршу“ на челу са црквеном јерархијом представља анахрону романтичарску реторику, са призвуком, чини ми се, извесне утопијско-теократске подсвести. Црква, самим тим што је Црква, увек ходи кроз историју као Народ Божји на путу ка Царству Божјем, ка свету без греха, мржње и зла, ка истинској „цивилизацији љубави“. То је „духовни марш“ који траје две хиљаде година и трајаће до краја историје. Исто тако, у односу на пали свет, свет који у злу лежи, Црква је од дана Рођења Христовог, које управо ових дана прослављамо, на челу „духовног устанка“ против зла, смрти и ђавола, а за живот, мир и љубав, за спасење човека и обновљење света.
    Политичка интерпретација ових појмова није ни реална, ни умесна. Политичко вођство Црква је узимала на себе само изузетно, у време када државу нисмо ни имали или када су то захтевали тадашњи иноверни властодршци, као што је био случај у Отоманској царевини, са патријархом као етнархом („милетбашом“), сходно исламским законима. То, међутим, не значи пасивност православних хришћана и њихових духовних пастира пред изазовима и искушењима историјских процеса, а поготово не значи њихово повлачење из „света“ у „пустињу“, њихов егзодус из историје. Напротив! Хришћанство је трајна „невидљива борба“, али не против „тела и крви“ него против „духова таме поднебеске“, и то понајпре у нама самима и међу нама самима.
    Предлаже се сазивање ванредног сабора СПЦ. Да ли се у Цркви размишља о тој могућности? Верујете ли да је поновљив онај тренутак када је безмало милион људи, „емитујући“ енергију чија снага не само овде, већ и у свету готово да није виђена, испратило преминулог патријарха Павла? Којим би поводом нека слична снага могла да се сабере?
    Као Црква, сви смо ми стални и редовни Сабор. Што се тиче милионског окупљања, попут онога при испраћају блаженопочившег патријарха, то је вазда благодатни догађај, харизматични феномен, дар неба. То се не дâ предвидети, а камоли планирати или организовати. Лично верујем да би неки судбоносни обрт у вези са Косовом и Метохијом могао поново пробудити такву „искру у камену“. Дај Боже да то буде обрт на добро, на добро наше и на добро свих!
    Упечатљиво је било Ваше јавно обраћање поводом „давања опште евроатлантске опроштајнице Хрватској“, када сте подсетили да поред хашке правде која „није једина постоји и историјска правда на суду моралне свести и савести човечанства…“ Живимо, чини се, време и искуство када је и најблагороднијима и најмање злобивим и преким природама тешко да у срцу гаје наду у моралну савест човечанства. И то стање света није лако објаснити?
    Није лако, али хришћански је надати се и кад изгледа да наде нема. Али наде ипак има! Има је захваљујући гласу савести многих људи свуда у свету.
    Да ли је разумљиво да поједини црквени достојанственици у јавности наступају са ставовима опречним мишљењу своје Цркве? „Quo vadis, оче Лаврентије“, насловили сте своје обраћање изазвано управо једним таквим поводом. То „Куда идеш…“ може се поставити и неким другим, у медијима често апострофираним појединцима из Цркве. Постоје примери да се српски свештеник гласно залаже за РЕКОМ, има чак и свештеника који јавно говоре како су Албанци с правом гневни, јер су их Срби наводно предуго злостављали, а „огроман број Шиптара убили“!
    Текст „Quo vadis, Laurentie?“ био је реакција на незлобиву наивност једног мог старијег сабрата коју не би требало строго судити. Свештенике адвокате РЕКОМ-а и апологете арнаутских зулумћара не познајем, али ако их има – а верујем да их Ви нисте измислили – требало би да се макар постиде својих речи.
    Опречна су мишљења и о деловању и „мисији“ црквених аналитичара који већ готово деценију и по бивају од медија и најширег аудиторијума помно слушани и уважавани. Читате ли Ви и слушате ли оно што они говоре и пишу? Да ли је њихово деловање корисно за јавни живот, за сналажење људи у савременом компликованом свету?
    Често сам се освртао на неславну улогу и сумњиву репутацију самозваних аналитичара црквених прилика и неприлика у Србији, па не бих да се понављам. Они самоуверено пишу о стварима које мало или нимало познају, без жеље да упознају стварност црквеног живота и без менталних предиспозиција за истинско уживљавање у саборно биће Цркве, без аутентичне црквености, у неким случајевима и без вере, најчешће уз неприкривену одбојност према Српској православној цркви. Часни изузеци су више него ретки.
    Више него самој Цркви, они наносе штету јавном мњењу и медијском простору. Истини за вољу, медији их углавном баш такве и желе. Да ли је та жеља спонтана или задата, остаје нам да нагађамо и погађамо. Чињеница је, у сваком случају, да се медији нису грабили за оцене и коментаре покојног проте Биговића и да се данас не грабе за анализе професора Дарка Танасковића и других истинских зналаца. Зато и није чудо што се надобудни „аналитичари“, по правилу анонимуси у својим стручним областима, постављају као својеобразна секуларна инквизиција која „пресуђује“, и то у последњој инстанци, епископима, патријарху, Синоду, Српској православној цркви у целини и без остатка… О tempora, o mores!
    Саопштење поводом пресуда хрватским генералима Свети архијерејски Синод завршава апелом „на све искрене хришћане у Европи и свету… коначно на савест моралних и интелектуалних елита и на Истоку и на Западу, да овом небивалом лицемерју дају оцену какву заслужује“. Када је реч о поменутим елитама, без сумње има путева, начина, па и верујемо личних пријатељстава и веза које се могу п(р)озвати. Шта је и да ли је нешто уопште конкретно урађено? Ћутање о судбини Срба ипак је запањујуће. Постоји ли данас у свету мислилац који ће попут Андре Малроа, згроженог неправдом уоченом пре неколико деценија, Србима довикнути:„Неко вам је подметнуо“?
    И ми епископи, као и један број родољубивих интелектуалаца, учестало се обраћамо пријатељима правде и истине широм света. Има храбрих и часних људи који нам данас довикују исто што нам је Малро у своје време довикнуо. Навешћу као пример само једно име: Петер Хандке. А Хандке није ни један, ни сâм.
    Данашња званична Србија се осмелила да некима од наших пријатеља, који су пре тога и мимо тога пријатељи правде и истине, јавно изрази захвалност и ода признање. То је мали знак буђења националног поноса и смопоштовања, али знак који улива наду и охрабрује. Са своје стране – дозволите да поменем још једно часно име – не могу да изустим: Danke, Deutschland!, али могу да изговорим пуним устима и из дубине срца: Danke, Bischof Homеyer! Danke, Bruder Josef! (Хвала, бискупе Хомајере! Хвала, брате Јозефе!)
    Значај обележавања годишњице Миланског едикта у Нишу, због познатих контроверзи, остао је у сенци. Трају познате, а рађају се и нове недоумице. Ако је, на пример, како се говори, „извесно да папа неће доћи и да ће га у Нишу заменити кардинал Содано“, не малу збуњеност побуђује изјава руског митрополита Илариона да је „више пута чуо да братска СПЦ спрема прославу у Нишу, али да не може да каже да ли ће руски патријах доћи будући да му званични позив на ту свечаност није стигао“?
    Милански едикт (313-2013) биће, ако Бог дâ, свечано обележен на црквено-државном нивоу. Нема контроверзи, нема недоумицâ. Биће позвани православни патријарси и остали поглавари православних цркава, као и високе делегације других хришћанских цркава.
    Папа римски није позван, нити је изразио жељу да дође. Он је озбиљна и достојанствена личност, што не бих рекао за сваког од његових претходника, и не би требало његово име и звање неозбиљно повлачити по српским медијима – ваљда га довољно спомињу хрватски медији. А не би требало ни списку бесмислених српских подела и свађа придодавати и смешно-жалосну поделу на оне који су за долазак папе у Србију и на оне који су против тог доласка. Једноставно, папа не долази, а ко ће предводити делегацију Римокатоличке цркве – не одређујемо ми.
    Наредна, 2013. година, биће година обележавања још једног значајног јубилеја – 200-годишњице Његошевог рођења. Из перспективе ововременог духовног дискурса готово да није могуће појмити ту невероватну целовитост, тај интегрални и јасни увид са којим је владика, државник и песник тумачио и промишљао живот и прилике. Размишљајући данас о овој грандиозној фигури српске историје, можемо ли из сложеног Његошевог дела издвојити једну поруку или завештање које „ради“ и бива посебно важно духу и потребно разрешавању мука новог времена?
    Све Његошеве поруке и завештања актуелнија су за нас Србе данас него што су била у његово време.
    Идеја месијанизма и спасења својствена је вери, но наступање једног савременог месијанизма, оног – америчког, на готово бизаран, рекло би се не баш утешан начин, одређује савремени свет. Руски теоретичар А. Секацки о томе дословно каже:„За свет је изазов америчког месијанизма много актуелнији од глобалног отопљавања (мислим и за саме Американце), а да ли ће се за њега наћи одговор и какав – ја не знам“. Шта православни свет заиста може, и шта би требало да одговори овом изазову?
    Нема Месије осим Личности Исуса Богочовека и нема месијанизма ван Месијине (Христове) Цркве. Сваки ванцрквени или нехришћански месијанизам, па ма био и амерички, сурогат је месијанизма. Тачније, сваки месијанизам без Месије јесте лажни месијанизам. Узгред буди речено, поучна је историјска судбина негдашњег совјетског месијанизма, па и неких ранијих, псеудохришћанских месијанизама.
    „Каталог изопачености“ којима робује такозвана међународна заједница све је дебљи, а наводна модерност, слобода и прогрес којима се човечанство преваспитава све јасније се ругају изворном смислу ових идеја. Речито о томе можда говори и запажање поменутог теоретичара (Секацки):„Ако би анђео, који дочекује у рају, ономе који тамо доспе пружио карту и оцртавајући оловком територију рекао: ‘Ово је лично твоја парцела раја, уреди је и живи’, Американац би се најмање зачудио, примио би то као заслужено“. Није ли негде на трагу ове безмало карикатуре „уловљен“ стварни јаз савремених паралелних и не баш дијалошки расположених цивилизација?
    Јесте, нажалост. Али не би – такође нажалост – само Американац обелоданио своју шићарџијску, ситносопственичку, грабљиву и себичну душицу. То би учинили и многи Европљани, а међу њима и многи, многи Срби, чак и неки међу нама који себе виде као бранитеље чистог и непатвореног Православља. Наша вера је чиста и непорочна, али ми често нисмо њени достојни и доследни носиоци. Ваља узрастати и узрастати док се не сазри до свести о томе да не постоји рај него пакао онде где постоји моје и твоје. Рај се налази само тамо где моје значи твоје или наше, где ја нисам жив ако нема тебе и нас, сабраних заувек у Једноме Који је Света Тројица.
    Ова тема је велика и дивна, па је боље оставити је за неки други разговор или за посебан ауторски текст, по мери мојих скромних могућности.
    Пред нама је Божић, празник велике радости, обнове, рађања и љубави – у духовном и световном смислу. Шта би на путу празничне јединствене наде (и утехе) требало да храбри, да у вери и радости учврсти нацију којој се већ заморно дуго објашњава како „реалистички“ мора да се суочи са стварношћу наводно заслужених казни, губитака, следујућег јој трпљења насиља и лицемерја света моћи?
    Све нам говори божићни поздрав: Мир Божји – Христос се роди! Све нам говори име дато чудесном Детету по Рођењу: Исус значи Спаситељ, односно Бог је Спаситељ. Све нам говори Његово друго име: Емануил значи С нама је Бог! Све нам говори божићна химна небеских анђела:„Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!“
    Без мирења и праштања, уз (само)преиспитивање и племенита дела, нема ни правог Божића. Ако можемо рећи да то важи за лични колико и за општи колективни план сваког друштва, шта би се могло рећи – коме би, идући у сусрет овом Божићу, Срби као народ требало да праштају, око чега да се (само)преиспитају, а према коме би неизоставно морали да буду племенити и великодушни?
    Срби би требало да опросте свима, чак и својим непријатељима и крвницима, да преиспитају своја дела и да буду племенити и великодушни према свима. Да ли ће тако други поступити према нама Србима, оставимо њима самима – њиховој савести, вери и моралу.
    Наш пут би требало да буде пут Богочовека. То нам не поручује само теолог или свештеник. То нам поручује наш велики песник. Благо нама докле год имамо песнике који богословствују!
    Мир Божји – Христос се роди!
    ИЗВОР:Печат
    Пренето са сајта СПЦ
  12. Волим
    Дејан got a reaction from Andre Williams for a Странице, Иринеј Буловић, владика бачки: На делу је духовно умртвљивање српског народа   
    Разговарао Милорад Вучелић
    Синод је уверен да не артикулише само свој став него и став већине православних верника српске народности и наших суграђана других вероисповести и несрпске припадности када поручује, већ годинама, да немамо право да препустимо Косово и Метохију онима који су га отели силом, и то више туђом неголи својом
    Као институција од највишег националног значаја, Српска православна црква не само да обликује дух времена и биће народа, односно посредно утиче на укупне друштвене, политичке и културне прилике у држави, већ ставовима и коментарима увек побуђује и неподељено интересовање јавности и медија. Да понекад Црква бива и (зло)употребљена у сврху политичког и идеолошког обрачуна и моделирања пожељних друштвених и идејних парадигми, није тајна. Како то пак може да изгледа, у Србији је виђено недавно када је наводно „тајно писмо СПЦ“ упућено највишим државним чимбеницима „процурило“, односно било обелодањено у једном београдском недељнику. Окосницу овог бурног медијског догађаја чинила је тема од највише друштвене и историјске важности, насловљена као – „Меморандум СПЦ о Косову“. Шта се заиста догађало? Ко је заиста „згрешио“ поводом разумевања налога и проблема од националног интереса? О овим питањима, о ставу Цркве према судбини Косова и Метохије или – како у СПЦ радије говоре – према судбини Старе Србије, о промишљању и разумевању многих у овом тренутку важних отворених питања тегобне садашњице и упитне будућности Срба, за специјално издање „Печата“ – празнични и Божићни двоброј, говори наш уважени саговорник владика бачки господин Иринеј Буловић, портпарол СПЦ.
    Објављивање наводног Меморандума СПЦ о Косову подигло је недавно велику тензију. Оспорена је аутентичност тог писма, али нимало безазлен траг је остао. Већ и самим фокусирањем јавне пажње, учинак и циљ „програмера“ овог догађаја добрано су остварени. Како коментаришете збивања око Меморандума, његове актере и смисао?
    Као што сам већ раније, у име Светог Синода, објаснио, не постоји никакав тајанствени „Меморандум“ Цркве о Косову и Метохији: постоји једно писмо, упућено председнику Србије, а намењено читавом државном врху, као што постоји и редован усмени дијалог на релацији држава – Црква по овом, данас главном црквено-народном и државном питању. Ви сте вероватно у праву када мислите да су циљеви „програмерâ“ текста представљеног јавности као синодско писмо самим његовим објављивањем у доброј мери остварени, али је, морам да додам, остварена и пропагандна хајка против наше Цркве у медијима, са циљем да се нанесе штета њеном моралном ауторитету и кредибилитету, а у неким крајње антиправославно и антисрпски оријентисаним београдским медијима и да јој се оспори чак и право да се јавно изјашњава о питању свих наших питања (то је, забога, „мешање у политику“, као да су православни хришћани у нашој држави ван закона или кажњени лишењем грађанских права и грађанске одговорности, на коју монопол ваљда имају невладине организације, посебно оне од по пет-шест чланова и са препознатљивом реториком).
    Смисао свих тих неславних догађања – у којима је играло улогу и несналажење појединих црквених личности, ако не и њихова непромишљеност – био је покушај одређених странака да ауторитет и став Српске православне цркве некако „поделе“ са Светим Синодом. Наравно, споменуте странке заступају исправан, патриотски и одговоран став у вези са питањем јужне покрајине Србије, али то не значи да би требало да употребљавају израз „Синод и ми“ или, још неумесније, израз „ми и Синод“. Синод је уверен да не артикулише само свој став него и став већине православних верника српске народности и наших суграђана других вероисповести и несрпске припадности када поручује, већ годинама, да немамо право да препустимо Косово и Метохију онима који су га отели силом, и то више туђом неголи својом, као и да нико нема право да ту земљу, освештану нашим највећим светињама и натопљену мученичком крвљу, трампи за гола обећања да ће кад-тад почети „преговори“ о вртоглавим висинама наше неизвесне, али зато, Боже мој, без даљњега светле будућности у европском земаљском рају, у којем су сви људи и народи слободни, богати и срећни, уз фусноту да су неки мало више једнаки у оквиру опште једнакости.
    Ако „најоштрије писмо у историји СПЦ“ – како се оцењује, „није потекло из Цркве“, а истовремено постоји документ којим се Црква, уз напомену да он није намењен јавности, јесте обратила водећим политичарима у земљи, можете ли нам открити тачке значајнијег мимоилажења и супротстављености два документа? Ово је важно будући да се у објављеном писму оштро критикује државна политика према КиМ, и изражава суштинско неслагање са актуелним политичким дискурсом земље, унутрашњом и спољном политиком режима?
    Писмо Светог Синода није „оштро“, а поготово није „најоштрије у историји Српске православне цркве“. Ове формулације само показују степен медијске манипулације. Оно је, као и сва ранија обраћања наше Цркве било коме код нас и у свету, јасно и недвосмислено, одлучно и поштено, надахнуто искључиво љубављу и бригом за српски народ у Старој Србији (зашто би типично бољшевичка скраћеница „Космет“ била боља од овог вишевековног назива, до Тита јединог постојећег?), као и добром вољом према несрпским народима, укључујући, наравно, и косовско-метохијске Арбанасе. Оно се не бави „политичким дискурсом земље“ уопште или „политиком режима“ као таквом, него само и искључиво проблемом Косова и Метохије.
    Овде не желим, нити могу да упоређујем синодско писмо са објављеним неаутентичним текстом, јер Синод није донео одлуку да упути „отворено писмо“. Разуме се, ако и када затреба, Синод се обраћа појединцима и установама и путем отворених писама, а укупној јавности најчешће преко званичних саопштења.
    У окриљу Цркве не доводи се међутим у сумњу став да СПЦ не би требало да се либи да пред свој народ, пред власт такође, изађе с јасним ставом о судбинским питањима земље. Ако решавање статуса Косова и Метохије јесте у том броју судбоносних одлука, који су разлози одлучили да се аутентично писмо СПЦ не објави?
    Зато што за то нема суштинског разлога. Јер, свој став о Косову и Метохији Црква саопштава, можемо рећи, из дана у дан, разним поводима. Следећи такав повод може бити државна платформа за преговоре о статусу или о привременом уређењу односâ у нашој јужној покрајини када нам пуни садржај те платформе буде доступан.
    Иначе, сложићете се да ниједна институција на свету не објављује сву своју службену преписку него је чува у архиви. Тако поступа и „Печат“. Без пристанка адресата немамо морално право да објављујемо писмо које је њему намењено и уручено. Колико бисмо изгледали озбиљни у очима свих са којима смо у контакту кад би они знали да оно што им пишемо и што нам пишу може било којег дана да осване у медијима, пропраћено свакојаким манипулативним коментарима и тумачењима? Просто-напросто, није све за јавност. При том је извесно да јавност неће бити ускраћена за сведочење наше Цркве. Јер, њена реч је, начелно и по природи ствари, јавна реч.
    Тврди се да у Српској православној цркви нема подела, то каже и патријарх српски господин Иринеј, пошто су се у јавности појавиле спекулације о два става Цркве о Косову. Прича о подели није нова, чини се да она није ни сасвим без основа, као и да њена озбиљност превазилази разумљиве разлике у карактеру, темпераменту или „склопу личности“ њених архијереја.
    Тврђење је тачно. У Српској православној цркви нема поделâ. Има разликâ у ономе што је споредно, заснованих на „склопу личности“, начину размишљања и могућности увида у сву сложеност приликâ и изазовâ, али оне не доводе у питање јединство кад је реч о суштинском сагледавању проблема Старе Србије, односно Косова и Метохије.
    Поделе многоструке и њима инспирисани сукоби овдашњи су вековни усуд. Поводом скорашњег необичног „загрљаја“ Цркве и државе, Ви сте гласине демантовали изјавом: „Нема сукоба СПЦ и државе због Косова и Метохије или због било којег другог питања“. Многи су то разумели као „дипломатски такт“, али остало је питање – може ли уопште сукоб такве природе постојати, а да то истовремено не значи да једна страна озбиљније није у праву?
    Није то био „дипломатски такт“ него исказ о стварности. Сагласан сам с тим да би сукоб Цркве и државе у вези са питањем Kосова и Mетохије или по неком другом виталном питању живота укупне заједнице показао да једна страна није у праву. Лично, тешко могу да замислим ситуацију у којој Црква није у праву – не зато што сам ја епископ те Цркве или, ако хоћете, њен портпарол него зато што се она надахњује и руководи речју Божјом, Јеванђељем Христовим, његовом истином, љубављу и правдом, а не тежњом да угоди људима, па ма они били и домаћа државна власт или светски моћници скривени иза еуфемизма „међународна заједница“.
    Са друге стране, нити је Србија црквена држава, нити је Српска православна црква државна Црква. Стога Црква не може и не жели да било шта диктира легалној и легитимној државној власти. Она јој предочава своја гледишта, а државна власт их узима или не узима у обзир, са моралним и политичким последицама које из тога проистичу. Наравно, када би држава, не дај Боже, кренула директно против сопственог народа, вере, морала, слободе или живота као вредности и светиње, Црква би јој се бесумње супротставила не дајући Божје ћесару и држећи се библијског начела да се Богу ваља већма покоравати него људима.

    Хоће ли, у времену које долази, Црква у комуникацији са властодршцима јавно испоставити неке своје „граничне линије“? Интегрисано управљање границама, на пример, очито није била та могућа граница стрпљења.
    То Црква чини и до сада, а не тек „у времену које долази“. Уколико се испостави, између осталог, да „интегрисано управљање“ (каквог ли речника!) у пракси значи претварање административних прелаза између Србије и окупираног дела њене територије – формално под протекторатом Уједињених нација, а практично под окупацијом НАТО-а – у граничне, de facto међудржавне контролне пунктове, Свети Синод ће државним органима Србије моћи да саопшти само једно: господо, ви кршите како Устав Србије, на чије чување сте се иначе заклели, тако и међународно право, посебно Резолуцију 1244 Уједињених нација, те ваше владање и одлучивање самим тим губи легитимитет и легалитет и дужни сте да га проверите на референдуму или, у најмању руку, на изборима.
    Недавно, у САНУ, патријарх Иринеј је рекао да ће Црква наставити да помаже држави у одбрани српских националних интереса на Косову и Метохији, те да Косово „не би требало само бранити већ да би га требало и одбранити“. Садржај појма „национални интерес“ као да бива све неодређенији, у Србији, нимало логично, подложан је различитим интерпретацијама!
    У праву сте. Немам шта да додам. И сами „другосрбијански“ advocati diaboli, што ће рећи заговорници безусловне предаје Старе Србије на милост и немилост Тачију, Харадинају и иним дичним новим савезницима моћног демократског Запада, неуморно изјављују да се боре за наш „национални интерес“. Како га схватају и заступају, добро знамо.
    Искушења ће пред српски народ тек доћи, гласи тврдња коју све чешће слушамо, не само као аналитичко предвиђање, већ пре као констатацију са пригушеном претњом. Може ли се уопште догодити чудо да будућност не „гледамо кроз таму“? Можда је поводом ове теме најнеобичније то што је мит о неизбежном страдању („сви Срби ће бити под једном воћком“) већ уграђен у „ментални код“ народа, па се том усвојеном психолошком матрицом, у свету међу народима вероватно јединственом, Срби духовно умртвљују, пацификују, привикавају на идеју несреће и губитка као да им је суђена?
    Са првим дêлом Ваше поставке апсолутно нисам сагласан: мит о неизбежном српском страдању уопште није уграђен у „ментални код“ српског народа. У видовданској етици – коју неки радије означавају као „косовски мит“ – наше страдање је јасно уоквирено библијским и црквеним учењем о страдању и Васкрсењу.
    Са другим дêлом Ваше поставке, напротив, потпуно сам сагласан: ваистину је на делу јединствен подухват пацификације и духовног умртвљивања српског народа кроз све учесталије и све јаче убризгавање, споља и изнутра, серума аутодеструкције и аутошовинизма (пораженчества, рекла би наша руска браћа) у његову колективну свест, па и у његово колективно несвесно.
