Jump to content

Дејан

АДМИНИСТРАТОР
  • Број садржаја

    18488
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    39

Репутација активности

  1. Волим
    Дејан got a reaction from kron for a Странице, Пројекат "Баћушка онлајн" - Свештеници,који живе у мрежи   
    Како да изаберемо
    име за дете и да се припремимо за Свету Тајну Крштења? Да ли своје
    ближње виђамо после смрти? Да ли се брак без љубави сматра «браком»? Да
    ли животиње имају душу?
    Ово ни издалека није списак
    питања које свештеницима постављају корисници социјалне мреже «В
    контакте», где у јединственом интернет пројекту «Баћушка онлајн»
    свештенослужитељи из разних градова и земаља одговарају својим
    члановима, којих је више од 25 хиљада.
    Овај пројекат у интернет
    мрежи ипак има своју «географску повезаност» у реалном свету. То је
    Симбирска Митрополија у граду Уљановску. А идеја пројекта припада
    Православном омладинском клубу при Уљановском државном универзитету
    (УлПУ). Руководилац клуба и аутор пројекта «Баћушла онлајн», Надежда
    Земскова, је и сама завршила овај факултет и већ неколико година ту ради
    као професор.
    - «Пошто млади имају велику потребу да
    разговарају са свештеницима, чврсто смо се уверили у оправданост
    пројекта нашег Православног клуба, када смо позвали свештенике да по
    овим питањима предузму одговарајуће мере. Студенти увек постављају
    многа питања, активно учествују у дискусијама, па чак, и након завршене
    трибине, многи остају да би поразговарали са свештеником. Међутим,
    времена за све одговоре је ипак мало. Због тога смо се одлучили на
    интернет - пројекат, који би имао велике могућности, где би свако, ако
    пожели, могао да постави било које питање и да практично одмах, у режиму
    «онлајн», добије одговор на њега» - каже Надежда Земскова.
    Овде
    треба да нагласимо да у овом пројекту учествују свештеници из целе
    Русије, као и из суседних држава - Украјине и Белорусије.
    - «Ако
    московски свештеници морају да иду на спавање, код свештеника на
    Сахалину је већ јутро, и они су у мрежи», - каже Надежда Земскова. -
    «Зато се одговор може добити практично током целог дана и ноћи. Пројекат
    у потпуности оправдава свој назив».
    Психологија виртуелне комуникације
    Пошто
    се и сам устручавао да поставља питања, аутор ових редака је такође
    некада, на једном од Православних сајтова користио рубрику «Одговори
    свештеника». Овако, Свето Писмо баћушка може да тумачи када он буде
    имао времена, а не када је мени пало на памет да га питам. Коришћењу
    интернета и оцењивању квалитета интернет ресурса, православни, који
    улазе у веру, прилазе касније.
    Најраспрострањенија тема у
    виртуелним беседама - јесте страх од исповести. Наравно, тајна-онлајн,
    за разлику од свештеника, не постоји. «Али, неки отворено пишу да се
    или устручавају, или плаше да пођу на исповест, и ту почињу да описују
    своје грехе. Дешава се да понекад успеш да га умириш и да му објасниш
    да је свештеник такође човек, који исто тако има своје грехе, али, који
    се радује када види да се ви кајете. Тако се добија психолошка пратња у
    првим корацима ка исповести и Причешћу» - каже протојереј Алексеј
    Богородцев из Самаре, члан пројекта «Баћушка онлајн».
    - «Тако
    корисници размењују резултате својих покушаја да уђу у Цркву», -
    наставља духовник пројекта, прес-секретар Симбирске Митрополије,
    протојереј Димитрије Савељев. - «Често пишу да им у цркви нису посветили
    довољну пажњу. Да, у Цркви је много искушења. Остаје да их утешим и да
    им кажем да ако је то мирно претрпео, да ће од тога обавезно добити и
    одговор, и велику духовну корист».
    Пола стотине свештеника је добрих, а има их и другачијих
    На другим православним сајтовима обично одговара један или неколико свештеника. Овде - неколико десетина.
    -
    «Људи могу да постављају питање оном свештенику који им је најближи.
    Међу њима има и професионалних музичара, спортиста, доктора наука,
    телевизијских водитеља, лекара, писаца, новинара, па и свештеника» -
    каже Надежда Земскова.
    Најпопуларнији «баћушка онлајн» је
    духовник пројекта, протојереј Димитрје Савељев. У његовом делу је већ
    више од 2,5 хиљаде одговора, не рачунајући приватну преписку. (Примедба
    редитеља: Баћушки може да се постави питање како на општу тему, тако да
    му се достави неко обавештење, па и приватно)».
    - "Било је
    периода када сам и поштом добијао на десетине писама, која су имала и по
    више страна. Ако бих на све одговарао, не бих стигао нити да служим,
    нити друга послушања да извршавам", - каже свештеник. - "Морао сам да
    затворим лични профил на интернету за све, осим за пријатеље. Приватна
    преписка не сме да се злоупотребљава: ту је увек дубље продирање у
    приватни живот, а то већ није за разговор на дистанци. Када је реч о
    озбиљним питањима, ту се може помоћи само у разговору "очи у очи".
    Има
    случајева када се одговори на слична питања од стране више свештеника
    не подударају. У које време дана и ноћи уочи среде и петка наступа
    супружнички пост? Могу ли да се усмрте непланирана штенад?, - ово јесте
    област приватних мишљења и разговора. Протојереј Алексеј Богородцев
    признаје да се ни он понекад не слаже са нечијим одговором, али да се
    ипак придржава позиције «ни своје лично мишљење - није увек исправно».
    У овом пројекту се такође могу постављати питања и православном
    правнику, а планира се учешће још неких световних верујућих стручњака
    из разних области. Осим одговора на питања, у овој групи има много тога
    интересантног: на пример, Библија у мп3 формату и фласх - Молитвослов.
    Пројекат садржи и личну видео верзију
    «Электронски пророк»
    Корисници
    често задају чисто практично питање: "како да поступе при изабору...", -
    сматрајући свештеника с оне стране екрана буквално пророком.
    -
    «На жалост, људи не воле на себе да преузму одговорност. На свештеника
    пребацују чак и судбинске одлуке, као на пример: «да ли да се уда». Они
    желе да за њих размишљамо ми. Ништа се ту не може, јер ми живимо у
    инфатилном времену. Али, живот такве људе ипак васпита», - уверен је
    протојереј Димитрије Савељев.
    «А они, које је живот већ «васпитао»,
    не желе да други све за њих решавају. Они моле да им ми аргументима
    помогнемо, да их саслушамо и прокоментаришемо, не ускраћујући њихову
    слободу».
    Пребацивање одговорности на свештеника и «сувише лична»
    питања - јесу проблеми не само сервиса «В контакте», већ и «онлајн»
    комуникације духовника са њиховом духовном децом.
    - «На питања
    типа «ја више не могу да живим са мужем, шта да радим», најчешће
    одговарамо: « Муж и ти заједно пођите код свештеника, како твоја
    информација не би била једнострана». Протојереј Алексеј Богородцев
    поступа исто и на интернету, и у парохији.
    - « Јер, савет
    свештеника, чак и на општем плану, понекад доводи до правилног закључка и
    даје могућност да се ситуација сагледа и са друге стране, и да се
    одлука донесе самостално», - примећује духовник пројекта.
    Одакле црпети одговоре?
    Протојереју Димитрију Савељеву сваки дан задају око десетак питања у отвореном приступу.
    -
    «Да би одговорио на питање, понекад морам добро да размислим; понекад
    све то и сам преживљавам, некад се прво помолим, па ради једног питања и
    по три књиге прочитам», - каже свештеник. - «Ако ми за време читања
    неког писма у глави зазвучи фрагмент из Јавнђеља, ја га обавезно
    наведем».
    Реч по реч, и не договарајући се, о трагању за одговорима прича протојереј Алексеј Богородцев.
    -
    «Ако су питања једноставнија, а у Мрежи на њих има много одговора, ја,
    ако немам много времена, предложим људима да одговор нађу на интернету.
    Ако су се већ регистровали у мрежи «В контакте», онда и потребну
    информацију могу да пронађу. А ако имам времена, сам нађем одговор и
    пошаљем линк. То је такође добар начин», - дадаје отац Алексеј.
    Наравно,
    често људи задају слична питања. Администратори настоје да уклоне
    питања која се понављају, јер, многи корисници пишу најчешће типска
    питања. Надежда Земскова сматра да ништа страшно у томе нема: школски
    наставници такође из године у годину понављају јендо те исто,
    васпитавајући нове и нове генерације ученика.
    - «Важно је човеку
    одговорити са разумевањем и љубављу. Лично ја сам ушла у веру када ми је
    једном свештеник помогао да разрешим, како ми се сада чини, веома
    једноставно питање. Али, тада је оно за мене било невероватно важно. Од
    тог питања почео је пут мог уласка у веру», - објашњава оснивач
    пројекта.
    Протојереј Димитрије Савељев настоји да пропрати који је циљ нечијег питања:
    -
    «Ако видим, да је човек већ и друге свештенике питао исто то питање, ја
    му одговарим: - «Драги мој, ти не тражиш истину, већ испитујеш и
    упоређујеш одговоре разних свештеника». То је нешто као експеримент.
    У таквим случајевима отац Димитрије једноставно одбија да одговори:
    -
    «Православна традиција каже да је тражење учитеља према својим
    похотама и пристрасношћу, уствари, духовни блуд. Човек не тражи истину
    да би јој се покорио, већ онога, ко ће му рећи оно што он жели да чује».
    Понекад
    сви свештеници одговарају: «Не знам». Зато што постоје питања која се
    не односе на Православље, или су пак провокативна, на која је као
    одговор, понекад, највернија реакција.
    Добро дошли у реалан свет
    О
    пројекту «Баћушка онлајн» много је писано у Средствима јавног
    информисања. На интерент секцији ЏЏ Међународних трибина у Москви овај
    пројекат је признат као један од најуспешнијих медијских пројеката Руске
    Православне Цркве. А 2011. године пројекат је похваљен и од стране
    Његове Светости Патријарха Кирила. Разуме се, од овог пројекта чекају се
    плодови не само у виду еликтронског саобраћаја са многима, већ и са
    појединцима. Једном је једна девојка Надежди Земсковој написала да је
    била у тешком стању, и само што није извршила самоубиство: она се тада
    захваљивала оцу, који је њу буквално сапасио и извео из стања безнађа и
    безизлазне ситуације. Оваквих примера има много.
    - «Радује
    нас што постоје људи који се од виртуелних парохијана преобраћају и
    постају реални. Наши интернет - ресурси и његове могућности у неком
    смислу и представљају једну степеницу за улазак у храм», - каже
    Надежда.
    - «Прелазак из виртуелне у живу комуникацију, наравно,
    није масовна појава. Људи углавном и пишу, јер немају могућности да
    разговарају «уживо». Али, лични контакт обилује много већим могућностима
    - и педагошким, и спознајним, а и што се тиче Свете Тајне Исповести», -
    сматра протојереј Димитрије Савељев.
    - «Интернет - саобраћај не
    подразумева дуги, високоумни или научни дијалог, али, слични медијски
    ресурси неизоставно морају да постоје! Они врше важну мисију», - сматра
    отац Алексеј.
    У овом тренутку у пројекту «Баћушка онлајн»
    постоји више од 25 000 чланова. Њихов број сваки дан расте - дневно
    пристиже око 100 људи. Велика је посећеност овог пројекта, 3-5 хиљада
    људи дневно. Мрежу «В контакте» треба сматрати социјалном мрежом «за
    младе», али међу члановима пројекта има и људи различитих година
    старости, професија и религиозних погледа.
    Овај велики пројекат
    стоји на друштвеним начелима, али увек постоје људи који су спремни да
    ово добро дело подрже. Организатори имају много планова за његов развој.
    Спрема се издање штампаног зборник под истим називом «Баћушка онлајн».
    Планирамо пуштање званичног сајта и отварање његових филијала и у
    другим социјалним мрежама.
    На крају, желео бих да наведем речи
    Митрополита Симбирског и Новоспаског Прокла, који је и благословио
    оснивање овог пројекта :- «Ако пројекат помогне макар и једном човеку,
    значи, његово постојање није узалудно».

    Текст: Александра СОПОВА
    Фотографисала Надежда Земскова
    Превод са руског: Танкосава Дамјановић



    Извор:Манастир Лепавина


  2. Волим
    Дејан got a reaction from Плутон for a Странице, Љубав Светитеља- Александар Милојков   
    Свашта се данас зове љубав. Та реч је постала отрцана флоскула којом празноглавци крију своју лудост и подерана рита којом бестидници крију срамоту своје голотиње. Реч љубав је постала лицемерно покривало највећег непријатеља љубави – самољубља и егоизма. Из слободе, љубав је свучена у нужност. Поистовећена је са хемијом. Постала је име за страст. Име за грех. Мртвачка шминка. Жива смрт. Мртви живот. Оксиморон.
    Љубав је постала мерљива. Корист је њена мера. Тако, могуће је волети „више“ и „мање“, зависно од користи коју сопство (self) има. Страх и користољубље. Данашњи љубавници су плашљивци и трговци. Први „воле“ из страха, јер је пред њима ауторитет који им може наудити, може им ускратити задовољство да себе љубе. Може њихову хемију из задовољства преобратити у патњу, праву у погрешну хемијску рекацију. Други „воле“ са надом на добру плату. Очекују повољан стимуланс својој радосној хемији. Центар свега је сопство (self). Други је објекат. Као такав он је потребан, као лаборант који ће канути праву супстанцу у self-епрувету. Свет је скуп објеката који стоји пред сопством. На човеку је да препозна корист и ауторитет, силу која му може наудити или донети корист. Неки од објеката то могу „више“ а неки „мање“. Зато неке ваља „више“ а неке „мање“ волети, а неке презирати. Мера свега је сопство (self), хемија. Ваља се човеку борити за своју срећу, за своју хемијску реакцију. И то се данас зове љубав.
    Зато је данашњем свету, па чак и оном који себе сматра побожним, показање праве љубави, „која не тражи своје“ (1Кор. 13, 5), лудост. Крст је лудост (1Кор. 1, 18), јер на њему умире сопство, ради живота другог. Ко ће онда још Крст назвати љубављу? Нико други него лудаци, које Бог изабра да посраме мудре (1Кор. 1, 27). Које то мудраце? Оне који су мудрост преобратили у лукавост – плашљивце и трговце. Љубавнике из „долине плача“. Живе мртваце. Мртве животе. Оксимороне. А ко су луди, које је Бог изабрао? То су Светитељи Његови. Луди овоме свету. Они који су умрли себи, да би у њима живео Христос (Гал. 2, 20). Богозналци. Истинити човекољупци. Личности. Победили су страх и шићарџијство. Покопали су самољубље. Показали су љубав праву и једино могућу – која не тражи своје. То су хероји. Љубав и храброст су неодвојиве. Храброст је љубав која се не мери, не раздваја – једна и једина љубав. Љубав је храброст пред Богом и храброст пред човеком. Храброст да се каже „не“ Богу без човека и „не“ човеку без Бога. Љубав према Богу неодвојива од љубави према ближњему (Мк 12, 30-31). Личност.
    Побожност лишена Светитеља не може ово разумети. Њој је ово богохуљење. За такву побожност ниједан човек није вредан Бога. Светитељи, пак, кажу да је сваки ближњи вредан колико и сусрет са Богом, вредан Раја. Побожност без Светитеља је ништа друго него егоизам обојен у религиозност. Хоће да ућаре награду од Бога. Чули су да добро награђује. И то се данас зове љубав према Богу. Плашљивци и трговци.
    Човекољубље лишено Светитеља не може ово разумети. Узели су у руке „Окамов бријач“ и одсецају Бога. Он је сувишан, веле, за постојање љубави према човеку. Обријана, осакаћена љубав. Љубав без бића, без истине. Феномен. Сине и нестане. Мртви живот. Живо мртвило. Оксиморон. Светитељи, пак, љубав према ближњем уносе у Свету Литургију, у Божије Синовство, у однос са Богом. У Рај. У Царство Божије. У вечност. У истину. „Љубав никада не престаје...“ (1Кор. 13, 8). Љубав. Личност. Светитељ. Истина. Биће...Синоними.
    Светитељска етика. Храброст која пита: „Шта ће ти Рај, земаљски или небески, ако си сам? Чему се можеш сам
    радовати?“ Може ли човек као самац постојати? Не, јер је створен по лику Божијем. Личност. Један није самац. Али, није ни распаднуто мноштво. Личност је јединица која у себи крије тајанствено мноштво. Један којег нема без многих. Несливено и нераздељиво. Избриши из себе све своје ближње и запитај се ко си? Знаш ли одговор? Не. Без твојих ближњих нема ни твојег „ја“, твог идентитета. Без њих си само гомила молекула, хемија, епрувета бућкуриша. Избриши из себе Бога и изгубићеш смисао свега што чиниш. Постаћеш роб нужности, којем је једино смрт загарантована. Небиће. Са твојом смрћу, умреће и све твоје љубави. Безбожник. Живот без Живота. Оскиморон. Не сакати љубав. Учини је вечном, јер права љубав „никада не престаје“ (1Кор. 13, 8). Но, пред Вечност, пред Бога живога, изађи као личност, као јединица која је саткана од мноштва, по узору на свога Творца. Јер, ако Оца нема без Сина и Духа Светога (једног без многих), онда ни тебе нема без твојих ближњих. Ако те Вечност прими, буди храбар и питај: „Господе, а где су ближњи моји? Хоћеш ли и
    њих помиловати љубави моје ради?“ Не бој се ни у пакао да сиђеш, ради њих. Јер, такав пакао траже Светитељи, највећи пријатељи Божији. Мојсије, у Старом Завету, молио је Бога за народ свој, за њихово спасење, па и по цену да он
    сконча у паклу. Апостол Павле је то исто чинио у Новом Завету. Ево, у наше дане, не тако давно, то је чинио и Светитељ из рода нашега, Владика Николај, који се паклу радује, „само Срби Богу да се врате.“ Свети Силуан Атонски и дивни старац Софроније Сахаров, молили су се и плакали за „целог Адама“. Ко је „цели Адам“? Човечанство. Један човек, једна природа људска коју пројављују многе ипостаси (многи људи, многе личности). Може ли ишта утешити тугу Светитеља ако Адам поново не буде цео? Љубав је тајна велика. Хоће ли она дефинитивно спасити свет? Само Светитељи знају сигуран одговор. Они који су на путу светости могу само да се замисле, да питају. Знати одговор значи постати Светитељ. Знати одговор значи познати љубав. Али, ко ће данашњег човека научити љубави? Ко ће га ослободити од разних заблуда и сурогата љубави? Нико други до Светитељи. Они су видело света, учитељи љубави. Зато је свету потребна етика.
    Али, не било која етика већ светитељска, она која води савршенству – љубави. Светитељска етика је потребна као педагог врлина, као анагог онима који су на путу светости до савршенства – до љубави. Тек када човек научи да се љубављу не
    назива свашта, већ једно и једино савршенсво, тек тада сазнаће одговоре на тешка питања. Имаће знање. Знање поистовећено са љубављу. Светост. А која су то питања? Ако таква љубав каква је светитељска заиста сиђе у пакао,
    неће ли пакао нестати? Ако Бог спасава личност, а ње нема без односа са другим личностима, са ближњима, шта то значи? Хоће ли Господ ради једног праведника, ради његове љубави, помиловати и ближње његове? Није ли и Авраму обећао да ће помиловати читав један град грешника, Содому, само ако се у њему нађе десет праведника? Хоће ли, ако помилује нас, помиловати и наше ближње чија је можда једина праведност била та што су волели и били вољени? Такви какви јесу. Несавршени. Грешни, али вољени. Толико вољени да је идентитет без њих незамислив. Или ће их ипак раздвојити од нас? Неће ли тада осакатити личност коју спасава? Ако је сакати, одвајајући је од ближњих, како је онда спасава? Као индивидуе? Али, зар живот није сабрање, „цели Адам“, насупрот смрти која је раздвајање, распадање, „атомизација Адама“? Нисам ли распаднут човек, ако сам без својих ближњих који су ме чинили постојећим, давали ми идентитет, личност? Где сам ја, у којем Рају, ако нема ближњих мојих? Ту је Бог, рећиће неко. Али, ја волим и Бога и ближњег. Немогуће је то двоје раздвојити а остати личност. Нису ли ради тога Светитељи искали од Бога пакао? И неће ли баш та љубав победити и испразнити пакао? Не знам. Светитељи знају.
    Александар Милојков
  3. Волим
    Дејан got a reaction from Sanja888 for a Странице, Љубав Светитеља- Александар Милојков   
    Свашта се данас зове љубав. Та реч је постала отрцана флоскула којом празноглавци крију своју лудост и подерана рита којом бестидници крију срамоту своје голотиње. Реч љубав је постала лицемерно покривало највећег непријатеља љубави – самољубља и егоизма. Из слободе, љубав је свучена у нужност. Поистовећена је са хемијом. Постала је име за страст. Име за грех. Мртвачка шминка. Жива смрт. Мртви живот. Оксиморон.
    Љубав је постала мерљива. Корист је њена мера. Тако, могуће је волети „више“ и „мање“, зависно од користи коју сопство (self) има. Страх и користољубље. Данашњи љубавници су плашљивци и трговци. Први „воле“ из страха, јер је пред њима ауторитет који им може наудити, може им ускратити задовољство да себе љубе. Може њихову хемију из задовољства преобратити у патњу, праву у погрешну хемијску рекацију. Други „воле“ са надом на добру плату. Очекују повољан стимуланс својој радосној хемији. Центар свега је сопство (self). Други је објекат. Као такав он је потребан, као лаборант који ће канути праву супстанцу у self-епрувету. Свет је скуп објеката који стоји пред сопством. На човеку је да препозна корист и ауторитет, силу која му може наудити или донети корист. Неки од објеката то могу „више“ а неки „мање“. Зато неке ваља „више“ а неке „мање“ волети, а неке презирати. Мера свега је сопство (self), хемија. Ваља се човеку борити за своју срећу, за своју хемијску реакцију. И то се данас зове љубав.
    Зато је данашњем свету, па чак и оном који себе сматра побожним, показање праве љубави, „која не тражи своје“ (1Кор. 13, 5), лудост. Крст је лудост (1Кор. 1, 18), јер на њему умире сопство, ради живота другог. Ко ће онда још Крст назвати љубављу? Нико други него лудаци, које Бог изабра да посраме мудре (1Кор. 1, 27). Које то мудраце? Оне који су мудрост преобратили у лукавост – плашљивце и трговце. Љубавнике из „долине плача“. Живе мртваце. Мртве животе. Оксимороне. А ко су луди, које је Бог изабрао? То су Светитељи Његови. Луди овоме свету. Они који су умрли себи, да би у њима живео Христос (Гал. 2, 20). Богозналци. Истинити човекољупци. Личности. Победили су страх и шићарџијство. Покопали су самољубље. Показали су љубав праву и једино могућу – која не тражи своје. То су хероји. Љубав и храброст су неодвојиве. Храброст је љубав која се не мери, не раздваја – једна и једина љубав. Љубав је храброст пред Богом и храброст пред човеком. Храброст да се каже „не“ Богу без човека и „не“ човеку без Бога. Љубав према Богу неодвојива од љубави према ближњему (Мк 12, 30-31). Личност.
