Jump to content

Дејан

АДМИНИСТРАТОР
  • Број садржаја

    18488
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    39

Репутација активности

  1. Волим
    Дејан got a reaction from Dusha68 for a Странице, Да си ти боља и они би били бољи   
    Кад је Свети Сава разговарао са својим свештеницима, један сачека да остану насамо, па га замоли за савет:
    - Свети Оче, свако јутро ми једна баба долази у цркву, стане пред икону
    Светог Јована Крститеља, па почне наглас да му се жали: „Син ме не
    слуша, снаја ме вређа, унуци ме не поштују, комшиница ме оговара,
    комшија ме мрзи...!" Не знам шта да радим.
    - Послушај ме, чедо, па уради овако: Дођи пре ње у
    цркву, сакриј се иза иконе Светог Јована, па кад она заврши са својим
    жалбама, а ти јој, онако сакривен, да мисли да јој сам Свети Јован
    говори, кажи:
    „А ти мало размисли како се ти понашаш према њима. Да си ти боља и они би се према теби боље понашали!"
    Захвали се свештеник Светом Сави, па тачно тако и уради. Кад чу баба да
    јој Свети Јован одговара, веома се изненади, али се брзо прибра, па му
    љутито рече:
    - А ти, да си краћи језик имао, не би ти главу одсекли!
    Чак је и Светом Јовану нашла ману!!! Само себи - није!
    (Ова прича је написана на основу казивања блаженопочившег
    протојереја-ставрофора Милосава Дишића. Бог душу да му прости!)
    Преузето из: ''Светосавског звонца'' бр. 8/2012.
  2. Волим
    Дејан got a reaction from Горан Недељковић for a Странице, Да си ти боља и они би били бољи   
    Кад је Свети Сава разговарао са својим свештеницима, један сачека да остану насамо, па га замоли за савет:
    - Свети Оче, свако јутро ми једна баба долази у цркву, стане пред икону
    Светог Јована Крститеља, па почне наглас да му се жали: „Син ме не
    слуша, снаја ме вређа, унуци ме не поштују, комшиница ме оговара,
    комшија ме мрзи...!" Не знам шта да радим.
    - Послушај ме, чедо, па уради овако: Дођи пре ње у
    цркву, сакриј се иза иконе Светог Јована, па кад она заврши са својим
    жалбама, а ти јој, онако сакривен, да мисли да јој сам Свети Јован
    говори, кажи:
    „А ти мало размисли како се ти понашаш према њима. Да си ти боља и они би се према теби боље понашали!"
    Захвали се свештеник Светом Сави, па тачно тако и уради. Кад чу баба да
    јој Свети Јован одговара, веома се изненади, али се брзо прибра, па му
    љутито рече:
    - А ти, да си краћи језик имао, не би ти главу одсекли!
    Чак је и Светом Јовану нашла ману!!! Само себи - није!
    (Ова прича је написана на основу казивања блаженопочившег
    протојереја-ставрофора Милосава Дишића. Бог душу да му прости!)
    Преузето из: ''Светосавског звонца'' бр. 8/2012.
  3. Волим
    Дејан got a reaction from Биљана 1234 for a Странице, Зашто је je Св.Јован Крститељ -крштавао?   
    Проповед Јована Крститеља и крштење Христово
    1. У оне пак дане. Не онда када је Господ био дете и живео у Назарету, већ просто тако каже "у оно време" које је претходило данашњем времену.
    Дође Јован Крститељ.
    Бог је послао Јована да прекори Јевреје и да их приведе познању својих грехова како би тако прихватили Христа. Ако човек није свестан својих грехова, не може се покајати. Зато је Јован послан.
    1-2. И проповиједаше у пустињи Јудејској. И говораше: Покајте се.
    Јевреји су били горди, па их зато позива на покајање.
    Јер се приближило Царство небеско.
    Царством небеским назива први и други долазак Христов, као и врлински живот. Јер ако ми, странствујући по земљи, живимо као на небу, далеко од страсти, онда имамо Царство небеско (у себи).
    Јер то је онај за кога је рекао пророк Исаија говорећи: Глас вапијућег у пустињи, припремите пут Господњи, поравните стазе његове.
    "Путем" се назива Еванђеље, а "стазама" законске одредбе, које су овештале и старе. Стога каже: "Припремите се за еванђелски живот, и законске одредбе 'поравните', то јест, испуните их духовно", јер је Дух "прав". Када, дакле, видиш Јеврејина који телесно разуме заповести Закона, можеш да кажеш: "Овај није поравнао своје стазе", то јест, духовно не разуме Закон.
    4. А сам Јован имаше хаљину своју од камиље длаке.
    На покајање је позивао самим својим изгледом, јер је носио одећу жалости. За камилу кажу да је негде између чисте и нечисте животиње. Пошто прежива, она је чиста животиња, али нема раздвојене папке, и по томе је нечиста. Тако је Јован носио хаљину од камиље длаке, јер је Богу приводио јеврејски народ, који је сматран чистим, и нечисти народ незнабожаца, те је био посредник између Старог и Новог Завета. Зато је и носио одећу од камиље длаке.
    И појас кожни око бедара својих.
    Сви светитељи који се спомињу у Писму били су опасани појасом око бедара, јер су стално радили, док су лењивци и доколичари распојасани, као што је то данас случај са Сараценима. Светитељи су били опасани кожом зато што су умртвили страсти телесне пожуде, пошто се кожа добија од тела мртвих животиња.
    А храна му бијаху акриде и дивљи мед.
    Неки кажу да су акриде врста биљке која се још назива мелагра, други опет, да је то врста ораха или дивљих плодова. Дивљи мед производе дивље пчеле и може се наћи у дрвећу и стенама.
    5-6. Тада излажаше к њему Јерусалим и сва Јудеја, и сва околина јорданска. И он их крштаваше у Јордану, и исповиједаху гријехе своје.
    Иако су крштавани, Јованово крштење није давало опроштење грехова. Јован је само проповедао покајање и приводио опроштењу грехова, то јест, Христовом крштењу, којим се добија опроштење грехова.
    7. А кад видје многе фарисеје.
    "Фарисеји" у преводу значе "издвојени", јер су се они понашали као издвојени од других својим животом и знањем, мислећи да су виши од осталих.
    И Садукеје
    Они нису веровали ни у Васкрсење, ни у анђеле, ни и (постојање) духа. "Садукеји" у преводу значе "праведни", јер је "седек" праведност. Не зна се да ли су сами себе звали "праведнима" или су тако названи по оснивачу њихове секте Садоку.
    Гдје долазе да их крсти, рече им.
    Они нису долазили са искреном намером као остали, те их зато прекорева:
    Породи аспидини, ко вам каза да бјежите од гњева који иде?
    Оштро им се обраћа, познавајући њихову изопаченост, али их и похваљује када говори: "Ко вам каза да бежите", јер се чудио како се десило да се њихов нечастиви род каје. Назива их "породи аспидини", јер се прича да као што аспиде излазе из своје мајке прождирући њену утробу, тако су они побили своје очеве, то јест, своје учитеље и пророке. "Гнев који иде" означава пакао.
    8. Родите, дакле, род достојан покајања.
    Видиш шта говори? Не треба се само уклањати од зла, већ и приносити плодове врлине, јер је писано: "Клони се од зла и чини добро."
    9. И не мислите и не говорите у себи: Имамо оца Авраама.
    Они су се уздали у своје племенито порекло и то им је било на погибао.
    Јер вам кажем да може Бог и од камења овога подигнути дјецу Аврааму.
    Под "камењем" се подразумевају незнабошци, од којих су многи поверовали. Осим тога, Јован дословно каже да Бог може и од камења подигнути децу Аврааму. Као камен је била и Сарина материца, због њене неплодности, па је она ипак родила. А када је Господ од камења подигао децу Аврааму? У оно време када су Га распели и када су многи, видевши како се распада камење, поверовали.
    10. А већ и сјекира код коријена дрвећу стоји.
    "Секиром" назива Христов суд, а "дрвећем" свакога од нас. Тако се онај који није поверовао још одавде у корену сече и у огањ баца.
    Свако, дакле, дрво, макар водило порекло од Авраама, које не рађа добра рода.
    Није рекао "које није родило", већ "које не рађа", јер увек треба рађати плодове врлина. Ако си јуче дао милостињу, а данас отимаш, ниси благоугодио Богу.
    Сијече се и у огањ баца, то јест, у огањ паклени.
    11. Ја вас крштавам водом за покајање; а онај што долази за мном , јачи је од мене.
    Прво им је рекао: "Рађајте род", а сада им показује какав род - да верују у Онога који долази за њим, јер је за њим дошао Христос. Као што се Христос родио само шест месеци после Јована, тако се исто (након шест месеци) после Јована и појавио пред људима. Прво се, дакле, појавио Претеча, а тек онда је дошао Христос, за кога је Јован сведочио.
    Ја нисам достојан њему обуће понијети.
    "Ја нисам", каже "чак ни најмањи од Његових слуга, да би Му понео обућу." Под "обућом" се подразумевају два силаска Господња. Прво са неба на земљу, и друго са земље у ад. "Обућа" означава кожу тела и умртвљење. Претеча, дакле, не може да "понесе" тајну ова два силаска, то јест, није у стању да разуме како су се она десила.
    Он ће вас крстити Духом Светим и огњем.
    То јест, обилно ће излити на вас благодатне дарове Духа. "Моје крштење", говори Јован, "не даје ни благодат Духа Светога, ни опраштај грехова, али Он ће вам опростити (грехове) и дати Духа у изобиљу."
    12. Њему је лопата у руци.
    Немојте мислити да ће вам Он опростити ако будете грешили пошто примите крштење од Њега, већ знајте да је у Његовим рукама "лопата", то јест суд и истрага.
    Па ће отријебити гумно своје - Цркву, у којој је много крштених као пшенице на гумну. Међутим, неки од оних који су крштени лакомислени су попут плеве, коју као ветар разносе зли духови, док су други као пшеница и доносе корист другима хранећи их учењем и (врлинским) делима.
    И скупиће пшеницу своју у житницу, а пљеву ће сажећи огњем неугасивим.
    Тај огањ је неугасив. Зато Ориген празнослови када говори да ће пакленом мучењу доћи крај.
    13-14. Тада дође Исус из Галилеје на Јордан Јовану да га овај крсти. А Јован му брањаше
    "Иако си чист, Господе мој, крстиш се да би нас опрао (од греха), и показао нам да се пре крштења морамо очистити, како не бисмо оскрнавили своје крштење тиме што ћемо се после њега лако упрљати по рђавој навици". Јован Му брањаше, да они који су ово гледали не би помислили да се и Христос крштава ради покајања, као остали.
    Говорећи: ти треба мене да крстиш.
    Претеча је имао потребу да га Господ очисти, јер је и он сам, као потомак Адамов, био заражен нечистотом непослушности, а оваплоћени Христос је очистио све.
    А ти ли долазиш мени?
    Није се усудио рећи: "Зар да те ја крстим?", већ говори: "А ти ли долазиш к мени?". Тако је био благочестив.
    15. А Исус одговори и рече му: Остави сада:
    Каже: "Остави сада, јер ће доћи време да примимо заслужену славу, иако сада изгледа да је немамо."
    Јер тако нам треба испунити сваку правду.
    Под "правдом" подразумева Закон. "Људска природа је", каже, "била проклета зато што није могла испунити Закон. Зато сам Ја испунио све остало што Закон захтева. Само ми још остаје да се крстим. А када и то испуним, тада ћу ослободити природу од проклетства. Ето, то ми ваља чинити."
    15-16. Тада га остави. И крстивши се Исус.
    Крштава се у тридесетој години, јер у тим годинама човек упознаје све грехове. У раном узрасту се деца понашају лакомислено, у другом, младићком узрасту, распаљују се телесном пожудом и гневом. Код одраслих људи много је среброљубља. Чекао је, дакле, тај узраст како би испунио Закон за све узрасте и све нас осветио.
    Изађе одмах из воде.
    Манихејци кажу да је Господ Своје тело оставио у Јордану и потом се привидно показао у неком другом телу. Али, ове их речи оповргавају, јер каже: "Исус изађе." Нико други није изашао, већ управо Он који је сишао у воду.
    И гле, отворише му се небеса.
    Адам их је затворио, али Христос их опет отвара како би и ти научио да својим крштењем отвараш небеса.
    16-17. И видје Духа Божијега гдје силази као голуб и долази на њега. И гле, глас са неба који говори.
    Дух силази да би посведочио да је Онај који се крштава већи од онога који крсти Јевреји су Јована сматрали за великог човека, док на Христа нису толико обраћали пажњу. Сви су видели да Дух силази на Исуса како не би помислили да је глас - "Ово је Син мој љубљени" - био ради Јована, него да би сви, видећи Духа, поверовали да се тај глас односи на Исуса. (Дух се јавио) "као голуб", јер је то незлобива, кротка и врло чиста птица која се не задржава тамо где је нечисто. Тако је и са Светим Духом. Као што је у време Ноја голуб објавио крај Потопа, доневши маслинову гранчицу, тако и овде Свети Дух објављује ослобођење од греха. Тамо је (знак) био маслинова гранчица, а овде је то милост Божја.
    Ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи.
    То јест, који ми је мио и благоугодан.
    Свети ТЕОФИЛАКТ Охридски
    ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ
    Манастир Глоговац
  4. Волим
    Дејан got a reaction from zuti car for a Странице, Зашто је je Св.Јован Крститељ -крштавао?   
    Проповед Јована Крститеља и крштење Христово
    1. У оне пак дане. Не онда када је Господ био дете и живео у Назарету, већ просто тако каже "у оно време" које је претходило данашњем времену.
    Дође Јован Крститељ.
    Бог је послао Јована да прекори Јевреје и да их приведе познању својих грехова како би тако прихватили Христа. Ако човек није свестан својих грехова, не може се покајати. Зато је Јован послан.
    1-2. И проповиједаше у пустињи Јудејској. И говораше: Покајте се.
    Јевреји су били горди, па их зато позива на покајање.
    Јер се приближило Царство небеско.
    Царством небеским назива први и други долазак Христов, као и врлински живот. Јер ако ми, странствујући по земљи, живимо као на небу, далеко од страсти, онда имамо Царство небеско (у себи).
    Јер то је онај за кога је рекао пророк Исаија говорећи: Глас вапијућег у пустињи, припремите пут Господњи, поравните стазе његове.
    "Путем" се назива Еванђеље, а "стазама" законске одредбе, које су овештале и старе. Стога каже: "Припремите се за еванђелски живот, и законске одредбе 'поравните', то јест, испуните их духовно", јер је Дух "прав". Када, дакле, видиш Јеврејина који телесно разуме заповести Закона, можеш да кажеш: "Овај није поравнао своје стазе", то јест, духовно не разуме Закон.
    4. А сам Јован имаше хаљину своју од камиље длаке.
    На покајање је позивао самим својим изгледом, јер је носио одећу жалости. За камилу кажу да је негде између чисте и нечисте животиње. Пошто прежива, она је чиста животиња, али нема раздвојене папке, и по томе је нечиста. Тако је Јован носио хаљину од камиље длаке, јер је Богу приводио јеврејски народ, који је сматран чистим, и нечисти народ незнабожаца, те је био посредник између Старог и Новог Завета. Зато је и носио одећу од камиље длаке.
    И појас кожни око бедара својих.
    Сви светитељи који се спомињу у Писму били су опасани појасом око бедара, јер су стално радили, док су лењивци и доколичари распојасани, као што је то данас случај са Сараценима. Светитељи су били опасани кожом зато што су умртвили страсти телесне пожуде, пошто се кожа добија од тела мртвих животиња.
    А храна му бијаху акриде и дивљи мед.
    Неки кажу да су акриде врста биљке која се још назива мелагра, други опет, да је то врста ораха или дивљих плодова. Дивљи мед производе дивље пчеле и може се наћи у дрвећу и стенама.
    5-6. Тада излажаше к њему Јерусалим и сва Јудеја, и сва околина јорданска. И он их крштаваше у Јордану, и исповиједаху гријехе своје.
    Иако су крштавани, Јованово крштење није давало опроштење грехова. Јован је само проповедао покајање и приводио опроштењу грехова, то јест, Христовом крштењу, којим се добија опроштење грехова.
    7. А кад видје многе фарисеје.
    "Фарисеји" у преводу значе "издвојени", јер су се они понашали као издвојени од других својим животом и знањем, мислећи да су виши од осталих.
    И Садукеје
    Они нису веровали ни у Васкрсење, ни у анђеле, ни и (постојање) духа. "Садукеји" у преводу значе "праведни", јер је "седек" праведност. Не зна се да ли су сами себе звали "праведнима" или су тако названи по оснивачу њихове секте Садоку.
    Гдје долазе да их крсти, рече им.
    Они нису долазили са искреном намером као остали, те их зато прекорева:
    Породи аспидини, ко вам каза да бјежите од гњева који иде?
    Оштро им се обраћа, познавајући њихову изопаченост, али их и похваљује када говори: "Ко вам каза да бежите", јер се чудио како се десило да се њихов нечастиви род каје. Назива их "породи аспидини", јер се прича да као што аспиде излазе из своје мајке прождирући њену утробу, тако су они побили своје очеве, то јест, своје учитеље и пророке. "Гнев који иде" означава пакао.
    8. Родите, дакле, род достојан покајања.
    Видиш шта говори? Не треба се само уклањати од зла, већ и приносити плодове врлине, јер је писано: "Клони се од зла и чини добро."
    9. И не мислите и не говорите у себи: Имамо оца Авраама.
    Они су се уздали у своје племенито порекло и то им је било на погибао.
    Јер вам кажем да може Бог и од камења овога подигнути дјецу Аврааму.
    Под "камењем" се подразумевају незнабошци, од којих су многи поверовали. Осим тога, Јован дословно каже да Бог може и од камења подигнути децу Аврааму. Као камен је била и Сарина материца, због њене неплодности, па је она ипак родила. А када је Господ од камења подигао децу Аврааму? У оно време када су Га распели и када су многи, видевши како се распада камење, поверовали.
    10. А већ и сјекира код коријена дрвећу стоји.
    "Секиром" назива Христов суд, а "дрвећем" свакога од нас. Тако се онај који није поверовао још одавде у корену сече и у огањ баца.
    Свако, дакле, дрво, макар водило порекло од Авраама, које не рађа добра рода.
    Није рекао "које није родило", већ "које не рађа", јер увек треба рађати плодове врлина. Ако си јуче дао милостињу, а данас отимаш, ниси благоугодио Богу.
    Сијече се и у огањ баца, то јест, у огањ паклени.
    11. Ја вас крштавам водом за покајање; а онај што долази за мном , јачи је од мене.
    Прво им је рекао: "Рађајте род", а сада им показује какав род - да верују у Онога који долази за њим, јер је за њим дошао Христос. Као што се Христос родио само шест месеци после Јована, тако се исто (након шест месеци) после Јована и појавио пред људима. Прво се, дакле, појавио Претеча, а тек онда је дошао Христос, за кога је Јован сведочио.
    Ја нисам достојан њему обуће понијети.
    "Ја нисам", каже "чак ни најмањи од Његових слуга, да би Му понео обућу." Под "обућом" се подразумевају два силаска Господња. Прво са неба на земљу, и друго са земље у ад. "Обућа" означава кожу тела и умртвљење. Претеча, дакле, не може да "понесе" тајну ова два силаска, то јест, није у стању да разуме како су се она десила.
    Он ће вас крстити Духом Светим и огњем.
    То јест, обилно ће излити на вас благодатне дарове Духа. "Моје крштење", говори Јован, "не даје ни благодат Духа Светога, ни опраштај грехова, али Он ће вам опростити (грехове) и дати Духа у изобиљу."
    12. Њему је лопата у руци.
    Немојте мислити да ће вам Он опростити ако будете грешили пошто примите крштење од Њега, већ знајте да је у Његовим рукама "лопата", то јест суд и истрага.
    Па ће отријебити гумно своје - Цркву, у којој је много крштених као пшенице на гумну. Међутим, неки од оних који су крштени лакомислени су попут плеве, коју као ветар разносе зли духови, док су други као пшеница и доносе корист другима хранећи их учењем и (врлинским) делима.
    И скупиће пшеницу своју у житницу, а пљеву ће сажећи огњем неугасивим.
    Тај огањ је неугасив. Зато Ориген празнослови када говори да ће пакленом мучењу доћи крај.