    Написали сте недавно да је претходна политичка елита Србије остала запамћена као носилац „правог правцатог евроидолопоклонства, а да је данашња еволуирала до евроопредељености без ознаке безалтернативности“. Надате се, кажете, да ће код ње превладати „дух евротрезвености и европредострожности“. Режим се међутим понаша другачије, стремећи ка ЕУ као да је поседник некакве тајне разумљиве само његовим „одабраним“ припадницима?
    Нема ту, чини ми се, никакве тајне. Јавна је тајна – њу у редовним размацима саопштавају премијер и ресорни министри – да је највећи успех Србије то што је избегла, ако је избегла, „грчки сценарио“ и да плате и пензије зависе од страних кредита и зајмова, да и не говоримо о инвестицијама, покретању производње и сличним стварима. У том грму лежи зец евроопредељености.
    Срећа је што је отпала, ако је отпала, барем безалтернативност. Лично, и даље сам за „евротрезвеност и европредострожност“, а слутим да може уследити и евроскептицизам. Јер, Немачка већ јасно ставља до знања да ће као услов за чланство у Европској унији од Србије захтевати фактичко признавање државности фантомске државе „Косóва“. Нема сумње да се Европска унија оглашава најпре на немачком, а тек после тога на енглеском језику, при том тевтонски отворено и грубо, а не замумуљеним фразама гордог Албиона.
    Не само као високи достојанственик Цркве већ и као интелектуалац са комплексним увидом у ширу стварност савремене Европе, шта бисте издвојили као битно сазнање о томе шта „формула“ о путу у Европу стварно значи у пракси? Чини се да је превише мистификација и обмана у опсесивној причи коју – као успављујућу команду хипнотизера – понавља политичка класа.
    Мислим да је у пракси реч о библијском мотиву златног телета или о актуализацији библијске повести о носталгији Израиљаца за Египтом, где се, истина, живело у ропству, али се бар добро јело и пило, за разлику од пустињске слободе праћене глађу и жеђу, или о поновљеној, по ко зна који пут, новозаветној повести о троструком кушању Христа од стране давнашњег Кушача, опет у пустињи, кушању хлебом, влашћу и лажним чудом.
    Европа је, колико разумем, много дубља и шира стварност него што је то политички савез државâ познат под именом Европска унија. Европа је заснована на синтези античког, грчко-римског наслеђа и јудео-хришћанског духа. Географски, то је полуострво од Атлантика до Урала, а духовно и цивилизацијски – то је непрегледни простор од Атлантика на западу до Пацифика на истоку.
    Откако знамо за себе и откако смо се појавили на сцени историјских народа, ми Срби припадамо Европи схваћеној као континент и као дом једне културе и цивилизације. Државном савезу званом Европска унија можемо, а не морамо припадати. Припадали ми њему или не, на одређено време или све дотле докле он буде постојао, наш европски идентитет остаје и нико нам га не може одузети. Тачније, нико осим нас самих.
    Савремена Русија у домен високе (гео)политике уводи нове појмове, њени највиши званичници говоре о „партнерству цивилизација“ као јединој реалној могућности суживота на светском нивоу. Реч је о основама равноправним, без наметања вредности, посебно не система вредности који се у модерном добу именује као „демократија“, а чије ширење у пракси подразумева хаос, ратове и насиље. Овом ставу ће се поклањати пажња, а значајно за нас је питање: где би се у успостављању партнерства цивилизација нашла Србија, шта би био њен аутентични цивилизацијски круг?
    Нема сумње да је идеја о „партнерству цивилизацијâ“ неупоредиво човечнија, племенитија и перспективнија од Хантингтонове идеје о неизбежном „сукобу цивилизацијâ“. Србија и српски народ у целини несумњиво припадају хришћанској цивилизацији, још прецизније – припадају, заједно са Грчком, Русијом и другим земљама, свету православне или источнохришћанске цивилизације. За неке кругове, оне које у већој или мањој мери представља и изражава споменути Хантингтон, то представља њен главни недостатак и геополитички проблем. Многи стереотипи и многе антисрпске позиције у нашем времену сведоче о томе да се скупо плаћа када те одређени моћни светски чиниоци виде као вечиту руску експозитуру усред Европе.
    Надајмо се да ће ово – „евроатлантско“ – виђење бити кориговано и замењено чисто европским виђењем кохезивне сарадње двају „плућних крила“ Европе, источног и западног, православног и католичко-протестантског, грчко-словенског и романско-германског.
    Данас се јавно говори, не без извесне интонације прекора Српској цркви, да је време да она поново позове Србе на „духовни устанак“, да живимо граничну ситуацију када се снага једног ауторитета мора ставити „на чело колоне у великом маршу“. Шта све „марш“ може да значи и према којем циљу може бити усмерен, посебно је питање, но мислите ли да Црква може бити такав ауторитет, има ли снаге, па и јединства да, у некаквој неочекиваној ситуацији, тако иступи?
    Мислим да реторика о „духовном устанку“ и „духовном маршу“ на челу са црквеном јерархијом представља анахрону романтичарску реторику, са призвуком, чини ми се, извесне утопијско-теократске подсвести. Црква, самим тим што је Црква, увек ходи кроз историју као Народ Божји на путу ка Царству Божјем, ка свету без греха, мржње и зла, ка истинској „цивилизацији љубави“. То је „духовни марш“ који траје две хиљаде година и трајаће до краја историје. Исто тако, у односу на пали свет, свет који у злу лежи, Црква је од дана Рођења Христовог, које управо ових дана прослављамо, на челу „духовног устанка“ против зла, смрти и ђавола, а за живот, мир и љубав, за спасење човека и обновљење света.
    Политичка интерпретација ових појмова није ни реална, ни умесна. Политичко вођство Црква је узимала на себе само изузетно, у време када државу нисмо ни имали или када су то захтевали тадашњи иноверни властодршци, као што је био случај у Отоманској царевини, са патријархом као етнархом („милетбашом“), сходно исламским законима. То, међутим, не значи пасивност православних хришћана и њихових духовних пастира пред изазовима и искушењима историјских процеса, а поготово не значи њихово повлачење из „света“ у „пустињу“, њихов егзодус из историје. Напротив! Хришћанство је трајна „невидљива борба“, али не против „тела и крви“ него против „духова таме поднебеске“, и то понајпре у нама самима и међу нама самима.
    Предлаже се сазивање ванредног сабора СПЦ. Да ли се у Цркви размишља о тој могућности? Верујете ли да је поновљив онај тренутак када је безмало милион људи, „емитујући“ енергију чија снага не само овде, већ и у свету готово да није виђена, испратило преминулог патријарха Павла? Којим би поводом нека слична снага могла да се сабере?
    Као Црква, сви смо ми стални и редовни Сабор. Што се тиче милионског окупљања, попут онога при испраћају блаженопочившег патријарха, то је вазда благодатни догађај, харизматични феномен, дар неба. То се не дâ предвидети, а камоли планирати или организовати. Лично верујем да би неки судбоносни обрт у вези са Косовом и Метохијом могао поново пробудити такву „искру у камену“. Дај Боже да то буде обрт на добро, на добро наше и на добро свих!
    Упечатљиво је било Ваше јавно обраћање поводом „давања опште евроатлантске опроштајнице Хрватској“, када сте подсетили да поред хашке правде која „није једина постоји и историјска правда на суду моралне свести и савести човечанства…“ Живимо, чини се, време и искуство када је и најблагороднијима и најмање злобивим и преким природама тешко да у срцу гаје наду у моралну савест човечанства. И то стање света није лако објаснити?
    Није лако, али хришћански је надати се и кад изгледа да наде нема. Али наде ипак има! Има је захваљујући гласу савести многих људи свуда у свету.
    Да ли је разумљиво да поједини црквени достојанственици у јавности наступају са ставовима опречним мишљењу своје Цркве? „Quo vadis, оче Лаврентије“, насловили сте своје обраћање изазвано управо једним таквим поводом. То „Куда идеш…“ може се поставити и неким другим, у медијима често апострофираним појединцима из Цркве. Постоје примери да се српски свештеник гласно залаже за РЕКОМ, има чак и свештеника који јавно говоре како су Албанци с правом гневни, јер су их Срби наводно предуго злостављали, а „огроман број Шиптара убили“!
    Текст „Quo vadis, Laurentie?“ био је реакција на незлобиву наивност једног мог старијег сабрата коју не би требало строго судити. Свештенике адвокате РЕКОМ-а и апологете арнаутских зулумћара не познајем, али ако их има – а верујем да их Ви нисте измислили – требало би да се макар постиде својих речи.
    Опречна су мишљења и о деловању и „мисији“ црквених аналитичара који већ готово деценију и по бивају од медија и најширег аудиторијума помно слушани и уважавани. Читате ли Ви и слушате ли оно што они говоре и пишу? Да ли је њихово деловање корисно за јавни живот, за сналажење људи у савременом компликованом свету?
    Често сам се освртао на неславну улогу и сумњиву репутацију самозваних аналитичара црквених прилика и неприлика у Србији, па не бих да се понављам. Они самоуверено пишу о стварима које мало или нимало познају, без жеље да упознају стварност црквеног живота и без менталних предиспозиција за истинско уживљавање у саборно биће Цркве, без аутентичне црквености, у неким случајевима и без вере, најчешће уз неприкривену одбојност према Српској православној цркви. Часни изузеци су више него ретки.
    Више него самој Цркви, они наносе штету јавном мњењу и медијском простору. Истини за вољу, медији их углавном баш такве и желе. Да ли је та жеља спонтана или задата, остаје нам да нагађамо и погађамо. Чињеница је, у сваком случају, да се медији нису грабили за оцене и коментаре покојног проте Биговића и да се данас не грабе за анализе професора Дарка Танасковића и других истинских зналаца. Зато и није чудо што се надобудни „аналитичари“, по правилу анонимуси у својим стручним областима, постављају као својеобразна секуларна инквизиција која „пресуђује“, и то у последњој инстанци, епископима, патријарху, Синоду, Српској православној цркви у целини и без остатка… О tempora, o mores!
    Саопштење поводом пресуда хрватским генералима Свети архијерејски Синод завршава апелом „на све искрене хришћане у Европи и свету… коначно на савест моралних и интелектуалних елита и на Истоку и на Западу, да овом небивалом лицемерју дају оцену какву заслужује“. Када је реч о поменутим елитама, без сумње има путева, начина, па и верујемо личних пријатељстава и веза које се могу п(р)озвати. Шта је и да ли је нешто уопште конкретно урађено? Ћутање о судбини Срба ипак је запањујуће. Постоји ли данас у свету мислилац који ће попут Андре Малроа, згроженог неправдом уоченом пре неколико деценија, Србима довикнути:„Неко вам је подметнуо“?
    И ми епископи, као и један број родољубивих интелектуалаца, учестало се обраћамо пријатељима правде и истине широм света. Има храбрих и часних људи који нам данас довикују исто што нам је Малро у своје време довикнуо. Навешћу као пример само једно име: Петер Хандке. А Хандке није ни један, ни сâм.
    Данашња званична Србија се осмелила да некима од наших пријатеља, који су пре тога и мимо тога пријатељи правде и истине, јавно изрази захвалност и ода признање. То је мали знак буђења националног поноса и смопоштовања, али знак који улива наду и охрабрује. Са своје стране – дозволите да поменем још једно часно име – не могу да изустим: Danke, Deutschland!, али могу да изговорим пуним устима и из дубине срца: Danke, Bischof Homеyer! Danke, Bruder Josef! (Хвала, бискупе Хомајере! Хвала, брате Јозефе!)
    Значај обележавања годишњице Миланског едикта у Нишу, због познатих контроверзи, остао је у сенци. Трају познате, а рађају се и нове недоумице. Ако је, на пример, како се говори, „извесно да папа неће доћи и да ће га у Нишу заменити кардинал Содано“, не малу збуњеност побуђује изјава руског митрополита Илариона да је „више пута чуо да братска СПЦ спрема прославу у Нишу, али да не може да каже да ли ће руски патријах доћи будући да му званични позив на ту свечаност није стигао“?
    Милански едикт (313-2013) биће, ако Бог дâ, свечано обележен на црквено-државном нивоу. Нема контроверзи, нема недоумицâ. Биће позвани православни патријарси и остали поглавари православних цркава, као и високе делегације других хришћанских цркава.
    Папа римски није позван, нити је изразио жељу да дође. Он је озбиљна и достојанствена личност, што не бих рекао за сваког од његових претходника, и не би требало његово име и звање неозбиљно повлачити по српским медијима – ваљда га довољно спомињу хрватски медији. А не би требало ни списку бесмислених српских подела и свађа придодавати и смешно-жалосну поделу на оне који су за долазак папе у Србију и на оне који су против тог доласка. Једноставно, папа не долази, а ко ће предводити делегацију Римокатоличке цркве – не одређујемо ми.
    Наредна, 2013. година, биће година обележавања још једног значајног јубилеја – 200-годишњице Његошевог рођења. Из перспективе ововременог духовног дискурса готово да није могуће појмити ту невероватну целовитост, тај интегрални и јасни увид са којим је владика, државник и песник тумачио и промишљао живот и прилике. Размишљајући данас о овој грандиозној фигури српске историје, можемо ли из сложеног Његошевог дела издвојити једну поруку или завештање које „ради“ и бива посебно важно духу и потребно разрешавању мука новог времена?
    Све Његошеве поруке и завештања актуелнија су за нас Србе данас него што су била у његово време.
    Идеја месијанизма и спасења својствена је вери, но наступање једног савременог месијанизма, оног – америчког, на готово бизаран, рекло би се не баш утешан начин, одређује савремени свет. Руски теоретичар А. Секацки о томе дословно каже:„За свет је изазов америчког месијанизма много актуелнији од глобалног отопљавања (мислим и за саме Американце), а да ли ће се за њега наћи одговор и какав – ја не знам“. Шта православни свет заиста може, и шта би требало да одговори овом изазову?
    Нема Месије осим Личности Исуса Богочовека и нема месијанизма ван Месијине (Христове) Цркве. Сваки ванцрквени или нехришћански месијанизам, па ма био и амерички, сурогат је месијанизма. Тачније, сваки месијанизам без Месије јесте лажни месијанизам. Узгред буди речено, поучна је историјска судбина негдашњег совјетског месијанизма, па и неких ранијих, псеудохришћанских месијанизама.
    „Каталог изопачености“ којима робује такозвана међународна заједница све је дебљи, а наводна модерност, слобода и прогрес којима се човечанство преваспитава све јасније се ругају изворном смислу ових идеја. Речито о томе можда говори и запажање поменутог теоретичара (Секацки):„Ако би анђео, који дочекује у рају, ономе који тамо доспе пружио карту и оцртавајући оловком територију рекао: ‘Ово је лично твоја парцела раја, уреди је и живи’, Американац би се најмање зачудио, примио би то као заслужено“. Није ли негде на трагу ове безмало карикатуре „уловљен“ стварни јаз савремених паралелних и не баш дијалошки расположених цивилизација?
    Јесте, нажалост. Али не би – такође нажалост – само Американац обелоданио своју шићарџијску, ситносопственичку, грабљиву и себичну душицу. То би учинили и многи Европљани, а међу њима и многи, многи Срби, чак и неки међу нама који себе виде као бранитеље чистог и непатвореног Православља. Наша вера је чиста и непорочна, али ми често нисмо њени достојни и доследни носиоци. Ваља узрастати и узрастати док се не сазри до свести о томе да не постоји рај него пакао онде где постоји моје и твоје. Рај се налази само тамо где моје значи твоје или наше, где ја нисам жив ако нема тебе и нас, сабраних заувек у Једноме Који је Света Тројица.
    Ова тема је велика и дивна, па је боље оставити је за неки други разговор или за посебан ауторски текст, по мери мојих скромних могућности.
    Пред нама је Божић, празник велике радости, обнове, рађања и љубави – у духовном и световном смислу. Шта би на путу празничне јединствене наде (и утехе) требало да храбри, да у вери и радости учврсти нацију којој се већ заморно дуго објашњава како „реалистички“ мора да се суочи са стварношћу наводно заслужених казни, губитака, следујућег јој трпљења насиља и лицемерја света моћи?
    Све нам говори божићни поздрав: Мир Божји – Христос се роди! Све нам говори име дато чудесном Детету по Рођењу: Исус значи Спаситељ, односно Бог је Спаситељ. Све нам говори Његово друго име: Емануил значи С нама је Бог! Све нам говори божићна химна небеских анђела:„Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!“
    Без мирења и праштања, уз (само)преиспитивање и племенита дела, нема ни правог Божића. Ако можемо рећи да то важи за лични колико и за општи колективни план сваког друштва, шта би се могло рећи – коме би, идући у сусрет овом Божићу, Срби као народ требало да праштају, око чега да се (само)преиспитају, а према коме би неизоставно морали да буду племенити и великодушни?
    Срби би требало да опросте свима, чак и својим непријатељима и крвницима, да преиспитају своја дела и да буду племенити и великодушни према свима. Да ли ће тако други поступити према нама Србима, оставимо њима самима – њиховој савести, вери и моралу.
    Наш пут би требало да буде пут Богочовека. То нам не поручује само теолог или свештеник. То нам поручује наш велики песник. Благо нама докле год имамо песнике који богословствују!
    Мир Божји – Христос се роди!
    ИЗВОР:Печат
    Пренето са сајта СПЦ
  13. Волим
    Дејан got a reaction from Презвитер Дарко Јелић for a Странице, Иринеј Буловић, владика бачки: На делу је духовно умртвљивање српског народа   
    Разговарао Милорад Вучелић
    Синод је уверен да не артикулише само свој став него и став већине православних верника српске народности и наших суграђана других вероисповести и несрпске припадности када поручује, већ годинама, да немамо право да препустимо Косово и Метохију онима који су га отели силом, и то више туђом неголи својом
    Као институција од највишег националног значаја, Српска православна црква не само да обликује дух времена и биће народа, односно посредно утиче на укупне друштвене, политичке и културне прилике у држави, већ ставовима и коментарима увек побуђује и неподељено интересовање јавности и медија. Да понекад Црква бива и (зло)употребљена у сврху политичког и идеолошког обрачуна и моделирања пожељних друштвених и идејних парадигми, није тајна. Како то пак може да изгледа, у Србији је виђено недавно када је наводно „тајно писмо СПЦ“ упућено највишим државним чимбеницима „процурило“, односно било обелодањено у једном београдском недељнику. Окосницу овог бурног медијског догађаја чинила је тема од највише друштвене и историјске важности, насловљена као – „Меморандум СПЦ о Косову“. Шта се заиста догађало? Ко је заиста „згрешио“ поводом разумевања налога и проблема од националног интереса? О овим питањима, о ставу Цркве према судбини Косова и Метохије или – како у СПЦ радије говоре – према судбини Старе Србије, о промишљању и разумевању многих у овом тренутку важних отворених питања тегобне садашњице и упитне будућности Срба, за специјално издање „Печата“ – празнични и Божићни двоброј, говори наш уважени саговорник владика бачки господин Иринеј Буловић, портпарол СПЦ.
    Објављивање наводног Меморандума СПЦ о Косову подигло је недавно велику тензију. Оспорена је аутентичност тог писма, али нимало безазлен траг је остао. Већ и самим фокусирањем јавне пажње, учинак и циљ „програмера“ овог догађаја добрано су остварени. Како коментаришете збивања око Меморандума, његове актере и смисао?
    Као што сам већ раније, у име Светог Синода, објаснио, не постоји никакав тајанствени „Меморандум“ Цркве о Косову и Метохији: постоји једно писмо, упућено председнику Србије, а намењено читавом државном врху, као што постоји и редован усмени дијалог на релацији држава – Црква по овом, данас главном црквено-народном и државном питању. Ви сте вероватно у праву када мислите да су циљеви „програмерâ“ текста представљеног јавности као синодско писмо самим његовим објављивањем у доброј мери остварени, али је, морам да додам, остварена и пропагандна хајка против наше Цркве у медијима, са циљем да се нанесе штета њеном моралном ауторитету и кредибилитету, а у неким крајње антиправославно и антисрпски оријентисаним београдским медијима и да јој се оспори чак и право да се јавно изјашњава о питању свих наших питања (то је, забога, „мешање у политику“, као да су православни хришћани у нашој држави ван закона или кажњени лишењем грађанских права и грађанске одговорности, на коју монопол ваљда имају невладине организације, посебно оне од по пет-шест чланова и са препознатљивом реториком).
    Смисао свих тих неславних догађања – у којима је играло улогу и несналажење појединих црквених личности, ако не и њихова непромишљеност – био је покушај одређених странака да ауторитет и став Српске православне цркве некако „поделе“ са Светим Синодом. Наравно, споменуте странке заступају исправан, патриотски и одговоран став у вези са питањем јужне покрајине Србије, али то не значи да би требало да употребљавају израз „Синод и ми“ или, још неумесније, израз „ми и Синод“. Синод је уверен да не артикулише само свој став него и став већине православних верника српске народности и наших суграђана других вероисповести и несрпске припадности када поручује, већ годинама, да немамо право да препустимо Косово и Метохију онима који су га отели силом, и то више туђом неголи својом, као и да нико нема право да ту земљу, освештану нашим највећим светињама и натопљену мученичком крвљу, трампи за гола обећања да ће кад-тад почети „преговори“ о вртоглавим висинама наше неизвесне, али зато, Боже мој, без даљњега светле будућности у европском земаљском рају, у којем су сви људи и народи слободни, богати и срећни, уз фусноту да су неки мало више једнаки у оквиру опште једнакости.
    Ако „најоштрије писмо у историји СПЦ“ – како се оцењује, „није потекло из Цркве“, а истовремено постоји документ којим се Црква, уз напомену да он није намењен јавности, јесте обратила водећим политичарима у земљи, можете ли нам открити тачке значајнијег мимоилажења и супротстављености два документа? Ово је важно будући да се у објављеном писму оштро критикује државна политика према КиМ, и изражава суштинско неслагање са актуелним политичким дискурсом земље, унутрашњом и спољном политиком режима?
    Писмо Светог Синода није „оштро“, а поготово није „најоштрије у историји Српске православне цркве“. Ове формулације само показују степен медијске манипулације. Оно је, као и сва ранија обраћања наше Цркве било коме код нас и у свету, јасно и недвосмислено, одлучно и поштено, надахнуто искључиво љубављу и бригом за српски народ у Старој Србији (зашто би типично бољшевичка скраћеница „Космет“ била боља од овог вишевековног назива, до Тита јединог постојећег?), као и добром вољом према несрпским народима, укључујући, наравно, и косовско-метохијске Арбанасе. Оно се не бави „политичким дискурсом земље“ уопште или „политиком режима“ као таквом, него само и искључиво проблемом Косова и Метохије.
    Овде не желим, нити могу да упоређујем синодско писмо са објављеним неаутентичним текстом, јер Синод није донео одлуку да упути „отворено писмо“. Разуме се, ако и када затреба, Синод се обраћа појединцима и установама и путем отворених писама, а укупној јавности најчешће преко званичних саопштења.
    У окриљу Цркве не доводи се међутим у сумњу став да СПЦ не би требало да се либи да пред свој народ, пред власт такође, изађе с јасним ставом о судбинским питањима земље. Ако решавање статуса Косова и Метохије јесте у том броју судбоносних одлука, који су разлози одлучили да се аутентично писмо СПЦ не објави?
    Зато што за то нема суштинског разлога. Јер, свој став о Косову и Метохији Црква саопштава, можемо рећи, из дана у дан, разним поводима. Следећи такав повод може бити државна платформа за преговоре о статусу или о привременом уређењу односâ у нашој јужној покрајини када нам пуни садржај те платформе буде доступан.
    Иначе, сложићете се да ниједна институција на свету не објављује сву своју службену преписку него је чува у архиви. Тако поступа и „Печат“. Без пристанка адресата немамо морално право да објављујемо писмо које је њему намењено и уручено. Колико бисмо изгледали озбиљни у очима свих са којима смо у контакту кад би они знали да оно што им пишемо и што нам пишу може било којег дана да осване у медијима, пропраћено свакојаким манипулативним коментарима и тумачењима? Просто-напросто, није све за јавност. При том је извесно да јавност неће бити ускраћена за сведочење наше Цркве. Јер, њена реч је, начелно и по природи ствари, јавна реч.
    Тврди се да у Српској православној цркви нема подела, то каже и патријарх српски господин Иринеј, пошто су се у јавности појавиле спекулације о два става Цркве о Косову. Прича о подели није нова, чини се да она није ни сасвим без основа, као и да њена озбиљност превазилази разумљиве разлике у карактеру, темпераменту или „склопу личности“ њених архијереја.
