Jump to content

Дејан

АДМИНИСТРАТОР
  • Број садржаја

    18488
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    39

Репутација активности

  1. Волим
    Дејан got a reaction from gago.m for a Странице, Zamanak khalas entaha - Četvrti deo   
    ...Vukao me za kosu, vičući histerično gdje sam bila cijeli dan..držala sam ruke na licu..sve se okretalo oko mene..srce kao da mi je lupalo u grlu..ponestajalo mi je zraka, a on me i dalje vukao..izgubila sam pojam o vremenu i prostoru..trajalo je sekunde, a kao da su prolazili sati..nikako da prestane..
    vikao je da su zvali iz škole, da me nije bilo ni na jednom satu, da se smucam okolo, da će me naučiti pameti, da sam ga razočarala, da ga sramotim..a onda me držeći za kosu gurnuo prema stepenicama..udarila sam leđima..strah je prevladao toliko da ni bol nisam ni osjećala..
    gledala sam u njega, nijemo, uplašeno..znala sam da što god bi rekla da ne bi imalo previše nekakvog smisla..njega se nije moglo prevariti, znao je od onoga trenutka kada je usao u bolničku sobu i zatekao Ephrema..znao, a nije želio vjerovati u to..
    nisam imala puno izbora..reci istinu ili šutiti..trećega nije bilo..kao da se sve pocelo rušiti oko mene, a on nije prestajao vikati..onda u jednom trenutku, se zaletio prema meni i udarao me rukama po glavi, licu..grčevito sam držala ruke preko lica, a on ih je bjesno vukao..
    onaj njegov pogled neću nikada zaboraviti niti riječi koje mi je izgovorio..riječi koje su tako boljele..
    a onda je došla Halile..plakala je i molila ga da me pusti, a on je i dalje vikao da sve zna i da mu se neće nitko smijati.a ja sam i dalje samo šutila..nisam mogla ni plakati, a niti išta reći..
    Okrenuo mi je leđa i bjesno vikao, gromoglasni povik lomio je tišinu toga dana:
    " Allah, Allah"-okretao se nekoliko puta oko sebe..Kao da nije znao što da napravi slijedeće..
    ..držala sam ruke grčevito na stepenicama pored sebe..
    Halile ga je i dalje molila:
    "Nemojte Gospodine!"
    ..ali ne, on nikoga nije slšao..uvijek je bilo po njegovome, bio je najpametniji, uvijek u pravu, on je uvijek znao najbolje..bijes je ovladao njime..
    u jednom trenutku ponovo se okrenuo prema meni i zgrabio me za kosu..poput krpe me vukao po stepenicama do sobe..nogom je udario u vrata i gurnuo me na pod unutra..uhvatio me za lice objema rukama i gledao mrko i ljutito u oči..oči u oči na centimetar udaljenosti..drhtala sam poput pruta, znoj je počeo oblijevati moje lice..a onda se odmaknuo i počeo bacati stvari oko sebe..haljine, cipele, šminku, knjige, sve do čega se domogao..
    Halile je i dalje stajala u prizemlju i plakala moleći da prestane..ali ne, još je više bacao sve oko sebe..
    okrenuo se još jednom prema meni , ubrzano je disao , gutao zrak, a onda je kao strijela otišao dolje..
    nisam mogla vjerovati sto mi se dešava..kao da sam u nekom strašnom filmu, koji traje satima..
    gledala sam prema izlazu sobe, prestrašeno isčekujuci slijedeći njegov potez..a onda se začula svađa..
    Halile ga je molila, a on je samo psovao..nestala je njegova pobožnost, pretvorio se u nešto sto nisam do tada poznavala.. tog dana upoznala sam njegov drugi alter ego..strašan, zastrašujući
    ..to nije bio moj otac..to je bio nepoznat stranac..netko koga prvi put vidim ..nisam ni molila ni zapomagala..samo sam čekala i drhtala..šok se prožimao mojim tijelom..
    a mama..gdje bila mama?. stajala je kao ukopana dolje, šutila , gledajući oko sebe s nevjericom..i nju sam razočarala..srušila sam sve njihove nade koje su polagali u mene..njihov častan i pobožan svijet, svijet poslušnosti, pokornosti, poniznosti..
    a onda je bunt proradio u meni..uspavani tigar je odlučio pokazati zube..digla sam se s onog poda i krenula dolje..s vrha stepenica vidjela sam Halile kako tješi mamu, obje su plakale..
    a onda se pojavio on..držao je nož u ruci..vise nisam mogla ni koraka naprijed napraviti..nisam mogla vjerovati što vidim..pa on to ne bi nikada napravio..
    tko je bio zapravo taj čovjek?-pomislila sam..tko je to.
    .a onda se zaletio, a mama i Halile su skočile na njega i držale ga za noge i molile:
    "Nemoj, nemoj!"
    ..gurnuo je jednu i drugu i potrčao prema meni..a ja? u tom trenutku sam mu se nasmijala..i rekla:
    "Ra7et 3aleek ba2a rea7et 3aleek..!" (izgubio si, izgubio)
    ...podivljao je..uhvatio me za vrat..počela sam se gušiti..nestajalo je tlo pod mojim nogama..
    mama i Halile su trčale i vrištale..opet su mu se bacale oko nogu..a on me vukao za vrat i gušio..onda me odgurnuo i udarila sam glavom o zid..
    ušao je u sobu i sve stvari isjekao u sto komada...
    vikao je:
    " sve ću uništiti što sam ti kupio, hodati ćes gola, sve ću razbiti i zapaliti da nas ništa ne podsjeća na tebe".
    te riječi su me jako pogodile i počela sam plakati..osjetila sam gorčinu i neobjašnjivu tugu..
    odbacio me kao zadnji otpad na svijetu..a zbog čega , što volim Ephrema, jer nisam bila u školi...ja zapravo nisam ni bila sigurna sto on zna ili ne zna..nije bila samo škola u pitanju on je zasigurno nešto više znao..trebalo je samo čekati..a sve je trajalo kao vječnost kojoj nema kraja.
    .hladnoća je prolazila kućom..toplina obiteljskog doma je nestajala, sve je postalo hladno, tmurno, tužno..sve se raspalo u trenu..u jednoj sekundi..e, kad bih mogla vratiti tu sekundu..ne bih došla kućitog dana, samo da sam znala, da će tako biti..
    srce mi drapalo gledajući mamu i Halile kako zapomažu, kako ga mole na koljenima..a nisam mogla ništa učiniti..pola sata je uništavao sve pred sobom, svaku stvar koja je imala veze samnom..kako je rekao da ih ništa više ne podsjeća na mene..
    a nas tri smo klečale na podu..nisu mi se usudile prići, a ni ja njima..a onda je nastavio sa svojim scenama i izjurio kao mahnit iz sobe niz stepenice i zgrabio telefon u ruke..nisam mogla vjerovati..znala sam da će od tog trena izbiti rat..Nazvao je svoje dugogodišnje kućne prijatelje, Ephremove roditelje.odjednom je zaboravio je na prijateljstvo i godine odanosti..sve je to pogazio zbog svog ponosa i svoje časti..
    gdje su nestali oni prijateljski zagrljaji, zajednička slavlja, druženja,..kao da ih je vihor odnio negdje u nepovrat..
    i okrenuo je broj..i okrenuo nam se život naopačke..
  2. Волим
    Дејан got a reaction from Maja Little Owl for a Странице, Ashanak Ya Amar - Treći deo   
    "Anta lateef!"(vrlo ste ljubazni)..
    Zahvaljivao se medicinskoj sestri na hodniku. A mi? Mi smo sjedili kao ukopani. Odjednom kao da su nestali svi naši tjelesni refleksi, kao da su nama se umovi paralizirali. Ni on, a niti ja, nismo znali što i kako reagirati u tome trenutku, što reći..Pogledi su nam i dalje ostali kao hipnotizitani, a vrijeme je prolazilo sve brže..Djelilo nas je nekoliko sekundi svega od ulaza mog oca u bolničku sobu..Prepustili smo se sudbini i onome što slijedi. Nismo imali baš puno izbora. Mogao se sakriti u ormar ili ispod mog kreveta. A kakve sam sreće vjerovatno bi ,mojem ocu u tom trenu baš nešto ispalo iz ruke ili bi mama moje stvari pospremala u ormar..A onda što onda? Više ne bi bilo objašnjenja ni izgovora, sve bi postalo jasno i glasno..A i postati će jednom..u tom trenutku samo se produžavala agonija i ono što će ionako uslijediti..Odgađanje trenutka, jedini je izlaz bio u tom trenu..A trenutak kad tad stigne, zar ne?
    Približavali su sve bliže vratima bolničke sobe u kojoj sa ležala, glasovi su im se sve jasnije čuli. Grčevito sam stiskala posteljinu šakama, a Ephrem se ustao sa mog kreveta i stao ispred. Bila je to jedina njegova reakcija u tom trenutku, vjerojatno instiktivna, jer da ga je moj otac našao da sjedi pored mene, više ne bi bilo mjesta za riječi i objašnjenja..sve bi nestalo u rijecima njegova bijesa.. Tako nešto trebalo je izbjeći pod svaku cijenu i čekati što će se desiti dalje...To iščekivanje kao da je trajalo cijelu vječnost..kao da smo na giljotini oboje i kao da želimo što prije ostati bez glave..Da, jednom i zamalo hoćemo...
    Stajao je ispred mene, čitajući strah u mojim očima..jednom mi je rekao da sam izgledala poput gazele, koja bježi pred predatorom..Tko je bio predator tada..cijeli svijet, da..cijeli svijet je postao predator u tom trenutku..predator koji je htio zadržati društvene i privatne moralne okvire pošto poto, ne obazireći se na nikoga osim na svoje stavove i norme. Dok je tako stajao ispred mene, razmišljala sam o svemu tome, a tugu je preplavio osjećaj gnjeva i ljutnje..kao da sam u trenutku poželjela im reći sve u oči i lice, prkositi svima, protiv svih pravila..Raskinuti lance društvenih robovanja..Da, tada sam to htjela, ali ne shvaćajući što to sve nosi za sobom..A jednom sam i shvatila..A on.o.pet sa onim plavim očima i osmijehom na licu..nestala je ukočenost i neizvjesnost i pobijedio ih njegov osmijeh..bio je jači od svega..pa i od mog straha koji je nestao u trenu..i tada sam jasno vidjela poruku u njegovim očima:
    " Ne boj se, biti će sve u redu!"
    I kao dobra vila odnio je svojim plavim očima, kao čarobnim štapićem, sav strah koji je kolao mojim venama.. A onda su se otvorila vrata..
    Kao uspreni film, a ja sam u sebi vikala: ajde više uđite i da ovo sve završi..
    Škripala su, a moj pogled se usmjerio prema podu sobe, koji je postao ocean, u kojem sam trazila brod na horizontu..u ovom slučaju i tada, cipele moga oca..i ušle su u moj obzor, a njegovi koraci kao da su zaglušivali prostoriju..postali su neizdržava buka.. A onda su koraci zastali, zastao je moj otac, a iza njega i mama..muk se prolamao sobom..Pogled sam sramežljivo podigla prema licu mog oca..a on kao da se ukopao o pod sobe, lice mu je pprimilo neki čudan izraz, kao da su njime prolazile boje, koje su izmjenjivale od crvene do zelene..Rukom je polako skidao naočale s lica, a škrgut zubi kao da je lomio tišinu oko nas..Znala sam..znala sam kad počinje škrgutati zubima da je ljut, jako ljut..moja hrabrost je nestala, a onda je rekao:
    "Salam!"
    Ephrem je i dalje stajao, nasmiješen, kao da se nije ništa događalo..Ne znam da li je glumio ili da li mu je bilo u tom trenutku svejedno što će se dogoditi.. Uzvratio mu je pozdrav..a onda kao da me ošinuo pogledom..gotovo da sam mogla osjetiti udarce njegovog pogleda..A onda je ponovo pogleda Ephrema i rekao:
    "Ta'ala !"(dođi samnom)
    Gotovo, znala sam što slijedi..jer nije ni pitao kako sam, niti jedne riječi..bilo je očito da će biti svašta..grmijeti će i sijevati na sve strane..ali ja to više nisam mogla promjeniti, mogla sam samo čekati..Vjerovala sam u Ephrema..Znala sam da će on pronaći način što i kako reći..Samo me ubijalo to iščekivanje, da čujem što je bilo, iako je jedan dio mene strepio da ga možda više neću ni vidjeti, nakon svega ovoga...I izašli su njh dvojica..prvo tata, a ond Ephrem..priželjkivala sam da se okrene još jednom, da mu pogledom kažem da ga obožavam što postoji, da obožavam tlo po kojem hoda i da me više nitko i nikada neće odvojiti od njega...ni razlika u godinama..ni njegov islamski ni moj kršćanski svijet..da sam spremna na sve..baš na sve..a onda me pogledao kraičkom oka..upravo mi je rekao ono što sam i ja mislila u tom trenutku..nisu mi trebale ni slova, ni riječi, ni rečenice..sve sam pročitala u kutu njegovog plavog oka..i izašli su, a vrata su zalupila, odjekujući cijelim katom bolnice..Mama je šokirano stajala pored mog kreveta i krenula sa ispitivanjem..drhtavim glasom pitala je što on radi ovdje, što se događa.., da li ja znam što će tata sada reći i kako će reagirati, da li je meni jasno da me nisu tako odgajali, da li shvaćam što sam napravila, kako sam mogla dozvoliti da muskarac koji mi nije rod boravi samnom u boničkoj sobi bez prisustva rodbine..i tako je ona krenula i to je trajalo i trajalo..u jednom trenutku vise je nisam ni slusala..Kolutala sam očima, a onda je na hrvatskom rekla:
    "Da li ti mene uopće slušaš?"
    "Naravno, da ne..jer ne mogu doći ni do riječi niti pohvatati sve što si rekla..nisam ništa loše učinila..došao je u ime svoje obitelji me posjetiti..ja mislim da je to lijepa i ljudska gesta, a vi ste napravili nakaradu od toga!"
    -odgovorila sam odriješito bez imalo zadrške..
    Gledala me sa nevjericom, ne očekivajući takav odgovor..Pokušala je smiriti situaciju, ali ja se nisam dala..Njega sam jos mogla shvatiti, jer dolazi iz svijeta, kojeg dolazi, ali nju nisam nikako. Poprimila je s godinama njegove stavove, a što je najgore podrzavala ih je..Bila mu je bezuvjetno odana, i kad nije u pravu bio, uvijek je bila na njegovoj strani..No, nisam joj nikad to zamjerala, jer vjerojatno bih i ja tako postupila...možda..
    Mom ocu u tom trenutku, najveća je pljuska bila, što ja nisam njemu javila da je Ephrem tamo..jer on bi brzinom svjetlosti bio tamo s nama i ne bi nas ni ostavljao na sekundu same..Moj postupak smatrao je uvredljivim i neprihvatljivim, što je dao do znanja i Ephremu na hodniku. No, Ephrem je vješto izbjegao bilo kakve rasprave, započeo razgovor prvi, da je došao samo minutu prije njih, kako bi u ime obitelji izrazio želje za brzi oporavak, te da se nisam osjećala dobro, i nisam bila u stanju ih nazvati. Rekao mu je i da je bio baš na izlasku i da se ispričava na neugodnoj situaciji. Naravno, moj tata je oduvijek bi opčinjen Ephremovom pristojnošću i načinom na koji se ophodi njime. To su bili maniri koje je cjenio kod Ephrema, osim činjenice da bi jedan musliman se zagledao u njegovu kćer.. Povjerovao je Ephremu, ali znam da ga je nešto te večeri kopkalo. Njega se nije lako moglo prevariti i bilo je samo pitanje trenutka kada će sve izaći na vidjelo. Nešto mu se nije slagalo u toj njegovoj priči i njegov dar psihološke analize osoba, govorio mu je da nešto u našim pogledima je ukazivalo na kontradikcije njegove priče..
    Nisam previše obraćala pozornost na njegova predavanja koja su uslijedila te večeri. Iako mu je Ephrem objasnio o čemu se zapravo radio, odnosno, ne radilo, ne bi se zvao tako kako se zove, da nije imao na sve to jos nešto nadodati. Slijedila je priča, za pričom, diskusija za diskusijom..i tome ne bi bio kraja da ga mama nije prekinula i ukazala na to da se moram odmoriti.
    A nakon što su otišli, meni su u misli poput fleševa nadolazile slike, njegovog lica, osmijeha i očiju.. I sve mi se vraćalo nazad, svaki trenutak..i ne bi taj trenutak mjenjala za ništa na svijetu..Onaj njegov stav, držanje, način komunikacije, pogleda i osmijeha..sve je to bilo tako fascinantno i vraćala sam sve iz početka u svoje misli..I tako su prolazile minute, sati, dani..Moji su svakodnevno dolazili, i ostajali po dva sata...Otac je nešto slutio, tako da nije bezrazložno hodao po bolnici i sobi, dolazeći iznenada i ne najavljeno.Iritirala me ta njegova strogoća, tvrd karakter i diktatorski stav..No, nisam obraćala prevše pažnju na to i svim silama sam mu se odupirala koliko god sam to mogla..
    Zlatni kavez me i ovoga puta čekao kod kuće..Ostala sam u bolnici još dva dana, a onda sam dosla kući.. Toplina obiteljskog ugođaja i moja draga Halile osnažile su me, da se što prije oporavim..A tu je bila, iako daleko, pet tako blizu, i moja najveća snaga i moć ovoga svijeta, Ephrem...Dok smo sjedili za obiteljskim stolom i molili prije večere, u kutu blagavaone odzvanjao je zvuk moga mobitela..Stigla je poruka..Prošla me nekakva silina i toplina..Otac me pomno promatrao, a ni mama nije zaostajala za njim. Pratili su svaki moj korak, a ja sam nastojala ne odavati uzbuđenost i ushićenost koja se probudila u meni..Glumila sam hladnoću i reakcijama pokušavala odigrati uobičajenu reakciju, kao kada mi je i Fatma slala poruke..
    Sjetila sam se trenutka kad me posjetila u bolnici, čudno gledajući u moje lice koje je zamišljeno odlutaol duhom negdje drugdje na mjesto koje se zove Ephrem..Nekoliko me puta pitala što mi se događa, no ja sam to pripisivala razlogu zbog kojeg sam u bolnici..Znala sam da je nisam mogla prevariti, predobro me poznavala..Ali čekala je da joj ja sama nešto kažem..nikada me nije ispitivala ni propitivala..Zato je toliko volim..Uvijek se znala ponašati i nositi sa situacijom, uvijek je imala prave riječi za sve što se događalo..Tako je bilo i toga dana, u očima sam joj isčitala da čeka trenutak kada ću joj ispričati, nešto reći..
    Krenuli smo s večerom, a ja sam nemirno pogledavala prema mobitelu , čekajući trenutak kada ću pogledati da li je Ephrem poslao poruku. Znala sam u dubini moje duše da je tako.. Dala bih sve u tom trenutku da sam mogla pročitati samo slovo koje je napisao..Gutala sam zalogaj za zalogajem, čudeći se sama sebi koliko sam pojela, s obzirom da malo jedem..I tata me u čudu gledao, komentirajući da su me dobro liječili u bolnici, kad jedem obično ono sto pojedem za tjedan dana.. Ta večera nikako da prođe toga dana..Činilo se kao da traje cijelu vječnost.. A onda više nisam mogla izdržati i zamolila roditelje da se udaljim od stola, s obzirom da se nisam osjećala dobro..Ali stvarno se nisam osjećala dobro, ne zbog boesti, već zbog uzbuđenosti koja se u tom trenutku mogla mjeriti sa predinfarktnim stanjem..Ne znam ni sama kako sam se u trenu našla u svojoj sobi sa mobitelom u ruci. A on je slutio..slutio je jos od onog dana kada je zatekao u mojoj bolnickoj sobi..i slutnja će doći na vidjelo..a do tada živjeti ću za svako njegovo slovo i svaki zvuk pristigle poruke na mobitelu..Ništa više nije bilo važno, sve je postalo malo i s malim slovom na papiru, a on je dobio veliko slovo, najveće, Ephrem..Pogledavši na ekran mobitela, srce je zaigralo još jače..Da, bila je to njegova poruka..Grčevito sam stiskala tipku, po tipku dok se poruka nije otvorila..A kad se otvorila, opet sam se našla između džamije i Crkve, namaza i molitve..i pisalo je :
    "Kolla yawm ashtaaqo laki aktar!" (svaki dan nedostaješ mi više nego dan prije)..
    I krenula je poruka za porukom i tako sat vremena...Nista mi vise nije bilo vazno, ni tata, ni mama, niti da li će ući u sobi..nista..samo sam zeljela čitati i čitati..Te veceri mjesec je sjajio na poseban način, zvijezde su bile posebno lijepe..miris uzegle ulice Damaska, odjednom je postao tako ugodan..sparina je postala kao oaza u pustinji, strah kao biser u skoljci na dnu mora..sve se promijenilo..kao i ja i on..Ležala sam promatrajući strop sobe..uranjajući u svoje misli i luziju da će se pojaviti u nekom kutku sobe..a onda je moju mastu prekinula zvonjava mobitela..Nesvjesno sam uzela mobitel u ruku niti ne gledajuci na ekran tko zove..A s druge strane čuo se glas:
    "Ashanak Ya Amar!"(za tebe moja mjesečino)..
    Bila je to najljepša melodija te večeri..kao da je odzvanjala zidovima sobe..Nisam mogla nekoliko sekundi govoriti, a onda se više nisam mogla ni zaustaviti..Pričali smo i pričali..recitirali jedno drugome stihove arapskih pjesnika..o ljubavi. životu, zabranjenoj ljubavi..Vrijeme je prolazio, neprimjetno..vratila sam se u stvarnost tek kada sam vidjela da sunce izlazi..a ja moram za dva sata u skolu...e kad bih mogli nastaviti razgovarati, trajalo bi cijelu vječnost..ne bi marili ni za dan ni za noć, ni za vodu, ni za hranu..ali to je bilo nemoguće..previše je onih koji inzistiraju na svakodnevnim obvezama i pravilima..govorio mi je kako jedva čeka čuti ponovo moj glas, kako jedva čeka da me vidi..i ja sam to sve čekala, pa i više od toga..A onda sam sklopila oči i odspavala ono malo vremena što mi je preostalo do početka nastave..Ne znam ni sama kako sam uspijela zaspati, ali san je bio slađi nego ikada..Sanjala sam cijeli naš razgovor..vraćala sam se iz početka, pa opet izpočetka..a onda zvuk budilice i ustajanje.. Nisam mislila na skolu, niti na ista sto me čekala toga dana, osim na Ephrema i kako ću ga sresti..Zapravo gdje ću ga sresti samo na trenutak..