    Побожност лишена Светитеља не може ово разумети. Њој је ово богохуљење. За такву побожност ниједан човек није вредан Бога. Светитељи, пак, кажу да је сваки ближњи вредан колико и сусрет са Богом, вредан Раја. Побожност без Светитеља је ништа друго него егоизам обојен у религиозност. Хоће да ућаре награду од Бога. Чули су да добро награђује. И то се данас зове љубав према Богу. Плашљивци и трговци.
    Човекољубље лишено Светитеља не може ово разумети. Узели су у руке „Окамов бријач“ и одсецају Бога. Он је сувишан, веле, за постојање љубави према човеку. Обријана, осакаћена љубав. Љубав без бића, без истине. Феномен. Сине и нестане. Мртви живот. Живо мртвило. Оксиморон. Светитељи, пак, љубав према ближњем уносе у Свету Литургију, у Божије Синовство, у однос са Богом. У Рај. У Царство Божије. У вечност. У истину. „Љубав никада не престаје...“ (1Кор. 13, 8). Љубав. Личност. Светитељ. Истина. Биће...Синоними.
    Светитељска етика. Храброст која пита: „Шта ће ти Рај, земаљски или небески, ако си сам? Чему се можеш сам
    радовати?“ Може ли човек као самац постојати? Не, јер је створен по лику Божијем. Личност. Један није самац. Али, није ни распаднуто мноштво. Личност је јединица која у себи крије тајанствено мноштво. Један којег нема без многих. Несливено и нераздељиво. Избриши из себе све своје ближње и запитај се ко си? Знаш ли одговор? Не. Без твојих ближњих нема ни твојег „ја“, твог идентитета. Без њих си само гомила молекула, хемија, епрувета бућкуриша. Избриши из себе Бога и изгубићеш смисао свега што чиниш. Постаћеш роб нужности, којем је једино смрт загарантована. Небиће. Са твојом смрћу, умреће и све твоје љубави. Безбожник. Живот без Живота. Оскиморон. Не сакати љубав. Учини је вечном, јер права љубав „никада не престаје“ (1Кор. 13, 8). Но, пред Вечност, пред Бога живога, изађи као личност, као јединица која је саткана од мноштва, по узору на свога Творца. Јер, ако Оца нема без Сина и Духа Светога (једног без многих), онда ни тебе нема без твојих ближњих. Ако те Вечност прими, буди храбар и питај: „Господе, а где су ближњи моји? Хоћеш ли и
    њих помиловати љубави моје ради?“ Не бој се ни у пакао да сиђеш, ради њих. Јер, такав пакао траже Светитељи, највећи пријатељи Божији. Мојсије, у Старом Завету, молио је Бога за народ свој, за њихово спасење, па и по цену да он
    сконча у паклу. Апостол Павле је то исто чинио у Новом Завету. Ево, у наше дане, не тако давно, то је чинио и Светитељ из рода нашега, Владика Николај, који се паклу радује, „само Срби Богу да се врате.“ Свети Силуан Атонски и дивни старац Софроније Сахаров, молили су се и плакали за „целог Адама“. Ко је „цели Адам“? Човечанство. Један човек, једна природа људска коју пројављују многе ипостаси (многи људи, многе личности). Може ли ишта утешити тугу Светитеља ако Адам поново не буде цео? Љубав је тајна велика. Хоће ли она дефинитивно спасити свет? Само Светитељи знају сигуран одговор. Они који су на путу светости могу само да се замисле, да питају. Знати одговор значи постати Светитељ. Знати одговор значи познати љубав. Али, ко ће данашњег човека научити љубави? Ко ће га ослободити од разних заблуда и сурогата љубави? Нико други до Светитељи. Они су видело света, учитељи љубави. Зато је свету потребна етика.
    Али, не било која етика већ светитељска, она која води савршенству – љубави. Светитељска етика је потребна као педагог врлина, као анагог онима који су на путу светости до савршенства – до љубави. Тек када човек научи да се љубављу не
    назива свашта, већ једно и једино савршенсво, тек тада сазнаће одговоре на тешка питања. Имаће знање. Знање поистовећено са љубављу. Светост. А која су то питања? Ако таква љубав каква је светитељска заиста сиђе у пакао,
    неће ли пакао нестати? Ако Бог спасава личност, а ње нема без односа са другим личностима, са ближњима, шта то значи? Хоће ли Господ ради једног праведника, ради његове љубави, помиловати и ближње његове? Није ли и Авраму обећао да ће помиловати читав један град грешника, Содому, само ако се у њему нађе десет праведника? Хоће ли, ако помилује нас, помиловати и наше ближње чија је можда једина праведност била та што су волели и били вољени? Такви какви јесу. Несавршени. Грешни, али вољени. Толико вољени да је идентитет без њих незамислив. Или ће их ипак раздвојити од нас? Неће ли тада осакатити личност коју спасава? Ако је сакати, одвајајући је од ближњих, како је онда спасава? Као индивидуе? Али, зар живот није сабрање, „цели Адам“, насупрот смрти која је раздвајање, распадање, „атомизација Адама“? Нисам ли распаднут човек, ако сам без својих ближњих који су ме чинили постојећим, давали ми идентитет, личност? Где сам ја, у којем Рају, ако нема ближњих мојих? Ту је Бог, рећиће неко. Али, ја волим и Бога и ближњег. Немогуће је то двоје раздвојити а остати личност. Нису ли ради тога Светитељи искали од Бога пакао? И неће ли баш та љубав победити и испразнити пакао? Не знам. Светитељи знају.
    Александар Милојков
  4. Волим
    Дејан got a reaction from Срђан Шијакињић for a Странице, Љубав Светитеља- Александар Милојков   
    Свашта се данас зове љубав. Та реч је постала отрцана флоскула којом празноглавци крију своју лудост и подерана рита којом бестидници крију срамоту своје голотиње. Реч љубав је постала лицемерно покривало највећег непријатеља љубави – самољубља и егоизма. Из слободе, љубав је свучена у нужност. Поистовећена је са хемијом. Постала је име за страст. Име за грех. Мртвачка шминка. Жива смрт. Мртви живот. Оксиморон.
    Љубав је постала мерљива. Корист је њена мера. Тако, могуће је волети „више“ и „мање“, зависно од користи коју сопство (self) има. Страх и користољубље. Данашњи љубавници су плашљивци и трговци. Први „воле“ из страха, јер је пред њима ауторитет који им може наудити, може им ускратити задовољство да себе љубе. Може њихову хемију из задовољства преобратити у патњу, праву у погрешну хемијску рекацију. Други „воле“ са надом на добру плату. Очекују повољан стимуланс својој радосној хемији. Центар свега је сопство (self). Други је објекат. Као такав он је потребан, као лаборант који ће канути праву супстанцу у self-епрувету. Свет је скуп објеката који стоји пред сопством. На човеку је да препозна корист и ауторитет, силу која му може наудити или донети корист. Неки од објеката то могу „више“ а неки „мање“. Зато неке ваља „више“ а неке „мање“ волети, а неке презирати. Мера свега је сопство (self), хемија. Ваља се човеку борити за своју срећу, за своју хемијску реакцију. И то се данас зове љубав.
    Зато је данашњем свету, па чак и оном који себе сматра побожним, показање праве љубави, „која не тражи своје“ (1Кор. 13, 5), лудост. Крст је лудост (1Кор. 1, 18), јер на њему умире сопство, ради живота другог. Ко ће онда још Крст назвати љубављу? Нико други него лудаци, које Бог изабра да посраме мудре (1Кор. 1, 27). Које то мудраце? Оне који су мудрост преобратили у лукавост – плашљивце и трговце. Љубавнике из „долине плача“. Живе мртваце. Мртве животе. Оксимороне. А ко су луди, које је Бог изабрао? То су Светитељи Његови. Луди овоме свету. Они који су умрли себи, да би у њима живео Христос (Гал. 2, 20). Богозналци. Истинити човекољупци. Личности. Победили су страх и шићарџијство. Покопали су самољубље. Показали су љубав праву и једино могућу – која не тражи своје. То су хероји. Љубав и храброст су неодвојиве. Храброст је љубав која се не мери, не раздваја – једна и једина љубав. Љубав је храброст пред Богом и храброст пред човеком. Храброст да се каже „не“ Богу без човека и „не“ човеку без Бога. Љубав према Богу неодвојива од љубави према ближњему (Мк 12, 30-31). Личност.
    Побожност лишена Светитеља не може ово разумети. Њој је ово богохуљење. За такву побожност ниједан човек није вредан Бога. Светитељи, пак, кажу да је сваки ближњи вредан колико и сусрет са Богом, вредан Раја. Побожност без Светитеља је ништа друго него егоизам обојен у религиозност. Хоће да ућаре награду од Бога. Чули су да добро награђује. И то се данас зове љубав према Богу. Плашљивци и трговци.
    Човекољубље лишено Светитеља не може ово разумети. Узели су у руке „Окамов бријач“ и одсецају Бога. Он је сувишан, веле, за постојање љубави према човеку. Обријана, осакаћена љубав. Љубав без бића, без истине. Феномен. Сине и нестане. Мртви живот. Живо мртвило. Оксиморон. Светитељи, пак, љубав према ближњем уносе у Свету Литургију, у Божије Синовство, у однос са Богом. У Рај. У Царство Божије. У вечност. У истину. „Љубав никада не престаје...“ (1Кор. 13, 8). Љубав. Личност. Светитељ. Истина. Биће...Синоними.
    Светитељска етика. Храброст која пита: „Шта ће ти Рај, земаљски или небески, ако си сам? Чему се можеш сам
    радовати?“ Може ли човек као самац постојати? Не, јер је створен по лику Божијем. Личност. Један није самац. Али, није ни распаднуто мноштво. Личност је јединица која у себи крије тајанствено мноштво. Један којег нема без многих. Несливено и нераздељиво. Избриши из себе све своје ближње и запитај се ко си? Знаш ли одговор? Не. Без твојих ближњих нема ни твојег „ја“, твог идентитета. Без њих си само гомила молекула, хемија, епрувета бућкуриша. Избриши из себе Бога и изгубићеш смисао свега што чиниш. Постаћеш роб нужности, којем је једино смрт загарантована. Небиће. Са твојом смрћу, умреће и све твоје љубави. Безбожник. Живот без Живота. Оскиморон. Не сакати љубав. Учини је вечном, јер права љубав „никада не престаје“ (1Кор. 13, 8). Но, пред Вечност, пред Бога живога, изађи као личност, као јединица која је саткана од мноштва, по узору на свога Творца. Јер, ако Оца нема без Сина и Духа Светога (једног без многих), онда ни тебе нема без твојих ближњих. Ако те Вечност прими, буди храбар и питај: „Господе, а где су ближњи моји? Хоћеш ли и
    њих помиловати љубави моје ради?“ Не бој се ни у пакао да сиђеш, ради њих. Јер, такав пакао траже Светитељи, највећи пријатељи Божији. Мојсије, у Старом Завету, молио је Бога за народ свој, за њихово спасење, па и по цену да он
    сконча у паклу. Апостол Павле је то исто чинио у Новом Завету. Ево, у наше дане, не тако давно, то је чинио и Светитељ из рода нашега, Владика Николај, који се паклу радује, „само Срби Богу да се врате.“ Свети Силуан Атонски и дивни старац Софроније Сахаров, молили су се и плакали за „целог Адама“. Ко је „цели Адам“? Човечанство. Један човек, једна природа људска коју пројављују многе ипостаси (многи људи, многе личности). Може ли ишта утешити тугу Светитеља ако Адам поново не буде цео? Љубав је тајна велика. Хоће ли она дефинитивно спасити свет? Само Светитељи знају сигуран одговор. Они који су на путу светости могу само да се замисле, да питају. Знати одговор значи постати Светитељ. Знати одговор значи познати љубав. Али, ко ће данашњег човека научити љубави? Ко ће га ослободити од разних заблуда и сурогата љубави? Нико други до Светитељи. Они су видело света, учитељи љубави. Зато је свету потребна етика.
    Али, не било која етика већ светитељска, она која води савршенству – љубави. Светитељска етика је потребна као педагог врлина, као анагог онима који су на путу светости до савршенства – до љубави. Тек када човек научи да се љубављу не
    назива свашта, већ једно и једино савршенсво, тек тада сазнаће одговоре на тешка питања. Имаће знање. Знање поистовећено са љубављу. Светост. А која су то питања? Ако таква љубав каква је светитељска заиста сиђе у пакао,
    неће ли пакао нестати? Ако Бог спасава личност, а ње нема без односа са другим личностима, са ближњима, шта то значи? Хоће ли Господ ради једног праведника, ради његове љубави, помиловати и ближње његове? Није ли и Авраму обећао да ће помиловати читав један град грешника, Содому, само ако се у њему нађе десет праведника? Хоће ли, ако помилује нас, помиловати и наше ближње чија је можда једина праведност била та што су волели и били вољени? Такви какви јесу. Несавршени. Грешни, али вољени. Толико вољени да је идентитет без њих незамислив. Или ће их ипак раздвојити од нас? Неће ли тада осакатити личност коју спасава? Ако је сакати, одвајајући је од ближњих, како је онда спасава? Као индивидуе? Али, зар живот није сабрање, „цели Адам“, насупрот смрти која је раздвајање, распадање, „атомизација Адама“? Нисам ли распаднут човек, ако сам без својих ближњих који су ме чинили постојећим, давали ми идентитет, личност? Где сам ја, у којем Рају, ако нема ближњих мојих? Ту је Бог, рећиће неко. Али, ја волим и Бога и ближњег. Немогуће је то двоје раздвојити а остати личност. Нису ли ради тога Светитељи искали од Бога пакао? И неће ли баш та љубав победити и испразнити пакао? Не знам. Светитељи знају.
    Александар Милојков
  5. Волим
    Дејан got a reaction from malina :) for a Странице, Љубав Светитеља- Александар Милојков   
    Свашта се данас зове љубав. Та реч је постала отрцана флоскула којом празноглавци крију своју лудост и подерана рита којом бестидници крију срамоту своје голотиње. Реч љубав је постала лицемерно покривало највећег непријатеља љубави – самољубља и егоизма. Из слободе, љубав је свучена у нужност. Поистовећена је са хемијом. Постала је име за страст. Име за грех. Мртвачка шминка. Жива смрт. Мртви живот. Оксиморон.
    Љубав је постала мерљива. Корист је њена мера. Тако, могуће је волети „више“ и „мање“, зависно од користи коју сопство (self) има. Страх и користољубље. Данашњи љубавници су плашљивци и трговци. Први „воле“ из страха, јер је пред њима ауторитет који им може наудити, може им ускратити задовољство да себе љубе. Може њихову хемију из задовољства преобратити у патњу, праву у погрешну хемијску рекацију. Други „воле“ са надом на добру плату. Очекују повољан стимуланс својој радосној хемији. Центар свега је сопство (self). Други је објекат. Као такав он је потребан, као лаборант који ће канути праву супстанцу у self-епрувету. Свет је скуп објеката који стоји пред сопством. На човеку је да препозна корист и ауторитет, силу која му може наудити или донети корист. Неки од објеката то могу „више“ а неки „мање“. Зато неке ваља „више“ а неке „мање“ волети, а неке презирати. Мера свега је сопство (self), хемија. Ваља се човеку борити за своју срећу, за своју хемијску реакцију. И то се данас зове љубав.
    Зато је данашњем свету, па чак и оном који себе сматра побожним, показање праве љубави, „која не тражи своје“ (1Кор. 13, 5), лудост. Крст је лудост (1Кор. 1, 18), јер на њему умире сопство, ради живота другог. Ко ће онда још Крст назвати љубављу? Нико други него лудаци, које Бог изабра да посраме мудре (1Кор. 1, 27). Које то мудраце? Оне који су мудрост преобратили у лукавост – плашљивце и трговце. Љубавнике из „долине плача“. Живе мртваце. Мртве животе. Оксимороне. А ко су луди, које је Бог изабрао? То су Светитељи Његови. Луди овоме свету. Они који су умрли себи, да би у њима живео Христос (Гал. 2, 20). Богозналци. Истинити човекољупци. Личности. Победили су страх и шићарџијство. Покопали су самољубље. Показали су љубав праву и једино могућу – која не тражи своје. То су хероји. Љубав и храброст су неодвојиве. Храброст је љубав која се не мери, не раздваја – једна и једина љубав. Љубав је храброст пред Богом и храброст пред човеком. Храброст да се каже „не“ Богу без човека и „не“ човеку без Бога. Љубав према Богу неодвојива од љубави према ближњему (Мк 12, 30-31). Личност.
    Побожност лишена Светитеља не може ово разумети. Њој је ово богохуљење. За такву побожност ниједан човек није вредан Бога. Светитељи, пак, кажу да је сваки ближњи вредан колико и сусрет са Богом, вредан Раја. Побожност без Светитеља је ништа друго него егоизам обојен у религиозност. Хоће да ућаре награду од Бога. Чули су да добро награђује. И то се данас зове љубав према Богу. Плашљивци и трговци.
    Човекољубље лишено Светитеља не може ово разумети. Узели су у руке „Окамов бријач“ и одсецају Бога. Он је сувишан, веле, за постојање љубави према човеку. Обријана, осакаћена љубав. Љубав без бића, без истине. Феномен. Сине и нестане. Мртви живот. Живо мртвило. Оксиморон. Светитељи, пак, љубав према ближњем уносе у Свету Литургију, у Божије Синовство, у однос са Богом. У Рај. У Царство Божије. У вечност. У истину. „Љубав никада не престаје...“ (1Кор. 13, 8). Љубав. Личност. Светитељ. Истина. Биће...Синоними.
    Светитељска етика. Храброст која пита: „Шта ће ти Рај, земаљски или небески, ако си сам? Чему се можеш сам
    радовати?“ Може ли човек као самац постојати? Не, јер је створен по лику Божијем. Личност. Један није самац. Али, није ни распаднуто мноштво. Личност је јединица која у себи крије тајанствено мноштво. Један којег нема без многих. Несливено и нераздељиво. Избриши из себе све своје ближње и запитај се ко си? Знаш ли одговор? Не. Без твојих ближњих нема ни твојег „ја“, твог идентитета. Без њих си само гомила молекула, хемија, епрувета бућкуриша. Избриши из себе Бога и изгубићеш смисао свега што чиниш. Постаћеш роб нужности, којем је једино смрт загарантована. Небиће. Са твојом смрћу, умреће и све твоје љубави. Безбожник. Живот без Живота. Оскиморон. Не сакати љубав. Учини је вечном, јер права љубав „никада не престаје“ (1Кор. 13, 8). Но, пред Вечност, пред Бога живога, изађи као личност, као јединица која је саткана од мноштва, по узору на свога Творца. Јер, ако Оца нема без Сина и Духа Светога (једног без многих), онда ни тебе нема без твојих ближњих. Ако те Вечност прими, буди храбар и питај: „Господе, а где су ближњи моји? Хоћеш ли и
    њих помиловати љубави моје ради?“ Не бој се ни у пакао да сиђеш, ради њих. Јер, такав пакао траже Светитељи, највећи пријатељи Божији. Мојсије, у Старом Завету, молио је Бога за народ свој, за њихово спасење, па и по цену да он
    сконча у паклу. Апостол Павле је то исто чинио у Новом Завету. Ево, у наше дане, не тако давно, то је чинио и Светитељ из рода нашега, Владика Николај, који се паклу радује, „само Срби Богу да се врате.“ Свети Силуан Атонски и дивни старац Софроније Сахаров, молили су се и плакали за „целог Адама“. Ко је „цели Адам“? Човечанство. Један човек, једна природа људска коју пројављују многе ипостаси (многи људи, многе личности). Може ли ишта утешити тугу Светитеља ако Адам поново не буде цео? Љубав је тајна велика. Хоће ли она дефинитивно спасити свет? Само Светитељи знају сигуран одговор. Они који су на путу светости могу само да се замисле, да питају. Знати одговор значи постати Светитељ. Знати одговор значи познати љубав. Али, ко ће данашњег човека научити љубави? Ко ће га ослободити од разних заблуда и сурогата љубави? Нико други до Светитељи. Они су видело света, учитељи љубави. Зато је свету потребна етика.
    Али, не било која етика већ светитељска, она која води савршенству – љубави. Светитељска етика је потребна као педагог врлина, као анагог онима који су на путу светости до савршенства – до љубави. Тек када човек научи да се љубављу не
    назива свашта, већ једно и једино савршенсво, тек тада сазнаће одговоре на тешка питања. Имаће знање. Знање поистовећено са љубављу. Светост. А која су то питања? Ако таква љубав каква је светитељска заиста сиђе у пакао,
    неће ли пакао нестати? Ако Бог спасава личност, а ње нема без односа са другим личностима, са ближњима, шта то значи? Хоће ли Господ ради једног праведника, ради његове љубави, помиловати и ближње његове? Није ли и Авраму обећао да ће помиловати читав један град грешника, Содому, само ако се у њему нађе десет праведника? Хоће ли, ако помилује нас, помиловати и наше ближње чија је можда једина праведност била та што су волели и били вољени? Такви какви јесу. Несавршени. Грешни, али вољени. Толико вољени да је идентитет без њих незамислив. Или ће их ипак раздвојити од нас? Неће ли тада осакатити личност коју спасава? Ако је сакати, одвајајући је од ближњих, како је онда спасава? Као индивидуе? Али, зар живот није сабрање, „цели Адам“, насупрот смрти која је раздвајање, распадање, „атомизација Адама“? Нисам ли распаднут човек, ако сам без својих ближњих који су ме чинили постојећим, давали ми идентитет, личност? Где сам ја, у којем Рају, ако нема ближњих мојих? Ту је Бог, рећиће неко. Али, ја волим и Бога и ближњег. Немогуће је то двоје раздвојити а остати личност. Нису ли ради тога Светитељи искали од Бога пакао? И неће ли баш та љубав победити и испразнити пакао? Не знам. Светитељи знају.
    Александар Милојков
  6. Волим
    Дејан got a reaction from školarac for a Странице, Љубав Светитеља- Александар Милојков   
    Свашта се данас зове љубав. Та реч је постала отрцана флоскула којом празноглавци крију своју лудост и подерана рита којом бестидници крију срамоту своје голотиње. Реч љубав је постала лицемерно покривало највећег непријатеља љубави – самољубља и егоизма. Из слободе, љубав је свучена у нужност. Поистовећена је са хемијом. Постала је име за страст. Име за грех. Мртвачка шминка. Жива смрт. Мртви живот. Оксиморон.
    Љубав је постала мерљива. Корист је њена мера. Тако, могуће је волети „више“ и „мање“, зависно од користи коју сопство (self) има. Страх и користољубље. Данашњи љубавници су плашљивци и трговци. Први „воле“ из страха, јер је пред њима ауторитет који им може наудити, може им ускратити задовољство да себе љубе. Може њихову хемију из задовољства преобратити у патњу, праву у погрешну хемијску рекацију. Други „воле“ са надом на добру плату. Очекују повољан стимуланс својој радосној хемији. Центар свега је сопство (self). Други је објекат. Као такав он је потребан, као лаборант који ће канути праву супстанцу у self-епрувету. Свет је скуп објеката који стоји пред сопством. На човеку је да препозна корист и ауторитет, силу која му може наудити или донети корист. Неки од објеката то могу „више“ а неки „мање“. Зато неке ваља „више“ а неке „мање“ волети, а неке презирати. Мера свега је сопство (self), хемија. Ваља се човеку борити за своју срећу, за своју хемијску реакцију. И то се данас зове љубав.