    Тврђење је тачно. У Српској православној цркви нема поделâ. Има разликâ у ономе што је споредно, заснованих на „склопу личности“, начину размишљања и могућности увида у сву сложеност приликâ и изазовâ, али оне не доводе у питање јединство кад је реч о суштинском сагледавању проблема Старе Србије, односно Косова и Метохије.
    Поделе многоструке и њима инспирисани сукоби овдашњи су вековни усуд. Поводом скорашњег необичног „загрљаја“ Цркве и државе, Ви сте гласине демантовали изјавом: „Нема сукоба СПЦ и државе због Косова и Метохије или због било којег другог питања“. Многи су то разумели као „дипломатски такт“, али остало је питање – може ли уопште сукоб такве природе постојати, а да то истовремено не значи да једна страна озбиљније није у праву?
    Није то био „дипломатски такт“ него исказ о стварности. Сагласан сам с тим да би сукоб Цркве и државе у вези са питањем Kосова и Mетохије или по неком другом виталном питању живота укупне заједнице показао да једна страна није у праву. Лично, тешко могу да замислим ситуацију у којој Црква није у праву – не зато што сам ја епископ те Цркве или, ако хоћете, њен портпарол него зато што се она надахњује и руководи речју Божјом, Јеванђељем Христовим, његовом истином, љубављу и правдом, а не тежњом да угоди људима, па ма они били и домаћа државна власт или светски моћници скривени иза еуфемизма „међународна заједница“.
    Са друге стране, нити је Србија црквена држава, нити је Српска православна црква државна Црква. Стога Црква не може и не жели да било шта диктира легалној и легитимној државној власти. Она јој предочава своја гледишта, а државна власт их узима или не узима у обзир, са моралним и политичким последицама које из тога проистичу. Наравно, када би држава, не дај Боже, кренула директно против сопственог народа, вере, морала, слободе или живота као вредности и светиње, Црква би јој се бесумње супротставила не дајући Божје ћесару и држећи се библијског начела да се Богу ваља већма покоравати него људима.

    Хоће ли, у времену које долази, Црква у комуникацији са властодршцима јавно испоставити неке своје „граничне линије“? Интегрисано управљање границама, на пример, очито није била та могућа граница стрпљења.
    То Црква чини и до сада, а не тек „у времену које долази“. Уколико се испостави, између осталог, да „интегрисано управљање“ (каквог ли речника!) у пракси значи претварање административних прелаза између Србије и окупираног дела њене територије – формално под протекторатом Уједињених нација, а практично под окупацијом НАТО-а – у граничне, de facto међудржавне контролне пунктове, Свети Синод ће државним органима Србије моћи да саопшти само једно: господо, ви кршите како Устав Србије, на чије чување сте се иначе заклели, тако и међународно право, посебно Резолуцију 1244 Уједињених нација, те ваше владање и одлучивање самим тим губи легитимитет и легалитет и дужни сте да га проверите на референдуму или, у најмању руку, на изборима.
    Недавно, у САНУ, патријарх Иринеј је рекао да ће Црква наставити да помаже држави у одбрани српских националних интереса на Косову и Метохији, те да Косово „не би требало само бранити већ да би га требало и одбранити“. Садржај појма „национални интерес“ као да бива све неодређенији, у Србији, нимало логично, подложан је различитим интерпретацијама!
    У праву сте. Немам шта да додам. И сами „другосрбијански“ advocati diaboli, што ће рећи заговорници безусловне предаје Старе Србије на милост и немилост Тачију, Харадинају и иним дичним новим савезницима моћног демократског Запада, неуморно изјављују да се боре за наш „национални интерес“. Како га схватају и заступају, добро знамо.
    Искушења ће пред српски народ тек доћи, гласи тврдња коју све чешће слушамо, не само као аналитичко предвиђање, већ пре као констатацију са пригушеном претњом. Може ли се уопште догодити чудо да будућност не „гледамо кроз таму“? Можда је поводом ове теме најнеобичније то што је мит о неизбежном страдању („сви Срби ће бити под једном воћком“) већ уграђен у „ментални код“ народа, па се том усвојеном психолошком матрицом, у свету међу народима вероватно јединственом, Срби духовно умртвљују, пацификују, привикавају на идеју несреће и губитка као да им је суђена?
    Са првим дêлом Ваше поставке апсолутно нисам сагласан: мит о неизбежном српском страдању уопште није уграђен у „ментални код“ српског народа. У видовданској етици – коју неки радије означавају као „косовски мит“ – наше страдање је јасно уоквирено библијским и црквеним учењем о страдању и Васкрсењу.
    Са другим дêлом Ваше поставке, напротив, потпуно сам сагласан: ваистину је на делу јединствен подухват пацификације и духовног умртвљивања српског народа кроз све учесталије и све јаче убризгавање, споља и изнутра, серума аутодеструкције и аутошовинизма (пораженчества, рекла би наша руска браћа) у његову колективну свест, па и у његово колективно несвесно.
    Написали сте недавно да је претходна политичка елита Србије остала запамћена као носилац „правог правцатог евроидолопоклонства, а да је данашња еволуирала до евроопредељености без ознаке безалтернативности“. Надате се, кажете, да ће код ње превладати „дух евротрезвености и европредострожности“. Режим се међутим понаша другачије, стремећи ка ЕУ као да је поседник некакве тајне разумљиве само његовим „одабраним“ припадницима?
    Нема ту, чини ми се, никакве тајне. Јавна је тајна – њу у редовним размацима саопштавају премијер и ресорни министри – да је највећи успех Србије то што је избегла, ако је избегла, „грчки сценарио“ и да плате и пензије зависе од страних кредита и зајмова, да и не говоримо о инвестицијама, покретању производње и сличним стварима. У том грму лежи зец евроопредељености.
    Срећа је што је отпала, ако је отпала, барем безалтернативност. Лично, и даље сам за „евротрезвеност и европредострожност“, а слутим да може уследити и евроскептицизам. Јер, Немачка већ јасно ставља до знања да ће као услов за чланство у Европској унији од Србије захтевати фактичко признавање државности фантомске државе „Косóва“. Нема сумње да се Европска унија оглашава најпре на немачком, а тек после тога на енглеском језику, при том тевтонски отворено и грубо, а не замумуљеним фразама гордог Албиона.
    Не само као високи достојанственик Цркве већ и као интелектуалац са комплексним увидом у ширу стварност савремене Европе, шта бисте издвојили као битно сазнање о томе шта „формула“ о путу у Европу стварно значи у пракси? Чини се да је превише мистификација и обмана у опсесивној причи коју – као успављујућу команду хипнотизера – понавља политичка класа.
    Мислим да је у пракси реч о библијском мотиву златног телета или о актуализацији библијске повести о носталгији Израиљаца за Египтом, где се, истина, живело у ропству, али се бар добро јело и пило, за разлику од пустињске слободе праћене глађу и жеђу, или о поновљеној, по ко зна који пут, новозаветној повести о троструком кушању Христа од стране давнашњег Кушача, опет у пустињи, кушању хлебом, влашћу и лажним чудом.
    Европа је, колико разумем, много дубља и шира стварност него што је то политички савез државâ познат под именом Европска унија. Европа је заснована на синтези античког, грчко-римског наслеђа и јудео-хришћанског духа. Географски, то је полуострво од Атлантика до Урала, а духовно и цивилизацијски – то је непрегледни простор од Атлантика на западу до Пацифика на истоку.
    Откако знамо за себе и откако смо се појавили на сцени историјских народа, ми Срби припадамо Европи схваћеној као континент и као дом једне културе и цивилизације. Државном савезу званом Европска унија можемо, а не морамо припадати. Припадали ми њему или не, на одређено време или све дотле докле он буде постојао, наш европски идентитет остаје и нико нам га не може одузети. Тачније, нико осим нас самих.
    Савремена Русија у домен високе (гео)политике уводи нове појмове, њени највиши званичници говоре о „партнерству цивилизација“ као јединој реалној могућности суживота на светском нивоу. Реч је о основама равноправним, без наметања вредности, посебно не система вредности који се у модерном добу именује као „демократија“, а чије ширење у пракси подразумева хаос, ратове и насиље. Овом ставу ће се поклањати пажња, а значајно за нас је питање: где би се у успостављању партнерства цивилизација нашла Србија, шта би био њен аутентични цивилизацијски круг?
    Нема сумње да је идеја о „партнерству цивилизацијâ“ неупоредиво човечнија, племенитија и перспективнија од Хантингтонове идеје о неизбежном „сукобу цивилизацијâ“. Србија и српски народ у целини несумњиво припадају хришћанској цивилизацији, још прецизније – припадају, заједно са Грчком, Русијом и другим земљама, свету православне или источнохришћанске цивилизације. За неке кругове, оне које у већој или мањој мери представља и изражава споменути Хантингтон, то представља њен главни недостатак и геополитички проблем. Многи стереотипи и многе антисрпске позиције у нашем времену сведоче о томе да се скупо плаћа када те одређени моћни светски чиниоци виде као вечиту руску експозитуру усред Европе.
    Надајмо се да ће ово – „евроатлантско“ – виђење бити кориговано и замењено чисто европским виђењем кохезивне сарадње двају „плућних крила“ Европе, источног и западног, православног и католичко-протестантског, грчко-словенског и романско-германског.
    Данас се јавно говори, не без извесне интонације прекора Српској цркви, да је време да она поново позове Србе на „духовни устанак“, да живимо граничну ситуацију када се снага једног ауторитета мора ставити „на чело колоне у великом маршу“. Шта све „марш“ може да значи и према којем циљу може бити усмерен, посебно је питање, но мислите ли да Црква може бити такав ауторитет, има ли снаге, па и јединства да, у некаквој неочекиваној ситуацији, тако иступи?
    Мислим да реторика о „духовном устанку“ и „духовном маршу“ на челу са црквеном јерархијом представља анахрону романтичарску реторику, са призвуком, чини ми се, извесне утопијско-теократске подсвести. Црква, самим тим што је Црква, увек ходи кроз историју као Народ Божји на путу ка Царству Божјем, ка свету без греха, мржње и зла, ка истинској „цивилизацији љубави“. То је „духовни марш“ који траје две хиљаде година и трајаће до краја историје. Исто тако, у односу на пали свет, свет који у злу лежи, Црква је од дана Рођења Христовог, које управо ових дана прослављамо, на челу „духовног устанка“ против зла, смрти и ђавола, а за живот, мир и љубав, за спасење човека и обновљење света.
    Политичка интерпретација ових појмова није ни реална, ни умесна. Политичко вођство Црква је узимала на себе само изузетно, у време када државу нисмо ни имали или када су то захтевали тадашњи иноверни властодршци, као што је био случај у Отоманској царевини, са патријархом као етнархом („милетбашом“), сходно исламским законима. То, међутим, не значи пасивност православних хришћана и њихових духовних пастира пред изазовима и искушењима историјских процеса, а поготово не значи њихово повлачење из „света“ у „пустињу“, њихов егзодус из историје. Напротив! Хришћанство је трајна „невидљива борба“, али не против „тела и крви“ него против „духова таме поднебеске“, и то понајпре у нама самима и међу нама самима.
    Предлаже се сазивање ванредног сабора СПЦ. Да ли се у Цркви размишља о тој могућности? Верујете ли да је поновљив онај тренутак када је безмало милион људи, „емитујући“ енергију чија снага не само овде, већ и у свету готово да није виђена, испратило преминулог патријарха Павла? Којим би поводом нека слична снага могла да се сабере?
    Као Црква, сви смо ми стални и редовни Сабор. Што се тиче милионског окупљања, попут онога при испраћају блаженопочившег патријарха, то је вазда благодатни догађај, харизматични феномен, дар неба. То се не дâ предвидети, а камоли планирати или организовати. Лично верујем да би неки судбоносни обрт у вези са Косовом и Метохијом могао поново пробудити такву „искру у камену“. Дај Боже да то буде обрт на добро, на добро наше и на добро свих!
    Упечатљиво је било Ваше јавно обраћање поводом „давања опште евроатлантске опроштајнице Хрватској“, када сте подсетили да поред хашке правде која „није једина постоји и историјска правда на суду моралне свести и савести човечанства…“ Живимо, чини се, време и искуство када је и најблагороднијима и најмање злобивим и преким природама тешко да у срцу гаје наду у моралну савест човечанства. И то стање света није лако објаснити?
    Није лако, али хришћански је надати се и кад изгледа да наде нема. Али наде ипак има! Има је захваљујући гласу савести многих људи свуда у свету.
    Да ли је разумљиво да поједини црквени достојанственици у јавности наступају са ставовима опречним мишљењу своје Цркве? „Quo vadis, оче Лаврентије“, насловили сте своје обраћање изазвано управо једним таквим поводом. То „Куда идеш…“ може се поставити и неким другим, у медијима често апострофираним појединцима из Цркве. Постоје примери да се српски свештеник гласно залаже за РЕКОМ, има чак и свештеника који јавно говоре како су Албанци с правом гневни, јер су их Срби наводно предуго злостављали, а „огроман број Шиптара убили“!
    Текст „Quo vadis, Laurentie?“ био је реакција на незлобиву наивност једног мог старијег сабрата коју не би требало строго судити. Свештенике адвокате РЕКОМ-а и апологете арнаутских зулумћара не познајем, али ако их има – а верујем да их Ви нисте измислили – требало би да се макар постиде својих речи.
    Опречна су мишљења и о деловању и „мисији“ црквених аналитичара који већ готово деценију и по бивају од медија и најширег аудиторијума помно слушани и уважавани. Читате ли Ви и слушате ли оно што они говоре и пишу? Да ли је њихово деловање корисно за јавни живот, за сналажење људи у савременом компликованом свету?
    Често сам се освртао на неславну улогу и сумњиву репутацију самозваних аналитичара црквених прилика и неприлика у Србији, па не бих да се понављам. Они самоуверено пишу о стварима које мало или нимало познају, без жеље да упознају стварност црквеног живота и без менталних предиспозиција за истинско уживљавање у саборно биће Цркве, без аутентичне црквености, у неким случајевима и без вере, најчешће уз неприкривену одбојност према Српској православној цркви. Часни изузеци су више него ретки.
    Више него самој Цркви, они наносе штету јавном мњењу и медијском простору. Истини за вољу, медији их углавном баш такве и желе. Да ли је та жеља спонтана или задата, остаје нам да нагађамо и погађамо. Чињеница је, у сваком случају, да се медији нису грабили за оцене и коментаре покојног проте Биговића и да се данас не грабе за анализе професора Дарка Танасковића и других истинских зналаца. Зато и није чудо што се надобудни „аналитичари“, по правилу анонимуси у својим стручним областима, постављају као својеобразна секуларна инквизиција која „пресуђује“, и то у последњој инстанци, епископима, патријарху, Синоду, Српској православној цркви у целини и без остатка… О tempora, o mores!
    Саопштење поводом пресуда хрватским генералима Свети архијерејски Синод завршава апелом „на све искрене хришћане у Европи и свету… коначно на савест моралних и интелектуалних елита и на Истоку и на Западу, да овом небивалом лицемерју дају оцену какву заслужује“. Када је реч о поменутим елитама, без сумње има путева, начина, па и верујемо личних пријатељстава и веза које се могу п(р)озвати. Шта је и да ли је нешто уопште конкретно урађено? Ћутање о судбини Срба ипак је запањујуће. Постоји ли данас у свету мислилац који ће попут Андре Малроа, згроженог неправдом уоченом пре неколико деценија, Србима довикнути:„Неко вам је подметнуо“?
    И ми епископи, као и један број родољубивих интелектуалаца, учестало се обраћамо пријатељима правде и истине широм света. Има храбрих и часних људи који нам данас довикују исто што нам је Малро у своје време довикнуо. Навешћу као пример само једно име: Петер Хандке. А Хандке није ни један, ни сâм.
    Данашња званична Србија се осмелила да некима од наших пријатеља, који су пре тога и мимо тога пријатељи правде и истине, јавно изрази захвалност и ода признање. То је мали знак буђења националног поноса и смопоштовања, али знак који улива наду и охрабрује. Са своје стране – дозволите да поменем још једно часно име – не могу да изустим: Danke, Deutschland!, али могу да изговорим пуним устима и из дубине срца: Danke, Bischof Homеyer! Danke, Bruder Josef! (Хвала, бискупе Хомајере! Хвала, брате Јозефе!)
    Значај обележавања годишњице Миланског едикта у Нишу, због познатих контроверзи, остао је у сенци. Трају познате, а рађају се и нове недоумице. Ако је, на пример, како се говори, „извесно да папа неће доћи и да ће га у Нишу заменити кардинал Содано“, не малу збуњеност побуђује изјава руског митрополита Илариона да је „више пута чуо да братска СПЦ спрема прославу у Нишу, али да не може да каже да ли ће руски патријах доћи будући да му званични позив на ту свечаност није стигао“?
    Милански едикт (313-2013) биће, ако Бог дâ, свечано обележен на црквено-државном нивоу. Нема контроверзи, нема недоумицâ. Биће позвани православни патријарси и остали поглавари православних цркава, као и високе делегације других хришћанских цркава.
    Папа римски није позван, нити је изразио жељу да дође. Он је озбиљна и достојанствена личност, што не бих рекао за сваког од његових претходника, и не би требало његово име и звање неозбиљно повлачити по српским медијима – ваљда га довољно спомињу хрватски медији. А не би требало ни списку бесмислених српских подела и свађа придодавати и смешно-жалосну поделу на оне који су за долазак папе у Србију и на оне који су против тог доласка. Једноставно, папа не долази, а ко ће предводити делегацију Римокатоличке цркве – не одређујемо ми.
    Наредна, 2013. година, биће година обележавања још једног значајног јубилеја – 200-годишњице Његошевог рођења. Из перспективе ововременог духовног дискурса готово да није могуће појмити ту невероватну целовитост, тај интегрални и јасни увид са којим је владика, државник и песник тумачио и промишљао живот и прилике. Размишљајући данас о овој грандиозној фигури српске историје, можемо ли из сложеног Његошевог дела издвојити једну поруку или завештање које „ради“ и бива посебно важно духу и потребно разрешавању мука новог времена?
    Све Његошеве поруке и завештања актуелнија су за нас Србе данас него што су била у његово време.
    Идеја месијанизма и спасења својствена је вери, но наступање једног савременог месијанизма, оног – америчког, на готово бизаран, рекло би се не баш утешан начин, одређује савремени свет. Руски теоретичар А. Секацки о томе дословно каже:„За свет је изазов америчког месијанизма много актуелнији од глобалног отопљавања (мислим и за саме Американце), а да ли ће се за њега наћи одговор и какав – ја не знам“. Шта православни свет заиста може, и шта би требало да одговори овом изазову?
    Нема Месије осим Личности Исуса Богочовека и нема месијанизма ван Месијине (Христове) Цркве. Сваки ванцрквени или нехришћански месијанизам, па ма био и амерички, сурогат је месијанизма. Тачније, сваки месијанизам без Месије јесте лажни месијанизам. Узгред буди речено, поучна је историјска судбина негдашњег совјетског месијанизма, па и неких ранијих, псеудохришћанских месијанизама.
    „Каталог изопачености“ којима робује такозвана међународна заједница све је дебљи, а наводна модерност, слобода и прогрес којима се човечанство преваспитава све јасније се ругају изворном смислу ових идеја. Речито о томе можда говори и запажање поменутог теоретичара (Секацки):„Ако би анђео, који дочекује у рају, ономе који тамо доспе пружио карту и оцртавајући оловком територију рекао: ‘Ово је лично твоја парцела раја, уреди је и живи’, Американац би се најмање зачудио, примио би то као заслужено“. Није ли негде на трагу ове безмало карикатуре „уловљен“ стварни јаз савремених паралелних и не баш дијалошки расположених цивилизација?
    Јесте, нажалост. Али не би – такође нажалост – само Американац обелоданио своју шићарџијску, ситносопственичку, грабљиву и себичну душицу. То би учинили и многи Европљани, а међу њима и многи, многи Срби, чак и неки међу нама који себе виде као бранитеље чистог и непатвореног Православља. Наша вера је чиста и непорочна, али ми често нисмо њени достојни и доследни носиоци. Ваља узрастати и узрастати док се не сазри до свести о томе да не постоји рај него пакао онде где постоји моје и твоје. Рај се налази само тамо где моје значи твоје или наше, где ја нисам жив ако нема тебе и нас, сабраних заувек у Једноме Који је Света Тројица.
    Ова тема је велика и дивна, па је боље оставити је за неки други разговор или за посебан ауторски текст, по мери мојих скромних могућности.
    Пред нама је Божић, празник велике радости, обнове, рађања и љубави – у духовном и световном смислу. Шта би на путу празничне јединствене наде (и утехе) требало да храбри, да у вери и радости учврсти нацију којој се већ заморно дуго објашњава како „реалистички“ мора да се суочи са стварношћу наводно заслужених казни, губитака, следујућег јој трпљења насиља и лицемерја света моћи?
    Све нам говори божићни поздрав: Мир Божји – Христос се роди! Све нам говори име дато чудесном Детету по Рођењу: Исус значи Спаситељ, односно Бог је Спаситељ. Све нам говори Његово друго име: Емануил значи С нама је Бог! Све нам говори божићна химна небеских анђела:„Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!“
    Без мирења и праштања, уз (само)преиспитивање и племенита дела, нема ни правог Божића. Ако можемо рећи да то важи за лични колико и за општи колективни план сваког друштва, шта би се могло рећи – коме би, идући у сусрет овом Божићу, Срби као народ требало да праштају, око чега да се (само)преиспитају, а према коме би неизоставно морали да буду племенити и великодушни?
    Срби би требало да опросте свима, чак и својим непријатељима и крвницима, да преиспитају своја дела и да буду племенити и великодушни према свима. Да ли ће тако други поступити према нама Србима, оставимо њима самима – њиховој савести, вери и моралу.
    Наш пут би требало да буде пут Богочовека. То нам не поручује само теолог или свештеник. То нам поручује наш велики песник. Благо нама докле год имамо песнике који богословствују!
    Мир Божји – Христос се роди!
    ИЗВОР:Печат
    Пренето са сајта СПЦ
  14. Волим
    Дејан got a reaction from kirios1 for a Странице, Иринеј Буловић, владика бачки: На делу је духовно умртвљивање српског народа   
    Разговарао Милорад Вучелић
    Синод је уверен да не артикулише само свој став него и став већине православних верника српске народности и наших суграђана других вероисповести и несрпске припадности када поручује, већ годинама, да немамо право да препустимо Косово и Метохију онима који су га отели силом, и то више туђом неголи својом
    Као институција од највишег националног значаја, Српска православна црква не само да обликује дух времена и биће народа, односно посредно утиче на укупне друштвене, политичке и културне прилике у држави, већ ставовима и коментарима увек побуђује и неподељено интересовање јавности и медија. Да понекад Црква бива и (зло)употребљена у сврху политичког и идеолошког обрачуна и моделирања пожељних друштвених и идејних парадигми, није тајна. Како то пак може да изгледа, у Србији је виђено недавно када је наводно „тајно писмо СПЦ“ упућено највишим државним чимбеницима „процурило“, односно било обелодањено у једном београдском недељнику. Окосницу овог бурног медијског догађаја чинила је тема од највише друштвене и историјске важности, насловљена као – „Меморандум СПЦ о Косову“. Шта се заиста догађало? Ко је заиста „згрешио“ поводом разумевања налога и проблема од националног интереса? О овим питањима, о ставу Цркве према судбини Косова и Метохије или – како у СПЦ радије говоре – према судбини Старе Србије, о промишљању и разумевању многих у овом тренутку важних отворених питања тегобне садашњице и упитне будућности Срба, за специјално издање „Печата“ – празнични и Божићни двоброј, говори наш уважени саговорник владика бачки господин Иринеј Буловић, портпарол СПЦ.
    Објављивање наводног Меморандума СПЦ о Косову подигло је недавно велику тензију. Оспорена је аутентичност тог писма, али нимало безазлен траг је остао. Већ и самим фокусирањем јавне пажње, учинак и циљ „програмера“ овог догађаја добрано су остварени. Како коментаришете збивања око Меморандума, његове актере и смисао?