    Halile me već u kuhinji čekala sa doručkom.Opet se ljutila na mene, jer je moj doručak bio samo čaj i ništa više..Uzela sam žurno torbu i odjurila iz kuće..Kao i obično čekala me Fatma..Gledala me s čuđenjem, jer sam bila posebno sretna tog jutra..Vrtila sam se u krug po cesti, pjevušila, skakutala..A onda sam je primila za ruku i počela pričati..Nisam ni primjetila da smo je jednom nasle ispod krosnje starog stabla i pričale..Nije znala što bi rekla..očekivala je sve ali takvo nešto nije..upozoravala me, da je to nemoguće i da sama znam da će izbiti rat..ali nisam se dala smesti..a ona me je samo htjela vratiti u stvarnost i pomoći da shvatim..a što sam imala shvatiti osim da me više nije bilo briga za ništa..osim za ono što slijedi, a to je Ephrem..Znala sam da mi želi pomoći i znala sam da se bojala za mene..Molila me da razmislim..A ja nisam više imala mjesta u glavi za ikakvo razmišljanje osim o Ephremu.. Zaljubila sam se i nije bilo lijeka..Pokušavala me urazumiti i vratiti u stvarnost..Doslovno me molila da ne brzam..Vjerovala je u njega, ali nije vjerovala u sve oko nas..nije vjerovala u lažni moral i okvire, nije vjerovala u arapski svijet pun predrasuda i ograničenja..baš kao ni ja..Podsjećala sam je na dane kada smo odazile s nastave i šetale gradom, kada smo odlazile na jednodnevne izlete do obale mora, kada je skinula hidjab i kada je postala slobodna, kako je znala reći..kako nas tamo itko ne pozna i možemo biti ono što želimo..I tada sam htjela biti ono što jesam, to sam joj pričala, da želim biti Miriam kakva jesam..a to je ona koja voli jednog Ephrema svim srcem..srcem koje će jednom umalo pući..kao opijena nsam se zaustavljala pričati o njemu, a onda je naše čavrljanje i raprave preknuo zvuk motora...i povik:
    "Miriam!"
    Pogledala sam prema cesti, a tamo je sjedio na motoru Ephrem..Nisam mogla vjerovati..Više me nije bilo briga ni za nastavu ni za školu..rekla sam Fatmi da idem..a ona me je molila da to ne radim, da će netko vidjeti..Nisam htjela slušati, samo sam joj govorila da neka nešto smisli ako netko pita za mene..i potrčala prema njemu..a ona me upravno dozivala da se vratim, a ja sam ne osvrćući se, trčala prema Ephremu..Sjedio je na onom ogromnom motoru s kacigom u ruci...s osmijehom najljepšim na svijetu..kao i uvijek..i zasjenio je sunce toga dana i cvijeće u parku..ništa nije bilo ljepše od njega.. Pozdravio me, a ja sam ga tražila kacigu i da mi pokaze kako se sjedne na to čudo..Šokirao se što trazim i pokusavao mi objasniti da ćemo to izvesti drugi put, jer bi nas netko mogao vidjeti..Nisam marila što je govorio, već sam sjedila na onom stroju i rekla da me vodi što dalje iz ovog grada.. Ubrzo je pristao, ne odoljevajući mojim luckastim zahtjevima, i krenuo..zvuk motora prolamao se ulicom..dok me Fatma jos uvijek bezuspjesno dozivala...Drzala sam ga oko struka, naslonjena na njegova leđa..više mi nista nije bilo važno..to je bilo sve što sam zeljala u tom trenutku i nista više..Vozio me i vozio, a ja kao da sam lebdjela..U tom trenutku, kao da nisam više pripadala svijetu u kojem živim..kao da smo u nekom drugom vremenu, na nekom drugom mjestu..i upravo to da ne pripadam ovdje, promijenilo je naše živote zauvijek..
    Osjećala sam njegov miris i miris vjetra istodobno..otkucaji njegova srca pod mojim prstima i zvuk motora bili su posebna melodija..Nisam htjela silaziti sa tog motora..i to mi je bilo dovoljno..da ga mogu tako dodirivati do vječnosti..pa i dan više od toga..Ne znam ni sama koliko smo se dugo vozili..vrijeme je tako brzo prolazilo, koliko god ga pokušavala zaustaviti..a onda sam molila u sebi..molila se kao i onoga dana u Crkvi da ga sretnem negdje..a sada sam molila da nikada ne ode..I moje misli i molitvu prekinulo je zaustavljanje motora u jednm starom selu nadomak Damaska...Ispred nas je bila Crkva..Znala sam da ovo nije slučajno i da sve ima svoje zašto..Sišli smo s motora, hodajući jedno pored drugoga...pitala sam se zašto korača prema toj Crkvi..a on kao da je pročitao moje misli i odjednom je rekao da idemo u Crkvu zapaliti svijeću..zastala sam, šokirana, ne vjerujući u t što sam čula..On, praktični musliman da ide u Crkvu, zapaliti svijeću..ma ne , ja sam sigurno nešto pogrešno čula..ali taj njegov pogled prema Crkvi..bio je tako drugačiji..hodao je ne trepnuvši, kao začaran..Nisam ni znala što se zapravo događa, da li je to sve stvarnost ili šala..Nastavio je hodati, dok nismo došli do vrata Crkve..Pogledala sam ga s nevjericom još jedanput, ali u njegovim očima samo nijemi krik..Zaista krik..Krik koji je govorio više od bilo kojeg glasnog uzvika...To je bila borba protiv onoga kako su nas učili..ti u džamiju, ona u Crkvu, što dalje jedno od drugoga..sve nam je bilo dopušteno, a opet sve tako zabranjeno..zabranjeno samo od same pomisli da bi dvoje ljudi različith vjera, ali potpuno različitih mogli biti više od poznanika ili prijatelja..ali to nas nije spriječaval, da nastavim putovati putem kojim smo krenuli, pa makar nam to i bilo posljednje putovanje..
    Ušli smo u Crkvu ..prvo ja, a onda on iza mene..stajao je tik ispred vrata sa unutrašnje strane i ogledao svaku ikonu na zidu, promatrao svaki kutak te stare Crkve..Ja sam se molila ispred ikone Bogorodice, a on je i dalje stajao na mjestu..Nije se pomicao niti u koju stranu, sam je promatrao..promatrao na neki čudan neobičan način..Nisam mogla isčitati što je u tom trenu prolazilo njegovom glavom..Kao da je stvorio zid između svojih misli i svega drugoga oko sebe..a onda je pogledavši prema ikonostasu glasno rekao:
    "Isa a.s.!"
    Nasmiješila sam se i nastojala ga ispraviti..Zašto? Zato što mi arapski kršćani nikada nećemo reći za Isusa našeg Gospoda, Isa a.s. Tako ga zovu muslimani, jer za njih je samo prorok.. A za nas je puno više, ono što i zapravo jest pravi Bog i pravi čovjek. Da mi je u tom trenutku netko drugi rekao Isa a.s., vjerojatno bi letio kao raketa od tamo, ali to je bio Ephrem..a Ephremu je sve bilo oprošteno..A onda sam ga pogledala i rekla:
    "Joshua!"
    Nasmijao se i ponovio što sam rekla. Shvatio je poruku u onome što sam rekla. Nije bilo stvar u imenu ili slično, bila je stvar u tome da je On naš Bog i da ga zovemo kao i židovi Joshua, kako bi se razlikovali od muslimana. Nije mu trebalo ništa dodatno pojašnjavati, shvatio je što sam željela reći..
    A onda je uzeo svijeću, stajajući i dalje i upirući pogled prema ikonama. Kao da je sjajio u trenutku, sjajio nekim neobičnim sjajem. Nije mu bilo teško ući u tamo gdje sam ja tako voljela biti, tamo gdje sam tako radosno svim srcem dolazila svakodnevno. Da, volio je ono što i ja, moj svijet postao je i njegov. Odjednom me obuzeo neki poseban mir.Čuđenje je nestalo i kao da mi je bilo sasvim uobičajenom da je on u Crkvi i još k tome sa svijećom u ruci..Mislim da je Gospod tada dotaknuo naša srca, dao nam do znanja da ustrajemo zajedno..A onda sam i ja uzela svijeću i zapalili smo je zajedno..Ja sam glasno izgovarala molitvu, a on je pažljivo slušao..Upijao je svaku moju riječ, ne skrečući pogled sa moga lica..Molila sam za nas, za njega, za mene i za svijet u kojem smo se nalazili. Molila sam da nas Gospod vodi po svojoj volji i da ćemo prihvatiti sve što traži od nas i što nam daje.Molila sam da nas vodi.I vodio nas je..
    Vrijeme je tako brzo prolazilo..Sat kao da je trajao sekundu, dan kao da je trajao minutu..nizale su se rečenice za rečenicom..priča za pričom..a ni jedne riječi o onome što će biti..nismo htjeli kvariti trenutak ni pomisli da će ovo netko jednom htjeti spriječiti, pa pokušati uništiti...bilo je prelijepo da bi kvarili ugođaj takvim mislima..Koračali smo poput kakve djece ulicama sela, glasno se smijajući svemu što smo ugledali..od ptice do cvijeta, od sunca do prašnjave ceste..A onda kao da me nešto vratilo u stvarnost..Bilo je vrijeme da se vratimo nazad..Sjela sam na motor i opet ga zagrlila na isti način kao kada smo i kretali tamo..dotaknuo je uvojak moje kose i pomirisao ga, zatvorivši oči na tren..a onda je upalio motor i krenuli smo nazad u surovu stvarnost..Sve je prošlo u sekundi..Kao u vremenoplovu vratili smo se nazad u Damask..Nisam željela ni sama sebi priznati strah koji sam osjećala..strah od činjenice da možda već znaju da nisam bila u školi...Osjetio ga je i on..ali ne zbog sebe, već zbog mene..koliko god se trudio otjerati ga od mene, on je bio i dalje prisutan..Sišla sam sa motora u onom istom parku u kojem sam bila to jutro sa Fatmom..Nijemo me s tugom u očima gledao..I kad ga nisam gledala, svaki tugu u njegovom pogledu sam osjaćala..i odavno je vrijeme prošlo da se vratim kući..kao da mi se korak usporavao i nije mi dao da odem..a onda je rekao:
    "Abadan laa tansynii!"(ne zaboravi me nikada)
    Znao je i te kako je znao..a znala sam i ja...znali smo da će i oni znati..srce mi je pucalo..duša se lomila..dah mi je zastajo..zrak nestajao..a ja sam samo htjela potrčati mu u zagrljaj..a nisam smjela..nismo smjeli..jer previše ih je oko nas..previše crnih lica, zlih i zavidnih..otrovnih usta..i morala sam krenuti kući..suze su se lsijevale niz moje lice..a on je pružio ruku i uhvatio jednu moju suzu i stavio je na svoja njedra..a oči su mu zaiskrile..počela sam jecati trčeći prema kući..nisam se osvrtala..jer da jesam, nikada ne bih otišla kući..ljudi su me u čudu gledali, onako uplakanu..trčala sam i trčala sam, kao i onog prvog dana..došla sam do vrata kuće..nečujno sam pokušala ući, što mi nije uspijelo, jer moji su kao vojna straža stajali pred vratima..bez riječi otac me uhvatio za kosu..bez imalo milosti..pala sam na koljena..a njegov izraz lica govorio je sve..lasi su letjele oko mene..zrak je postajao tako težak...i postala sam zarobljenica vlastitog oca..
  3. Волим
    Дејан got a reaction from YOKA for a Странице, Ashanak Ya Amar - Treći deo   
    "Anta lateef!"(vrlo ste ljubazni)..
    Zahvaljivao se medicinskoj sestri na hodniku. A mi? Mi smo sjedili kao ukopani. Odjednom kao da su nestali svi naši tjelesni refleksi, kao da su nama se umovi paralizirali. Ni on, a niti ja, nismo znali što i kako reagirati u tome trenutku, što reći..Pogledi su nam i dalje ostali kao hipnotizitani, a vrijeme je prolazilo sve brže..Djelilo nas je nekoliko sekundi svega od ulaza mog oca u bolničku sobu..Prepustili smo se sudbini i onome što slijedi. Nismo imali baš puno izbora. Mogao se sakriti u ormar ili ispod mog kreveta. A kakve sam sreće vjerovatno bi ,mojem ocu u tom trenu baš nešto ispalo iz ruke ili bi mama moje stvari pospremala u ormar..A onda što onda? Više ne bi bilo objašnjenja ni izgovora, sve bi postalo jasno i glasno..A i postati će jednom..u tom trenutku samo se produžavala agonija i ono što će ionako uslijediti..Odgađanje trenutka, jedini je izlaz bio u tom trenu..A trenutak kad tad stigne, zar ne?
    Približavali su sve bliže vratima bolničke sobe u kojoj sa ležala, glasovi su im se sve jasnije čuli. Grčevito sam stiskala posteljinu šakama, a Ephrem se ustao sa mog kreveta i stao ispred. Bila je to jedina njegova reakcija u tom trenutku, vjerojatno instiktivna, jer da ga je moj otac našao da sjedi pored mene, više ne bi bilo mjesta za riječi i objašnjenja..sve bi nestalo u rijecima njegova bijesa.. Tako nešto trebalo je izbjeći pod svaku cijenu i čekati što će se desiti dalje...To iščekivanje kao da je trajalo cijelu vječnost..kao da smo na giljotini oboje i kao da želimo što prije ostati bez glave..Da, jednom i zamalo hoćemo...
    Stajao je ispred mene, čitajući strah u mojim očima..jednom mi je rekao da sam izgledala poput gazele, koja bježi pred predatorom..Tko je bio predator tada..cijeli svijet, da..cijeli svijet je postao predator u tom trenutku..predator koji je htio zadržati društvene i privatne moralne okvire pošto poto, ne obazireći se na nikoga osim na svoje stavove i norme. Dok je tako stajao ispred mene, razmišljala sam o svemu tome, a tugu je preplavio osjećaj gnjeva i ljutnje..kao da sam u trenutku poželjela im reći sve u oči i lice, prkositi svima, protiv svih pravila..Raskinuti lance društvenih robovanja..Da, tada sam to htjela, ali ne shvaćajući što to sve nosi za sobom..A jednom sam i shvatila..A on.o.pet sa onim plavim očima i osmijehom na licu..nestala je ukočenost i neizvjesnost i pobijedio ih njegov osmijeh..bio je jači od svega..pa i od mog straha koji je nestao u trenu..i tada sam jasno vidjela poruku u njegovim očima:
    " Ne boj se, biti će sve u redu!"
    I kao dobra vila odnio je svojim plavim očima, kao čarobnim štapićem, sav strah koji je kolao mojim venama.. A onda su se otvorila vrata..
    Kao uspreni film, a ja sam u sebi vikala: ajde više uđite i da ovo sve završi..
    Škripala su, a moj pogled se usmjerio prema podu sobe, koji je postao ocean, u kojem sam trazila brod na horizontu..u ovom slučaju i tada, cipele moga oca..i ušle su u moj obzor, a njegovi koraci kao da su zaglušivali prostoriju..postali su neizdržava buka.. A onda su koraci zastali, zastao je moj otac, a iza njega i mama..muk se prolamao sobom..Pogled sam sramežljivo podigla prema licu mog oca..a on kao da se ukopao o pod sobe, lice mu je pprimilo neki čudan izraz, kao da su njime prolazile boje, koje su izmjenjivale od crvene do zelene..Rukom je polako skidao naočale s lica, a škrgut zubi kao da je lomio tišinu oko nas..Znala sam..znala sam kad počinje škrgutati zubima da je ljut, jako ljut..moja hrabrost je nestala, a onda je rekao:
    "Salam!"
    Ephrem je i dalje stajao, nasmiješen, kao da se nije ništa događalo..Ne znam da li je glumio ili da li mu je bilo u tom trenutku svejedno što će se dogoditi.. Uzvratio mu je pozdrav..a onda kao da me ošinuo pogledom..gotovo da sam mogla osjetiti udarce njegovog pogleda..A onda je ponovo pogleda Ephrema i rekao:
    "Ta'ala !"(dođi samnom)
    Gotovo, znala sam što slijedi..jer nije ni pitao kako sam, niti jedne riječi..bilo je očito da će biti svašta..grmijeti će i sijevati na sve strane..ali ja to više nisam mogla promjeniti, mogla sam samo čekati..Vjerovala sam u Ephrema..Znala sam da će on pronaći način što i kako reći..Samo me ubijalo to iščekivanje, da čujem što je bilo, iako je jedan dio mene strepio da ga možda više neću ni vidjeti, nakon svega ovoga...I izašli su njh dvojica..prvo tata, a ond Ephrem..priželjkivala sam da se okrene još jednom, da mu pogledom kažem da ga obožavam što postoji, da obožavam tlo po kojem hoda i da me više nitko i nikada neće odvojiti od njega...ni razlika u godinama..ni njegov islamski ni moj kršćanski svijet..da sam spremna na sve..baš na sve..a onda me pogledao kraičkom oka..upravo mi je rekao ono što sam i ja mislila u tom trenutku..nisu mi trebale ni slova, ni riječi, ni rečenice..sve sam pročitala u kutu njegovog plavog oka..i izašli su, a vrata su zalupila, odjekujući cijelim katom bolnice..Mama je šokirano stajala pored mog kreveta i krenula sa ispitivanjem..drhtavim glasom pitala je što on radi ovdje, što se događa.., da li ja znam što će tata sada reći i kako će reagirati, da li je meni jasno da me nisu tako odgajali, da li shvaćam što sam napravila, kako sam mogla dozvoliti da muskarac koji mi nije rod boravi samnom u boničkoj sobi bez prisustva rodbine..i tako je ona krenula i to je trajalo i trajalo..u jednom trenutku vise je nisam ni slusala..Kolutala sam očima, a onda je na hrvatskom rekla:
    "Da li ti mene uopće slušaš?"
    "Naravno, da ne..jer ne mogu doći ni do riječi niti pohvatati sve što si rekla..nisam ništa loše učinila..došao je u ime svoje obitelji me posjetiti..ja mislim da je to lijepa i ljudska gesta, a vi ste napravili nakaradu od toga!"
    -odgovorila sam odriješito bez imalo zadrške..
    Gledala me sa nevjericom, ne očekivajući takav odgovor..Pokušala je smiriti situaciju, ali ja se nisam dala..Njega sam jos mogla shvatiti, jer dolazi iz svijeta, kojeg dolazi, ali nju nisam nikako. Poprimila je s godinama njegove stavove, a što je najgore podrzavala ih je..Bila mu je bezuvjetno odana, i kad nije u pravu bio, uvijek je bila na njegovoj strani..No, nisam joj nikad to zamjerala, jer vjerojatno bih i ja tako postupila...možda..
    Mom ocu u tom trenutku, najveća je pljuska bila, što ja nisam njemu javila da je Ephrem tamo..jer on bi brzinom svjetlosti bio tamo s nama i ne bi nas ni ostavljao na sekundu same..Moj postupak smatrao je uvredljivim i neprihvatljivim, što je dao do znanja i Ephremu na hodniku. No, Ephrem je vješto izbjegao bilo kakve rasprave, započeo razgovor prvi, da je došao samo minutu prije njih, kako bi u ime obitelji izrazio želje za brzi oporavak, te da se nisam osjećala dobro, i nisam bila u stanju ih nazvati. Rekao mu je i da je bio baš na izlasku i da se ispričava na neugodnoj situaciji. Naravno, moj tata je oduvijek bi opčinjen Ephremovom pristojnošću i načinom na koji se ophodi njime. To su bili maniri koje je cjenio kod Ephrema, osim činjenice da bi jedan musliman se zagledao u njegovu kćer.. Povjerovao je Ephremu, ali znam da ga je nešto te večeri kopkalo. Njega se nije lako moglo prevariti i bilo je samo pitanje trenutka kada će sve izaći na vidjelo. Nešto mu se nije slagalo u toj njegovoj priči i njegov dar psihološke analize osoba, govorio mu je da nešto u našim pogledima je ukazivalo na kontradikcije njegove priče..
    Nisam previše obraćala pozornost na njegova predavanja koja su uslijedila te večeri. Iako mu je Ephrem objasnio o čemu se zapravo radio, odnosno, ne radilo, ne bi se zvao tako kako se zove, da nije imao na sve to jos nešto nadodati. Slijedila je priča, za pričom, diskusija za diskusijom..i tome ne bi bio kraja da ga mama nije prekinula i ukazala na to da se moram odmoriti.
    A nakon što su otišli, meni su u misli poput fleševa nadolazile slike, njegovog lica, osmijeha i očiju.. I sve mi se vraćalo nazad, svaki trenutak..i ne bi taj trenutak mjenjala za ništa na svijetu..Onaj njegov stav, držanje, način komunikacije, pogleda i osmijeha..sve je to bilo tako fascinantno i vraćala sam sve iz početka u svoje misli..I tako su prolazile minute, sati, dani..Moji su svakodnevno dolazili, i ostajali po dva sata...Otac je nešto slutio, tako da nije bezrazložno hodao po bolnici i sobi, dolazeći iznenada i ne najavljeno.Iritirala me ta njegova strogoća, tvrd karakter i diktatorski stav..No, nisam obraćala prevše pažnju na to i svim silama sam mu se odupirala koliko god sam to mogla..