    Зато је данашњем свету, па чак и оном који себе сматра побожним, показање праве љубави, „која не тражи своје“ (1Кор. 13, 5), лудост. Крст је лудост (1Кор. 1, 18), јер на њему умире сопство, ради живота другог. Ко ће онда још Крст назвати љубављу? Нико други него лудаци, које Бог изабра да посраме мудре (1Кор. 1, 27). Које то мудраце? Оне који су мудрост преобратили у лукавост – плашљивце и трговце. Љубавнике из „долине плача“. Живе мртваце. Мртве животе. Оксимороне. А ко су луди, које је Бог изабрао? То су Светитељи Његови. Луди овоме свету. Они који су умрли себи, да би у њима живео Христос (Гал. 2, 20). Богозналци. Истинити човекољупци. Личности. Победили су страх и шићарџијство. Покопали су самољубље. Показали су љубав праву и једино могућу – која не тражи своје. То су хероји. Љубав и храброст су неодвојиве. Храброст је љубав која се не мери, не раздваја – једна и једина љубав. Љубав је храброст пред Богом и храброст пред човеком. Храброст да се каже „не“ Богу без човека и „не“ човеку без Бога. Љубав према Богу неодвојива од љубави према ближњему (Мк 12, 30-31). Личност.
    Побожност лишена Светитеља не може ово разумети. Њој је ово богохуљење. За такву побожност ниједан човек није вредан Бога. Светитељи, пак, кажу да је сваки ближњи вредан колико и сусрет са Богом, вредан Раја. Побожност без Светитеља је ништа друго него егоизам обојен у религиозност. Хоће да ућаре награду од Бога. Чули су да добро награђује. И то се данас зове љубав према Богу. Плашљивци и трговци.
    Човекољубље лишено Светитеља не може ово разумети. Узели су у руке „Окамов бријач“ и одсецају Бога. Он је сувишан, веле, за постојање љубави према човеку. Обријана, осакаћена љубав. Љубав без бића, без истине. Феномен. Сине и нестане. Мртви живот. Живо мртвило. Оксиморон. Светитељи, пак, љубав према ближњем уносе у Свету Литургију, у Божије Синовство, у однос са Богом. У Рај. У Царство Божије. У вечност. У истину. „Љубав никада не престаје...“ (1Кор. 13, 8). Љубав. Личност. Светитељ. Истина. Биће...Синоними.
    Светитељска етика. Храброст која пита: „Шта ће ти Рај, земаљски или небески, ако си сам? Чему се можеш сам
    радовати?“ Може ли човек као самац постојати? Не, јер је створен по лику Божијем. Личност. Један није самац. Али, није ни распаднуто мноштво. Личност је јединица која у себи крије тајанствено мноштво. Један којег нема без многих. Несливено и нераздељиво. Избриши из себе све своје ближње и запитај се ко си? Знаш ли одговор? Не. Без твојих ближњих нема ни твојег „ја“, твог идентитета. Без њих си само гомила молекула, хемија, епрувета бућкуриша. Избриши из себе Бога и изгубићеш смисао свега што чиниш. Постаћеш роб нужности, којем је једино смрт загарантована. Небиће. Са твојом смрћу, умреће и све твоје љубави. Безбожник. Живот без Живота. Оскиморон. Не сакати љубав. Учини је вечном, јер права љубав „никада не престаје“ (1Кор. 13, 8). Но, пред Вечност, пред Бога живога, изађи као личност, као јединица која је саткана од мноштва, по узору на свога Творца. Јер, ако Оца нема без Сина и Духа Светога (једног без многих), онда ни тебе нема без твојих ближњих. Ако те Вечност прими, буди храбар и питај: „Господе, а где су ближњи моји? Хоћеш ли и
    њих помиловати љубави моје ради?“ Не бој се ни у пакао да сиђеш, ради њих. Јер, такав пакао траже Светитељи, највећи пријатељи Божији. Мојсије, у Старом Завету, молио је Бога за народ свој, за њихово спасење, па и по цену да он
    сконча у паклу. Апостол Павле је то исто чинио у Новом Завету. Ево, у наше дане, не тако давно, то је чинио и Светитељ из рода нашега, Владика Николај, који се паклу радује, „само Срби Богу да се врате.“ Свети Силуан Атонски и дивни старац Софроније Сахаров, молили су се и плакали за „целог Адама“. Ко је „цели Адам“? Човечанство. Један човек, једна природа људска коју пројављују многе ипостаси (многи људи, многе личности). Може ли ишта утешити тугу Светитеља ако Адам поново не буде цео? Љубав је тајна велика. Хоће ли она дефинитивно спасити свет? Само Светитељи знају сигуран одговор. Они који су на путу светости могу само да се замисле, да питају. Знати одговор значи постати Светитељ. Знати одговор значи познати љубав. Али, ко ће данашњег човека научити љубави? Ко ће га ослободити од разних заблуда и сурогата љубави? Нико други до Светитељи. Они су видело света, учитељи љубави. Зато је свету потребна етика.
    Али, не било која етика већ светитељска, она која води савршенству – љубави. Светитељска етика је потребна као педагог врлина, као анагог онима који су на путу светости до савршенства – до љубави. Тек када човек научи да се љубављу не
    назива свашта, већ једно и једино савршенсво, тек тада сазнаће одговоре на тешка питања. Имаће знање. Знање поистовећено са љубављу. Светост. А која су то питања? Ако таква љубав каква је светитељска заиста сиђе у пакао,
    неће ли пакао нестати? Ако Бог спасава личност, а ње нема без односа са другим личностима, са ближњима, шта то значи? Хоће ли Господ ради једног праведника, ради његове љубави, помиловати и ближње његове? Није ли и Авраму обећао да ће помиловати читав један град грешника, Содому, само ако се у њему нађе десет праведника? Хоће ли, ако помилује нас, помиловати и наше ближње чија је можда једина праведност била та што су волели и били вољени? Такви какви јесу. Несавршени. Грешни, али вољени. Толико вољени да је идентитет без њих незамислив. Или ће их ипак раздвојити од нас? Неће ли тада осакатити личност коју спасава? Ако је сакати, одвајајући је од ближњих, како је онда спасава? Као индивидуе? Али, зар живот није сабрање, „цели Адам“, насупрот смрти која је раздвајање, распадање, „атомизација Адама“? Нисам ли распаднут човек, ако сам без својих ближњих који су ме чинили постојећим, давали ми идентитет, личност? Где сам ја, у којем Рају, ако нема ближњих мојих? Ту је Бог, рећиће неко. Али, ја волим и Бога и ближњег. Немогуће је то двоје раздвојити а остати личност. Нису ли ради тога Светитељи искали од Бога пакао? И неће ли баш та љубав победити и испразнити пакао? Не знам. Светитељи знају.
    Александар Милојков
  7. Волим
    Дејан got a reaction from Марјанн for a Странице, Љубав Светитеља- Александар Милојков   
    Свашта се данас зове љубав. Та реч је постала отрцана флоскула којом празноглавци крију своју лудост и подерана рита којом бестидници крију срамоту своје голотиње. Реч љубав је постала лицемерно покривало највећег непријатеља љубави – самољубља и егоизма. Из слободе, љубав је свучена у нужност. Поистовећена је са хемијом. Постала је име за страст. Име за грех. Мртвачка шминка. Жива смрт. Мртви живот. Оксиморон.
    Љубав је постала мерљива. Корист је њена мера. Тако, могуће је волети „више“ и „мање“, зависно од користи коју сопство (self) има. Страх и користољубље. Данашњи љубавници су плашљивци и трговци. Први „воле“ из страха, јер је пред њима ауторитет који им може наудити, може им ускратити задовољство да себе љубе. Може њихову хемију из задовољства преобратити у патњу, праву у погрешну хемијску рекацију. Други „воле“ са надом на добру плату. Очекују повољан стимуланс својој радосној хемији. Центар свега је сопство (self). Други је објекат. Као такав он је потребан, као лаборант који ће канути праву супстанцу у self-епрувету. Свет је скуп објеката који стоји пред сопством. На човеку је да препозна корист и ауторитет, силу која му може наудити или донети корист. Неки од објеката то могу „више“ а неки „мање“. Зато неке ваља „више“ а неке „мање“ волети, а неке презирати. Мера свега је сопство (self), хемија. Ваља се човеку борити за своју срећу, за своју хемијску реакцију. И то се данас зове љубав.
    Зато је данашњем свету, па чак и оном који себе сматра побожним, показање праве љубави, „која не тражи своје“ (1Кор. 13, 5), лудост. Крст је лудост (1Кор. 1, 18), јер на њему умире сопство, ради живота другог. Ко ће онда још Крст назвати љубављу? Нико други него лудаци, које Бог изабра да посраме мудре (1Кор. 1, 27). Које то мудраце? Оне који су мудрост преобратили у лукавост – плашљивце и трговце. Љубавнике из „долине плача“. Живе мртваце. Мртве животе. Оксимороне. А ко су луди, које је Бог изабрао? То су Светитељи Његови. Луди овоме свету. Они који су умрли себи, да би у њима живео Христос (Гал. 2, 20). Богозналци. Истинити човекољупци. Личности. Победили су страх и шићарџијство. Покопали су самољубље. Показали су љубав праву и једино могућу – која не тражи своје. То су хероји. Љубав и храброст су неодвојиве. Храброст је љубав која се не мери, не раздваја – једна и једина љубав. Љубав је храброст пред Богом и храброст пред човеком. Храброст да се каже „не“ Богу без човека и „не“ човеку без Бога. Љубав према Богу неодвојива од љубави према ближњему (Мк 12, 30-31). Личност.
    Побожност лишена Светитеља не може ово разумети. Њој је ово богохуљење. За такву побожност ниједан човек није вредан Бога. Светитељи, пак, кажу да је сваки ближњи вредан колико и сусрет са Богом, вредан Раја. Побожност без Светитеља је ништа друго него егоизам обојен у религиозност. Хоће да ућаре награду од Бога. Чули су да добро награђује. И то се данас зове љубав према Богу. Плашљивци и трговци.
    Човекољубље лишено Светитеља не може ово разумети. Узели су у руке „Окамов бријач“ и одсецају Бога. Он је сувишан, веле, за постојање љубави према човеку. Обријана, осакаћена љубав. Љубав без бића, без истине. Феномен. Сине и нестане. Мртви живот. Живо мртвило. Оксиморон. Светитељи, пак, љубав према ближњем уносе у Свету Литургију, у Божије Синовство, у однос са Богом. У Рај. У Царство Божије. У вечност. У истину. „Љубав никада не престаје...“ (1Кор. 13, 8). Љубав. Личност. Светитељ. Истина. Биће...Синоними.
    Светитељска етика. Храброст која пита: „Шта ће ти Рај, земаљски или небески, ако си сам? Чему се можеш сам
    радовати?“ Може ли човек као самац постојати? Не, јер је створен по лику Божијем. Личност. Један није самац. Али, није ни распаднуто мноштво. Личност је јединица која у себи крије тајанствено мноштво. Један којег нема без многих. Несливено и нераздељиво. Избриши из себе све своје ближње и запитај се ко си? Знаш ли одговор? Не. Без твојих ближњих нема ни твојег „ја“, твог идентитета. Без њих си само гомила молекула, хемија, епрувета бућкуриша. Избриши из себе Бога и изгубићеш смисао свега што чиниш. Постаћеш роб нужности, којем је једино смрт загарантована. Небиће. Са твојом смрћу, умреће и све твоје љубави. Безбожник. Живот без Живота. Оскиморон. Не сакати љубав. Учини је вечном, јер права љубав „никада не престаје“ (1Кор. 13, 8). Но, пред Вечност, пред Бога живога, изађи као личност, као јединица која је саткана од мноштва, по узору на свога Творца. Јер, ако Оца нема без Сина и Духа Светога (једног без многих), онда ни тебе нема без твојих ближњих. Ако те Вечност прими, буди храбар и питај: „Господе, а где су ближњи моји? Хоћеш ли и
    њих помиловати љубави моје ради?“ Не бој се ни у пакао да сиђеш, ради њих. Јер, такав пакао траже Светитељи, највећи пријатељи Божији. Мојсије, у Старом Завету, молио је Бога за народ свој, за њихово спасење, па и по цену да он
    сконча у паклу. Апостол Павле је то исто чинио у Новом Завету. Ево, у наше дане, не тако давно, то је чинио и Светитељ из рода нашега, Владика Николај, који се паклу радује, „само Срби Богу да се врате.“ Свети Силуан Атонски и дивни старац Софроније Сахаров, молили су се и плакали за „целог Адама“. Ко је „цели Адам“? Човечанство. Један човек, једна природа људска коју пројављују многе ипостаси (многи људи, многе личности). Може ли ишта утешити тугу Светитеља ако Адам поново не буде цео? Љубав је тајна велика. Хоће ли она дефинитивно спасити свет? Само Светитељи знају сигуран одговор. Они који су на путу светости могу само да се замисле, да питају. Знати одговор значи постати Светитељ. Знати одговор значи познати љубав. Али, ко ће данашњег човека научити љубави? Ко ће га ослободити од разних заблуда и сурогата љубави? Нико други до Светитељи. Они су видело света, учитељи љубави. Зато је свету потребна етика.
    Али, не било која етика већ светитељска, она која води савршенству – љубави. Светитељска етика је потребна као педагог врлина, као анагог онима који су на путу светости до савршенства – до љубави. Тек када човек научи да се љубављу не
    назива свашта, већ једно и једино савршенсво, тек тада сазнаће одговоре на тешка питања. Имаће знање. Знање поистовећено са љубављу. Светост. А која су то питања? Ако таква љубав каква је светитељска заиста сиђе у пакао,
    неће ли пакао нестати? Ако Бог спасава личност, а ње нема без односа са другим личностима, са ближњима, шта то значи? Хоће ли Господ ради једног праведника, ради његове љубави, помиловати и ближње његове? Није ли и Авраму обећао да ће помиловати читав један град грешника, Содому, само ако се у њему нађе десет праведника? Хоће ли, ако помилује нас, помиловати и наше ближње чија је можда једина праведност била та што су волели и били вољени? Такви какви јесу. Несавршени. Грешни, али вољени. Толико вољени да је идентитет без њих незамислив. Или ће их ипак раздвојити од нас? Неће ли тада осакатити личност коју спасава? Ако је сакати, одвајајући је од ближњих, како је онда спасава? Као индивидуе? Али, зар живот није сабрање, „цели Адам“, насупрот смрти која је раздвајање, распадање, „атомизација Адама“? Нисам ли распаднут човек, ако сам без својих ближњих који су ме чинили постојећим, давали ми идентитет, личност? Где сам ја, у којем Рају, ако нема ближњих мојих? Ту је Бог, рећиће неко. Али, ја волим и Бога и ближњег. Немогуће је то двоје раздвојити а остати личност. Нису ли ради тога Светитељи искали од Бога пакао? И неће ли баш та љубав победити и испразнити пакао? Не знам. Светитељи знају.
    Александар Милојков
  8. Волим
    Дејан got a reaction from Perica Mitic for a Странице, Љубав Светитеља- Александар Милојков   
    Свашта се данас зове љубав. Та реч је постала отрцана флоскула којом празноглавци крију своју лудост и подерана рита којом бестидници крију срамоту своје голотиње. Реч љубав је постала лицемерно покривало највећег непријатеља љубави – самољубља и егоизма. Из слободе, љубав је свучена у нужност. Поистовећена је са хемијом. Постала је име за страст. Име за грех. Мртвачка шминка. Жива смрт. Мртви живот. Оксиморон.
    Љубав је постала мерљива. Корист је њена мера. Тако, могуће је волети „више“ и „мање“, зависно од користи коју сопство (self) има. Страх и користољубље. Данашњи љубавници су плашљивци и трговци. Први „воле“ из страха, јер је пред њима ауторитет који им може наудити, може им ускратити задовољство да себе љубе. Може њихову хемију из задовољства преобратити у патњу, праву у погрешну хемијску рекацију. Други „воле“ са надом на добру плату. Очекују повољан стимуланс својој радосној хемији. Центар свега је сопство (self). Други је објекат. Као такав он је потребан, као лаборант који ће канути праву супстанцу у self-епрувету. Свет је скуп објеката који стоји пред сопством. На човеку је да препозна корист и ауторитет, силу која му може наудити или донети корист. Неки од објеката то могу „више“ а неки „мање“. Зато неке ваља „више“ а неке „мање“ волети, а неке презирати. Мера свега је сопство (self), хемија. Ваља се човеку борити за своју срећу, за своју хемијску реакцију. И то се данас зове љубав.
    Зато је данашњем свету, па чак и оном који себе сматра побожним, показање праве љубави, „која не тражи своје“ (1Кор. 13, 5), лудост. Крст је лудост (1Кор. 1, 18), јер на њему умире сопство, ради живота другог. Ко ће онда још Крст назвати љубављу? Нико други него лудаци, које Бог изабра да посраме мудре (1Кор. 1, 27). Које то мудраце? Оне који су мудрост преобратили у лукавост – плашљивце и трговце. Љубавнике из „долине плача“. Живе мртваце. Мртве животе. Оксимороне. А ко су луди, које је Бог изабрао? То су Светитељи Његови. Луди овоме свету. Они који су умрли себи, да би у њима живео Христос (Гал. 2, 20). Богозналци. Истинити човекољупци. Личности. Победили су страх и шићарџијство. Покопали су самољубље. Показали су љубав праву и једино могућу – која не тражи своје. То су хероји. Љубав и храброст су неодвојиве. Храброст је љубав која се не мери, не раздваја – једна и једина љубав. Љубав је храброст пред Богом и храброст пред човеком. Храброст да се каже „не“ Богу без човека и „не“ човеку без Бога. Љубав према Богу неодвојива од љубави према ближњему (Мк 12, 30-31). Личност.
    Побожност лишена Светитеља не може ово разумети. Њој је ово богохуљење. За такву побожност ниједан човек није вредан Бога. Светитељи, пак, кажу да је сваки ближњи вредан колико и сусрет са Богом, вредан Раја. Побожност без Светитеља је ништа друго него егоизам обојен у религиозност. Хоће да ућаре награду од Бога. Чули су да добро награђује. И то се данас зове љубав према Богу. Плашљивци и трговци.
    Човекољубље лишено Светитеља не може ово разумети. Узели су у руке „Окамов бријач“ и одсецају Бога. Он је сувишан, веле, за постојање љубави према човеку. Обријана, осакаћена љубав. Љубав без бића, без истине. Феномен. Сине и нестане. Мртви живот. Живо мртвило. Оксиморон. Светитељи, пак, љубав према ближњем уносе у Свету Литургију, у Божије Синовство, у однос са Богом. У Рај. У Царство Божије. У вечност. У истину. „Љубав никада не престаје...“ (1Кор. 13, 8). Љубав. Личност. Светитељ. Истина. Биће...Синоними.
    Светитељска етика. Храброст која пита: „Шта ће ти Рај, земаљски или небески, ако си сам? Чему се можеш сам
    радовати?“ Може ли човек као самац постојати? Не, јер је створен по лику Божијем. Личност. Један није самац. Али, није ни распаднуто мноштво. Личност је јединица која у себи крије тајанствено мноштво. Један којег нема без многих. Несливено и нераздељиво. Избриши из себе све своје ближње и запитај се ко си? Знаш ли одговор? Не. Без твојих ближњих нема ни твојег „ја“, твог идентитета. Без њих си само гомила молекула, хемија, епрувета бућкуриша. Избриши из себе Бога и изгубићеш смисао свега што чиниш. Постаћеш роб нужности, којем је једино смрт загарантована. Небиће. Са твојом смрћу, умреће и све твоје љубави. Безбожник. Живот без Живота. Оскиморон. Не сакати љубав. Учини је вечном, јер права љубав „никада не престаје“ (1Кор. 13, 8). Но, пред Вечност, пред Бога живога, изађи као личност, као јединица која је саткана од мноштва, по узору на свога Творца. Јер, ако Оца нема без Сина и Духа Светога (једног без многих), онда ни тебе нема без твојих ближњих. Ако те Вечност прими, буди храбар и питај: „Господе, а где су ближњи моји? Хоћеш ли и
    њих помиловати љубави моје ради?“ Не бој се ни у пакао да сиђеш, ради њих. Јер, такав пакао траже Светитељи, највећи пријатељи Божији. Мојсије, у Старом Завету, молио је Бога за народ свој, за њихово спасење, па и по цену да он
    сконча у паклу. Апостол Павле је то исто чинио у Новом Завету. Ево, у наше дане, не тако давно, то је чинио и Светитељ из рода нашега, Владика Николај, који се паклу радује, „само Срби Богу да се врате.“ Свети Силуан Атонски и дивни старац Софроније Сахаров, молили су се и плакали за „целог Адама“. Ко је „цели Адам“? Човечанство. Један човек, једна природа људска коју пројављују многе ипостаси (многи људи, многе личности). Може ли ишта утешити тугу Светитеља ако Адам поново не буде цео? Љубав је тајна велика. Хоће ли она дефинитивно спасити свет? Само Светитељи знају сигуран одговор. Они који су на путу светости могу само да се замисле, да питају. Знати одговор значи постати Светитељ. Знати одговор значи познати љубав. Али, ко ће данашњег човека научити љубави? Ко ће га ослободити од разних заблуда и сурогата љубави? Нико други до Светитељи. Они су видело света, учитељи љубави. Зато је свету потребна етика.
    Али, не било која етика већ светитељска, она која води савршенству – љубави. Светитељска етика је потребна као педагог врлина, као анагог онима који су на путу светости до савршенства – до љубави. Тек када човек научи да се љубављу не
    назива свашта, већ једно и једино савршенсво, тек тада сазнаће одговоре на тешка питања. Имаће знање. Знање поистовећено са љубављу. Светост. А која су то питања? Ако таква љубав каква је светитељска заиста сиђе у пакао,
    неће ли пакао нестати? Ако Бог спасава личност, а ње нема без односа са другим личностима, са ближњима, шта то значи? Хоће ли Господ ради једног праведника, ради његове љубави, помиловати и ближње његове? Није ли и Авраму обећао да ће помиловати читав један град грешника, Содому, само ако се у њему нађе десет праведника? Хоће ли, ако помилује нас, помиловати и наше ближње чија је можда једина праведност била та што су волели и били вољени? Такви какви јесу. Несавршени. Грешни, али вољени. Толико вољени да је идентитет без њих незамислив. Или ће их ипак раздвојити од нас? Неће ли тада осакатити личност коју спасава? Ако је сакати, одвајајући је од ближњих, како је онда спасава? Као индивидуе? Али, зар живот није сабрање, „цели Адам“, насупрот смрти која је раздвајање, распадање, „атомизација Адама“? Нисам ли распаднут човек, ако сам без својих ближњих који су ме чинили постојећим, давали ми идентитет, личност? Где сам ја, у којем Рају, ако нема ближњих мојих? Ту је Бог, рећиће неко. Али, ја волим и Бога и ближњег. Немогуће је то двоје раздвојити а остати личност. Нису ли ради тога Светитељи искали од Бога пакао? И неће ли баш та љубав победити и испразнити пакао? Не знам. Светитељи знају.
    Александар Милојков
  9. Волим
    Дејан got a reaction from sleki for a Странице, Љубав Светитеља- Александар Милојков   
    Свашта се данас зове љубав. Та реч је постала отрцана флоскула којом празноглавци крију своју лудост и подерана рита којом бестидници крију срамоту своје голотиње. Реч љубав је постала лицемерно покривало највећег непријатеља љубави – самољубља и егоизма. Из слободе, љубав је свучена у нужност. Поистовећена је са хемијом. Постала је име за страст. Име за грех. Мртвачка шминка. Жива смрт. Мртви живот. Оксиморон.