    Као што сам већ раније, у име Светог Синода, објаснио, не постоји никакав тајанствени „Меморандум“ Цркве о Косову и Метохији: постоји једно писмо, упућено председнику Србије, а намењено читавом државном врху, као што постоји и редован усмени дијалог на релацији држава – Црква по овом, данас главном црквено-народном и државном питању. Ви сте вероватно у праву када мислите да су циљеви „програмерâ“ текста представљеног јавности као синодско писмо самим његовим објављивањем у доброј мери остварени, али је, морам да додам, остварена и пропагандна хајка против наше Цркве у медијима, са циљем да се нанесе штета њеном моралном ауторитету и кредибилитету, а у неким крајње антиправославно и антисрпски оријентисаним београдским медијима и да јој се оспори чак и право да се јавно изјашњава о питању свих наших питања (то је, забога, „мешање у политику“, као да су православни хришћани у нашој држави ван закона или кажњени лишењем грађанских права и грађанске одговорности, на коју монопол ваљда имају невладине организације, посебно оне од по пет-шест чланова и са препознатљивом реториком).
    Смисао свих тих неславних догађања – у којима је играло улогу и несналажење појединих црквених личности, ако не и њихова непромишљеност – био је покушај одређених странака да ауторитет и став Српске православне цркве некако „поделе“ са Светим Синодом. Наравно, споменуте странке заступају исправан, патриотски и одговоран став у вези са питањем јужне покрајине Србије, али то не значи да би требало да употребљавају израз „Синод и ми“ или, још неумесније, израз „ми и Синод“. Синод је уверен да не артикулише само свој став него и став већине православних верника српске народности и наших суграђана других вероисповести и несрпске припадности када поручује, већ годинама, да немамо право да препустимо Косово и Метохију онима који су га отели силом, и то више туђом неголи својом, као и да нико нема право да ту земљу, освештану нашим највећим светињама и натопљену мученичком крвљу, трампи за гола обећања да ће кад-тад почети „преговори“ о вртоглавим висинама наше неизвесне, али зато, Боже мој, без даљњега светле будућности у европском земаљском рају, у којем су сви људи и народи слободни, богати и срећни, уз фусноту да су неки мало више једнаки у оквиру опште једнакости.
    Ако „најоштрије писмо у историји СПЦ“ – како се оцењује, „није потекло из Цркве“, а истовремено постоји документ којим се Црква, уз напомену да он није намењен јавности, јесте обратила водећим политичарима у земљи, можете ли нам открити тачке значајнијег мимоилажења и супротстављености два документа? Ово је важно будући да се у објављеном писму оштро критикује државна политика према КиМ, и изражава суштинско неслагање са актуелним политичким дискурсом земље, унутрашњом и спољном политиком режима?
    Писмо Светог Синода није „оштро“, а поготово није „најоштрије у историји Српске православне цркве“. Ове формулације само показују степен медијске манипулације. Оно је, као и сва ранија обраћања наше Цркве било коме код нас и у свету, јасно и недвосмислено, одлучно и поштено, надахнуто искључиво љубављу и бригом за српски народ у Старој Србији (зашто би типично бољшевичка скраћеница „Космет“ била боља од овог вишевековног назива, до Тита јединог постојећег?), као и добром вољом према несрпским народима, укључујући, наравно, и косовско-метохијске Арбанасе. Оно се не бави „политичким дискурсом земље“ уопште или „политиком режима“ као таквом, него само и искључиво проблемом Косова и Метохије.
    Овде не желим, нити могу да упоређујем синодско писмо са објављеним неаутентичним текстом, јер Синод није донео одлуку да упути „отворено писмо“. Разуме се, ако и када затреба, Синод се обраћа појединцима и установама и путем отворених писама, а укупној јавности најчешће преко званичних саопштења.
    У окриљу Цркве не доводи се међутим у сумњу став да СПЦ не би требало да се либи да пред свој народ, пред власт такође, изађе с јасним ставом о судбинским питањима земље. Ако решавање статуса Косова и Метохије јесте у том броју судбоносних одлука, који су разлози одлучили да се аутентично писмо СПЦ не објави?
    Зато што за то нема суштинског разлога. Јер, свој став о Косову и Метохији Црква саопштава, можемо рећи, из дана у дан, разним поводима. Следећи такав повод може бити државна платформа за преговоре о статусу или о привременом уређењу односâ у нашој јужној покрајини када нам пуни садржај те платформе буде доступан.
    Иначе, сложићете се да ниједна институција на свету не објављује сву своју службену преписку него је чува у архиви. Тако поступа и „Печат“. Без пристанка адресата немамо морално право да објављујемо писмо које је њему намењено и уручено. Колико бисмо изгледали озбиљни у очима свих са којима смо у контакту кад би они знали да оно што им пишемо и што нам пишу може било којег дана да осване у медијима, пропраћено свакојаким манипулативним коментарима и тумачењима? Просто-напросто, није све за јавност. При том је извесно да јавност неће бити ускраћена за сведочење наше Цркве. Јер, њена реч је, начелно и по природи ствари, јавна реч.
    Тврди се да у Српској православној цркви нема подела, то каже и патријарх српски господин Иринеј, пошто су се у јавности појавиле спекулације о два става Цркве о Косову. Прича о подели није нова, чини се да она није ни сасвим без основа, као и да њена озбиљност превазилази разумљиве разлике у карактеру, темпераменту или „склопу личности“ њених архијереја.
    Тврђење је тачно. У Српској православној цркви нема поделâ. Има разликâ у ономе што је споредно, заснованих на „склопу личности“, начину размишљања и могућности увида у сву сложеност приликâ и изазовâ, али оне не доводе у питање јединство кад је реч о суштинском сагледавању проблема Старе Србије, односно Косова и Метохије.
    Поделе многоструке и њима инспирисани сукоби овдашњи су вековни усуд. Поводом скорашњег необичног „загрљаја“ Цркве и државе, Ви сте гласине демантовали изјавом: „Нема сукоба СПЦ и државе због Косова и Метохије или због било којег другог питања“. Многи су то разумели као „дипломатски такт“, али остало је питање – може ли уопште сукоб такве природе постојати, а да то истовремено не значи да једна страна озбиљније није у праву?
    Није то био „дипломатски такт“ него исказ о стварности. Сагласан сам с тим да би сукоб Цркве и државе у вези са питањем Kосова и Mетохије или по неком другом виталном питању живота укупне заједнице показао да једна страна није у праву. Лично, тешко могу да замислим ситуацију у којој Црква није у праву – не зато што сам ја епископ те Цркве или, ако хоћете, њен портпарол него зато што се она надахњује и руководи речју Божјом, Јеванђељем Христовим, његовом истином, љубављу и правдом, а не тежњом да угоди људима, па ма они били и домаћа државна власт или светски моћници скривени иза еуфемизма „међународна заједница“.
    Са друге стране, нити је Србија црквена држава, нити је Српска православна црква државна Црква. Стога Црква не може и не жели да било шта диктира легалној и легитимној државној власти. Она јој предочава своја гледишта, а државна власт их узима или не узима у обзир, са моралним и политичким последицама које из тога проистичу. Наравно, када би држава, не дај Боже, кренула директно против сопственог народа, вере, морала, слободе или живота као вредности и светиње, Црква би јој се бесумње супротставила не дајући Божје ћесару и држећи се библијског начела да се Богу ваља већма покоравати него људима.

    Хоће ли, у времену које долази, Црква у комуникацији са властодршцима јавно испоставити неке своје „граничне линије“? Интегрисано управљање границама, на пример, очито није била та могућа граница стрпљења.
    То Црква чини и до сада, а не тек „у времену које долази“. Уколико се испостави, између осталог, да „интегрисано управљање“ (каквог ли речника!) у пракси значи претварање административних прелаза између Србије и окупираног дела њене територије – формално под протекторатом Уједињених нација, а практично под окупацијом НАТО-а – у граничне, de facto међудржавне контролне пунктове, Свети Синод ће државним органима Србије моћи да саопшти само једно: господо, ви кршите како Устав Србије, на чије чување сте се иначе заклели, тако и међународно право, посебно Резолуцију 1244 Уједињених нација, те ваше владање и одлучивање самим тим губи легитимитет и легалитет и дужни сте да га проверите на референдуму или, у најмању руку, на изборима.
    Недавно, у САНУ, патријарх Иринеј је рекао да ће Црква наставити да помаже држави у одбрани српских националних интереса на Косову и Метохији, те да Косово „не би требало само бранити већ да би га требало и одбранити“. Садржај појма „национални интерес“ као да бива све неодређенији, у Србији, нимало логично, подложан је различитим интерпретацијама!
    У праву сте. Немам шта да додам. И сами „другосрбијански“ advocati diaboli, што ће рећи заговорници безусловне предаје Старе Србије на милост и немилост Тачију, Харадинају и иним дичним новим савезницима моћног демократског Запада, неуморно изјављују да се боре за наш „национални интерес“. Како га схватају и заступају, добро знамо.
    Искушења ће пред српски народ тек доћи, гласи тврдња коју све чешће слушамо, не само као аналитичко предвиђање, већ пре као констатацију са пригушеном претњом. Може ли се уопште догодити чудо да будућност не „гледамо кроз таму“? Можда је поводом ове теме најнеобичније то што је мит о неизбежном страдању („сви Срби ће бити под једном воћком“) већ уграђен у „ментални код“ народа, па се том усвојеном психолошком матрицом, у свету међу народима вероватно јединственом, Срби духовно умртвљују, пацификују, привикавају на идеју несреће и губитка као да им је суђена?
    Са првим дêлом Ваше поставке апсолутно нисам сагласан: мит о неизбежном српском страдању уопште није уграђен у „ментални код“ српског народа. У видовданској етици – коју неки радије означавају као „косовски мит“ – наше страдање је јасно уоквирено библијским и црквеним учењем о страдању и Васкрсењу.
    Са другим дêлом Ваше поставке, напротив, потпуно сам сагласан: ваистину је на делу јединствен подухват пацификације и духовног умртвљивања српског народа кроз све учесталије и све јаче убризгавање, споља и изнутра, серума аутодеструкције и аутошовинизма (пораженчества, рекла би наша руска браћа) у његову колективну свест, па и у његово колективно несвесно.
    Написали сте недавно да је претходна политичка елита Србије остала запамћена као носилац „правог правцатог евроидолопоклонства, а да је данашња еволуирала до евроопредељености без ознаке безалтернативности“. Надате се, кажете, да ће код ње превладати „дух евротрезвености и европредострожности“. Режим се међутим понаша другачије, стремећи ка ЕУ као да је поседник некакве тајне разумљиве само његовим „одабраним“ припадницима?
    Нема ту, чини ми се, никакве тајне. Јавна је тајна – њу у редовним размацима саопштавају премијер и ресорни министри – да је највећи успех Србије то што је избегла, ако је избегла, „грчки сценарио“ и да плате и пензије зависе од страних кредита и зајмова, да и не говоримо о инвестицијама, покретању производње и сличним стварима. У том грму лежи зец евроопредељености.
    Срећа је што је отпала, ако је отпала, барем безалтернативност. Лично, и даље сам за „евротрезвеност и европредострожност“, а слутим да може уследити и евроскептицизам. Јер, Немачка већ јасно ставља до знања да ће као услов за чланство у Европској унији од Србије захтевати фактичко признавање државности фантомске државе „Косóва“. Нема сумње да се Европска унија оглашава најпре на немачком, а тек после тога на енглеском језику, при том тевтонски отворено и грубо, а не замумуљеним фразама гордог Албиона.
    Не само као високи достојанственик Цркве већ и као интелектуалац са комплексним увидом у ширу стварност савремене Европе, шта бисте издвојили као битно сазнање о томе шта „формула“ о путу у Европу стварно значи у пракси? Чини се да је превише мистификација и обмана у опсесивној причи коју – као успављујућу команду хипнотизера – понавља политичка класа.
    Мислим да је у пракси реч о библијском мотиву златног телета или о актуализацији библијске повести о носталгији Израиљаца за Египтом, где се, истина, живело у ропству, али се бар добро јело и пило, за разлику од пустињске слободе праћене глађу и жеђу, или о поновљеној, по ко зна који пут, новозаветној повести о троструком кушању Христа од стране давнашњег Кушача, опет у пустињи, кушању хлебом, влашћу и лажним чудом.
    Европа је, колико разумем, много дубља и шира стварност него што је то политички савез државâ познат под именом Европска унија. Европа је заснована на синтези античког, грчко-римског наслеђа и јудео-хришћанског духа. Географски, то је полуострво од Атлантика до Урала, а духовно и цивилизацијски – то је непрегледни простор од Атлантика на западу до Пацифика на истоку.
    Откако знамо за себе и откако смо се појавили на сцени историјских народа, ми Срби припадамо Европи схваћеној као континент и као дом једне културе и цивилизације. Државном савезу званом Европска унија можемо, а не морамо припадати. Припадали ми њему или не, на одређено време или све дотле докле он буде постојао, наш европски идентитет остаје и нико нам га не може одузети. Тачније, нико осим нас самих.
    Савремена Русија у домен високе (гео)политике уводи нове појмове, њени највиши званичници говоре о „партнерству цивилизација“ као јединој реалној могућности суживота на светском нивоу. Реч је о основама равноправним, без наметања вредности, посебно не система вредности који се у модерном добу именује као „демократија“, а чије ширење у пракси подразумева хаос, ратове и насиље. Овом ставу ће се поклањати пажња, а значајно за нас је питање: где би се у успостављању партнерства цивилизација нашла Србија, шта би био њен аутентични цивилизацијски круг?
    Нема сумње да је идеја о „партнерству цивилизацијâ“ неупоредиво човечнија, племенитија и перспективнија од Хантингтонове идеје о неизбежном „сукобу цивилизацијâ“. Србија и српски народ у целини несумњиво припадају хришћанској цивилизацији, још прецизније – припадају, заједно са Грчком, Русијом и другим земљама, свету православне или источнохришћанске цивилизације. За неке кругове, оне које у већој или мањој мери представља и изражава споменути Хантингтон, то представља њен главни недостатак и геополитички проблем. Многи стереотипи и многе антисрпске позиције у нашем времену сведоче о томе да се скупо плаћа када те одређени моћни светски чиниоци виде као вечиту руску експозитуру усред Европе.
    Надајмо се да ће ово – „евроатлантско“ – виђење бити кориговано и замењено чисто европским виђењем кохезивне сарадње двају „плућних крила“ Европе, источног и западног, православног и католичко-протестантског, грчко-словенског и романско-германског.
    Данас се јавно говори, не без извесне интонације прекора Српској цркви, да је време да она поново позове Србе на „духовни устанак“, да живимо граничну ситуацију када се снага једног ауторитета мора ставити „на чело колоне у великом маршу“. Шта све „марш“ може да значи и према којем циљу може бити усмерен, посебно је питање, но мислите ли да Црква може бити такав ауторитет, има ли снаге, па и јединства да, у некаквој неочекиваној ситуацији, тако иступи?
    Мислим да реторика о „духовном устанку“ и „духовном маршу“ на челу са црквеном јерархијом представља анахрону романтичарску реторику, са призвуком, чини ми се, извесне утопијско-теократске подсвести. Црква, самим тим што је Црква, увек ходи кроз историју као Народ Божји на путу ка Царству Божјем, ка свету без греха, мржње и зла, ка истинској „цивилизацији љубави“. То је „духовни марш“ који траје две хиљаде година и трајаће до краја историје. Исто тако, у односу на пали свет, свет који у злу лежи, Црква је од дана Рођења Христовог, које управо ових дана прослављамо, на челу „духовног устанка“ против зла, смрти и ђавола, а за живот, мир и љубав, за спасење човека и обновљење света.
    Политичка интерпретација ових појмова није ни реална, ни умесна. Политичко вођство Црква је узимала на себе само изузетно, у време када државу нисмо ни имали или када су то захтевали тадашњи иноверни властодршци, као што је био случај у Отоманској царевини, са патријархом као етнархом („милетбашом“), сходно исламским законима. То, међутим, не значи пасивност православних хришћана и њихових духовних пастира пред изазовима и искушењима историјских процеса, а поготово не значи њихово повлачење из „света“ у „пустињу“, њихов егзодус из историје. Напротив! Хришћанство је трајна „невидљива борба“, али не против „тела и крви“ него против „духова таме поднебеске“, и то понајпре у нама самима и међу нама самима.
    Предлаже се сазивање ванредног сабора СПЦ. Да ли се у Цркви размишља о тој могућности? Верујете ли да је поновљив онај тренутак када је безмало милион људи, „емитујући“ енергију чија снага не само овде, већ и у свету готово да није виђена, испратило преминулог патријарха Павла? Којим би поводом нека слична снага могла да се сабере?
    Као Црква, сви смо ми стални и редовни Сабор. Што се тиче милионског окупљања, попут онога при испраћају блаженопочившег патријарха, то је вазда благодатни догађај, харизматични феномен, дар неба. То се не дâ предвидети, а камоли планирати или организовати. Лично верујем да би неки судбоносни обрт у вези са Косовом и Метохијом могао поново пробудити такву „искру у камену“. Дај Боже да то буде обрт на добро, на добро наше и на добро свих!
    Упечатљиво је било Ваше јавно обраћање поводом „давања опште евроатлантске опроштајнице Хрватској“, када сте подсетили да поред хашке правде која „није једина постоји и историјска правда на суду моралне свести и савести човечанства…“ Живимо, чини се, време и искуство када је и најблагороднијима и најмање злобивим и преким природама тешко да у срцу гаје наду у моралну савест човечанства. И то стање света није лако објаснити?
    Није лако, али хришћански је надати се и кад изгледа да наде нема. Али наде ипак има! Има је захваљујући гласу савести многих људи свуда у свету.
    Да ли је разумљиво да поједини црквени достојанственици у јавности наступају са ставовима опречним мишљењу своје Цркве? „Quo vadis, оче Лаврентије“, насловили сте своје обраћање изазвано управо једним таквим поводом. То „Куда идеш…“ може се поставити и неким другим, у медијима често апострофираним појединцима из Цркве. Постоје примери да се српски свештеник гласно залаже за РЕКОМ, има чак и свештеника који јавно говоре како су Албанци с правом гневни, јер су их Срби наводно предуго злостављали, а „огроман број Шиптара убили“!
    Текст „Quo vadis, Laurentie?“ био је реакција на незлобиву наивност једног мог старијег сабрата коју не би требало строго судити. Свештенике адвокате РЕКОМ-а и апологете арнаутских зулумћара не познајем, али ако их има – а верујем да их Ви нисте измислили – требало би да се макар постиде својих речи.
    Опречна су мишљења и о деловању и „мисији“ црквених аналитичара који већ готово деценију и по бивају од медија и најширег аудиторијума помно слушани и уважавани. Читате ли Ви и слушате ли оно што они говоре и пишу? Да ли је њихово деловање корисно за јавни живот, за сналажење људи у савременом компликованом свету?
    Често сам се освртао на неславну улогу и сумњиву репутацију самозваних аналитичара црквених прилика и неприлика у Србији, па не бих да се понављам. Они самоуверено пишу о стварима које мало или нимало познају, без жеље да упознају стварност црквеног живота и без менталних предиспозиција за истинско уживљавање у саборно биће Цркве, без аутентичне црквености, у неким случајевима и без вере, најчешће уз неприкривену одбојност према Српској православној цркви. Часни изузеци су више него ретки.
    Више него самој Цркви, они наносе штету јавном мњењу и медијском простору. Истини за вољу, медији их углавном баш такве и желе. Да ли је та жеља спонтана или задата, остаје нам да нагађамо и погађамо. Чињеница је, у сваком случају, да се медији нису грабили за оцене и коментаре покојног проте Биговића и да се данас не грабе за анализе професора Дарка Танасковића и других истинских зналаца. Зато и није чудо што се надобудни „аналитичари“, по правилу анонимуси у својим стручним областима, постављају као својеобразна секуларна инквизиција која „пресуђује“, и то у последњој инстанци, епископима, патријарху, Синоду, Српској православној цркви у целини и без остатка… О tempora, o mores!
    Саопштење поводом пресуда хрватским генералима Свети архијерејски Синод завршава апелом „на све искрене хришћане у Европи и свету… коначно на савест моралних и интелектуалних елита и на Истоку и на Западу, да овом небивалом лицемерју дају оцену какву заслужује“. Када је реч о поменутим елитама, без сумње има путева, начина, па и верујемо личних пријатељстава и веза које се могу п(р)озвати. Шта је и да ли је нешто уопште конкретно урађено? Ћутање о судбини Срба ипак је запањујуће. Постоји ли данас у свету мислилац који ће попут Андре Малроа, згроженог неправдом уоченом пре неколико деценија, Србима довикнути:„Неко вам је подметнуо“?
    И ми епископи, као и један број родољубивих интелектуалаца, учестало се обраћамо пријатељима правде и истине широм света. Има храбрих и часних људи који нам данас довикују исто што нам је Малро у своје време довикнуо. Навешћу као пример само једно име: Петер Хандке. А Хандке није ни један, ни сâм.
    Данашња званична Србија се осмелила да некима од наших пријатеља, који су пре тога и мимо тога пријатељи правде и истине, јавно изрази захвалност и ода признање. То је мали знак буђења националног поноса и смопоштовања, али знак који улива наду и охрабрује. Са своје стране – дозволите да поменем још једно часно име – не могу да изустим: Danke, Deutschland!, али могу да изговорим пуним устима и из дубине срца: Danke, Bischof Homеyer! Danke, Bruder Josef! (Хвала, бискупе Хомајере! Хвала, брате Јозефе!)
    Значај обележавања годишњице Миланског едикта у Нишу, због познатих контроверзи, остао је у сенци. Трају познате, а рађају се и нове недоумице. Ако је, на пример, како се говори, „извесно да папа неће доћи и да ће га у Нишу заменити кардинал Содано“, не малу збуњеност побуђује изјава руског митрополита Илариона да је „више пута чуо да братска СПЦ спрема прославу у Нишу, али да не може да каже да ли ће руски патријах доћи будући да му званични позив на ту свечаност није стигао“?
    Милански едикт (313-2013) биће, ако Бог дâ, свечано обележен на црквено-државном нивоу. Нема контроверзи, нема недоумицâ. Биће позвани православни патријарси и остали поглавари православних цркава, као и високе делегације других хришћанских цркава.
    Папа римски није позван, нити је изразио жељу да дође. Он је озбиљна и достојанствена личност, што не бих рекао за сваког од његових претходника, и не би требало његово име и звање неозбиљно повлачити по српским медијима – ваљда га довољно спомињу хрватски медији. А не би требало ни списку бесмислених српских подела и свађа придодавати и смешно-жалосну поделу на оне који су за долазак папе у Србију и на оне који су против тог доласка. Једноставно, папа не долази, а ко ће предводити делегацију Римокатоличке цркве – не одређујемо ми.
    Наредна, 2013. година, биће година обележавања још једног значајног јубилеја – 200-годишњице Његошевог рођења. Из перспективе ововременог духовног дискурса готово да није могуће појмити ту невероватну целовитост, тај интегрални и јасни увид са којим је владика, државник и песник тумачио и промишљао живот и прилике. Размишљајући данас о овој грандиозној фигури српске историје, можемо ли из сложеног Његошевог дела издвојити једну поруку или завештање које „ради“ и бива посебно важно духу и потребно разрешавању мука новог времена?
    Све Његошеве поруке и завештања актуелнија су за нас Србе данас него што су била у његово време.
    Идеја месијанизма и спасења својствена је вери, но наступање једног савременог месијанизма, оног – америчког, на готово бизаран, рекло би се не баш утешан начин, одређује савремени свет. Руски теоретичар А. Секацки о томе дословно каже:„За свет је изазов америчког месијанизма много актуелнији од глобалног отопљавања (мислим и за саме Американце), а да ли ће се за њега наћи одговор и какав – ја не знам“. Шта православни свет заиста може, и шта би требало да одговори овом изазову?
    Нема Месије осим Личности Исуса Богочовека и нема месијанизма ван Месијине (Христове) Цркве. Сваки ванцрквени или нехришћански месијанизам, па ма био и амерички, сурогат је месијанизма. Тачније, сваки месијанизам без Месије јесте лажни месијанизам. Узгред буди речено, поучна је историјска судбина негдашњег совјетског месијанизма, па и неких ранијих, псеудохришћанских месијанизама.
    „Каталог изопачености“ којима робује такозвана међународна заједница све је дебљи, а наводна модерност, слобода и прогрес којима се човечанство преваспитава све јасније се ругају изворном смислу ових идеја. Речито о томе можда говори и запажање поменутог теоретичара (Секацки):„Ако би анђео, који дочекује у рају, ономе који тамо доспе пружио карту и оцртавајући оловком територију рекао: ‘Ово је лично твоја парцела раја, уреди је и живи’, Американац би се најмање зачудио, примио би то као заслужено“. Није ли негде на трагу ове безмало карикатуре „уловљен“ стварни јаз савремених паралелних и не баш дијалошки расположених цивилизација?