    Zlatni kavez me i ovoga puta čekao kod kuće..Ostala sam u bolnici još dva dana, a onda sam dosla kući.. Toplina obiteljskog ugođaja i moja draga Halile osnažile su me, da se što prije oporavim..A tu je bila, iako daleko, pet tako blizu, i moja najveća snaga i moć ovoga svijeta, Ephrem...Dok smo sjedili za obiteljskim stolom i molili prije večere, u kutu blagavaone odzvanjao je zvuk moga mobitela..Stigla je poruka..Prošla me nekakva silina i toplina..Otac me pomno promatrao, a ni mama nije zaostajala za njim. Pratili su svaki moj korak, a ja sam nastojala ne odavati uzbuđenost i ushićenost koja se probudila u meni..Glumila sam hladnoću i reakcijama pokušavala odigrati uobičajenu reakciju, kao kada mi je i Fatma slala poruke..
    Sjetila sam se trenutka kad me posjetila u bolnici, čudno gledajući u moje lice koje je zamišljeno odlutaol duhom negdje drugdje na mjesto koje se zove Ephrem..Nekoliko me puta pitala što mi se događa, no ja sam to pripisivala razlogu zbog kojeg sam u bolnici..Znala sam da je nisam mogla prevariti, predobro me poznavala..Ali čekala je da joj ja sama nešto kažem..nikada me nije ispitivala ni propitivala..Zato je toliko volim..Uvijek se znala ponašati i nositi sa situacijom, uvijek je imala prave riječi za sve što se događalo..Tako je bilo i toga dana, u očima sam joj isčitala da čeka trenutak kada ću joj ispričati, nešto reći..
    Krenuli smo s večerom, a ja sam nemirno pogledavala prema mobitelu , čekajući trenutak kada ću pogledati da li je Ephrem poslao poruku. Znala sam u dubini moje duše da je tako.. Dala bih sve u tom trenutku da sam mogla pročitati samo slovo koje je napisao..Gutala sam zalogaj za zalogajem, čudeći se sama sebi koliko sam pojela, s obzirom da malo jedem..I tata me u čudu gledao, komentirajući da su me dobro liječili u bolnici, kad jedem obično ono sto pojedem za tjedan dana.. Ta večera nikako da prođe toga dana..Činilo se kao da traje cijelu vječnost.. A onda više nisam mogla izdržati i zamolila roditelje da se udaljim od stola, s obzirom da se nisam osjećala dobro..Ali stvarno se nisam osjećala dobro, ne zbog boesti, već zbog uzbuđenosti koja se u tom trenutku mogla mjeriti sa predinfarktnim stanjem..Ne znam ni sama kako sam se u trenu našla u svojoj sobi sa mobitelom u ruci. A on je slutio..slutio je jos od onog dana kada je zatekao u mojoj bolnickoj sobi..i slutnja će doći na vidjelo..a do tada živjeti ću za svako njegovo slovo i svaki zvuk pristigle poruke na mobitelu..Ništa više nije bilo važno, sve je postalo malo i s malim slovom na papiru, a on je dobio veliko slovo, najveće, Ephrem..Pogledavši na ekran mobitela, srce je zaigralo još jače..Da, bila je to njegova poruka..Grčevito sam stiskala tipku, po tipku dok se poruka nije otvorila..A kad se otvorila, opet sam se našla između džamije i Crkve, namaza i molitve..i pisalo je :
    "Kolla yawm ashtaaqo laki aktar!" (svaki dan nedostaješ mi više nego dan prije)..
    I krenula je poruka za porukom i tako sat vremena...Nista mi vise nije bilo vazno, ni tata, ni mama, niti da li će ući u sobi..nista..samo sam zeljela čitati i čitati..Te veceri mjesec je sjajio na poseban način, zvijezde su bile posebno lijepe..miris uzegle ulice Damaska, odjednom je postao tako ugodan..sparina je postala kao oaza u pustinji, strah kao biser u skoljci na dnu mora..sve se promijenilo..kao i ja i on..Ležala sam promatrajući strop sobe..uranjajući u svoje misli i luziju da će se pojaviti u nekom kutku sobe..a onda je moju mastu prekinula zvonjava mobitela..Nesvjesno sam uzela mobitel u ruku niti ne gledajuci na ekran tko zove..A s druge strane čuo se glas:
    "Ashanak Ya Amar!"(za tebe moja mjesečino)..
    Bila je to najljepša melodija te večeri..kao da je odzvanjala zidovima sobe..Nisam mogla nekoliko sekundi govoriti, a onda se više nisam mogla ni zaustaviti..Pričali smo i pričali..recitirali jedno drugome stihove arapskih pjesnika..o ljubavi. životu, zabranjenoj ljubavi..Vrijeme je prolazio, neprimjetno..vratila sam se u stvarnost tek kada sam vidjela da sunce izlazi..a ja moram za dva sata u skolu...e kad bih mogli nastaviti razgovarati, trajalo bi cijelu vječnost..ne bi marili ni za dan ni za noć, ni za vodu, ni za hranu..ali to je bilo nemoguće..previše je onih koji inzistiraju na svakodnevnim obvezama i pravilima..govorio mi je kako jedva čeka čuti ponovo moj glas, kako jedva čeka da me vidi..i ja sam to sve čekala, pa i više od toga..A onda sam sklopila oči i odspavala ono malo vremena što mi je preostalo do početka nastave..Ne znam ni sama kako sam uspijela zaspati, ali san je bio slađi nego ikada..Sanjala sam cijeli naš razgovor..vraćala sam se iz početka, pa opet izpočetka..a onda zvuk budilice i ustajanje.. Nisam mislila na skolu, niti na ista sto me čekala toga dana, osim na Ephrema i kako ću ga sresti..Zapravo gdje ću ga sresti samo na trenutak..
    Halile me već u kuhinji čekala sa doručkom.Opet se ljutila na mene, jer je moj doručak bio samo čaj i ništa više..Uzela sam žurno torbu i odjurila iz kuće..Kao i obično čekala me Fatma..Gledala me s čuđenjem, jer sam bila posebno sretna tog jutra..Vrtila sam se u krug po cesti, pjevušila, skakutala..A onda sam je primila za ruku i počela pričati..Nisam ni primjetila da smo je jednom nasle ispod krosnje starog stabla i pričale..Nije znala što bi rekla..očekivala je sve ali takvo nešto nije..upozoravala me, da je to nemoguće i da sama znam da će izbiti rat..ali nisam se dala smesti..a ona me je samo htjela vratiti u stvarnost i pomoći da shvatim..a što sam imala shvatiti osim da me više nije bilo briga za ništa..osim za ono što slijedi, a to je Ephrem..Znala sam da mi želi pomoći i znala sam da se bojala za mene..Molila me da razmislim..A ja nisam više imala mjesta u glavi za ikakvo razmišljanje osim o Ephremu.. Zaljubila sam se i nije bilo lijeka..Pokušavala me urazumiti i vratiti u stvarnost..Doslovno me molila da ne brzam..Vjerovala je u njega, ali nije vjerovala u sve oko nas..nije vjerovala u lažni moral i okvire, nije vjerovala u arapski svijet pun predrasuda i ograničenja..baš kao ni ja..Podsjećala sam je na dane kada smo odazile s nastave i šetale gradom, kada smo odlazile na jednodnevne izlete do obale mora, kada je skinula hidjab i kada je postala slobodna, kako je znala reći..kako nas tamo itko ne pozna i možemo biti ono što želimo..I tada sam htjela biti ono što jesam, to sam joj pričala, da želim biti Miriam kakva jesam..a to je ona koja voli jednog Ephrema svim srcem..srcem koje će jednom umalo pući..kao opijena nsam se zaustavljala pričati o njemu, a onda je naše čavrljanje i raprave preknuo zvuk motora...i povik:
    "Miriam!"
    Pogledala sam prema cesti, a tamo je sjedio na motoru Ephrem..Nisam mogla vjerovati..Više me nije bilo briga ni za nastavu ni za školu..rekla sam Fatmi da idem..a ona me je molila da to ne radim, da će netko vidjeti..Nisam htjela slušati, samo sam joj govorila da neka nešto smisli ako netko pita za mene..i potrčala prema njemu..a ona me upravno dozivala da se vratim, a ja sam ne osvrćući se, trčala prema Ephremu..Sjedio je na onom ogromnom motoru s kacigom u ruci...s osmijehom najljepšim na svijetu..kao i uvijek..i zasjenio je sunce toga dana i cvijeće u parku..ništa nije bilo ljepše od njega.. Pozdravio me, a ja sam ga tražila kacigu i da mi pokaze kako se sjedne na to čudo..Šokirao se što trazim i pokusavao mi objasniti da ćemo to izvesti drugi put, jer bi nas netko mogao vidjeti..Nisam marila što je govorio, već sam sjedila na onom stroju i rekla da me vodi što dalje iz ovog grada.. Ubrzo je pristao, ne odoljevajući mojim luckastim zahtjevima, i krenuo..zvuk motora prolamao se ulicom..dok me Fatma jos uvijek bezuspjesno dozivala...Drzala sam ga oko struka, naslonjena na njegova leđa..više mi nista nije bilo važno..to je bilo sve što sam zeljala u tom trenutku i nista više..Vozio me i vozio, a ja kao da sam lebdjela..U tom trenutku, kao da nisam više pripadala svijetu u kojem živim..kao da smo u nekom drugom vremenu, na nekom drugom mjestu..i upravo to da ne pripadam ovdje, promijenilo je naše živote zauvijek..
    Osjećala sam njegov miris i miris vjetra istodobno..otkucaji njegova srca pod mojim prstima i zvuk motora bili su posebna melodija..Nisam htjela silaziti sa tog motora..i to mi je bilo dovoljno..da ga mogu tako dodirivati do vječnosti..pa i dan više od toga..Ne znam ni sama koliko smo se dugo vozili..vrijeme je tako brzo prolazilo, koliko god ga pokušavala zaustaviti..a onda sam molila u sebi..molila se kao i onoga dana u Crkvi da ga sretnem negdje..a sada sam molila da nikada ne ode..I moje misli i molitvu prekinulo je zaustavljanje motora u jednm starom selu nadomak Damaska...Ispred nas je bila Crkva..Znala sam da ovo nije slučajno i da sve ima svoje zašto..Sišli smo s motora, hodajući jedno pored drugoga...pitala sam se zašto korača prema toj Crkvi..a on kao da je pročitao moje misli i odjednom je rekao da idemo u Crkvu zapaliti svijeću..zastala sam, šokirana, ne vjerujući u t što sam čula..On, praktični musliman da ide u Crkvu, zapaliti svijeću..ma ne , ja sam sigurno nešto pogrešno čula..ali taj njegov pogled prema Crkvi..bio je tako drugačiji..hodao je ne trepnuvši, kao začaran..Nisam ni znala što se zapravo događa, da li je to sve stvarnost ili šala..Nastavio je hodati, dok nismo došli do vrata Crkve..Pogledala sam ga s nevjericom još jedanput, ali u njegovim očima samo nijemi krik..Zaista krik..Krik koji je govorio više od bilo kojeg glasnog uzvika...To je bila borba protiv onoga kako su nas učili..ti u džamiju, ona u Crkvu, što dalje jedno od drugoga..sve nam je bilo dopušteno, a opet sve tako zabranjeno..zabranjeno samo od same pomisli da bi dvoje ljudi različith vjera, ali potpuno različitih mogli biti više od poznanika ili prijatelja..ali to nas nije spriječaval, da nastavim putovati putem kojim smo krenuli, pa makar nam to i bilo posljednje putovanje..
    Ušli smo u Crkvu ..prvo ja, a onda on iza mene..stajao je tik ispred vrata sa unutrašnje strane i ogledao svaku ikonu na zidu, promatrao svaki kutak te stare Crkve..Ja sam se molila ispred ikone Bogorodice, a on je i dalje stajao na mjestu..Nije se pomicao niti u koju stranu, sam je promatrao..promatrao na neki čudan neobičan način..Nisam mogla isčitati što je u tom trenu prolazilo njegovom glavom..Kao da je stvorio zid između svojih misli i svega drugoga oko sebe..a onda je pogledavši prema ikonostasu glasno rekao:
    "Isa a.s.!"
    Nasmiješila sam se i nastojala ga ispraviti..Zašto? Zato što mi arapski kršćani nikada nećemo reći za Isusa našeg Gospoda, Isa a.s. Tako ga zovu muslimani, jer za njih je samo prorok.. A za nas je puno više, ono što i zapravo jest pravi Bog i pravi čovjek. Da mi je u tom trenutku netko drugi rekao Isa a.s., vjerojatno bi letio kao raketa od tamo, ali to je bio Ephrem..a Ephremu je sve bilo oprošteno..A onda sam ga pogledala i rekla:
    "Joshua!"
    Nasmijao se i ponovio što sam rekla. Shvatio je poruku u onome što sam rekla. Nije bilo stvar u imenu ili slično, bila je stvar u tome da je On naš Bog i da ga zovemo kao i židovi Joshua, kako bi se razlikovali od muslimana. Nije mu trebalo ništa dodatno pojašnjavati, shvatio je što sam željela reći..
    A onda je uzeo svijeću, stajajući i dalje i upirući pogled prema ikonama. Kao da je sjajio u trenutku, sjajio nekim neobičnim sjajem. Nije mu bilo teško ući u tamo gdje sam ja tako voljela biti, tamo gdje sam tako radosno svim srcem dolazila svakodnevno. Da, volio je ono što i ja, moj svijet postao je i njegov. Odjednom me obuzeo neki poseban mir.Čuđenje je nestalo i kao da mi je bilo sasvim uobičajenom da je on u Crkvi i još k tome sa svijećom u ruci..Mislim da je Gospod tada dotaknuo naša srca, dao nam do znanja da ustrajemo zajedno..A onda sam i ja uzela svijeću i zapalili smo je zajedno..Ja sam glasno izgovarala molitvu, a on je pažljivo slušao..Upijao je svaku moju riječ, ne skrečući pogled sa moga lica..Molila sam za nas, za njega, za mene i za svijet u kojem smo se nalazili. Molila sam da nas Gospod vodi po svojoj volji i da ćemo prihvatiti sve što traži od nas i što nam daje.Molila sam da nas vodi.I vodio nas je..
    Vrijeme je tako brzo prolazilo..Sat kao da je trajao sekundu, dan kao da je trajao minutu..nizale su se rečenice za rečenicom..priča za pričom..a ni jedne riječi o onome što će biti..nismo htjeli kvariti trenutak ni pomisli da će ovo netko jednom htjeti spriječiti, pa pokušati uništiti...bilo je prelijepo da bi kvarili ugođaj takvim mislima..Koračali smo poput kakve djece ulicama sela, glasno se smijajući svemu što smo ugledali..od ptice do cvijeta, od sunca do prašnjave ceste..A onda kao da me nešto vratilo u stvarnost..Bilo je vrijeme da se vratimo nazad..Sjela sam na motor i opet ga zagrlila na isti način kao kada smo i kretali tamo..dotaknuo je uvojak moje kose i pomirisao ga, zatvorivši oči na tren..a onda je upalio motor i krenuli smo nazad u surovu stvarnost..Sve je prošlo u sekundi..Kao u vremenoplovu vratili smo se nazad u Damask..Nisam željela ni sama sebi priznati strah koji sam osjećala..strah od činjenice da možda već znaju da nisam bila u školi...Osjetio ga je i on..ali ne zbog sebe, već zbog mene..koliko god se trudio otjerati ga od mene, on je bio i dalje prisutan..Sišla sam sa motora u onom istom parku u kojem sam bila to jutro sa Fatmom..Nijemo me s tugom u očima gledao..I kad ga nisam gledala, svaki tugu u njegovom pogledu sam osjaćala..i odavno je vrijeme prošlo da se vratim kući..kao da mi se korak usporavao i nije mi dao da odem..a onda je rekao:
    "Abadan laa tansynii!"(ne zaboravi me nikada)
    Znao je i te kako je znao..a znala sam i ja...znali smo da će i oni znati..srce mi je pucalo..duša se lomila..dah mi je zastajo..zrak nestajao..a ja sam samo htjela potrčati mu u zagrljaj..a nisam smjela..nismo smjeli..jer previše ih je oko nas..previše crnih lica, zlih i zavidnih..otrovnih usta..i morala sam krenuti kući..suze su se lsijevale niz moje lice..a on je pružio ruku i uhvatio jednu moju suzu i stavio je na svoja njedra..a oči su mu zaiskrile..počela sam jecati trčeći prema kući..nisam se osvrtala..jer da jesam, nikada ne bih otišla kući..ljudi su me u čudu gledali, onako uplakanu..trčala sam i trčala sam, kao i onog prvog dana..došla sam do vrata kuće..nečujno sam pokušala ući, što mi nije uspijelo, jer moji su kao vojna straža stajali pred vratima..bez riječi otac me uhvatio za kosu..bez imalo milosti..pala sam na koljena..a njegov izraz lica govorio je sve..lasi su letjele oko mene..zrak je postajao tako težak...i postala sam zarobljenica vlastitog oca..
  4. Волим
    Дејан got a reaction from Јефимија Крунић for a Странице, SALAM! YA AMAR! -Prvi deo   
    ..Tog nedjeljnog poslijepodneva sjedila sam pored prozora u svojoj sobi i promatrala kišu kako pere ulice Damaska..Osluškivala sam kap po kap kako udara o tlo, koje su prekidale tišinu oko mene...Nijeme misli koje su prolazile mojom glavom iznenada je prekinuo zvuk automobila koji se zaustavio ispred kuće..Iz njega je izlazila obitelj koja je preko dvadeset godina dolazila u našu kuću...Bio je to uobičajen prizor..Prvo je izašao gospodin, gospođa, a onda kao i uvijek, posljedni Ephrem..Držao je kišobran u ruci i pratio majku koja je hodala iza supruga..Ephrem je u trenutku zastao i pogledao prema meni. Naslonila sam lice na hladan prozor, osjećaju toplinu Ephremovog pogleda. Prozor najednom više nije bio hladan. Da li je to bila iluzija ili fotomorgana, gledajući njega, više nije bilo važno. Nekoliko sekundi je zastao , a onda je krenuo naprijed za svojim roditeljima.
    Ephrem je treći sin od ukupno petero djece..Bio je oduvijek drugačiji od svoje braće i dvije mlađe sestre. Studirao je u inozemstvu, pokrenuo vlastitu tvrtku, iako je obitelj generacijama posjedovala obiteljsku tvrtku. Dva starija brata bila su oženjena i nastavila obiteljski biznis, dok je starija sestra te godine diplomorala i pridružila se njima.. Najmlađa Asma u to je vrijeme još studirala u Damasku. Bila je to i ostala tradicionalna, pomalo fundametalistička islamska obitelj, konzervativnih svjetonazora, u kojoj je bilo jasno izražena i prakticirana vjera, koja je je svima bila na prvome mjestu. No, to nije bila prepreka da budu kućni prijatelji, nama kršćanima, s kojima su godinama bili u vrlo prisnim odnosima..Žene su bile uvijek pokrivene, pa i dok smo bile same bez ijednog muškarca u društvu. Dolazili su i čestitali nam naše kršćanske blagdane, gdje se do jutra slavilo, a tako je bilo i s naše strane kada su slavili njihovi vjerski blagdani. Moja mama često je odlazila u shopping sa njihovom majkom, časkale su gotovo svakodnevno u poslijepodnevnim satima, kao i moj otac koje je slobodno vrijeme često provodio s njihovim ocem. Nisam se nikada pretjerano družila sa djecom te obitelji, jer su svi podosta stariji od mene. Dok su dolazili k nama gotovo uvijek je bio prisutan Ephrem, koji je sramežljivo promatrao i osluškivao njihove razgovore. Izmjenili bi tek poneku riječ, jer i nismo imali baš previše zajedničkih tema, pošto je stariji od mene dvanaest godina. Sjećam se da mi je jednom, prilikom njihovog posjeta donio jednu lutku i rekao: " Ovo je za tebe!" To je bila jedna od rijetkih rečenica koju je prozborio tokom godinama druženja naših obitelji.Ali tako upečatljiva rečenica, koju sam često glasno ponavljala u svojoj sobi. Bila mi je to jedna od najdražih lutki u mojoj kolekciji, baš zato što ju je donio Ephrem. Bio je pomalo fascinantan mom dječjem umu, upravo zato što nije puno govorio. Odskako je i izgledom od svih. Njegove oči su plave, i zbog toga sam ga satima znala promatrati. Nije se nikako uklapau i njihovu tamnoputu i tamnooku obitelj. To što je drugačiji potaknulo je moju dječju znatiželju, zašto on ima svjetle oči, pa sam i često postavljala pitanja roditeljima, koji su se uvijek glasno nasmijali i pokušavajući mi objasniti biologiju, što je naravno bilo znanstvena fantastika mom dječjem umu. Često sam ga crtala u na sve moguće načine, drvenim bojicama, temperama, pastelama. Postao je i moj imaginarni prijatelj s kojim sam kao dijete razgovarala u sobi, dok me mama s vrata promatrala smiješkajući se. Sjećam se dok mi je pričala priče za laku noć, da sam uvijek tražila da izmisli neku priču o Ephremu. Mama je neuspješno pokušavala pričati, što je završavalo mojom ispričanom izmišljenom pričom o njemu. Znala sam prisluškivati razgovor roditelja, kada su razgovarala o njima, priželjkujući da čuti kada će Ephrem opet doći, da ga mogu promatrati i nacratati neku novu sliku i složiti neku novi priču u svojoj glavi. Čak sam i jednog kena nazvala Ephrem, a barbiku Miriam, lutke su nosile naša imena, papiru su bili oslikani našim crtežima. No, tog nedeljnog popodneva već su daleko dječje bajke i lutke bile iza mene, a zamjenili su ih haljine, cipele, i mamina šminka. Tada sam imala sedamnaest godina. Već sam razmišljala o fakultetu i odlasku u Ameriku kod mamine sestrične, o garderobi koju ću ponijeti, o centrima koje ću posjetiti i što ću sve lijepo kupiti u Americi. Više nisam crtala Ephrema i razgovarala s njime u svojoj mašti, tada sam pisala o njemu, stranice i stranice, bilježnice i bilježnice, o tome što Ephrem predstavlja u mome životu, o tom dugogodišnjem prijatelju, koji je to bio na neki čudan način.