    13-14. Тада дође Исус из Галилеје на Јордан Јовану да га овај крсти. А Јован му брањаше
    "Иако си чист, Господе мој, крстиш се да би нас опрао (од греха), и показао нам да се пре крштења морамо очистити, како не бисмо оскрнавили своје крштење тиме што ћемо се после њега лако упрљати по рђавој навици". Јован Му брањаше, да они који су ово гледали не би помислили да се и Христос крштава ради покајања, као остали.
    Говорећи: ти треба мене да крстиш.
    Претеча је имао потребу да га Господ очисти, јер је и он сам, као потомак Адамов, био заражен нечистотом непослушности, а оваплоћени Христос је очистио све.
    А ти ли долазиш мени?
    Није се усудио рећи: "Зар да те ја крстим?", већ говори: "А ти ли долазиш к мени?". Тако је био благочестив.
    15. А Исус одговори и рече му: Остави сада:
    Каже: "Остави сада, јер ће доћи време да примимо заслужену славу, иако сада изгледа да је немамо."
    Јер тако нам треба испунити сваку правду.
    Под "правдом" подразумева Закон. "Људска природа је", каже, "била проклета зато што није могла испунити Закон. Зато сам Ја испунио све остало што Закон захтева. Само ми још остаје да се крстим. А када и то испуним, тада ћу ослободити природу од проклетства. Ето, то ми ваља чинити."
    15-16. Тада га остави. И крстивши се Исус.
    Крштава се у тридесетој години, јер у тим годинама човек упознаје све грехове. У раном узрасту се деца понашају лакомислено, у другом, младићком узрасту, распаљују се телесном пожудом и гневом. Код одраслих људи много је среброљубља. Чекао је, дакле, тај узраст како би испунио Закон за све узрасте и све нас осветио.
    Изађе одмах из воде.
    Манихејци кажу да је Господ Своје тело оставио у Јордану и потом се привидно показао у неком другом телу. Али, ове их речи оповргавају, јер каже: "Исус изађе." Нико други није изашао, већ управо Он који је сишао у воду.
    И гле, отворише му се небеса.
    Адам их је затворио, али Христос их опет отвара како би и ти научио да својим крштењем отвараш небеса.
    16-17. И видје Духа Божијега гдје силази као голуб и долази на њега. И гле, глас са неба који говори.
    Дух силази да би посведочио да је Онај који се крштава већи од онога који крсти Јевреји су Јована сматрали за великог човека, док на Христа нису толико обраћали пажњу. Сви су видели да Дух силази на Исуса како не би помислили да је глас - "Ово је Син мој љубљени" - био ради Јована, него да би сви, видећи Духа, поверовали да се тај глас односи на Исуса. (Дух се јавио) "као голуб", јер је то незлобива, кротка и врло чиста птица која се не задржава тамо где је нечисто. Тако је и са Светим Духом. Као што је у време Ноја голуб објавио крај Потопа, доневши маслинову гранчицу, тако и овде Свети Дух објављује ослобођење од греха. Тамо је (знак) био маслинова гранчица, а овде је то милост Божја.
    Ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи.
    То јест, који ми је мио и благоугодан.
    Свети ТЕОФИЛАКТ Охридски
    ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ
    Манастир Глоговац
  5. Волим
    Дејан got a reaction from Sonja Djurdjic for a Странице, Били у браку или не,ово би требали прочитати   
    "Кад сам те ноћи стигао кући, док је моја жена сервирала вечеру, примио сам је за руку и рекао: Морам ти нешто рећи. Сјела је и јела у тишини.Примијетио сам бол у њеним очима. Одједном нисам знао како отворити уста. Али морао сам јој дати до знања што мислим. Желим развод, рекао сам смирено. Није изгледала изнервирано мојим ријечима, него ме тихо... упитала: Зашто? Избјегавао сам њезино питање. То ју је разљутило. Одбацила је прибор за јело и почела викати на мене, ти ниси човјек!!
    Те ноћи нисмо више разговарали.Плакала је. Знао сам да је хтјела сазнати што се догодило с нашим браком. Али нисам јој могао дати задовољавајући одговор, изгубила је моје срце због Иване. Нисам је више волио. Само сам је жалио!
    С дубоким осјећајем кривње, направио сам споразум за развод који је наводио да њој припадне наша кућа, наш ауто и 30 % улога у мојој фирми. Погледала га је и онда подерала на комадиће. Жена која је 10 година свог живота провела самном за мене је постала странац. Било ми је жао њеног узалудно потрошеног времена и енергије али нисам могао повући што сам рекао јер сам јако волио Ивану. Почела је јако плакати предамном, што сам и очекивао. То њено плакање за мене је заправо било право олакшање. Идеја о разводу, која ме опсједала неколикотједана , чинила се сада чвршчом и јаснијом.
    Слиједећи дан, дошао сам кући јако касно и нашао је за столом како нешто пише. Нисам вечерао него сам отишао директно у кревет и одмах заспао јер сам био уморан од испуњеног дана са Иваном. Кад сам се пробудио, она је још увијек била за столом и писала. Није ме било брига па сам се окренуо и наставио спавати.
    Ујутро ми је презентирала своје увјете за развод: није хтјела ништа од мене, али је требала одгоду од мјесец дана до раставе. Захтијевала је да се у тих мјесец дана обоје трудимо живјети нормално колико год је то могуће.
    Њени разлози су били једноставни: наш син има испите у тих мјесец дана и није хтјела да га оптерећујемо нашим пропалим браком. То је за мене било прихватљиво.Али имала је још један захтјев, хтјела је да се присјетим како сам је носио у нашу свадбену собу на дан нашега вјенчања. Захтијевала је да је у тих мјесец дана, свако јутро носим из наше спаваће собе до предњих вратију. Мислио сам да је тотално полудјела. Али да нам те задње заједничке дане учиним подношљивима, пристао сам на њене чудне захтјеве.
    Рекао сам Ивани какве увјете ми је жена поставила за развод... Гласно се смијала и мислила да је то апсурдно. Без обзира на њене трикове, мора се суочити са разводом, рекла је презриво. Моја жена и ја нисмо имали никакав физички контакт откад сам ја изразио своју жељу за разводом. Док сам је носио први дан обоје смо дјеловали неспретно. Наш син је пљескао иза нас: Тата држи маму у наручју.
    Те ријечи су ме погодиле.
    Од спаваће до дневне собе па до вратију, ходао сам преко 10 метара с њом у наручју. Затворила је очи и тихо рекла;немој нашем сину говорити за развод. Кимнуо сам главом, помало узрујан. Спустио сам је пред вратима. Отишла је чекати аутобус за посао. А ја сам се одвезао сам до уреда.
    Други дан било нам је пуно лакше. Ослонила се на моја прса. Могао сам осјетити мирис њезине блузе. Схватио сам да нисам ту жену погледао пажљиво већ дуго времена. Схватио сам да више није тако млада. Имала је неколико бора на лицу и коса јој је била просиједа. Наш брак је на њој оставио данак. На минуту сам се упитао што сам јој то учинио.
    Четврти дан кад сам је подигао, осјетио сам како се осјећај интимности враћа. То је била жена која је дала 10 година свог живота за мене.
    Пети и шести дан осјетио сам како осјећај интимности опет расте. Ивани нисам рекао ништа о томе. Како је тих мјесец дана одмицало, постајало је све лакше носити је. Можда ме свакодневна вјежба учинила јачим. Једно јутро бирала је што ће обући. Испробала је неколико хаљина али ни једна јој није пристајала. Затим је уздахнула: све су моје хаљине постале превелике. Одједном сам схватио колико је смршавјела и да је то заправо разлог што ми је постајало све лакше носити је.
    Одједном ми је синуло... Носила је толико туге и горчине у срцу. Несвјесно сам пружио руку и погладио је по глави. Наш син је дошао у том тренутку и рекао: Тата вријеме је да носиш маму ван. Гледајући сваки дан како његов отац носи маму у наручју, за њега је постало битан дио живота. Моја жена га је дозвала да се приближи и чврсто га загрлила.
    Окренуо сам главу на другу страну јер сам се бојао да би се могао предомислити у задњој минути.
    Тада сам је примио у наручје, ходајући преко спаваће до дневне собе, па у ходник. Њезине руке обгрлиле су мој врат тако природно и њежно.
    Држао сам је чврсто, баш као и на дан нашега вјенчања.
    Но њезина све лакша тјелесна тежина ме чинила јако тужним. Задњи дан, кад сам је држао у наручју, једва сам корака могао направити. Наш син је отишао у школу. Држао сам је чврсто и рекао: Нисам примјетио да је у нашем животу недостајало интимности.Одве зао сам се до уреда... Истрчао из аута без закључавања врата. Бојао сам се да би ме свака одгода натјерала да промијеним мишљење. Ходао сам горе. Ивана је отворила врата а ја сам јој рекао: Жао ми је али ја више не желим развод.
    Погледала ме запањено, а затим дотакнула моје чело. Имаш ли грозницу? Рекла је. Макнуо сам јој руку с моје главе. Жао ми је, Ивана, рекао сам, нећу се развести. Мој брачни живот је био досадан вјеројатно зато што ни она ни ја нисмо цијенили појединости у нашим животима, а не зато што више нисмо вољели један другог. Сада схваћам да од тренутка када сам је носио у наручју на дан нашега вјенчања, сам је требао тако носити док нас смрт не растави.
    Ивана као да се одједном пробудила. Опалила ми је шамарчину, залупила врата и бризнула у плач. Отишао сам. У цвјећарници на путу кући сам наручио букет цвијећа за моју жену. Продавачица ме питала што написати на картици. Насмијао сам се и написао: Носити ћу те свако јутро док нас смрт не растави.
    Те ноћи сам стигао кући с цвијећем у руци и осмијехом на лицу. Трчао сам горе по степеницама, да бих нашао своју жену у кревету - мртву.
    Борила се с раком мјесецима а ја сам био толико обузет Иваном да нисам ништа примјетио.
    Знала је да ће убрзо умријети и хтјела ме спасити од било какве негативне реакције нашег сина на развод. Барем сам у очима нашег сина испао брижан супруг...
    Мали детаљи у вашим животима су оно што је стварно важно у вези. То није викендица, ауто, некретнине, новац у банци. То само ствара окружење погодно за срећу, али не може дати срећу у вама.
    Дакле, нађите времена да будете пријатељи и направите оне мале ствари један за другога да изградите интимност. Да имате прави сретан брак!
    Ако не подијелите ову причу, ништа се неће догодити.
    Ако то учините, можда спасите нечији брак.
    Многи од животних неуспјеха су људи који нису схваћали колико су били близу успјеха када су одустали."
  6. Волим
    Дејан got a reaction from Sonja Djurdjic for a Странице, Зашто је je Св.Јован Крститељ -крштавао?   
    Проповед Јована Крститеља и крштење Христово
    1. У оне пак дане. Не онда када је Господ био дете и живео у Назарету, већ просто тако каже "у оно време" које је претходило данашњем времену.
    Дође Јован Крститељ.
    Бог је послао Јована да прекори Јевреје и да их приведе познању својих грехова како би тако прихватили Христа. Ако човек није свестан својих грехова, не може се покајати. Зато је Јован послан.
    1-2. И проповиједаше у пустињи Јудејској. И говораше: Покајте се.
    Јевреји су били горди, па их зато позива на покајање.
    Јер се приближило Царство небеско.
    Царством небеским назива први и други долазак Христов, као и врлински живот. Јер ако ми, странствујући по земљи, живимо као на небу, далеко од страсти, онда имамо Царство небеско (у себи).
    Јер то је онај за кога је рекао пророк Исаија говорећи: Глас вапијућег у пустињи, припремите пут Господњи, поравните стазе његове.
    "Путем" се назива Еванђеље, а "стазама" законске одредбе, које су овештале и старе. Стога каже: "Припремите се за еванђелски живот, и законске одредбе 'поравните', то јест, испуните их духовно", јер је Дух "прав". Када, дакле, видиш Јеврејина који телесно разуме заповести Закона, можеш да кажеш: "Овај није поравнао своје стазе", то јест, духовно не разуме Закон.
    4. А сам Јован имаше хаљину своју од камиље длаке.
    На покајање је позивао самим својим изгледом, јер је носио одећу жалости. За камилу кажу да је негде између чисте и нечисте животиње. Пошто прежива, она је чиста животиња, али нема раздвојене папке, и по томе је нечиста. Тако је Јован носио хаљину од камиље длаке, јер је Богу приводио јеврејски народ, који је сматран чистим, и нечисти народ незнабожаца, те је био посредник између Старог и Новог Завета. Зато је и носио одећу од камиље длаке.
    И појас кожни око бедара својих.
    Сви светитељи који се спомињу у Писму били су опасани појасом око бедара, јер су стално радили, док су лењивци и доколичари распојасани, као што је то данас случај са Сараценима. Светитељи су били опасани кожом зато што су умртвили страсти телесне пожуде, пошто се кожа добија од тела мртвих животиња.
    А храна му бијаху акриде и дивљи мед.
    Неки кажу да су акриде врста биљке која се још назива мелагра, други опет, да је то врста ораха или дивљих плодова. Дивљи мед производе дивље пчеле и може се наћи у дрвећу и стенама.
    5-6. Тада излажаше к њему Јерусалим и сва Јудеја, и сва околина јорданска. И он их крштаваше у Јордану, и исповиједаху гријехе своје.
    Иако су крштавани, Јованово крштење није давало опроштење грехова. Јован је само проповедао покајање и приводио опроштењу грехова, то јест, Христовом крштењу, којим се добија опроштење грехова.
    7. А кад видје многе фарисеје.
    "Фарисеји" у преводу значе "издвојени", јер су се они понашали као издвојени од других својим животом и знањем, мислећи да су виши од осталих.
    И Садукеје
    Они нису веровали ни у Васкрсење, ни у анђеле, ни и (постојање) духа. "Садукеји" у преводу значе "праведни", јер је "седек" праведност. Не зна се да ли су сами себе звали "праведнима" или су тако названи по оснивачу њихове секте Садоку.
    Гдје долазе да их крсти, рече им.
    Они нису долазили са искреном намером као остали, те их зато прекорева:
    Породи аспидини, ко вам каза да бјежите од гњева који иде?
    Оштро им се обраћа, познавајући њихову изопаченост, али их и похваљује када говори: "Ко вам каза да бежите", јер се чудио како се десило да се њихов нечастиви род каје. Назива их "породи аспидини", јер се прича да као што аспиде излазе из своје мајке прождирући њену утробу, тако су они побили своје очеве, то јест, своје учитеље и пророке. "Гнев који иде" означава пакао.
    8. Родите, дакле, род достојан покајања.
    Видиш шта говори? Не треба се само уклањати од зла, већ и приносити плодове врлине, јер је писано: "Клони се од зла и чини добро."
    9. И не мислите и не говорите у себи: Имамо оца Авраама.
    Они су се уздали у своје племенито порекло и то им је било на погибао.
    Јер вам кажем да може Бог и од камења овога подигнути дјецу Аврааму.
    Под "камењем" се подразумевају незнабошци, од којих су многи поверовали. Осим тога, Јован дословно каже да Бог може и од камења подигнути децу Аврааму. Као камен је била и Сарина материца, због њене неплодности, па је она ипак родила. А када је Господ од камења подигао децу Аврааму? У оно време када су Га распели и када су многи, видевши како се распада камење, поверовали.
    10. А већ и сјекира код коријена дрвећу стоји.
    "Секиром" назива Христов суд, а "дрвећем" свакога од нас. Тако се онај који није поверовао још одавде у корену сече и у огањ баца.
    Свако, дакле, дрво, макар водило порекло од Авраама, које не рађа добра рода.
    Није рекао "које није родило", већ "које не рађа", јер увек треба рађати плодове врлина. Ако си јуче дао милостињу, а данас отимаш, ниси благоугодио Богу.
    Сијече се и у огањ баца, то јест, у огањ паклени.
    11. Ја вас крштавам водом за покајање; а онај што долази за мном , јачи је од мене.
    Прво им је рекао: "Рађајте род", а сада им показује какав род - да верују у Онога који долази за њим, јер је за њим дошао Христос. Као што се Христос родио само шест месеци после Јована, тако се исто (након шест месеци) после Јована и појавио пред људима. Прво се, дакле, појавио Претеча, а тек онда је дошао Христос, за кога је Јован сведочио.
    Ја нисам достојан њему обуће понијети.
    "Ја нисам", каже "чак ни најмањи од Његових слуга, да би Му понео обућу." Под "обућом" се подразумевају два силаска Господња. Прво са неба на земљу, и друго са земље у ад. "Обућа" означава кожу тела и умртвљење. Претеча, дакле, не може да "понесе" тајну ова два силаска, то јест, није у стању да разуме како су се она десила.
    Он ће вас крстити Духом Светим и огњем.
    То јест, обилно ће излити на вас благодатне дарове Духа. "Моје крштење", говори Јован, "не даје ни благодат Духа Светога, ни опраштај грехова, али Он ће вам опростити (грехове) и дати Духа у изобиљу."
    12. Њему је лопата у руци.
    Немојте мислити да ће вам Он опростити ако будете грешили пошто примите крштење од Њега, већ знајте да је у Његовим рукама "лопата", то јест суд и истрага.
    Па ће отријебити гумно своје - Цркву, у којој је много крштених као пшенице на гумну. Међутим, неки од оних који су крштени лакомислени су попут плеве, коју као ветар разносе зли духови, док су други као пшеница и доносе корист другима хранећи их учењем и (врлинским) делима.
    И скупиће пшеницу своју у житницу, а пљеву ће сажећи огњем неугасивим.
    Тај огањ је неугасив. Зато Ориген празнослови када говори да ће пакленом мучењу доћи крај.
    13-14. Тада дође Исус из Галилеје на Јордан Јовану да га овај крсти. А Јован му брањаше
    "Иако си чист, Господе мој, крстиш се да би нас опрао (од греха), и показао нам да се пре крштења морамо очистити, како не бисмо оскрнавили своје крштење тиме што ћемо се после њега лако упрљати по рђавој навици". Јован Му брањаше, да они који су ово гледали не би помислили да се и Христос крштава ради покајања, као остали.
    Говорећи: ти треба мене да крстиш.
    Претеча је имао потребу да га Господ очисти, јер је и он сам, као потомак Адамов, био заражен нечистотом непослушности, а оваплоћени Христос је очистио све.
    А ти ли долазиш мени?
    Није се усудио рећи: "Зар да те ја крстим?", већ говори: "А ти ли долазиш к мени?". Тако је био благочестив.
    15. А Исус одговори и рече му: Остави сада:
    Каже: "Остави сада, јер ће доћи време да примимо заслужену славу, иако сада изгледа да је немамо."
    Јер тако нам треба испунити сваку правду.
    Под "правдом" подразумева Закон. "Људска природа је", каже, "била проклета зато што није могла испунити Закон. Зато сам Ја испунио све остало што Закон захтева. Само ми још остаје да се крстим. А када и то испуним, тада ћу ослободити природу од проклетства. Ето, то ми ваља чинити."
    15-16. Тада га остави. И крстивши се Исус.
    Крштава се у тридесетој години, јер у тим годинама човек упознаје све грехове. У раном узрасту се деца понашају лакомислено, у другом, младићком узрасту, распаљују се телесном пожудом и гневом. Код одраслих људи много је среброљубља. Чекао је, дакле, тај узраст како би испунио Закон за све узрасте и све нас осветио.
    Изађе одмах из воде.
    Манихејци кажу да је Господ Своје тело оставио у Јордану и потом се привидно показао у неком другом телу. Али, ове их речи оповргавају, јер каже: "Исус изађе." Нико други није изашао, већ управо Он који је сишао у воду.
    И гле, отворише му се небеса.
    Адам их је затворио, али Христос их опет отвара како би и ти научио да својим крштењем отвараш небеса.
    16-17. И видје Духа Божијега гдје силази као голуб и долази на њега. И гле, глас са неба који говори.
    Дух силази да би посведочио да је Онај који се крштава већи од онога који крсти Јевреји су Јована сматрали за великог човека, док на Христа нису толико обраћали пажњу. Сви су видели да Дух силази на Исуса како не би помислили да је глас - "Ово је Син мој љубљени" - био ради Јована, него да би сви, видећи Духа, поверовали да се тај глас односи на Исуса. (Дух се јавио) "као голуб", јер је то незлобива, кротка и врло чиста птица која се не задржава тамо где је нечисто. Тако је и са Светим Духом. Као што је у време Ноја голуб објавио крај Потопа, доневши маслинову гранчицу, тако и овде Свети Дух објављује ослобођење од греха. Тамо је (знак) био маслинова гранчица, а овде је то милост Божја.
    Ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи.
    То јест, који ми је мио и благоугодан.