    Јесте, нажалост. Али не би – такође нажалост – само Американац обелоданио своју шићарџијску, ситносопственичку, грабљиву и себичну душицу. То би учинили и многи Европљани, а међу њима и многи, многи Срби, чак и неки међу нама који себе виде као бранитеље чистог и непатвореног Православља. Наша вера је чиста и непорочна, али ми често нисмо њени достојни и доследни носиоци. Ваља узрастати и узрастати док се не сазри до свести о томе да не постоји рај него пакао онде где постоји моје и твоје. Рај се налази само тамо где моје значи твоје или наше, где ја нисам жив ако нема тебе и нас, сабраних заувек у Једноме Који је Света Тројица.
    Ова тема је велика и дивна, па је боље оставити је за неки други разговор или за посебан ауторски текст, по мери мојих скромних могућности.
    Пред нама је Божић, празник велике радости, обнове, рађања и љубави – у духовном и световном смислу. Шта би на путу празничне јединствене наде (и утехе) требало да храбри, да у вери и радости учврсти нацију којој се већ заморно дуго објашњава како „реалистички“ мора да се суочи са стварношћу наводно заслужених казни, губитака, следујућег јој трпљења насиља и лицемерја света моћи?
    Све нам говори божићни поздрав: Мир Божји – Христос се роди! Све нам говори име дато чудесном Детету по Рођењу: Исус значи Спаситељ, односно Бог је Спаситељ. Све нам говори Његово друго име: Емануил значи С нама је Бог! Све нам говори божићна химна небеских анђела:„Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!“
    Без мирења и праштања, уз (само)преиспитивање и племенита дела, нема ни правог Божића. Ако можемо рећи да то важи за лични колико и за општи колективни план сваког друштва, шта би се могло рећи – коме би, идући у сусрет овом Божићу, Срби као народ требало да праштају, око чега да се (само)преиспитају, а према коме би неизоставно морали да буду племенити и великодушни?
    Срби би требало да опросте свима, чак и својим непријатељима и крвницима, да преиспитају своја дела и да буду племенити и великодушни према свима. Да ли ће тако други поступити према нама Србима, оставимо њима самима – њиховој савести, вери и моралу.
    Наш пут би требало да буде пут Богочовека. То нам не поручује само теолог или свештеник. То нам поручује наш велики песник. Благо нама докле год имамо песнике који богословствују!
    Мир Божји – Христос се роди!
    ИЗВОР:Печат
    Пренето са сајта СПЦ
  15. Волим
    Дејан got a reaction from Баба for a Странице, Иринеј Буловић, владика бачки: На делу је духовно умртвљивање српског народа   
    Разговарао Милорад Вучелић
    Синод је уверен да не артикулише само свој став него и став већине православних верника српске народности и наших суграђана других вероисповести и несрпске припадности када поручује, већ годинама, да немамо право да препустимо Косово и Метохију онима који су га отели силом, и то више туђом неголи својом
    Као институција од највишег националног значаја, Српска православна црква не само да обликује дух времена и биће народа, односно посредно утиче на укупне друштвене, политичке и културне прилике у држави, већ ставовима и коментарима увек побуђује и неподељено интересовање јавности и медија. Да понекад Црква бива и (зло)употребљена у сврху политичког и идеолошког обрачуна и моделирања пожељних друштвених и идејних парадигми, није тајна. Како то пак може да изгледа, у Србији је виђено недавно када је наводно „тајно писмо СПЦ“ упућено највишим државним чимбеницима „процурило“, односно било обелодањено у једном београдском недељнику. Окосницу овог бурног медијског догађаја чинила је тема од највише друштвене и историјске важности, насловљена као – „Меморандум СПЦ о Косову“. Шта се заиста догађало? Ко је заиста „згрешио“ поводом разумевања налога и проблема од националног интереса? О овим питањима, о ставу Цркве према судбини Косова и Метохије или – како у СПЦ радије говоре – према судбини Старе Србије, о промишљању и разумевању многих у овом тренутку важних отворених питања тегобне садашњице и упитне будућности Срба, за специјално издање „Печата“ – празнични и Божићни двоброј, говори наш уважени саговорник владика бачки господин Иринеј Буловић, портпарол СПЦ.
    Објављивање наводног Меморандума СПЦ о Косову подигло је недавно велику тензију. Оспорена је аутентичност тог писма, али нимало безазлен траг је остао. Већ и самим фокусирањем јавне пажње, учинак и циљ „програмера“ овог догађаја добрано су остварени. Како коментаришете збивања око Меморандума, његове актере и смисао?
    Као што сам већ раније, у име Светог Синода, објаснио, не постоји никакав тајанствени „Меморандум“ Цркве о Косову и Метохији: постоји једно писмо, упућено председнику Србије, а намењено читавом државном врху, као што постоји и редован усмени дијалог на релацији држава – Црква по овом, данас главном црквено-народном и државном питању. Ви сте вероватно у праву када мислите да су циљеви „програмерâ“ текста представљеног јавности као синодско писмо самим његовим објављивањем у доброј мери остварени, али је, морам да додам, остварена и пропагандна хајка против наше Цркве у медијима, са циљем да се нанесе штета њеном моралном ауторитету и кредибилитету, а у неким крајње антиправославно и антисрпски оријентисаним београдским медијима и да јој се оспори чак и право да се јавно изјашњава о питању свих наших питања (то је, забога, „мешање у политику“, као да су православни хришћани у нашој држави ван закона или кажњени лишењем грађанских права и грађанске одговорности, на коју монопол ваљда имају невладине организације, посебно оне од по пет-шест чланова и са препознатљивом реториком).
    Смисао свих тих неславних догађања – у којима је играло улогу и несналажење појединих црквених личности, ако не и њихова непромишљеност – био је покушај одређених странака да ауторитет и став Српске православне цркве некако „поделе“ са Светим Синодом. Наравно, споменуте странке заступају исправан, патриотски и одговоран став у вези са питањем јужне покрајине Србије, али то не значи да би требало да употребљавају израз „Синод и ми“ или, још неумесније, израз „ми и Синод“. Синод је уверен да не артикулише само свој став него и став већине православних верника српске народности и наших суграђана других вероисповести и несрпске припадности када поручује, већ годинама, да немамо право да препустимо Косово и Метохију онима који су га отели силом, и то више туђом неголи својом, као и да нико нема право да ту земљу, освештану нашим највећим светињама и натопљену мученичком крвљу, трампи за гола обећања да ће кад-тад почети „преговори“ о вртоглавим висинама наше неизвесне, али зато, Боже мој, без даљњега светле будућности у европском земаљском рају, у којем су сви људи и народи слободни, богати и срећни, уз фусноту да су неки мало више једнаки у оквиру опште једнакости.
    Ако „најоштрије писмо у историји СПЦ“ – како се оцењује, „није потекло из Цркве“, а истовремено постоји документ којим се Црква, уз напомену да он није намењен јавности, јесте обратила водећим политичарима у земљи, можете ли нам открити тачке значајнијег мимоилажења и супротстављености два документа? Ово је важно будући да се у објављеном писму оштро критикује државна политика према КиМ, и изражава суштинско неслагање са актуелним политичким дискурсом земље, унутрашњом и спољном политиком режима?
    Писмо Светог Синода није „оштро“, а поготово није „најоштрије у историји Српске православне цркве“. Ове формулације само показују степен медијске манипулације. Оно је, као и сва ранија обраћања наше Цркве било коме код нас и у свету, јасно и недвосмислено, одлучно и поштено, надахнуто искључиво љубављу и бригом за српски народ у Старој Србији (зашто би типично бољшевичка скраћеница „Космет“ била боља од овог вишевековног назива, до Тита јединог постојећег?), као и добром вољом према несрпским народима, укључујући, наравно, и косовско-метохијске Арбанасе. Оно се не бави „политичким дискурсом земље“ уопште или „политиком режима“ као таквом, него само и искључиво проблемом Косова и Метохије.
    Овде не желим, нити могу да упоређујем синодско писмо са објављеним неаутентичним текстом, јер Синод није донео одлуку да упути „отворено писмо“. Разуме се, ако и када затреба, Синод се обраћа појединцима и установама и путем отворених писама, а укупној јавности најчешће преко званичних саопштења.
    У окриљу Цркве не доводи се међутим у сумњу став да СПЦ не би требало да се либи да пред свој народ, пред власт такође, изађе с јасним ставом о судбинским питањима земље. Ако решавање статуса Косова и Метохије јесте у том броју судбоносних одлука, који су разлози одлучили да се аутентично писмо СПЦ не објави?
    Зато што за то нема суштинског разлога. Јер, свој став о Косову и Метохији Црква саопштава, можемо рећи, из дана у дан, разним поводима. Следећи такав повод може бити државна платформа за преговоре о статусу или о привременом уређењу односâ у нашој јужној покрајини када нам пуни садржај те платформе буде доступан.
    Иначе, сложићете се да ниједна институција на свету не објављује сву своју службену преписку него је чува у архиви. Тако поступа и „Печат“. Без пристанка адресата немамо морално право да објављујемо писмо које је њему намењено и уручено. Колико бисмо изгледали озбиљни у очима свих са којима смо у контакту кад би они знали да оно што им пишемо и што нам пишу може било којег дана да осване у медијима, пропраћено свакојаким манипулативним коментарима и тумачењима? Просто-напросто, није све за јавност. При том је извесно да јавност неће бити ускраћена за сведочење наше Цркве. Јер, њена реч је, начелно и по природи ствари, јавна реч.
    Тврди се да у Српској православној цркви нема подела, то каже и патријарх српски господин Иринеј, пошто су се у јавности појавиле спекулације о два става Цркве о Косову. Прича о подели није нова, чини се да она није ни сасвим без основа, као и да њена озбиљност превазилази разумљиве разлике у карактеру, темпераменту или „склопу личности“ њених архијереја.
    Тврђење је тачно. У Српској православној цркви нема поделâ. Има разликâ у ономе што је споредно, заснованих на „склопу личности“, начину размишљања и могућности увида у сву сложеност приликâ и изазовâ, али оне не доводе у питање јединство кад је реч о суштинском сагледавању проблема Старе Србије, односно Косова и Метохије.
    Поделе многоструке и њима инспирисани сукоби овдашњи су вековни усуд. Поводом скорашњег необичног „загрљаја“ Цркве и државе, Ви сте гласине демантовали изјавом: „Нема сукоба СПЦ и државе због Косова и Метохије или због било којег другог питања“. Многи су то разумели као „дипломатски такт“, али остало је питање – може ли уопште сукоб такве природе постојати, а да то истовремено не значи да једна страна озбиљније није у праву?
    Није то био „дипломатски такт“ него исказ о стварности. Сагласан сам с тим да би сукоб Цркве и државе у вези са питањем Kосова и Mетохије или по неком другом виталном питању живота укупне заједнице показао да једна страна није у праву. Лично, тешко могу да замислим ситуацију у којој Црква није у праву – не зато што сам ја епископ те Цркве или, ако хоћете, њен портпарол него зато што се она надахњује и руководи речју Божјом, Јеванђељем Христовим, његовом истином, љубављу и правдом, а не тежњом да угоди људима, па ма они били и домаћа државна власт или светски моћници скривени иза еуфемизма „међународна заједница“.
    Са друге стране, нити је Србија црквена држава, нити је Српска православна црква државна Црква. Стога Црква не може и не жели да било шта диктира легалној и легитимној државној власти. Она јој предочава своја гледишта, а државна власт их узима или не узима у обзир, са моралним и политичким последицама које из тога проистичу. Наравно, када би држава, не дај Боже, кренула директно против сопственог народа, вере, морала, слободе или живота као вредности и светиње, Црква би јој се бесумње супротставила не дајући Божје ћесару и држећи се библијског начела да се Богу ваља већма покоравати него људима.

    Хоће ли, у времену које долази, Црква у комуникацији са властодршцима јавно испоставити неке своје „граничне линије“? Интегрисано управљање границама, на пример, очито није била та могућа граница стрпљења.
    То Црква чини и до сада, а не тек „у времену које долази“. Уколико се испостави, између осталог, да „интегрисано управљање“ (каквог ли речника!) у пракси значи претварање административних прелаза између Србије и окупираног дела њене територије – формално под протекторатом Уједињених нација, а практично под окупацијом НАТО-а – у граничне, de facto међудржавне контролне пунктове, Свети Синод ће државним органима Србије моћи да саопшти само једно: господо, ви кршите како Устав Србије, на чије чување сте се иначе заклели, тако и међународно право, посебно Резолуцију 1244 Уједињених нација, те ваше владање и одлучивање самим тим губи легитимитет и легалитет и дужни сте да га проверите на референдуму или, у најмању руку, на изборима.
    Недавно, у САНУ, патријарх Иринеј је рекао да ће Црква наставити да помаже држави у одбрани српских националних интереса на Косову и Метохији, те да Косово „не би требало само бранити већ да би га требало и одбранити“. Садржај појма „национални интерес“ као да бива све неодређенији, у Србији, нимало логично, подложан је различитим интерпретацијама!
    У праву сте. Немам шта да додам. И сами „другосрбијански“ advocati diaboli, што ће рећи заговорници безусловне предаје Старе Србије на милост и немилост Тачију, Харадинају и иним дичним новим савезницима моћног демократског Запада, неуморно изјављују да се боре за наш „национални интерес“. Како га схватају и заступају, добро знамо.
    Искушења ће пред српски народ тек доћи, гласи тврдња коју све чешће слушамо, не само као аналитичко предвиђање, већ пре као констатацију са пригушеном претњом. Може ли се уопште догодити чудо да будућност не „гледамо кроз таму“? Можда је поводом ове теме најнеобичније то што је мит о неизбежном страдању („сви Срби ће бити под једном воћком“) већ уграђен у „ментални код“ народа, па се том усвојеном психолошком матрицом, у свету међу народима вероватно јединственом, Срби духовно умртвљују, пацификују, привикавају на идеју несреће и губитка као да им је суђена?
    Са првим дêлом Ваше поставке апсолутно нисам сагласан: мит о неизбежном српском страдању уопште није уграђен у „ментални код“ српског народа. У видовданској етици – коју неки радије означавају као „косовски мит“ – наше страдање је јасно уоквирено библијским и црквеним учењем о страдању и Васкрсењу.
    Са другим дêлом Ваше поставке, напротив, потпуно сам сагласан: ваистину је на делу јединствен подухват пацификације и духовног умртвљивања српског народа кроз све учесталије и све јаче убризгавање, споља и изнутра, серума аутодеструкције и аутошовинизма (пораженчества, рекла би наша руска браћа) у његову колективну свест, па и у његово колективно несвесно.
    Написали сте недавно да је претходна политичка елита Србије остала запамћена као носилац „правог правцатог евроидолопоклонства, а да је данашња еволуирала до евроопредељености без ознаке безалтернативности“. Надате се, кажете, да ће код ње превладати „дух евротрезвености и европредострожности“. Режим се међутим понаша другачије, стремећи ка ЕУ као да је поседник некакве тајне разумљиве само његовим „одабраним“ припадницима?
    Нема ту, чини ми се, никакве тајне. Јавна је тајна – њу у редовним размацима саопштавају премијер и ресорни министри – да је највећи успех Србије то што је избегла, ако је избегла, „грчки сценарио“ и да плате и пензије зависе од страних кредита и зајмова, да и не говоримо о инвестицијама, покретању производње и сличним стварима. У том грму лежи зец евроопредељености.
    Срећа је што је отпала, ако је отпала, барем безалтернативност. Лично, и даље сам за „евротрезвеност и европредострожност“, а слутим да може уследити и евроскептицизам. Јер, Немачка већ јасно ставља до знања да ће као услов за чланство у Европској унији од Србије захтевати фактичко признавање државности фантомске државе „Косóва“. Нема сумње да се Европска унија оглашава најпре на немачком, а тек после тога на енглеском језику, при том тевтонски отворено и грубо, а не замумуљеним фразама гордог Албиона.
    Не само као високи достојанственик Цркве већ и као интелектуалац са комплексним увидом у ширу стварност савремене Европе, шта бисте издвојили као битно сазнање о томе шта „формула“ о путу у Европу стварно значи у пракси? Чини се да је превише мистификација и обмана у опсесивној причи коју – као успављујућу команду хипнотизера – понавља политичка класа.
    Мислим да је у пракси реч о библијском мотиву златног телета или о актуализацији библијске повести о носталгији Израиљаца за Египтом, где се, истина, живело у ропству, али се бар добро јело и пило, за разлику од пустињске слободе праћене глађу и жеђу, или о поновљеној, по ко зна који пут, новозаветној повести о троструком кушању Христа од стране давнашњег Кушача, опет у пустињи, кушању хлебом, влашћу и лажним чудом.
    Европа је, колико разумем, много дубља и шира стварност него што је то политички савез државâ познат под именом Европска унија. Европа је заснована на синтези античког, грчко-римског наслеђа и јудео-хришћанског духа. Географски, то је полуострво од Атлантика до Урала, а духовно и цивилизацијски – то је непрегледни простор од Атлантика на западу до Пацифика на истоку.
    Откако знамо за себе и откако смо се појавили на сцени историјских народа, ми Срби припадамо Европи схваћеној као континент и као дом једне културе и цивилизације. Државном савезу званом Европска унија можемо, а не морамо припадати. Припадали ми њему или не, на одређено време или све дотле докле он буде постојао, наш европски идентитет остаје и нико нам га не може одузети. Тачније, нико осим нас самих.
    Савремена Русија у домен високе (гео)политике уводи нове појмове, њени највиши званичници говоре о „партнерству цивилизација“ као јединој реалној могућности суживота на светском нивоу. Реч је о основама равноправним, без наметања вредности, посебно не система вредности који се у модерном добу именује као „демократија“, а чије ширење у пракси подразумева хаос, ратове и насиље. Овом ставу ће се поклањати пажња, а значајно за нас је питање: где би се у успостављању партнерства цивилизација нашла Србија, шта би био њен аутентични цивилизацијски круг?
    Нема сумње да је идеја о „партнерству цивилизацијâ“ неупоредиво човечнија, племенитија и перспективнија од Хантингтонове идеје о неизбежном „сукобу цивилизацијâ“. Србија и српски народ у целини несумњиво припадају хришћанској цивилизацији, још прецизније – припадају, заједно са Грчком, Русијом и другим земљама, свету православне или источнохришћанске цивилизације. За неке кругове, оне које у већој или мањој мери представља и изражава споменути Хантингтон, то представља њен главни недостатак и геополитички проблем. Многи стереотипи и многе антисрпске позиције у нашем времену сведоче о томе да се скупо плаћа када те одређени моћни светски чиниоци виде као вечиту руску експозитуру усред Европе.
    Надајмо се да ће ово – „евроатлантско“ – виђење бити кориговано и замењено чисто европским виђењем кохезивне сарадње двају „плућних крила“ Европе, источног и западног, православног и католичко-протестантског, грчко-словенског и романско-германског.
    Данас се јавно говори, не без извесне интонације прекора Српској цркви, да је време да она поново позове Србе на „духовни устанак“, да живимо граничну ситуацију када се снага једног ауторитета мора ставити „на чело колоне у великом маршу“. Шта све „марш“ може да значи и према којем циљу може бити усмерен, посебно је питање, но мислите ли да Црква може бити такав ауторитет, има ли снаге, па и јединства да, у некаквој неочекиваној ситуацији, тако иступи?
    Мислим да реторика о „духовном устанку“ и „духовном маршу“ на челу са црквеном јерархијом представља анахрону романтичарску реторику, са призвуком, чини ми се, извесне утопијско-теократске подсвести. Црква, самим тим што је Црква, увек ходи кроз историју као Народ Божји на путу ка Царству Божјем, ка свету без греха, мржње и зла, ка истинској „цивилизацији љубави“. То је „духовни марш“ који траје две хиљаде година и трајаће до краја историје. Исто тако, у односу на пали свет, свет који у злу лежи, Црква је од дана Рођења Христовог, које управо ових дана прослављамо, на челу „духовног устанка“ против зла, смрти и ђавола, а за живот, мир и љубав, за спасење човека и обновљење света.
    Политичка интерпретација ових појмова није ни реална, ни умесна. Политичко вођство Црква је узимала на себе само изузетно, у време када државу нисмо ни имали или када су то захтевали тадашњи иноверни властодршци, као што је био случај у Отоманској царевини, са патријархом као етнархом („милетбашом“), сходно исламским законима. То, међутим, не значи пасивност православних хришћана и њихових духовних пастира пред изазовима и искушењима историјских процеса, а поготово не значи њихово повлачење из „света“ у „пустињу“, њихов егзодус из историје. Напротив! Хришћанство је трајна „невидљива борба“, али не против „тела и крви“ него против „духова таме поднебеске“, и то понајпре у нама самима и међу нама самима.
    Предлаже се сазивање ванредног сабора СПЦ. Да ли се у Цркви размишља о тој могућности? Верујете ли да је поновљив онај тренутак када је безмало милион људи, „емитујући“ енергију чија снага не само овде, већ и у свету готово да није виђена, испратило преминулог патријарха Павла? Којим би поводом нека слична снага могла да се сабере?
    Као Црква, сви смо ми стални и редовни Сабор. Што се тиче милионског окупљања, попут онога при испраћају блаженопочившег патријарха, то је вазда благодатни догађај, харизматични феномен, дар неба. То се не дâ предвидети, а камоли планирати или организовати. Лично верујем да би неки судбоносни обрт у вези са Косовом и Метохијом могао поново пробудити такву „искру у камену“. Дај Боже да то буде обрт на добро, на добро наше и на добро свих!
    Упечатљиво је било Ваше јавно обраћање поводом „давања опште евроатлантске опроштајнице Хрватској“, када сте подсетили да поред хашке правде која „није једина постоји и историјска правда на суду моралне свести и савести човечанства…“ Живимо, чини се, време и искуство када је и најблагороднијима и најмање злобивим и преким природама тешко да у срцу гаје наду у моралну савест човечанства. И то стање света није лако објаснити?
    Није лако, али хришћански је надати се и кад изгледа да наде нема. Али наде ипак има! Има је захваљујући гласу савести многих људи свуда у свету.
    Да ли је разумљиво да поједини црквени достојанственици у јавности наступају са ставовима опречним мишљењу своје Цркве? „Quo vadis, оче Лаврентије“, насловили сте своје обраћање изазвано управо једним таквим поводом. То „Куда идеш…“ може се поставити и неким другим, у медијима често апострофираним појединцима из Цркве. Постоје примери да се српски свештеник гласно залаже за РЕКОМ, има чак и свештеника који јавно говоре како су Албанци с правом гневни, јер су их Срби наводно предуго злостављали, а „огроман број Шиптара убили“!
    Текст „Quo vadis, Laurentie?“ био је реакција на незлобиву наивност једног мог старијег сабрата коју не би требало строго судити. Свештенике адвокате РЕКОМ-а и апологете арнаутских зулумћара не познајем, али ако их има – а верујем да их Ви нисте измислили – требало би да се макар постиде својих речи.
    Опречна су мишљења и о деловању и „мисији“ црквених аналитичара који већ готово деценију и по бивају од медија и најширег аудиторијума помно слушани и уважавани. Читате ли Ви и слушате ли оно што они говоре и пишу? Да ли је њихово деловање корисно за јавни живот, за сналажење људи у савременом компликованом свету?
    Често сам се освртао на неславну улогу и сумњиву репутацију самозваних аналитичара црквених прилика и неприлика у Србији, па не бих да се понављам. Они самоуверено пишу о стварима које мало или нимало познају, без жеље да упознају стварност црквеног живота и без менталних предиспозиција за истинско уживљавање у саборно биће Цркве, без аутентичне црквености, у неким случајевима и без вере, најчешће уз неприкривену одбојност према Српској православној цркви. Часни изузеци су више него ретки.
    Више него самој Цркви, они наносе штету јавном мњењу и медијском простору. Истини за вољу, медији их углавном баш такве и желе. Да ли је та жеља спонтана или задата, остаје нам да нагађамо и погађамо. Чињеница је, у сваком случају, да се медији нису грабили за оцене и коментаре покојног проте Биговића и да се данас не грабе за анализе професора Дарка Танасковића и других истинских зналаца. Зато и није чудо што се надобудни „аналитичари“, по правилу анонимуси у својим стручним областима, постављају као својеобразна секуларна инквизиција која „пресуђује“, и то у последњој инстанци, епископима, патријарху, Синоду, Српској православној цркви у целини и без остатка… О tempora, o mores!