    Stajala sam još uvijek u svojoj sobi, dok je Ephrem sa obitelji već bio u našem salonu. Prošla sam četkom kroz kosu i uzbuđeno krenula stepenicama prema prizemlju naše kuće. Što sam osjećala u tom trenutku? Zapravo ni ne znam, da li je to bila prikrivena zaljubljenost ili opčinjenost nekim koji je odudarao od mog školskog društva. Ipak je on imao tada 29 godina i bio je pojam u mom životu, svojim stavom, izgledom, načinom na koji sjedi i obraća se. I dalje je bio šutljiv i samozatajan, a time meni još i fascinantniji. Čista suprotnost brbljavoj djevojci, buntovnici, koja je uvijek na satu u školi imala nešto za pitati, koja je uvijek imala prigovor na sve. Kada su razgovarali sa mojim roditeljima, uvijek bi se uključivala u razgovor, iznosila svoje stavove i bila najglasnija. Njima je svima to bilo smješno i zabavno, pa čak i njemu koji me potajice znao promatrati i sramežljivo mi se znao namiješiti. Tako je bilo i to popodne. Silazila sam stepenicama, zabacivajući svoje uvojke, graciozno stajajući na ulazu salona i pozdravljajući sve redom. Ephrem je bio posljedni na redu. Stajao je ispred mene, onih neobičnih plavih očiju, sjajnim nego ikada. Nasmiješio mi se, pružio ruku, prvi puta, što je izazvalo opću pomutnju među svima. Naime, nikada se nisu ni on ni njegov otac rukovali sa nama ženama. Tako nalaže islam, što su oni i prakticirali. U tom trenutku kada je prvi pružio ruku k meni, ja sam bez razmišljala pružila i njemu ruku, na što je njegov otac uzrujano povišenim tonom reagirao:" Ephrem!" Povukla sam se korakom u nazad, a on je i dalje gledao u mene, dok mu je otac ljutito pokušao skrenuti pozornost da sjedne i ne napravi više tako nešto. I moji roditelji su se iznenadili Ephremovom reakcijom, ali tome nisu pridavali toliku pozornost. Nastavili su razgovor, dok sam se ja suzdržavala da im ne kažem što ih ide. No, ipak to nisam napravila zbog svojih, pa sam se pokorila novonastaloj situaciji. Kada nisu obraćali pažnju, naši pogledi su se sreli i nastavili potajno nijemo pogledima razgovarati. Gorila sam od želje da razgovaram s njime, da mi ispriča sve o svome poslu, o studiju i studenskim danima. No, nije bilo prilike za to i nastavili smo se kriomice susretati pogledima. To popodne bili su tri sata u našoj kući. Teme su se redale kao i obično, od poslovnih do političkih, pa od kupovine do godišnjih odmora. Što god sam pokušala da se okolišanjem ubacim u razgovor sa Ephremom nije mi uspijevalo. Redovno nas je prekidao njegov otac i prije nego bi nešto i pokušala reći, što je i moj otac počeo podržavati. Buntovnost je rasla u meni, i čekala sam svoj trenutak, kovajući planove u glavi da dam do znanja njihovom primitivizmu i fundametalizmu. I čvrsto sam vjerovala da će jednom doći i taj dan. Izašli su iz kuće u pratnji mojih, a ja sam ih slijedila u stopu sve do auta. I ušli su redom, otac, majka, Ephrem. I tada sam iskoristila priliku i nevješto mu mahnula što je primjetio moj otac. U tom trenu kao munja se okrenuo prema meni i viknuo:"Miriam!" Povukla sam se, okrenula i ušla u kuću. Ljutito sam krenula u svoju sobu, izbjegavajući bilo kakva predavanja mojih, koja su bila svakodnevna. Kada sam ušla u sobu, opet sam promatrala kišu i ulice Damaska. Priželjkujući da će se Ephrem od nekud pojaviti, ali ovaj put sam. No, to se nije dogodilo. Razočarano sam rano otišla na spavanje, razmišljajući o svijetu u kojem živim. O dva svijeta, ista, a tako različita. Njihovom islamskom i našem kršćanskom. Što je to što nas spaja, a opet nas toliko razdvaja? Nisam našla odgovore, ali ih nisam ni prestala tražiti. Pripadamo istome narodu, a tako smo različiti. I moj je otac Arap, kao i njegov, iako različitih vjera, sličnih svjetonazora. Nikada nisam odlazila na kave i druženja niti sa jednim prijateljem iz škole, susjedstva, bilo s kršćanima bilo sa muslimanima. To je bilo strogo zabranjeno, a ja sam morala robovati tradiciji, kojoj sam se pokušavala tada toliko oduprijeti. Moja putanja svakodnevno je bila kuća škola, kuća, crkva, kuća. Izlazila sam samo do 9 navečer s prijateljicama, ali se strogo znalo gdje se ide i s kime, uz jasno upozorenje:" Nemoj da ja vidim ili čujem da si sama s nekim muškarcem na cesti, kafiću ili slično!" I tako je bilo. Dok smo se družili u školi, bilo je mješano društvo i muško i žensko, pa tako i izvan škole u rijetkim situacijama, proslavama rođendana na kojima sam bila ili izlascima. Kada bih srela mušku osobu koju poznajem to je bilo ovalo :"Salam!" i nastaviš hodati dalje, bez zaustavljna i ikakvih razgovora. Jedino sam dijete u svojoj obitelji, kao i moja majka. Igrom slučaja povijest se ponovila.Majčini kao i moji nisu više mogli imati djece. I tako sam je bila tatina princeza u zlatnom kavezu. Nikada ga nisam manje voljela zbog toga, jer znam da mi je uvijek želio samo najbolje. Uvijek me učio da treba biti oprezan, da živimo u svijetu u kakvom živimo i sve što izlazi iz tih okvira, moglo bi se shvatiti kao provokacija muškarcima. I mama je to tako doživljavala, iako je došla, kako sam ja znala reći sa druge planete. Naime, mama je Hrvatica, koja je za vrijeme studija u bivšoj Jugoslaviji upoznala moga oca Arapa, pravoslavca. Bila je to velika ljubav i ostala, čiji sam plod bila ja. Mamina obitelj je negodovala odlukom da mama s niime odlazi u nepoznatu zemlju, ali su to prihvatili. I tako sam ja došla, rodila se u Damasku. Mama se jako dobro privikla na novu sredinu, naučila arapski, ali su me odmalena učili i hrvatski. Odlazila sam redoviti svake godine baki i djedu u Hrvatsku, čemu sam se radovala cijele godine. Bila sam mažena i pažena, jedino unuče kojem se se ispunjavali hirovi koji su u Siriji bili ne izvedivi. S bakom i djedom redovno sam odlazila u katoličku crkvu, naučila sam sve molitve. U našoj kući u Siriji oduvijek su se slavili i katolički i pravoslavni blagdani, išlo se i u katoličku i u pravoslavnu crkvu. Molilo se i na jedan i na drugi način i tata mamu nije nikada sputavao u ničemu. Odlazilo se na doček Patrijarhu, kao i Papi u Hrvatsku. Posjećivala su se i katolička i pravoslavna svetišta. Naučili su me ljepoti i bogatstvu kršćanstva, dvije tradicije, a opet jedno i zajedno. U kući su i pravoslavne i katoličke ikone, i katolički kipići svetaca, slika Patrijarha i Pape. Oduvijek je bio prisutan duh ekumenizma i tatina rečenica:" Mi smo jedna pluća, a dva krila!" I tako se odnosilo prema tome. Iako tata dolazi iz svečeničke obitelji. Tatin otac i brat su svećenici,no nikada nitko od njih nije kako bi se reklo, vodio vodu na svoj mlin. Uvijek zajedno i u molitvi i za stolom. Tako je bilo i s muslimanima. Poštivalo se tuđe, ali se i očekivalo da oni poštuju naše. Većina mojih prijatelja je muslimana,kao i moja draga prijateljica Fatma koja je pokrivena muslimanka. Često sam spavala ja kod nje, kao i ona kod mene, i to prijateljstvo traje i danas. Uvijek su me lijepo dočekivali i ugostili, a tako i moji nju i sve ostale koji su dolazili kod nas. Odlazila je samnom u Crkvu i čekala me dok se molim, a onda bi otišla u džamiju i čekala ja nju. To je bilo uobičajeno i podrazumjevalo se. Nikada nitko nije stajao od nas ni pred Crkvom ni pred džamijom, dok je ona druga molila. I to je tako oduvijek i tako će i ostati.
    No, te večeri ja sam bila zaokupljena Ephremom i kovanjem plana kako da mi ispriča što me zanimalo, kako jednog šutljivca pretvoriti u jednog brbljivca. Vjerojatno ne bi došao do riječi od mene, ali to je tada bilo najvažnije čime sam bila zaokupljena.
    I svanulo je..a ja sam možda spavala dva sata..Nisam mogla zaspati ni izbiti ga iz glave. Moja znatuželja i fascinacija njime rasla je sve više i više. Ujutro smo mama, tata i ja kao i obično čitali katolički časoslov, molili pravoslavni akatist Bogorodici. Nakon toga doručkovalo se, a onda je svatko krenuo svojim putem, netko na posao, netko u školu. Naravno, niti jedno jutro nije izostajala pitanja, gdje ideš,da li ideš gdje i s kime i vratiti se u toliko i toliko..Na to sam navikla i to sam očekivala. Još jednom pogledala sam u zrcalo, popravila svoju pletenicu, uzela školsku torbu i krenula. Fatma me već čekala pred kućom, pozdravile smo se i nastavile put do škole uz uobičajene djevojačke razgovore: znaš onog, jesi vidjela ovo ili ono..Tako smo kratile vrijeme, a onda bi se vratile u surovu stvarnost: ŠKOLA! Tog dana u školi je bilo i dosadno i zabavno i slušalo se i nije, kao i uvijek. Ono što me zanimalo slušala sam, što nije nisam. Ništa neobično za jednu tinejđerku. Naravno, da mi se i dalje vrmzalo po glavi, kako ću i na koji način doći do prilike da razgovaram s Ephremom. To je bila moja tadašnja preokupacija dana. Ne, samo znatiželja, već i bunt: e , sad će ti vi svi vidjeti i ja ću se rukovati s njime i razgovarati s nije, sviđalo se to vama ili ne! To je bilo jače od mene i to sam htjela postići pod svaku cijenu. A sve ima svoju cijenu, zar ne? Ali toga kasnije tek postaješ svjestan.
    I dočekala sam kraj nastave. Ovaj put nisam išla s Fatmom, ona je imala tog dana nastavu duže od mene. No, ionako smo se dogovorile da večeras prespava kod mene, pa ćemo nadoknaditi propušteno. I tako sam krenula iz škole prema kući. Na putu do kuće, zastala sam pred Crkvom i promatrala te fascinantne zidine, iako sam u toj Crkvi bila više puta, svaki puta me iznova oduševila.Bila je to stara pravoslavna Crkva, pored koje je u blizini džamija. Ušla sam u Crkvu, ponovo po tisućiti put pogledala sve ikone, pomilila se, zapalila svijeću, ali ovaj puta ipak je bilo drugačije. Jednu svijeću više sam zapalila. Bila je to svijeća za moj razgovor s Ephremom. Pa ako Gospod hoće da razgovaramo, razgovarati ćemo. Eto, nekako sam se utješila da će i taj dan doći, pa barem na kratko. Izašla sam ispred Crkve, još jednom se okrenula prema vratima i zastala na trenutak. Kao da je nešto ostalo nedorečeno. Nisam ni sama znala što točno, ali tako sam u tom trenutku se osjećala. Možda je sve oko mene bilo nedorečeno, na neki moj čudan način, otkriti ću poslije, tako sam vjerovala tada. I krenula sam korak po korak ispred sebe. Bilo je puno ljudi i većina je ulazila u džamiju u blizini, iako ni u Crkvu nije ulazilo ništa manje. Neki su hodali šutke, neki su dobacili po koju riječ, što nije ništa bilo čudno. To su muški, ništa atipično za njih. Krenula sam dalje nekoliko koraka i u jednom trenutku se našla sama izvan spomenute gužve ljudi. U susret meni dolazio je muškarac udaljen nekoliko metara od mene. Nisam previše obraćala pažnju i nastavila hodati. A onda u jednom trenutku podigla sam pogled, a ispred mene kao nekakvo ukazanje, stajao je on, Ephrem. Stajao je, nasmijao se, zaiskrile su one plave oči, a u tom trenutku sam shvatila da su to najljepše plave oči koje sam ikada vidjela.Moja brbljavost odjednom je nestala, kao da je nikada nije ni bilo. Nijemo sam stajala promatrajući ga s nevjericom. Pomislila sam da fantaziram, da to nije moguće. Čak sam se u jednom trenutku i uštipnula za lice, kako bi se probudila. A onda sam se sjetila one svijeće koje sam zapalila, podigla pogled prema nebu i potiho rekla:"Shoukran(hvala)!" I dalje je stajao nasmiješen, a onda je odjednom kao grom iz vedra neba rekao:
  5. Волим
    Дејан got a reaction from DankaM for a Странице, SALAM! YA AMAR! -Prvi deo   
    ..Tog nedjeljnog poslijepodneva sjedila sam pored prozora u svojoj sobi i promatrala kišu kako pere ulice Damaska..Osluškivala sam kap po kap kako udara o tlo, koje su prekidale tišinu oko mene...Nijeme misli koje su prolazile mojom glavom iznenada je prekinuo zvuk automobila koji se zaustavio ispred kuće..Iz njega je izlazila obitelj koja je preko dvadeset godina dolazila u našu kuću...Bio je to uobičajen prizor..Prvo je izašao gospodin, gospođa, a onda kao i uvijek, posljedni Ephrem..Držao je kišobran u ruci i pratio majku koja je hodala iza supruga..Ephrem je u trenutku zastao i pogledao prema meni. Naslonila sam lice na hladan prozor, osjećaju toplinu Ephremovog pogleda. Prozor najednom više nije bio hladan. Da li je to bila iluzija ili fotomorgana, gledajući njega, više nije bilo važno. Nekoliko sekundi je zastao , a onda je krenuo naprijed za svojim roditeljima.
    Ephrem je treći sin od ukupno petero djece..Bio je oduvijek drugačiji od svoje braće i dvije mlađe sestre. Studirao je u inozemstvu, pokrenuo vlastitu tvrtku, iako je obitelj generacijama posjedovala obiteljsku tvrtku. Dva starija brata bila su oženjena i nastavila obiteljski biznis, dok je starija sestra te godine diplomorala i pridružila se njima.. Najmlađa Asma u to je vrijeme još studirala u Damasku. Bila je to i ostala tradicionalna, pomalo fundametalistička islamska obitelj, konzervativnih svjetonazora, u kojoj je bilo jasno izražena i prakticirana vjera, koja je je svima bila na prvome mjestu. No, to nije bila prepreka da budu kućni prijatelji, nama kršćanima, s kojima su godinama bili u vrlo prisnim odnosima..Žene su bile uvijek pokrivene, pa i dok smo bile same bez ijednog muškarca u društvu. Dolazili su i čestitali nam naše kršćanske blagdane, gdje se do jutra slavilo, a tako je bilo i s naše strane kada su slavili njihovi vjerski blagdani. Moja mama često je odlazila u shopping sa njihovom majkom, časkale su gotovo svakodnevno u poslijepodnevnim satima, kao i moj otac koje je slobodno vrijeme često provodio s njihovim ocem. Nisam se nikada pretjerano družila sa djecom te obitelji, jer su svi podosta stariji od mene. Dok su dolazili k nama gotovo uvijek je bio prisutan Ephrem, koji je sramežljivo promatrao i osluškivao njihove razgovore. Izmjenili bi tek poneku riječ, jer i nismo imali baš previše zajedničkih tema, pošto je stariji od mene dvanaest godina. Sjećam se da mi je jednom, prilikom njihovog posjeta donio jednu lutku i rekao: " Ovo je za tebe!" To je bila jedna od rijetkih rečenica koju je prozborio tokom godinama druženja naših obitelji.Ali tako upečatljiva rečenica, koju sam često glasno ponavljala u svojoj sobi. Bila mi je to jedna od najdražih lutki u mojoj kolekciji, baš zato što ju je donio Ephrem. Bio je pomalo fascinantan mom dječjem umu, upravo zato što nije puno govorio. Odskako je i izgledom od svih. Njegove oči su plave, i zbog toga sam ga satima znala promatrati. Nije se nikako uklapau i njihovu tamnoputu i tamnooku obitelj. To što je drugačiji potaknulo je moju dječju znatiželju, zašto on ima svjetle oči, pa sam i često postavljala pitanja roditeljima, koji su se uvijek glasno nasmijali i pokušavajući mi objasniti biologiju, što je naravno bilo znanstvena fantastika mom dječjem umu. Često sam ga crtala u na sve moguće načine, drvenim bojicama, temperama, pastelama. Postao je i moj imaginarni prijatelj s kojim sam kao dijete razgovarala u sobi, dok me mama s vrata promatrala smiješkajući se. Sjećam se dok mi je pričala priče za laku noć, da sam uvijek tražila da izmisli neku priču o Ephremu. Mama je neuspješno pokušavala pričati, što je završavalo mojom ispričanom izmišljenom pričom o njemu. Znala sam prisluškivati razgovor roditelja, kada su razgovarala o njima, priželjkujući da čuti kada će Ephrem opet doći, da ga mogu promatrati i nacratati neku novu sliku i složiti neku novi priču u svojoj glavi. Čak sam i jednog kena nazvala Ephrem, a barbiku Miriam, lutke su nosile naša imena, papiru su bili oslikani našim crtežima. No, tog nedeljnog popodneva već su daleko dječje bajke i lutke bile iza mene, a zamjenili su ih haljine, cipele, i mamina šminka. Tada sam imala sedamnaest godina. Već sam razmišljala o fakultetu i odlasku u Ameriku kod mamine sestrične, o garderobi koju ću ponijeti, o centrima koje ću posjetiti i što ću sve lijepo kupiti u Americi. Više nisam crtala Ephrema i razgovarala s njime u svojoj mašti, tada sam pisala o njemu, stranice i stranice, bilježnice i bilježnice, o tome što Ephrem predstavlja u mome životu, o tom dugogodišnjem prijatelju, koji je to bio na neki čudan način.