    Свети ТЕОФИЛАКТ Охридски
    ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ
    Манастир Глоговац
  7. Волим
    Дејан got a reaction from -Владимир- for a Странице, Зашто је je Св.Јован Крститељ -крштавао?   
    Проповед Јована Крститеља и крштење Христово
    1. У оне пак дане. Не онда када је Господ био дете и живео у Назарету, већ просто тако каже "у оно време" које је претходило данашњем времену.
    Дође Јован Крститељ.
    Бог је послао Јована да прекори Јевреје и да их приведе познању својих грехова како би тако прихватили Христа. Ако човек није свестан својих грехова, не може се покајати. Зато је Јован послан.
    1-2. И проповиједаше у пустињи Јудејској. И говораше: Покајте се.
    Јевреји су били горди, па их зато позива на покајање.
    Јер се приближило Царство небеско.
    Царством небеским назива први и други долазак Христов, као и врлински живот. Јер ако ми, странствујући по земљи, живимо као на небу, далеко од страсти, онда имамо Царство небеско (у себи).
    Јер то је онај за кога је рекао пророк Исаија говорећи: Глас вапијућег у пустињи, припремите пут Господњи, поравните стазе његове.
    "Путем" се назива Еванђеље, а "стазама" законске одредбе, које су овештале и старе. Стога каже: "Припремите се за еванђелски живот, и законске одредбе 'поравните', то јест, испуните их духовно", јер је Дух "прав". Када, дакле, видиш Јеврејина који телесно разуме заповести Закона, можеш да кажеш: "Овај није поравнао своје стазе", то јест, духовно не разуме Закон.
    4. А сам Јован имаше хаљину своју од камиље длаке.
    На покајање је позивао самим својим изгледом, јер је носио одећу жалости. За камилу кажу да је негде између чисте и нечисте животиње. Пошто прежива, она је чиста животиња, али нема раздвојене папке, и по томе је нечиста. Тако је Јован носио хаљину од камиље длаке, јер је Богу приводио јеврејски народ, који је сматран чистим, и нечисти народ незнабожаца, те је био посредник између Старог и Новог Завета. Зато је и носио одећу од камиље длаке.
    И појас кожни око бедара својих.
    Сви светитељи који се спомињу у Писму били су опасани појасом око бедара, јер су стално радили, док су лењивци и доколичари распојасани, као што је то данас случај са Сараценима. Светитељи су били опасани кожом зато што су умртвили страсти телесне пожуде, пошто се кожа добија од тела мртвих животиња.
    А храна му бијаху акриде и дивљи мед.
    Неки кажу да су акриде врста биљке која се још назива мелагра, други опет, да је то врста ораха или дивљих плодова. Дивљи мед производе дивље пчеле и може се наћи у дрвећу и стенама.
    5-6. Тада излажаше к њему Јерусалим и сва Јудеја, и сва околина јорданска. И он их крштаваше у Јордану, и исповиједаху гријехе своје.
    Иако су крштавани, Јованово крштење није давало опроштење грехова. Јован је само проповедао покајање и приводио опроштењу грехова, то јест, Христовом крштењу, којим се добија опроштење грехова.
    7. А кад видје многе фарисеје.
    "Фарисеји" у преводу значе "издвојени", јер су се они понашали као издвојени од других својим животом и знањем, мислећи да су виши од осталих.
    И Садукеје
    Они нису веровали ни у Васкрсење, ни у анђеле, ни и (постојање) духа. "Садукеји" у преводу значе "праведни", јер је "седек" праведност. Не зна се да ли су сами себе звали "праведнима" или су тако названи по оснивачу њихове секте Садоку.
    Гдје долазе да их крсти, рече им.
    Они нису долазили са искреном намером као остали, те их зато прекорева:
    Породи аспидини, ко вам каза да бјежите од гњева који иде?
    Оштро им се обраћа, познавајући њихову изопаченост, али их и похваљује када говори: "Ко вам каза да бежите", јер се чудио како се десило да се њихов нечастиви род каје. Назива их "породи аспидини", јер се прича да као што аспиде излазе из своје мајке прождирући њену утробу, тако су они побили своје очеве, то јест, своје учитеље и пророке. "Гнев који иде" означава пакао.
    8. Родите, дакле, род достојан покајања.
    Видиш шта говори? Не треба се само уклањати од зла, већ и приносити плодове врлине, јер је писано: "Клони се од зла и чини добро."
    9. И не мислите и не говорите у себи: Имамо оца Авраама.
    Они су се уздали у своје племенито порекло и то им је било на погибао.
    Јер вам кажем да може Бог и од камења овога подигнути дјецу Аврааму.
    Под "камењем" се подразумевају незнабошци, од којих су многи поверовали. Осим тога, Јован дословно каже да Бог може и од камења подигнути децу Аврааму. Као камен је била и Сарина материца, због њене неплодности, па је она ипак родила. А када је Господ од камења подигао децу Аврааму? У оно време када су Га распели и када су многи, видевши како се распада камење, поверовали.
    10. А већ и сјекира код коријена дрвећу стоји.
    "Секиром" назива Христов суд, а "дрвећем" свакога од нас. Тако се онај који није поверовао још одавде у корену сече и у огањ баца.
    Свако, дакле, дрво, макар водило порекло од Авраама, које не рађа добра рода.
    Није рекао "које није родило", већ "које не рађа", јер увек треба рађати плодове врлина. Ако си јуче дао милостињу, а данас отимаш, ниси благоугодио Богу.
    Сијече се и у огањ баца, то јест, у огањ паклени.
    11. Ја вас крштавам водом за покајање; а онај што долази за мном , јачи је од мене.
    Прво им је рекао: "Рађајте род", а сада им показује какав род - да верују у Онога који долази за њим, јер је за њим дошао Христос. Као што се Христос родио само шест месеци после Јована, тако се исто (након шест месеци) после Јована и појавио пред људима. Прво се, дакле, појавио Претеча, а тек онда је дошао Христос, за кога је Јован сведочио.
    Ја нисам достојан њему обуће понијети.
    "Ја нисам", каже "чак ни најмањи од Његових слуга, да би Му понео обућу." Под "обућом" се подразумевају два силаска Господња. Прво са неба на земљу, и друго са земље у ад. "Обућа" означава кожу тела и умртвљење. Претеча, дакле, не може да "понесе" тајну ова два силаска, то јест, није у стању да разуме како су се она десила.
    Он ће вас крстити Духом Светим и огњем.
    То јест, обилно ће излити на вас благодатне дарове Духа. "Моје крштење", говори Јован, "не даје ни благодат Духа Светога, ни опраштај грехова, али Он ће вам опростити (грехове) и дати Духа у изобиљу."
    12. Њему је лопата у руци.
    Немојте мислити да ће вам Он опростити ако будете грешили пошто примите крштење од Њега, већ знајте да је у Његовим рукама "лопата", то јест суд и истрага.
    Па ће отријебити гумно своје - Цркву, у којој је много крштених као пшенице на гумну. Међутим, неки од оних који су крштени лакомислени су попут плеве, коју као ветар разносе зли духови, док су други као пшеница и доносе корист другима хранећи их учењем и (врлинским) делима.
    И скупиће пшеницу своју у житницу, а пљеву ће сажећи огњем неугасивим.
    Тај огањ је неугасив. Зато Ориген празнослови када говори да ће пакленом мучењу доћи крај.
    13-14. Тада дође Исус из Галилеје на Јордан Јовану да га овај крсти. А Јован му брањаше
    "Иако си чист, Господе мој, крстиш се да би нас опрао (од греха), и показао нам да се пре крштења морамо очистити, како не бисмо оскрнавили своје крштење тиме што ћемо се после њега лако упрљати по рђавој навици". Јован Му брањаше, да они који су ово гледали не би помислили да се и Христос крштава ради покајања, као остали.
    Говорећи: ти треба мене да крстиш.
    Претеча је имао потребу да га Господ очисти, јер је и он сам, као потомак Адамов, био заражен нечистотом непослушности, а оваплоћени Христос је очистио све.
    А ти ли долазиш мени?
    Није се усудио рећи: "Зар да те ја крстим?", већ говори: "А ти ли долазиш к мени?". Тако је био благочестив.
    15. А Исус одговори и рече му: Остави сада:
    Каже: "Остави сада, јер ће доћи време да примимо заслужену славу, иако сада изгледа да је немамо."
    Јер тако нам треба испунити сваку правду.
    Под "правдом" подразумева Закон. "Људска природа је", каже, "била проклета зато што није могла испунити Закон. Зато сам Ја испунио све остало што Закон захтева. Само ми још остаје да се крстим. А када и то испуним, тада ћу ослободити природу од проклетства. Ето, то ми ваља чинити."
    15-16. Тада га остави. И крстивши се Исус.
    Крштава се у тридесетој години, јер у тим годинама човек упознаје све грехове. У раном узрасту се деца понашају лакомислено, у другом, младићком узрасту, распаљују се телесном пожудом и гневом. Код одраслих људи много је среброљубља. Чекао је, дакле, тај узраст како би испунио Закон за све узрасте и све нас осветио.
    Изађе одмах из воде.
    Манихејци кажу да је Господ Своје тело оставио у Јордану и потом се привидно показао у неком другом телу. Али, ове их речи оповргавају, јер каже: "Исус изађе." Нико други није изашао, већ управо Он који је сишао у воду.
    И гле, отворише му се небеса.
    Адам их је затворио, али Христос их опет отвара како би и ти научио да својим крштењем отвараш небеса.
    16-17. И видје Духа Божијега гдје силази као голуб и долази на њега. И гле, глас са неба који говори.
    Дух силази да би посведочио да је Онај који се крштава већи од онога који крсти Јевреји су Јована сматрали за великог човека, док на Христа нису толико обраћали пажњу. Сви су видели да Дух силази на Исуса како не би помислили да је глас - "Ово је Син мој љубљени" - био ради Јована, него да би сви, видећи Духа, поверовали да се тај глас односи на Исуса. (Дух се јавио) "као голуб", јер је то незлобива, кротка и врло чиста птица која се не задржава тамо где је нечисто. Тако је и са Светим Духом. Као што је у време Ноја голуб објавио крај Потопа, доневши маслинову гранчицу, тако и овде Свети Дух објављује ослобођење од греха. Тамо је (знак) био маслинова гранчица, а овде је то милост Божја.
    Ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи.
    То јест, који ми је мио и благоугодан.
    Свети ТЕОФИЛАКТ Охридски
    ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ
    Манастир Глоговац
  8. Волим
    Дејан got a reaction from Марјанн for a Странице, Однос Цркве и света   
    Имајући пуноћу истине Црква не само да је позвана него, заиста, и може да одговори на многа питања са којима се суочава човек сваког времена па и нашег. Свако искушење, сваки пад и сваки грех јесте са једне стране одсуство смисла у животу човека који пада, али истовремено и вапај за смислом и то можемо сви ми из свог личног искуства да сведочимо.
    Владика Порфирије
  9. Волим
    Дејан got a reaction from МАРКО Мaленчић for a Странице, Однос Цркве и света   
    Имајући пуноћу истине Црква не само да је позвана него, заиста, и може да одговори на многа питања са којима се суочава човек сваког времена па и нашег. Свако искушење, сваки пад и сваки грех јесте са једне стране одсуство смисла у животу човека који пада, али истовремено и вапај за смислом и то можемо сви ми из свог личног искуства да сведочимо.
    Владика Порфирије
  10. Волим
    Дејан got a reaction from horatio for a Странице, Однос Цркве и света   
    Имајући пуноћу истине Црква не само да је позвана него, заиста, и може да одговори на многа питања са којима се суочава човек сваког времена па и нашег. Свако искушење, сваки пад и сваки грех јесте са једне стране одсуство смисла у животу човека који пада, али истовремено и вапај за смислом и то можемо сви ми из свог личног искуства да сведочимо.
    Владика Порфирије
  11. Волим
    Дејан got a reaction from Бојан Басарин for a Странице, Повратак народа вери некима не одговара   
    Евидентни су покушаји да се црквена имовина, коју ни комунисти нису одузели, прогласи за ”државну имовину”. Ријеч је о једном виду специјалног притиска на Цркву, али и о драстичном кршењу људских права.
    Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске, истиче да се народ у Црној Гори све више враћа својој православној вјери, од које је током периода комунизма "одлутао" и упозорава да "ексктремни дио режима" не жели да призна ту чињеницу.
    "Уочљиво је стално повећање броја људи који се интересују за вјеру својих предака, а све је више младих људи у православним храмовима. Српска Православна Црква већ годинама је инситуција од највећег повјерења грађана у Црној Гори", каже Џомић у интервјуу Срни.
    С друге стране, како објашњава Џомић, "режим или, прецизније, онај екстремни дио режима који је оличен у Социјалдемократској партији /СДП/ и мањем дијелу Демократске партије социјалиста, не само да не жели да призна ту чињеницу него има нескривену и нецивилизовану амбицију да на сваки начин омета мисију и дјеловање Митрополије и других православних епархија у Црној Гори".
    Говорећи о недавању држављанства свештеницима Српске Православне Цркве у Црној Гори, Џомић каже да је ријеч о покушају екстремног дијела режима да једној групи од педесетак православних свештеника и монаха - који и по двије деценије живе у Црној Гори али немају црногорско држављанство - откажу право на боравак.
    "Прво су путем појединих медија покушали да свештенство прикажу као некакву `илегалну групу` која без пријаве борави у Црној Гори. Када смо доказали да је то неистина, јер су се сви ти људи, без изузетка, редовно и уредно пријављивали МУП-у ради одобрења боравка, онда су кренули срамни и срамотни покушаји прогона, уз громопуцатељно позивање на њима омиљене, отрцане фразе `о поштовању закона`”, наводи Џомић.
    Он сматра да је ријеч о једном виду специјалног притиска на Цркву, али и о драстичном кршењу људских права.
    "То је потврђено у извјештајима бројних међународних и домаћих организација за праћење кршења људских права. Довољно је да погледате извјештај америчког Стејт департмента за 2011. годину. Очевидно, у Црној Гори је, када је о овим случајевима ријеч, воља Ранка Кривокапића /предсједник СДП-а/ изнад закона. Смијешно је када чујете те људе како се позивају на европске интеграције и владавину права, а понашају се тако да суштински угрожавају владавину права. Али, и томе ће доћи крај" - сматра Џомић.
    Он напомиње да су евидентни покушаји да се црквена имовина, коју ни комунисти нису одузели, прогласи за ”државну имовину”.
    "Црква се проглашава за `окупатора и узурпатора државне имовине`. То се, по устаљеној шеми, најприје чини преко појединих медија и режиму блиских `експерата` који то нису. Апсурдно је да се само Православној Цркви негирају својинска права док се, с друге стране, Католичкој Цркви и Исламској заједници у Црној Гори та права не оспоравају.
    Прије неколико година покушали су да, опет преко кадрова Кривокапићеве СДП из Управе за некретнине, отму поједине цркве и манастире у цетињској и даниловградској општини, али је Управни суд и та рјешења поништио као незаконита.
    Црква је правно лице и њена права су, укључујући и имовинска, заштићена на исти правни начин као и права и имовина свих других правних лица. Али, то неки још не могу да схвате и прихвате", закључује Џомић у интервјуу Срни.
    Разговарао: Тихомир Бурзановић
    Извор: СРНА
  12. Волим
    Дејан got a reaction from zlata for a Странице, Однос Цркве и света   
    Имајући пуноћу истине Црква не само да је позвана него, заиста, и може да одговори на многа питања са којима се суочава човек сваког времена па и нашег. Свако искушење, сваки пад и сваки грех јесте са једне стране одсуство смисла у животу човека који пада, али истовремено и вапај за смислом и то можемо сви ми из свог личног искуства да сведочимо.
    Владика Порфирије
  13. Волим
    Дејан got a reaction from Ljubić Nenad Šone for a Странице, Божићна порука Митрополита Амфилохија   
    Христос се роди!
    Ваистину се роди!
    У свјетлости Христовог рођења, браћо, сагледавамо себе и свијет око себе: видимо устројство свијета, устројство и поредак људске природе, као и коначни циљ, како човјека и људске заједнице, тако и свега постојећег, и начина на који све што јесте постоји. Заиста је, као што пјевамо на Божић „Рождеством Христа Бога нашега, засијала свијету свјетлост знања и вјечне истине.“ Знање које стичемо на основу проучавања творевине Божије и себе самих, тј. природно знање, тек у свјетлости Христа Богомладенца, који је једини могао рећи за себе да је Он „свјетлост свијета“ – „свјетлост истинита која обасјава сваког човјека који долази на свијет“ (Јн. 1, 9), постаје истинско и пуно знање. У њему је не само пуноћа знања, него и пуноћа постојања свијета и човјека. У тој свјетлости познајемо да је „кроз њега све постало“ (Јн. 1, 3) и да је све призвано да „познањем Сина Божијега“, узраста „у човјека савршена, у (безмјерну) мјеру раста пуноће Христове“ (Еф. 4, 13). У тој свјетлости познајемо да је све постојеће плод љубави Божије, „љубави Христове која превазилази разум“, створено не да би остало оно што јесте по природи него да би се „испунило сваком пуноћом Божијом“ (Еф. 3, 19-20).
    Та љубав Божија и са њоме слобода од смрти, ништавила и пролазности уткана је у људску природу самим начином на који је Бог створио човјека, мушко и женско, саздавши га од праха земаљскога и задахнувши дахом живота, створивши га по своме лику и подобију (ср. Пост. 1, 26; 2, 7). То значи: човјек је биће створено слободом Божијом, за слободу, а не за робовање, да на богоподобан начин господари собом, својом природом и природом око себе. И као што прво рођење човјеково није било „од крви, ни од жеље тјелесне, ни од жеље мужевљеве, него од Бога“ (Јн. 1, 13), тако је и Рођење Христово, као пуноћа откривења и даривања Љубави Божије, рођење пуног и савршеног човјека, било рођење „од Пресвете Дјеве и Духа Светога.“ Тиме Он онима који га примају и који вјерују у име Његово „даде власт да буду дјеца Божија“ (Јн. 1, 12), Он, Јединородни Син Божији, у коме „бјеше живот и живот бјеше свјетлост људима“ (Јн. 1, 4).
    За стицање тог и таквог вјечног живота, Бог је дао својим благословом моћ рађања људској природи, али рађања за вјечни живот, а не за смрт; рађања за слободу дјеце Божије, а не за робовање пролазним стихијама овог свијета. Човјек својим стварањем и рађањем, обасјаним силом свјетлости Христовог рођења, не прима „духа ропства“ него „Духа усиновљења“ Богу, јер „које води Дух Божији“, они су синови Божији“ (Рм. 8, 14-15). Као такав човјек је биће не само сâмо рађано за слободу и за задобијање слободе, него и биће призвано да сву творевину „ослободи од робовања пропадљивости на слободу славе дјеце Божије“ (Рм. 8, 21). Сагледавајући свјетлошћу Христовог рођења, начина и смисла рађања, сâмо човјеково постојање и рађање, као и законе човјекове природе, њихову циљност и смисаоност, Црква Божија Христова је осмислила и осмишљава све оно што јесте човјек и што је уграђено у људско биће. Тако је Црква и зов узајамне привлачности међу створењима, уграђен у њихову природу, тј. оно што представља „дјетородни нагон“ у људској природи, освјетлила и осмислила светошћу божанског призива на усавршавање, на ново рађање и пуноћу постојања у тајни сверодне вјечне божанске Љубави. Тако схваћена природа човјекова и њени закони нијесу мјера и коначни циљ човјековог постојања. Оно што је уграђено у човјекову природу, природу мушког и женског, представља квасац за узајамно усавршавање у љубави Божијој тајном брака и узрастање пуноћом Божијом, за рађање и умножавање рода људског. Са тог разлога за Цркву Божију брак није просто биолошко парење мушког и женског и задовољење бесловесне похоте него светиња остваривања њиховог јединства, подвигом христолике љубави и рађањем нових боголиких бића и тиме „испуњење сваком пуноћом Божијом“ (Еф. 3, 19) човјека и свеукупне творевине Божије. Зато у светињи брака и „оставља човјек оца и матер своју и присаједињује се жени својој“, да би двоје постало „једно тијело“ (=биће), на начин јединства оствареног у тајни односа Христа и Тијела Његовог – Цркве (ср. Еф. 5, 31-32). Као и постанак првог човјека, као и Христово рођење, ни ово рађање у светињи брака, није рађање по тијелу (тијело је само „квасац“ за њега) него „по Духу“, пошто Дух Божији живи у онима који рађају и који се рађају (ср. Рм. 8, 9). И пошто тијело рађа не својом силом него силом благог слова – благослова Божијег у њега једном за свагда уграђеног. Па као што Христово рођење није било „од крви, ни од жеље тјелесне“ (Јн. 1, 13), него од Духа Светога и цјеломудрене Дјеве Богородице, тако се и у Цркви рађа кроз светињу брака (гдје су двоје „помоћници“ једно другом на путу за Царство небеско), али и кроз богородичинску дјевственост оних који цјелосно безбрачно приносе себе Христу Богу на дар (=монаси и монахиње).