    Саопштење поводом пресуда хрватским генералима Свети архијерејски Синод завршава апелом „на све искрене хришћане у Европи и свету… коначно на савест моралних и интелектуалних елита и на Истоку и на Западу, да овом небивалом лицемерју дају оцену какву заслужује“. Када је реч о поменутим елитама, без сумње има путева, начина, па и верујемо личних пријатељстава и веза које се могу п(р)озвати. Шта је и да ли је нешто уопште конкретно урађено? Ћутање о судбини Срба ипак је запањујуће. Постоји ли данас у свету мислилац који ће попут Андре Малроа, згроженог неправдом уоченом пре неколико деценија, Србима довикнути:„Неко вам је подметнуо“?
    И ми епископи, као и један број родољубивих интелектуалаца, учестало се обраћамо пријатељима правде и истине широм света. Има храбрих и часних људи који нам данас довикују исто што нам је Малро у своје време довикнуо. Навешћу као пример само једно име: Петер Хандке. А Хандке није ни један, ни сâм.
    Данашња званична Србија се осмелила да некима од наших пријатеља, који су пре тога и мимо тога пријатељи правде и истине, јавно изрази захвалност и ода признање. То је мали знак буђења националног поноса и смопоштовања, али знак који улива наду и охрабрује. Са своје стране – дозволите да поменем још једно часно име – не могу да изустим: Danke, Deutschland!, али могу да изговорим пуним устима и из дубине срца: Danke, Bischof Homеyer! Danke, Bruder Josef! (Хвала, бискупе Хомајере! Хвала, брате Јозефе!)
    Значај обележавања годишњице Миланског едикта у Нишу, због познатих контроверзи, остао је у сенци. Трају познате, а рађају се и нове недоумице. Ако је, на пример, како се говори, „извесно да папа неће доћи и да ће га у Нишу заменити кардинал Содано“, не малу збуњеност побуђује изјава руског митрополита Илариона да је „више пута чуо да братска СПЦ спрема прославу у Нишу, али да не може да каже да ли ће руски патријах доћи будући да му званични позив на ту свечаност није стигао“?
    Милански едикт (313-2013) биће, ако Бог дâ, свечано обележен на црквено-државном нивоу. Нема контроверзи, нема недоумицâ. Биће позвани православни патријарси и остали поглавари православних цркава, као и високе делегације других хришћанских цркава.
    Папа римски није позван, нити је изразио жељу да дође. Он је озбиљна и достојанствена личност, што не бих рекао за сваког од његових претходника, и не би требало његово име и звање неозбиљно повлачити по српским медијима – ваљда га довољно спомињу хрватски медији. А не би требало ни списку бесмислених српских подела и свађа придодавати и смешно-жалосну поделу на оне који су за долазак папе у Србију и на оне који су против тог доласка. Једноставно, папа не долази, а ко ће предводити делегацију Римокатоличке цркве – не одређујемо ми.
    Наредна, 2013. година, биће година обележавања још једног значајног јубилеја – 200-годишњице Његошевог рођења. Из перспективе ововременог духовног дискурса готово да није могуће појмити ту невероватну целовитост, тај интегрални и јасни увид са којим је владика, државник и песник тумачио и промишљао живот и прилике. Размишљајући данас о овој грандиозној фигури српске историје, можемо ли из сложеног Његошевог дела издвојити једну поруку или завештање које „ради“ и бива посебно важно духу и потребно разрешавању мука новог времена?
    Све Његошеве поруке и завештања актуелнија су за нас Србе данас него што су била у његово време.
    Идеја месијанизма и спасења својствена је вери, но наступање једног савременог месијанизма, оног – америчког, на готово бизаран, рекло би се не баш утешан начин, одређује савремени свет. Руски теоретичар А. Секацки о томе дословно каже:„За свет је изазов америчког месијанизма много актуелнији од глобалног отопљавања (мислим и за саме Американце), а да ли ће се за њега наћи одговор и какав – ја не знам“. Шта православни свет заиста може, и шта би требало да одговори овом изазову?
    Нема Месије осим Личности Исуса Богочовека и нема месијанизма ван Месијине (Христове) Цркве. Сваки ванцрквени или нехришћански месијанизам, па ма био и амерички, сурогат је месијанизма. Тачније, сваки месијанизам без Месије јесте лажни месијанизам. Узгред буди речено, поучна је историјска судбина негдашњег совјетског месијанизма, па и неких ранијих, псеудохришћанских месијанизама.
    „Каталог изопачености“ којима робује такозвана међународна заједница све је дебљи, а наводна модерност, слобода и прогрес којима се човечанство преваспитава све јасније се ругају изворном смислу ових идеја. Речито о томе можда говори и запажање поменутог теоретичара (Секацки):„Ако би анђео, који дочекује у рају, ономе који тамо доспе пружио карту и оцртавајући оловком територију рекао: ‘Ово је лично твоја парцела раја, уреди је и живи’, Американац би се најмање зачудио, примио би то као заслужено“. Није ли негде на трагу ове безмало карикатуре „уловљен“ стварни јаз савремених паралелних и не баш дијалошки расположених цивилизација?
    Јесте, нажалост. Али не би – такође нажалост – само Американац обелоданио своју шићарџијску, ситносопственичку, грабљиву и себичну душицу. То би учинили и многи Европљани, а међу њима и многи, многи Срби, чак и неки међу нама који себе виде као бранитеље чистог и непатвореног Православља. Наша вера је чиста и непорочна, али ми често нисмо њени достојни и доследни носиоци. Ваља узрастати и узрастати док се не сазри до свести о томе да не постоји рај него пакао онде где постоји моје и твоје. Рај се налази само тамо где моје значи твоје или наше, где ја нисам жив ако нема тебе и нас, сабраних заувек у Једноме Који је Света Тројица.
    Ова тема је велика и дивна, па је боље оставити је за неки други разговор или за посебан ауторски текст, по мери мојих скромних могућности.
    Пред нама је Божић, празник велике радости, обнове, рађања и љубави – у духовном и световном смислу. Шта би на путу празничне јединствене наде (и утехе) требало да храбри, да у вери и радости учврсти нацију којој се већ заморно дуго објашњава како „реалистички“ мора да се суочи са стварношћу наводно заслужених казни, губитака, следујућег јој трпљења насиља и лицемерја света моћи?
    Све нам говори божићни поздрав: Мир Божји – Христос се роди! Све нам говори име дато чудесном Детету по Рођењу: Исус значи Спаситељ, односно Бог је Спаситељ. Све нам говори Његово друго име: Емануил значи С нама је Бог! Све нам говори божићна химна небеских анђела:„Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!“
    Без мирења и праштања, уз (само)преиспитивање и племенита дела, нема ни правог Божића. Ако можемо рећи да то важи за лични колико и за општи колективни план сваког друштва, шта би се могло рећи – коме би, идући у сусрет овом Божићу, Срби као народ требало да праштају, око чега да се (само)преиспитају, а према коме би неизоставно морали да буду племенити и великодушни?
    Срби би требало да опросте свима, чак и својим непријатељима и крвницима, да преиспитају своја дела и да буду племенити и великодушни према свима. Да ли ће тако други поступити према нама Србима, оставимо њима самима – њиховој савести, вери и моралу.
    Наш пут би требало да буде пут Богочовека. То нам не поручује само теолог или свештеник. То нам поручује наш велики песник. Благо нама докле год имамо песнике који богословствују!
    Мир Божји – Христос се роди!
    ИЗВОР:Печат
    Пренето са сајта СПЦ
  16. Волим
    Дејан got a reaction from domacin for a Странице, Иринеј Буловић, владика бачки: На делу је духовно умртвљивање српског народа   
    Разговарао Милорад Вучелић
    Синод је уверен да не артикулише само свој став него и став већине православних верника српске народности и наших суграђана других вероисповести и несрпске припадности када поручује, већ годинама, да немамо право да препустимо Косово и Метохију онима који су га отели силом, и то више туђом неголи својом
    Као институција од највишег националног значаја, Српска православна црква не само да обликује дух времена и биће народа, односно посредно утиче на укупне друштвене, политичке и културне прилике у држави, већ ставовима и коментарима увек побуђује и неподељено интересовање јавности и медија. Да понекад Црква бива и (зло)употребљена у сврху политичког и идеолошког обрачуна и моделирања пожељних друштвених и идејних парадигми, није тајна. Како то пак може да изгледа, у Србији је виђено недавно када је наводно „тајно писмо СПЦ“ упућено највишим државним чимбеницима „процурило“, односно било обелодањено у једном београдском недељнику. Окосницу овог бурног медијског догађаја чинила је тема од највише друштвене и историјске важности, насловљена као – „Меморандум СПЦ о Косову“. Шта се заиста догађало? Ко је заиста „згрешио“ поводом разумевања налога и проблема од националног интереса? О овим питањима, о ставу Цркве према судбини Косова и Метохије или – како у СПЦ радије говоре – према судбини Старе Србије, о промишљању и разумевању многих у овом тренутку важних отворених питања тегобне садашњице и упитне будућности Срба, за специјално издање „Печата“ – празнични и Божићни двоброј, говори наш уважени саговорник владика бачки господин Иринеј Буловић, портпарол СПЦ.
    Објављивање наводног Меморандума СПЦ о Косову подигло је недавно велику тензију. Оспорена је аутентичност тог писма, али нимало безазлен траг је остао. Већ и самим фокусирањем јавне пажње, учинак и циљ „програмера“ овог догађаја добрано су остварени. Како коментаришете збивања око Меморандума, његове актере и смисао?
    Као што сам већ раније, у име Светог Синода, објаснио, не постоји никакав тајанствени „Меморандум“ Цркве о Косову и Метохији: постоји једно писмо, упућено председнику Србије, а намењено читавом државном врху, као што постоји и редован усмени дијалог на релацији држава – Црква по овом, данас главном црквено-народном и државном питању. Ви сте вероватно у праву када мислите да су циљеви „програмерâ“ текста представљеног јавности као синодско писмо самим његовим објављивањем у доброј мери остварени, али је, морам да додам, остварена и пропагандна хајка против наше Цркве у медијима, са циљем да се нанесе штета њеном моралном ауторитету и кредибилитету, а у неким крајње антиправославно и антисрпски оријентисаним београдским медијима и да јој се оспори чак и право да се јавно изјашњава о питању свих наших питања (то је, забога, „мешање у политику“, као да су православни хришћани у нашој држави ван закона или кажњени лишењем грађанских права и грађанске одговорности, на коју монопол ваљда имају невладине организације, посебно оне од по пет-шест чланова и са препознатљивом реториком).
    Смисао свих тих неславних догађања – у којима је играло улогу и несналажење појединих црквених личности, ако не и њихова непромишљеност – био је покушај одређених странака да ауторитет и став Српске православне цркве некако „поделе“ са Светим Синодом. Наравно, споменуте странке заступају исправан, патриотски и одговоран став у вези са питањем јужне покрајине Србије, али то не значи да би требало да употребљавају израз „Синод и ми“ или, још неумесније, израз „ми и Синод“. Синод је уверен да не артикулише само свој став него и став већине православних верника српске народности и наших суграђана других вероисповести и несрпске припадности када поручује, већ годинама, да немамо право да препустимо Косово и Метохију онима који су га отели силом, и то више туђом неголи својом, као и да нико нема право да ту земљу, освештану нашим највећим светињама и натопљену мученичком крвљу, трампи за гола обећања да ће кад-тад почети „преговори“ о вртоглавим висинама наше неизвесне, али зато, Боже мој, без даљњега светле будућности у европском земаљском рају, у којем су сви људи и народи слободни, богати и срећни, уз фусноту да су неки мало више једнаки у оквиру опште једнакости.
    Ако „најоштрије писмо у историји СПЦ“ – како се оцењује, „није потекло из Цркве“, а истовремено постоји документ којим се Црква, уз напомену да он није намењен јавности, јесте обратила водећим политичарима у земљи, можете ли нам открити тачке значајнијег мимоилажења и супротстављености два документа? Ово је важно будући да се у објављеном писму оштро критикује државна политика према КиМ, и изражава суштинско неслагање са актуелним политичким дискурсом земље, унутрашњом и спољном политиком режима?
    Писмо Светог Синода није „оштро“, а поготово није „најоштрије у историји Српске православне цркве“. Ове формулације само показују степен медијске манипулације. Оно је, као и сва ранија обраћања наше Цркве било коме код нас и у свету, јасно и недвосмислено, одлучно и поштено, надахнуто искључиво љубављу и бригом за српски народ у Старој Србији (зашто би типично бољшевичка скраћеница „Космет“ била боља од овог вишевековног назива, до Тита јединог постојећег?), као и добром вољом према несрпским народима, укључујући, наравно, и косовско-метохијске Арбанасе. Оно се не бави „политичким дискурсом земље“ уопште или „политиком режима“ као таквом, него само и искључиво проблемом Косова и Метохије.
    Овде не желим, нити могу да упоређујем синодско писмо са објављеним неаутентичним текстом, јер Синод није донео одлуку да упути „отворено писмо“. Разуме се, ако и када затреба, Синод се обраћа појединцима и установама и путем отворених писама, а укупној јавности најчешће преко званичних саопштења.
    У окриљу Цркве не доводи се међутим у сумњу став да СПЦ не би требало да се либи да пред свој народ, пред власт такође, изађе с јасним ставом о судбинским питањима земље. Ако решавање статуса Косова и Метохије јесте у том броју судбоносних одлука, који су разлози одлучили да се аутентично писмо СПЦ не објави?
    Зато што за то нема суштинског разлога. Јер, свој став о Косову и Метохији Црква саопштава, можемо рећи, из дана у дан, разним поводима. Следећи такав повод може бити државна платформа за преговоре о статусу или о привременом уређењу односâ у нашој јужној покрајини када нам пуни садржај те платформе буде доступан.
    Иначе, сложићете се да ниједна институција на свету не објављује сву своју службену преписку него је чува у архиви. Тако поступа и „Печат“. Без пристанка адресата немамо морално право да објављујемо писмо које је њему намењено и уручено. Колико бисмо изгледали озбиљни у очима свих са којима смо у контакту кад би они знали да оно што им пишемо и што нам пишу може било којег дана да осване у медијима, пропраћено свакојаким манипулативним коментарима и тумачењима? Просто-напросто, није све за јавност. При том је извесно да јавност неће бити ускраћена за сведочење наше Цркве. Јер, њена реч је, начелно и по природи ствари, јавна реч.
    Тврди се да у Српској православној цркви нема подела, то каже и патријарх српски господин Иринеј, пошто су се у јавности појавиле спекулације о два става Цркве о Косову. Прича о подели није нова, чини се да она није ни сасвим без основа, као и да њена озбиљност превазилази разумљиве разлике у карактеру, темпераменту или „склопу личности“ њених архијереја.
    Тврђење је тачно. У Српској православној цркви нема поделâ. Има разликâ у ономе што је споредно, заснованих на „склопу личности“, начину размишљања и могућности увида у сву сложеност приликâ и изазовâ, али оне не доводе у питање јединство кад је реч о суштинском сагледавању проблема Старе Србије, односно Косова и Метохије.
    Поделе многоструке и њима инспирисани сукоби овдашњи су вековни усуд. Поводом скорашњег необичног „загрљаја“ Цркве и државе, Ви сте гласине демантовали изјавом: „Нема сукоба СПЦ и државе због Косова и Метохије или због било којег другог питања“. Многи су то разумели као „дипломатски такт“, али остало је питање – може ли уопште сукоб такве природе постојати, а да то истовремено не значи да једна страна озбиљније није у праву?
    Није то био „дипломатски такт“ него исказ о стварности. Сагласан сам с тим да би сукоб Цркве и државе у вези са питањем Kосова и Mетохије или по неком другом виталном питању живота укупне заједнице показао да једна страна није у праву. Лично, тешко могу да замислим ситуацију у којој Црква није у праву – не зато што сам ја епископ те Цркве или, ако хоћете, њен портпарол него зато што се она надахњује и руководи речју Божјом, Јеванђељем Христовим, његовом истином, љубављу и правдом, а не тежњом да угоди људима, па ма они били и домаћа државна власт или светски моћници скривени иза еуфемизма „међународна заједница“.
    Са друге стране, нити је Србија црквена држава, нити је Српска православна црква државна Црква. Стога Црква не може и не жели да било шта диктира легалној и легитимној државној власти. Она јој предочава своја гледишта, а државна власт их узима или не узима у обзир, са моралним и политичким последицама које из тога проистичу. Наравно, када би држава, не дај Боже, кренула директно против сопственог народа, вере, морала, слободе или живота као вредности и светиње, Црква би јој се бесумње супротставила не дајући Божје ћесару и држећи се библијског начела да се Богу ваља већма покоравати него људима.

    Хоће ли, у времену које долази, Црква у комуникацији са властодршцима јавно испоставити неке своје „граничне линије“? Интегрисано управљање границама, на пример, очито није била та могућа граница стрпљења.
    То Црква чини и до сада, а не тек „у времену које долази“. Уколико се испостави, између осталог, да „интегрисано управљање“ (каквог ли речника!) у пракси значи претварање административних прелаза између Србије и окупираног дела њене територије – формално под протекторатом Уједињених нација, а практично под окупацијом НАТО-а – у граничне, de facto међудржавне контролне пунктове, Свети Синод ће државним органима Србије моћи да саопшти само једно: господо, ви кршите како Устав Србије, на чије чување сте се иначе заклели, тако и међународно право, посебно Резолуцију 1244 Уједињених нација, те ваше владање и одлучивање самим тим губи легитимитет и легалитет и дужни сте да га проверите на референдуму или, у најмању руку, на изборима.
    Недавно, у САНУ, патријарх Иринеј је рекао да ће Црква наставити да помаже држави у одбрани српских националних интереса на Косову и Метохији, те да Косово „не би требало само бранити већ да би га требало и одбранити“. Садржај појма „национални интерес“ као да бива све неодређенији, у Србији, нимало логично, подложан је различитим интерпретацијама!
    У праву сте. Немам шта да додам. И сами „другосрбијански“ advocati diaboli, што ће рећи заговорници безусловне предаје Старе Србије на милост и немилост Тачију, Харадинају и иним дичним новим савезницима моћног демократског Запада, неуморно изјављују да се боре за наш „национални интерес“. Како га схватају и заступају, добро знамо.
    Искушења ће пред српски народ тек доћи, гласи тврдња коју све чешће слушамо, не само као аналитичко предвиђање, већ пре као констатацију са пригушеном претњом. Може ли се уопште догодити чудо да будућност не „гледамо кроз таму“? Можда је поводом ове теме најнеобичније то што је мит о неизбежном страдању („сви Срби ће бити под једном воћком“) већ уграђен у „ментални код“ народа, па се том усвојеном психолошком матрицом, у свету међу народима вероватно јединственом, Срби духовно умртвљују, пацификују, привикавају на идеју несреће и губитка као да им је суђена?
    Са првим дêлом Ваше поставке апсолутно нисам сагласан: мит о неизбежном српском страдању уопште није уграђен у „ментални код“ српског народа. У видовданској етици – коју неки радије означавају као „косовски мит“ – наше страдање је јасно уоквирено библијским и црквеним учењем о страдању и Васкрсењу.
    Са другим дêлом Ваше поставке, напротив, потпуно сам сагласан: ваистину је на делу јединствен подухват пацификације и духовног умртвљивања српског народа кроз све учесталије и све јаче убризгавање, споља и изнутра, серума аутодеструкције и аутошовинизма (пораженчества, рекла би наша руска браћа) у његову колективну свест, па и у његово колективно несвесно.
    Написали сте недавно да је претходна политичка елита Србије остала запамћена као носилац „правог правцатог евроидолопоклонства, а да је данашња еволуирала до евроопредељености без ознаке безалтернативности“. Надате се, кажете, да ће код ње превладати „дух евротрезвености и европредострожности“. Режим се међутим понаша другачије, стремећи ка ЕУ као да је поседник некакве тајне разумљиве само његовим „одабраним“ припадницима?
    Нема ту, чини ми се, никакве тајне. Јавна је тајна – њу у редовним размацима саопштавају премијер и ресорни министри – да је највећи успех Србије то што је избегла, ако је избегла, „грчки сценарио“ и да плате и пензије зависе од страних кредита и зајмова, да и не говоримо о инвестицијама, покретању производње и сличним стварима. У том грму лежи зец евроопредељености.
    Срећа је што је отпала, ако је отпала, барем безалтернативност. Лично, и даље сам за „евротрезвеност и европредострожност“, а слутим да може уследити и евроскептицизам. Јер, Немачка већ јасно ставља до знања да ће као услов за чланство у Европској унији од Србије захтевати фактичко признавање државности фантомске државе „Косóва“. Нема сумње да се Европска унија оглашава најпре на немачком, а тек после тога на енглеском језику, при том тевтонски отворено и грубо, а не замумуљеним фразама гордог Албиона.
    Не само као високи достојанственик Цркве већ и као интелектуалац са комплексним увидом у ширу стварност савремене Европе, шта бисте издвојили као битно сазнање о томе шта „формула“ о путу у Европу стварно значи у пракси? Чини се да је превише мистификација и обмана у опсесивној причи коју – као успављујућу команду хипнотизера – понавља политичка класа.
    Мислим да је у пракси реч о библијском мотиву златног телета или о актуализацији библијске повести о носталгији Израиљаца за Египтом, где се, истина, живело у ропству, али се бар добро јело и пило, за разлику од пустињске слободе праћене глађу и жеђу, или о поновљеној, по ко зна који пут, новозаветној повести о троструком кушању Христа од стране давнашњег Кушача, опет у пустињи, кушању хлебом, влашћу и лажним чудом.
    Европа је, колико разумем, много дубља и шира стварност него што је то политички савез државâ познат под именом Европска унија. Европа је заснована на синтези античког, грчко-римског наслеђа и јудео-хришћанског духа. Географски, то је полуострво од Атлантика до Урала, а духовно и цивилизацијски – то је непрегледни простор од Атлантика на западу до Пацифика на истоку.
    Откако знамо за себе и откако смо се појавили на сцени историјских народа, ми Срби припадамо Европи схваћеној као континент и као дом једне културе и цивилизације. Државном савезу званом Европска унија можемо, а не морамо припадати. Припадали ми њему или не, на одређено време или све дотле докле он буде постојао, наш европски идентитет остаје и нико нам га не може одузети. Тачније, нико осим нас самих.
    Савремена Русија у домен високе (гео)политике уводи нове појмове, њени највиши званичници говоре о „партнерству цивилизација“ као јединој реалној могућности суживота на светском нивоу. Реч је о основама равноправним, без наметања вредности, посебно не система вредности који се у модерном добу именује као „демократија“, а чије ширење у пракси подразумева хаос, ратове и насиље. Овом ставу ће се поклањати пажња, а значајно за нас је питање: где би се у успостављању партнерства цивилизација нашла Србија, шта би био њен аутентични цивилизацијски круг?
    Нема сумње да је идеја о „партнерству цивилизацијâ“ неупоредиво човечнија, племенитија и перспективнија од Хантингтонове идеје о неизбежном „сукобу цивилизацијâ“. Србија и српски народ у целини несумњиво припадају хришћанској цивилизацији, још прецизније – припадају, заједно са Грчком, Русијом и другим земљама, свету православне или источнохришћанске цивилизације. За неке кругове, оне које у већој или мањој мери представља и изражава споменути Хантингтон, то представља њен главни недостатак и геополитички проблем. Многи стереотипи и многе антисрпске позиције у нашем времену сведоче о томе да се скупо плаћа када те одређени моћни светски чиниоци виде као вечиту руску експозитуру усред Европе.
    Надајмо се да ће ово – „евроатлантско“ – виђење бити кориговано и замењено чисто европским виђењем кохезивне сарадње двају „плућних крила“ Европе, источног и западног, православног и католичко-протестантског, грчко-словенског и романско-германског.
    Данас се јавно говори, не без извесне интонације прекора Српској цркви, да је време да она поново позове Србе на „духовни устанак“, да живимо граничну ситуацију када се снага једног ауторитета мора ставити „на чело колоне у великом маршу“. Шта све „марш“ може да значи и према којем циљу може бити усмерен, посебно је питање, но мислите ли да Црква може бити такав ауторитет, има ли снаге, па и јединства да, у некаквој неочекиваној ситуацији, тако иступи?