    Stajala sam još uvijek u svojoj sobi, dok je Ephrem sa obitelji već bio u našem salonu. Prošla sam četkom kroz kosu i uzbuđeno krenula stepenicama prema prizemlju naše kuće. Što sam osjećala u tom trenutku? Zapravo ni ne znam, da li je to bila prikrivena zaljubljenost ili opčinjenost nekim koji je odudarao od mog školskog društva. Ipak je on imao tada 29 godina i bio je pojam u mom životu, svojim stavom, izgledom, načinom na koji sjedi i obraća se. I dalje je bio šutljiv i samozatajan, a time meni još i fascinantniji. Čista suprotnost brbljavoj djevojci, buntovnici, koja je uvijek na satu u školi imala nešto za pitati, koja je uvijek imala prigovor na sve. Kada su razgovarali sa mojim roditeljima, uvijek bi se uključivala u razgovor, iznosila svoje stavove i bila najglasnija. Njima je svima to bilo smješno i zabavno, pa čak i njemu koji me potajice znao promatrati i sramežljivo mi se znao namiješiti. Tako je bilo i to popodne. Silazila sam stepenicama, zabacivajući svoje uvojke, graciozno stajajući na ulazu salona i pozdravljajući sve redom. Ephrem je bio posljedni na redu. Stajao je ispred mene, onih neobičnih plavih očiju, sjajnim nego ikada. Nasmiješio mi se, pružio ruku, prvi puta, što je izazvalo opću pomutnju među svima. Naime, nikada se nisu ni on ni njegov otac rukovali sa nama ženama. Tako nalaže islam, što su oni i prakticirali. U tom trenutku kada je prvi pružio ruku k meni, ja sam bez razmišljala pružila i njemu ruku, na što je njegov otac uzrujano povišenim tonom reagirao:" Ephrem!" Povukla sam se korakom u nazad, a on je i dalje gledao u mene, dok mu je otac ljutito pokušao skrenuti pozornost da sjedne i ne napravi više tako nešto. I moji roditelji su se iznenadili Ephremovom reakcijom, ali tome nisu pridavali toliku pozornost. Nastavili su razgovor, dok sam se ja suzdržavala da im ne kažem što ih ide. No, ipak to nisam napravila zbog svojih, pa sam se pokorila novonastaloj situaciji. Kada nisu obraćali pažnju, naši pogledi su se sreli i nastavili potajno nijemo pogledima razgovarati. Gorila sam od želje da razgovaram s njime, da mi ispriča sve o svome poslu, o studiju i studenskim danima. No, nije bilo prilike za to i nastavili smo se kriomice susretati pogledima. To popodne bili su tri sata u našoj kući. Teme su se redale kao i obično, od poslovnih do političkih, pa od kupovine do godišnjih odmora. Što god sam pokušala da se okolišanjem ubacim u razgovor sa Ephremom nije mi uspijevalo. Redovno nas je prekidao njegov otac i prije nego bi nešto i pokušala reći, što je i moj otac počeo podržavati. Buntovnost je rasla u meni, i čekala sam svoj trenutak, kovajući planove u glavi da dam do znanja njihovom primitivizmu i fundametalizmu. I čvrsto sam vjerovala da će jednom doći i taj dan. Izašli su iz kuće u pratnji mojih, a ja sam ih slijedila u stopu sve do auta. I ušli su redom, otac, majka, Ephrem. I tada sam iskoristila priliku i nevješto mu mahnula što je primjetio moj otac. U tom trenu kao munja se okrenuo prema meni i viknuo:"Miriam!" Povukla sam se, okrenula i ušla u kuću. Ljutito sam krenula u svoju sobu, izbjegavajući bilo kakva predavanja mojih, koja su bila svakodnevna. Kada sam ušla u sobu, opet sam promatrala kišu i ulice Damaska. Priželjkujući da će se Ephrem od nekud pojaviti, ali ovaj put sam. No, to se nije dogodilo. Razočarano sam rano otišla na spavanje, razmišljajući o svijetu u kojem živim. O dva svijeta, ista, a tako različita. Njihovom islamskom i našem kršćanskom. Što je to što nas spaja, a opet nas toliko razdvaja? Nisam našla odgovore, ali ih nisam ni prestala tražiti. Pripadamo istome narodu, a tako smo različiti. I moj je otac Arap, kao i njegov, iako različitih vjera, sličnih svjetonazora. Nikada nisam odlazila na kave i druženja niti sa jednim prijateljem iz škole, susjedstva, bilo s kršćanima bilo sa muslimanima. To je bilo strogo zabranjeno, a ja sam morala robovati tradiciji, kojoj sam se pokušavala tada toliko oduprijeti. Moja putanja svakodnevno je bila kuća škola, kuća, crkva, kuća. Izlazila sam samo do 9 navečer s prijateljicama, ali se strogo znalo gdje se ide i s kime, uz jasno upozorenje:" Nemoj da ja vidim ili čujem da si sama s nekim muškarcem na cesti, kafiću ili slično!" I tako je bilo. Dok smo se družili u školi, bilo je mješano društvo i muško i žensko, pa tako i izvan škole u rijetkim situacijama, proslavama rođendana na kojima sam bila ili izlascima. Kada bih srela mušku osobu koju poznajem to je bilo ovalo :"Salam!" i nastaviš hodati dalje, bez zaustavljna i ikakvih razgovora. Jedino sam dijete u svojoj obitelji, kao i moja majka. Igrom slučaja povijest se ponovila.Majčini kao i moji nisu više mogli imati djece. I tako sam je bila tatina princeza u zlatnom kavezu. Nikada ga nisam manje voljela zbog toga, jer znam da mi je uvijek želio samo najbolje. Uvijek me učio da treba biti oprezan, da živimo u svijetu u kakvom živimo i sve što izlazi iz tih okvira, moglo bi se shvatiti kao provokacija muškarcima. I mama je to tako doživljavala, iako je došla, kako sam ja znala reći sa druge planete. Naime, mama je Hrvatica, koja je za vrijeme studija u bivšoj Jugoslaviji upoznala moga oca Arapa, pravoslavca. Bila je to velika ljubav i ostala, čiji sam plod bila ja. Mamina obitelj je negodovala odlukom da mama s niime odlazi u nepoznatu zemlju, ali su to prihvatili. I tako sam ja došla, rodila se u Damasku. Mama se jako dobro privikla na novu sredinu, naučila arapski, ali su me odmalena učili i hrvatski. Odlazila sam redoviti svake godine baki i djedu u Hrvatsku, čemu sam se radovala cijele godine. Bila sam mažena i pažena, jedino unuče kojem se se ispunjavali hirovi koji su u Siriji bili ne izvedivi. S bakom i djedom redovno sam odlazila u katoličku crkvu, naučila sam sve molitve. U našoj kući u Siriji oduvijek su se slavili i katolički i pravoslavni blagdani, išlo se i u katoličku i u pravoslavnu crkvu. Molilo se i na jedan i na drugi način i tata mamu nije nikada sputavao u ničemu. Odlazilo se na doček Patrijarhu, kao i Papi u Hrvatsku. Posjećivala su se i katolička i pravoslavna svetišta. Naučili su me ljepoti i bogatstvu kršćanstva, dvije tradicije, a opet jedno i zajedno. U kući su i pravoslavne i katoličke ikone, i katolički kipići svetaca, slika Patrijarha i Pape. Oduvijek je bio prisutan duh ekumenizma i tatina rečenica:" Mi smo jedna pluća, a dva krila!" I tako se odnosilo prema tome. Iako tata dolazi iz svečeničke obitelji. Tatin otac i brat su svećenici,no nikada nitko od njih nije kako bi se reklo, vodio vodu na svoj mlin. Uvijek zajedno i u molitvi i za stolom. Tako je bilo i s muslimanima. Poštivalo se tuđe, ali se i očekivalo da oni poštuju naše. Većina mojih prijatelja je muslimana,kao i moja draga prijateljica Fatma koja je pokrivena muslimanka. Često sam spavala ja kod nje, kao i ona kod mene, i to prijateljstvo traje i danas. Uvijek su me lijepo dočekivali i ugostili, a tako i moji nju i sve ostale koji su dolazili kod nas. Odlazila je samnom u Crkvu i čekala me dok se molim, a onda bi otišla u džamiju i čekala ja nju. To je bilo uobičajeno i podrazumjevalo se. Nikada nitko nije stajao od nas ni pred Crkvom ni pred džamijom, dok je ona druga molila. I to je tako oduvijek i tako će i ostati.
    No, te večeri ja sam bila zaokupljena Ephremom i kovanjem plana kako da mi ispriča što me zanimalo, kako jednog šutljivca pretvoriti u jednog brbljivca. Vjerojatno ne bi došao do riječi od mene, ali to je tada bilo najvažnije čime sam bila zaokupljena.
    I svanulo je..a ja sam možda spavala dva sata..Nisam mogla zaspati ni izbiti ga iz glave. Moja znatuželja i fascinacija njime rasla je sve više i više. Ujutro smo mama, tata i ja kao i obično čitali katolički časoslov, molili pravoslavni akatist Bogorodici. Nakon toga doručkovalo se, a onda je svatko krenuo svojim putem, netko na posao, netko u školu. Naravno, niti jedno jutro nije izostajala pitanja, gdje ideš,da li ideš gdje i s kime i vratiti se u toliko i toliko..Na to sam navikla i to sam očekivala. Još jednom pogledala sam u zrcalo, popravila svoju pletenicu, uzela školsku torbu i krenula. Fatma me već čekala pred kućom, pozdravile smo se i nastavile put do škole uz uobičajene djevojačke razgovore: znaš onog, jesi vidjela ovo ili ono..Tako smo kratile vrijeme, a onda bi se vratile u surovu stvarnost: ŠKOLA! Tog dana u školi je bilo i dosadno i zabavno i slušalo se i nije, kao i uvijek. Ono što me zanimalo slušala sam, što nije nisam. Ništa neobično za jednu tinejđerku. Naravno, da mi se i dalje vrmzalo po glavi, kako ću i na koji način doći do prilike da razgovaram s Ephremom. To je bila moja tadašnja preokupacija dana. Ne, samo znatiželja, već i bunt: e , sad će ti vi svi vidjeti i ja ću se rukovati s njime i razgovarati s nije, sviđalo se to vama ili ne! To je bilo jače od mene i to sam htjela postići pod svaku cijenu. A sve ima svoju cijenu, zar ne? Ali toga kasnije tek postaješ svjestan.
    I dočekala sam kraj nastave. Ovaj put nisam išla s Fatmom, ona je imala tog dana nastavu duže od mene. No, ionako smo se dogovorile da večeras prespava kod mene, pa ćemo nadoknaditi propušteno. I tako sam krenula iz škole prema kući. Na putu do kuće, zastala sam pred Crkvom i promatrala te fascinantne zidine, iako sam u toj Crkvi bila više puta, svaki puta me iznova oduševila.Bila je to stara pravoslavna Crkva, pored koje je u blizini džamija. Ušla sam u Crkvu, ponovo po tisućiti put pogledala sve ikone, pomilila se, zapalila svijeću, ali ovaj puta ipak je bilo drugačije. Jednu svijeću više sam zapalila. Bila je to svijeća za moj razgovor s Ephremom. Pa ako Gospod hoće da razgovaramo, razgovarati ćemo. Eto, nekako sam se utješila da će i taj dan doći, pa barem na kratko. Izašla sam ispred Crkve, još jednom se okrenula prema vratima i zastala na trenutak. Kao da je nešto ostalo nedorečeno. Nisam ni sama znala što točno, ali tako sam u tom trenutku se osjećala. Možda je sve oko mene bilo nedorečeno, na neki moj čudan način, otkriti ću poslije, tako sam vjerovala tada. I krenula sam korak po korak ispred sebe. Bilo je puno ljudi i većina je ulazila u džamiju u blizini, iako ni u Crkvu nije ulazilo ništa manje. Neki su hodali šutke, neki su dobacili po koju riječ, što nije ništa bilo čudno. To su muški, ništa atipično za njih. Krenula sam dalje nekoliko koraka i u jednom trenutku se našla sama izvan spomenute gužve ljudi. U susret meni dolazio je muškarac udaljen nekoliko metara od mene. Nisam previše obraćala pažnju i nastavila hodati. A onda u jednom trenutku podigla sam pogled, a ispred mene kao nekakvo ukazanje, stajao je on, Ephrem. Stajao je, nasmijao se, zaiskrile su one plave oči, a u tom trenutku sam shvatila da su to najljepše plave oči koje sam ikada vidjela.Moja brbljavost odjednom je nestala, kao da je nikada nije ni bilo. Nijemo sam stajala promatrajući ga s nevjericom. Pomislila sam da fantaziram, da to nije moguće. Čak sam se u jednom trenutku i uštipnula za lice, kako bi se probudila. A onda sam se sjetila one svijeće koje sam zapalila, podigla pogled prema nebu i potiho rekla:"Shoukran(hvala)!" I dalje je stajao nasmiješen, a onda je odjednom kao grom iz vedra neba rekao:
  6. Волим
    Дејан got a reaction from kron for a Странице, Насушни Хлеб   
    (објављено у Православном мисионару јануар/фебруар 2013)
    Хлеб наш насушни дај нам данас... (Мт 6, 11)

    За молитву Оче наш можемо слободно рећи да је по свему нај . Најсветија, јер нас је њој поучио сам Син Божији. Најстарија, јер потиче са самог почетка Хришћанства, записана руком јеванђелиста Матеја и Луке. Најдубља, јер су је многи Оци Цркве тумачили и из ње изводили предивне богословске истине. Најчешћа, јер је неизоставни део сваке Свете Литургије, сваке личне молитве и молитвеног правила.
    Ова узвишена молитва Господња је права ризница богословских тема, ризница божанских истина. Прави драгуљ над драгуљума, не само међу јеванђеоским и другим библијским и хришћанским текстовима, већ свеукупног хришћанског, живог литургијског Предања. За који год редак из ове Господње молитве да се дотакнемо, могли бисмо написати књигу, отворити поглавље о хришћанској догматици, беседити. Заиста, право стваралачко семе. Надахнуће хришћанског богословља за сва времена и векове. На овом месту желели бисмо да се позабавимо, не више до само једном мишљу, једном реченицом из ове предивне молитве. То је део о мољењу хлеба. „Хлеб наш насушни дај нам данас“, како преноси јеванђелиста Матеј (Мт 6, 11) или „Хлеб наш насушни дај нам сваки дан“, како преноси јеванђелиста Лука (Лк 11, 3). Питање гласи: који хлеб овде молимо?
    Свети Оци, као и савремени егзегети, тумачили су ово место на више начина. По једнима, то је евхаристијски хлеб, односно Тело Христово (наш Свети Владика Николај Велимировић, рецимо, је тако тумачиоу у својој књизи „Вера светих“). По другима (најпознатији међу њима је Свети Максим Исповедник и његово „Тумачење молитве Оче наш“), овде се ради о уобичајеном хлебу, о храни која нам је неопходна за живот. Такође, постоје и тумачења која обједуњују два претходна, те под „насушним хлебом“ подразумевају и евхаристијски и уобичајени хлеб (Свети Филарет Московски, на пример, у свом „Катихизису“). Но, иако овде имамо, такорећи, три егзегетска приступа питању „насушног хлеба“, мишљења смо да се ова тумачења не искључују, те да је свако од њих исправно.
    Егзегетски кључ који нам је овде потребан јесте лингвистичка и литургијска анализа датог текста. Али, не сепаратно већ интегрисано. Лингвистичка анализа унутар литургијског говора, смисао речи унутар литургијске стварности. Мишљења смо да је то аутентични кључ за разумевање и Библије у целости, као богослужбене, литургијске Књиге. Како ћемо даље видети, ниједно од наведених тумачења овог одељка из Господње молитве не одступа од Литургије, као егзегетског кључа.
    Хлеб који се у молитви тражи, у старогрчком изворнику, назива се „епиусисос“. Тај придев има следећа могућа значења: дневни, свакодневни, одређен за идући дан, одређен за будућност, те оно ште је насушно потребно, неопходно за живот. Пођимо сада у трагање за смислом реченог. „Тон артон имон тон епиусион“ – „Хлеб наш насушни“, онај који нам је неопходан за данас... Иште се од Бога неопходна храна за човеков живот, у, да тако кажемо, уобичајеном смислу – обична, свакодневна храна, човеку потребна. Ово показује једну имензију Свете Литургије. Као икона Царства Божијег, она је присуство тог, за нас будућег Царства сада и овде. Али, на један парадоксалан начин – сада и овде, али још увек не. Света Литургија је реалност искорака из историје који бива у самој историји. Зато је Света Литургија онтолошки испреплетана будућим (есхатолошким) и садашњим (историјским) бићем. Епицентар тог укрштања је управо хлеб који у молитви иштемо. Овде, како рекосмо, видимо искање хлеба који нам је потребан за свакодневни живот. Свакако, ово је историјска нит Свете Литургије. Баш као што су и јектенија „за благорастворење ваздуха“, „за изобиље плодова земаљских“, „за времена мирна“ и др. Међутим, хлеб који нам је потребан данас , „тон артон имон тон епиусион“, значи и Хлеб незалазног Дана, Хлеб Царства Божијег – Тело Господа Исуса Христа. Ово „данас“ значи и присуство Дана који чекамо. Јер, Света Литургија јесте икона Дана, Осмог, оног који иде после историјског, седмог, суботњег дана – икона вечног покоја у Царству Божијем. На то посебно указује „епиусиос“ у значењу следећег, будућег дана. „Тон артон имон тон епиусион“ је, дакле, неопходни Хлеб одређен за будући (Дан) Век – Сам Господ Исус Христос, Који на више места Себе поистовећује са хлебом. Вели: „Хлеб је Божији (о артос ту Тхеу) који силази са неба и даје живот свету.“ (Јн 6, 33). И гле, како му апостоли говоре исто оно што и ми иштемо у молитви Господњој: „Господе, дај нам свагда тај хлеб!“ (Јн 6, 34; уп. Лк 11, 3: „Хлеб наш насушни дај нам сваки дан.“) Господ, потом даје тумачење: „Ја сам хлеб живота... (о артос тис зоис)“ (Јн 6, 35). Такође, Христос своје Тело поистовећује са евхаристијским) хлебом у парекселанс литургијском догађају Тајне Вечере (Мт 26, 26; Мк 14, 22; Лк 22, 19). Те Његове речи чујемо на свакој Светој Литургији: „Узмите, једите ово је Тело моје...“
    Јасно је да је ово она друга, есхатолошка нит Свете Литургије. Има тумача који придев „епиусиос“ разумевају као „надсушти“ (митрополит Антоније Блум, „Научимо се молити“). Лингвистички овај придев, мишљења смо, ипак се не би могао тако превести, мада звучи слично са старогрчким придевом „иперусиос“, што значи „надсушти“, „надприродни“, наиме Бог. Тај придев срећемо у прелепом божићном кондаку Светог Јована Мелода (Слаткопојца) „Дјева днес“ („Данас Дјева“, грч. „И Партхенос симерон“). Кондак каже: „Данас Дјева рађа Надсуштога...“ (грч. „И Партхенос симерон, тон Иперусион тикти...“). „Иперусиос“ звучи слично као „епиусиос“, али ипак немају исто значење. Предлог „ипер“ (над, изнад) је, иначе, веома често употребљаван у отачкој књижевности, посебно у традицији (Псеудо) Дионисија Ареопагита. Имао је улогу да означи оно што је изнад, у смислу изван овога света, онострано, трансцедентно (=недоступно људском појмовном знању). Зато су Оци обичавали да уз придеве које приписују Богу стављају предлог „ипер“ (над), па је Бог називан „наддобрим“, „надмудрим“, итд. Прилог „над“ (ипер), дакле, нема улогу да покаже како је, рецимо, Божија доброта већа од људске. Не, већовде „над“ означава онтолошко а не квалитативно својство. Бог је, тако, наддобар (грч. иперагатос), јер је његова доброта потпуно изван искуства доброте овога света, онострана доброта – сасвим нешто друго, од онога што човек у искуству овога света може појмити. У том смислу, „иперусиос“ значи „који није од овог света“, „трансцедентан“, „оностран“, „надсуштаствен“ (од грч. „ипер“ – над и „усиа“- суштина, биће). Но, ово је лингвистичка анализа и по њој придеви „епиусиос“ и „иперусиос“ немају истоветно значење.
    Међутим, у литургијском конктексту, како смо видели, „епиусиос“ има и значење „иперусиос“, тако да се тумачење митрополита Блума не може искључити. У том литургијском контексту, придев „епиусиос“, по нашем мишљењу, много ефектиније изражава богочовечанску и историјско-есхатолошку реалност Свете Литургије. „Иперусиос“ је придев који се тиче само Бога, непримењив је на оно изнад чега је – на створени свет. У том смислу, надсуштасвени хлеб (иперусиос артос) био би оксиморон. Тај непремостиви јаз између суштина два света, Бога и човека, премошћује Личност Сина Божијег, Његово присуство као оваплоћеног и васкрслог Богочовека. Управо тај мост представља Света Литургија – као присуство Богочовека Христа.
    Са своје две нити, историјском и есхатолошком, коју смо, надамо се, показали кроз синтагму „насушни хлеб“, Света Литургија говори и опомиње – на две бриге о човеку. У својој есхатолошкој нити, она опомиње да нема места очајању и да живот и радост имају коначну реч у односу на историјску патњу и смрт. Но, у својој историјској нити, она носи јаде и муке палог и смртног човечанства. Опомиње да Црква није само учешће у Есхатону, већ и брига о смртном, страдалном и потребитом човеку. Света Литургија је Крст и Васкрсење. Она је брана есхатолошком утопизму и историјском, егзистенцијалном трагизму. Опомиње есхатологисте и есхатомахе, једнако као и историцисте и историомахе. Идеалисте и материјалисте. Пита: „Где ти је човек?“ Садашњи и будући? Фасцинантно, видимо како је дубоко и вишеструко литургијско значење синтагме „епиусиос артос“ (насушни хлеб). Та синтагма просто дише Светом Литуријом и на један предиван начин укршта и сједињује две реалности, које Литургија у себи садржи, историју и Есхатон; две природе, божанску и људску, несливено и нераздељиво. Заиста, сва мудрост, све истине, цела догматика, сва хришћанска књижевност и уметност, цео хришћански живот налазе се у Светој Литургији. Хришћанство јесте Света Литургија.
    Александар Милојков
  7. Волим
    Дејан got a reaction from Rašo for a Странице, Насушни Хлеб   
    (објављено у Православном мисионару јануар/фебруар 2013)
    Хлеб наш насушни дај нам данас... (Мт 6, 11)

    За молитву Оче наш можемо слободно рећи да је по свему нај . Најсветија, јер нас је њој поучио сам Син Божији. Најстарија, јер потиче са самог почетка Хришћанства, записана руком јеванђелиста Матеја и Луке. Најдубља, јер су је многи Оци Цркве тумачили и из ње изводили предивне богословске истине. Најчешћа, јер је неизоставни део сваке Свете Литургије, сваке личне молитве и молитвеног правила.
    Ова узвишена молитва Господња је права ризница богословских тема, ризница божанских истина. Прави драгуљ над драгуљума, не само међу јеванђеоским и другим библијским и хришћанским текстовима, већ свеукупног хришћанског, живог литургијског Предања. За који год редак из ове Господње молитве да се дотакнемо, могли бисмо написати књигу, отворити поглавље о хришћанској догматици, беседити. Заиста, право стваралачко семе. Надахнуће хришћанског богословља за сва времена и векове. На овом месту желели бисмо да се позабавимо, не више до само једном мишљу, једном реченицом из ове предивне молитве. То је део о мољењу хлеба. „Хлеб наш насушни дај нам данас“, како преноси јеванђелиста Матеј (Мт 6, 11) или „Хлеб наш насушни дај нам сваки дан“, како преноси јеванђелиста Лука (Лк 11, 3). Питање гласи: који хлеб овде молимо?
    Свети Оци, као и савремени егзегети, тумачили су ово место на више начина. По једнима, то је евхаристијски хлеб, односно Тело Христово (наш Свети Владика Николај Велимировић, рецимо, је тако тумачиоу у својој књизи „Вера светих“). По другима (најпознатији међу њима је Свети Максим Исповедник и његово „Тумачење молитве Оче наш“), овде се ради о уобичајеном хлебу, о храни која нам је неопходна за живот. Такође, постоје и тумачења која обједуњују два претходна, те под „насушним хлебом“ подразумевају и евхаристијски и уобичајени хлеб (Свети Филарет Московски, на пример, у свом „Катихизису“). Но, иако овде имамо, такорећи, три егзегетска приступа питању „насушног хлеба“, мишљења смо да се ова тумачења не искључују, те да је свако од њих исправно.
    Егзегетски кључ који нам је овде потребан јесте лингвистичка и литургијска анализа датог текста. Али, не сепаратно већ интегрисано. Лингвистичка анализа унутар литургијског говора, смисао речи унутар литургијске стварности. Мишљења смо да је то аутентични кључ за разумевање и Библије у целости, као богослужбене, литургијске Књиге. Како ћемо даље видети, ниједно од наведених тумачења овог одељка из Господње молитве не одступа од Литургије, као егзегетског кључа.