    Љубав је постала мерљива. Корист је њена мера. Тако, могуће је волети „више“ и „мање“, зависно од користи коју сопство (self) има. Страх и користољубље. Данашњи љубавници су плашљивци и трговци. Први „воле“ из страха, јер је пред њима ауторитет који им може наудити, може им ускратити задовољство да себе љубе. Може њихову хемију из задовољства преобратити у патњу, праву у погрешну хемијску рекацију. Други „воле“ са надом на добру плату. Очекују повољан стимуланс својој радосној хемији. Центар свега је сопство (self). Други је објекат. Као такав он је потребан, као лаборант који ће канути праву супстанцу у self-епрувету. Свет је скуп објеката који стоји пред сопством. На човеку је да препозна корист и ауторитет, силу која му може наудити или донети корист. Неки од објеката то могу „више“ а неки „мање“. Зато неке ваља „више“ а неке „мање“ волети, а неке презирати. Мера свега је сопство (self), хемија. Ваља се човеку борити за своју срећу, за своју хемијску реакцију. И то се данас зове љубав.
    Зато је данашњем свету, па чак и оном који себе сматра побожним, показање праве љубави, „која не тражи своје“ (1Кор. 13, 5), лудост. Крст је лудост (1Кор. 1, 18), јер на њему умире сопство, ради живота другог. Ко ће онда још Крст назвати љубављу? Нико други него лудаци, које Бог изабра да посраме мудре (1Кор. 1, 27). Које то мудраце? Оне који су мудрост преобратили у лукавост – плашљивце и трговце. Љубавнике из „долине плача“. Живе мртваце. Мртве животе. Оксимороне. А ко су луди, које је Бог изабрао? То су Светитељи Његови. Луди овоме свету. Они који су умрли себи, да би у њима живео Христос (Гал. 2, 20). Богозналци. Истинити човекољупци. Личности. Победили су страх и шићарџијство. Покопали су самољубље. Показали су љубав праву и једино могућу – која не тражи своје. То су хероји. Љубав и храброст су неодвојиве. Храброст је љубав која се не мери, не раздваја – једна и једина љубав. Љубав је храброст пред Богом и храброст пред човеком. Храброст да се каже „не“ Богу без човека и „не“ човеку без Бога. Љубав према Богу неодвојива од љубави према ближњему (Мк 12, 30-31). Личност.
    Побожност лишена Светитеља не може ово разумети. Њој је ово богохуљење. За такву побожност ниједан човек није вредан Бога. Светитељи, пак, кажу да је сваки ближњи вредан колико и сусрет са Богом, вредан Раја. Побожност без Светитеља је ништа друго него егоизам обојен у религиозност. Хоће да ућаре награду од Бога. Чули су да добро награђује. И то се данас зове љубав према Богу. Плашљивци и трговци.
    Човекољубље лишено Светитеља не може ово разумети. Узели су у руке „Окамов бријач“ и одсецају Бога. Он је сувишан, веле, за постојање љубави према човеку. Обријана, осакаћена љубав. Љубав без бића, без истине. Феномен. Сине и нестане. Мртви живот. Живо мртвило. Оксиморон. Светитељи, пак, љубав према ближњем уносе у Свету Литургију, у Божије Синовство, у однос са Богом. У Рај. У Царство Божије. У вечност. У истину. „Љубав никада не престаје...“ (1Кор. 13, 8). Љубав. Личност. Светитељ. Истина. Биће...Синоними.
    Светитељска етика. Храброст која пита: „Шта ће ти Рај, земаљски или небески, ако си сам? Чему се можеш сам
    радовати?“ Може ли човек као самац постојати? Не, јер је створен по лику Божијем. Личност. Један није самац. Али, није ни распаднуто мноштво. Личност је јединица која у себи крије тајанствено мноштво. Један којег нема без многих. Несливено и нераздељиво. Избриши из себе све своје ближње и запитај се ко си? Знаш ли одговор? Не. Без твојих ближњих нема ни твојег „ја“, твог идентитета. Без њих си само гомила молекула, хемија, епрувета бућкуриша. Избриши из себе Бога и изгубићеш смисао свега што чиниш. Постаћеш роб нужности, којем је једино смрт загарантована. Небиће. Са твојом смрћу, умреће и све твоје љубави. Безбожник. Живот без Живота. Оскиморон. Не сакати љубав. Учини је вечном, јер права љубав „никада не престаје“ (1Кор. 13, 8). Но, пред Вечност, пред Бога живога, изађи као личност, као јединица која је саткана од мноштва, по узору на свога Творца. Јер, ако Оца нема без Сина и Духа Светога (једног без многих), онда ни тебе нема без твојих ближњих. Ако те Вечност прими, буди храбар и питај: „Господе, а где су ближњи моји? Хоћеш ли и
    њих помиловати љубави моје ради?“ Не бој се ни у пакао да сиђеш, ради њих. Јер, такав пакао траже Светитељи, највећи пријатељи Божији. Мојсије, у Старом Завету, молио је Бога за народ свој, за њихово спасење, па и по цену да он
    сконча у паклу. Апостол Павле је то исто чинио у Новом Завету. Ево, у наше дане, не тако давно, то је чинио и Светитељ из рода нашега, Владика Николај, који се паклу радује, „само Срби Богу да се врате.“ Свети Силуан Атонски и дивни старац Софроније Сахаров, молили су се и плакали за „целог Адама“. Ко је „цели Адам“? Човечанство. Један човек, једна природа људска коју пројављују многе ипостаси (многи људи, многе личности). Може ли ишта утешити тугу Светитеља ако Адам поново не буде цео? Љубав је тајна велика. Хоће ли она дефинитивно спасити свет? Само Светитељи знају сигуран одговор. Они који су на путу светости могу само да се замисле, да питају. Знати одговор значи постати Светитељ. Знати одговор значи познати љубав. Али, ко ће данашњег човека научити љубави? Ко ће га ослободити од разних заблуда и сурогата љубави? Нико други до Светитељи. Они су видело света, учитељи љубави. Зато је свету потребна етика.
    Али, не било која етика већ светитељска, она која води савршенству – љубави. Светитељска етика је потребна као педагог врлина, као анагог онима који су на путу светости до савршенства – до љубави. Тек када човек научи да се љубављу не
    назива свашта, већ једно и једино савршенсво, тек тада сазнаће одговоре на тешка питања. Имаће знање. Знање поистовећено са љубављу. Светост. А која су то питања? Ако таква љубав каква је светитељска заиста сиђе у пакао,
    неће ли пакао нестати? Ако Бог спасава личност, а ње нема без односа са другим личностима, са ближњима, шта то значи? Хоће ли Господ ради једног праведника, ради његове љубави, помиловати и ближње његове? Није ли и Авраму обећао да ће помиловати читав један град грешника, Содому, само ако се у њему нађе десет праведника? Хоће ли, ако помилује нас, помиловати и наше ближње чија је можда једина праведност била та што су волели и били вољени? Такви какви јесу. Несавршени. Грешни, али вољени. Толико вољени да је идентитет без њих незамислив. Или ће их ипак раздвојити од нас? Неће ли тада осакатити личност коју спасава? Ако је сакати, одвајајући је од ближњих, како је онда спасава? Као индивидуе? Али, зар живот није сабрање, „цели Адам“, насупрот смрти која је раздвајање, распадање, „атомизација Адама“? Нисам ли распаднут човек, ако сам без својих ближњих који су ме чинили постојећим, давали ми идентитет, личност? Где сам ја, у којем Рају, ако нема ближњих мојих? Ту је Бог, рећиће неко. Али, ја волим и Бога и ближњег. Немогуће је то двоје раздвојити а остати личност. Нису ли ради тога Светитељи искали од Бога пакао? И неће ли баш та љубав победити и испразнити пакао? Не знам. Светитељи знају.
    Александар Милојков
  10. Волим
    Дејан got a reaction from Александар Милојков for a Странице, Слијепа дјевојка прогледала пред иконом Мајке Божје   
    У Кијево-печерској лаври пред иконом Мајке Божје „Свецарица“ прогледала слијепа дјевојка, саопштава званични сајт Украјинске православне цркве Московске патријаршије. Копија светогорске иконе „Свецарица“ налази се у храму Свих преподобних отаца печерских.
    Израелски и украјински љекари потврђују факат чуда, истичући да са дијагнозом „тумор очног нерва“ човјек не може уопште да види. Лијечење без операције је немогуће, а и у таквим случајевима се на помоћ љекара не може очекивати. Међутим, дјевојци је неочекивано и чудесно помогла Пресвета Богородица.
    Дјевојка Јелена Мељниченко је редовно долазила на молебане крај иконе «Свецарица» и у тим тренуцима је доживљавала наговјештаје вида крај иконе. Одједном се за вријеме молебана, њен вид знатно побољшао – Јелена је угледала икону, свештеника, па чак и трунке прашине у зрацима сунца. Према тврђењу љекара, визуелни апарат са таквом болешћу, не може преносити сигнале у мозак.
    Првих дана јануара Јелени се отворио и слух у бучним мјестима. Прије тога због тумора у глави, она ништа није чула. Исцјељење напредује.
    Икони «Свецарица» (Пантанаса) која се чува на Светој Гори , у Ватопедском манастиру, вјерници од 17. вијека прибјегавају у посебним случајевима: приликом неизлечивих болести, посебно канцерогених, она штити од магијских радњи. У 21. вијеку копија иконе «Свецарица» у Кијево-печерској лаври открила је извор помоћи стотинама вјерних Украјинаца у многим невољама, и пред иконом се слијевају непресушне ријеке људи. Молебан крај «Свецарице» у Кијево-печерској лаври служи се свакодневно, осим недјељом и празницима.
    Извор:Радио Светигора
  11. Волим
    Дејан got a reaction from gago.m for a Странице, Слијепа дјевојка прогледала пред иконом Мајке Божје   
    У Кијево-печерској лаври пред иконом Мајке Божје „Свецарица“ прогледала слијепа дјевојка, саопштава званични сајт Украјинске православне цркве Московске патријаршије. Копија светогорске иконе „Свецарица“ налази се у храму Свих преподобних отаца печерских.
    Израелски и украјински љекари потврђују факат чуда, истичући да са дијагнозом „тумор очног нерва“ човјек не може уопште да види. Лијечење без операције је немогуће, а и у таквим случајевима се на помоћ љекара не може очекивати. Међутим, дјевојци је неочекивано и чудесно помогла Пресвета Богородица.
    Дјевојка Јелена Мељниченко је редовно долазила на молебане крај иконе «Свецарица» и у тим тренуцима је доживљавала наговјештаје вида крај иконе. Одједном се за вријеме молебана, њен вид знатно побољшао – Јелена је угледала икону, свештеника, па чак и трунке прашине у зрацима сунца. Према тврђењу љекара, визуелни апарат са таквом болешћу, не може преносити сигнале у мозак.
    Првих дана јануара Јелени се отворио и слух у бучним мјестима. Прије тога због тумора у глави, она ништа није чула. Исцјељење напредује.
    Икони «Свецарица» (Пантанаса) која се чува на Светој Гори , у Ватопедском манастиру, вјерници од 17. вијека прибјегавају у посебним случајевима: приликом неизлечивих болести, посебно канцерогених, она штити од магијских радњи. У 21. вијеку копија иконе «Свецарица» у Кијево-печерској лаври открила је извор помоћи стотинама вјерних Украјинаца у многим невољама, и пред иконом се слијевају непресушне ријеке људи. Молебан крај «Свецарице» у Кијево-печерској лаври служи се свакодневно, осим недјељом и празницима.
    Извор:Радио Светигора
  12. Волим
    Дејан got a reaction from Тихон for a Странице, Слијепа дјевојка прогледала пред иконом Мајке Божје   
    У Кијево-печерској лаври пред иконом Мајке Божје „Свецарица“ прогледала слијепа дјевојка, саопштава званични сајт Украјинске православне цркве Московске патријаршије. Копија светогорске иконе „Свецарица“ налази се у храму Свих преподобних отаца печерских.
    Израелски и украјински љекари потврђују факат чуда, истичући да са дијагнозом „тумор очног нерва“ човјек не може уопште да види. Лијечење без операције је немогуће, а и у таквим случајевима се на помоћ љекара не може очекивати. Међутим, дјевојци је неочекивано и чудесно помогла Пресвета Богородица.
    Дјевојка Јелена Мељниченко је редовно долазила на молебане крај иконе «Свецарица» и у тим тренуцима је доживљавала наговјештаје вида крај иконе. Одједном се за вријеме молебана, њен вид знатно побољшао – Јелена је угледала икону, свештеника, па чак и трунке прашине у зрацима сунца. Према тврђењу љекара, визуелни апарат са таквом болешћу, не може преносити сигнале у мозак.
    Првих дана јануара Јелени се отворио и слух у бучним мјестима. Прије тога због тумора у глави, она ништа није чула. Исцјељење напредује.
    Икони «Свецарица» (Пантанаса) која се чува на Светој Гори , у Ватопедском манастиру, вјерници од 17. вијека прибјегавају у посебним случајевима: приликом неизлечивих болести, посебно канцерогених, она штити од магијских радњи. У 21. вијеку копија иконе «Свецарица» у Кијево-печерској лаври открила је извор помоћи стотинама вјерних Украјинаца у многим невољама, и пред иконом се слијевају непресушне ријеке људи. Молебан крај «Свецарице» у Кијево-печерској лаври служи се свакодневно, осим недјељом и празницима.
    Извор:Радио Светигора
  13. Волим
    Дејан got a reaction from Middle-earth for a Странице, Слијепа дјевојка прогледала пред иконом Мајке Божје   
    У Кијево-печерској лаври пред иконом Мајке Божје „Свецарица“ прогледала слијепа дјевојка, саопштава званични сајт Украјинске православне цркве Московске патријаршије. Копија светогорске иконе „Свецарица“ налази се у храму Свих преподобних отаца печерских.
    Израелски и украјински љекари потврђују факат чуда, истичући да са дијагнозом „тумор очног нерва“ човјек не може уопште да види. Лијечење без операције је немогуће, а и у таквим случајевима се на помоћ љекара не може очекивати. Међутим, дјевојци је неочекивано и чудесно помогла Пресвета Богородица.
    Дјевојка Јелена Мељниченко је редовно долазила на молебане крај иконе «Свецарица» и у тим тренуцима је доживљавала наговјештаје вида крај иконе. Одједном се за вријеме молебана, њен вид знатно побољшао – Јелена је угледала икону, свештеника, па чак и трунке прашине у зрацима сунца. Према тврђењу љекара, визуелни апарат са таквом болешћу, не може преносити сигнале у мозак.
    Првих дана јануара Јелени се отворио и слух у бучним мјестима. Прије тога због тумора у глави, она ништа није чула. Исцјељење напредује.
    Икони «Свецарица» (Пантанаса) која се чува на Светој Гори , у Ватопедском манастиру, вјерници од 17. вијека прибјегавају у посебним случајевима: приликом неизлечивих болести, посебно канцерогених, она штити од магијских радњи. У 21. вијеку копија иконе «Свецарица» у Кијево-печерској лаври открила је извор помоћи стотинама вјерних Украјинаца у многим невољама, и пред иконом се слијевају непресушне ријеке људи. Молебан крај «Свецарице» у Кијево-печерској лаври служи се свакодневно, осим недјељом и празницима.
    Извор:Радио Светигора
  14. Волим
    Дејан got a reaction from Бојан Сарачевић for a Странице, Слијепа дјевојка прогледала пред иконом Мајке Божје   
    У Кијево-печерској лаври пред иконом Мајке Божје „Свецарица“ прогледала слијепа дјевојка, саопштава званични сајт Украјинске православне цркве Московске патријаршије. Копија светогорске иконе „Свецарица“ налази се у храму Свих преподобних отаца печерских.
    Израелски и украјински љекари потврђују факат чуда, истичући да са дијагнозом „тумор очног нерва“ човјек не може уопште да види. Лијечење без операције је немогуће, а и у таквим случајевима се на помоћ љекара не може очекивати. Међутим, дјевојци је неочекивано и чудесно помогла Пресвета Богородица.
    Дјевојка Јелена Мељниченко је редовно долазила на молебане крај иконе «Свецарица» и у тим тренуцима је доживљавала наговјештаје вида крај иконе. Одједном се за вријеме молебана, њен вид знатно побољшао – Јелена је угледала икону, свештеника, па чак и трунке прашине у зрацима сунца. Према тврђењу љекара, визуелни апарат са таквом болешћу, не може преносити сигнале у мозак.
    Првих дана јануара Јелени се отворио и слух у бучним мјестима. Прије тога због тумора у глави, она ништа није чула. Исцјељење напредује.
    Икони «Свецарица» (Пантанаса) која се чува на Светој Гори , у Ватопедском манастиру, вјерници од 17. вијека прибјегавају у посебним случајевима: приликом неизлечивих болести, посебно канцерогених, она штити од магијских радњи. У 21. вијеку копија иконе «Свецарица» у Кијево-печерској лаври открила је извор помоћи стотинама вјерних Украјинаца у многим невољама, и пред иконом се слијевају непресушне ријеке људи. Молебан крај «Свецарице» у Кијево-печерској лаври служи се свакодневно, осим недјељом и празницима.
    Извор:Радио Светигора
  15. Волим
    Дејан got a reaction from Hristoslav for a Странице, Слијепа дјевојка прогледала пред иконом Мајке Божје   
    У Кијево-печерској лаври пред иконом Мајке Божје „Свецарица“ прогледала слијепа дјевојка, саопштава званични сајт Украјинске православне цркве Московске патријаршије. Копија светогорске иконе „Свецарица“ налази се у храму Свих преподобних отаца печерских.
    Израелски и украјински љекари потврђују факат чуда, истичући да са дијагнозом „тумор очног нерва“ човјек не може уопште да види. Лијечење без операције је немогуће, а и у таквим случајевима се на помоћ љекара не може очекивати. Међутим, дјевојци је неочекивано и чудесно помогла Пресвета Богородица.
    Дјевојка Јелена Мељниченко је редовно долазила на молебане крај иконе «Свецарица» и у тим тренуцима је доживљавала наговјештаје вида крај иконе. Одједном се за вријеме молебана, њен вид знатно побољшао – Јелена је угледала икону, свештеника, па чак и трунке прашине у зрацима сунца. Према тврђењу љекара, визуелни апарат са таквом болешћу, не може преносити сигнале у мозак.
    Првих дана јануара Јелени се отворио и слух у бучним мјестима. Прије тога због тумора у глави, она ништа није чула. Исцјељење напредује.
    Икони «Свецарица» (Пантанаса) која се чува на Светој Гори , у Ватопедском манастиру, вјерници од 17. вијека прибјегавају у посебним случајевима: приликом неизлечивих болести, посебно канцерогених, она штити од магијских радњи. У 21. вијеку копија иконе «Свецарица» у Кијево-печерској лаври открила је извор помоћи стотинама вјерних Украјинаца у многим невољама, и пред иконом се слијевају непресушне ријеке људи. Молебан крај «Свецарице» у Кијево-печерској лаври служи се свакодневно, осим недјељом и празницима.
    Извор:Радио Светигора
  16. Волим
    Дејан got a reaction from Јефимија Крунић for a Странице, Слијепа дјевојка прогледала пред иконом Мајке Божје   
    У Кијево-печерској лаври пред иконом Мајке Божје „Свецарица“ прогледала слијепа дјевојка, саопштава званични сајт Украјинске православне цркве Московске патријаршије. Копија светогорске иконе „Свецарица“ налази се у храму Свих преподобних отаца печерских.
    Израелски и украјински љекари потврђују факат чуда, истичући да са дијагнозом „тумор очног нерва“ човјек не може уопште да види. Лијечење без операције је немогуће, а и у таквим случајевима се на помоћ љекара не може очекивати. Међутим, дјевојци је неочекивано и чудесно помогла Пресвета Богородица.
    Дјевојка Јелена Мељниченко је редовно долазила на молебане крај иконе «Свецарица» и у тим тренуцима је доживљавала наговјештаје вида крај иконе. Одједном се за вријеме молебана, њен вид знатно побољшао – Јелена је угледала икону, свештеника, па чак и трунке прашине у зрацима сунца. Према тврђењу љекара, визуелни апарат са таквом болешћу, не може преносити сигнале у мозак.
    Првих дана јануара Јелени се отворио и слух у бучним мјестима. Прије тога због тумора у глави, она ништа није чула. Исцјељење напредује.
    Икони «Свецарица» (Пантанаса) која се чува на Светој Гори , у Ватопедском манастиру, вјерници од 17. вијека прибјегавају у посебним случајевима: приликом неизлечивих болести, посебно канцерогених, она штити од магијских радњи. У 21. вијеку копија иконе «Свецарица» у Кијево-печерској лаври открила је извор помоћи стотинама вјерних Украјинаца у многим невољама, и пред иконом се слијевају непресушне ријеке људи. Молебан крај «Свецарице» у Кијево-печерској лаври служи се свакодневно, осим недјељом и празницима.
    Извор:Радио Светигора
  17. Волим
    Дејан got a reaction from pink panter for a Странице, Архимандрит Лука (Анић): Мученици задобијају од Бога такав мир, да је страдање за Христа за њих – радост   
    Желимо да поразговарамо са Вама о мученику Харитону, Ви сте га познавали…?
    О.Лука: Сви смо ми познавали о.Харитона, као и многе друге монахе
    Рашко-Призренске епархије. Недавно се појавила књига о њему. Једино што
    ја могу да испричам о о. Харитону — то је о њоговој мученичкој смрти и о
    томе како сам се са њим упознао. За време рата на Косову о. Харитон је
    био монах у Призрену на Косову. Он је покушавао за заштити људе од
    суровости албанаца, да их сакрије, спасе од смрти. Албнци су то сазнали,
    ухватили су га, и следећих 7-8 година, не сећам се тачно, ми ништа
    нисмо знали о његовој судбини. На крају су, специјалци Међународних
    снага, нашли његово тело, и ми смо сахранили о. Харитона у манастиру
    Црна Река.
    о. Харитон није дуго био монах, он је примио монаштво само годину пре
    мученичке смрти. Али са мном се догодио један догађај о коме бих хтео
    да вам испричам.
    Са мном се догодило нешто, што ја тада нисам разумео, и за шта нисам
    ни био спреман. То се догодило на хиротонији владике
    Захумско-Херцеговачког Григорија у Требињу. После хиротоније је био
    ручак. За нас игумане великих манастира, било је припремљено место у
    врху стола. Али један игуман из неког разлога није дошао, и на њеогово
    место су случајно сместили о. Харитона, за кога се није нашло друго
    место. Њега су поставили међу игумане, а он тек годину дана како је
    постао монах.
    Али, чим је он сео поред мене, он њега се ширило такаво осећање мира,
    да сам ја био у чуду. „Како је могуће, — помислио сам — да за само
    годину дана монашког живота човек стекне такав мир“. То је био потпуни
    мир, који прелази и на друге и који надахњује. Сећам се да су му руке
    биле покривене неким малим огреботинама. Он је изгледао тако, да се
    стицао утисак, као да је монах већ 30-40 година. Поред њега сам се
    осећао као мало дете, као поред старијег брата, који има иза себе
    деценије монашлог живота, који је прошао све проблеме и искушења и који
    се удостојио мира. Такав мир сам већ осетио поред неких људи, великих
    подвижника, и тај исти мир се ширио и од о. Харитона. Био сам потресен.