    Свјетлошћу Христовог рођења, којим се „побјеђује поредак природе“ поимамо још једну велику истину: Свеукупна природа очекује да буде употребљена на прави начин, а не злоупотробљена од човјека. Отуда, сва људска цивилизација и култура, све што је човјек истински добро урадио и створио, представља управо укроћивање, усавршавање, преобликовање природе, њено ослобађање од нужности и остваривање њених богоданих могућности. Свим тим се сама творевина ослобађа од „робовања пропадљивости“. Зато и она „жарким ишчекивањем… очекује да се јаве Синови Божији“, помажући и сама остваривање „слободе славе дјеце Божије“ (Рм. 8, 19-21).
    Ако то важи за природу уопште, утолико више важи за човјека и његову природу. Човјек је, заиста, по природи гладно и жедно биће: потреба за хљебом и жеђ за љубављу – заједницом представљају два егзистенцијална „нагона“ у човјеку. Но, потреба за храном и земаљским хљебом тек онда задобија прави смисао када се освешта Хљебом Живота вјечнога. То исто важи и за дјетородни нагон, звани и полни нагон којим се пројављује жеђ за љубављу и заједништвом. Црква од памтивијека, као дубоки зналац људске природе, укроћује, преображава, васпитава оба ова нагона са циљем да им оствари дубљи циљ и смисао, како би се човјек ослободио од робовања било каквој принуди, а изнад свега – од робовања смрти и пролазности. Тако нам пост и уздржање у храни, откривају светињу хљеба и спречавају злоупотребу природе у нама и око нас, ослобађајући нас од робовања законима природе и стицањем слободе дјеце Божије. С друге стране, томе истоме води укроћивање и господарење полним нагоном, његово ослобађање од бесловесности и усмјеравање на плодност и родност, на богодану употребу, којим се задобија не просто пролазна љубав и тјелесно општење с другим бићем, него слобода вјечне божанске Љубави и бесмртног заједништва у њедрима Живога Бога Љубави. Све што постоји, постоји да би постало савршеније и да би донијело плода. Дрво које не доноси плода, сијече се и у огањ баца. Управо због задобијања истинске слободе људског бића и (духовне и тјелесне) плодности човјековог постојања Црква Христова непрекидно позива на укроћење и господарење људским нагонима, на њихову богодану употребу, у право вријеме и за остварење правих циљева њихове утканости у човјекову природу. Зато она постојано призива на уздржање од полних односа, како прије брака, тако и мимо брака, као и на цјеломудреност у самом браку. Утолико прије се Црква свим својим бићем и свједочењем противи противприродном, бесловесном и јаловом распаљивању мушког на мушко и женског на женско. Разлог за то је укратко сажео Апостол Павле у следећим ријечима: „Не варајте се“, каже он, „ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, неће наслиједити Царство Божије“ (1Кор. 6, 9-10). Христов позив на промјену ума (покајање) и на Царство Божије, представља позив на истинску бесмртну слободу људског бића и на подвиг човјековог ослобађања од свега онога што човјека поробљујући лишава вјечног бића и неразориве заједнице богочовјечанске Љубави, што и јесте – Царство Божије.
    У свјетлости те духовне слободе која рађа живот и позива на Царство Божије, утемељене Христовим рођењем, савремена тзв. „сексуална револуција“ – заиста представља „уништење слободе у име слободе“ (Габријела Куби). Данашња „сексуална слобода“ води ка поробљавању човјека сексуалним нагонима. Ми живимо у времену револуције и афирмације нагонског тоталитаризма, времену заборава „закона Духа Живота“, кроз обоготворење „закона гријеха и смрти“ (цр. Рм. 8, 2). Сверелигијско искуство човјечанства, које је коначно открило своју дубину и остварило своју пуноћу у хришћанском подвижничком живљењу „не по тијелу и него по Духу“ (Рм. 8, 9), по Духу Божијем „који живи у нама“ и који је Дух преображене слободе а не дух ропства и робовања слијепој бесловесној нагоности, која води човјека хаосу, смрти и ништавилу – то искуство се у наше доба све више презире као „мрачњаштво“ и свјесно одбацује у име тзв. сексуалних слобода и „родних“ права. Ова револуција новог (прастарог) паганског тоталитаризма обесмишљује освештану светињу брака, разара породицу, укида моногамију, у име индивидуалног полног задовољства претвара материну утробу из радионице живота у радионицу смрти, легализује све сексуалне изопачености, од содомије до педерастије. Све се више чак и у образовању форсира рани разврат и сексуалност без обзира на опште људско искуство колико је погубна за човјеково здравље превремена употреба било чега незрелога и непреврелога. Свима је познато колико буђење ране сексуалности штети дјеци и омладини, доводећи до раних трудноћа и абортуса, доприносећи ширењу полно преносивих болести, остављајући дубоке емотивне ожиљке, онеспособљујући младо створење за истинску љубав и везаност, за поштовање своје личности и непоновљивости личности другога. Данас су мејнстрим и уопште савремени ТВ и други медији постали глобални тровачи и играчи у ширењу ове тоталитарне заразе на начин без преседана у историји. Порнографија и све њене настраности од хомосексуализма до педофилије постали су бизнис који се мјери милијардама. Последњих четрдесетак година она се експлозивно проширила и доспјела до најзабаченијег кутка земље. Тврди се да је тридесет пет посто свих преузимања на интернету порнографија, док најбрже расте тржиште са дјечјим порнографским филмовима. Говори се да се ради најмање о око два милиона дјеце која се нуде на интернету или су приказана у сексуалном насиљу. Овај духовни отров његовања разврата и свих полних настраности од малих ногу неупоредиво је заразнији и дугорочно опаснији за цјелосно људско здравље од било какве дроге или затроване хране.
    Ова пак „глобална сексуална револуција“ утолико је демонскија и опаснија уколико иза ње стоје свјетске организације с огромним финансијским средствима које финансирају те наводно квалитативно нове образовне установе са „научним стручњацима“ на челу, уствари добро плаћеним активистима овог новог глобалног тоталитаризма моралне деструкције и примитивизма. Посебно је корисно овдје подсјетити се на књигу „Секс и култура“ чувеног енглеског антрополога Ј.Д. Унвина, штампану тридесетих година прошлог вијека. Унвин је наиме проучавањем различитих култура већ тада запазио да високе културе настају и постоје само ондје гдје је постојао и био развијен високи морал. Када једно друштво, цивилизација, напусти здрава морална правила живљења, након само неколико генерација оно пропада и нестаје са свјетске историјске позорнице. Огледнута у огледалу овог антрополошког искуства, потврђеног свом историјом човјечанства, ова данашња „глобална културна револуција“ несумњиво је антихришћанска и као таква затрована неизљечивим поривом самоуништења и самоубилаштва.
    Тјелесно мудровање рађа смрт а духовна мудрост рађа живот: то је знање које смо задобили „кад је дошла пуноћа времена и Бог послао Сина својега, који се роди од жене… да искупи оне који су под законом“ и ослободи „поробљене стихијама свијета“ да би „примили усиновљење“ (Гал. 4, 3-5). Тако, Христовим рођењем, више нијесмо робови, него синови, а ако смо синови, онда смо и насљедници Божији кроз Христа, пошто Дух Божији живи у нама (Гал. 4, 7; Рм. 8, 9). „А сада познавши Бога, или боље, будући познати од Бога“, зар се смијемо враћати, бар ми Хришћани, „на слабе и биједне стихије“ и поново постати робови пропадљивости и ништавила?! (ср. Рм. 8, 21; Гал. 4, 9) Зато за разлику од оних који „не знају Бога и зато робују боговима који то по природи нису“ (Гал. 4, 8), ми Хришћани, просвећени свјетлошћу знања и истине и „ослобођени од робовања пропадљивости на слободу славе дјеце Божије“ (Рм. 8, 21), сверадосно се поздрављамо:
    Мир Божији! Христос се роди!
    Благословен вијенац Нове године Господње!
    С љубављу у Христу Ваш молитвеник,
    Архиепископ цетињски
    Митрополит црногорско-приморски
    +Амфилохије
  14. Волим
    Дејан got a reaction from vmarkovic82 for a Странице, ПУТ У ВИТЛЕЈЕМ - владика Јован (Ћулибрк)   
    Бадњи дан, кад су се - године нулте - персијски маги вођени звездом већ били прикучили „дому хлеба“, што на ивриту значи Бејт Лехем, Витлејем, и за њих је био предукус божићног загрљаја Бога и човека, како се то надахнут списима семиолога, математичара и свештеника Павла Флоренског, загинувшег у Гулагу, пре неколико деценија неодољиво изразио митрополит Амфилохије. Но, Персијанци ће идући пут у значајнији поход у Свету Земљу доћи тек 614. године, направивши покољ какав ће тек донекле да понове крсташи године 1099, када ће Јерусалим да ослободе од ислама, а муслимане и све остале житеље Светог Града, укључујући и тамошње хришћане, од живота.
    Персијанци ће у том свом походу ићи од једног до другог манастира у Јудејској пустињи, масакрирајући монахе, чије мошти - обично пуне просторије лобања и костију - до данас поносно показује сваки од обновљених манастира, којих је, авај, много мање данас него што их је било 614. године. Тада је ромејски цар Ираклије пошао на Персију да поврати Часни крст који су Персијанци однели из Светог Града и Персију тако страшно поразио да је она нестала као велика сила за наредних више од тринаест векова, вративши се на велика врата на светску сцену тек када је на чело Ирана 1979. године дошао ајатолах Хомеини.
    Поражене крсташе ће пак у Светој Земљи заменити отоманска империја, која ће на другој страни Босфора, прешавши 1389. године преко Косова, стићи до Беча где ће бити поражена 1683. године, чиме ће почети њено опадање и пропаст. У смутном времену које је уследило султановом поразу под Бечом, шака Срба која се с доласком Турака слегла у катуне Црне Горе искористила је прилику и на Бадњи дан 1708. године искоренила своје сународнике који су примили веру освајача. На Цетињу су целу акцију - чији је резултат био толико неизвестан да се тадашњи митрополит Данило спремао да од Цетињског манастира направи црногорску Масаду - извела осморица људи, наиме по Његошевом извештају, петорица браће Мартиновића, двојица владичиних послужитеља и Вук Бориловић.
    Цела та епизода би била ништа више од полумитске основе за Горски вијенац, да није било Жан Пол Сартра. Корифеј генерације ‘68 је наиме био члан Раселовог суда, самономинованог трибунала на чијем челу је био философ Бертран Расел а који је намеравао да буде „савест човечанства“ и судио између осталог САД за злочине у Вијетнаму. Спремајући оптужницу, Сартру се учинило да је „ратни злочин“ преслаба дефиниција за оно што Американци чине у Вијетнаму и околини, те је појам геноцида добрано растегао у односу на дефиницију Рафаела Лемкина коју су усвојиле и Уједињене Нације 1948. године, те је Раселов суд осудио САД за геноцид над народом Вијетнама, што је било са одушевљењем прихваћено од слободоумних интелектуалаца тог времена.
    Када су након Титове смрти у Југославији биле отворене табу теме историје, међу њима је можда главна била геноцид у Другом светском рату, а човек који се наметнуо као ауторитет на том пољу био је такође члан Раселовог суда - Владимир Дедијер. За невољу, он је са собом донео и Сартрову дефиницију геноцида и као последица тога у енормној литератури о геноциду насталој осамдесетих година у Југославији, у којој су били пољуљани сви ауторитети па и ауторитет УН и њених конвенција, холокауст, геноцид, ратни злочини и злочини против мира и човечности се не разазнају и не разликују, и „геноцид“ је постало све - од комунистичког робијања у Митровици и Голог отока до масакра усташа и четника на Блајбургу и Кочевском рогу.
    У међувремену, пао је Берлински зид и идеали шездесет осме постали су „заповест дана“ у уједињеној Европи, што је најчешће симболизовано уласком једног од вођа париског маја 1968, Данијела Кон-Бендита, у Европски парламент. Босна је постала бојиште за вредности Нове Европе, и у њу су - према сопственим исказима - духовни потомци шездесетосмаша хрлили као Хемингвеј у Шпански грађански рат; Руанди и њених 800.000 побијених за само сто дана нико није био крив што није на сат и по времена лета од Париза. На крилима својих, сада добро етаблираних, епигона Сартр је са својом дефиницијом геноцида стигао у Хаг и даље знамо: Горски вијенац је од мистичног историософског спева замало постао хашки еквивалент Mein Kampf, а цетињски Бадњи дан с почетка осамнаестог столећа балканска верзија Кристалне ноћи.
    Укратко, од осамдесетих година прошлог века је јавни дискурс на простору бивше Југославије толико контаминиран речју „геноцид“ да је она скоро изгубила значење, те није ни чудо када је 14. децембра ове године Хилари Клинтон са Атифете Јахјагом потписала Споразум о заштити и очувању одређених културних добара, при чему је Клинтонова назвала Грачаницу „српском и православном“, да нико од бројних коментатора овог догађаја није обратио пажњу на то да се у тексту Споразума геноцид у Другом светском рату спомиње чак два пута.
    Наиме, Сједињене Државе потписују овакве споразуме са државама у којима своје културно наслеђе имају амерички грађани, нарочито они који су у САД дошли као жртве прогона и геноцида у Другом светском рату. Споразум Клинтон-Јахјага јесте инициран највећим делом скрнављењем јеврејског робља на Драгодану у Приштини, али одредница из Члана 1 каже да се Споразум односи на културно наслеђе „свих националних, верских и етничких група које живе или су живеле на овој територији и које су биле жртвама геноцида у Другом светском рату“.
    Да се овај члан односи искључиво на Јевреје, не би било препреке да се уместо уопштеног појма „геноцид“ који се односи на све народе жртве употреби појам „холокауст“ који се односи само на Јевреје. Јевреја је додуше било релативно мало – неколико стотина на Косову и Метохији, а број им се био понешто увећао током рата онима који су из других крајева окупиране Југославије бежали у за Јевреје много сигурнију италијанску окупациону зону. (И не само за њих: „већ су исти терали оно Срба што је остало још код својих домова да слободно могу посећивати цркве и молити се Богу, па чак сваке недеље црква је била пуна од Италијана“ посведочио је избеглица Чедомир Н. Билибајкић својевремено).
    После капитулације Италије, и домаћи Јевреји и избеглице су постали жртвом прве акције албанске СС дивизије „Скендербег“, у чијем је дневном ратном извештају од 13. јула 1944. године написано: „Од 25. маја до 5. јула дивизија ‘Скендербег’ је ухапсила 510 Јевреја и Срба-комуниста“; Берген-Белсен је био коначна дестинација многима од њих.
    Свакако да се делом формулација о геноциду односи и на Роме, о којима имамо најнепоузданије податке, јер их је било најтеже пописати, јер је геноцид над њима био стихијски и најмање планиран и, коначно, јер се он све донедавно најмање истраживао.
    Но, све то оставља ипак довољно отворена врата да се у жртве геноцида на Косову и Метохији у Другом светском рату, поменуте у Споразуму Клинтон-Јахјага, уброје и оних, према конзервативним проценама, десет хиљада систематски убијених српских жртава, те неких четрдесет хиљада Срба који су напустили италијанску, тридесет хиљада немачку и двадесет и пет хиљада бугарску окупациону зону, што је све променило слику етничког простора Косова и Метохије.
    На страну реминисценције и поређења с прошлошћу (у збегу у Пећкој Патријаршији је у Другом светском рату умрло стотину и двоје људи, што се ипак 1999. године није поновило, упркос бројно већем збегу), остаје наравно питање јесу ли и колико су САД вољне, спремне и у могућности да слово Споразума, утемељеног на историјској спознаји о геноциду над Србима на Косову и Метохији у Другом светском рату, као и на чињеници да „места на којима се обавља верска служба, места од историјског значаја, споменици, гробља и споменици умрлима“ на том простору припадају српској популацији избеглој пред геноцидом у САД, спроведу у дело и заштите, јер су „забринуте да пропадање или нестајање предмета културног наслеђа представља осиромашење културног наслеђа свих нација света“.
    Како год било, за загрљајем Бога и човека у „дому хлеба“ уследио је покољ дванаест хиљада витлејемске деце на коју је Ирод посумњао да је међу њима нови цар који ће га збацити; хоће ли за прокламацијама добрих намера и права уследити нови март 2004, или ће се наћи неко ко ће опет да пуни храмове као што су то чинили италијански војници у своје па и у наше време, осведочићемо се сами, чиме историја Косова и Метохије неће бити ништа мање библијска.
    (Аутор је епископ липљански и викар Патријархов)
  15. Волим
    Дејан got a reaction from stanisa for a Странице, Били у браку или не,ово би требали прочитати   
    "Кад сам те ноћи стигао кући, док је моја жена сервирала вечеру, примио сам је за руку и рекао: Морам ти нешто рећи. Сјела је и јела у тишини.Примијетио сам бол у њеним очима. Одједном нисам знао како отворити уста. Али морао сам јој дати до знања што мислим. Желим развод, рекао сам смирено. Није изгледала изнервирано мојим ријечима, него ме тихо... упитала: Зашто? Избјегавао сам њезино питање. То ју је разљутило. Одбацила је прибор за јело и почела викати на мене, ти ниси човјек!!
    Те ноћи нисмо више разговарали.Плакала је. Знао сам да је хтјела сазнати што се догодило с нашим браком. Али нисам јој могао дати задовољавајући одговор, изгубила је моје срце због Иване. Нисам је више волио. Само сам је жалио!
    С дубоким осјећајем кривње, направио сам споразум за развод који је наводио да њој припадне наша кућа, наш ауто и 30 % улога у мојој фирми. Погледала га је и онда подерала на комадиће. Жена која је 10 година свог живота провела самном за мене је постала странац. Било ми је жао њеног узалудно потрошеног времена и енергије али нисам могао повући што сам рекао јер сам јако волио Ивану. Почела је јако плакати предамном, што сам и очекивао. То њено плакање за мене је заправо било право олакшање. Идеја о разводу, која ме опсједала неколикотједана , чинила се сада чвршчом и јаснијом.
    Слиједећи дан, дошао сам кући јако касно и нашао је за столом како нешто пише. Нисам вечерао него сам отишао директно у кревет и одмах заспао јер сам био уморан од испуњеног дана са Иваном. Кад сам се пробудио, она је још увијек била за столом и писала. Није ме било брига па сам се окренуо и наставио спавати.
    Ујутро ми је презентирала своје увјете за развод: није хтјела ништа од мене, али је требала одгоду од мјесец дана до раставе. Захтијевала је да се у тих мјесец дана обоје трудимо живјети нормално колико год је то могуће.
    Њени разлози су били једноставни: наш син има испите у тих мјесец дана и није хтјела да га оптерећујемо нашим пропалим браком. То је за мене било прихватљиво.Али имала је још један захтјев, хтјела је да се присјетим како сам је носио у нашу свадбену собу на дан нашега вјенчања. Захтијевала је да је у тих мјесец дана, свако јутро носим из наше спаваће собе до предњих вратију. Мислио сам да је тотално полудјела. Али да нам те задње заједничке дане учиним подношљивима, пристао сам на њене чудне захтјеве.
    Рекао сам Ивани какве увјете ми је жена поставила за развод... Гласно се смијала и мислила да је то апсурдно. Без обзира на њене трикове, мора се суочити са разводом, рекла је презриво. Моја жена и ја нисмо имали никакав физички контакт откад сам ја изразио своју жељу за разводом. Док сам је носио први дан обоје смо дјеловали неспретно. Наш син је пљескао иза нас: Тата држи маму у наручју.
    Те ријечи су ме погодиле.
    Од спаваће до дневне собе па до вратију, ходао сам преко 10 метара с њом у наручју. Затворила је очи и тихо рекла;немој нашем сину говорити за развод. Кимнуо сам главом, помало узрујан. Спустио сам је пред вратима. Отишла је чекати аутобус за посао. А ја сам се одвезао сам до уреда.
    Други дан било нам је пуно лакше. Ослонила се на моја прса. Могао сам осјетити мирис њезине блузе. Схватио сам да нисам ту жену погледао пажљиво већ дуго времена. Схватио сам да више није тако млада. Имала је неколико бора на лицу и коса јој је била просиједа. Наш брак је на њој оставио данак. На минуту сам се упитао што сам јој то учинио.