    Хлеб који се у молитви тражи, у старогрчком изворнику, назива се „епиусисос“. Тај придев има следећа могућа значења: дневни, свакодневни, одређен за идући дан, одређен за будућност, те оно ште је насушно потребно, неопходно за живот. Пођимо сада у трагање за смислом реченог. „Тон артон имон тон епиусион“ – „Хлеб наш насушни“, онај који нам је неопходан за данас... Иште се од Бога неопходна храна за човеков живот, у, да тако кажемо, уобичајеном смислу – обична, свакодневна храна, човеку потребна. Ово показује једну имензију Свете Литургије. Као икона Царства Божијег, она је присуство тог, за нас будућег Царства сада и овде. Али, на један парадоксалан начин – сада и овде, али још увек не. Света Литургија је реалност искорака из историје који бива у самој историји. Зато је Света Литургија онтолошки испреплетана будућим (есхатолошким) и садашњим (историјским) бићем. Епицентар тог укрштања је управо хлеб који у молитви иштемо. Овде, како рекосмо, видимо искање хлеба који нам је потребан за свакодневни живот. Свакако, ово је историјска нит Свете Литургије. Баш као што су и јектенија „за благорастворење ваздуха“, „за изобиље плодова земаљских“, „за времена мирна“ и др. Међутим, хлеб који нам је потребан данас , „тон артон имон тон епиусион“, значи и Хлеб незалазног Дана, Хлеб Царства Божијег – Тело Господа Исуса Христа. Ово „данас“ значи и присуство Дана који чекамо. Јер, Света Литургија јесте икона Дана, Осмог, оног који иде после историјског, седмог, суботњег дана – икона вечног покоја у Царству Божијем. На то посебно указује „епиусиос“ у значењу следећег, будућег дана. „Тон артон имон тон епиусион“ је, дакле, неопходни Хлеб одређен за будући (Дан) Век – Сам Господ Исус Христос, Који на више места Себе поистовећује са хлебом. Вели: „Хлеб је Божији (о артос ту Тхеу) који силази са неба и даје живот свету.“ (Јн 6, 33). И гле, како му апостоли говоре исто оно што и ми иштемо у молитви Господњој: „Господе, дај нам свагда тај хлеб!“ (Јн 6, 34; уп. Лк 11, 3: „Хлеб наш насушни дај нам сваки дан.“) Господ, потом даје тумачење: „Ја сам хлеб живота... (о артос тис зоис)“ (Јн 6, 35). Такође, Христос своје Тело поистовећује са евхаристијским) хлебом у парекселанс литургијском догађају Тајне Вечере (Мт 26, 26; Мк 14, 22; Лк 22, 19). Те Његове речи чујемо на свакој Светој Литургији: „Узмите, једите ово је Тело моје...“
    Јасно је да је ово она друга, есхатолошка нит Свете Литургије. Има тумача који придев „епиусиос“ разумевају као „надсушти“ (митрополит Антоније Блум, „Научимо се молити“). Лингвистички овај придев, мишљења смо, ипак се не би могао тако превести, мада звучи слично са старогрчким придевом „иперусиос“, што значи „надсушти“, „надприродни“, наиме Бог. Тај придев срећемо у прелепом божићном кондаку Светог Јована Мелода (Слаткопојца) „Дјева днес“ („Данас Дјева“, грч. „И Партхенос симерон“). Кондак каже: „Данас Дјева рађа Надсуштога...“ (грч. „И Партхенос симерон, тон Иперусион тикти...“). „Иперусиос“ звучи слично као „епиусиос“, али ипак немају исто значење. Предлог „ипер“ (над, изнад) је, иначе, веома често употребљаван у отачкој књижевности, посебно у традицији (Псеудо) Дионисија Ареопагита. Имао је улогу да означи оно што је изнад, у смислу изван овога света, онострано, трансцедентно (=недоступно људском појмовном знању). Зато су Оци обичавали да уз придеве које приписују Богу стављају предлог „ипер“ (над), па је Бог називан „наддобрим“, „надмудрим“, итд. Прилог „над“ (ипер), дакле, нема улогу да покаже како је, рецимо, Божија доброта већа од људске. Не, већовде „над“ означава онтолошко а не квалитативно својство. Бог је, тако, наддобар (грч. иперагатос), јер је његова доброта потпуно изван искуства доброте овога света, онострана доброта – сасвим нешто друго, од онога што човек у искуству овога света може појмити. У том смислу, „иперусиос“ значи „који није од овог света“, „трансцедентан“, „оностран“, „надсуштаствен“ (од грч. „ипер“ – над и „усиа“- суштина, биће). Но, ово је лингвистичка анализа и по њој придеви „епиусиос“ и „иперусиос“ немају истоветно значење.
    Међутим, у литургијском конктексту, како смо видели, „епиусиос“ има и значење „иперусиос“, тако да се тумачење митрополита Блума не може искључити. У том литургијском контексту, придев „епиусиос“, по нашем мишљењу, много ефектиније изражава богочовечанску и историјско-есхатолошку реалност Свете Литургије. „Иперусиос“ је придев који се тиче само Бога, непримењив је на оно изнад чега је – на створени свет. У том смислу, надсуштасвени хлеб (иперусиос артос) био би оксиморон. Тај непремостиви јаз између суштина два света, Бога и човека, премошћује Личност Сина Божијег, Његово присуство као оваплоћеног и васкрслог Богочовека. Управо тај мост представља Света Литургија – као присуство Богочовека Христа.
    Са своје две нити, историјском и есхатолошком, коју смо, надамо се, показали кроз синтагму „насушни хлеб“, Света Литургија говори и опомиње – на две бриге о човеку. У својој есхатолошкој нити, она опомиње да нема места очајању и да живот и радост имају коначну реч у односу на историјску патњу и смрт. Но, у својој историјској нити, она носи јаде и муке палог и смртног човечанства. Опомиње да Црква није само учешће у Есхатону, већ и брига о смртном, страдалном и потребитом човеку. Света Литургија је Крст и Васкрсење. Она је брана есхатолошком утопизму и историјском, егзистенцијалном трагизму. Опомиње есхатологисте и есхатомахе, једнако као и историцисте и историомахе. Идеалисте и материјалисте. Пита: „Где ти је човек?“ Садашњи и будући? Фасцинантно, видимо како је дубоко и вишеструко литургијско значење синтагме „епиусиос артос“ (насушни хлеб). Та синтагма просто дише Светом Литуријом и на један предиван начин укршта и сједињује две реалности, које Литургија у себи садржи, историју и Есхатон; две природе, божанску и људску, несливено и нераздељиво. Заиста, сва мудрост, све истине, цела догматика, сва хришћанска књижевност и уметност, цео хришћански живот налазе се у Светој Литургији. Хришћанство јесте Света Литургија.
    Александар Милојков
  8. Волим
    Дејан got a reaction from Aristotel for a Странице, Насушни Хлеб   
    (објављено у Православном мисионару јануар/фебруар 2013)
    Хлеб наш насушни дај нам данас... (Мт 6, 11)

    За молитву Оче наш можемо слободно рећи да је по свему нај . Најсветија, јер нас је њој поучио сам Син Божији. Најстарија, јер потиче са самог почетка Хришћанства, записана руком јеванђелиста Матеја и Луке. Најдубља, јер су је многи Оци Цркве тумачили и из ње изводили предивне богословске истине. Најчешћа, јер је неизоставни део сваке Свете Литургије, сваке личне молитве и молитвеног правила.
    Ова узвишена молитва Господња је права ризница богословских тема, ризница божанских истина. Прави драгуљ над драгуљума, не само међу јеванђеоским и другим библијским и хришћанским текстовима, већ свеукупног хришћанског, живог литургијског Предања. За који год редак из ове Господње молитве да се дотакнемо, могли бисмо написати књигу, отворити поглавље о хришћанској догматици, беседити. Заиста, право стваралачко семе. Надахнуће хришћанског богословља за сва времена и векове. На овом месту желели бисмо да се позабавимо, не више до само једном мишљу, једном реченицом из ове предивне молитве. То је део о мољењу хлеба. „Хлеб наш насушни дај нам данас“, како преноси јеванђелиста Матеј (Мт 6, 11) или „Хлеб наш насушни дај нам сваки дан“, како преноси јеванђелиста Лука (Лк 11, 3). Питање гласи: који хлеб овде молимо?
    Свети Оци, као и савремени егзегети, тумачили су ово место на више начина. По једнима, то је евхаристијски хлеб, односно Тело Христово (наш Свети Владика Николај Велимировић, рецимо, је тако тумачиоу у својој књизи „Вера светих“). По другима (најпознатији међу њима је Свети Максим Исповедник и његово „Тумачење молитве Оче наш“), овде се ради о уобичајеном хлебу, о храни која нам је неопходна за живот. Такође, постоје и тумачења која обједуњују два претходна, те под „насушним хлебом“ подразумевају и евхаристијски и уобичајени хлеб (Свети Филарет Московски, на пример, у свом „Катихизису“). Но, иако овде имамо, такорећи, три егзегетска приступа питању „насушног хлеба“, мишљења смо да се ова тумачења не искључују, те да је свако од њих исправно.
    Егзегетски кључ који нам је овде потребан јесте лингвистичка и литургијска анализа датог текста. Али, не сепаратно већ интегрисано. Лингвистичка анализа унутар литургијског говора, смисао речи унутар литургијске стварности. Мишљења смо да је то аутентични кључ за разумевање и Библије у целости, као богослужбене, литургијске Књиге. Како ћемо даље видети, ниједно од наведених тумачења овог одељка из Господње молитве не одступа од Литургије, као егзегетског кључа.
    Хлеб који се у молитви тражи, у старогрчком изворнику, назива се „епиусисос“. Тај придев има следећа могућа значења: дневни, свакодневни, одређен за идући дан, одређен за будућност, те оно ште је насушно потребно, неопходно за живот. Пођимо сада у трагање за смислом реченог. „Тон артон имон тон епиусион“ – „Хлеб наш насушни“, онај који нам је неопходан за данас... Иште се од Бога неопходна храна за човеков живот, у, да тако кажемо, уобичајеном смислу – обична, свакодневна храна, човеку потребна. Ово показује једну имензију Свете Литургије. Као икона Царства Божијег, она је присуство тог, за нас будућег Царства сада и овде. Али, на један парадоксалан начин – сада и овде, али још увек не. Света Литургија је реалност искорака из историје који бива у самој историји. Зато је Света Литургија онтолошки испреплетана будућим (есхатолошким) и садашњим (историјским) бићем. Епицентар тог укрштања је управо хлеб који у молитви иштемо. Овде, како рекосмо, видимо искање хлеба који нам је потребан за свакодневни живот. Свакако, ово је историјска нит Свете Литургије. Баш као што су и јектенија „за благорастворење ваздуха“, „за изобиље плодова земаљских“, „за времена мирна“ и др. Међутим, хлеб који нам је потребан данас , „тон артон имон тон епиусион“, значи и Хлеб незалазног Дана, Хлеб Царства Божијег – Тело Господа Исуса Христа. Ово „данас“ значи и присуство Дана који чекамо. Јер, Света Литургија јесте икона Дана, Осмог, оног који иде после историјског, седмог, суботњег дана – икона вечног покоја у Царству Божијем. На то посебно указује „епиусиос“ у значењу следећег, будућег дана. „Тон артон имон тон епиусион“ је, дакле, неопходни Хлеб одређен за будући (Дан) Век – Сам Господ Исус Христос, Који на више места Себе поистовећује са хлебом. Вели: „Хлеб је Божији (о артос ту Тхеу) који силази са неба и даје живот свету.“ (Јн 6, 33). И гле, како му апостоли говоре исто оно што и ми иштемо у молитви Господњој: „Господе, дај нам свагда тај хлеб!“ (Јн 6, 34; уп. Лк 11, 3: „Хлеб наш насушни дај нам сваки дан.“) Господ, потом даје тумачење: „Ја сам хлеб живота... (о артос тис зоис)“ (Јн 6, 35). Такође, Христос своје Тело поистовећује са евхаристијским) хлебом у парекселанс литургијском догађају Тајне Вечере (Мт 26, 26; Мк 14, 22; Лк 22, 19). Те Његове речи чујемо на свакој Светој Литургији: „Узмите, једите ово је Тело моје...“
    Јасно је да је ово она друга, есхатолошка нит Свете Литургије. Има тумача који придев „епиусиос“ разумевају као „надсушти“ (митрополит Антоније Блум, „Научимо се молити“). Лингвистички овај придев, мишљења смо, ипак се не би могао тако превести, мада звучи слично са старогрчким придевом „иперусиос“, што значи „надсушти“, „надприродни“, наиме Бог. Тај придев срећемо у прелепом божићном кондаку Светог Јована Мелода (Слаткопојца) „Дјева днес“ („Данас Дјева“, грч. „И Партхенос симерон“). Кондак каже: „Данас Дјева рађа Надсуштога...“ (грч. „И Партхенос симерон, тон Иперусион тикти...“). „Иперусиос“ звучи слично као „епиусиос“, али ипак немају исто значење. Предлог „ипер“ (над, изнад) је, иначе, веома често употребљаван у отачкој књижевности, посебно у традицији (Псеудо) Дионисија Ареопагита. Имао је улогу да означи оно што је изнад, у смислу изван овога света, онострано, трансцедентно (=недоступно људском појмовном знању). Зато су Оци обичавали да уз придеве које приписују Богу стављају предлог „ипер“ (над), па је Бог називан „наддобрим“, „надмудрим“, итд. Прилог „над“ (ипер), дакле, нема улогу да покаже како је, рецимо, Божија доброта већа од људске. Не, већовде „над“ означава онтолошко а не квалитативно својство. Бог је, тако, наддобар (грч. иперагатос), јер је његова доброта потпуно изван искуства доброте овога света, онострана доброта – сасвим нешто друго, од онога што човек у искуству овога света може појмити. У том смислу, „иперусиос“ значи „који није од овог света“, „трансцедентан“, „оностран“, „надсуштаствен“ (од грч. „ипер“ – над и „усиа“- суштина, биће). Но, ово је лингвистичка анализа и по њој придеви „епиусиос“ и „иперусиос“ немају истоветно значење.
    Међутим, у литургијском конктексту, како смо видели, „епиусиос“ има и значење „иперусиос“, тако да се тумачење митрополита Блума не може искључити. У том литургијском контексту, придев „епиусиос“, по нашем мишљењу, много ефектиније изражава богочовечанску и историјско-есхатолошку реалност Свете Литургије. „Иперусиос“ је придев који се тиче само Бога, непримењив је на оно изнад чега је – на створени свет. У том смислу, надсуштасвени хлеб (иперусиос артос) био би оксиморон. Тај непремостиви јаз између суштина два света, Бога и човека, премошћује Личност Сина Божијег, Његово присуство као оваплоћеног и васкрслог Богочовека. Управо тај мост представља Света Литургија – као присуство Богочовека Христа.
    Са своје две нити, историјском и есхатолошком, коју смо, надамо се, показали кроз синтагму „насушни хлеб“, Света Литургија говори и опомиње – на две бриге о човеку. У својој есхатолошкој нити, она опомиње да нема места очајању и да живот и радост имају коначну реч у односу на историјску патњу и смрт. Но, у својој историјској нити, она носи јаде и муке палог и смртног човечанства. Опомиње да Црква није само учешће у Есхатону, већ и брига о смртном, страдалном и потребитом човеку. Света Литургија је Крст и Васкрсење. Она је брана есхатолошком утопизму и историјском, егзистенцијалном трагизму. Опомиње есхатологисте и есхатомахе, једнако као и историцисте и историомахе. Идеалисте и материјалисте. Пита: „Где ти је човек?“ Садашњи и будући? Фасцинантно, видимо како је дубоко и вишеструко литургијско значење синтагме „епиусиос артос“ (насушни хлеб). Та синтагма просто дише Светом Литуријом и на један предиван начин укршта и сједињује две реалности, које Литургија у себи садржи, историју и Есхатон; две природе, божанску и људску, несливено и нераздељиво. Заиста, сва мудрост, све истине, цела догматика, сва хришћанска књижевност и уметност, цео хришћански живот налазе се у Светој Литургији. Хришћанство јесте Света Литургија.
    Александар Милојков
  9. Волим
    Дејан got a reaction from gandalf for a Странице, Насушни Хлеб   
    (објављено у Православном мисионару јануар/фебруар 2013)
    Хлеб наш насушни дај нам данас... (Мт 6, 11)

    За молитву Оче наш можемо слободно рећи да је по свему нај . Најсветија, јер нас је њој поучио сам Син Божији. Најстарија, јер потиче са самог почетка Хришћанства, записана руком јеванђелиста Матеја и Луке. Најдубља, јер су је многи Оци Цркве тумачили и из ње изводили предивне богословске истине. Најчешћа, јер је неизоставни део сваке Свете Литургије, сваке личне молитве и молитвеног правила.
    Ова узвишена молитва Господња је права ризница богословских тема, ризница божанских истина. Прави драгуљ над драгуљума, не само међу јеванђеоским и другим библијским и хришћанским текстовима, већ свеукупног хришћанског, живог литургијског Предања. За који год редак из ове Господње молитве да се дотакнемо, могли бисмо написати књигу, отворити поглавље о хришћанској догматици, беседити. Заиста, право стваралачко семе. Надахнуће хришћанског богословља за сва времена и векове. На овом месту желели бисмо да се позабавимо, не више до само једном мишљу, једном реченицом из ове предивне молитве. То је део о мољењу хлеба. „Хлеб наш насушни дај нам данас“, како преноси јеванђелиста Матеј (Мт 6, 11) или „Хлеб наш насушни дај нам сваки дан“, како преноси јеванђелиста Лука (Лк 11, 3). Питање гласи: који хлеб овде молимо?
    Свети Оци, као и савремени егзегети, тумачили су ово место на више начина. По једнима, то је евхаристијски хлеб, односно Тело Христово (наш Свети Владика Николај Велимировић, рецимо, је тако тумачиоу у својој књизи „Вера светих“). По другима (најпознатији међу њима је Свети Максим Исповедник и његово „Тумачење молитве Оче наш“), овде се ради о уобичајеном хлебу, о храни која нам је неопходна за живот. Такође, постоје и тумачења која обједуњују два претходна, те под „насушним хлебом“ подразумевају и евхаристијски и уобичајени хлеб (Свети Филарет Московски, на пример, у свом „Катихизису“). Но, иако овде имамо, такорећи, три егзегетска приступа питању „насушног хлеба“, мишљења смо да се ова тумачења не искључују, те да је свако од њих исправно.
    Егзегетски кључ који нам је овде потребан јесте лингвистичка и литургијска анализа датог текста. Али, не сепаратно већ интегрисано. Лингвистичка анализа унутар литургијског говора, смисао речи унутар литургијске стварности. Мишљења смо да је то аутентични кључ за разумевање и Библије у целости, као богослужбене, литургијске Књиге. Како ћемо даље видети, ниједно од наведених тумачења овог одељка из Господње молитве не одступа од Литургије, као егзегетског кључа.
    Хлеб који се у молитви тражи, у старогрчком изворнику, назива се „епиусисос“. Тај придев има следећа могућа значења: дневни, свакодневни, одређен за идући дан, одређен за будућност, те оно ште је насушно потребно, неопходно за живот. Пођимо сада у трагање за смислом реченог. „Тон артон имон тон епиусион“ – „Хлеб наш насушни“, онај који нам је неопходан за данас... Иште се од Бога неопходна храна за човеков живот, у, да тако кажемо, уобичајеном смислу – обична, свакодневна храна, човеку потребна. Ово показује једну имензију Свете Литургије. Као икона Царства Божијег, она је присуство тог, за нас будућег Царства сада и овде. Али, на један парадоксалан начин – сада и овде, али још увек не. Света Литургија је реалност искорака из историје који бива у самој историји. Зато је Света Литургија онтолошки испреплетана будућим (есхатолошким) и садашњим (историјским) бићем. Епицентар тог укрштања је управо хлеб који у молитви иштемо. Овде, како рекосмо, видимо искање хлеба који нам је потребан за свакодневни живот. Свакако, ово је историјска нит Свете Литургије. Баш као што су и јектенија „за благорастворење ваздуха“, „за изобиље плодова земаљских“, „за времена мирна“ и др. Међутим, хлеб који нам је потребан данас , „тон артон имон тон епиусион“, значи и Хлеб незалазног Дана, Хлеб Царства Божијег – Тело Господа Исуса Христа. Ово „данас“ значи и присуство Дана који чекамо. Јер, Света Литургија јесте икона Дана, Осмог, оног који иде после историјског, седмог, суботњег дана – икона вечног покоја у Царству Божијем. На то посебно указује „епиусиос“ у значењу следећег, будућег дана. „Тон артон имон тон епиусион“ је, дакле, неопходни Хлеб одређен за будући (Дан) Век – Сам Господ Исус Христос, Који на више места Себе поистовећује са хлебом. Вели: „Хлеб је Божији (о артос ту Тхеу) који силази са неба и даје живот свету.“ (Јн 6, 33). И гле, како му апостоли говоре исто оно што и ми иштемо у молитви Господњој: „Господе, дај нам свагда тај хлеб!“ (Јн 6, 34; уп. Лк 11, 3: „Хлеб наш насушни дај нам сваки дан.“) Господ, потом даје тумачење: „Ја сам хлеб живота... (о артос тис зоис)“ (Јн 6, 35). Такође, Христос своје Тело поистовећује са евхаристијским) хлебом у парекселанс литургијском догађају Тајне Вечере (Мт 26, 26; Мк 14, 22; Лк 22, 19). Те Његове речи чујемо на свакој Светој Литургији: „Узмите, једите ово је Тело моје...“
    Јасно је да је ово она друга, есхатолошка нит Свете Литургије. Има тумача који придев „епиусиос“ разумевају као „надсушти“ (митрополит Антоније Блум, „Научимо се молити“). Лингвистички овај придев, мишљења смо, ипак се не би могао тако превести, мада звучи слично са старогрчким придевом „иперусиос“, што значи „надсушти“, „надприродни“, наиме Бог. Тај придев срећемо у прелепом божићном кондаку Светог Јована Мелода (Слаткопојца) „Дјева днес“ („Данас Дјева“, грч. „И Партхенос симерон“). Кондак каже: „Данас Дјева рађа Надсуштога...“ (грч. „И Партхенос симерон, тон Иперусион тикти...“). „Иперусиос“ звучи слично као „епиусиос“, али ипак немају исто значење. Предлог „ипер“ (над, изнад) је, иначе, веома често употребљаван у отачкој књижевности, посебно у традицији (Псеудо) Дионисија Ареопагита. Имао је улогу да означи оно што је изнад, у смислу изван овога света, онострано, трансцедентно (=недоступно људском појмовном знању). Зато су Оци обичавали да уз придеве које приписују Богу стављају предлог „ипер“ (над), па је Бог називан „наддобрим“, „надмудрим“, итд. Прилог „над“ (ипер), дакле, нема улогу да покаже како је, рецимо, Божија доброта већа од људске. Не, већовде „над“ означава онтолошко а не квалитативно својство. Бог је, тако, наддобар (грч. иперагатос), јер је његова доброта потпуно изван искуства доброте овога света, онострана доброта – сасвим нешто друго, од онога што човек у искуству овога света може појмити. У том смислу, „иперусиос“ значи „који није од овог света“, „трансцедентан“, „оностран“, „надсуштаствен“ (од грч. „ипер“ – над и „усиа“- суштина, биће). Но, ово је лингвистичка анализа и по њој придеви „епиусиос“ и „иперусиос“ немају истоветно значење.