    Мислим да реторика о „духовном устанку“ и „духовном маршу“ на челу са црквеном јерархијом представља анахрону романтичарску реторику, са призвуком, чини ми се, извесне утопијско-теократске подсвести. Црква, самим тим што је Црква, увек ходи кроз историју као Народ Божји на путу ка Царству Божјем, ка свету без греха, мржње и зла, ка истинској „цивилизацији љубави“. То је „духовни марш“ који траје две хиљаде година и трајаће до краја историје. Исто тако, у односу на пали свет, свет који у злу лежи, Црква је од дана Рођења Христовог, које управо ових дана прослављамо, на челу „духовног устанка“ против зла, смрти и ђавола, а за живот, мир и љубав, за спасење човека и обновљење света.
    Политичка интерпретација ових појмова није ни реална, ни умесна. Политичко вођство Црква је узимала на себе само изузетно, у време када државу нисмо ни имали или када су то захтевали тадашњи иноверни властодршци, као што је био случај у Отоманској царевини, са патријархом као етнархом („милетбашом“), сходно исламским законима. То, међутим, не значи пасивност православних хришћана и њихових духовних пастира пред изазовима и искушењима историјских процеса, а поготово не значи њихово повлачење из „света“ у „пустињу“, њихов егзодус из историје. Напротив! Хришћанство је трајна „невидљива борба“, али не против „тела и крви“ него против „духова таме поднебеске“, и то понајпре у нама самима и међу нама самима.
    Предлаже се сазивање ванредног сабора СПЦ. Да ли се у Цркви размишља о тој могућности? Верујете ли да је поновљив онај тренутак када је безмало милион људи, „емитујући“ енергију чија снага не само овде, већ и у свету готово да није виђена, испратило преминулог патријарха Павла? Којим би поводом нека слична снага могла да се сабере?
    Као Црква, сви смо ми стални и редовни Сабор. Што се тиче милионског окупљања, попут онога при испраћају блаженопочившег патријарха, то је вазда благодатни догађај, харизматични феномен, дар неба. То се не дâ предвидети, а камоли планирати или организовати. Лично верујем да би неки судбоносни обрт у вези са Косовом и Метохијом могао поново пробудити такву „искру у камену“. Дај Боже да то буде обрт на добро, на добро наше и на добро свих!
    Упечатљиво је било Ваше јавно обраћање поводом „давања опште евроатлантске опроштајнице Хрватској“, када сте подсетили да поред хашке правде која „није једина постоји и историјска правда на суду моралне свести и савести човечанства…“ Живимо, чини се, време и искуство када је и најблагороднијима и најмање злобивим и преким природама тешко да у срцу гаје наду у моралну савест човечанства. И то стање света није лако објаснити?
    Није лако, али хришћански је надати се и кад изгледа да наде нема. Али наде ипак има! Има је захваљујући гласу савести многих људи свуда у свету.
    Да ли је разумљиво да поједини црквени достојанственици у јавности наступају са ставовима опречним мишљењу своје Цркве? „Quo vadis, оче Лаврентије“, насловили сте своје обраћање изазвано управо једним таквим поводом. То „Куда идеш…“ може се поставити и неким другим, у медијима често апострофираним појединцима из Цркве. Постоје примери да се српски свештеник гласно залаже за РЕКОМ, има чак и свештеника који јавно говоре како су Албанци с правом гневни, јер су их Срби наводно предуго злостављали, а „огроман број Шиптара убили“!
    Текст „Quo vadis, Laurentie?“ био је реакција на незлобиву наивност једног мог старијег сабрата коју не би требало строго судити. Свештенике адвокате РЕКОМ-а и апологете арнаутских зулумћара не познајем, али ако их има – а верујем да их Ви нисте измислили – требало би да се макар постиде својих речи.
    Опречна су мишљења и о деловању и „мисији“ црквених аналитичара који већ готово деценију и по бивају од медија и најширег аудиторијума помно слушани и уважавани. Читате ли Ви и слушате ли оно што они говоре и пишу? Да ли је њихово деловање корисно за јавни живот, за сналажење људи у савременом компликованом свету?
    Често сам се освртао на неславну улогу и сумњиву репутацију самозваних аналитичара црквених прилика и неприлика у Србији, па не бих да се понављам. Они самоуверено пишу о стварима које мало или нимало познају, без жеље да упознају стварност црквеног живота и без менталних предиспозиција за истинско уживљавање у саборно биће Цркве, без аутентичне црквености, у неким случајевима и без вере, најчешће уз неприкривену одбојност према Српској православној цркви. Часни изузеци су више него ретки.
    Више него самој Цркви, они наносе штету јавном мњењу и медијском простору. Истини за вољу, медији их углавном баш такве и желе. Да ли је та жеља спонтана или задата, остаје нам да нагађамо и погађамо. Чињеница је, у сваком случају, да се медији нису грабили за оцене и коментаре покојног проте Биговића и да се данас не грабе за анализе професора Дарка Танасковића и других истинских зналаца. Зато и није чудо што се надобудни „аналитичари“, по правилу анонимуси у својим стручним областима, постављају као својеобразна секуларна инквизиција која „пресуђује“, и то у последњој инстанци, епископима, патријарху, Синоду, Српској православној цркви у целини и без остатка… О tempora, o mores!
    Саопштење поводом пресуда хрватским генералима Свети архијерејски Синод завршава апелом „на све искрене хришћане у Европи и свету… коначно на савест моралних и интелектуалних елита и на Истоку и на Западу, да овом небивалом лицемерју дају оцену какву заслужује“. Када је реч о поменутим елитама, без сумње има путева, начина, па и верујемо личних пријатељстава и веза које се могу п(р)озвати. Шта је и да ли је нешто уопште конкретно урађено? Ћутање о судбини Срба ипак је запањујуће. Постоји ли данас у свету мислилац који ће попут Андре Малроа, згроженог неправдом уоченом пре неколико деценија, Србима довикнути:„Неко вам је подметнуо“?
    И ми епископи, као и један број родољубивих интелектуалаца, учестало се обраћамо пријатељима правде и истине широм света. Има храбрих и часних људи који нам данас довикују исто што нам је Малро у своје време довикнуо. Навешћу као пример само једно име: Петер Хандке. А Хандке није ни један, ни сâм.
    Данашња званична Србија се осмелила да некима од наших пријатеља, који су пре тога и мимо тога пријатељи правде и истине, јавно изрази захвалност и ода признање. То је мали знак буђења националног поноса и смопоштовања, али знак који улива наду и охрабрује. Са своје стране – дозволите да поменем још једно часно име – не могу да изустим: Danke, Deutschland!, али могу да изговорим пуним устима и из дубине срца: Danke, Bischof Homеyer! Danke, Bruder Josef! (Хвала, бискупе Хомајере! Хвала, брате Јозефе!)
    Значај обележавања годишњице Миланског едикта у Нишу, због познатих контроверзи, остао је у сенци. Трају познате, а рађају се и нове недоумице. Ако је, на пример, како се говори, „извесно да папа неће доћи и да ће га у Нишу заменити кардинал Содано“, не малу збуњеност побуђује изјава руског митрополита Илариона да је „више пута чуо да братска СПЦ спрема прославу у Нишу, али да не може да каже да ли ће руски патријах доћи будући да му званични позив на ту свечаност није стигао“?
    Милански едикт (313-2013) биће, ако Бог дâ, свечано обележен на црквено-државном нивоу. Нема контроверзи, нема недоумицâ. Биће позвани православни патријарси и остали поглавари православних цркава, као и високе делегације других хришћанских цркава.
    Папа римски није позван, нити је изразио жељу да дође. Он је озбиљна и достојанствена личност, што не бих рекао за сваког од његових претходника, и не би требало његово име и звање неозбиљно повлачити по српским медијима – ваљда га довољно спомињу хрватски медији. А не би требало ни списку бесмислених српских подела и свађа придодавати и смешно-жалосну поделу на оне који су за долазак папе у Србију и на оне који су против тог доласка. Једноставно, папа не долази, а ко ће предводити делегацију Римокатоличке цркве – не одређујемо ми.
    Наредна, 2013. година, биће година обележавања још једног значајног јубилеја – 200-годишњице Његошевог рођења. Из перспективе ововременог духовног дискурса готово да није могуће појмити ту невероватну целовитост, тај интегрални и јасни увид са којим је владика, државник и песник тумачио и промишљао живот и прилике. Размишљајући данас о овој грандиозној фигури српске историје, можемо ли из сложеног Његошевог дела издвојити једну поруку или завештање које „ради“ и бива посебно важно духу и потребно разрешавању мука новог времена?
    Све Његошеве поруке и завештања актуелнија су за нас Србе данас него што су била у његово време.
    Идеја месијанизма и спасења својствена је вери, но наступање једног савременог месијанизма, оног – америчког, на готово бизаран, рекло би се не баш утешан начин, одређује савремени свет. Руски теоретичар А. Секацки о томе дословно каже:„За свет је изазов америчког месијанизма много актуелнији од глобалног отопљавања (мислим и за саме Американце), а да ли ће се за њега наћи одговор и какав – ја не знам“. Шта православни свет заиста може, и шта би требало да одговори овом изазову?
    Нема Месије осим Личности Исуса Богочовека и нема месијанизма ван Месијине (Христове) Цркве. Сваки ванцрквени или нехришћански месијанизам, па ма био и амерички, сурогат је месијанизма. Тачније, сваки месијанизам без Месије јесте лажни месијанизам. Узгред буди речено, поучна је историјска судбина негдашњег совјетског месијанизма, па и неких ранијих, псеудохришћанских месијанизама.
    „Каталог изопачености“ којима робује такозвана међународна заједница све је дебљи, а наводна модерност, слобода и прогрес којима се човечанство преваспитава све јасније се ругају изворном смислу ових идеја. Речито о томе можда говори и запажање поменутог теоретичара (Секацки):„Ако би анђео, који дочекује у рају, ономе који тамо доспе пружио карту и оцртавајући оловком територију рекао: ‘Ово је лично твоја парцела раја, уреди је и живи’, Американац би се најмање зачудио, примио би то као заслужено“. Није ли негде на трагу ове безмало карикатуре „уловљен“ стварни јаз савремених паралелних и не баш дијалошки расположених цивилизација?
    Јесте, нажалост. Али не би – такође нажалост – само Американац обелоданио своју шићарџијску, ситносопственичку, грабљиву и себичну душицу. То би учинили и многи Европљани, а међу њима и многи, многи Срби, чак и неки међу нама који себе виде као бранитеље чистог и непатвореног Православља. Наша вера је чиста и непорочна, али ми често нисмо њени достојни и доследни носиоци. Ваља узрастати и узрастати док се не сазри до свести о томе да не постоји рај него пакао онде где постоји моје и твоје. Рај се налази само тамо где моје значи твоје или наше, где ја нисам жив ако нема тебе и нас, сабраних заувек у Једноме Који је Света Тројица.
    Ова тема је велика и дивна, па је боље оставити је за неки други разговор или за посебан ауторски текст, по мери мојих скромних могућности.
    Пред нама је Божић, празник велике радости, обнове, рађања и љубави – у духовном и световном смислу. Шта би на путу празничне јединствене наде (и утехе) требало да храбри, да у вери и радости учврсти нацију којој се већ заморно дуго објашњава како „реалистички“ мора да се суочи са стварношћу наводно заслужених казни, губитака, следујућег јој трпљења насиља и лицемерја света моћи?
    Све нам говори божићни поздрав: Мир Божји – Христос се роди! Све нам говори име дато чудесном Детету по Рођењу: Исус значи Спаситељ, односно Бог је Спаситељ. Све нам говори Његово друго име: Емануил значи С нама је Бог! Све нам говори божићна химна небеских анђела:„Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!“
    Без мирења и праштања, уз (само)преиспитивање и племенита дела, нема ни правог Божића. Ако можемо рећи да то важи за лични колико и за општи колективни план сваког друштва, шта би се могло рећи – коме би, идући у сусрет овом Божићу, Срби као народ требало да праштају, око чега да се (само)преиспитају, а према коме би неизоставно морали да буду племенити и великодушни?
    Срби би требало да опросте свима, чак и својим непријатељима и крвницима, да преиспитају своја дела и да буду племенити и великодушни према свима. Да ли ће тако други поступити према нама Србима, оставимо њима самима – њиховој савести, вери и моралу.
    Наш пут би требало да буде пут Богочовека. То нам не поручује само теолог или свештеник. То нам поручује наш велики песник. Благо нама докле год имамо песнике који богословствују!
    Мир Божји – Христос се роди!
    ИЗВОР:Печат
    Пренето са сајта СПЦ
  17. Волим
    Дејан got a reaction from motovilov for a Странице, Православни свештеник крсти племе Зулу!   
    Издавач је Православни мисионарски центар „О. Данил Сисојев“ из Београда и та адреса је за ову прилику саопштила:
    У Београду штампан и на југ Африке послат псалтир који је на зулу наречје превео англикански свештеник Виктор Мекхејз„Центар је имао част и срећу да у сарадњи са Христовим благовесницима, међу којима је и наше горе лист, вредни трудбеник Христов, архимандрит Пантелејмон Јовановић, одштампа „Часове и изабране псалме” на зулу и енглеском језику за нашу афричку браћу у Христу која се боре за царство небеско и венац небеске славе у Јужној Африци. Ова мала, али изузетна књига препуна духовних бисера има благослов његовог високопреосвештенства, архиепископа Јоханесбурга и Преторије, господина Дамаскина.”
    Уредник у ПМЦ, Станоје Станковић, додаје:
    – Није реч о целокупном часослову, и то је важно нагласити како се црквени људи не би довели у забуну, јер је цео часослов прилично обимна књига. У овој, објављени су изабрани псалми и часови, штампар је „Финеграф” из Београда, а тираж 500 примерака.
    Станковић оцењује да је ово „јединствен подухват и почетак издавања богослужбене литературе на зулу језику”, који су омогућили приложници, затим људи који су учествовали у транспорту књига до Јужноафричке Републике, као и архимандрит Пантелејмон и ђакон Стивен Хејс.
    Речени ђакон објашњава да је нова књига намењена коришћењу у мисионарским заједницама кад није присутан свештеник, већ само ђакон или читач. Она обухвата часове трећи и шести и типике као у светој литургији, и употребљива је за молитве које се држе недељом, без свештеника.
    – Ова књига коришћена је у мисионарским заједницама на Аљасци и реч је о једном од најбољих енглеских превода са црквенословенског. Мислим да је урађен у манастиру Св. Тихона, у Пенсилванији. Иначе, постоје многи енглески преводи, али лоши. Молитве је са енглеског на зулу наречје превео англикански свештеник Виктор Мекхејз, који је једно време био на челу англиканске семинарије и разуме теолошку важност текста – објашњава Стивен Хејз за „Политику”.
    Старешина једине српске цркве на афричком континенту, ахримандрит Пантелејмон поручио је из Јоханесбурга за наш лист:
    – Отац Стивен је ђакон у нашој Митрополији Јоханесбурга и Преторије и члан Одбора за мисију. Послушање му је да посећује области са црначким становништвом у околини та два града, упознаје их са православљем и врши ђаконске службе. Често идемо заједно и служимо, или се састајемо код мене, у цркви Св. Томе. Тако се и зачела замисао да штампамо часослов на зулу језику.
    Извор: АЛО
  18. Волим
    Дејан got a reaction from kron for a Странице, Православни свештеник крсти племе Зулу!   
    Издавач је Православни мисионарски центар „О. Данил Сисојев“ из Београда и та адреса је за ову прилику саопштила:
    У Београду штампан и на југ Африке послат псалтир који је на зулу наречје превео англикански свештеник Виктор Мекхејз„Центар је имао част и срећу да у сарадњи са Христовим благовесницима, међу којима је и наше горе лист, вредни трудбеник Христов, архимандрит Пантелејмон Јовановић, одштампа „Часове и изабране псалме” на зулу и енглеском језику за нашу афричку браћу у Христу која се боре за царство небеско и венац небеске славе у Јужној Африци. Ова мала, али изузетна књига препуна духовних бисера има благослов његовог високопреосвештенства, архиепископа Јоханесбурга и Преторије, господина Дамаскина.”
    Уредник у ПМЦ, Станоје Станковић, додаје:
    – Није реч о целокупном часослову, и то је важно нагласити како се црквени људи не би довели у забуну, јер је цео часослов прилично обимна књига. У овој, објављени су изабрани псалми и часови, штампар је „Финеграф” из Београда, а тираж 500 примерака.
    Станковић оцењује да је ово „јединствен подухват и почетак издавања богослужбене литературе на зулу језику”, који су омогућили приложници, затим људи који су учествовали у транспорту књига до Јужноафричке Републике, као и архимандрит Пантелејмон и ђакон Стивен Хејс.
    Речени ђакон објашњава да је нова књига намењена коришћењу у мисионарским заједницама кад није присутан свештеник, већ само ђакон или читач. Она обухвата часове трећи и шести и типике као у светој литургији, и употребљива је за молитве које се држе недељом, без свештеника.
    – Ова књига коришћена је у мисионарским заједницама на Аљасци и реч је о једном од најбољих енглеских превода са црквенословенског. Мислим да је урађен у манастиру Св. Тихона, у Пенсилванији. Иначе, постоје многи енглески преводи, али лоши. Молитве је са енглеског на зулу наречје превео англикански свештеник Виктор Мекхејз, који је једно време био на челу англиканске семинарије и разуме теолошку важност текста – објашњава Стивен Хејз за „Политику”.
    Старешина једине српске цркве на афричком континенту, ахримандрит Пантелејмон поручио је из Јоханесбурга за наш лист:
    – Отац Стивен је ђакон у нашој Митрополији Јоханесбурга и Преторије и члан Одбора за мисију. Послушање му је да посећује области са црначким становништвом у околини та два града, упознаје их са православљем и врши ђаконске службе. Често идемо заједно и служимо, или се састајемо код мене, у цркви Св. Томе. Тако се и зачела замисао да штампамо часослов на зулу језику.
    Извор: АЛО
  19. Волим
    Дејан got a reaction from μαρὰν ἀθά for a Странице, Док је владика Јован у затвору нема разговора   
    Патријарх Иринеј, који је у петак присуствовао сахрани бугарског патријарха Максима, изразио је у интервјуу за бугарску телевизију спремност за наставак разговора о регулисању македонског црквеног питања. Међутим он је нагласио то неће бити могуће док је архиепископ Вранишковски у затвору.
    "Док је архиепископ Јован Вранишиковски у затвору, не може се разговарати", рекао је Иринеј и додао да му је поглавар МПЦ Стефан обећао да ће се "то питање решити", али се то није десило, преноси Верска информативна агенција.
    "Ми смо да тако кажем до јуче били један народ, зашто да не урадимо нешто што би позитивно деловало на наше народе. Ако се држимо ината, нећемо ничему допринети", рекао је Иринеј и истакао да су оптужбе против Вранишковског "измишљене".
    Патријарх Иринеј оценио је да пред православљем на Балкану стоји "позитиван период".
    "Људи се враћају цркви, исконским вредностима и традицији, и да православни народи треба да помажу једни другима", додао је патријарх.
    На питање новинара бугарске телевизије да ли Бугари у Србији имају богослужење на матерњем језику, патријарх је одговорио да се служи на црквенословенском, као и да то није проблем, јер Бугари у Србији знају српски, а Срби разумеју бугарски језик.
    "Између српске и бугарске цркве односи су добри, било је сложених ситуација међу нашим народима и црквама који нису били у духу хришћанства. Треба гледати у будућност, успоставити односе у складу са новим временом у коме живимо", закључио је патријарх Иринеј.
    Извор: РТС
  20. Волим
    Дејан got a reaction from μαρὰν ἀθά for a Странице, Православни свештеник крсти племе Зулу!   
    Издавач је Православни мисионарски центар „О. Данил Сисојев“ из Београда и та адреса је за ову прилику саопштила:
    У Београду штампан и на југ Африке послат псалтир који је на зулу наречје превео англикански свештеник Виктор Мекхејз„Центар је имао част и срећу да у сарадњи са Христовим благовесницима, међу којима је и наше горе лист, вредни трудбеник Христов, архимандрит Пантелејмон Јовановић, одштампа „Часове и изабране псалме” на зулу и енглеском језику за нашу афричку браћу у Христу која се боре за царство небеско и венац небеске славе у Јужној Африци. Ова мала, али изузетна књига препуна духовних бисера има благослов његовог високопреосвештенства, архиепископа Јоханесбурга и Преторије, господина Дамаскина.”
    Уредник у ПМЦ, Станоје Станковић, додаје:
    – Није реч о целокупном часослову, и то је важно нагласити како се црквени људи не би довели у забуну, јер је цео часослов прилично обимна књига. У овој, објављени су изабрани псалми и часови, штампар је „Финеграф” из Београда, а тираж 500 примерака.
    Станковић оцењује да је ово „јединствен подухват и почетак издавања богослужбене литературе на зулу језику”, који су омогућили приложници, затим људи који су учествовали у транспорту књига до Јужноафричке Републике, као и архимандрит Пантелејмон и ђакон Стивен Хејс.
    Речени ђакон објашњава да је нова књига намењена коришћењу у мисионарским заједницама кад није присутан свештеник, већ само ђакон или читач. Она обухвата часове трећи и шести и типике као у светој литургији, и употребљива је за молитве које се држе недељом, без свештеника.
    – Ова књига коришћена је у мисионарским заједницама на Аљасци и реч је о једном од најбољих енглеских превода са црквенословенског. Мислим да је урађен у манастиру Св. Тихона, у Пенсилванији. Иначе, постоје многи енглески преводи, али лоши. Молитве је са енглеског на зулу наречје превео англикански свештеник Виктор Мекхејз, који је једно време био на челу англиканске семинарије и разуме теолошку важност текста – објашњава Стивен Хејз за „Политику”.
    Старешина једине српске цркве на афричком континенту, ахримандрит Пантелејмон поручио је из Јоханесбурга за наш лист:
    – Отац Стивен је ђакон у нашој Митрополији Јоханесбурга и Преторије и члан Одбора за мисију. Послушање му је да посећује области са црначким становништвом у околини та два града, упознаје их са православљем и врши ђаконске службе. Често идемо заједно и служимо, или се састајемо код мене, у цркви Св. Томе. Тако се и зачела замисао да штампамо часослов на зулу језику.
    Извор: АЛО
  21. Волим
    Дејан got a reaction from Manastir Bradaca for a Странице, Православни свештеник крсти племе Зулу!   
    Издавач је Православни мисионарски центар „О. Данил Сисојев“ из Београда и та адреса је за ову прилику саопштила:
    У Београду штампан и на југ Африке послат псалтир који је на зулу наречје превео англикански свештеник Виктор Мекхејз„Центар је имао част и срећу да у сарадњи са Христовим благовесницима, међу којима је и наше горе лист, вредни трудбеник Христов, архимандрит Пантелејмон Јовановић, одштампа „Часове и изабране псалме” на зулу и енглеском језику за нашу афричку браћу у Христу која се боре за царство небеско и венац небеске славе у Јужној Африци. Ова мала, али изузетна књига препуна духовних бисера има благослов његовог високопреосвештенства, архиепископа Јоханесбурга и Преторије, господина Дамаскина.”
    Уредник у ПМЦ, Станоје Станковић, додаје:
    – Није реч о целокупном часослову, и то је важно нагласити како се црквени људи не би довели у забуну, јер је цео часослов прилично обимна књига. У овој, објављени су изабрани псалми и часови, штампар је „Финеграф” из Београда, а тираж 500 примерака.
    Станковић оцењује да је ово „јединствен подухват и почетак издавања богослужбене литературе на зулу језику”, који су омогућили приложници, затим људи који су учествовали у транспорту књига до Јужноафричке Републике, као и архимандрит Пантелејмон и ђакон Стивен Хејс.
    Речени ђакон објашњава да је нова књига намењена коришћењу у мисионарским заједницама кад није присутан свештеник, већ само ђакон или читач. Она обухвата часове трећи и шести и типике као у светој литургији, и употребљива је за молитве које се држе недељом, без свештеника.
    – Ова књига коришћена је у мисионарским заједницама на Аљасци и реч је о једном од најбољих енглеских превода са црквенословенског. Мислим да је урађен у манастиру Св. Тихона, у Пенсилванији. Иначе, постоје многи енглески преводи, али лоши. Молитве је са енглеског на зулу наречје превео англикански свештеник Виктор Мекхејз, који је једно време био на челу англиканске семинарије и разуме теолошку важност текста – објашњава Стивен Хејз за „Политику”.