    Четврти дан кад сам је подигао, осјетио сам како се осјећај интимности враћа. То је била жена која је дала 10 година свог живота за мене.
    Пети и шести дан осјетио сам како осјећај интимности опет расте. Ивани нисам рекао ништа о томе. Како је тих мјесец дана одмицало, постајало је све лакше носити је. Можда ме свакодневна вјежба учинила јачим. Једно јутро бирала је што ће обући. Испробала је неколико хаљина али ни једна јој није пристајала. Затим је уздахнула: све су моје хаљине постале превелике. Одједном сам схватио колико је смршавјела и да је то заправо разлог што ми је постајало све лакше носити је.
    Одједном ми је синуло... Носила је толико туге и горчине у срцу. Несвјесно сам пружио руку и погладио је по глави. Наш син је дошао у том тренутку и рекао: Тата вријеме је да носиш маму ван. Гледајући сваки дан како његов отац носи маму у наручју, за њега је постало битан дио живота. Моја жена га је дозвала да се приближи и чврсто га загрлила.
    Окренуо сам главу на другу страну јер сам се бојао да би се могао предомислити у задњој минути.
    Тада сам је примио у наручје, ходајући преко спаваће до дневне собе, па у ходник. Њезине руке обгрлиле су мој врат тако природно и њежно.
    Држао сам је чврсто, баш као и на дан нашега вјенчања.
    Но њезина све лакша тјелесна тежина ме чинила јако тужним. Задњи дан, кад сам је држао у наручју, једва сам корака могао направити. Наш син је отишао у школу. Држао сам је чврсто и рекао: Нисам примјетио да је у нашем животу недостајало интимности.Одве зао сам се до уреда... Истрчао из аута без закључавања врата. Бојао сам се да би ме свака одгода натјерала да промијеним мишљење. Ходао сам горе. Ивана је отворила врата а ја сам јој рекао: Жао ми је али ја више не желим развод.
    Погледала ме запањено, а затим дотакнула моје чело. Имаш ли грозницу? Рекла је. Макнуо сам јој руку с моје главе. Жао ми је, Ивана, рекао сам, нећу се развести. Мој брачни живот је био досадан вјеројатно зато што ни она ни ја нисмо цијенили појединости у нашим животима, а не зато што више нисмо вољели један другог. Сада схваћам да од тренутка када сам је носио у наручју на дан нашега вјенчања, сам је требао тако носити док нас смрт не растави.
    Ивана као да се одједном пробудила. Опалила ми је шамарчину, залупила врата и бризнула у плач. Отишао сам. У цвјећарници на путу кући сам наручио букет цвијећа за моју жену. Продавачица ме питала што написати на картици. Насмијао сам се и написао: Носити ћу те свако јутро док нас смрт не растави.
    Те ноћи сам стигао кући с цвијећем у руци и осмијехом на лицу. Трчао сам горе по степеницама, да бих нашао своју жену у кревету - мртву.
    Борила се с раком мјесецима а ја сам био толико обузет Иваном да нисам ништа примјетио.
    Знала је да ће убрзо умријети и хтјела ме спасити од било какве негативне реакције нашег сина на развод. Барем сам у очима нашег сина испао брижан супруг...
    Мали детаљи у вашим животима су оно што је стварно важно у вези. То није викендица, ауто, некретнине, новац у банци. То само ствара окружење погодно за срећу, али не може дати срећу у вама.
    Дакле, нађите времена да будете пријатељи и направите оне мале ствари један за другога да изградите интимност. Да имате прави сретан брак!
    Ако не подијелите ову причу, ништа се неће догодити.
    Ако то учините, можда спасите нечији брак.
    Многи од животних неуспјеха су људи који нису схваћали колико су били близу успјеха када су одустали."
  16. Волим
    Дејан got a reaction from И.стојковић for a Странице, ПУТ У ВИТЛЕЈЕМ - владика Јован (Ћулибрк)   
    Бадњи дан, кад су се - године нулте - персијски маги вођени звездом већ били прикучили „дому хлеба“, што на ивриту значи Бејт Лехем, Витлејем, и за њих је био предукус божићног загрљаја Бога и човека, како се то надахнут списима семиолога, математичара и свештеника Павла Флоренског, загинувшег у Гулагу, пре неколико деценија неодољиво изразио митрополит Амфилохије. Но, Персијанци ће идући пут у значајнији поход у Свету Земљу доћи тек 614. године, направивши покољ какав ће тек донекле да понове крсташи године 1099, када ће Јерусалим да ослободе од ислама, а муслимане и све остале житеље Светог Града, укључујући и тамошње хришћане, од живота.
    Персијанци ће у том свом походу ићи од једног до другог манастира у Јудејској пустињи, масакрирајући монахе, чије мошти - обично пуне просторије лобања и костију - до данас поносно показује сваки од обновљених манастира, којих је, авај, много мање данас него што их је било 614. године. Тада је ромејски цар Ираклије пошао на Персију да поврати Часни крст који су Персијанци однели из Светог Града и Персију тако страшно поразио да је она нестала као велика сила за наредних више од тринаест векова, вративши се на велика врата на светску сцену тек када је на чело Ирана 1979. године дошао ајатолах Хомеини.
    Поражене крсташе ће пак у Светој Земљи заменити отоманска империја, која ће на другој страни Босфора, прешавши 1389. године преко Косова, стићи до Беча где ће бити поражена 1683. године, чиме ће почети њено опадање и пропаст. У смутном времену које је уследило султановом поразу под Бечом, шака Срба која се с доласком Турака слегла у катуне Црне Горе искористила је прилику и на Бадњи дан 1708. године искоренила своје сународнике који су примили веру освајача. На Цетињу су целу акцију - чији је резултат био толико неизвестан да се тадашњи митрополит Данило спремао да од Цетињског манастира направи црногорску Масаду - извела осморица људи, наиме по Његошевом извештају, петорица браће Мартиновића, двојица владичиних послужитеља и Вук Бориловић.
    Цела та епизода би била ништа више од полумитске основе за Горски вијенац, да није било Жан Пол Сартра. Корифеј генерације ‘68 је наиме био члан Раселовог суда, самономинованог трибунала на чијем челу је био философ Бертран Расел а који је намеравао да буде „савест човечанства“ и судио између осталог САД за злочине у Вијетнаму. Спремајући оптужницу, Сартру се учинило да је „ратни злочин“ преслаба дефиниција за оно што Американци чине у Вијетнаму и околини, те је појам геноцида добрано растегао у односу на дефиницију Рафаела Лемкина коју су усвојиле и Уједињене Нације 1948. године, те је Раселов суд осудио САД за геноцид над народом Вијетнама, што је било са одушевљењем прихваћено од слободоумних интелектуалаца тог времена.
    Када су након Титове смрти у Југославији биле отворене табу теме историје, међу њима је можда главна била геноцид у Другом светском рату, а човек који се наметнуо као ауторитет на том пољу био је такође члан Раселовог суда - Владимир Дедијер. За невољу, он је са собом донео и Сартрову дефиницију геноцида и као последица тога у енормној литератури о геноциду насталој осамдесетих година у Југославији, у којој су били пољуљани сви ауторитети па и ауторитет УН и њених конвенција, холокауст, геноцид, ратни злочини и злочини против мира и човечности се не разазнају и не разликују, и „геноцид“ је постало све - од комунистичког робијања у Митровици и Голог отока до масакра усташа и четника на Блајбургу и Кочевском рогу.
    У међувремену, пао је Берлински зид и идеали шездесет осме постали су „заповест дана“ у уједињеној Европи, што је најчешће симболизовано уласком једног од вођа париског маја 1968, Данијела Кон-Бендита, у Европски парламент. Босна је постала бојиште за вредности Нове Европе, и у њу су - према сопственим исказима - духовни потомци шездесетосмаша хрлили као Хемингвеј у Шпански грађански рат; Руанди и њених 800.000 побијених за само сто дана нико није био крив што није на сат и по времена лета од Париза. На крилима својих, сада добро етаблираних, епигона Сартр је са својом дефиницијом геноцида стигао у Хаг и даље знамо: Горски вијенац је од мистичног историософског спева замало постао хашки еквивалент Mein Kampf, а цетињски Бадњи дан с почетка осамнаестог столећа балканска верзија Кристалне ноћи.
    Укратко, од осамдесетих година прошлог века је јавни дискурс на простору бивше Југославије толико контаминиран речју „геноцид“ да је она скоро изгубила значење, те није ни чудо када је 14. децембра ове године Хилари Клинтон са Атифете Јахјагом потписала Споразум о заштити и очувању одређених културних добара, при чему је Клинтонова назвала Грачаницу „српском и православном“, да нико од бројних коментатора овог догађаја није обратио пажњу на то да се у тексту Споразума геноцид у Другом светском рату спомиње чак два пута.
    Наиме, Сједињене Државе потписују овакве споразуме са државама у којима своје културно наслеђе имају амерички грађани, нарочито они који су у САД дошли као жртве прогона и геноцида у Другом светском рату. Споразум Клинтон-Јахјага јесте инициран највећим делом скрнављењем јеврејског робља на Драгодану у Приштини, али одредница из Члана 1 каже да се Споразум односи на културно наслеђе „свих националних, верских и етничких група које живе или су живеле на овој територији и које су биле жртвама геноцида у Другом светском рату“.
    Да се овај члан односи искључиво на Јевреје, не би било препреке да се уместо уопштеног појма „геноцид“ који се односи на све народе жртве употреби појам „холокауст“ који се односи само на Јевреје. Јевреја је додуше било релативно мало – неколико стотина на Косову и Метохији, а број им се био понешто увећао током рата онима који су из других крајева окупиране Југославије бежали у за Јевреје много сигурнију италијанску окупациону зону. (И не само за њих: „већ су исти терали оно Срба што је остало још код својих домова да слободно могу посећивати цркве и молити се Богу, па чак сваке недеље црква је била пуна од Италијана“ посведочио је избеглица Чедомир Н. Билибајкић својевремено).
    После капитулације Италије, и домаћи Јевреји и избеглице су постали жртвом прве акције албанске СС дивизије „Скендербег“, у чијем је дневном ратном извештају од 13. јула 1944. године написано: „Од 25. маја до 5. јула дивизија ‘Скендербег’ је ухапсила 510 Јевреја и Срба-комуниста“; Берген-Белсен је био коначна дестинација многима од њих.
    Свакако да се делом формулација о геноциду односи и на Роме, о којима имамо најнепоузданије податке, јер их је било најтеже пописати, јер је геноцид над њима био стихијски и најмање планиран и, коначно, јер се он све донедавно најмање истраживао.
    Но, све то оставља ипак довољно отворена врата да се у жртве геноцида на Косову и Метохији у Другом светском рату, поменуте у Споразуму Клинтон-Јахјага, уброје и оних, према конзервативним проценама, десет хиљада систематски убијених српских жртава, те неких четрдесет хиљада Срба који су напустили италијанску, тридесет хиљада немачку и двадесет и пет хиљада бугарску окупациону зону, што је све променило слику етничког простора Косова и Метохије.
    На страну реминисценције и поређења с прошлошћу (у збегу у Пећкој Патријаршији је у Другом светском рату умрло стотину и двоје људи, што се ипак 1999. године није поновило, упркос бројно већем збегу), остаје наравно питање јесу ли и колико су САД вољне, спремне и у могућности да слово Споразума, утемељеног на историјској спознаји о геноциду над Србима на Косову и Метохији у Другом светском рату, као и на чињеници да „места на којима се обавља верска служба, места од историјског значаја, споменици, гробља и споменици умрлима“ на том простору припадају српској популацији избеглој пред геноцидом у САД, спроведу у дело и заштите, јер су „забринуте да пропадање или нестајање предмета културног наслеђа представља осиромашење културног наслеђа свих нација света“.
    Како год било, за загрљајем Бога и човека у „дому хлеба“ уследио је покољ дванаест хиљада витлејемске деце на коју је Ирод посумњао да је међу њима нови цар који ће га збацити; хоће ли за прокламацијама добрих намера и права уследити нови март 2004, или ће се наћи неко ко ће опет да пуни храмове као што су то чинили италијански војници у своје па и у наше време, осведочићемо се сами, чиме историја Косова и Метохије неће бити ништа мање библијска.
    (Аутор је епископ липљански и викар Патријархов)
  17. Волим
    Дејан got a reaction from mirjanam for a Странице, ПУТ У ВИТЛЕЈЕМ - владика Јован (Ћулибрк)   
    Бадњи дан, кад су се - године нулте - персијски маги вођени звездом већ били прикучили „дому хлеба“, што на ивриту значи Бејт Лехем, Витлејем, и за њих је био предукус божићног загрљаја Бога и човека, како се то надахнут списима семиолога, математичара и свештеника Павла Флоренског, загинувшег у Гулагу, пре неколико деценија неодољиво изразио митрополит Амфилохије. Но, Персијанци ће идући пут у значајнији поход у Свету Земљу доћи тек 614. године, направивши покољ какав ће тек донекле да понове крсташи године 1099, када ће Јерусалим да ослободе од ислама, а муслимане и све остале житеље Светог Града, укључујући и тамошње хришћане, од живота.
    Персијанци ће у том свом походу ићи од једног до другог манастира у Јудејској пустињи, масакрирајући монахе, чије мошти - обично пуне просторије лобања и костију - до данас поносно показује сваки од обновљених манастира, којих је, авај, много мање данас него што их је било 614. године. Тада је ромејски цар Ираклије пошао на Персију да поврати Часни крст који су Персијанци однели из Светог Града и Персију тако страшно поразио да је она нестала као велика сила за наредних више од тринаест векова, вративши се на велика врата на светску сцену тек када је на чело Ирана 1979. године дошао ајатолах Хомеини.
    Поражене крсташе ће пак у Светој Земљи заменити отоманска империја, која ће на другој страни Босфора, прешавши 1389. године преко Косова, стићи до Беча где ће бити поражена 1683. године, чиме ће почети њено опадање и пропаст. У смутном времену које је уследило султановом поразу под Бечом, шака Срба која се с доласком Турака слегла у катуне Црне Горе искористила је прилику и на Бадњи дан 1708. године искоренила своје сународнике који су примили веру освајача. На Цетињу су целу акцију - чији је резултат био толико неизвестан да се тадашњи митрополит Данило спремао да од Цетињског манастира направи црногорску Масаду - извела осморица људи, наиме по Његошевом извештају, петорица браће Мартиновића, двојица владичиних послужитеља и Вук Бориловић.
    Цела та епизода би била ништа више од полумитске основе за Горски вијенац, да није било Жан Пол Сартра. Корифеј генерације ‘68 је наиме био члан Раселовог суда, самономинованог трибунала на чијем челу је био философ Бертран Расел а који је намеравао да буде „савест човечанства“ и судио између осталог САД за злочине у Вијетнаму. Спремајући оптужницу, Сартру се учинило да је „ратни злочин“ преслаба дефиниција за оно што Американци чине у Вијетнаму и околини, те је појам геноцида добрано растегао у односу на дефиницију Рафаела Лемкина коју су усвојиле и Уједињене Нације 1948. године, те је Раселов суд осудио САД за геноцид над народом Вијетнама, што је било са одушевљењем прихваћено од слободоумних интелектуалаца тог времена.
    Када су након Титове смрти у Југославији биле отворене табу теме историје, међу њима је можда главна била геноцид у Другом светском рату, а човек који се наметнуо као ауторитет на том пољу био је такође члан Раселовог суда - Владимир Дедијер. За невољу, он је са собом донео и Сартрову дефиницију геноцида и као последица тога у енормној литератури о геноциду насталој осамдесетих година у Југославији, у којој су били пољуљани сви ауторитети па и ауторитет УН и њених конвенција, холокауст, геноцид, ратни злочини и злочини против мира и човечности се не разазнају и не разликују, и „геноцид“ је постало све - од комунистичког робијања у Митровици и Голог отока до масакра усташа и четника на Блајбургу и Кочевском рогу.
    У међувремену, пао је Берлински зид и идеали шездесет осме постали су „заповест дана“ у уједињеној Европи, што је најчешће симболизовано уласком једног од вођа париског маја 1968, Данијела Кон-Бендита, у Европски парламент. Босна је постала бојиште за вредности Нове Европе, и у њу су - према сопственим исказима - духовни потомци шездесетосмаша хрлили као Хемингвеј у Шпански грађански рат; Руанди и њених 800.000 побијених за само сто дана нико није био крив што није на сат и по времена лета од Париза. На крилима својих, сада добро етаблираних, епигона Сартр је са својом дефиницијом геноцида стигао у Хаг и даље знамо: Горски вијенац је од мистичног историософског спева замало постао хашки еквивалент Mein Kampf, а цетињски Бадњи дан с почетка осамнаестог столећа балканска верзија Кристалне ноћи.
    Укратко, од осамдесетих година прошлог века је јавни дискурс на простору бивше Југославије толико контаминиран речју „геноцид“ да је она скоро изгубила значење, те није ни чудо када је 14. децембра ове године Хилари Клинтон са Атифете Јахјагом потписала Споразум о заштити и очувању одређених културних добара, при чему је Клинтонова назвала Грачаницу „српском и православном“, да нико од бројних коментатора овог догађаја није обратио пажњу на то да се у тексту Споразума геноцид у Другом светском рату спомиње чак два пута.
    Наиме, Сједињене Државе потписују овакве споразуме са државама у којима своје културно наслеђе имају амерички грађани, нарочито они који су у САД дошли као жртве прогона и геноцида у Другом светском рату. Споразум Клинтон-Јахјага јесте инициран највећим делом скрнављењем јеврејског робља на Драгодану у Приштини, али одредница из Члана 1 каже да се Споразум односи на културно наслеђе „свих националних, верских и етничких група које живе или су живеле на овој територији и које су биле жртвама геноцида у Другом светском рату“.
    Да се овај члан односи искључиво на Јевреје, не би било препреке да се уместо уопштеног појма „геноцид“ који се односи на све народе жртве употреби појам „холокауст“ који се односи само на Јевреје. Јевреја је додуше било релативно мало – неколико стотина на Косову и Метохији, а број им се био понешто увећао током рата онима који су из других крајева окупиране Југославије бежали у за Јевреје много сигурнију италијанску окупациону зону. (И не само за њих: „већ су исти терали оно Срба што је остало још код својих домова да слободно могу посећивати цркве и молити се Богу, па чак сваке недеље црква је била пуна од Италијана“ посведочио је избеглица Чедомир Н. Билибајкић својевремено).
    После капитулације Италије, и домаћи Јевреји и избеглице су постали жртвом прве акције албанске СС дивизије „Скендербег“, у чијем је дневном ратном извештају од 13. јула 1944. године написано: „Од 25. маја до 5. јула дивизија ‘Скендербег’ је ухапсила 510 Јевреја и Срба-комуниста“; Берген-Белсен је био коначна дестинација многима од њих.
    Свакако да се делом формулација о геноциду односи и на Роме, о којима имамо најнепоузданије податке, јер их је било најтеже пописати, јер је геноцид над њима био стихијски и најмање планиран и, коначно, јер се он све донедавно најмање истраживао.
    Но, све то оставља ипак довољно отворена врата да се у жртве геноцида на Косову и Метохији у Другом светском рату, поменуте у Споразуму Клинтон-Јахјага, уброје и оних, према конзервативним проценама, десет хиљада систематски убијених српских жртава, те неких четрдесет хиљада Срба који су напустили италијанску, тридесет хиљада немачку и двадесет и пет хиљада бугарску окупациону зону, што је све променило слику етничког простора Косова и Метохије.
    На страну реминисценције и поређења с прошлошћу (у збегу у Пећкој Патријаршији је у Другом светском рату умрло стотину и двоје људи, што се ипак 1999. године није поновило, упркос бројно већем збегу), остаје наравно питање јесу ли и колико су САД вољне, спремне и у могућности да слово Споразума, утемељеног на историјској спознаји о геноциду над Србима на Косову и Метохији у Другом светском рату, као и на чињеници да „места на којима се обавља верска служба, места од историјског значаја, споменици, гробља и споменици умрлима“ на том простору припадају српској популацији избеглој пред геноцидом у САД, спроведу у дело и заштите, јер су „забринуте да пропадање или нестајање предмета културног наслеђа представља осиромашење културног наслеђа свих нација света“.