    Међутим, у литургијском конктексту, како смо видели, „епиусиос“ има и значење „иперусиос“, тако да се тумачење митрополита Блума не може искључити. У том литургијском контексту, придев „епиусиос“, по нашем мишљењу, много ефектиније изражава богочовечанску и историјско-есхатолошку реалност Свете Литургије. „Иперусиос“ је придев који се тиче само Бога, непримењив је на оно изнад чега је – на створени свет. У том смислу, надсуштасвени хлеб (иперусиос артос) био би оксиморон. Тај непремостиви јаз између суштина два света, Бога и човека, премошћује Личност Сина Божијег, Његово присуство као оваплоћеног и васкрслог Богочовека. Управо тај мост представља Света Литургија – као присуство Богочовека Христа.
    Са своје две нити, историјском и есхатолошком, коју смо, надамо се, показали кроз синтагму „насушни хлеб“, Света Литургија говори и опомиње – на две бриге о човеку. У својој есхатолошкој нити, она опомиње да нема места очајању и да живот и радост имају коначну реч у односу на историјску патњу и смрт. Но, у својој историјској нити, она носи јаде и муке палог и смртног човечанства. Опомиње да Црква није само учешће у Есхатону, већ и брига о смртном, страдалном и потребитом човеку. Света Литургија је Крст и Васкрсење. Она је брана есхатолошком утопизму и историјском, егзистенцијалном трагизму. Опомиње есхатологисте и есхатомахе, једнако као и историцисте и историомахе. Идеалисте и материјалисте. Пита: „Где ти је човек?“ Садашњи и будући? Фасцинантно, видимо како је дубоко и вишеструко литургијско значење синтагме „епиусиос артос“ (насушни хлеб). Та синтагма просто дише Светом Литуријом и на један предиван начин укршта и сједињује две реалности, које Литургија у себи садржи, историју и Есхатон; две природе, божанску и људску, несливено и нераздељиво. Заиста, сва мудрост, све истине, цела догматика, сва хришћанска књижевност и уметност, цео хришћански живот налазе се у Светој Литургији. Хришћанство јесте Света Литургија.
    Александар Милојков
  10. Волим
    Дејан got a reaction from Плутон for a Странице, Љубав Светитеља- Александар Милојков   
    Свашта се данас зове љубав. Та реч је постала отрцана флоскула којом празноглавци крију своју лудост и подерана рита којом бестидници крију срамоту своје голотиње. Реч љубав је постала лицемерно покривало највећег непријатеља љубави – самољубља и егоизма. Из слободе, љубав је свучена у нужност. Поистовећена је са хемијом. Постала је име за страст. Име за грех. Мртвачка шминка. Жива смрт. Мртви живот. Оксиморон.
    Љубав је постала мерљива. Корист је њена мера. Тако, могуће је волети „више“ и „мање“, зависно од користи коју сопство (self) има. Страх и користољубље. Данашњи љубавници су плашљивци и трговци. Први „воле“ из страха, јер је пред њима ауторитет који им може наудити, може им ускратити задовољство да себе љубе. Може њихову хемију из задовољства преобратити у патњу, праву у погрешну хемијску рекацију. Други „воле“ са надом на добру плату. Очекују повољан стимуланс својој радосној хемији. Центар свега је сопство (self). Други је објекат. Као такав он је потребан, као лаборант који ће канути праву супстанцу у self-епрувету. Свет је скуп објеката који стоји пред сопством. На човеку је да препозна корист и ауторитет, силу која му може наудити или донети корист. Неки од објеката то могу „више“ а неки „мање“. Зато неке ваља „више“ а неке „мање“ волети, а неке презирати. Мера свега је сопство (self), хемија. Ваља се човеку борити за своју срећу, за своју хемијску реакцију. И то се данас зове љубав.
    Зато је данашњем свету, па чак и оном који себе сматра побожним, показање праве љубави, „која не тражи своје“ (1Кор. 13, 5), лудост. Крст је лудост (1Кор. 1, 18), јер на њему умире сопство, ради живота другог. Ко ће онда још Крст назвати љубављу? Нико други него лудаци, које Бог изабра да посраме мудре (1Кор. 1, 27). Које то мудраце? Оне који су мудрост преобратили у лукавост – плашљивце и трговце. Љубавнике из „долине плача“. Живе мртваце. Мртве животе. Оксимороне. А ко су луди, које је Бог изабрао? То су Светитељи Његови. Луди овоме свету. Они који су умрли себи, да би у њима живео Христос (Гал. 2, 20). Богозналци. Истинити човекољупци. Личности. Победили су страх и шићарџијство. Покопали су самољубље. Показали су љубав праву и једино могућу – која не тражи своје. То су хероји. Љубав и храброст су неодвојиве. Храброст је љубав која се не мери, не раздваја – једна и једина љубав. Љубав је храброст пред Богом и храброст пред човеком. Храброст да се каже „не“ Богу без човека и „не“ човеку без Бога. Љубав према Богу неодвојива од љубави према ближњему (Мк 12, 30-31). Личност.
    Побожност лишена Светитеља не може ово разумети. Њој је ово богохуљење. За такву побожност ниједан човек није вредан Бога. Светитељи, пак, кажу да је сваки ближњи вредан колико и сусрет са Богом, вредан Раја. Побожност без Светитеља је ништа друго него егоизам обојен у религиозност. Хоће да ућаре награду од Бога. Чули су да добро награђује. И то се данас зове љубав према Богу. Плашљивци и трговци.
    Човекољубље лишено Светитеља не може ово разумети. Узели су у руке „Окамов бријач“ и одсецају Бога. Он је сувишан, веле, за постојање љубави према човеку. Обријана, осакаћена љубав. Љубав без бића, без истине. Феномен. Сине и нестане. Мртви живот. Живо мртвило. Оксиморон. Светитељи, пак, љубав према ближњем уносе у Свету Литургију, у Божије Синовство, у однос са Богом. У Рај. У Царство Божије. У вечност. У истину. „Љубав никада не престаје...“ (1Кор. 13, 8). Љубав. Личност. Светитељ. Истина. Биће...Синоними.
    Светитељска етика. Храброст која пита: „Шта ће ти Рај, земаљски или небески, ако си сам? Чему се можеш сам
    радовати?“ Може ли човек као самац постојати? Не, јер је створен по лику Божијем. Личност. Један није самац. Али, није ни распаднуто мноштво. Личност је јединица која у себи крије тајанствено мноштво. Један којег нема без многих. Несливено и нераздељиво. Избриши из себе све своје ближње и запитај се ко си? Знаш ли одговор? Не. Без твојих ближњих нема ни твојег „ја“, твог идентитета. Без њих си само гомила молекула, хемија, епрувета бућкуриша. Избриши из себе Бога и изгубићеш смисао свега што чиниш. Постаћеш роб нужности, којем је једино смрт загарантована. Небиће. Са твојом смрћу, умреће и све твоје љубави. Безбожник. Живот без Живота. Оскиморон. Не сакати љубав. Учини је вечном, јер права љубав „никада не престаје“ (1Кор. 13, 8). Но, пред Вечност, пред Бога живога, изађи као личност, као јединица која је саткана од мноштва, по узору на свога Творца. Јер, ако Оца нема без Сина и Духа Светога (једног без многих), онда ни тебе нема без твојих ближњих. Ако те Вечност прими, буди храбар и питај: „Господе, а где су ближњи моји? Хоћеш ли и
    њих помиловати љубави моје ради?“ Не бој се ни у пакао да сиђеш, ради њих. Јер, такав пакао траже Светитељи, највећи пријатељи Божији. Мојсије, у Старом Завету, молио је Бога за народ свој, за њихово спасење, па и по цену да он
    сконча у паклу. Апостол Павле је то исто чинио у Новом Завету. Ево, у наше дане, не тако давно, то је чинио и Светитељ из рода нашега, Владика Николај, који се паклу радује, „само Срби Богу да се врате.“ Свети Силуан Атонски и дивни старац Софроније Сахаров, молили су се и плакали за „целог Адама“. Ко је „цели Адам“? Човечанство. Један човек, једна природа људска коју пројављују многе ипостаси (многи људи, многе личности). Може ли ишта утешити тугу Светитеља ако Адам поново не буде цео? Љубав је тајна велика. Хоће ли она дефинитивно спасити свет? Само Светитељи знају сигуран одговор. Они који су на путу светости могу само да се замисле, да питају. Знати одговор значи постати Светитељ. Знати одговор значи познати љубав. Али, ко ће данашњег човека научити љубави? Ко ће га ослободити од разних заблуда и сурогата љубави? Нико други до Светитељи. Они су видело света, учитељи љубави. Зато је свету потребна етика.
    Али, не било која етика већ светитељска, она која води савршенству – љубави. Светитељска етика је потребна као педагог врлина, као анагог онима који су на путу светости до савршенства – до љубави. Тек када човек научи да се љубављу не
    назива свашта, већ једно и једино савршенсво, тек тада сазнаће одговоре на тешка питања. Имаће знање. Знање поистовећено са љубављу. Светост. А која су то питања? Ако таква љубав каква је светитељска заиста сиђе у пакао,
    неће ли пакао нестати? Ако Бог спасава личност, а ње нема без односа са другим личностима, са ближњима, шта то значи? Хоће ли Господ ради једног праведника, ради његове љубави, помиловати и ближње његове? Није ли и Авраму обећао да ће помиловати читав један град грешника, Содому, само ако се у њему нађе десет праведника? Хоће ли, ако помилује нас, помиловати и наше ближње чија је можда једина праведност била та што су волели и били вољени? Такви какви јесу. Несавршени. Грешни, али вољени. Толико вољени да је идентитет без њих незамислив. Или ће их ипак раздвојити од нас? Неће ли тада осакатити личност коју спасава? Ако је сакати, одвајајући је од ближњих, како је онда спасава? Као индивидуе? Али, зар живот није сабрање, „цели Адам“, насупрот смрти која је раздвајање, распадање, „атомизација Адама“? Нисам ли распаднут човек, ако сам без својих ближњих који су ме чинили постојећим, давали ми идентитет, личност? Где сам ја, у којем Рају, ако нема ближњих мојих? Ту је Бог, рећиће неко. Али, ја волим и Бога и ближњег. Немогуће је то двоје раздвојити а остати личност. Нису ли ради тога Светитељи искали од Бога пакао? И неће ли баш та љубав победити и испразнити пакао? Не знам. Светитељи знају.
    Александар Милојков
  11. Волим
    Дејан got a reaction from Sanja888 for a Странице, Љубав Светитеља- Александар Милојков   
    Свашта се данас зове љубав. Та реч је постала отрцана флоскула којом празноглавци крију своју лудост и подерана рита којом бестидници крију срамоту своје голотиње. Реч љубав је постала лицемерно покривало највећег непријатеља љубави – самољубља и егоизма. Из слободе, љубав је свучена у нужност. Поистовећена је са хемијом. Постала је име за страст. Име за грех. Мртвачка шминка. Жива смрт. Мртви живот. Оксиморон.
    Љубав је постала мерљива. Корист је њена мера. Тако, могуће је волети „више“ и „мање“, зависно од користи коју сопство (self) има. Страх и користољубље. Данашњи љубавници су плашљивци и трговци. Први „воле“ из страха, јер је пред њима ауторитет који им може наудити, може им ускратити задовољство да себе љубе. Може њихову хемију из задовољства преобратити у патњу, праву у погрешну хемијску рекацију. Други „воле“ са надом на добру плату. Очекују повољан стимуланс својој радосној хемији. Центар свега је сопство (self). Други је објекат. Као такав он је потребан, као лаборант који ће канути праву супстанцу у self-епрувету. Свет је скуп објеката који стоји пред сопством. На човеку је да препозна корист и ауторитет, силу која му може наудити или донети корист. Неки од објеката то могу „више“ а неки „мање“. Зато неке ваља „више“ а неке „мање“ волети, а неке презирати. Мера свега је сопство (self), хемија. Ваља се човеку борити за своју срећу, за своју хемијску реакцију. И то се данас зове љубав.
    Зато је данашњем свету, па чак и оном који себе сматра побожним, показање праве љубави, „која не тражи своје“ (1Кор. 13, 5), лудост. Крст је лудост (1Кор. 1, 18), јер на њему умире сопство, ради живота другог. Ко ће онда још Крст назвати љубављу? Нико други него лудаци, које Бог изабра да посраме мудре (1Кор. 1, 27). Које то мудраце? Оне који су мудрост преобратили у лукавост – плашљивце и трговце. Љубавнике из „долине плача“. Живе мртваце. Мртве животе. Оксимороне. А ко су луди, које је Бог изабрао? То су Светитељи Његови. Луди овоме свету. Они који су умрли себи, да би у њима живео Христос (Гал. 2, 20). Богозналци. Истинити човекољупци. Личности. Победили су страх и шићарџијство. Покопали су самољубље. Показали су љубав праву и једино могућу – која не тражи своје. То су хероји. Љубав и храброст су неодвојиве. Храброст је љубав која се не мери, не раздваја – једна и једина љубав. Љубав је храброст пред Богом и храброст пред човеком. Храброст да се каже „не“ Богу без човека и „не“ човеку без Бога. Љубав према Богу неодвојива од љубави према ближњему (Мк 12, 30-31). Личност.
    Побожност лишена Светитеља не може ово разумети. Њој је ово богохуљење. За такву побожност ниједан човек није вредан Бога. Светитељи, пак, кажу да је сваки ближњи вредан колико и сусрет са Богом, вредан Раја. Побожност без Светитеља је ништа друго него егоизам обојен у религиозност. Хоће да ућаре награду од Бога. Чули су да добро награђује. И то се данас зове љубав према Богу. Плашљивци и трговци.
    Човекољубље лишено Светитеља не може ово разумети. Узели су у руке „Окамов бријач“ и одсецају Бога. Он је сувишан, веле, за постојање љубави према човеку. Обријана, осакаћена љубав. Љубав без бића, без истине. Феномен. Сине и нестане. Мртви живот. Живо мртвило. Оксиморон. Светитељи, пак, љубав према ближњем уносе у Свету Литургију, у Божије Синовство, у однос са Богом. У Рај. У Царство Божије. У вечност. У истину. „Љубав никада не престаје...“ (1Кор. 13, 8). Љубав. Личност. Светитељ. Истина. Биће...Синоними.
    Светитељска етика. Храброст која пита: „Шта ће ти Рај, земаљски или небески, ако си сам? Чему се можеш сам
    радовати?“ Може ли човек као самац постојати? Не, јер је створен по лику Божијем. Личност. Један није самац. Али, није ни распаднуто мноштво. Личност је јединица која у себи крије тајанствено мноштво. Један којег нема без многих. Несливено и нераздељиво. Избриши из себе све своје ближње и запитај се ко си? Знаш ли одговор? Не. Без твојих ближњих нема ни твојег „ја“, твог идентитета. Без њих си само гомила молекула, хемија, епрувета бућкуриша. Избриши из себе Бога и изгубићеш смисао свега што чиниш. Постаћеш роб нужности, којем је једино смрт загарантована. Небиће. Са твојом смрћу, умреће и све твоје љубави. Безбожник. Живот без Живота. Оскиморон. Не сакати љубав. Учини је вечном, јер права љубав „никада не престаје“ (1Кор. 13, 8). Но, пред Вечност, пред Бога живога, изађи као личност, као јединица која је саткана од мноштва, по узору на свога Творца. Јер, ако Оца нема без Сина и Духа Светога (једног без многих), онда ни тебе нема без твојих ближњих. Ако те Вечност прими, буди храбар и питај: „Господе, а где су ближњи моји? Хоћеш ли и
    њих помиловати љубави моје ради?“ Не бој се ни у пакао да сиђеш, ради њих. Јер, такав пакао траже Светитељи, највећи пријатељи Божији. Мојсије, у Старом Завету, молио је Бога за народ свој, за њихово спасење, па и по цену да он
    сконча у паклу. Апостол Павле је то исто чинио у Новом Завету. Ево, у наше дане, не тако давно, то је чинио и Светитељ из рода нашега, Владика Николај, који се паклу радује, „само Срби Богу да се врате.“ Свети Силуан Атонски и дивни старац Софроније Сахаров, молили су се и плакали за „целог Адама“. Ко је „цели Адам“? Човечанство. Један човек, једна природа људска коју пројављују многе ипостаси (многи људи, многе личности). Може ли ишта утешити тугу Светитеља ако Адам поново не буде цео? Љубав је тајна велика. Хоће ли она дефинитивно спасити свет? Само Светитељи знају сигуран одговор. Они који су на путу светости могу само да се замисле, да питају. Знати одговор значи постати Светитељ. Знати одговор значи познати љубав. Али, ко ће данашњег човека научити љубави? Ко ће га ослободити од разних заблуда и сурогата љубави? Нико други до Светитељи. Они су видело света, учитељи љубави. Зато је свету потребна етика.
    Али, не било која етика већ светитељска, она која води савршенству – љубави. Светитељска етика је потребна као педагог врлина, као анагог онима који су на путу светости до савршенства – до љубави. Тек када човек научи да се љубављу не
    назива свашта, већ једно и једино савршенсво, тек тада сазнаће одговоре на тешка питања. Имаће знање. Знање поистовећено са љубављу. Светост. А која су то питања? Ако таква љубав каква је светитељска заиста сиђе у пакао,
    неће ли пакао нестати? Ако Бог спасава личност, а ње нема без односа са другим личностима, са ближњима, шта то значи? Хоће ли Господ ради једног праведника, ради његове љубави, помиловати и ближње његове? Није ли и Авраму обећао да ће помиловати читав један град грешника, Содому, само ако се у њему нађе десет праведника? Хоће ли, ако помилује нас, помиловати и наше ближње чија је можда једина праведност била та што су волели и били вољени? Такви какви јесу. Несавршени. Грешни, али вољени. Толико вољени да је идентитет без њих незамислив. Или ће их ипак раздвојити од нас? Неће ли тада осакатити личност коју спасава? Ако је сакати, одвајајући је од ближњих, како је онда спасава? Као индивидуе? Али, зар живот није сабрање, „цели Адам“, насупрот смрти која је раздвајање, распадање, „атомизација Адама“? Нисам ли распаднут човек, ако сам без својих ближњих који су ме чинили постојећим, давали ми идентитет, личност? Где сам ја, у којем Рају, ако нема ближњих мојих? Ту је Бог, рећиће неко. Али, ја волим и Бога и ближњег. Немогуће је то двоје раздвојити а остати личност. Нису ли ради тога Светитељи искали од Бога пакао? И неће ли баш та љубав победити и испразнити пакао? Не знам. Светитељи знају.
    Александар Милојков
  12. Волим
    Дејан got a reaction from Срђан Шијакињић for a Странице, Љубав Светитеља- Александар Милојков   
    Свашта се данас зове љубав. Та реч је постала отрцана флоскула којом празноглавци крију своју лудост и подерана рита којом бестидници крију срамоту своје голотиње. Реч љубав је постала лицемерно покривало највећег непријатеља љубави – самољубља и егоизма. Из слободе, љубав је свучена у нужност. Поистовећена је са хемијом. Постала је име за страст. Име за грех. Мртвачка шминка. Жива смрт. Мртви живот. Оксиморон.
    Љубав је постала мерљива. Корист је њена мера. Тако, могуће је волети „више“ и „мање“, зависно од користи коју сопство (self) има. Страх и користољубље. Данашњи љубавници су плашљивци и трговци. Први „воле“ из страха, јер је пред њима ауторитет који им може наудити, може им ускратити задовољство да себе љубе. Може њихову хемију из задовољства преобратити у патњу, праву у погрешну хемијску рекацију. Други „воле“ са надом на добру плату. Очекују повољан стимуланс својој радосној хемији. Центар свега је сопство (self). Други је објекат. Као такав он је потребан, као лаборант који ће канути праву супстанцу у self-епрувету. Свет је скуп објеката који стоји пред сопством. На човеку је да препозна корист и ауторитет, силу која му може наудити или донети корист. Неки од објеката то могу „више“ а неки „мање“. Зато неке ваља „више“ а неке „мање“ волети, а неке презирати. Мера свега је сопство (self), хемија. Ваља се човеку борити за своју срећу, за своју хемијску реакцију. И то се данас зове љубав.
    Зато је данашњем свету, па чак и оном који себе сматра побожним, показање праве љубави, „која не тражи своје“ (1Кор. 13, 5), лудост. Крст је лудост (1Кор. 1, 18), јер на њему умире сопство, ради живота другог. Ко ће онда још Крст назвати љубављу? Нико други него лудаци, које Бог изабра да посраме мудре (1Кор. 1, 27). Које то мудраце? Оне који су мудрост преобратили у лукавост – плашљивце и трговце. Љубавнике из „долине плача“. Живе мртваце. Мртве животе. Оксимороне. А ко су луди, које је Бог изабрао? То су Светитељи Његови. Луди овоме свету. Они који су умрли себи, да би у њима живео Христос (Гал. 2, 20). Богозналци. Истинити човекољупци. Личности. Победили су страх и шићарџијство. Покопали су самољубље. Показали су љубав праву и једино могућу – која не тражи своје. То су хероји. Љубав и храброст су неодвојиве. Храброст је љубав која се не мери, не раздваја – једна и једина љубав. Љубав је храброст пред Богом и храброст пред човеком. Храброст да се каже „не“ Богу без човека и „не“ човеку без Бога. Љубав према Богу неодвојива од љубави према ближњему (Мк 12, 30-31). Личност.
    Побожност лишена Светитеља не може ово разумети. Њој је ово богохуљење. За такву побожност ниједан човек није вредан Бога. Светитељи, пак, кажу да је сваки ближњи вредан колико и сусрет са Богом, вредан Раја. Побожност без Светитеља је ништа друго него егоизам обојен у религиозност. Хоће да ућаре награду од Бога. Чули су да добро награђује. И то се данас зове љубав према Богу. Плашљивци и трговци.