    Чак нисмо ни нешто нарочито разговарали током тог ручка, таквим миром је
    он просто сијао. После неколико дана он је мученички погинуо.
    Да ли се спрема канонизација о. Харитона?
    Народ се већ моли о. Харитону, као светом, испевана је једна песма,
    која подсећа на тропар: „И када моја душа тоне у мору тегоба, помози ми,
    помози ми, свети Харитоне“. Ја сам разговарао са неким епископима. „Ти
    можеш да му се молиш као светом. Он је свет јер је примио мученичку смрт
    зато што је хтео, друге да заштити“, — рекли су ми они. Потпуни и
    свеобухватни мир, који је исходио од њега, био је такав, да очигледно:
    он је достигао врхунац духовног живота и био је спреман да заврши свој
    земаљски пут.
    У Српској Православној Цркви, као и у Руској, много је новомученика…
    Да, много је људи који су погинули. Ко је од њих мученик? Мученици су
    и они који су погинули за време бомбардовања (1999 године): мала Милица
    Ракић, коју је шрапнел бомбе расекао напола, чији се лик већ слика у
    црквама, на фрескама. Сликају и свештеника Миливоја из Варварина. Када
    је после празничне Литургије на Педесетницу, на улици експлодирао
    „Томахавк“ и ранио једну девојчицу Сању, он се са својих 70 година
    притекао да јој помаже, и следећа ракета је њега убила. Њих по
    дефиницији можемо сматрати светим.
    Канонизација
    свих тих људи: мале Милице, војника Саше, који је био прва жртва
    бомбардовања („Томахавк“ га је убио на улазу у касарну у Даниловграду),
    деце из поправног дома за малолетне деликвенте, — свих без изузетка који
    су погинули под бомбама НАТО — канонизација свих тих жртава ће се
    десити. Све укупно од бомби НАТО је погинуло око 2500 људи, и сви они су
    у неком смислу мученици. Када ће бити формална канонизација, тешко је
    рећи. Црква је канонизовала мученике из Другог светског рата, који су
    пострадали у српским земљама. Отприлике 700.000 људи је заклано у
    страшним конц-логорима Јасеновац, Стара Градишка, и другим и они су
    канонизовани, као свети. Недавно су прослављени 40-торо деце и 2
    свештеника, које су турци живе спалили још у XIX веку.
    Очекује се канонизација мученика из Превлаке у Црној Гори. Мошти тих
    мученика шире миомирис јаче, чини ми се, него мошти свих других мученика
    у Православној Цркви. Они су примили мучеништво још крајем XVI века, и у
    схватању Цркве они су — свети, али се десило тако да није било фактичке
    канонизације. И то ће се засигурно десити, али Црква не жури, ми
    чекамо, када ће их Архијерејски сабор објавити мученицима. Ми се сећамо и
    новомученице Јаглинке из времена Другог светског рата. Немачки војници
    су спалили кућу у коју су сатерали целу њену породицу, сем ње — њу су
    војници оставили себи за забаву. Да би спасла своју девственост, она се
    отргнула из њихових руку и скочила у ватру. Црква је сматра
    новомученицом, као и једну девојку из Крушевца, која је, да би заштитила
    своју девственост од разбојника, скочила са 11. спрата. Они још нису
    канонизовани али се сматрају мученицима, који су пострадали за своју
    веру. Али је, после Другог светског рата, највише мученика који су
    погинули под бомбама НАТО пакта, на Косову и у другим српским земљама.
    Постоји таква изрека: “Крвљу новомученика се спасавамо“. То значи
    да се новомученици моле за народ, и народ се њиховим молитвама спасава.
    Јел то тако?
    То
    је тако. Нас спашава молитва новомученика. Српски народ је пролазио
    кроз неиздржљива искушења. На пример, у Првом светском рату је погинуо
    сваки трећи мушкарац, у Другом светском рату је погинуло више од милион
    људи. То су огромни губици за народ који је тада имао око 6 милиона
    људи. Тако да, једино на шта се ми надамо — су молитве новомученика.
    Ми често употребљавамо термин „Небеска Србија“, подразумевајући под
    тиме на првом месту новомученике, који су пострадали за своју веру. Ми
    се надамо, да се они сада моле за нас, у овом тешком периоду кроз који
    наш народ пролази. Надамо се да ће нам они помоћи да се очистимо њиховом
    крвљу и да постанемо хришћани, како су нам завештали свети кнез Лазар и
    косовски мученици, који су још у XIV веку пострадали за Христа. Њима је
    било предложено да приме ислам, да пређу на страну турака и тиме да
    сачувају живот или да погину али да сачувају веру и да се удостоје
    Царства Небеског.
    Да ли личе животни путеви новомученика Руске Цркве и Српске Цркве?
    Вероватно.
    Мени се јако допало велико поштовање новомученика које постоји у
    Белорусији. На једном месту сам видео портрете свих свештеника, који су
    пострадали за веру. То је дивно, то је истинско памћење Цркве и томе
    треба да учимо нашу децу. И још путујући по аутопуту, приметио сам поред
    пута крстове, тамо где су погинули људи. Знате, тако може да поступа
    само народ, који схвата важност новомученика. У Европи и Америци то
    данас не раде. Они заборављају, за њих је мртав човек — мртав заувек, а
    за нас новомученик — није мртав човек, већ човек који је живљи него сви
    ми живи.
    На пример, пре 2-3 месеца у Сирији је убијен јеромонах Василије. О
    томе се не говори, међутим, тај човек је пострадао за веру, и у сазнању
    Цркве, он треба да буде новомученик, као и о. Данил Сисојев, који је
    такође дао свој живот за веру. Али свакодневне бриге у нашем животу нас
    заокупљају и не дозвољавају нам да запамтимо важне моменте у историји,
    који нам служе као путокази у Царство Небеско.
    Чудно је да се све то дешава у такозваном цивилизованом свету. Вероватно, данас се води рат на неком другом нивоу?
    Постоји једна интересантна прича индуса који се звао Сундар Синг. Он
    је умро одавно. Тај човек је пришао православљу на чудесан начин. Он
    није био православни, тада у Индији уопште није ни било православних.
    Али он је нашао тајне хришћане на Тибету и придружио се њима. Он је
    причао о томе да су будисти ухватили једног хришћанина и осудили га на
    смрт. Привезали су га за дрво, намазали медом и пустили на њега пчеле,
    стршљане и осе. Ако се одрекнете од вере, они вас неће убити, али ако ви
    сачувате веру — чека вас сигурна смрт. Много народа се скупило да гледа
    погубљење. Тада им је тај мученик рекао: „Ви сте данас дошли да видите
    како умире хришћанин. Ви то нећете видети. Ви ћете видети, како умире
    смрт“. То је истински хришћански мученик.
    Шта покреће таквог човека?
    Ми
    понешто заборављамо. Када је реч о новомученицима а и уопште о
    мученицима, ми мислимо само о мучењима, о томе како су они страдали. Али
    ми заборављамо на то, да им Бог у том моменту даје такву благодат, која
    их чини потпуно спремним за мучеништво. Како, је на пример, о. Харитон,
    носио у себи такав мир, да је он заиста, био спреман за Царство
    Небеско. Бог даје мученицима благодат да осете Царство Небеско још овде,
    и муке су им радост, њихове муке — нису само оне, које ми видимо.
    Постоји једна прича из Другог светског рата, када је у Јасеновцу била
    егзекуција српских затвореника. Међу усташким џелатима је чак
    организовано такмичење, ко ће заклати више срба за једну ноћ. Један је
    заклао те ноћи 1800 срба, а други 1200. Један од њих је после полудео и у
    нападу лудила испричао о томе шта су учинили.
    Он је испричао, да је у том сулудом убијању дошао до човека који се
    звао Вукашин из села Клепци. Џелат му је предложио да се одрекне од
    Православља и да спасе живот. Вукашин је то одбио, и џелат му је отсекао
    уво. Затим је опет предложио да се одрекне — и опет одбијање, џелат му
    је отсекао и друго уво, затим нос, ископао очи … Али, причао је тај
    џелат у бунилчу, тај човек, Вукашин, ширио је око себе необјашњив мир и
    само је понављао: „Само ти, дете моје, ради свој посао“. Мученици,
    добијају од Бога такав мир, да је страдање за Христа за њих — радост.
    Спољашњи, физички човек страда, али унутрашњи човек се радује, обнавља
    се и сусреће Христа.
    Али мучитеље и њихову децу очекује Божија казна, зашто људи не мисле о томе?
    Знате,
    у том тренутку, у коме мученик прима венац, није тако ни важно казнити
    убицу. У првом реду, ни сами мученици то баш и не желе. Свети архиђакон
    Стефан у моменту свог мучеништва је рекао: „Боже не урачунај им ово у
    грех, опрости им јер не знају шта чине“. Дивно о томе говори свети
    владика Николај (Велимировић) у једној црквено-народној песми о томе
    како је Пресвета Богородица стојећи под Крстом, питала Господа, да ли га
    боле ране. А Он је одговорио: „Све моје ране боле, али више од тога се
    бринем за судбину оних, који су доле, оних који ме муче. То што су
    учинили одвешће их у пакао и то ме боли, јер не желим да их лишим
    Царства, желим да их спасем, желим да им Бог опрости“. Тако да, ако се
    говори о казни, она наравно постоји, али мученици не размишљају о томе,
    већ се просто радују Лицу Господњем.
    За време Другог светског рата, немачки војници су стрељали људе и
    када су извели на стрељање учитеља са ученицима, како је потом то
    овековечила песникиња, учитељ, није молио да га ослободе, већ је рекао:
    “Пуцајте! Ја и сад држим час, час не овога света, већ Царства Небеског“.
    беседио Димитриј Артјух
    текст припремила ин. Јоана (Пањкова)
    Извор: Манастир свете Јелисавете у Минску
  18. Волим
    Дејан got a reaction from Tatjana Popov for a Странице, Архимандрит Лука (Анић): Мученици задобијају од Бога такав мир, да је страдање за Христа за њих – радост   
    Желимо да поразговарамо са Вама о мученику Харитону, Ви сте га познавали…?
    О.Лука: Сви смо ми познавали о.Харитона, као и многе друге монахе
    Рашко-Призренске епархије. Недавно се појавила књига о њему. Једино што
    ја могу да испричам о о. Харитону — то је о њоговој мученичкој смрти и о
    томе како сам се са њим упознао. За време рата на Косову о. Харитон је
    био монах у Призрену на Косову. Он је покушавао за заштити људе од
    суровости албанаца, да их сакрије, спасе од смрти. Албнци су то сазнали,
    ухватили су га, и следећих 7-8 година, не сећам се тачно, ми ништа
    нисмо знали о његовој судбини. На крају су, специјалци Међународних
    снага, нашли његово тело, и ми смо сахранили о. Харитона у манастиру
    Црна Река.
    о. Харитон није дуго био монах, он је примио монаштво само годину пре
    мученичке смрти. Али са мном се догодио један догађај о коме бих хтео
    да вам испричам.
    Са мном се догодило нешто, што ја тада нисам разумео, и за шта нисам
    ни био спреман. То се догодило на хиротонији владике
    Захумско-Херцеговачког Григорија у Требињу. После хиротоније је био
    ручак. За нас игумане великих манастира, било је припремљено место у
    врху стола. Али један игуман из неког разлога није дошао, и на њеогово
    место су случајно сместили о. Харитона, за кога се није нашло друго
    место. Њега су поставили међу игумане, а он тек годину дана како је
    постао монах.
    Али, чим је он сео поред мене, он њега се ширило такаво осећање мира,
    да сам ја био у чуду. „Како је могуће, — помислио сам — да за само
    годину дана монашког живота човек стекне такав мир“. То је био потпуни
    мир, који прелази и на друге и који надахњује. Сећам се да су му руке
    биле покривене неким малим огреботинама. Он је изгледао тако, да се
    стицао утисак, као да је монах већ 30-40 година. Поред њега сам се
    осећао као мало дете, као поред старијег брата, који има иза себе
    деценије монашлог живота, који је прошао све проблеме и искушења и који
    се удостојио мира. Такав мир сам већ осетио поред неких људи, великих
    подвижника, и тај исти мир се ширио и од о. Харитона. Био сам потресен.
    Чак нисмо ни нешто нарочито разговарали током тог ручка, таквим миром је
    он просто сијао. После неколико дана он је мученички погинуо.
    Да ли се спрема канонизација о. Харитона?
    Народ се већ моли о. Харитону, као светом, испевана је једна песма,
    која подсећа на тропар: „И када моја душа тоне у мору тегоба, помози ми,
    помози ми, свети Харитоне“. Ја сам разговарао са неким епископима. „Ти
    можеш да му се молиш као светом. Он је свет јер је примио мученичку смрт
    зато што је хтео, друге да заштити“, — рекли су ми они. Потпуни и
    свеобухватни мир, који је исходио од њега, био је такав, да очигледно:
    он је достигао врхунац духовног живота и био је спреман да заврши свој
    земаљски пут.
    У Српској Православној Цркви, као и у Руској, много је новомученика…
    Да, много је људи који су погинули. Ко је од њих мученик? Мученици су
    и они који су погинули за време бомбардовања (1999 године): мала Милица
    Ракић, коју је шрапнел бомбе расекао напола, чији се лик већ слика у
    црквама, на фрескама. Сликају и свештеника Миливоја из Варварина. Када
    је после празничне Литургије на Педесетницу, на улици експлодирао
    „Томахавк“ и ранио једну девојчицу Сању, он се са својих 70 година
    притекао да јој помаже, и следећа ракета је њега убила. Њих по
    дефиницији можемо сматрати светим.
    Канонизација
    свих тих људи: мале Милице, војника Саше, који је био прва жртва
    бомбардовања („Томахавк“ га је убио на улазу у касарну у Даниловграду),
    деце из поправног дома за малолетне деликвенте, — свих без изузетка који
    су погинули под бомбама НАТО — канонизација свих тих жртава ће се
    десити. Све укупно од бомби НАТО је погинуло око 2500 људи, и сви они су
    у неком смислу мученици. Када ће бити формална канонизација, тешко је
    рећи. Црква је канонизовала мученике из Другог светског рата, који су
    пострадали у српским земљама. Отприлике 700.000 људи је заклано у
    страшним конц-логорима Јасеновац, Стара Градишка, и другим и они су
    канонизовани, као свети. Недавно су прослављени 40-торо деце и 2
    свештеника, које су турци живе спалили још у XIX веку.
    Очекује се канонизација мученика из Превлаке у Црној Гори. Мошти тих
    мученика шире миомирис јаче, чини ми се, него мошти свих других мученика
    у Православној Цркви. Они су примили мучеништво још крајем XVI века, и у
    схватању Цркве они су — свети, али се десило тако да није било фактичке
    канонизације. И то ће се засигурно десити, али Црква не жури, ми
    чекамо, када ће их Архијерејски сабор објавити мученицима. Ми се сећамо и
    новомученице Јаглинке из времена Другог светског рата. Немачки војници
    су спалили кућу у коју су сатерали целу њену породицу, сем ње — њу су
    војници оставили себи за забаву. Да би спасла своју девственост, она се
    отргнула из њихових руку и скочила у ватру. Црква је сматра
    новомученицом, као и једну девојку из Крушевца, која је, да би заштитила
    своју девственост од разбојника, скочила са 11. спрата. Они још нису
    канонизовани али се сматрају мученицима, који су пострадали за своју
    веру. Али је, после Другог светског рата, највише мученика који су
    погинули под бомбама НАТО пакта, на Косову и у другим српским земљама.
    Постоји таква изрека: “Крвљу новомученика се спасавамо“. То значи
    да се новомученици моле за народ, и народ се њиховим молитвама спасава.
    Јел то тако?
    То
    је тако. Нас спашава молитва новомученика. Српски народ је пролазио
    кроз неиздржљива искушења. На пример, у Првом светском рату је погинуо
    сваки трећи мушкарац, у Другом светском рату је погинуло више од милион
    људи. То су огромни губици за народ који је тада имао око 6 милиона
    људи. Тако да, једино на шта се ми надамо — су молитве новомученика.
    Ми често употребљавамо термин „Небеска Србија“, подразумевајући под
    тиме на првом месту новомученике, који су пострадали за своју веру. Ми
    се надамо, да се они сада моле за нас, у овом тешком периоду кроз који
    наш народ пролази. Надамо се да ће нам они помоћи да се очистимо њиховом
    крвљу и да постанемо хришћани, како су нам завештали свети кнез Лазар и
    косовски мученици, који су још у XIV веку пострадали за Христа. Њима је
    било предложено да приме ислам, да пређу на страну турака и тиме да
    сачувају живот или да погину али да сачувају веру и да се удостоје
    Царства Небеског.
    Да ли личе животни путеви новомученика Руске Цркве и Српске Цркве?
    Вероватно.
    Мени се јако допало велико поштовање новомученика које постоји у
    Белорусији. На једном месту сам видео портрете свих свештеника, који су
    пострадали за веру. То је дивно, то је истинско памћење Цркве и томе
    треба да учимо нашу децу. И још путујући по аутопуту, приметио сам поред
    пута крстове, тамо где су погинули људи. Знате, тако може да поступа
    само народ, који схвата важност новомученика. У Европи и Америци то
    данас не раде. Они заборављају, за њих је мртав човек — мртав заувек, а
    за нас новомученик — није мртав човек, већ човек који је живљи него сви
    ми живи.
    На пример, пре 2-3 месеца у Сирији је убијен јеромонах Василије. О
    томе се не говори, међутим, тај човек је пострадао за веру, и у сазнању
    Цркве, он треба да буде новомученик, као и о. Данил Сисојев, који је
    такође дао свој живот за веру. Али свакодневне бриге у нашем животу нас
    заокупљају и не дозвољавају нам да запамтимо важне моменте у историји,
    који нам служе као путокази у Царство Небеско.
    Чудно је да се све то дешава у такозваном цивилизованом свету. Вероватно, данас се води рат на неком другом нивоу?
    Постоји једна интересантна прича индуса који се звао Сундар Синг. Он
    је умро одавно. Тај човек је пришао православљу на чудесан начин. Он
    није био православни, тада у Индији уопште није ни било православних.
    Али он је нашао тајне хришћане на Тибету и придружио се њима. Он је
    причао о томе да су будисти ухватили једног хришћанина и осудили га на
    смрт. Привезали су га за дрво, намазали медом и пустили на њега пчеле,
    стршљане и осе. Ако се одрекнете од вере, они вас неће убити, али ако ви
    сачувате веру — чека вас сигурна смрт. Много народа се скупило да гледа
    погубљење. Тада им је тај мученик рекао: „Ви сте данас дошли да видите
    како умире хришћанин. Ви то нећете видети. Ви ћете видети, како умире
    смрт“. То је истински хришћански мученик.
    Шта покреће таквог човека?
    Ми
    понешто заборављамо. Када је реч о новомученицима а и уопште о
    мученицима, ми мислимо само о мучењима, о томе како су они страдали. Али
    ми заборављамо на то, да им Бог у том моменту даје такву благодат, која
    их чини потпуно спремним за мучеништво. Како, је на пример, о. Харитон,
    носио у себи такав мир, да је он заиста, био спреман за Царство
    Небеско. Бог даје мученицима благодат да осете Царство Небеско још овде,
    и муке су им радост, њихове муке — нису само оне, које ми видимо.
    Постоји једна прича из Другог светског рата, када је у Јасеновцу била
    егзекуција српских затвореника. Међу усташким џелатима је чак
    организовано такмичење, ко ће заклати више срба за једну ноћ. Један је
    заклао те ноћи 1800 срба, а други 1200. Један од њих је после полудео и у
    нападу лудила испричао о томе шта су учинили.
    Он је испричао, да је у том сулудом убијању дошао до човека који се
    звао Вукашин из села Клепци. Џелат му је предложио да се одрекне од
    Православља и да спасе живот. Вукашин је то одбио, и џелат му је отсекао
    уво. Затим је опет предложио да се одрекне — и опет одбијање, џелат му
    је отсекао и друго уво, затим нос, ископао очи … Али, причао је тај
    џелат у бунилчу, тај човек, Вукашин, ширио је око себе необјашњив мир и
    само је понављао: „Само ти, дете моје, ради свој посао“. Мученици,
    добијају од Бога такав мир, да је страдање за Христа за њих — радост.
    Спољашњи, физички човек страда, али унутрашњи човек се радује, обнавља
    се и сусреће Христа.
    Али мучитеље и њихову децу очекује Божија казна, зашто људи не мисле о томе?
    Знате,
    у том тренутку, у коме мученик прима венац, није тако ни важно казнити
    убицу. У првом реду, ни сами мученици то баш и не желе. Свети архиђакон
    Стефан у моменту свог мучеништва је рекао: „Боже не урачунај им ово у
    грех, опрости им јер не знају шта чине“. Дивно о томе говори свети
    владика Николај (Велимировић) у једној црквено-народној песми о томе
    како је Пресвета Богородица стојећи под Крстом, питала Господа, да ли га
    боле ране. А Он је одговорио: „Све моје ране боле, али више од тога се
    бринем за судбину оних, који су доле, оних који ме муче. То што су
    учинили одвешће их у пакао и то ме боли, јер не желим да их лишим
    Царства, желим да их спасем, желим да им Бог опрости“. Тако да, ако се
    говори о казни, она наравно постоји, али мученици не размишљају о томе,
    већ се просто радују Лицу Господњем.
    За време Другог светског рата, немачки војници су стрељали људе и
    када су извели на стрељање учитеља са ученицима, како је потом то
    овековечила песникиња, учитељ, није молио да га ослободе, већ је рекао:
    “Пуцајте! Ја и сад држим час, час не овога света, већ Царства Небеског“.
    беседио Димитриј Артјух
    текст припремила ин. Јоана (Пањкова)
    Извор: Манастир свете Јелисавете у Минску
  19. Волим
    Дејан got a reaction from Двадесети for a Странице, Господ испуњава наше молбе само ако ми имамо несумњиву веру   
    Ако хоћеш молитвом да измолиш за себе неко добро код Бога, тада се
    пре молитве припреми за несумњиву, јаку веру и предузми благовремено
    средства против сумње и неверја.
    Није добро ако твоје срце за време саме молитве клоне у вери и
    поколеба се у њој, тада и не помишљај да ћеш добити оно што си молио од
    Бога сумњајући, зато што си увредио Бога, a онима који Га вређају Бог не
    даје Своје дарове !
    И све, рекао је Господ, што узиштете у молитви вјерујући, добићете
    (Мт. 21, 22), што значи: ако замолите са неверицом или са сумњом, нећете
    добити. Ако имате вјеру и не посумњате, још каже Он, можете и горе
    премештати (Мт. 21, 21).
    Значи, ако посумњате и не поверујете, нећете учинити то. Али нека
    иште (сваки човек) с вјером, не сумњајући ништа, каже апостол Јаков...
    нека не мисли дa ћe примити шта од Бога. Човјек двоједушан непостојан је
    у свим путевима својим (Јак. 1, 68).
    Срце које сумња у то, да Бог може да дарује мољено, кажњава се за сумњу: оно болесно пати и стешњава се од сумње.
    Нe гневи свемоћног Бога ни сенком сумње, посебно ти, који си искусио на себи Божију свемогућство много пута. Сумња - то је хула на Бога, дрска лаж срца или угнежденог у срцу духа лажи противу Духа истине.