    Како год било, за загрљајем Бога и човека у „дому хлеба“ уследио је покољ дванаест хиљада витлејемске деце на коју је Ирод посумњао да је међу њима нови цар који ће га збацити; хоће ли за прокламацијама добрих намера и права уследити нови март 2004, или ће се наћи неко ко ће опет да пуни храмове као што су то чинили италијански војници у своје па и у наше време, осведочићемо се сами, чиме историја Косова и Метохије неће бити ништа мање библијска.
    (Аутор је епископ липљански и викар Патријархов)
  18. Волим
    Дејан got a reaction from mirjanam for a Странице, Били у браку или не,ово би требали прочитати   
    "Кад сам те ноћи стигао кући, док је моја жена сервирала вечеру, примио сам је за руку и рекао: Морам ти нешто рећи. Сјела је и јела у тишини.Примијетио сам бол у њеним очима. Одједном нисам знао како отворити уста. Али морао сам јој дати до знања што мислим. Желим развод, рекао сам смирено. Није изгледала изнервирано мојим ријечима, него ме тихо... упитала: Зашто? Избјегавао сам њезино питање. То ју је разљутило. Одбацила је прибор за јело и почела викати на мене, ти ниси човјек!!
    Те ноћи нисмо више разговарали.Плакала је. Знао сам да је хтјела сазнати што се догодило с нашим браком. Али нисам јој могао дати задовољавајући одговор, изгубила је моје срце због Иване. Нисам је више волио. Само сам је жалио!
    С дубоким осјећајем кривње, направио сам споразум за развод који је наводио да њој припадне наша кућа, наш ауто и 30 % улога у мојој фирми. Погледала га је и онда подерала на комадиће. Жена која је 10 година свог живота провела самном за мене је постала странац. Било ми је жао њеног узалудно потрошеног времена и енергије али нисам могао повући што сам рекао јер сам јако волио Ивану. Почела је јако плакати предамном, што сам и очекивао. То њено плакање за мене је заправо било право олакшање. Идеја о разводу, која ме опсједала неколикотједана , чинила се сада чвршчом и јаснијом.
    Слиједећи дан, дошао сам кући јако касно и нашао је за столом како нешто пише. Нисам вечерао него сам отишао директно у кревет и одмах заспао јер сам био уморан од испуњеног дана са Иваном. Кад сам се пробудио, она је још увијек била за столом и писала. Није ме било брига па сам се окренуо и наставио спавати.
    Ујутро ми је презентирала своје увјете за развод: није хтјела ништа од мене, али је требала одгоду од мјесец дана до раставе. Захтијевала је да се у тих мјесец дана обоје трудимо живјети нормално колико год је то могуће.
    Њени разлози су били једноставни: наш син има испите у тих мјесец дана и није хтјела да га оптерећујемо нашим пропалим браком. То је за мене било прихватљиво.Али имала је још један захтјев, хтјела је да се присјетим како сам је носио у нашу свадбену собу на дан нашега вјенчања. Захтијевала је да је у тих мјесец дана, свако јутро носим из наше спаваће собе до предњих вратију. Мислио сам да је тотално полудјела. Али да нам те задње заједничке дане учиним подношљивима, пристао сам на њене чудне захтјеве.
    Рекао сам Ивани какве увјете ми је жена поставила за развод... Гласно се смијала и мислила да је то апсурдно. Без обзира на њене трикове, мора се суочити са разводом, рекла је презриво. Моја жена и ја нисмо имали никакав физички контакт откад сам ја изразио своју жељу за разводом. Док сам је носио први дан обоје смо дјеловали неспретно. Наш син је пљескао иза нас: Тата држи маму у наручју.
    Те ријечи су ме погодиле.
    Од спаваће до дневне собе па до вратију, ходао сам преко 10 метара с њом у наручју. Затворила је очи и тихо рекла;немој нашем сину говорити за развод. Кимнуо сам главом, помало узрујан. Спустио сам је пред вратима. Отишла је чекати аутобус за посао. А ја сам се одвезао сам до уреда.
    Други дан било нам је пуно лакше. Ослонила се на моја прса. Могао сам осјетити мирис њезине блузе. Схватио сам да нисам ту жену погледао пажљиво већ дуго времена. Схватио сам да више није тако млада. Имала је неколико бора на лицу и коса јој је била просиједа. Наш брак је на њој оставио данак. На минуту сам се упитао што сам јој то учинио.
    Четврти дан кад сам је подигао, осјетио сам како се осјећај интимности враћа. То је била жена која је дала 10 година свог живота за мене.
    Пети и шести дан осјетио сам како осјећај интимности опет расте. Ивани нисам рекао ништа о томе. Како је тих мјесец дана одмицало, постајало је све лакше носити је. Можда ме свакодневна вјежба учинила јачим. Једно јутро бирала је што ће обући. Испробала је неколико хаљина али ни једна јој није пристајала. Затим је уздахнула: све су моје хаљине постале превелике. Одједном сам схватио колико је смршавјела и да је то заправо разлог што ми је постајало све лакше носити је.
    Одједном ми је синуло... Носила је толико туге и горчине у срцу. Несвјесно сам пружио руку и погладио је по глави. Наш син је дошао у том тренутку и рекао: Тата вријеме је да носиш маму ван. Гледајући сваки дан како његов отац носи маму у наручју, за њега је постало битан дио живота. Моја жена га је дозвала да се приближи и чврсто га загрлила.
    Окренуо сам главу на другу страну јер сам се бојао да би се могао предомислити у задњој минути.
    Тада сам је примио у наручје, ходајући преко спаваће до дневне собе, па у ходник. Њезине руке обгрлиле су мој врат тако природно и њежно.
    Држао сам је чврсто, баш као и на дан нашега вјенчања.
    Но њезина све лакша тјелесна тежина ме чинила јако тужним. Задњи дан, кад сам је држао у наручју, једва сам корака могао направити. Наш син је отишао у школу. Држао сам је чврсто и рекао: Нисам примјетио да је у нашем животу недостајало интимности.Одве зао сам се до уреда... Истрчао из аута без закључавања врата. Бојао сам се да би ме свака одгода натјерала да промијеним мишљење. Ходао сам горе. Ивана је отворила врата а ја сам јој рекао: Жао ми је али ја више не желим развод.
    Погледала ме запањено, а затим дотакнула моје чело. Имаш ли грозницу? Рекла је. Макнуо сам јој руку с моје главе. Жао ми је, Ивана, рекао сам, нећу се развести. Мој брачни живот је био досадан вјеројатно зато што ни она ни ја нисмо цијенили појединости у нашим животима, а не зато што више нисмо вољели један другог. Сада схваћам да од тренутка када сам је носио у наручју на дан нашега вјенчања, сам је требао тако носити док нас смрт не растави.
    Ивана као да се одједном пробудила. Опалила ми је шамарчину, залупила врата и бризнула у плач. Отишао сам. У цвјећарници на путу кући сам наручио букет цвијећа за моју жену. Продавачица ме питала што написати на картици. Насмијао сам се и написао: Носити ћу те свако јутро док нас смрт не растави.
    Те ноћи сам стигао кући с цвијећем у руци и осмијехом на лицу. Трчао сам горе по степеницама, да бих нашао своју жену у кревету - мртву.
    Борила се с раком мјесецима а ја сам био толико обузет Иваном да нисам ништа примјетио.
    Знала је да ће убрзо умријети и хтјела ме спасити од било какве негативне реакције нашег сина на развод. Барем сам у очима нашег сина испао брижан супруг...
    Мали детаљи у вашим животима су оно што је стварно важно у вези. То није викендица, ауто, некретнине, новац у банци. То само ствара окружење погодно за срећу, али не може дати срећу у вама.
    Дакле, нађите времена да будете пријатељи и направите оне мале ствари један за другога да изградите интимност. Да имате прави сретан брак!
    Ако не подијелите ову причу, ништа се неће догодити.
    Ако то учините, можда спасите нечији брак.
    Многи од животних неуспјеха су људи који нису схваћали колико су били близу успјеха када су одустали."
  19. Волим
    Дејан got a reaction from miloje85 for a Странице, ПУТ У ВИТЛЕЈЕМ - владика Јован (Ћулибрк)   
    Бадњи дан, кад су се - године нулте - персијски маги вођени звездом већ били прикучили „дому хлеба“, што на ивриту значи Бејт Лехем, Витлејем, и за њих је био предукус божићног загрљаја Бога и човека, како се то надахнут списима семиолога, математичара и свештеника Павла Флоренског, загинувшег у Гулагу, пре неколико деценија неодољиво изразио митрополит Амфилохије. Но, Персијанци ће идући пут у значајнији поход у Свету Земљу доћи тек 614. године, направивши покољ какав ће тек донекле да понове крсташи године 1099, када ће Јерусалим да ослободе од ислама, а муслимане и све остале житеље Светог Града, укључујући и тамошње хришћане, од живота.
    Персијанци ће у том свом походу ићи од једног до другог манастира у Јудејској пустињи, масакрирајући монахе, чије мошти - обично пуне просторије лобања и костију - до данас поносно показује сваки од обновљених манастира, којих је, авај, много мање данас него што их је било 614. године. Тада је ромејски цар Ираклије пошао на Персију да поврати Часни крст који су Персијанци однели из Светог Града и Персију тако страшно поразио да је она нестала као велика сила за наредних више од тринаест векова, вративши се на велика врата на светску сцену тек када је на чело Ирана 1979. године дошао ајатолах Хомеини.
    Поражене крсташе ће пак у Светој Земљи заменити отоманска империја, која ће на другој страни Босфора, прешавши 1389. године преко Косова, стићи до Беча где ће бити поражена 1683. године, чиме ће почети њено опадање и пропаст. У смутном времену које је уследило султановом поразу под Бечом, шака Срба која се с доласком Турака слегла у катуне Црне Горе искористила је прилику и на Бадњи дан 1708. године искоренила своје сународнике који су примили веру освајача. На Цетињу су целу акцију - чији је резултат био толико неизвестан да се тадашњи митрополит Данило спремао да од Цетињског манастира направи црногорску Масаду - извела осморица људи, наиме по Његошевом извештају, петорица браће Мартиновића, двојица владичиних послужитеља и Вук Бориловић.
    Цела та епизода би била ништа више од полумитске основе за Горски вијенац, да није било Жан Пол Сартра. Корифеј генерације ‘68 је наиме био члан Раселовог суда, самономинованог трибунала на чијем челу је био философ Бертран Расел а који је намеравао да буде „савест човечанства“ и судио између осталог САД за злочине у Вијетнаму. Спремајући оптужницу, Сартру се учинило да је „ратни злочин“ преслаба дефиниција за оно што Американци чине у Вијетнаму и околини, те је појам геноцида добрано растегао у односу на дефиницију Рафаела Лемкина коју су усвојиле и Уједињене Нације 1948. године, те је Раселов суд осудио САД за геноцид над народом Вијетнама, што је било са одушевљењем прихваћено од слободоумних интелектуалаца тог времена.
    Када су након Титове смрти у Југославији биле отворене табу теме историје, међу њима је можда главна била геноцид у Другом светском рату, а човек који се наметнуо као ауторитет на том пољу био је такође члан Раселовог суда - Владимир Дедијер. За невољу, он је са собом донео и Сартрову дефиницију геноцида и као последица тога у енормној литератури о геноциду насталој осамдесетих година у Југославији, у којој су били пољуљани сви ауторитети па и ауторитет УН и њених конвенција, холокауст, геноцид, ратни злочини и злочини против мира и човечности се не разазнају и не разликују, и „геноцид“ је постало све - од комунистичког робијања у Митровици и Голог отока до масакра усташа и четника на Блајбургу и Кочевском рогу.
    У међувремену, пао је Берлински зид и идеали шездесет осме постали су „заповест дана“ у уједињеној Европи, што је најчешће симболизовано уласком једног од вођа париског маја 1968, Данијела Кон-Бендита, у Европски парламент. Босна је постала бојиште за вредности Нове Европе, и у њу су - према сопственим исказима - духовни потомци шездесетосмаша хрлили као Хемингвеј у Шпански грађански рат; Руанди и њених 800.000 побијених за само сто дана нико није био крив што није на сат и по времена лета од Париза. На крилима својих, сада добро етаблираних, епигона Сартр је са својом дефиницијом геноцида стигао у Хаг и даље знамо: Горски вијенац је од мистичног историософског спева замало постао хашки еквивалент Mein Kampf, а цетињски Бадњи дан с почетка осамнаестог столећа балканска верзија Кристалне ноћи.
    Укратко, од осамдесетих година прошлог века је јавни дискурс на простору бивше Југославије толико контаминиран речју „геноцид“ да је она скоро изгубила значење, те није ни чудо када је 14. децембра ове године Хилари Клинтон са Атифете Јахјагом потписала Споразум о заштити и очувању одређених културних добара, при чему је Клинтонова назвала Грачаницу „српском и православном“, да нико од бројних коментатора овог догађаја није обратио пажњу на то да се у тексту Споразума геноцид у Другом светском рату спомиње чак два пута.
    Наиме, Сједињене Државе потписују овакве споразуме са државама у којима своје културно наслеђе имају амерички грађани, нарочито они који су у САД дошли као жртве прогона и геноцида у Другом светском рату. Споразум Клинтон-Јахјага јесте инициран највећим делом скрнављењем јеврејског робља на Драгодану у Приштини, али одредница из Члана 1 каже да се Споразум односи на културно наслеђе „свих националних, верских и етничких група које живе или су живеле на овој територији и које су биле жртвама геноцида у Другом светском рату“.
    Да се овај члан односи искључиво на Јевреје, не би било препреке да се уместо уопштеног појма „геноцид“ који се односи на све народе жртве употреби појам „холокауст“ који се односи само на Јевреје. Јевреја је додуше било релативно мало – неколико стотина на Косову и Метохији, а број им се био понешто увећао током рата онима који су из других крајева окупиране Југославије бежали у за Јевреје много сигурнију италијанску окупациону зону. (И не само за њих: „већ су исти терали оно Срба што је остало још код својих домова да слободно могу посећивати цркве и молити се Богу, па чак сваке недеље црква је била пуна од Италијана“ посведочио је избеглица Чедомир Н. Билибајкић својевремено).
    После капитулације Италије, и домаћи Јевреји и избеглице су постали жртвом прве акције албанске СС дивизије „Скендербег“, у чијем је дневном ратном извештају од 13. јула 1944. године написано: „Од 25. маја до 5. јула дивизија ‘Скендербег’ је ухапсила 510 Јевреја и Срба-комуниста“; Берген-Белсен је био коначна дестинација многима од њих.
    Свакако да се делом формулација о геноциду односи и на Роме, о којима имамо најнепоузданије податке, јер их је било најтеже пописати, јер је геноцид над њима био стихијски и најмање планиран и, коначно, јер се он све донедавно најмање истраживао.
    Но, све то оставља ипак довољно отворена врата да се у жртве геноцида на Косову и Метохији у Другом светском рату, поменуте у Споразуму Клинтон-Јахјага, уброје и оних, према конзервативним проценама, десет хиљада систематски убијених српских жртава, те неких четрдесет хиљада Срба који су напустили италијанску, тридесет хиљада немачку и двадесет и пет хиљада бугарску окупациону зону, што је све променило слику етничког простора Косова и Метохије.
    На страну реминисценције и поређења с прошлошћу (у збегу у Пећкој Патријаршији је у Другом светском рату умрло стотину и двоје људи, што се ипак 1999. године није поновило, упркос бројно већем збегу), остаје наравно питање јесу ли и колико су САД вољне, спремне и у могућности да слово Споразума, утемељеног на историјској спознаји о геноциду над Србима на Косову и Метохији у Другом светском рату, као и на чињеници да „места на којима се обавља верска служба, места од историјског значаја, споменици, гробља и споменици умрлима“ на том простору припадају српској популацији избеглој пред геноцидом у САД, спроведу у дело и заштите, јер су „забринуте да пропадање или нестајање предмета културног наслеђа представља осиромашење културног наслеђа свих нација света“.
    Како год било, за загрљајем Бога и човека у „дому хлеба“ уследио је покољ дванаест хиљада витлејемске деце на коју је Ирод посумњао да је међу њима нови цар који ће га збацити; хоће ли за прокламацијама добрих намера и права уследити нови март 2004, или ће се наћи неко ко ће опет да пуни храмове као што су то чинили италијански војници у своје па и у наше време, осведочићемо се сами, чиме историја Косова и Метохије неће бити ништа мање библијска.
    (Аутор је епископ липљански и викар Патријархов)
  20. Волим
    Дејан got a reaction from YOKA for a Странице, Били у браку или не,ово би требали прочитати   
    "Кад сам те ноћи стигао кући, док је моја жена сервирала вечеру, примио сам је за руку и рекао: Морам ти нешто рећи. Сјела је и јела у тишини.Примијетио сам бол у њеним очима. Одједном нисам знао како отворити уста. Али морао сам јој дати до знања што мислим. Желим развод, рекао сам смирено. Није изгледала изнервирано мојим ријечима, него ме тихо... упитала: Зашто? Избјегавао сам њезино питање. То ју је разљутило. Одбацила је прибор за јело и почела викати на мене, ти ниси човјек!!
    Те ноћи нисмо више разговарали.Плакала је. Знао сам да је хтјела сазнати што се догодило с нашим браком. Али нисам јој могао дати задовољавајући одговор, изгубила је моје срце због Иване. Нисам је више волио. Само сам је жалио!
    С дубоким осјећајем кривње, направио сам споразум за развод који је наводио да њој припадне наша кућа, наш ауто и 30 % улога у мојој фирми. Погледала га је и онда подерала на комадиће. Жена која је 10 година свог живота провела самном за мене је постала странац. Било ми је жао њеног узалудно потрошеног времена и енергије али нисам могао повући што сам рекао јер сам јако волио Ивану. Почела је јако плакати предамном, што сам и очекивао. То њено плакање за мене је заправо било право олакшање. Идеја о разводу, која ме опсједала неколикотједана , чинила се сада чвршчом и јаснијом.
    Слиједећи дан, дошао сам кући јако касно и нашао је за столом како нешто пише. Нисам вечерао него сам отишао директно у кревет и одмах заспао јер сам био уморан од испуњеног дана са Иваном. Кад сам се пробудио, она је још увијек била за столом и писала. Није ме било брига па сам се окренуо и наставио спавати.
    Ујутро ми је презентирала своје увјете за развод: није хтјела ништа од мене, али је требала одгоду од мјесец дана до раставе. Захтијевала је да се у тих мјесец дана обоје трудимо живјети нормално колико год је то могуће.
    Њени разлози су били једноставни: наш син има испите у тих мјесец дана и није хтјела да га оптерећујемо нашим пропалим браком. То је за мене било прихватљиво.Али имала је још један захтјев, хтјела је да се присјетим како сам је носио у нашу свадбену собу на дан нашега вјенчања. Захтијевала је да је у тих мјесец дана, свако јутро носим из наше спаваће собе до предњих вратију. Мислио сам да је тотално полудјела. Али да нам те задње заједничке дане учиним подношљивима, пристао сам на њене чудне захтјеве.
    Рекао сам Ивани какве увјете ми је жена поставила за развод... Гласно се смијала и мислила да је то апсурдно. Без обзира на њене трикове, мора се суочити са разводом, рекла је презриво. Моја жена и ја нисмо имали никакав физички контакт откад сам ја изразио своју жељу за разводом. Док сам је носио први дан обоје смо дјеловали неспретно. Наш син је пљескао иза нас: Тата држи маму у наручју.
    Те ријечи су ме погодиле.
    Од спаваће до дневне собе па до вратију, ходао сам преко 10 метара с њом у наручју. Затворила је очи и тихо рекла;немој нашем сину говорити за развод. Кимнуо сам главом, помало узрујан. Спустио сам је пред вратима. Отишла је чекати аутобус за посао. А ја сам се одвезао сам до уреда.
    Други дан било нам је пуно лакше. Ослонила се на моја прса. Могао сам осјетити мирис њезине блузе. Схватио сам да нисам ту жену погледао пажљиво већ дуго времена. Схватио сам да више није тако млада. Имала је неколико бора на лицу и коса јој је била просиједа. Наш брак је на њој оставио данак. На минуту сам се упитао што сам јој то учинио.
    Четврти дан кад сам је подигао, осјетио сам како се осјећај интимности враћа. То је била жена која је дала 10 година свог живота за мене.
    Пети и шести дан осјетио сам како осјећај интимности опет расте. Ивани нисам рекао ништа о томе. Како је тих мјесец дана одмицало, постајало је све лакше носити је. Можда ме свакодневна вјежба учинила јачим. Једно јутро бирала је што ће обући. Испробала је неколико хаљина али ни једна јој није пристајала. Затим је уздахнула: све су моје хаљине постале превелике. Одједном сам схватио колико је смршавјела и да је то заправо разлог што ми је постајало све лакше носити је.