    Старешина једине српске цркве на афричком континенту, ахримандрит Пантелејмон поручио је из Јоханесбурга за наш лист:
    – Отац Стивен је ђакон у нашој Митрополији Јоханесбурга и Преторије и члан Одбора за мисију. Послушање му је да посећује области са црначким становништвом у околини та два града, упознаје их са православљем и врши ђаконске службе. Често идемо заједно и служимо, или се састајемо код мене, у цркви Св. Томе. Тако се и зачела замисао да штампамо часослов на зулу језику.
    Извор: АЛО
  22. Волим
    Дејан got a reaction from mirjanam for a Странице, Православни свештеник крсти племе Зулу!   
    Издавач је Православни мисионарски центар „О. Данил Сисојев“ из Београда и та адреса је за ову прилику саопштила:
    У Београду штампан и на југ Африке послат псалтир који је на зулу наречје превео англикански свештеник Виктор Мекхејз„Центар је имао част и срећу да у сарадњи са Христовим благовесницима, међу којима је и наше горе лист, вредни трудбеник Христов, архимандрит Пантелејмон Јовановић, одштампа „Часове и изабране псалме” на зулу и енглеском језику за нашу афричку браћу у Христу која се боре за царство небеско и венац небеске славе у Јужној Африци. Ова мала, али изузетна књига препуна духовних бисера има благослов његовог високопреосвештенства, архиепископа Јоханесбурга и Преторије, господина Дамаскина.”
    Уредник у ПМЦ, Станоје Станковић, додаје:
    – Није реч о целокупном часослову, и то је важно нагласити како се црквени људи не би довели у забуну, јер је цео часослов прилично обимна књига. У овој, објављени су изабрани псалми и часови, штампар је „Финеграф” из Београда, а тираж 500 примерака.
    Станковић оцењује да је ово „јединствен подухват и почетак издавања богослужбене литературе на зулу језику”, који су омогућили приложници, затим људи који су учествовали у транспорту књига до Јужноафричке Републике, као и архимандрит Пантелејмон и ђакон Стивен Хејс.
    Речени ђакон објашњава да је нова књига намењена коришћењу у мисионарским заједницама кад није присутан свештеник, већ само ђакон или читач. Она обухвата часове трећи и шести и типике као у светој литургији, и употребљива је за молитве које се држе недељом, без свештеника.
    – Ова књига коришћена је у мисионарским заједницама на Аљасци и реч је о једном од најбољих енглеских превода са црквенословенског. Мислим да је урађен у манастиру Св. Тихона, у Пенсилванији. Иначе, постоје многи енглески преводи, али лоши. Молитве је са енглеског на зулу наречје превео англикански свештеник Виктор Мекхејз, који је једно време био на челу англиканске семинарије и разуме теолошку важност текста – објашњава Стивен Хејз за „Политику”.
    Старешина једине српске цркве на афричком континенту, ахримандрит Пантелејмон поручио је из Јоханесбурга за наш лист:
    – Отац Стивен је ђакон у нашој Митрополији Јоханесбурга и Преторије и члан Одбора за мисију. Послушање му је да посећује области са црначким становништвом у околини та два града, упознаје их са православљем и врши ђаконске службе. Често идемо заједно и служимо, или се састајемо код мене, у цркви Св. Томе. Тако се и зачела замисао да штампамо часослов на зулу језику.
    Извор: АЛО
  23. Волим
    Guest
    Дејан got a reaction from Guest for a Странице, Православни свештеник крсти племе Зулу!   
    Издавач је Православни мисионарски центар „О. Данил Сисојев“ из Београда и та адреса је за ову прилику саопштила:
    У Београду штампан и на југ Африке послат псалтир који је на зулу наречје превео англикански свештеник Виктор Мекхејз„Центар је имао част и срећу да у сарадњи са Христовим благовесницима, међу којима је и наше горе лист, вредни трудбеник Христов, архимандрит Пантелејмон Јовановић, одштампа „Часове и изабране псалме” на зулу и енглеском језику за нашу афричку браћу у Христу која се боре за царство небеско и венац небеске славе у Јужној Африци. Ова мала, али изузетна књига препуна духовних бисера има благослов његовог високопреосвештенства, архиепископа Јоханесбурга и Преторије, господина Дамаскина.”
    Уредник у ПМЦ, Станоје Станковић, додаје:
    – Није реч о целокупном часослову, и то је важно нагласити како се црквени људи не би довели у забуну, јер је цео часослов прилично обимна књига. У овој, објављени су изабрани псалми и часови, штампар је „Финеграф” из Београда, а тираж 500 примерака.
    Станковић оцењује да је ово „јединствен подухват и почетак издавања богослужбене литературе на зулу језику”, који су омогућили приложници, затим људи који су учествовали у транспорту књига до Јужноафричке Републике, као и архимандрит Пантелејмон и ђакон Стивен Хејс.
    Речени ђакон објашњава да је нова књига намењена коришћењу у мисионарским заједницама кад није присутан свештеник, већ само ђакон или читач. Она обухвата часове трећи и шести и типике као у светој литургији, и употребљива је за молитве које се држе недељом, без свештеника.
    – Ова књига коришћена је у мисионарским заједницама на Аљасци и реч је о једном од најбољих енглеских превода са црквенословенског. Мислим да је урађен у манастиру Св. Тихона, у Пенсилванији. Иначе, постоје многи енглески преводи, али лоши. Молитве је са енглеског на зулу наречје превео англикански свештеник Виктор Мекхејз, који је једно време био на челу англиканске семинарије и разуме теолошку важност текста – објашњава Стивен Хејз за „Политику”.
    Старешина једине српске цркве на афричком континенту, ахримандрит Пантелејмон поручио је из Јоханесбурга за наш лист:
    – Отац Стивен је ђакон у нашој Митрополији Јоханесбурга и Преторије и члан Одбора за мисију. Послушање му је да посећује области са црначким становништвом у околини та два града, упознаје их са православљем и врши ђаконске службе. Често идемо заједно и служимо, или се састајемо код мене, у цркви Св. Томе. Тако се и зачела замисао да штампамо часослов на зулу језику.
    Извор: АЛО
  24. Волим
    Дејан got a reaction from Zoran Pavic for a Странице, Централна прослава Миланског едикта 6. октобра у Нишу   
    - Не поставља се питање, централна прослава се сигурно везује за Ниш. Гости ће прво долазити у Београд јер је ту седиште патријарха, да се поздраве са њим, а потом ће се у Нишу наставити прослава. Центар такве прославе је света литургија, затим следе посете Медијани, новооткривеним гробницама и потом свечана академија. Прослави ће присуствовали сви патријарси и сви представници православних цркава као и сви великодостојници других хришћанских конфесија, тако да ће се направити једно заједничко саопштење, које ће бити једна посланица православнима али ће бити и једна поука хришћанском свету у васељени и свма људима - рекао је владика нишки Јован.
    Он је најавио да ће прослава имати и радни део у склопу кога ће бити одржана конференција која ће бити припрема за велики православни Васељенски сабор.
    -Ту има велики број значајних тема о којима ће се разговарати јер је то прилика да се мало преиспитамо, да се мало винемо у прошлост али и да превазиђемо неке поделе поготово међу православнима, да се зацеле ране, да се нађу заједничка решења за кључна питања. Тај радни део ће бити и у Београду - објаснио је епископ Јован.
    На питање да ли ће бити представника римокатиличке цркве он је одговорио да су “позвани на највишем нивоу”.
    У част прославе 1.700 година од Миланског едикта епархија нишка припремила је велики број пројеката у области издаваштва, образовања, интернета, телевизије, музике…
    Један део пројеката је завршен а на другима се још ради. Како је саопштено, највећи мисионарски пројекат који епархија нишка прилаже прослави годишњице Миланског едикта је документарна серија “Константиново наслеђе”, која је урађена као шест једночасовних епизода а ДВД издање је преведено на руски и енглески језик.
    Објављена је књига “Покајте се и верујте у јеванђеље” у којој су обједињене беседе патријарха српског Иринеја за 25 година на месту епископа
    нишког. Из штампе је изашла И књига епископа Јована “Икона и химна Богородици”, на српском И руском, која представља значајно теолошко дело. Одштампана је и књига “Овим побеђуј – крст Христов”, која представља избор најбољих текстова светих отаца о крсту. Ускоро се очекује први том дела Светог Јована Златоустог. У сарадњи са Библијским друштвом Србије верницима у Нишу биће подељено 55.000 примерака Светог писма.
    Крст на Винику чека боље време
    Одговарајући на питања новинара о нереализованим плановима за изградњу највећег крста на Балкану, који би се налазио на Винику нишки владика је рекао и да се није одустало од тог пројекта, али да за веће градитељске пројекте треба сачекати боље време.
    - Као што сам и рекао када сам био устоличен као епископ, не можемо имати гладне под тим крстом, таквим и толиким. А да се уради пут, струја и неки садржај не треба одустати. Али због кризе треба видети приоритете. Исто као и са градњом храмова. Како можемо ми да тражимо од народа или града а имате људе који не
    могу да преживе. Доћи ће неко боље време за градитељство - рекао је епископ нишки Јован.
    Извор: Блиц
  25. Волим
    Дејан got a reaction from Zoran Pavic for a Странице, Старац Јаков Цаликис - Изгони демоне, а они га вређају   
    На дан 13. септембра 1987. демон је почео да мучи двадесетдвогодишњег младића, Јоргоса Л. Његово стање је из дана у дан постајало све лошије. У октобру су мајка и брат довели Јоргоса у манастир, преклињући оца Јакова да се помоли за њега и да прочита егзорцизам (заклињање). Непосредно пре него што ће ући у цркву, демон је почео страховито да реагује. Почео је да проклиње, да псује, да гестикулира и да прети. Кад су ушли у цркву, његова реакција постала је још страшнија. Отац Јаков је отворио кивот, узео свету лобању преподобног Давида и почео да чита егзорцизам. У том тренутку је мајка, која је стајала иза њих и све то посматрала, гласно завапила:
    "Ох, Боже мој, шта то виде моје очи? Нека моје дете оздрави!"
    Након што је егзорцизам прочитан, младић је био ослобођен од демона и смирио се. Кад су изашли из цркве, мајка је једном монаху испричала шта је видела у часу кад је онако завапила: видела је како се отац Јаков издиже неких пола метара од земље и гази црног патуљка са роговима и репом.
    Осим ђавоиманих, у манастир су доводили и бројне психопате, који су боловали од различитих степена и облика шизофреније. У већини случајева било је веома тешко одредити да ли особа болује од шизофреније или је ђавоимана. Међутим, старац Јаков је поседовао дар расуђивања, тако да је, зависно од случаја, говорио:
    "Требало би да овај човек оде код лекара" (уколико се радило о психопати) или "ова особа, чедо моје, има демона" (односно, потребан јој је егзорцизам).
    Како су егзорцизми вршени у присуству неколицине људи, неки од њих су забележили речи које су разменили отац Јаков и ђавоимани. Кроз ђавоимане су говорили демони који су страшно проклињали, а понекад и откривали ствари које су људима недостижне.
    Ђавоимана жена по имену Панајота много се опирала доласку оца Јакова. Чак је претила да ће га током ноћи ослепети, тако да више неће моћи да види. Ујутро ју је старац запитао како се зове, а она је одговорила: Осман. Једна друга ђавоимана жена рекла је да се зове Велиар. Старац је на то рекао:
    "Лажови сте, Велиаре, и ти и твој отац. Ваш отац је Веелзевул!"
    "Да, тако се зове, и свакога дана ме бије да бих чинио зло!"
    "Сада хоћу да изађеш из Панајоте", заповедио је старац.
    "Изаћи ћу, изаћи ћу, матори костуре!"
    "Хоћу да одеш у планине", наставио је старац.
    "Не, не у планине, него у некога другог", упорно је и с негодовањем рекла ова жена.
    Старац је изнад ње ставио лобању преподобног Давида.
    "Ломиш ми рогове! Шездесет три године борим се са тобом и не могу да те бацим у грех који ће те одвести право у пакао! Ако нисам уништио овог старца, уништићу тебе!"
    Демон је након ових речи променио тактику и довикнуо старцу:
    "Ти си светац! Хеј, овде имате свеца, а ви то још нисте схватили!"
    Старац му је истог часа одговорио:
    "Ти то говориш да би ме искушавао, али ја те уопште не слушам. Ја сам само прах и пепео... ја волим смиреност..."
    "То твоје смирење ме спаљује, проклетниче... Губи се!"
    Другу ђавоиману жену у манастир су довели родитељи, али она није хтела да уђе у цркву. Кад јој је старац принео свету лобању преподобног Давида, она је узвикнула:
    "Умукни, проклети старче, не желим да слушам! Надам се да ћеш ускоро умрети! Ја сам господар света! Погледај Атину, држим је у шаци! Ја чиним све што хоћу, ја подрезујем косу јеромонасима. Годинама се борим с твојим манастиром, али вас овде чува велики светитељ. Кад бих само могао да те ухватим у замку! Погледај своје ноге! Твоје ноге су труле! Зашто не паднеш у очајање? Кажи да си светитељ и одвешћу те право у пакао!"
    "Ја нисам светитељ", одговорио је старац, "али Господ је рекао: Будите свети... и ја чиним оно што могу да бих се покорио овој заповести. Ја сам само земаљско, људско биће!"
    "Шта могу да ти учиним, матори јарче? Ти си смирен и у себи имаш Христа, иначе бих те уништио. Толико болести, а опет истрајаваш!"
    Један ђавоимани човек надмено је открио:
    "Потчињено ми је осам хиљада чаробњака!"
    Старац га је упитао како улази у људска бића и он је рекао:
    "У оне који немају вере улазим као дим, управо тако, као дим!"
    Другом приликом, старац је читао егзорцизам жени коју је у манастир довео њен муж. Изгледало је да се смирила и старац је пружио руку да би се поздравио с њом. Међутим, она је тада разјарено рекла:
    "Може ли демон да дотакне руку свештеника којом он служи Литургију?"
    Једном су двојица браће довела своју ђавоиману мајку. Она је у почетку била мирна и само је подругљиво рекла:
    "Сувоњави Јакове! Оче Јакове, ти си светац! Они те прослављају као свеца!"
    Старац је одговорио повишеним тоном: "Ја сам само грешни, овоземаљски човек!" Неколико тренутака касније постала је агресивна. Покушавала је да ноктима изгребе старчево лице, али ју је он спречио светом лобањом преподобног Давида.
    Један ђавоимани човек, који је снажно дрхтао док је старац читао молитве, узвикивао је следеће:
    "Умукни, Јакове, умукни, мршавко! Као дим улазим у човека и као дим излазим из њега. Скаменим се од страха кад видим крст и бежим од свакога ко начини крсни знак... Ми улазимо тамо одакле се удаљила благодат Божија!"
    У свим случајевима, без изузетка, старац је читао егзорцизам док је лобања преподобног Давида била поред њега. Она га је штитила и од људске славе. Нико није могао да каже да отац Јаков изгони демоне, будући да је он увек указивао на преподобног Давида као на јединог извршиоца.
    За присутне је најдраматичнији био тренутак када би ђавоимани почео да мења обличје. Преплашени и доведени до очајања молитвама оца Јакова, они би изненада узимали обличје крупног црног пса, разјареног вука или прождрљивог лешинара. Понекад би лајали и завијали као дивље звери, због чега су сви дрхтали од страха.
    Свако ко је био ослобођен ђавоиманости враћао се у манастир да би изразио своју благодарност и да би ходочастио. Међутим, изражавање и прихватање благодарности није увек ишло једноставно. Једном приликом старац није хтео да прими новац за своју врећицу, који му је давала мајка детета ослобођеног ђавоиманости. Монаси су били веома изненађени, али старац је просудио да је изгнани демон ушао у тај новац:
    "Ја сам истерао демона из твог детета, зар желиш да он сад уђе у мене", упитао је мајку.
    Благодатни дар истеривања нечистих духова из људских бића представља тријумф од великог значаја. То је непобитан доказ да је сатанина власт над светом, људима и природом само привремена и да се може окончати. Сваки случај истеривања демона из ђавоимане особе молитвама светог човека указује, с једне стране, да је сатанина владавина поништена а са друге открива да свети људи још у овом свету окушају царство Небеско и да његову силу доносе и у овај свет. Према томе, Царство Небеско постоји и може се, макар и делимично, окусити свакога дана.
    СТАРАЦ ЈАКОВ ЦАЛИКИС, ПРЕПОДОБНИ ДАВИД ЕУБЕЈСКИ ЧУДОТВОРАЦ
    ДУШЕ ХРИСТОВЕ

    У покушајима да Јакова скрене са правог пута, сатана је исцрпео сва своја лукавства и искушења. Све је покушао и све је пропало. За све то време Јаков је говорио: "Тебе ради, мој преподобни Давиде, све ћу да поднесем!" Добро је знао да је сатана иза свега тога и да покушава да га истера из манастира. Ма шта да се дешавало, борио се да остане стрпљив и смирен. Знао је да ће га трпљење и смирење спасти. И не само то. Осећао је да ће га те врлине "једног дана издвојити". То је говорио и у последњим данима.
    Сатана је, дакле, био приморан да посегне за веома делотворним начинима које, уосталом, врло често користи. Послао је неке од себи подређених демона да физички нападну Јакова.
    У октобру 1954. игуман Никодим дошао је на два дана у манастир. Издао је наређења, видео шта је Јаков урадио и отпутовао ујутро, одмах након Литургије. Јаков се одмах спремио за посао. Брижљиво је очистио храм будући да ту, како је говорио, "живе Христос и преподобни Давид". Нешто пре 11 сати попео се у "деспотикон", нешто бољу келију изнад кухиње, у којој је Никодим спавао кад год би посетио манастир. Ушао је у келију и почео да је чисти. Био је веома уморан и осећао је оштар бол у леђима. Пролазећи поред кревета, помислио је да мало прилегне и да одмори леђа. Тако је и учинио. Међутим, чим је легао и будући још увек будан, угледао је како на врата улази страшан демон дивљег изгледа, с монголоидним цртама лица. Бацио се на њега у делићу секунде. Иза њега је ишло још неколико демона.
    Јаков је схватио шта се дешава, али је већ било касно. Покушао је да се прекрсти, али га је дивљи и снажно грађени демон жестоко ударио по руци. Покушао је поново, али је овог пута ударац био још јачи. У агонији је покушао да призове Пресвету Богородицу. Међутим, чим је изговорио прве слогове: "Пресве...", демон га је песницом ударио у браду. Снажно су га ударали, исмевајући његову немогућност да им се супротстави. За све то време претећи су му говорили:
    "Ми смо у тој прилици учинили ово, ми смо други пут учинили оно, ми смо те једном шчепали за врат тако да ниси могао да читаш Еванђеље..."
    Вређали су га и претили му, све више га ударајући по рукама, устима, вилицама и грудима.
    У једном тренутку, након што је добио снажан ударац у руку, ослободио је шаку и додирнуо чело. Нашао је таман толико времена да завапи: "Пресвета Богородице!" Учинио је то у правом тренутку. Демони су истог часа нестали. Међутим, Јаков је био у очајном стању. Био је изударан по целом телу. Није могао да се помери, па чак ни да позове у помоћ. Остао је у том положају неколико тренутака а затим сишао са кревета и пао. С великим напором отпузао је до степеништа и претурио се. Кад су га остали монаси угледали, уплашили су се и збунили. Био је прекривен модрицама. Јефтимије му је много помогао мелемима и облогама. Јаков је боловао током дужег периода. Прошло је шест месеци пре него што је оздравио, мада се никад није потпуно опоравио. Све до саме смрти, вилице су га болеле сваки пут кад би се мењало време или кад би у ваздуху било пуно влаге.
    Сатана је исти поступак поновио још неколико пута. Сличан, страховит напад десио се и 1958. године. Јаков је био у старом музеју, тамо где се сада налазе келије монаха Павла и Јефрема. Напали су га демони предвођени застрашујућим црним џином. Најпре га је црни демон ударао по лицу и рукама, а затим су то учинили и они мањи, тако да није могао да се осени крсним знамењем или да призове Пресвету Богородицу. Ругали су му се и називали га мршавком, обећавајући да га никад неће оставити на миру. Монаси у приземљу чули су неку буку и узвике, али нису могли ни да претпоставе шта се догађа на спрату. Јаков је још једном, исцрпљен и полумртав, испузао из собе. Дуго је тамо остао пре него што су га други монаси случајно пронашли. Кад се мало опоравио, Јаков им се пожалио:
    "Зар ништа нисте чули, оци, па да дођете и да ми помогнете? Демони су ме готово дотукли!"
    Поново су га лечили мелемима и облогама. Трагови овог напада месецима су се видели на његовом телу.
    Те исте, 1958. године, доживео је још једно велико искушење. Почетком јануара преминула је његова сестра Анастасија. Много ју је волео и због ње је одлагао одлазак у манастир. За собом је оставила двоје сирочића, Марију и Давида. Била је болешљива и сиромашна, а затим се озбиљно разболела. Из Фаракле су је извели на мазги и одвели у Атину. Никад се више није вратила, чак ни мртва. Отац Јаков је много патио и туговао због њене смрти, јер је био њен брат по телу. Међутим, он је овај тужни догађај преобразио у духовно оживљавање. Упркос својој великој љубави и игумановом допуштењу, наложио је себи да је не посети током њених последњих дана у болници и да не оде на њену сахрану.
    Много је волео своју сестру, али је желео да у њему потпуно победи монашко одрицање од света и рођака. У овој тешкој прилици, Јаков је покушао да се као монах одрекне везаности за вољене рођаке. Силно је желео да се спасу њихове душе и непрестано се за то молио. Осетио је неизмерно олакшање и утеху кад му је Бог "открио" да његова сестра Анастасија радосно почива "у обитавалишту преподобног Јована Руског." Све је то чудесно описано у писму које је отац Јаков упутио као одговор свом пријатељу, свештенику Теодору Теодосиосу (сину оца Димитрија Теодосиоса, који је долазио у Фараклу да служи Литургију и ту упознао малог Јакова). Будући да је садржај писма карактеристичан за начин на који је старац Јаков размишљао и живео и да у њему описује откровењска виђења, ми га наводимо у целини:
    Свети манастир Старца, 10. март 1958.
    Ко ће нас раставити од љубави Христове?
    Мој поштовани и многољубљени брате Теодоре, клањам ти се! Побожно и с поштовањем целивам твоју десницу. Примио сам твоје узвишено и освештано писмо и топло ти благодарим за све утешне речи које су улиле балзам у моју ојађену душу. Благодарим ти на молитвама за моју сестру. И ја се, мој поштовани оче, молим за приснопамјатног оца Димитрија, којег сам заволео још док сам био дете. Оче Теодоре, ја сам као људско биће веома ожалошћен због моје сестре, али је добра вест да се скрушена Тасија (Анастасија) удостојила наслађивања у возљубљеној скинији преподобног Јована Руског. Ја сам, оче, у откровењу и виђењу видео моју сестру у небеском манастиру преподобног Јована Руског. Оче, сав дрхтим док ти ово пишем: она није наишла ни на какве тешкоће, нити док се узносила, нити пред престолом Судије. Жив је Господ Бог и поред ње су стајали преподобни Давид и преподобни Јован Руски. Више нисам тужан, јер је захтевала од мене да престанем да јецам и да будем радостан, јер се удостојила небеске ложнице. Тако свети Оци исказују своје поштовање. Нека те увек наткриљује и крепи благодат преподобног Давида. Искажи моје поштовање попадији и малом Димитрију, а посебно Старици. Оче Теодоре, хришћанин оставља иза себе испразност овог живота и ступа у небеску луку, где нема таласа који би га могли узнемирити и где не долази до бродолома. Тамо нема ни непријатеља ни прогона, нема ни бола, ни патње, ни несреће. Сусреће се с пријатељским и изузетним личностима, и наслађује се тиме што изблиза Гледа лик нашег Спаситеља, и с Њим саобитава у својој вечној постојбини, у најславнијем дому свога Оца. Сигурно је да ћемо, као људска бића, бити тужни кад нас напусте вољене особе. И Господ је зајецао кад је видео Лазара. Међутим, ја ћу ради љубави мога Господа и преподобног Давида бити трпељив. Опрости ми за моју неписменост. Ја, међутим, добро знам колико ме воли мој поштовани отац Теодор и знам да ме неће погрешно разумети. Заморио сам те, оче, али вера је жива и све је свето. С много љубави, побожности и поштовања, светим целивом целивам твоју свету главу.
    Скрушени слуга Господњи Јаков


×
×
  • Креирај ново...