    Бој се ње као змије отровнице, или не, шта ја говорим, презри је, не
    обраћај на њу ни најмању пажњу. Имај на уму да Бог за време твоје молбе
    очекује потврдан одговор на питање које ти је Он изнутра поставио:
    вјерујеш ли да могу то учинити ?
    И ти си дужан из дубине срца да одговориш: верујем, Господе (ср. Мт.
    9, 28). И тада ће бити по твојој вери. Твојој сумњи или неверици нека
    помогне следеће расуђивање: ја молим од Бога:
    1) постојеће, а не само замишљено, ни маштарско, ни фантастично
    добро, јер све постојеће је од Бога постало, зато што без Њега ништа не
    постаде што је постапо (Јн. 1, 3) и значи, да све што бива не бива без
    Њега, а све је или од Њега постало или по Његовој вољи или допуштењу и
    дешава се преко сила и способности које је Он дао творевини и у свему
    постојећем и оном што бива Господ је пуновласни Владика.
    Осим тога, Он зове непостојеће као постојеће (Рим. 4, 17); значи ако бих молио и не постојеће Он би могао да ми да створивши га.
    2) Ја молим могуће, а за Бога и наше немогуће је могуће; значи, и с
    те стране нема препрека, зато што Бог може да учини за мене чак оно што
    је по мојим схватањима немогуће.
    Несрећа је наша, што се у нашу веру меша кратковиди разум,
    тај паук, који лови истину мрежама својих расуђивања, закључака,
    аналогија. Вера одједном захвата, види, а разум заобилазним
    путевима долази до истине; вера то је средство општења духа са духом, а
    разум духовно-чулног са духовно-чулним и просто материјалним; она је
    дух, а он тело.
    Наша нада да ћемо добити оно зашта се молимо за време молитве темељи
    се на вери у доброту и дарежљивост Божију, као Бог милости и
    дарежљивости Он је и Човекољубац, и при томе ми се присећамо безбројних
    ранијих сведочанстава доброте и милости, како на другим људима (у Св.
    Писму и у житијима Светих), тако и на нама. Зато је ради успеха молитве
    потребно такође, да је онај који се моли, већ раније добио тражено и у
    то чврсто веровао срцем.
    Често ми добијамо после своје молитве тражено, посебно молитве за
    спас душа наших; то треба приписати управо Господу, Његовој благодати, а
    не било каквом случају. Где је могуће дати место случају у Царству
    сведржитељног Бога ? Без Њега заиста ништа не постаје, као што без Њега
    ништа не постаде што је постало (Јн. 1, 3).
    Многи се не моле, зато што им се чини, да они наводно нису добили од
    Бога молитвом никакве дарове, или сматрају молитву непотребним делом;
    Кажу: Бог све зна пре наше молбе, и заборављају, да је речено: иштите и
    даће вам се; тражите, и наћи ћeтe; куцајте, и oтвоpuћe вам се (Мт. 7,
    7).
    Наше молбе (молитве) потребне су баш због јачања наше вере,
    којом се једино и спасавамо: бпагодаћу сте спасени кроз вјеру (Еф. 2,
    8); о жено! велика је вјера твоја (Мт. 15, 28);
    Спаситељ је због тога и приморао жену да се усрдније моли, да би побудио њену веру и појачао је.
    Такви људи не виде то, да они немају веру најдрагоценије наслеђе
    хришћана, које је неопходно као живот, да неверјем граде лажом (1. Јн.
    1, 10) Бога a у суштини су чеда ђавоља, недостојни било каквих милости
    Божијих, да су они ти који гину. Потребно је, такође, да срце у току
    молитве гори жељом за духовним благом, љубављу к Богу, Кога срце јасно
    созерцава у свој Његовој бескрајној благости према роду људском, и Који
    је спреман да слуша са очинском љубављу све његове молитве. Када, дакле,
    ви, зли 6ydyћu, умијете даре добре давати дјеци својој, колико ћe више
    Отац ваш небески дати добра онима који My ишту (Мт. 7, 11) ?
    Молећи Господа или Пречисту Мајку Божију, или Анђеле. или Светитеље,
    треба имати такву веру, какву је имао капернаумски капетан (Лк. 7, 6 и
    даље). Он је веровао, да као што су њега слушали његови војници и
    испуњавали његове речи, тако ће, тим пре, по свемогућој речи свеблагог
    Господа, бити испуњена и његова молба. Ако су створења својом
    ограниченом снагом извршавала оно шта је он од њих тражио, па зар неће
    испунити и Сам Владика Својом свемогућом силом молбе слугу Својих, који
    се Њему са вером и надом обраћају! Зар неће Бог и, снажне благодаћу и
    заступништвом пред Њим, верне слуге Његове, Пречиста Мајка Божија,
    Анђели и Свети људи, испунити наше молбе које приносимо, са вером, надом
    и љубављу !
    Заиста, и ја верујем са капетаном, да ако будем молио како
    треба и шта треба било ког Светитеља: дај ми ово и даће; дођи ми у помођ
    и доћи ће, учини ово и учиниће. Ето какву једноставну и снажну веру треба имати !
    Молећи се, треба тако веровати у снагу речи молитве, не одвајајући
    саме речи од самог дела, које оне изражавају; треба веровати да за речју
    као сенка за телом, следи и дело, зато што су код Господа реч и дело
    нераздељиви: јер Он рече, u постадоше; Он заповеди, и саздаше се (Пс.
    148, 5).
    И ти исто тако веруј, да што си рекао у молитви и за шта си замолио,
    то ће и бити. Ти си славословио и Бог је примио твоје славословље,
    захваљивао си Господу и Бог је прихватио твоју захвалност у мирису
    миомира духовнога. Несрећа је што смо маловерни и одвајамо речи од дела,
    као тело од душе, као форму од садржаја, као сенку од тела, и на
    молитви смо, као и у животу, тјелесни, који Духа немају (Јд. 1, 19),
    због тога су и наше молитве без плода.
    Призивај несумњајући, у простоти срца, Господа Бога, такође и Анђеле и Свете, који по благодати
    Божијој и по заједничарењу или јединству са Богом и простоти свога
    бића изузетно брзо, попут муње, и чују и испуњавају, по вољи Божијој,
    наше молитве.
    Када се молиш за било шта Господу, или Пресветој Богородици,
    или Анђелима и Светима молећи њихово заступништво за себе или за друге
    пред Богом, тада речи, које изражавају твоју молбу, твоје потребе,
    сматрај за саме предмете, за саму стварност, које ти молиш од Господа, и
    веруј, да ти већ имаш верни залог за добијање предмета твојих молби у
    самим речима, којима се означава тај предмет.
    На пример ти се молиш за своје здравље или за здравље неког другог:
    реч здравље узми за саму стварност, веруј, да га ти већ имаш по милости и
    свемогућству Божијем, јер сама реч, назив, у трену код Господа може да
    постане дело, и обавезно ћеш добити тражено ради своје непоколебиве
    вере. Иштите и даће вам се (Мт. 7, 7). Све што иштете у својој молитви,
    вјерујте да ћете примити; и биће вам (Мк. 11, 24).
    Молећи се Господу, или Владичици, или Анђелима, или Светима, не
    задај никакву тешкоћу Господу, Владичици, Анђелима и Светима да испуне
    твоју молбу или молбу оних који верују, но веруј, да како је теби лако
    да мислиш на некакво добро, тако је и Господу лако и једноставно да га
    дарује људима Својим, исто као и молитвама Пречисте Своје Мајке, Анђела и
    Светитеља. Осим тога, како је Бог обилно изливајућа, бесконачна
    Доброта, Он и жели и тражи свагда заједницу Своје доброте са створењима
    Својим, само да би се са вером, надом и љубављу обраћали Њему, као деца
    Оцу, сазнавајући своју грешност, беду, сиромаштво, слепило, немоћ без
    Њега.
    Молитви, пред иконама или без њих, треба увек приступати са пуном
    надом у добијање траженог, на пример избављење од туге, душевне болести и
    греха, зато што је и раније хиљаду пута била добијана очигледна милост
    од Господа или Владичице, и не надати се у добијање мољенога или сумњати
    у испуњење молитве било би крајње безумље и слепило.
    Зар ми узалуд свакодневно читамо по неколико пута „Трисвето“ и „Оче
    наш“ и друге молитве јутарње и вечерње ? Зар се не очишћујемо
    посредством њих од наших грехова, нечистоте наше, зар се не избављамо од
    искушења, беде и напасти ? Зар је узалудно изображавање крсног знамења ?
    О, не: нарочито свештеничко благосиљање непрестано делује благотворно
    на нас и на оне, на којима се са вером изображава. И тако, славићемо
    непрестано милосрђе и силу Господа нашег Исуса Христа, Који се стара о
    нама и спасава нас недостојне по милости Својој, ради имена Свога
    светога.
    Свети Јован Кронштатски
    део из књиге "Мисли о молитви"
  20. Волим
    Дејан got a reaction from Srecko Urosevic for a Странице, Господ испуњава наше молбе само ако ми имамо несумњиву веру   
    Ако хоћеш молитвом да измолиш за себе неко добро код Бога, тада се
    пре молитве припреми за несумњиву, јаку веру и предузми благовремено
    средства против сумње и неверја.
    Није добро ако твоје срце за време саме молитве клоне у вери и
    поколеба се у њој, тада и не помишљај да ћеш добити оно што си молио од
    Бога сумњајући, зато што си увредио Бога, a онима који Га вређају Бог не
    даје Своје дарове !
    И све, рекао је Господ, што узиштете у молитви вјерујући, добићете
    (Мт. 21, 22), што значи: ако замолите са неверицом или са сумњом, нећете
    добити. Ако имате вјеру и не посумњате, још каже Он, можете и горе
    премештати (Мт. 21, 21).
    Значи, ако посумњате и не поверујете, нећете учинити то. Али нека
    иште (сваки човек) с вјером, не сумњајући ништа, каже апостол Јаков...
    нека не мисли дa ћe примити шта од Бога. Човјек двоједушан непостојан је
    у свим путевима својим (Јак. 1, 68).
    Срце које сумња у то, да Бог може да дарује мољено, кажњава се за сумњу: оно болесно пати и стешњава се од сумње.
    Нe гневи свемоћног Бога ни сенком сумње, посебно ти, који си искусио на себи Божију свемогућство много пута. Сумња - то је хула на Бога, дрска лаж срца или угнежденог у срцу духа лажи противу Духа истине.
    Бој се ње као змије отровнице, или не, шта ја говорим, презри је, не
    обраћај на њу ни најмању пажњу. Имај на уму да Бог за време твоје молбе
    очекује потврдан одговор на питање које ти је Он изнутра поставио:
    вјерујеш ли да могу то учинити ?
    И ти си дужан из дубине срца да одговориш: верујем, Господе (ср. Мт.
    9, 28). И тада ће бити по твојој вери. Твојој сумњи или неверици нека
    помогне следеће расуђивање: ја молим од Бога:
    1) постојеће, а не само замишљено, ни маштарско, ни фантастично
    добро, јер све постојеће је од Бога постало, зато што без Њега ништа не
    постаде што је постапо (Јн. 1, 3) и значи, да све што бива не бива без
    Њега, а све је или од Њега постало или по Његовој вољи или допуштењу и
    дешава се преко сила и способности које је Он дао творевини и у свему
    постојећем и оном што бива Господ је пуновласни Владика.
    Осим тога, Он зове непостојеће као постојеће (Рим. 4, 17); значи ако бих молио и не постојеће Он би могао да ми да створивши га.
    2) Ја молим могуће, а за Бога и наше немогуће је могуће; значи, и с
    те стране нема препрека, зато што Бог може да учини за мене чак оно што
    је по мојим схватањима немогуће.
    Несрећа је наша, што се у нашу веру меша кратковиди разум,
    тај паук, који лови истину мрежама својих расуђивања, закључака,
    аналогија. Вера одједном захвата, види, а разум заобилазним
    путевима долази до истине; вера то је средство општења духа са духом, а
    разум духовно-чулног са духовно-чулним и просто материјалним; она је
    дух, а он тело.
    Наша нада да ћемо добити оно зашта се молимо за време молитве темељи
    се на вери у доброту и дарежљивост Божију, као Бог милости и
    дарежљивости Он је и Човекољубац, и при томе ми се присећамо безбројних
    ранијих сведочанстава доброте и милости, како на другим људима (у Св.
    Писму и у житијима Светих), тако и на нама. Зато је ради успеха молитве
    потребно такође, да је онај који се моли, већ раније добио тражено и у
    то чврсто веровао срцем.
    Често ми добијамо после своје молитве тражено, посебно молитве за
    спас душа наших; то треба приписати управо Господу, Његовој благодати, а
    не било каквом случају. Где је могуће дати место случају у Царству
    сведржитељног Бога ? Без Њега заиста ништа не постаје, као што без Њега
    ништа не постаде што је постало (Јн. 1, 3).
    Многи се не моле, зато што им се чини, да они наводно нису добили од
    Бога молитвом никакве дарове, или сматрају молитву непотребним делом;
    Кажу: Бог све зна пре наше молбе, и заборављају, да је речено: иштите и
    даће вам се; тражите, и наћи ћeтe; куцајте, и oтвоpuћe вам се (Мт. 7,
    7).
    Наше молбе (молитве) потребне су баш због јачања наше вере,
    којом се једино и спасавамо: бпагодаћу сте спасени кроз вјеру (Еф. 2,
    8); о жено! велика је вјера твоја (Мт. 15, 28);
    Спаситељ је због тога и приморао жену да се усрдније моли, да би побудио њену веру и појачао је.
    Такви људи не виде то, да они немају веру најдрагоценије наслеђе
    хришћана, које је неопходно као живот, да неверјем граде лажом (1. Јн.
    1, 10) Бога a у суштини су чеда ђавоља, недостојни било каквих милости
    Божијих, да су они ти који гину. Потребно је, такође, да срце у току
    молитве гори жељом за духовним благом, љубављу к Богу, Кога срце јасно
    созерцава у свој Његовој бескрајној благости према роду људском, и Који
    је спреман да слуша са очинском љубављу све његове молитве. Када, дакле,
    ви, зли 6ydyћu, умијете даре добре давати дјеци својој, колико ћe више
    Отац ваш небески дати добра онима који My ишту (Мт. 7, 11) ?
    Молећи Господа или Пречисту Мајку Божију, или Анђеле. или Светитеље,
    треба имати такву веру, какву је имао капернаумски капетан (Лк. 7, 6 и
    даље). Он је веровао, да као што су њега слушали његови војници и
    испуњавали његове речи, тако ће, тим пре, по свемогућој речи свеблагог
    Господа, бити испуњена и његова молба. Ако су створења својом
    ограниченом снагом извршавала оно шта је он од њих тражио, па зар неће
    испунити и Сам Владика Својом свемогућом силом молбе слугу Својих, који
    се Њему са вером и надом обраћају! Зар неће Бог и, снажне благодаћу и
    заступништвом пред Њим, верне слуге Његове, Пречиста Мајка Божија,
    Анђели и Свети људи, испунити наше молбе које приносимо, са вером, надом
    и љубављу !
    Заиста, и ја верујем са капетаном, да ако будем молио како
    треба и шта треба било ког Светитеља: дај ми ово и даће; дођи ми у помођ
    и доћи ће, учини ово и учиниће. Ето какву једноставну и снажну веру треба имати !
    Молећи се, треба тако веровати у снагу речи молитве, не одвајајући
    саме речи од самог дела, које оне изражавају; треба веровати да за речју
    као сенка за телом, следи и дело, зато што су код Господа реч и дело
    нераздељиви: јер Он рече, u постадоше; Он заповеди, и саздаше се (Пс.
    148, 5).
    И ти исто тако веруј, да што си рекао у молитви и за шта си замолио,
    то ће и бити. Ти си славословио и Бог је примио твоје славословље,
    захваљивао си Господу и Бог је прихватио твоју захвалност у мирису
    миомира духовнога. Несрећа је што смо маловерни и одвајамо речи од дела,
    као тело од душе, као форму од садржаја, као сенку од тела, и на
    молитви смо, као и у животу, тјелесни, који Духа немају (Јд. 1, 19),
    због тога су и наше молитве без плода.
    Призивај несумњајући, у простоти срца, Господа Бога, такође и Анђеле и Свете, који по благодати
    Божијој и по заједничарењу или јединству са Богом и простоти свога
    бића изузетно брзо, попут муње, и чују и испуњавају, по вољи Божијој,
    наше молитве.
    Када се молиш за било шта Господу, или Пресветој Богородици,
    или Анђелима и Светима молећи њихово заступништво за себе или за друге
    пред Богом, тада речи, које изражавају твоју молбу, твоје потребе,
    сматрај за саме предмете, за саму стварност, које ти молиш од Господа, и
    веруј, да ти већ имаш верни залог за добијање предмета твојих молби у
    самим речима, којима се означава тај предмет.
    На пример ти се молиш за своје здравље или за здравље неког другог:
    реч здравље узми за саму стварност, веруј, да га ти већ имаш по милости и
    свемогућству Божијем, јер сама реч, назив, у трену код Господа може да
    постане дело, и обавезно ћеш добити тражено ради своје непоколебиве
    вере. Иштите и даће вам се (Мт. 7, 7). Све што иштете у својој молитви,
    вјерујте да ћете примити; и биће вам (Мк. 11, 24).
    Молећи се Господу, или Владичици, или Анђелима, или Светима, не
    задај никакву тешкоћу Господу, Владичици, Анђелима и Светима да испуне
    твоју молбу или молбу оних који верују, но веруј, да како је теби лако
    да мислиш на некакво добро, тако је и Господу лако и једноставно да га
    дарује људима Својим, исто као и молитвама Пречисте Своје Мајке, Анђела и
    Светитеља. Осим тога, како је Бог обилно изливајућа, бесконачна
    Доброта, Он и жели и тражи свагда заједницу Своје доброте са створењима
    Својим, само да би се са вером, надом и љубављу обраћали Њему, као деца
    Оцу, сазнавајући своју грешност, беду, сиромаштво, слепило, немоћ без
    Њега.
    Молитви, пред иконама или без њих, треба увек приступати са пуном
    надом у добијање траженог, на пример избављење од туге, душевне болести и
    греха, зато што је и раније хиљаду пута била добијана очигледна милост
    од Господа или Владичице, и не надати се у добијање мољенога или сумњати
    у испуњење молитве било би крајње безумље и слепило.
    Зар ми узалуд свакодневно читамо по неколико пута „Трисвето“ и „Оче
    наш“ и друге молитве јутарње и вечерње ? Зар се не очишћујемо
    посредством њих од наших грехова, нечистоте наше, зар се не избављамо од
    искушења, беде и напасти ? Зар је узалудно изображавање крсног знамења ?
    О, не: нарочито свештеничко благосиљање непрестано делује благотворно
    на нас и на оне, на којима се са вером изображава. И тако, славићемо
    непрестано милосрђе и силу Господа нашег Исуса Христа, Који се стара о
    нама и спасава нас недостојне по милости Својој, ради имена Свога
    светога.
    Свети Јован Кронштатски
    део из књиге "Мисли о молитви"
  21. Волим
    Дејан got a reaction from Срђан Ранђеловић for a Странице, Господ испуњава наше молбе само ако ми имамо несумњиву веру   
    Ако хоћеш молитвом да измолиш за себе неко добро код Бога, тада се
    пре молитве припреми за несумњиву, јаку веру и предузми благовремено
    средства против сумње и неверја.
    Није добро ако твоје срце за време саме молитве клоне у вери и
    поколеба се у њој, тада и не помишљај да ћеш добити оно што си молио од
    Бога сумњајући, зато што си увредио Бога, a онима који Га вређају Бог не
    даје Своје дарове !
    И све, рекао је Господ, што узиштете у молитви вјерујући, добићете
    (Мт. 21, 22), што значи: ако замолите са неверицом или са сумњом, нећете
    добити. Ако имате вјеру и не посумњате, још каже Он, можете и горе
    премештати (Мт. 21, 21).
    Значи, ако посумњате и не поверујете, нећете учинити то. Али нека
    иште (сваки човек) с вјером, не сумњајући ништа, каже апостол Јаков...
    нека не мисли дa ћe примити шта од Бога. Човјек двоједушан непостојан је
    у свим путевима својим (Јак. 1, 68).
    Срце које сумња у то, да Бог може да дарује мољено, кажњава се за сумњу: оно болесно пати и стешњава се од сумње.
    Нe гневи свемоћног Бога ни сенком сумње, посебно ти, који си искусио на себи Божију свемогућство много пута. Сумња - то је хула на Бога, дрска лаж срца или угнежденог у срцу духа лажи противу Духа истине.
    Бој се ње као змије отровнице, или не, шта ја говорим, презри је, не
    обраћај на њу ни најмању пажњу. Имај на уму да Бог за време твоје молбе
    очекује потврдан одговор на питање које ти је Он изнутра поставио:
    вјерујеш ли да могу то учинити ?
    И ти си дужан из дубине срца да одговориш: верујем, Господе (ср. Мт.
    9, 28). И тада ће бити по твојој вери. Твојој сумњи или неверици нека
    помогне следеће расуђивање: ја молим од Бога:
    1) постојеће, а не само замишљено, ни маштарско, ни фантастично
    добро, јер све постојеће је од Бога постало, зато што без Њега ништа не
    постаде што је постапо (Јн. 1, 3) и значи, да све што бива не бива без
    Њега, а све је или од Њега постало или по Његовој вољи или допуштењу и
    дешава се преко сила и способности које је Он дао творевини и у свему
    постојећем и оном што бива Господ је пуновласни Владика.
    Осим тога, Он зове непостојеће као постојеће (Рим. 4, 17); значи ако бих молио и не постојеће Он би могао да ми да створивши га.
    2) Ја молим могуће, а за Бога и наше немогуће је могуће; значи, и с
    те стране нема препрека, зато што Бог може да учини за мене чак оно што
    је по мојим схватањима немогуће.
    Несрећа је наша, што се у нашу веру меша кратковиди разум,
    тај паук, који лови истину мрежама својих расуђивања, закључака,
    аналогија. Вера одједном захвата, види, а разум заобилазним
    путевима долази до истине; вера то је средство општења духа са духом, а
    разум духовно-чулног са духовно-чулним и просто материјалним; она је
    дух, а он тело.
    Наша нада да ћемо добити оно зашта се молимо за време молитве темељи
    се на вери у доброту и дарежљивост Божију, као Бог милости и
    дарежљивости Он је и Човекољубац, и при томе ми се присећамо безбројних
    ранијих сведочанстава доброте и милости, како на другим људима (у Св.
    Писму и у житијима Светих), тако и на нама. Зато је ради успеха молитве
    потребно такође, да је онај који се моли, већ раније добио тражено и у
    то чврсто веровао срцем.
    Често ми добијамо после своје молитве тражено, посебно молитве за
    спас душа наших; то треба приписати управо Господу, Његовој благодати, а
    не било каквом случају. Где је могуће дати место случају у Царству
    сведржитељног Бога ? Без Њега заиста ништа не постаје, као што без Њега
    ништа не постаде што је постало (Јн. 1, 3).
    Многи се не моле, зато што им се чини, да они наводно нису добили од
    Бога молитвом никакве дарове, или сматрају молитву непотребним делом;
    Кажу: Бог све зна пре наше молбе, и заборављају, да је речено: иштите и
    даће вам се; тражите, и наћи ћeтe; куцајте, и oтвоpuћe вам се (Мт. 7,
    7).