    Одједном ми је синуло... Носила је толико туге и горчине у срцу. Несвјесно сам пружио руку и погладио је по глави. Наш син је дошао у том тренутку и рекао: Тата вријеме је да носиш маму ван. Гледајући сваки дан како његов отац носи маму у наручју, за њега је постало битан дио живота. Моја жена га је дозвала да се приближи и чврсто га загрлила.
    Окренуо сам главу на другу страну јер сам се бојао да би се могао предомислити у задњој минути.
    Тада сам је примио у наручје, ходајући преко спаваће до дневне собе, па у ходник. Њезине руке обгрлиле су мој врат тако природно и њежно.
    Држао сам је чврсто, баш као и на дан нашега вјенчања.
    Но њезина све лакша тјелесна тежина ме чинила јако тужним. Задњи дан, кад сам је држао у наручју, једва сам корака могао направити. Наш син је отишао у школу. Држао сам је чврсто и рекао: Нисам примјетио да је у нашем животу недостајало интимности.Одве зао сам се до уреда... Истрчао из аута без закључавања врата. Бојао сам се да би ме свака одгода натјерала да промијеним мишљење. Ходао сам горе. Ивана је отворила врата а ја сам јој рекао: Жао ми је али ја више не желим развод.
    Погледала ме запањено, а затим дотакнула моје чело. Имаш ли грозницу? Рекла је. Макнуо сам јој руку с моје главе. Жао ми је, Ивана, рекао сам, нећу се развести. Мој брачни живот је био досадан вјеројатно зато што ни она ни ја нисмо цијенили појединости у нашим животима, а не зато што више нисмо вољели један другог. Сада схваћам да од тренутка када сам је носио у наручју на дан нашега вјенчања, сам је требао тако носити док нас смрт не растави.
    Ивана као да се одједном пробудила. Опалила ми је шамарчину, залупила врата и бризнула у плач. Отишао сам. У цвјећарници на путу кући сам наручио букет цвијећа за моју жену. Продавачица ме питала што написати на картици. Насмијао сам се и написао: Носити ћу те свако јутро док нас смрт не растави.
    Те ноћи сам стигао кући с цвијећем у руци и осмијехом на лицу. Трчао сам горе по степеницама, да бих нашао своју жену у кревету - мртву.
    Борила се с раком мјесецима а ја сам био толико обузет Иваном да нисам ништа примјетио.
    Знала је да ће убрзо умријети и хтјела ме спасити од било какве негативне реакције нашег сина на развод. Барем сам у очима нашег сина испао брижан супруг...
    Мали детаљи у вашим животима су оно што је стварно важно у вези. То није викендица, ауто, некретнине, новац у банци. То само ствара окружење погодно за срећу, али не може дати срећу у вама.
    Дакле, нађите времена да будете пријатељи и направите оне мале ствари један за другога да изградите интимност. Да имате прави сретан брак!
    Ако не подијелите ову причу, ништа се неће догодити.
    Ако то учините, можда спасите нечији брак.
    Многи од животних неуспјеха су људи који нису схваћали колико су били близу успјеха када су одустали."
  21. Волим
    Дејан got a reaction from Manastir Bradaca for a Странице, ПУТ У ВИТЛЕЈЕМ - владика Јован (Ћулибрк)   
    Бадњи дан, кад су се - године нулте - персијски маги вођени звездом већ били прикучили „дому хлеба“, што на ивриту значи Бејт Лехем, Витлејем, и за њих је био предукус божићног загрљаја Бога и човека, како се то надахнут списима семиолога, математичара и свештеника Павла Флоренског, загинувшег у Гулагу, пре неколико деценија неодољиво изразио митрополит Амфилохије. Но, Персијанци ће идући пут у значајнији поход у Свету Земљу доћи тек 614. године, направивши покољ какав ће тек донекле да понове крсташи године 1099, када ће Јерусалим да ослободе од ислама, а муслимане и све остале житеље Светог Града, укључујући и тамошње хришћане, од живота.
    Персијанци ће у том свом походу ићи од једног до другог манастира у Јудејској пустињи, масакрирајући монахе, чије мошти - обично пуне просторије лобања и костију - до данас поносно показује сваки од обновљених манастира, којих је, авај, много мање данас него што их је било 614. године. Тада је ромејски цар Ираклије пошао на Персију да поврати Часни крст који су Персијанци однели из Светог Града и Персију тако страшно поразио да је она нестала као велика сила за наредних више од тринаест векова, вративши се на велика врата на светску сцену тек када је на чело Ирана 1979. године дошао ајатолах Хомеини.
    Поражене крсташе ће пак у Светој Земљи заменити отоманска империја, која ће на другој страни Босфора, прешавши 1389. године преко Косова, стићи до Беча где ће бити поражена 1683. године, чиме ће почети њено опадање и пропаст. У смутном времену које је уследило султановом поразу под Бечом, шака Срба која се с доласком Турака слегла у катуне Црне Горе искористила је прилику и на Бадњи дан 1708. године искоренила своје сународнике који су примили веру освајача. На Цетињу су целу акцију - чији је резултат био толико неизвестан да се тадашњи митрополит Данило спремао да од Цетињског манастира направи црногорску Масаду - извела осморица људи, наиме по Његошевом извештају, петорица браће Мартиновића, двојица владичиних послужитеља и Вук Бориловић.
    Цела та епизода би била ништа више од полумитске основе за Горски вијенац, да није било Жан Пол Сартра. Корифеј генерације ‘68 је наиме био члан Раселовог суда, самономинованог трибунала на чијем челу је био философ Бертран Расел а који је намеравао да буде „савест човечанства“ и судио између осталог САД за злочине у Вијетнаму. Спремајући оптужницу, Сартру се учинило да је „ратни злочин“ преслаба дефиниција за оно што Американци чине у Вијетнаму и околини, те је појам геноцида добрано растегао у односу на дефиницију Рафаела Лемкина коју су усвојиле и Уједињене Нације 1948. године, те је Раселов суд осудио САД за геноцид над народом Вијетнама, што је било са одушевљењем прихваћено од слободоумних интелектуалаца тог времена.
    Када су након Титове смрти у Југославији биле отворене табу теме историје, међу њима је можда главна била геноцид у Другом светском рату, а човек који се наметнуо као ауторитет на том пољу био је такође члан Раселовог суда - Владимир Дедијер. За невољу, он је са собом донео и Сартрову дефиницију геноцида и као последица тога у енормној литератури о геноциду насталој осамдесетих година у Југославији, у којој су били пољуљани сви ауторитети па и ауторитет УН и њених конвенција, холокауст, геноцид, ратни злочини и злочини против мира и човечности се не разазнају и не разликују, и „геноцид“ је постало све - од комунистичког робијања у Митровици и Голог отока до масакра усташа и четника на Блајбургу и Кочевском рогу.
    У међувремену, пао је Берлински зид и идеали шездесет осме постали су „заповест дана“ у уједињеној Европи, што је најчешће симболизовано уласком једног од вођа париског маја 1968, Данијела Кон-Бендита, у Европски парламент. Босна је постала бојиште за вредности Нове Европе, и у њу су - према сопственим исказима - духовни потомци шездесетосмаша хрлили као Хемингвеј у Шпански грађански рат; Руанди и њених 800.000 побијених за само сто дана нико није био крив што није на сат и по времена лета од Париза. На крилима својих, сада добро етаблираних, епигона Сартр је са својом дефиницијом геноцида стигао у Хаг и даље знамо: Горски вијенац је од мистичног историософског спева замало постао хашки еквивалент Mein Kampf, а цетињски Бадњи дан с почетка осамнаестог столећа балканска верзија Кристалне ноћи.
    Укратко, од осамдесетих година прошлог века је јавни дискурс на простору бивше Југославије толико контаминиран речју „геноцид“ да је она скоро изгубила значење, те није ни чудо када је 14. децембра ове године Хилари Клинтон са Атифете Јахјагом потписала Споразум о заштити и очувању одређених културних добара, при чему је Клинтонова назвала Грачаницу „српском и православном“, да нико од бројних коментатора овог догађаја није обратио пажњу на то да се у тексту Споразума геноцид у Другом светском рату спомиње чак два пута.
    Наиме, Сједињене Државе потписују овакве споразуме са државама у којима своје културно наслеђе имају амерички грађани, нарочито они који су у САД дошли као жртве прогона и геноцида у Другом светском рату. Споразум Клинтон-Јахјага јесте инициран највећим делом скрнављењем јеврејског робља на Драгодану у Приштини, али одредница из Члана 1 каже да се Споразум односи на културно наслеђе „свих националних, верских и етничких група које живе или су живеле на овој територији и које су биле жртвама геноцида у Другом светском рату“.
    Да се овај члан односи искључиво на Јевреје, не би било препреке да се уместо уопштеног појма „геноцид“ који се односи на све народе жртве употреби појам „холокауст“ који се односи само на Јевреје. Јевреја је додуше било релативно мало – неколико стотина на Косову и Метохији, а број им се био понешто увећао током рата онима који су из других крајева окупиране Југославије бежали у за Јевреје много сигурнију италијанску окупациону зону. (И не само за њих: „већ су исти терали оно Срба што је остало још код својих домова да слободно могу посећивати цркве и молити се Богу, па чак сваке недеље црква је била пуна од Италијана“ посведочио је избеглица Чедомир Н. Билибајкић својевремено).
    После капитулације Италије, и домаћи Јевреји и избеглице су постали жртвом прве акције албанске СС дивизије „Скендербег“, у чијем је дневном ратном извештају од 13. јула 1944. године написано: „Од 25. маја до 5. јула дивизија ‘Скендербег’ је ухапсила 510 Јевреја и Срба-комуниста“; Берген-Белсен је био коначна дестинација многима од њих.
    Свакако да се делом формулација о геноциду односи и на Роме, о којима имамо најнепоузданије податке, јер их је било најтеже пописати, јер је геноцид над њима био стихијски и најмање планиран и, коначно, јер се он све донедавно најмање истраживао.
    Но, све то оставља ипак довољно отворена врата да се у жртве геноцида на Косову и Метохији у Другом светском рату, поменуте у Споразуму Клинтон-Јахјага, уброје и оних, према конзервативним проценама, десет хиљада систематски убијених српских жртава, те неких четрдесет хиљада Срба који су напустили италијанску, тридесет хиљада немачку и двадесет и пет хиљада бугарску окупациону зону, што је све променило слику етничког простора Косова и Метохије.
    На страну реминисценције и поређења с прошлошћу (у збегу у Пећкој Патријаршији је у Другом светском рату умрло стотину и двоје људи, што се ипак 1999. године није поновило, упркос бројно већем збегу), остаје наравно питање јесу ли и колико су САД вољне, спремне и у могућности да слово Споразума, утемељеног на историјској спознаји о геноциду над Србима на Косову и Метохији у Другом светском рату, као и на чињеници да „места на којима се обавља верска служба, места од историјског значаја, споменици, гробља и споменици умрлима“ на том простору припадају српској популацији избеглој пред геноцидом у САД, спроведу у дело и заштите, јер су „забринуте да пропадање или нестајање предмета културног наслеђа представља осиромашење културног наслеђа свих нација света“.
    Како год било, за загрљајем Бога и човека у „дому хлеба“ уследио је покољ дванаест хиљада витлејемске деце на коју је Ирод посумњао да је међу њима нови цар који ће га збацити; хоће ли за прокламацијама добрих намера и права уследити нови март 2004, или ће се наћи неко ко ће опет да пуни храмове као што су то чинили италијански војници у своје па и у наше време, осведочићемо се сами, чиме историја Косова и Метохије неће бити ништа мање библијска.
    (Аутор је епископ липљански и викар Патријархов)
  22. Волим
    Дејан got a reaction from Angel Bozikov for a Странице, Били у браку или не,ово би требали прочитати   
    "Кад сам те ноћи стигао кући, док је моја жена сервирала вечеру, примио сам је за руку и рекао: Морам ти нешто рећи. Сјела је и јела у тишини.Примијетио сам бол у њеним очима. Одједном нисам знао како отворити уста. Али морао сам јој дати до знања што мислим. Желим развод, рекао сам смирено. Није изгледала изнервирано мојим ријечима, него ме тихо... упитала: Зашто? Избјегавао сам њезино питање. То ју је разљутило. Одбацила је прибор за јело и почела викати на мене, ти ниси човјек!!
    Те ноћи нисмо више разговарали.Плакала је. Знао сам да је хтјела сазнати што се догодило с нашим браком. Али нисам јој могао дати задовољавајући одговор, изгубила је моје срце због Иване. Нисам је више волио. Само сам је жалио!
    С дубоким осјећајем кривње, направио сам споразум за развод који је наводио да њој припадне наша кућа, наш ауто и 30 % улога у мојој фирми. Погледала га је и онда подерала на комадиће. Жена која је 10 година свог живота провела самном за мене је постала странац. Било ми је жао њеног узалудно потрошеног времена и енергије али нисам могао повући што сам рекао јер сам јако волио Ивану. Почела је јако плакати предамном, што сам и очекивао. То њено плакање за мене је заправо било право олакшање. Идеја о разводу, која ме опсједала неколикотједана , чинила се сада чвршчом и јаснијом.
    Слиједећи дан, дошао сам кући јако касно и нашао је за столом како нешто пише. Нисам вечерао него сам отишао директно у кревет и одмах заспао јер сам био уморан од испуњеног дана са Иваном. Кад сам се пробудио, она је још увијек била за столом и писала. Није ме било брига па сам се окренуо и наставио спавати.
    Ујутро ми је презентирала своје увјете за развод: није хтјела ништа од мене, али је требала одгоду од мјесец дана до раставе. Захтијевала је да се у тих мјесец дана обоје трудимо живјети нормално колико год је то могуће.
    Њени разлози су били једноставни: наш син има испите у тих мјесец дана и није хтјела да га оптерећујемо нашим пропалим браком. То је за мене било прихватљиво.Али имала је још један захтјев, хтјела је да се присјетим како сам је носио у нашу свадбену собу на дан нашега вјенчања. Захтијевала је да је у тих мјесец дана, свако јутро носим из наше спаваће собе до предњих вратију. Мислио сам да је тотално полудјела. Али да нам те задње заједничке дане учиним подношљивима, пристао сам на њене чудне захтјеве.
    Рекао сам Ивани какве увјете ми је жена поставила за развод... Гласно се смијала и мислила да је то апсурдно. Без обзира на њене трикове, мора се суочити са разводом, рекла је презриво. Моја жена и ја нисмо имали никакав физички контакт откад сам ја изразио своју жељу за разводом. Док сам је носио први дан обоје смо дјеловали неспретно. Наш син је пљескао иза нас: Тата држи маму у наручју.
    Те ријечи су ме погодиле.
    Од спаваће до дневне собе па до вратију, ходао сам преко 10 метара с њом у наручју. Затворила је очи и тихо рекла;немој нашем сину говорити за развод. Кимнуо сам главом, помало узрујан. Спустио сам је пред вратима. Отишла је чекати аутобус за посао. А ја сам се одвезао сам до уреда.
    Други дан било нам је пуно лакше. Ослонила се на моја прса. Могао сам осјетити мирис њезине блузе. Схватио сам да нисам ту жену погледао пажљиво већ дуго времена. Схватио сам да више није тако млада. Имала је неколико бора на лицу и коса јој је била просиједа. Наш брак је на њој оставио данак. На минуту сам се упитао што сам јој то учинио.
    Четврти дан кад сам је подигао, осјетио сам како се осјећај интимности враћа. То је била жена која је дала 10 година свог живота за мене.
    Пети и шести дан осјетио сам како осјећај интимности опет расте. Ивани нисам рекао ништа о томе. Како је тих мјесец дана одмицало, постајало је све лакше носити је. Можда ме свакодневна вјежба учинила јачим. Једно јутро бирала је што ће обући. Испробала је неколико хаљина али ни једна јој није пристајала. Затим је уздахнула: све су моје хаљине постале превелике. Одједном сам схватио колико је смршавјела и да је то заправо разлог што ми је постајало све лакше носити је.
    Одједном ми је синуло... Носила је толико туге и горчине у срцу. Несвјесно сам пружио руку и погладио је по глави. Наш син је дошао у том тренутку и рекао: Тата вријеме је да носиш маму ван. Гледајући сваки дан како његов отац носи маму у наручју, за њега је постало битан дио живота. Моја жена га је дозвала да се приближи и чврсто га загрлила.
    Окренуо сам главу на другу страну јер сам се бојао да би се могао предомислити у задњој минути.
    Тада сам је примио у наручје, ходајући преко спаваће до дневне собе, па у ходник. Њезине руке обгрлиле су мој врат тако природно и њежно.
    Држао сам је чврсто, баш као и на дан нашега вјенчања.
    Но њезина све лакша тјелесна тежина ме чинила јако тужним. Задњи дан, кад сам је држао у наручју, једва сам корака могао направити. Наш син је отишао у школу. Држао сам је чврсто и рекао: Нисам примјетио да је у нашем животу недостајало интимности.Одве зао сам се до уреда... Истрчао из аута без закључавања врата. Бојао сам се да би ме свака одгода натјерала да промијеним мишљење. Ходао сам горе. Ивана је отворила врата а ја сам јој рекао: Жао ми је али ја више не желим развод.
    Погледала ме запањено, а затим дотакнула моје чело. Имаш ли грозницу? Рекла је. Макнуо сам јој руку с моје главе. Жао ми је, Ивана, рекао сам, нећу се развести. Мој брачни живот је био досадан вјеројатно зато што ни она ни ја нисмо цијенили појединости у нашим животима, а не зато што више нисмо вољели један другог. Сада схваћам да од тренутка када сам је носио у наручју на дан нашега вјенчања, сам је требао тако носити док нас смрт не растави.
    Ивана као да се одједном пробудила. Опалила ми је шамарчину, залупила врата и бризнула у плач. Отишао сам. У цвјећарници на путу кући сам наручио букет цвијећа за моју жену. Продавачица ме питала што написати на картици. Насмијао сам се и написао: Носити ћу те свако јутро док нас смрт не растави.
    Те ноћи сам стигао кући с цвијећем у руци и осмијехом на лицу. Трчао сам горе по степеницама, да бих нашао своју жену у кревету - мртву.
    Борила се с раком мјесецима а ја сам био толико обузет Иваном да нисам ништа примјетио.
    Знала је да ће убрзо умријети и хтјела ме спасити од било какве негативне реакције нашег сина на развод. Барем сам у очима нашег сина испао брижан супруг...
    Мали детаљи у вашим животима су оно што је стварно важно у вези. То није викендица, ауто, некретнине, новац у банци. То само ствара окружење погодно за срећу, али не може дати срећу у вама.
    Дакле, нађите времена да будете пријатељи и направите оне мале ствари један за другога да изградите интимност. Да имате прави сретан брак!
    Ако не подијелите ову причу, ништа се неће догодити.
    Ако то учините, можда спасите нечији брак.
    Многи од животних неуспјеха су људи који нису схваћали колико су били близу успјеха када су одустали."
  23. Волим
    Дејан got a reaction from horatio for a Странице, Били у браку или не,ово би требали прочитати   
    "Кад сам те ноћи стигао кући, док је моја жена сервирала вечеру, примио сам је за руку и рекао: Морам ти нешто рећи. Сјела је и јела у тишини.Примијетио сам бол у њеним очима. Одједном нисам знао како отворити уста. Али морао сам јој дати до знања што мислим. Желим развод, рекао сам смирено. Није изгледала изнервирано мојим ријечима, него ме тихо... упитала: Зашто? Избјегавао сам њезино питање. То ју је разљутило. Одбацила је прибор за јело и почела викати на мене, ти ниси човјек!!
    Те ноћи нисмо више разговарали.Плакала је. Знао сам да је хтјела сазнати што се догодило с нашим браком. Али нисам јој могао дати задовољавајући одговор, изгубила је моје срце због Иване. Нисам је више волио. Само сам је жалио!
    С дубоким осјећајем кривње, направио сам споразум за развод који је наводио да њој припадне наша кућа, наш ауто и 30 % улога у мојој фирми. Погледала га је и онда подерала на комадиће. Жена која је 10 година свог живота провела самном за мене је постала странац. Било ми је жао њеног узалудно потрошеног времена и енергије али нисам могао повући што сам рекао јер сам јако волио Ивану. Почела је јако плакати предамном, што сам и очекивао. То њено плакање за мене је заправо било право олакшање. Идеја о разводу, која ме опсједала неколикотједана , чинила се сада чвршчом и јаснијом.
    Слиједећи дан, дошао сам кући јако касно и нашао је за столом како нешто пише. Нисам вечерао него сам отишао директно у кревет и одмах заспао јер сам био уморан од испуњеног дана са Иваном. Кад сам се пробудио, она је још увијек била за столом и писала. Није ме било брига па сам се окренуо и наставио спавати.
    Ујутро ми је презентирала своје увјете за развод: није хтјела ништа од мене, али је требала одгоду од мјесец дана до раставе. Захтијевала је да се у тих мјесец дана обоје трудимо живјети нормално колико год је то могуће.
    Њени разлози су били једноставни: наш син има испите у тих мјесец дана и није хтјела да га оптерећујемо нашим пропалим браком. То је за мене било прихватљиво.Али имала је још један захтјев, хтјела је да се присјетим како сам је носио у нашу свадбену собу на дан нашега вјенчања. Захтијевала је да је у тих мјесец дана, свако јутро носим из наше спаваће собе до предњих вратију. Мислио сам да је тотално полудјела. Али да нам те задње заједничке дане учиним подношљивима, пристао сам на њене чудне захтјеве.
    Рекао сам Ивани какве увјете ми је жена поставила за развод... Гласно се смијала и мислила да је то апсурдно. Без обзира на њене трикове, мора се суочити са разводом, рекла је презриво. Моја жена и ја нисмо имали никакав физички контакт откад сам ја изразио своју жељу за разводом. Док сам је носио први дан обоје смо дјеловали неспретно. Наш син је пљескао иза нас: Тата држи маму у наручју.
    Те ријечи су ме погодиле.
    Од спаваће до дневне собе па до вратију, ходао сам преко 10 метара с њом у наручју. Затворила је очи и тихо рекла;немој нашем сину говорити за развод. Кимнуо сам главом, помало узрујан. Спустио сам је пред вратима. Отишла је чекати аутобус за посао. А ја сам се одвезао сам до уреда.
    Други дан било нам је пуно лакше. Ослонила се на моја прса. Могао сам осјетити мирис њезине блузе. Схватио сам да нисам ту жену погледао пажљиво већ дуго времена. Схватио сам да више није тако млада. Имала је неколико бора на лицу и коса јој је била просиједа. Наш брак је на њој оставио данак. На минуту сам се упитао што сам јој то учинио.
    Четврти дан кад сам је подигао, осјетио сам како се осјећај интимности враћа. То је била жена која је дала 10 година свог живота за мене.
    Пети и шести дан осјетио сам како осјећај интимности опет расте. Ивани нисам рекао ништа о томе. Како је тих мјесец дана одмицало, постајало је све лакше носити је. Можда ме свакодневна вјежба учинила јачим. Једно јутро бирала је што ће обући. Испробала је неколико хаљина али ни једна јој није пристајала. Затим је уздахнула: све су моје хаљине постале превелике. Одједном сам схватио колико је смршавјела и да је то заправо разлог што ми је постајало све лакше носити је.
    Одједном ми је синуло... Носила је толико туге и горчине у срцу. Несвјесно сам пружио руку и погладио је по глави. Наш син је дошао у том тренутку и рекао: Тата вријеме је да носиш маму ван. Гледајући сваки дан како његов отац носи маму у наручју, за њега је постало битан дио живота. Моја жена га је дозвала да се приближи и чврсто га загрлила.
    Окренуо сам главу на другу страну јер сам се бојао да би се могао предомислити у задњој минути.
    Тада сам је примио у наручје, ходајући преко спаваће до дневне собе, па у ходник. Њезине руке обгрлиле су мој врат тако природно и њежно.
    Држао сам је чврсто, баш као и на дан нашега вјенчања.
    Но њезина све лакша тјелесна тежина ме чинила јако тужним. Задњи дан, кад сам је држао у наручју, једва сам корака могао направити. Наш син је отишао у школу. Држао сам је чврсто и рекао: Нисам примјетио да је у нашем животу недостајало интимности.Одве зао сам се до уреда... Истрчао из аута без закључавања врата. Бојао сам се да би ме свака одгода натјерала да промијеним мишљење. Ходао сам горе. Ивана је отворила врата а ја сам јој рекао: Жао ми је али ја више не желим развод.
    Погледала ме запањено, а затим дотакнула моје чело. Имаш ли грозницу? Рекла је. Макнуо сам јој руку с моје главе. Жао ми је, Ивана, рекао сам, нећу се развести. Мој брачни живот је био досадан вјеројатно зато што ни она ни ја нисмо цијенили појединости у нашим животима, а не зато што више нисмо вољели један другог. Сада схваћам да од тренутка када сам је носио у наручју на дан нашега вјенчања, сам је требао тако носити док нас смрт не растави.
    Ивана као да се одједном пробудила. Опалила ми је шамарчину, залупила врата и бризнула у плач. Отишао сам. У цвјећарници на путу кући сам наручио букет цвијећа за моју жену. Продавачица ме питала што написати на картици. Насмијао сам се и написао: Носити ћу те свако јутро док нас смрт не растави.
    Те ноћи сам стигао кући с цвијећем у руци и осмијехом на лицу. Трчао сам горе по степеницама, да бих нашао своју жену у кревету - мртву.
    Борила се с раком мјесецима а ја сам био толико обузет Иваном да нисам ништа примјетио.
    Знала је да ће убрзо умријети и хтјела ме спасити од било какве негативне реакције нашег сина на развод. Барем сам у очима нашег сина испао брижан супруг...
    Мали детаљи у вашим животима су оно што је стварно важно у вези. То није викендица, ауто, некретнине, новац у банци. То само ствара окружење погодно за срећу, али не може дати срећу у вама.
    Дакле, нађите времена да будете пријатељи и направите оне мале ствари један за другога да изградите интимност. Да имате прави сретан брак!
    Ако не подијелите ову причу, ништа се неће догодити.
    Ако то учините, можда спасите нечији брак.
    Многи од животних неуспјеха су људи који нису схваћали колико су били близу успјеха када су одустали."
  24. Волим
    Дејан got a reaction from Dragan Živković for a Странице, Били у браку или не,ово би требали прочитати   
    "Кад сам те ноћи стигао кући, док је моја жена сервирала вечеру, примио сам је за руку и рекао: Морам ти нешто рећи. Сјела је и јела у тишини.Примијетио сам бол у њеним очима. Одједном нисам знао како отворити уста. Али морао сам јој дати до знања што мислим. Желим развод, рекао сам смирено. Није изгледала изнервирано мојим ријечима, него ме тихо... упитала: Зашто? Избјегавао сам њезино питање. То ју је разљутило. Одбацила је прибор за јело и почела викати на мене, ти ниси човјек!!
    Те ноћи нисмо више разговарали.Плакала је. Знао сам да је хтјела сазнати што се догодило с нашим браком. Али нисам јој могао дати задовољавајући одговор, изгубила је моје срце због Иване. Нисам је више волио. Само сам је жалио!
    С дубоким осјећајем кривње, направио сам споразум за развод који је наводио да њој припадне наша кућа, наш ауто и 30 % улога у мојој фирми. Погледала га је и онда подерала на комадиће. Жена која је 10 година свог живота провела самном за мене је постала странац. Било ми је жао њеног узалудно потрошеног времена и енергије али нисам могао повући што сам рекао јер сам јако волио Ивану. Почела је јако плакати предамном, што сам и очекивао. То њено плакање за мене је заправо било право олакшање. Идеја о разводу, која ме опсједала неколикотједана , чинила се сада чвршчом и јаснијом.
    Слиједећи дан, дошао сам кући јако касно и нашао је за столом како нешто пише. Нисам вечерао него сам отишао директно у кревет и одмах заспао јер сам био уморан од испуњеног дана са Иваном. Кад сам се пробудио, она је још увијек била за столом и писала. Није ме било брига па сам се окренуо и наставио спавати.
    Ујутро ми је презентирала своје увјете за развод: није хтјела ништа од мене, али је требала одгоду од мјесец дана до раставе. Захтијевала је да се у тих мјесец дана обоје трудимо живјети нормално колико год је то могуће.
    Њени разлози су били једноставни: наш син има испите у тих мјесец дана и није хтјела да га оптерећујемо нашим пропалим браком. То је за мене било прихватљиво.Али имала је још један захтјев, хтјела је да се присјетим како сам је носио у нашу свадбену собу на дан нашега вјенчања. Захтијевала је да је у тих мјесец дана, свако јутро носим из наше спаваће собе до предњих вратију. Мислио сам да је тотално полудјела. Али да нам те задње заједничке дане учиним подношљивима, пристао сам на њене чудне захтјеве.
    Рекао сам Ивани какве увјете ми је жена поставила за развод... Гласно се смијала и мислила да је то апсурдно. Без обзира на њене трикове, мора се суочити са разводом, рекла је презриво. Моја жена и ја нисмо имали никакав физички контакт откад сам ја изразио своју жељу за разводом. Док сам је носио први дан обоје смо дјеловали неспретно. Наш син је пљескао иза нас: Тата држи маму у наручју.
    Те ријечи су ме погодиле.
    Од спаваће до дневне собе па до вратију, ходао сам преко 10 метара с њом у наручју. Затворила је очи и тихо рекла;немој нашем сину говорити за развод. Кимнуо сам главом, помало узрујан. Спустио сам је пред вратима. Отишла је чекати аутобус за посао. А ја сам се одвезао сам до уреда.
    Други дан било нам је пуно лакше. Ослонила се на моја прса. Могао сам осјетити мирис њезине блузе. Схватио сам да нисам ту жену погледао пажљиво већ дуго времена. Схватио сам да више није тако млада. Имала је неколико бора на лицу и коса јој је била просиједа. Наш брак је на њој оставио данак. На минуту сам се упитао што сам јој то учинио.
    Четврти дан кад сам је подигао, осјетио сам како се осјећај интимности враћа. То је била жена која је дала 10 година свог живота за мене.
    Пети и шести дан осјетио сам како осјећај интимности опет расте. Ивани нисам рекао ништа о томе. Како је тих мјесец дана одмицало, постајало је све лакше носити је. Можда ме свакодневна вјежба учинила јачим. Једно јутро бирала је што ће обући. Испробала је неколико хаљина али ни једна јој није пристајала. Затим је уздахнула: све су моје хаљине постале превелике. Одједном сам схватио колико је смршавјела и да је то заправо разлог што ми је постајало све лакше носити је.
    Одједном ми је синуло... Носила је толико туге и горчине у срцу. Несвјесно сам пружио руку и погладио је по глави. Наш син је дошао у том тренутку и рекао: Тата вријеме је да носиш маму ван. Гледајући сваки дан како његов отац носи маму у наручју, за њега је постало битан дио живота. Моја жена га је дозвала да се приближи и чврсто га загрлила.
    Окренуо сам главу на другу страну јер сам се бојао да би се могао предомислити у задњој минути.
    Тада сам је примио у наручје, ходајући преко спаваће до дневне собе, па у ходник. Њезине руке обгрлиле су мој врат тако природно и њежно.
    Држао сам је чврсто, баш као и на дан нашега вјенчања.
    Но њезина све лакша тјелесна тежина ме чинила јако тужним. Задњи дан, кад сам је држао у наручју, једва сам корака могао направити. Наш син је отишао у школу. Држао сам је чврсто и рекао: Нисам примјетио да је у нашем животу недостајало интимности.Одве зао сам се до уреда... Истрчао из аута без закључавања врата. Бојао сам се да би ме свака одгода натјерала да промијеним мишљење. Ходао сам горе. Ивана је отворила врата а ја сам јој рекао: Жао ми је али ја више не желим развод.
    Погледала ме запањено, а затим дотакнула моје чело. Имаш ли грозницу? Рекла је. Макнуо сам јој руку с моје главе. Жао ми је, Ивана, рекао сам, нећу се развести. Мој брачни живот је био досадан вјеројатно зато што ни она ни ја нисмо цијенили појединости у нашим животима, а не зато што више нисмо вољели један другог. Сада схваћам да од тренутка када сам је носио у наручју на дан нашега вјенчања, сам је требао тако носити док нас смрт не растави.
    Ивана као да се одједном пробудила. Опалила ми је шамарчину, залупила врата и бризнула у плач. Отишао сам. У цвјећарници на путу кући сам наручио букет цвијећа за моју жену. Продавачица ме питала што написати на картици. Насмијао сам се и написао: Носити ћу те свако јутро док нас смрт не растави.
    Те ноћи сам стигао кући с цвијећем у руци и осмијехом на лицу. Трчао сам горе по степеницама, да бих нашао своју жену у кревету - мртву.
    Борила се с раком мјесецима а ја сам био толико обузет Иваном да нисам ништа примјетио.
    Знала је да ће убрзо умријети и хтјела ме спасити од било какве негативне реакције нашег сина на развод. Барем сам у очима нашег сина испао брижан супруг...
    Мали детаљи у вашим животима су оно што је стварно важно у вези. То није викендица, ауто, некретнине, новац у банци. То само ствара окружење погодно за срећу, али не може дати срећу у вама.
    Дакле, нађите времена да будете пријатељи и направите оне мале ствари један за другога да изградите интимност. Да имате прави сретан брак!
    Ако не подијелите ову причу, ништа се неће догодити.
    Ако то учините, можда спасите нечији брак.
    Многи од животних неуспјеха су људи који нису схваћали колико су били близу успјеха када су одустали."
  25. Волим
    Дејан got a reaction from kron for a Странице, Били у браку или не,ово би требали прочитати   
    "Кад сам те ноћи стигао кући, док је моја жена сервирала вечеру, примио сам је за руку и рекао: Морам ти нешто рећи. Сјела је и јела у тишини.Примијетио сам бол у њеним очима. Одједном нисам знао како отворити уста. Али морао сам јој дати до знања што мислим. Желим развод, рекао сам смирено. Није изгледала изнервирано мојим ријечима, него ме тихо... упитала: Зашто? Избјегавао сам њезино питање. То ју је разљутило. Одбацила је прибор за јело и почела викати на мене, ти ниси човјек!!
    Те ноћи нисмо више разговарали.Плакала је. Знао сам да је хтјела сазнати што се догодило с нашим браком. Али нисам јој могао дати задовољавајући одговор, изгубила је моје срце због Иване. Нисам је више волио. Само сам је жалио!
    С дубоким осјећајем кривње, направио сам споразум за развод који је наводио да њој припадне наша кућа, наш ауто и 30 % улога у мојој фирми. Погледала га је и онда подерала на комадиће. Жена која је 10 година свог живота провела самном за мене је постала странац. Било ми је жао њеног узалудно потрошеног времена и енергије али нисам могао повући што сам рекао јер сам јако волио Ивану. Почела је јако плакати предамном, што сам и очекивао. То њено плакање за мене је заправо било право олакшање. Идеја о разводу, која ме опсједала неколикотједана , чинила се сада чвршчом и јаснијом.
    Слиједећи дан, дошао сам кући јако касно и нашао је за столом како нешто пише. Нисам вечерао него сам отишао директно у кревет и одмах заспао јер сам био уморан од испуњеног дана са Иваном. Кад сам се пробудио, она је још увијек била за столом и писала. Није ме било брига па сам се окренуо и наставио спавати.
    Ујутро ми је презентирала своје увјете за развод: није хтјела ништа од мене, али је требала одгоду од мјесец дана до раставе. Захтијевала је да се у тих мјесец дана обоје трудимо живјети нормално колико год је то могуће.
    Њени разлози су били једноставни: наш син има испите у тих мјесец дана и није хтјела да га оптерећујемо нашим пропалим браком. То је за мене било прихватљиво.Али имала је још један захтјев, хтјела је да се присјетим како сам је носио у нашу свадбену собу на дан нашега вјенчања. Захтијевала је да је у тих мјесец дана, свако јутро носим из наше спаваће собе до предњих вратију. Мислио сам да је тотално полудјела. Али да нам те задње заједничке дане учиним подношљивима, пристао сам на њене чудне захтјеве.
    Рекао сам Ивани какве увјете ми је жена поставила за развод... Гласно се смијала и мислила да је то апсурдно. Без обзира на њене трикове, мора се суочити са разводом, рекла је презриво. Моја жена и ја нисмо имали никакав физички контакт откад сам ја изразио своју жељу за разводом. Док сам је носио први дан обоје смо дјеловали неспретно. Наш син је пљескао иза нас: Тата држи маму у наручју.
    Те ријечи су ме погодиле.
    Од спаваће до дневне собе па до вратију, ходао сам преко 10 метара с њом у наручју. Затворила је очи и тихо рекла;немој нашем сину говорити за развод. Кимнуо сам главом, помало узрујан. Спустио сам је пред вратима. Отишла је чекати аутобус за посао. А ја сам се одвезао сам до уреда.
    Други дан било нам је пуно лакше. Ослонила се на моја прса. Могао сам осјетити мирис њезине блузе. Схватио сам да нисам ту жену погледао пажљиво већ дуго времена. Схватио сам да више није тако млада. Имала је неколико бора на лицу и коса јој је била просиједа. Наш брак је на њој оставио данак. На минуту сам се упитао што сам јој то учинио.
    Четврти дан кад сам је подигао, осјетио сам како се осјећај интимности враћа. То је била жена која је дала 10 година свог живота за мене.
    Пети и шести дан осјетио сам како осјећај интимности опет расте. Ивани нисам рекао ништа о томе. Како је тих мјесец дана одмицало, постајало је све лакше носити је. Можда ме свакодневна вјежба учинила јачим. Једно јутро бирала је што ће обући. Испробала је неколико хаљина али ни једна јој није пристајала. Затим је уздахнула: све су моје хаљине постале превелике. Одједном сам схватио колико је смршавјела и да је то заправо разлог што ми је постајало све лакше носити је.
    Одједном ми је синуло... Носила је толико туге и горчине у срцу. Несвјесно сам пружио руку и погладио је по глави. Наш син је дошао у том тренутку и рекао: Тата вријеме је да носиш маму ван. Гледајући сваки дан како његов отац носи маму у наручју, за њега је постало битан дио живота. Моја жена га је дозвала да се приближи и чврсто га загрлила.
    Окренуо сам главу на другу страну јер сам се бојао да би се могао предомислити у задњој минути.
    Тада сам је примио у наручје, ходајући преко спаваће до дневне собе, па у ходник. Њезине руке обгрлиле су мој врат тако природно и њежно.
    Држао сам је чврсто, баш као и на дан нашега вјенчања.
    Но њезина све лакша тјелесна тежина ме чинила јако тужним. Задњи дан, кад сам је држао у наручју, једва сам корака могао направити. Наш син је отишао у школу. Држао сам је чврсто и рекао: Нисам примјетио да је у нашем животу недостајало интимности.Одве зао сам се до уреда... Истрчао из аута без закључавања врата. Бојао сам се да би ме свака одгода натјерала да промијеним мишљење. Ходао сам горе. Ивана је отворила врата а ја сам јој рекао: Жао ми је али ја више не желим развод.
    Погледала ме запањено, а затим дотакнула моје чело. Имаш ли грозницу? Рекла је. Макнуо сам јој руку с моје главе. Жао ми је, Ивана, рекао сам, нећу се развести. Мој брачни живот је био досадан вјеројатно зато што ни она ни ја нисмо цијенили појединости у нашим животима, а не зато што више нисмо вољели један другог. Сада схваћам да од тренутка када сам је носио у наручју на дан нашега вјенчања, сам је требао тако носити док нас смрт не растави.
    Ивана као да се одједном пробудила. Опалила ми је шамарчину, залупила врата и бризнула у плач. Отишао сам. У цвјећарници на путу кући сам наручио букет цвијећа за моју жену. Продавачица ме питала што написати на картици. Насмијао сам се и написао: Носити ћу те свако јутро док нас смрт не растави.
    Те ноћи сам стигао кући с цвијећем у руци и осмијехом на лицу. Трчао сам горе по степеницама, да бих нашао своју жену у кревету - мртву.
    Борила се с раком мјесецима а ја сам био толико обузет Иваном да нисам ништа примјетио.
    Знала је да ће убрзо умријети и хтјела ме спасити од било какве негативне реакције нашег сина на развод. Барем сам у очима нашег сина испао брижан супруг...
    Мали детаљи у вашим животима су оно што је стварно важно у вези. То није викендица, ауто, некретнине, новац у банци. То само ствара окружење погодно за срећу, али не може дати срећу у вама.
    Дакле, нађите времена да будете пријатељи и направите оне мале ствари један за другога да изградите интимност. Да имате прави сретан брак!
    Ако не подијелите ову причу, ништа се неће догодити.
    Ако то учините, можда спасите нечији брак.
    Многи од животних неуспјеха су људи који нису схваћали колико су били близу успјеха када су одустали."
×
×
  • Креирај ново...