    Наше молбе (молитве) потребне су баш због јачања наше вере,
    којом се једино и спасавамо: бпагодаћу сте спасени кроз вјеру (Еф. 2,
    8); о жено! велика је вјера твоја (Мт. 15, 28);
    Спаситељ је због тога и приморао жену да се усрдније моли, да би побудио њену веру и појачао је.
    Такви људи не виде то, да они немају веру најдрагоценије наслеђе
    хришћана, које је неопходно као живот, да неверјем граде лажом (1. Јн.
    1, 10) Бога a у суштини су чеда ђавоља, недостојни било каквих милости
    Божијих, да су они ти који гину. Потребно је, такође, да срце у току
    молитве гори жељом за духовним благом, љубављу к Богу, Кога срце јасно
    созерцава у свој Његовој бескрајној благости према роду људском, и Који
    је спреман да слуша са очинском љубављу све његове молитве. Када, дакле,
    ви, зли 6ydyћu, умијете даре добре давати дјеци својој, колико ћe више
    Отац ваш небески дати добра онима који My ишту (Мт. 7, 11) ?
    Молећи Господа или Пречисту Мајку Божију, или Анђеле. или Светитеље,
    треба имати такву веру, какву је имао капернаумски капетан (Лк. 7, 6 и
    даље). Он је веровао, да као што су њега слушали његови војници и
    испуњавали његове речи, тако ће, тим пре, по свемогућој речи свеблагог
    Господа, бити испуњена и његова молба. Ако су створења својом
    ограниченом снагом извршавала оно шта је он од њих тражио, па зар неће
    испунити и Сам Владика Својом свемогућом силом молбе слугу Својих, који
    се Њему са вером и надом обраћају! Зар неће Бог и, снажне благодаћу и
    заступништвом пред Њим, верне слуге Његове, Пречиста Мајка Божија,
    Анђели и Свети људи, испунити наше молбе које приносимо, са вером, надом
    и љубављу !
    Заиста, и ја верујем са капетаном, да ако будем молио како
    треба и шта треба било ког Светитеља: дај ми ово и даће; дођи ми у помођ
    и доћи ће, учини ово и учиниће. Ето какву једноставну и снажну веру треба имати !
    Молећи се, треба тако веровати у снагу речи молитве, не одвајајући
    саме речи од самог дела, које оне изражавају; треба веровати да за речју
    као сенка за телом, следи и дело, зато што су код Господа реч и дело
    нераздељиви: јер Он рече, u постадоше; Он заповеди, и саздаше се (Пс.
    148, 5).
    И ти исто тако веруј, да што си рекао у молитви и за шта си замолио,
    то ће и бити. Ти си славословио и Бог је примио твоје славословље,
    захваљивао си Господу и Бог је прихватио твоју захвалност у мирису
    миомира духовнога. Несрећа је што смо маловерни и одвајамо речи од дела,
    као тело од душе, као форму од садржаја, као сенку од тела, и на
    молитви смо, као и у животу, тјелесни, који Духа немају (Јд. 1, 19),
    због тога су и наше молитве без плода.
    Призивај несумњајући, у простоти срца, Господа Бога, такође и Анђеле и Свете, који по благодати
    Божијој и по заједничарењу или јединству са Богом и простоти свога
    бића изузетно брзо, попут муње, и чују и испуњавају, по вољи Божијој,
    наше молитве.
    Када се молиш за било шта Господу, или Пресветој Богородици,
    или Анђелима и Светима молећи њихово заступништво за себе или за друге
    пред Богом, тада речи, које изражавају твоју молбу, твоје потребе,
    сматрај за саме предмете, за саму стварност, које ти молиш од Господа, и
    веруј, да ти већ имаш верни залог за добијање предмета твојих молби у
    самим речима, којима се означава тај предмет.
    На пример ти се молиш за своје здравље или за здравље неког другог:
    реч здравље узми за саму стварност, веруј, да га ти већ имаш по милости и
    свемогућству Божијем, јер сама реч, назив, у трену код Господа може да
    постане дело, и обавезно ћеш добити тражено ради своје непоколебиве
    вере. Иштите и даће вам се (Мт. 7, 7). Све што иштете у својој молитви,
    вјерујте да ћете примити; и биће вам (Мк. 11, 24).
    Молећи се Господу, или Владичици, или Анђелима, или Светима, не
    задај никакву тешкоћу Господу, Владичици, Анђелима и Светима да испуне
    твоју молбу или молбу оних који верују, но веруј, да како је теби лако
    да мислиш на некакво добро, тако је и Господу лако и једноставно да га
    дарује људима Својим, исто као и молитвама Пречисте Своје Мајке, Анђела и
    Светитеља. Осим тога, како је Бог обилно изливајућа, бесконачна
    Доброта, Он и жели и тражи свагда заједницу Своје доброте са створењима
    Својим, само да би се са вером, надом и љубављу обраћали Њему, као деца
    Оцу, сазнавајући своју грешност, беду, сиромаштво, слепило, немоћ без
    Њега.
    Молитви, пред иконама или без њих, треба увек приступати са пуном
    надом у добијање траженог, на пример избављење од туге, душевне болести и
    греха, зато што је и раније хиљаду пута била добијана очигледна милост
    од Господа или Владичице, и не надати се у добијање мољенога или сумњати
    у испуњење молитве било би крајње безумље и слепило.
    Зар ми узалуд свакодневно читамо по неколико пута „Трисвето“ и „Оче
    наш“ и друге молитве јутарње и вечерње ? Зар се не очишћујемо
    посредством њих од наших грехова, нечистоте наше, зар се не избављамо од
    искушења, беде и напасти ? Зар је узалудно изображавање крсног знамења ?
    О, не: нарочито свештеничко благосиљање непрестано делује благотворно
    на нас и на оне, на којима се са вером изображава. И тако, славићемо
    непрестано милосрђе и силу Господа нашег Исуса Христа, Који се стара о
    нама и спасава нас недостојне по милости Својој, ради имена Свога
    светога.
    Свети Јован Кронштатски
    део из књиге "Мисли о молитви"
  22. Волим
    Дејан got a reaction from nana for a Странице, Господ испуњава наше молбе само ако ми имамо несумњиву веру   
    Ако хоћеш молитвом да измолиш за себе неко добро код Бога, тада се
    пре молитве припреми за несумњиву, јаку веру и предузми благовремено
    средства против сумње и неверја.
    Није добро ако твоје срце за време саме молитве клоне у вери и
    поколеба се у њој, тада и не помишљај да ћеш добити оно што си молио од
    Бога сумњајући, зато што си увредио Бога, a онима који Га вређају Бог не
    даје Своје дарове !
    И све, рекао је Господ, што узиштете у молитви вјерујући, добићете
    (Мт. 21, 22), што значи: ако замолите са неверицом или са сумњом, нећете
    добити. Ако имате вјеру и не посумњате, још каже Он, можете и горе
    премештати (Мт. 21, 21).
    Значи, ако посумњате и не поверујете, нећете учинити то. Али нека
    иште (сваки човек) с вјером, не сумњајући ништа, каже апостол Јаков...
    нека не мисли дa ћe примити шта од Бога. Човјек двоједушан непостојан је
    у свим путевима својим (Јак. 1, 68).
    Срце које сумња у то, да Бог може да дарује мољено, кажњава се за сумњу: оно болесно пати и стешњава се од сумње.
    Нe гневи свемоћног Бога ни сенком сумње, посебно ти, који си искусио на себи Божију свемогућство много пута. Сумња - то је хула на Бога, дрска лаж срца или угнежденог у срцу духа лажи противу Духа истине.
    Бој се ње као змије отровнице, или не, шта ја говорим, презри је, не
    обраћај на њу ни најмању пажњу. Имај на уму да Бог за време твоје молбе
    очекује потврдан одговор на питање које ти је Он изнутра поставио:
    вјерујеш ли да могу то учинити ?
    И ти си дужан из дубине срца да одговориш: верујем, Господе (ср. Мт.
    9, 28). И тада ће бити по твојој вери. Твојој сумњи или неверици нека
    помогне следеће расуђивање: ја молим од Бога:
    1) постојеће, а не само замишљено, ни маштарско, ни фантастично
    добро, јер све постојеће је од Бога постало, зато што без Њега ништа не
    постаде што је постапо (Јн. 1, 3) и значи, да све што бива не бива без
    Њега, а све је или од Њега постало или по Његовој вољи или допуштењу и
    дешава се преко сила и способности које је Он дао творевини и у свему
    постојећем и оном што бива Господ је пуновласни Владика.
    Осим тога, Он зове непостојеће као постојеће (Рим. 4, 17); значи ако бих молио и не постојеће Он би могао да ми да створивши га.
    2) Ја молим могуће, а за Бога и наше немогуће је могуће; значи, и с
    те стране нема препрека, зато што Бог може да учини за мене чак оно што
    је по мојим схватањима немогуће.
    Несрећа је наша, што се у нашу веру меша кратковиди разум,
    тај паук, који лови истину мрежама својих расуђивања, закључака,
    аналогија. Вера одједном захвата, види, а разум заобилазним
    путевима долази до истине; вера то је средство општења духа са духом, а
    разум духовно-чулног са духовно-чулним и просто материјалним; она је
    дух, а он тело.
    Наша нада да ћемо добити оно зашта се молимо за време молитве темељи
    се на вери у доброту и дарежљивост Божију, као Бог милости и
    дарежљивости Он је и Човекољубац, и при томе ми се присећамо безбројних
    ранијих сведочанстава доброте и милости, како на другим људима (у Св.
    Писму и у житијима Светих), тако и на нама. Зато је ради успеха молитве
    потребно такође, да је онај који се моли, већ раније добио тражено и у
    то чврсто веровао срцем.
    Често ми добијамо после своје молитве тражено, посебно молитве за
    спас душа наших; то треба приписати управо Господу, Његовој благодати, а
    не било каквом случају. Где је могуће дати место случају у Царству
    сведржитељног Бога ? Без Њега заиста ништа не постаје, као што без Њега
    ништа не постаде што је постало (Јн. 1, 3).
    Многи се не моле, зато што им се чини, да они наводно нису добили од
    Бога молитвом никакве дарове, или сматрају молитву непотребним делом;
    Кажу: Бог све зна пре наше молбе, и заборављају, да је речено: иштите и
    даће вам се; тражите, и наћи ћeтe; куцајте, и oтвоpuћe вам се (Мт. 7,
    7).
    Наше молбе (молитве) потребне су баш због јачања наше вере,
    којом се једино и спасавамо: бпагодаћу сте спасени кроз вјеру (Еф. 2,
    8); о жено! велика је вјера твоја (Мт. 15, 28);
    Спаситељ је због тога и приморао жену да се усрдније моли, да би побудио њену веру и појачао је.
    Такви људи не виде то, да они немају веру најдрагоценије наслеђе
    хришћана, које је неопходно као живот, да неверјем граде лажом (1. Јн.
    1, 10) Бога a у суштини су чеда ђавоља, недостојни било каквих милости
    Божијих, да су они ти који гину. Потребно је, такође, да срце у току
    молитве гори жељом за духовним благом, љубављу к Богу, Кога срце јасно
    созерцава у свој Његовој бескрајној благости према роду људском, и Који
    је спреман да слуша са очинском љубављу све његове молитве. Када, дакле,
    ви, зли 6ydyћu, умијете даре добре давати дјеци својој, колико ћe више
    Отац ваш небески дати добра онима који My ишту (Мт. 7, 11) ?
    Молећи Господа или Пречисту Мајку Божију, или Анђеле. или Светитеље,
    треба имати такву веру, какву је имао капернаумски капетан (Лк. 7, 6 и
    даље). Он је веровао, да као што су њега слушали његови војници и
    испуњавали његове речи, тако ће, тим пре, по свемогућој речи свеблагог
    Господа, бити испуњена и његова молба. Ако су створења својом
    ограниченом снагом извршавала оно шта је он од њих тражио, па зар неће
    испунити и Сам Владика Својом свемогућом силом молбе слугу Својих, који
    се Њему са вером и надом обраћају! Зар неће Бог и, снажне благодаћу и
    заступништвом пред Њим, верне слуге Његове, Пречиста Мајка Божија,
    Анђели и Свети људи, испунити наше молбе које приносимо, са вером, надом
    и љубављу !
    Заиста, и ја верујем са капетаном, да ако будем молио како
    треба и шта треба било ког Светитеља: дај ми ово и даће; дођи ми у помођ
    и доћи ће, учини ово и учиниће. Ето какву једноставну и снажну веру треба имати !
    Молећи се, треба тако веровати у снагу речи молитве, не одвајајући
    саме речи од самог дела, које оне изражавају; треба веровати да за речју
    као сенка за телом, следи и дело, зато што су код Господа реч и дело
    нераздељиви: јер Он рече, u постадоше; Он заповеди, и саздаше се (Пс.
    148, 5).
    И ти исто тако веруј, да што си рекао у молитви и за шта си замолио,
    то ће и бити. Ти си славословио и Бог је примио твоје славословље,
    захваљивао си Господу и Бог је прихватио твоју захвалност у мирису
    миомира духовнога. Несрећа је што смо маловерни и одвајамо речи од дела,
    као тело од душе, као форму од садржаја, као сенку од тела, и на
    молитви смо, као и у животу, тјелесни, који Духа немају (Јд. 1, 19),
    због тога су и наше молитве без плода.
    Призивај несумњајући, у простоти срца, Господа Бога, такође и Анђеле и Свете, који по благодати
    Божијој и по заједничарењу или јединству са Богом и простоти свога
    бића изузетно брзо, попут муње, и чују и испуњавају, по вољи Божијој,
    наше молитве.
    Када се молиш за било шта Господу, или Пресветој Богородици,
    или Анђелима и Светима молећи њихово заступништво за себе или за друге
    пред Богом, тада речи, које изражавају твоју молбу, твоје потребе,
    сматрај за саме предмете, за саму стварност, које ти молиш од Господа, и
    веруј, да ти већ имаш верни залог за добијање предмета твојих молби у
    самим речима, којима се означава тај предмет.
    На пример ти се молиш за своје здравље или за здравље неког другог:
    реч здравље узми за саму стварност, веруј, да га ти већ имаш по милости и
    свемогућству Божијем, јер сама реч, назив, у трену код Господа може да
    постане дело, и обавезно ћеш добити тражено ради своје непоколебиве
    вере. Иштите и даће вам се (Мт. 7, 7). Све што иштете у својој молитви,
    вјерујте да ћете примити; и биће вам (Мк. 11, 24).
    Молећи се Господу, или Владичици, или Анђелима, или Светима, не
    задај никакву тешкоћу Господу, Владичици, Анђелима и Светима да испуне
    твоју молбу или молбу оних који верују, но веруј, да како је теби лако
    да мислиш на некакво добро, тако је и Господу лако и једноставно да га
    дарује људима Својим, исто као и молитвама Пречисте Своје Мајке, Анђела и
    Светитеља. Осим тога, како је Бог обилно изливајућа, бесконачна
    Доброта, Он и жели и тражи свагда заједницу Своје доброте са створењима
    Својим, само да би се са вером, надом и љубављу обраћали Њему, као деца
    Оцу, сазнавајући своју грешност, беду, сиромаштво, слепило, немоћ без
    Њега.
    Молитви, пред иконама или без њих, треба увек приступати са пуном
    надом у добијање траженог, на пример избављење од туге, душевне болести и
    греха, зато што је и раније хиљаду пута била добијана очигледна милост
    од Господа или Владичице, и не надати се у добијање мољенога или сумњати
    у испуњење молитве било би крајње безумље и слепило.
    Зар ми узалуд свакодневно читамо по неколико пута „Трисвето“ и „Оче
    наш“ и друге молитве јутарње и вечерње ? Зар се не очишћујемо
    посредством њих од наших грехова, нечистоте наше, зар се не избављамо од
    искушења, беде и напасти ? Зар је узалудно изображавање крсног знамења ?
    О, не: нарочито свештеничко благосиљање непрестано делује благотворно
    на нас и на оне, на којима се са вером изображава. И тако, славићемо
    непрестано милосрђе и силу Господа нашег Исуса Христа, Који се стара о
    нама и спасава нас недостојне по милости Својој, ради имена Свога
    светога.
    Свети Јован Кронштатски
    део из књиге "Мисли о молитви"
  23. Волим
    Дејан got a reaction from Владан Здравков Меденица for a Странице, Господ испуњава наше молбе само ако ми имамо несумњиву веру   
    Ако хоћеш молитвом да измолиш за себе неко добро код Бога, тада се
    пре молитве припреми за несумњиву, јаку веру и предузми благовремено
    средства против сумње и неверја.
    Није добро ако твоје срце за време саме молитве клоне у вери и
    поколеба се у њој, тада и не помишљај да ћеш добити оно што си молио од
    Бога сумњајући, зато што си увредио Бога, a онима који Га вређају Бог не
    даје Своје дарове !
    И све, рекао је Господ, што узиштете у молитви вјерујући, добићете
    (Мт. 21, 22), што значи: ако замолите са неверицом или са сумњом, нећете
    добити. Ако имате вјеру и не посумњате, још каже Он, можете и горе
    премештати (Мт. 21, 21).
    Значи, ако посумњате и не поверујете, нећете учинити то. Али нека
    иште (сваки човек) с вјером, не сумњајући ништа, каже апостол Јаков...
    нека не мисли дa ћe примити шта од Бога. Човјек двоједушан непостојан је
    у свим путевима својим (Јак. 1, 68).
    Срце које сумња у то, да Бог може да дарује мољено, кажњава се за сумњу: оно болесно пати и стешњава се од сумње.
    Нe гневи свемоћног Бога ни сенком сумње, посебно ти, који си искусио на себи Божију свемогућство много пута. Сумња - то је хула на Бога, дрска лаж срца или угнежденог у срцу духа лажи противу Духа истине.
    Бој се ње као змије отровнице, или не, шта ја говорим, презри је, не
    обраћај на њу ни најмању пажњу. Имај на уму да Бог за време твоје молбе
    очекује потврдан одговор на питање које ти је Он изнутра поставио:
    вјерујеш ли да могу то учинити ?
    И ти си дужан из дубине срца да одговориш: верујем, Господе (ср. Мт.
    9, 28). И тада ће бити по твојој вери. Твојој сумњи или неверици нека
    помогне следеће расуђивање: ја молим од Бога:
    1) постојеће, а не само замишљено, ни маштарско, ни фантастично
    добро, јер све постојеће је од Бога постало, зато што без Њега ништа не
    постаде што је постапо (Јн. 1, 3) и значи, да све што бива не бива без
    Њега, а све је или од Њега постало или по Његовој вољи или допуштењу и
    дешава се преко сила и способности које је Он дао творевини и у свему
    постојећем и оном што бива Господ је пуновласни Владика.
    Осим тога, Он зове непостојеће као постојеће (Рим. 4, 17); значи ако бих молио и не постојеће Он би могао да ми да створивши га.
    2) Ја молим могуће, а за Бога и наше немогуће је могуће; значи, и с
    те стране нема препрека, зато што Бог може да учини за мене чак оно што
    је по мојим схватањима немогуће.
    Несрећа је наша, што се у нашу веру меша кратковиди разум,
    тај паук, који лови истину мрежама својих расуђивања, закључака,
    аналогија. Вера одједном захвата, види, а разум заобилазним
    путевима долази до истине; вера то је средство општења духа са духом, а
    разум духовно-чулног са духовно-чулним и просто материјалним; она је
    дух, а он тело.
    Наша нада да ћемо добити оно зашта се молимо за време молитве темељи
    се на вери у доброту и дарежљивост Божију, као Бог милости и
    дарежљивости Он је и Човекољубац, и при томе ми се присећамо безбројних
    ранијих сведочанстава доброте и милости, како на другим људима (у Св.
    Писму и у житијима Светих), тако и на нама. Зато је ради успеха молитве
    потребно такође, да је онај који се моли, већ раније добио тражено и у
    то чврсто веровао срцем.
    Често ми добијамо после своје молитве тражено, посебно молитве за
    спас душа наших; то треба приписати управо Господу, Његовој благодати, а
    не било каквом случају. Где је могуће дати место случају у Царству
    сведржитељног Бога ? Без Њега заиста ништа не постаје, као што без Њега
    ништа не постаде што је постало (Јн. 1, 3).
    Многи се не моле, зато што им се чини, да они наводно нису добили од
    Бога молитвом никакве дарове, или сматрају молитву непотребним делом;
    Кажу: Бог све зна пре наше молбе, и заборављају, да је речено: иштите и
    даће вам се; тражите, и наћи ћeтe; куцајте, и oтвоpuћe вам се (Мт. 7,
    7).
    Наше молбе (молитве) потребне су баш због јачања наше вере,
    којом се једино и спасавамо: бпагодаћу сте спасени кроз вјеру (Еф. 2,
    8); о жено! велика је вјера твоја (Мт. 15, 28);
    Спаситељ је због тога и приморао жену да се усрдније моли, да би побудио њену веру и појачао је.
    Такви људи не виде то, да они немају веру најдрагоценије наслеђе
    хришћана, које је неопходно као живот, да неверјем граде лажом (1. Јн.
    1, 10) Бога a у суштини су чеда ђавоља, недостојни било каквих милости
    Божијих, да су они ти који гину. Потребно је, такође, да срце у току
    молитве гори жељом за духовним благом, љубављу к Богу, Кога срце јасно
    созерцава у свој Његовој бескрајној благости према роду људском, и Који
    је спреман да слуша са очинском љубављу све његове молитве. Када, дакле,
    ви, зли 6ydyћu, умијете даре добре давати дјеци својој, колико ћe више
    Отац ваш небески дати добра онима који My ишту (Мт. 7, 11) ?
    Молећи Господа или Пречисту Мајку Божију, или Анђеле. или Светитеље,
    треба имати такву веру, какву је имао капернаумски капетан (Лк. 7, 6 и
    даље). Он је веровао, да као што су њега слушали његови војници и
    испуњавали његове речи, тако ће, тим пре, по свемогућој речи свеблагог
    Господа, бити испуњена и његова молба. Ако су створења својом
    ограниченом снагом извршавала оно шта је он од њих тражио, па зар неће
    испунити и Сам Владика Својом свемогућом силом молбе слугу Својих, који
    се Њему са вером и надом обраћају! Зар неће Бог и, снажне благодаћу и
    заступништвом пред Њим, верне слуге Његове, Пречиста Мајка Божија,
    Анђели и Свети људи, испунити наше молбе које приносимо, са вером, надом
    и љубављу !
    Заиста, и ја верујем са капетаном, да ако будем молио како
    треба и шта треба било ког Светитеља: дај ми ово и даће; дођи ми у помођ
    и доћи ће, учини ово и учиниће. Ето какву једноставну и снажну веру треба имати !
    Молећи се, треба тако веровати у снагу речи молитве, не одвајајући
    саме речи од самог дела, које оне изражавају; треба веровати да за речју
    као сенка за телом, следи и дело, зато што су код Господа реч и дело
    нераздељиви: јер Он рече, u постадоше; Он заповеди, и саздаше се (Пс.
    148, 5).
    И ти исто тако веруј, да што си рекао у молитви и за шта си замолио,
    то ће и бити. Ти си славословио и Бог је примио твоје славословље,
    захваљивао си Господу и Бог је прихватио твоју захвалност у мирису
    миомира духовнога. Несрећа је што смо маловерни и одвајамо речи од дела,
    као тело од душе, као форму од садржаја, као сенку од тела, и на
    молитви смо, као и у животу, тјелесни, који Духа немају (Јд. 1, 19),
    због тога су и наше молитве без плода.
    Призивај несумњајући, у простоти срца, Господа Бога, такође и Анђеле и Свете, који по благодати
    Божијој и по заједничарењу или јединству са Богом и простоти свога
    бића изузетно брзо, попут муње, и чују и испуњавају, по вољи Божијој,
    наше молитве.
    Када се молиш за било шта Господу, или Пресветој Богородици,
    или Анђелима и Светима молећи њихово заступништво за себе или за друге
    пред Богом, тада речи, које изражавају твоју молбу, твоје потребе,
    сматрај за саме предмете, за саму стварност, које ти молиш од Господа, и
    веруј, да ти већ имаш верни залог за добијање предмета твојих молби у
    самим речима, којима се означава тај предмет.
    На пример ти се молиш за своје здравље или за здравље неког другог:
    реч здравље узми за саму стварност, веруј, да га ти већ имаш по милости и
    свемогућству Божијем, јер сама реч, назив, у трену код Господа може да
    постане дело, и обавезно ћеш добити тражено ради своје непоколебиве
    вере. Иштите и даће вам се (Мт. 7, 7). Све што иштете у својој молитви,
    вјерујте да ћете примити; и биће вам (Мк. 11, 24).
    Молећи се Господу, или Владичици, или Анђелима, или Светима, не
    задај никакву тешкоћу Господу, Владичици, Анђелима и Светима да испуне
    твоју молбу или молбу оних који верују, но веруј, да како је теби лако
    да мислиш на некакво добро, тако је и Господу лако и једноставно да га
    дарује људима Својим, исто као и молитвама Пречисте Своје Мајке, Анђела и
    Светитеља. Осим тога, како је Бог обилно изливајућа, бесконачна
    Доброта, Он и жели и тражи свагда заједницу Своје доброте са створењима
    Својим, само да би се са вером, надом и љубављу обраћали Њему, као деца
    Оцу, сазнавајући своју грешност, беду, сиромаштво, слепило, немоћ без
    Њега.
    Молитви, пред иконама или без њих, треба увек приступати са пуном
    надом у добијање траженог, на пример избављење од туге, душевне болести и
    греха, зато што је и раније хиљаду пута била добијана очигледна милост
    од Господа или Владичице, и не надати се у добијање мољенога или сумњати
    у испуњење молитве било би крајње безумље и слепило.
    Зар ми узалуд свакодневно читамо по неколико пута „Трисвето“ и „Оче
    наш“ и друге молитве јутарње и вечерње ? Зар се не очишћујемо
    посредством њих од наших грехова, нечистоте наше, зар се не избављамо од
    искушења, беде и напасти ? Зар је узалудно изображавање крсног знамења ?
    О, не: нарочито свештеничко благосиљање непрестано делује благотворно
    на нас и на оне, на којима се са вером изображава. И тако, славићемо
    непрестано милосрђе и силу Господа нашег Исуса Христа, Који се стара о
    нама и спасава нас недостојне по милости Својој, ради имена Свога
    светога.
    Свети Јован Кронштатски
    део из књиге "Мисли о молитви"
  24. Волим
    Дејан got a reaction from YOKA for a Странице, Господ испуњава наше молбе само ако ми имамо несумњиву веру   
    Ако хоћеш молитвом да измолиш за себе неко добро код Бога, тада се
    пре молитве припреми за несумњиву, јаку веру и предузми благовремено
    средства против сумње и неверја.
    Није добро ако твоје срце за време саме молитве клоне у вери и
    поколеба се у њој, тада и не помишљај да ћеш добити оно што си молио од
    Бога сумњајући, зато што си увредио Бога, a онима који Га вређају Бог не
    даје Своје дарове !
    И све, рекао је Господ, што узиштете у молитви вјерујући, добићете
    (Мт. 21, 22), што значи: ако замолите са неверицом или са сумњом, нећете
    добити. Ако имате вјеру и не посумњате, још каже Он, можете и горе
    премештати (Мт. 21, 21).
    Значи, ако посумњате и не поверујете, нећете учинити то. Али нека
    иште (сваки човек) с вјером, не сумњајући ништа, каже апостол Јаков...
    нека не мисли дa ћe примити шта од Бога. Човјек двоједушан непостојан је
    у свим путевима својим (Јак. 1, 68).
    Срце које сумња у то, да Бог може да дарује мољено, кажњава се за сумњу: оно болесно пати и стешњава се од сумње.
    Нe гневи свемоћног Бога ни сенком сумње, посебно ти, који си искусио на себи Божију свемогућство много пута. Сумња - то је хула на Бога, дрска лаж срца или угнежденог у срцу духа лажи противу Духа истине.
    Бој се ње као змије отровнице, или не, шта ја говорим, презри је, не
    обраћај на њу ни најмању пажњу. Имај на уму да Бог за време твоје молбе
    очекује потврдан одговор на питање које ти је Он изнутра поставио:
    вјерујеш ли да могу то учинити ?
    И ти си дужан из дубине срца да одговориш: верујем, Господе (ср. Мт.
    9, 28). И тада ће бити по твојој вери. Твојој сумњи или неверици нека
    помогне следеће расуђивање: ја молим од Бога:
    1) постојеће, а не само замишљено, ни маштарско, ни фантастично
    добро, јер све постојеће је од Бога постало, зато што без Њега ништа не
    постаде што је постапо (Јн. 1, 3) и значи, да све што бива не бива без
    Њега, а све је или од Њега постало или по Његовој вољи или допуштењу и
    дешава се преко сила и способности које је Он дао творевини и у свему
    постојећем и оном што бива Господ је пуновласни Владика.
    Осим тога, Он зове непостојеће као постојеће (Рим. 4, 17); значи ако бих молио и не постојеће Он би могао да ми да створивши га.
    2) Ја молим могуће, а за Бога и наше немогуће је могуће; значи, и с
    те стране нема препрека, зато што Бог може да учини за мене чак оно што
    је по мојим схватањима немогуће.
    Несрећа је наша, што се у нашу веру меша кратковиди разум,
    тај паук, који лови истину мрежама својих расуђивања, закључака,
    аналогија. Вера одједном захвата, види, а разум заобилазним
    путевима долази до истине; вера то је средство општења духа са духом, а
    разум духовно-чулног са духовно-чулним и просто материјалним; она је
    дух, а он тело.
    Наша нада да ћемо добити оно зашта се молимо за време молитве темељи
    се на вери у доброту и дарежљивост Божију, као Бог милости и
    дарежљивости Он је и Човекољубац, и при томе ми се присећамо безбројних
    ранијих сведочанстава доброте и милости, како на другим људима (у Св.
    Писму и у житијима Светих), тако и на нама. Зато је ради успеха молитве
    потребно такође, да је онај који се моли, већ раније добио тражено и у
    то чврсто веровао срцем.
    Често ми добијамо после своје молитве тражено, посебно молитве за
    спас душа наших; то треба приписати управо Господу, Његовој благодати, а
    не било каквом случају. Где је могуће дати место случају у Царству
    сведржитељног Бога ? Без Њега заиста ништа не постаје, као што без Њега
    ништа не постаде што је постало (Јн. 1, 3).
    Многи се не моле, зато што им се чини, да они наводно нису добили од
    Бога молитвом никакве дарове, или сматрају молитву непотребним делом;
    Кажу: Бог све зна пре наше молбе, и заборављају, да је речено: иштите и
    даће вам се; тражите, и наћи ћeтe; куцајте, и oтвоpuћe вам се (Мт. 7,
    7).
    Наше молбе (молитве) потребне су баш због јачања наше вере,
    којом се једино и спасавамо: бпагодаћу сте спасени кроз вјеру (Еф. 2,
    8); о жено! велика је вјера твоја (Мт. 15, 28);
    Спаситељ је због тога и приморао жену да се усрдније моли, да би побудио њену веру и појачао је.
    Такви људи не виде то, да они немају веру најдрагоценије наслеђе
    хришћана, које је неопходно као живот, да неверјем граде лажом (1. Јн.
    1, 10) Бога a у суштини су чеда ђавоља, недостојни било каквих милости
    Божијих, да су они ти који гину. Потребно је, такође, да срце у току
    молитве гори жељом за духовним благом, љубављу к Богу, Кога срце јасно
    созерцава у свој Његовој бескрајној благости према роду људском, и Који
    је спреман да слуша са очинском љубављу све његове молитве. Када, дакле,
    ви, зли 6ydyћu, умијете даре добре давати дјеци својој, колико ћe више
    Отац ваш небески дати добра онима који My ишту (Мт. 7, 11) ?
    Молећи Господа или Пречисту Мајку Божију, или Анђеле. или Светитеље,
    треба имати такву веру, какву је имао капернаумски капетан (Лк. 7, 6 и
    даље). Он је веровао, да као што су њега слушали његови војници и
    испуњавали његове речи, тако ће, тим пре, по свемогућој речи свеблагог
    Господа, бити испуњена и његова молба. Ако су створења својом
    ограниченом снагом извршавала оно шта је он од њих тражио, па зар неће
    испунити и Сам Владика Својом свемогућом силом молбе слугу Својих, који
    се Њему са вером и надом обраћају! Зар неће Бог и, снажне благодаћу и
    заступништвом пред Њим, верне слуге Његове, Пречиста Мајка Божија,
    Анђели и Свети људи, испунити наше молбе које приносимо, са вером, надом
    и љубављу !
    Заиста, и ја верујем са капетаном, да ако будем молио како
    треба и шта треба било ког Светитеља: дај ми ово и даће; дођи ми у помођ
    и доћи ће, учини ово и учиниће. Ето какву једноставну и снажну веру треба имати !
    Молећи се, треба тако веровати у снагу речи молитве, не одвајајући
    саме речи од самог дела, које оне изражавају; треба веровати да за речју
    као сенка за телом, следи и дело, зато што су код Господа реч и дело
    нераздељиви: јер Он рече, u постадоше; Он заповеди, и саздаше се (Пс.
    148, 5).
    И ти исто тако веруј, да што си рекао у молитви и за шта си замолио,
    то ће и бити. Ти си славословио и Бог је примио твоје славословље,
    захваљивао си Господу и Бог је прихватио твоју захвалност у мирису
    миомира духовнога. Несрећа је што смо маловерни и одвајамо речи од дела,
    као тело од душе, као форму од садржаја, као сенку од тела, и на
    молитви смо, као и у животу, тјелесни, који Духа немају (Јд. 1, 19),
    због тога су и наше молитве без плода.
    Призивај несумњајући, у простоти срца, Господа Бога, такође и Анђеле и Свете, који по благодати
    Божијој и по заједничарењу или јединству са Богом и простоти свога
    бића изузетно брзо, попут муње, и чују и испуњавају, по вољи Божијој,
    наше молитве.
    Када се молиш за било шта Господу, или Пресветој Богородици,
    или Анђелима и Светима молећи њихово заступништво за себе или за друге
    пред Богом, тада речи, које изражавају твоју молбу, твоје потребе,
    сматрај за саме предмете, за саму стварност, које ти молиш од Господа, и
    веруј, да ти већ имаш верни залог за добијање предмета твојих молби у
    самим речима, којима се означава тај предмет.
    На пример ти се молиш за своје здравље или за здравље неког другог:
    реч здравље узми за саму стварност, веруј, да га ти већ имаш по милости и
    свемогућству Божијем, јер сама реч, назив, у трену код Господа може да
    постане дело, и обавезно ћеш добити тражено ради своје непоколебиве
    вере. Иштите и даће вам се (Мт. 7, 7). Све што иштете у својој молитви,
    вјерујте да ћете примити; и биће вам (Мк. 11, 24).
    Молећи се Господу, или Владичици, или Анђелима, или Светима, не
    задај никакву тешкоћу Господу, Владичици, Анђелима и Светима да испуне
    твоју молбу или молбу оних који верују, но веруј, да како је теби лако
    да мислиш на некакво добро, тако је и Господу лако и једноставно да га
    дарује људима Својим, исто као и молитвама Пречисте Своје Мајке, Анђела и
    Светитеља. Осим тога, како је Бог обилно изливајућа, бесконачна
    Доброта, Он и жели и тражи свагда заједницу Своје доброте са створењима
    Својим, само да би се са вером, надом и љубављу обраћали Њему, као деца
    Оцу, сазнавајући своју грешност, беду, сиромаштво, слепило, немоћ без
    Њега.
    Молитви, пред иконама или без њих, треба увек приступати са пуном
    надом у добијање траженог, на пример избављење од туге, душевне болести и
    греха, зато што је и раније хиљаду пута била добијана очигледна милост
    од Господа или Владичице, и не надати се у добијање мољенога или сумњати
    у испуњење молитве било би крајње безумље и слепило.
    Зар ми узалуд свакодневно читамо по неколико пута „Трисвето“ и „Оче
    наш“ и друге молитве јутарње и вечерње ? Зар се не очишћујемо
    посредством њих од наших грехова, нечистоте наше, зар се не избављамо од
    искушења, беде и напасти ? Зар је узалудно изображавање крсног знамења ?
    О, не: нарочито свештеничко благосиљање непрестано делује благотворно
    на нас и на оне, на којима се са вером изображава. И тако, славићемо
    непрестано милосрђе и силу Господа нашег Исуса Христа, Који се стара о
    нама и спасава нас недостојне по милости Својој, ради имена Свога
    светога.
    Свети Јован Кронштатски
    део из књиге "Мисли о молитви"
  25. Волим
    Дејан got a reaction from Драгана Милошевић for a Странице, Господ испуњава наше молбе само ако ми имамо несумњиву веру   
    Ако хоћеш молитвом да измолиш за себе неко добро код Бога, тада се
    пре молитве припреми за несумњиву, јаку веру и предузми благовремено
    средства против сумње и неверја.
    Није добро ако твоје срце за време саме молитве клоне у вери и
    поколеба се у њој, тада и не помишљај да ћеш добити оно што си молио од
    Бога сумњајући, зато што си увредио Бога, a онима који Га вређају Бог не
    даје Своје дарове !
    И све, рекао је Господ, што узиштете у молитви вјерујући, добићете
    (Мт. 21, 22), што значи: ако замолите са неверицом или са сумњом, нећете
    добити. Ако имате вјеру и не посумњате, још каже Он, можете и горе
    премештати (Мт. 21, 21).
    Значи, ако посумњате и не поверујете, нећете учинити то. Али нека
    иште (сваки човек) с вјером, не сумњајући ништа, каже апостол Јаков...
    нека не мисли дa ћe примити шта од Бога. Човјек двоједушан непостојан је
    у свим путевима својим (Јак. 1, 68).
    Срце које сумња у то, да Бог може да дарује мољено, кажњава се за сумњу: оно болесно пати и стешњава се од сумње.
    Нe гневи свемоћног Бога ни сенком сумње, посебно ти, који си искусио на себи Божију свемогућство много пута. Сумња - то је хула на Бога, дрска лаж срца или угнежденог у срцу духа лажи противу Духа истине.
    Бој се ње као змије отровнице, или не, шта ја говорим, презри је, не
    обраћај на њу ни најмању пажњу. Имај на уму да Бог за време твоје молбе
    очекује потврдан одговор на питање које ти је Он изнутра поставио:
    вјерујеш ли да могу то учинити ?
    И ти си дужан из дубине срца да одговориш: верујем, Господе (ср. Мт.
    9, 28). И тада ће бити по твојој вери. Твојој сумњи или неверици нека
    помогне следеће расуђивање: ја молим од Бога:
    1) постојеће, а не само замишљено, ни маштарско, ни фантастично
    добро, јер све постојеће је од Бога постало, зато што без Њега ништа не
    постаде што је постапо (Јн. 1, 3) и значи, да све што бива не бива без
    Њега, а све је или од Њега постало или по Његовој вољи или допуштењу и
    дешава се преко сила и способности које је Он дао творевини и у свему
    постојећем и оном што бива Господ је пуновласни Владика.
    Осим тога, Он зове непостојеће као постојеће (Рим. 4, 17); значи ако бих молио и не постојеће Он би могао да ми да створивши га.
    2) Ја молим могуће, а за Бога и наше немогуће је могуће; значи, и с
    те стране нема препрека, зато што Бог може да учини за мене чак оно што
    је по мојим схватањима немогуће.
    Несрећа је наша, што се у нашу веру меша кратковиди разум,
    тај паук, који лови истину мрежама својих расуђивања, закључака,
    аналогија. Вера одједном захвата, види, а разум заобилазним
    путевима долази до истине; вера то је средство општења духа са духом, а
    разум духовно-чулног са духовно-чулним и просто материјалним; она је
    дух, а он тело.
    Наша нада да ћемо добити оно зашта се молимо за време молитве темељи
    се на вери у доброту и дарежљивост Божију, као Бог милости и
    дарежљивости Он је и Човекољубац, и при томе ми се присећамо безбројних
    ранијих сведочанстава доброте и милости, како на другим људима (у Св.
    Писму и у житијима Светих), тако и на нама. Зато је ради успеха молитве
    потребно такође, да је онај који се моли, већ раније добио тражено и у
    то чврсто веровао срцем.
    Често ми добијамо после своје молитве тражено, посебно молитве за
    спас душа наших; то треба приписати управо Господу, Његовој благодати, а
    не било каквом случају. Где је могуће дати место случају у Царству
    сведржитељног Бога ? Без Њега заиста ништа не постаје, као што без Њега
    ништа не постаде што је постало (Јн. 1, 3).
    Многи се не моле, зато што им се чини, да они наводно нису добили од
    Бога молитвом никакве дарове, или сматрају молитву непотребним делом;
    Кажу: Бог све зна пре наше молбе, и заборављају, да је речено: иштите и
    даће вам се; тражите, и наћи ћeтe; куцајте, и oтвоpuћe вам се (Мт. 7,
    7).
    Наше молбе (молитве) потребне су баш због јачања наше вере,
    којом се једино и спасавамо: бпагодаћу сте спасени кроз вјеру (Еф. 2,
    8); о жено! велика је вјера твоја (Мт. 15, 28);
    Спаситељ је због тога и приморао жену да се усрдније моли, да би побудио њену веру и појачао је.
    Такви људи не виде то, да они немају веру најдрагоценије наслеђе
    хришћана, које је неопходно као живот, да неверјем граде лажом (1. Јн.
    1, 10) Бога a у суштини су чеда ђавоља, недостојни било каквих милости
    Божијих, да су они ти који гину. Потребно је, такође, да срце у току
    молитве гори жељом за духовним благом, љубављу к Богу, Кога срце јасно
    созерцава у свој Његовој бескрајној благости према роду људском, и Који
    је спреман да слуша са очинском љубављу све његове молитве. Када, дакле,
    ви, зли 6ydyћu, умијете даре добре давати дјеци својој, колико ћe више
    Отац ваш небески дати добра онима који My ишту (Мт. 7, 11) ?
    Молећи Господа или Пречисту Мајку Божију, или Анђеле. или Светитеље,
    треба имати такву веру, какву је имао капернаумски капетан (Лк. 7, 6 и
    даље). Он је веровао, да као што су њега слушали његови војници и
    испуњавали његове речи, тако ће, тим пре, по свемогућој речи свеблагог
    Господа, бити испуњена и његова молба. Ако су створења својом
    ограниченом снагом извршавала оно шта је он од њих тражио, па зар неће
    испунити и Сам Владика Својом свемогућом силом молбе слугу Својих, који
    се Њему са вером и надом обраћају! Зар неће Бог и, снажне благодаћу и
    заступништвом пред Њим, верне слуге Његове, Пречиста Мајка Божија,
    Анђели и Свети људи, испунити наше молбе које приносимо, са вером, надом
    и љубављу !
    Заиста, и ја верујем са капетаном, да ако будем молио како
    треба и шта треба било ког Светитеља: дај ми ово и даће; дођи ми у помођ
    и доћи ће, учини ово и учиниће. Ето какву једноставну и снажну веру треба имати !
    Молећи се, треба тако веровати у снагу речи молитве, не одвајајући
    саме речи од самог дела, које оне изражавају; треба веровати да за речју
    као сенка за телом, следи и дело, зато што су код Господа реч и дело
    нераздељиви: јер Он рече, u постадоше; Он заповеди, и саздаше се (Пс.
    148, 5).
    И ти исто тако веруј, да што си рекао у молитви и за шта си замолио,
    то ће и бити. Ти си славословио и Бог је примио твоје славословље,
    захваљивао си Господу и Бог је прихватио твоју захвалност у мирису
    миомира духовнога. Несрећа је што смо маловерни и одвајамо речи од дела,
    као тело од душе, као форму од садржаја, као сенку од тела, и на
    молитви смо, као и у животу, тјелесни, који Духа немају (Јд. 1, 19),
    због тога су и наше молитве без плода.
    Призивај несумњајући, у простоти срца, Господа Бога, такође и Анђеле и Свете, који по благодати
    Божијој и по заједничарењу или јединству са Богом и простоти свога
    бића изузетно брзо, попут муње, и чују и испуњавају, по вољи Божијој,
    наше молитве.
    Када се молиш за било шта Господу, или Пресветој Богородици,
    или Анђелима и Светима молећи њихово заступништво за себе или за друге
    пред Богом, тада речи, које изражавају твоју молбу, твоје потребе,
    сматрај за саме предмете, за саму стварност, које ти молиш од Господа, и
    веруј, да ти већ имаш верни залог за добијање предмета твојих молби у
    самим речима, којима се означава тај предмет.
    На пример ти се молиш за своје здравље или за здравље неког другог:
    реч здравље узми за саму стварност, веруј, да га ти већ имаш по милости и
    свемогућству Божијем, јер сама реч, назив, у трену код Господа може да
    постане дело, и обавезно ћеш добити тражено ради своје непоколебиве
    вере. Иштите и даће вам се (Мт. 7, 7). Све што иштете у својој молитви,
    вјерујте да ћете примити; и биће вам (Мк. 11, 24).
    Молећи се Господу, или Владичици, или Анђелима, или Светима, не
    задај никакву тешкоћу Господу, Владичици, Анђелима и Светима да испуне
    твоју молбу или молбу оних који верују, но веруј, да како је теби лако
    да мислиш на некакво добро, тако је и Господу лако и једноставно да га
    дарује људима Својим, исто као и молитвама Пречисте Своје Мајке, Анђела и
    Светитеља. Осим тога, како је Бог обилно изливајућа, бесконачна
    Доброта, Он и жели и тражи свагда заједницу Своје доброте са створењима
    Својим, само да би се са вером, надом и љубављу обраћали Њему, као деца
    Оцу, сазнавајући своју грешност, беду, сиромаштво, слепило, немоћ без
    Њега.
    Молитви, пред иконама или без њих, треба увек приступати са пуном
    надом у добијање траженог, на пример избављење од туге, душевне болести и
    греха, зато што је и раније хиљаду пута била добијана очигледна милост
    од Господа или Владичице, и не надати се у добијање мољенога или сумњати
    у испуњење молитве било би крајње безумље и слепило.
    Зар ми узалуд свакодневно читамо по неколико пута „Трисвето“ и „Оче
    наш“ и друге молитве јутарње и вечерње ? Зар се не очишћујемо
    посредством њих од наших грехова, нечистоте наше, зар се не избављамо од
    искушења, беде и напасти ? Зар је узалудно изображавање крсног знамења ?
    О, не: нарочито свештеничко благосиљање непрестано делује благотворно
    на нас и на оне, на којима се са вером изображава. И тако, славићемо
    непрестано милосрђе и силу Господа нашег Исуса Христа, Који се стара о
    нама и спасава нас недостојне по милости Својој, ради имена Свога
    светога.
    Свети Јован Кронштатски
    део из књиге "Мисли о молитви"
×
×
  • Креирај ново...