    Човекољубље лишено Светитеља не може ово разумети. Узели су у руке „Окамов бријач“ и одсецају Бога. Он је сувишан, веле, за постојање љубави према човеку. Обријана, осакаћена љубав. Љубав без бића, без истине. Феномен. Сине и нестане. Мртви живот. Живо мртвило. Оксиморон. Светитељи, пак, љубав према ближњем уносе у Свету Литургију, у Божије Синовство, у однос са Богом. У Рај. У Царство Божије. У вечност. У истину. „Љубав никада не престаје...“ (1Кор. 13, 8). Љубав. Личност. Светитељ. Истина. Биће...Синоними.
    Светитељска етика. Храброст која пита: „Шта ће ти Рај, земаљски или небески, ако си сам? Чему се можеш сам
    радовати?“ Може ли човек као самац постојати? Не, јер је створен по лику Божијем. Личност. Један није самац. Али, није ни распаднуто мноштво. Личност је јединица која у себи крије тајанствено мноштво. Један којег нема без многих. Несливено и нераздељиво. Избриши из себе све своје ближње и запитај се ко си? Знаш ли одговор? Не. Без твојих ближњих нема ни твојег „ја“, твог идентитета. Без њих си само гомила молекула, хемија, епрувета бућкуриша. Избриши из себе Бога и изгубићеш смисао свега што чиниш. Постаћеш роб нужности, којем је једино смрт загарантована. Небиће. Са твојом смрћу, умреће и све твоје љубави. Безбожник. Живот без Живота. Оскиморон. Не сакати љубав. Учини је вечном, јер права љубав „никада не престаје“ (1Кор. 13, 8). Но, пред Вечност, пред Бога живога, изађи као личност, као јединица која је саткана од мноштва, по узору на свога Творца. Јер, ако Оца нема без Сина и Духа Светога (једног без многих), онда ни тебе нема без твојих ближњих. Ако те Вечност прими, буди храбар и питај: „Господе, а где су ближњи моји? Хоћеш ли и
    њих помиловати љубави моје ради?“ Не бој се ни у пакао да сиђеш, ради њих. Јер, такав пакао траже Светитељи, највећи пријатељи Божији. Мојсије, у Старом Завету, молио је Бога за народ свој, за њихово спасење, па и по цену да он
    сконча у паклу. Апостол Павле је то исто чинио у Новом Завету. Ево, у наше дане, не тако давно, то је чинио и Светитељ из рода нашега, Владика Николај, који се паклу радује, „само Срби Богу да се врате.“ Свети Силуан Атонски и дивни старац Софроније Сахаров, молили су се и плакали за „целог Адама“. Ко је „цели Адам“? Човечанство. Један човек, једна природа људска коју пројављују многе ипостаси (многи људи, многе личности). Може ли ишта утешити тугу Светитеља ако Адам поново не буде цео? Љубав је тајна велика. Хоће ли она дефинитивно спасити свет? Само Светитељи знају сигуран одговор. Они који су на путу светости могу само да се замисле, да питају. Знати одговор значи постати Светитељ. Знати одговор значи познати љубав. Али, ко ће данашњег човека научити љубави? Ко ће га ослободити од разних заблуда и сурогата љубави? Нико други до Светитељи. Они су видело света, учитељи љубави. Зато је свету потребна етика.
    Али, не било која етика већ светитељска, она која води савршенству – љубави. Светитељска етика је потребна као педагог врлина, као анагог онима који су на путу светости до савршенства – до љубави. Тек када човек научи да се љубављу не
    назива свашта, већ једно и једино савршенсво, тек тада сазнаће одговоре на тешка питања. Имаће знање. Знање поистовећено са љубављу. Светост. А која су то питања? Ако таква љубав каква је светитељска заиста сиђе у пакао,
    неће ли пакао нестати? Ако Бог спасава личност, а ње нема без односа са другим личностима, са ближњима, шта то значи? Хоће ли Господ ради једног праведника, ради његове љубави, помиловати и ближње његове? Није ли и Авраму обећао да ће помиловати читав један град грешника, Содому, само ако се у њему нађе десет праведника? Хоће ли, ако помилује нас, помиловати и наше ближње чија је можда једина праведност била та што су волели и били вољени? Такви какви јесу. Несавршени. Грешни, али вољени. Толико вољени да је идентитет без њих незамислив. Или ће их ипак раздвојити од нас? Неће ли тада осакатити личност коју спасава? Ако је сакати, одвајајући је од ближњих, како је онда спасава? Као индивидуе? Али, зар живот није сабрање, „цели Адам“, насупрот смрти која је раздвајање, распадање, „атомизација Адама“? Нисам ли распаднут човек, ако сам без својих ближњих који су ме чинили постојећим, давали ми идентитет, личност? Где сам ја, у којем Рају, ако нема ближњих мојих? Ту је Бог, рећиће неко. Али, ја волим и Бога и ближњег. Немогуће је то двоје раздвојити а остати личност. Нису ли ради тога Светитељи искали од Бога пакао? И неће ли баш та љубав победити и испразнити пакао? Не знам. Светитељи знају.
    Александар Милојков
  13. Волим
  14. Волим
  15. Волим
  16. Волим
    Дејан got a reaction from Двадесети for a Странице, Господ испуњава наше молбе само ако ми имамо несумњиву веру   
    Ако хоћеш молитвом да измолиш за себе неко добро код Бога, тада се
    пре молитве припреми за несумњиву, јаку веру и предузми благовремено
    средства против сумње и неверја.
    Није добро ако твоје срце за време саме молитве клоне у вери и
    поколеба се у њој, тада и не помишљај да ћеш добити оно што си молио од
    Бога сумњајући, зато што си увредио Бога, a онима који Га вређају Бог не
    даје Своје дарове !
    И све, рекао је Господ, што узиштете у молитви вјерујући, добићете
    (Мт. 21, 22), што значи: ако замолите са неверицом или са сумњом, нећете
    добити. Ако имате вјеру и не посумњате, још каже Он, можете и горе
    премештати (Мт. 21, 21).
    Значи, ако посумњате и не поверујете, нећете учинити то. Али нека
    иште (сваки човек) с вјером, не сумњајући ништа, каже апостол Јаков...
    нека не мисли дa ћe примити шта од Бога. Човјек двоједушан непостојан је
    у свим путевима својим (Јак. 1, 68).
    Срце које сумња у то, да Бог може да дарује мољено, кажњава се за сумњу: оно болесно пати и стешњава се од сумње.
    Нe гневи свемоћног Бога ни сенком сумње, посебно ти, који си искусио на себи Божију свемогућство много пута. Сумња - то је хула на Бога, дрска лаж срца или угнежденог у срцу духа лажи противу Духа истине.
    Бој се ње као змије отровнице, или не, шта ја говорим, презри је, не
    обраћај на њу ни најмању пажњу. Имај на уму да Бог за време твоје молбе
    очекује потврдан одговор на питање које ти је Он изнутра поставио:
    вјерујеш ли да могу то учинити ?
    И ти си дужан из дубине срца да одговориш: верујем, Господе (ср. Мт.
    9, 28). И тада ће бити по твојој вери. Твојој сумњи или неверици нека
    помогне следеће расуђивање: ја молим од Бога:
    1) постојеће, а не само замишљено, ни маштарско, ни фантастично
    добро, јер све постојеће је од Бога постало, зато што без Њега ништа не
    постаде што је постапо (Јн. 1, 3) и значи, да све што бива не бива без
    Њега, а све је или од Њега постало или по Његовој вољи или допуштењу и
    дешава се преко сила и способности које је Он дао творевини и у свему
    постојећем и оном што бива Господ је пуновласни Владика.
    Осим тога, Он зове непостојеће као постојеће (Рим. 4, 17); значи ако бих молио и не постојеће Он би могао да ми да створивши га.
    2) Ја молим могуће, а за Бога и наше немогуће је могуће; значи, и с
    те стране нема препрека, зато што Бог може да учини за мене чак оно што
    је по мојим схватањима немогуће.
    Несрећа је наша, што се у нашу веру меша кратковиди разум,
    тај паук, који лови истину мрежама својих расуђивања, закључака,
    аналогија. Вера одједном захвата, види, а разум заобилазним
    путевима долази до истине; вера то је средство општења духа са духом, а
    разум духовно-чулног са духовно-чулним и просто материјалним; она је
    дух, а он тело.
    Наша нада да ћемо добити оно зашта се молимо за време молитве темељи
    се на вери у доброту и дарежљивост Божију, као Бог милости и
    дарежљивости Он је и Човекољубац, и при томе ми се присећамо безбројних
    ранијих сведочанстава доброте и милости, како на другим људима (у Св.
    Писму и у житијима Светих), тако и на нама. Зато је ради успеха молитве
    потребно такође, да је онај који се моли, већ раније добио тражено и у
    то чврсто веровао срцем.
    Често ми добијамо после своје молитве тражено, посебно молитве за
    спас душа наших; то треба приписати управо Господу, Његовој благодати, а
    не било каквом случају. Где је могуће дати место случају у Царству
    сведржитељног Бога ? Без Њега заиста ништа не постаје, као што без Њега
    ништа не постаде што је постало (Јн. 1, 3).
    Многи се не моле, зато што им се чини, да они наводно нису добили од
    Бога молитвом никакве дарове, или сматрају молитву непотребним делом;
    Кажу: Бог све зна пре наше молбе, и заборављају, да је речено: иштите и
    даће вам се; тражите, и наћи ћeтe; куцајте, и oтвоpuћe вам се (Мт. 7,
    7).
    Наше молбе (молитве) потребне су баш због јачања наше вере,
    којом се једино и спасавамо: бпагодаћу сте спасени кроз вјеру (Еф. 2,
    8); о жено! велика је вјера твоја (Мт. 15, 28);
    Спаситељ је због тога и приморао жену да се усрдније моли, да би побудио њену веру и појачао је.
    Такви људи не виде то, да они немају веру најдрагоценије наслеђе
    хришћана, које је неопходно као живот, да неверјем граде лажом (1. Јн.
    1, 10) Бога a у суштини су чеда ђавоља, недостојни било каквих милости
    Божијих, да су они ти који гину. Потребно је, такође, да срце у току
    молитве гори жељом за духовним благом, љубављу к Богу, Кога срце јасно
    созерцава у свој Његовој бескрајној благости према роду људском, и Који
    је спреман да слуша са очинском љубављу све његове молитве. Када, дакле,
    ви, зли 6ydyћu, умијете даре добре давати дјеци својој, колико ћe више
    Отац ваш небески дати добра онима који My ишту (Мт. 7, 11) ?
    Молећи Господа или Пречисту Мајку Божију, или Анђеле. или Светитеље,
    треба имати такву веру, какву је имао капернаумски капетан (Лк. 7, 6 и
    даље). Он је веровао, да као што су њега слушали његови војници и
    испуњавали његове речи, тако ће, тим пре, по свемогућој речи свеблагог
    Господа, бити испуњена и његова молба. Ако су створења својом
    ограниченом снагом извршавала оно шта је он од њих тражио, па зар неће
    испунити и Сам Владика Својом свемогућом силом молбе слугу Својих, који
    се Њему са вером и надом обраћају! Зар неће Бог и, снажне благодаћу и
    заступништвом пред Њим, верне слуге Његове, Пречиста Мајка Божија,
    Анђели и Свети људи, испунити наше молбе које приносимо, са вером, надом
    и љубављу !
    Заиста, и ја верујем са капетаном, да ако будем молио како
    треба и шта треба било ког Светитеља: дај ми ово и даће; дођи ми у помођ
    и доћи ће, учини ово и учиниће. Ето какву једноставну и снажну веру треба имати !
    Молећи се, треба тако веровати у снагу речи молитве, не одвајајући
    саме речи од самог дела, које оне изражавају; треба веровати да за речју
    као сенка за телом, следи и дело, зато што су код Господа реч и дело
    нераздељиви: јер Он рече, u постадоше; Он заповеди, и саздаше се (Пс.
    148, 5).
    И ти исто тако веруј, да што си рекао у молитви и за шта си замолио,
    то ће и бити. Ти си славословио и Бог је примио твоје славословље,
    захваљивао си Господу и Бог је прихватио твоју захвалност у мирису
    миомира духовнога. Несрећа је што смо маловерни и одвајамо речи од дела,
    као тело од душе, као форму од садржаја, као сенку од тела, и на
    молитви смо, као и у животу, тјелесни, који Духа немају (Јд. 1, 19),
    због тога су и наше молитве без плода.
    Призивај несумњајући, у простоти срца, Господа Бога, такође и Анђеле и Свете, који по благодати
    Божијој и по заједничарењу или јединству са Богом и простоти свога
    бића изузетно брзо, попут муње, и чују и испуњавају, по вољи Божијој,
    наше молитве.
    Када се молиш за било шта Господу, или Пресветој Богородици,
    или Анђелима и Светима молећи њихово заступништво за себе или за друге
    пред Богом, тада речи, које изражавају твоју молбу, твоје потребе,
    сматрај за саме предмете, за саму стварност, које ти молиш од Господа, и
    веруј, да ти већ имаш верни залог за добијање предмета твојих молби у
    самим речима, којима се означава тај предмет.
    На пример ти се молиш за своје здравље или за здравље неког другог:
    реч здравље узми за саму стварност, веруј, да га ти већ имаш по милости и
    свемогућству Божијем, јер сама реч, назив, у трену код Господа може да
    постане дело, и обавезно ћеш добити тражено ради своје непоколебиве
    вере. Иштите и даће вам се (Мт. 7, 7). Све што иштете у својој молитви,
    вјерујте да ћете примити; и биће вам (Мк. 11, 24).
    Молећи се Господу, или Владичици, или Анђелима, или Светима, не
    задај никакву тешкоћу Господу, Владичици, Анђелима и Светима да испуне
    твоју молбу или молбу оних који верују, но веруј, да како је теби лако
    да мислиш на некакво добро, тако је и Господу лако и једноставно да га
    дарује људима Својим, исто као и молитвама Пречисте Своје Мајке, Анђела и
    Светитеља. Осим тога, како је Бог обилно изливајућа, бесконачна
    Доброта, Он и жели и тражи свагда заједницу Своје доброте са створењима
    Својим, само да би се са вером, надом и љубављу обраћали Њему, као деца
    Оцу, сазнавајући своју грешност, беду, сиромаштво, слепило, немоћ без
    Њега.
    Молитви, пред иконама или без њих, треба увек приступати са пуном
    надом у добијање траженог, на пример избављење од туге, душевне болести и
    греха, зато што је и раније хиљаду пута била добијана очигледна милост
    од Господа или Владичице, и не надати се у добијање мољенога или сумњати
    у испуњење молитве било би крајње безумље и слепило.
    Зар ми узалуд свакодневно читамо по неколико пута „Трисвето“ и „Оче
    наш“ и друге молитве јутарње и вечерње ? Зар се не очишћујемо
    посредством њих од наших грехова, нечистоте наше, зар се не избављамо од
    искушења, беде и напасти ? Зар је узалудно изображавање крсног знамења ?
    О, не: нарочито свештеничко благосиљање непрестано делује благотворно
    на нас и на оне, на којима се са вером изображава. И тако, славићемо
    непрестано милосрђе и силу Господа нашег Исуса Христа, Који се стара о
    нама и спасава нас недостојне по милости Својој, ради имена Свога
    светога.
    Свети Јован Кронштатски
    део из књиге "Мисли о молитви"
  17. Волим
    Дејан got a reaction from Ламех for a Странице, О служењу Свете Литургијe   
    (објављено у парохијском листу храма Светог Саве "Светосавац", бр. 54)
    Постоје неке ствари међу нашим верним народом, које су у вези са
    Светом Литургијом, а које би требало разјашњавати. Требало би, јер из
    слике коју нам дају Богослужења види се да много тога није јасно.
    Да бисмо своје понашање на Светој Литургији учинили достојним
    Светиње у којој учествујемо, морамо знати следеће важне чињенице.
    Прво, шта је то Света Литургија? За њу је недовољно рећи да је она
    једно од Богослужења Цркве. Света Литургија је ништа мање него присутво
    будућег Царства Божијег, као иконе, сада и овде, у историји. А шта је
    Царство Божије? Морамо прво то знати, да бисмо знали шта је икона тог
    Царства. Царство Божије је сабрање народа
    Божијег око Спаситеља, око Христа (Мт 25, 34; Отк 7, 9). То сабрање је
    живот. Истинити живот. Живот, ни мање ни више, до живот самога Бога. Бог
    је Сабор три Личности. Због даровања тог живота Син Божији је постао
    човек – да би човек посао бог. Спасење је, ни мање ни више, него
    даровање живота самога Бога, човеку и свој творевини кроз човека.
    Поистовећење свега створеног са Сином Божијим. Зато се каже да смо део
    Тела Његовог, а да је Он наша Глава, наше саборно „Ја“. Царство Божије
    је, дакле, сабрање, возглављење свега створеног у личности Сина Божијег.
    Поистовећење творевине са Сином Божијим, те њено приношење
    у вечни однос између Оца и Сина у Духу Светоме. Дивног ли Циља!
    Призвани смо у само божаснко Сабрање. Удостојени смо да нас Бог Отац
    назове својим Сином. Управо је то живот вечни – да познамо Бога Оца као
    свог Оца, тј. да се поистоветимо са Јединородним Сином Његовим (Јн 17,
    3).
    Ово је, свакако, догођај будућности. Оно у шта верујемо и
    чему се надамо – „Чекам васкрсење мртвих и живот будућег Века.“ Ипак, ми
    ни сада нисмо без тога што нам је Господ обећао. Јер, рекао је: „Ја сам
    са вама у све дане до свршетка века.“ (Мт 28, 20). Како је Он то са
    нама? Као Црква. Као икона Царства Божијег. Црква је присутни Христос,
    присутно Царство Божије. Будућност, парадоксално, сада и овде, у
    историји. Та икона је управо Света Литургија. Самим тим, наше присуство
    на Светој Литургије је присуство у Царству Божијем. Ово треба имати
    свагда на уму. Сетимо се како почиње Света Литургија. Управо
    благосиљањем онога чија је она икона: „Благословено Царство Оца и Сина и
    Светога Духа....“
    Ако знамо шта је Света Литургија, следеће што требамо знати јесте наша служба у њој. То треба подвући – му служимо Свету Литургију.
    Ко је служи? Четири службе које конституишу Цркву: епископ, свештеници,
    ђакони и верни народ. Дакле, све четири службе заједно служе Свету
    Литургију. Верни народ није сабрање пасивних посматрача која
    присуствује Светој Литургији коју служе свештеници. Не, верни народ је
    једна од конститутивних служби Цркве. Те
    четири службе су икона будућег Царства. Тако, епископ је икона Христова.
    Сабрање свештеника око епископа је икона апостола сабраних око Христа.
    Обратимо пажњу понекад на унутрашњост нашег олтара. Шта у њему видимо?
    Иза Часне Трпезе постоји једно узвишеније место, тзв. горње место или
    трон. На њему седи епископ, иконизујући тако Христа који седи на трону
    Царства Божијег. Лево и десно од тог трона налазе се, у полукругу, места
    за седење која су нижа у односу на епископски трон. Та места се зову
    (грчки) синтронос, или сапрестоље. На њима, на Светој Литургији, седе
    свештеници који саслужују са епископом, иконизујући тако апостоле око
    Христа. Овакве слике видимо у визијама Светог Јована Богослова Царства
    Божиејег, у његовој књизи Откровења. Следећа служба су ђакони. Они
    иконизују анђеле, оне који су између Бога и његовог народа. Пратимо
    покрете ђакона на Светој Литургији и видећемо да он, кроз молитвену
    комуникацију, везује олтарски простор, где су епископ и свештеници, са
    бродом Цркве, где се налази верни народ. И, коначно, верни народ су
    „благословени Оца Његовог“ (Мт 25, 34), „царско свештенство“ и „народ
    изабрани“ (1Пет 2, 9). Дакле, све ове службе у Цркви иконизују будуће
    сабрање, Царство Божије. Оне морају бити заједно, да би свака од њих
    понаособ постојала. Упућене су једна на другу. Тиме се поново потврђује
    оно што смо на почетку рекли, да је живот сабрање, да је постојање
    заједница многих у слободи и љубави. Тај живот, који је сабрање,
    поновимо то, је живот самога Бога – Света Тројица је Сабор три божанске
    личности.
    Ако и ово знамо, онда би се то, коначно, морало
    одразити и на наше понашање током Свете Литургије. Морали бисмо се
    потрудити да заиста служимо у служби у
    којој смо призвани. Верни народ не сме бити пасиван на Светој Литургији.
    Не сме ћутати. Немо посматрати, мислећи да други (свештеници) служе, а
    они, ето, присуствују служби. Одговорања и појања богослужбених химни на
    Светој Литургији нису посао само хора или певнице, већ целог сабраног
    народа. Ако се можемо тако изразити, основна заповест на Светој
    Литургији је да будемо сабрани. Да будемо живи.
    Поновимо још једном – сабрање је живот, јер је Бог Сабрање. Насупрот
    томе, смрт је раздвајање, распадање и разарање јединства. Зато, на
    Светој Литургији нема места никаквом индивидуализму, никаквом одвајању
    од сабрања. Нажалост, то одвајање виђамо
    често на нашим Богослужењима. Трагично, тада уместо да иконизујемо живот
    ми иконизујемо смрт. Није грубо рећи, скрнавимо Свету Литургију. А
    тиме, ни мање ни више, скрнавимо Царство Божије. Грешимо, мислећи да
    Богу службу чинимо. Говоримо „Господе, Господе“ а не спасавамо се (Мт 7,
    21). Када се то одвајамо од сабрања? Онда када, немајући свест да смо
    служба у Цркви и да требамо са осталима да служимо Свету Литургију,
    обављамо неке своје приватне „ритуале“ током Богослужења. Често виђамо
    неке из верног народа како у току службе одлазе пред неку од икона,
    целивају је, моле се – окрећу леђа Светој Литургији!? Приватна молитва,
    лично обраћање неком од Светитеља, Богородици, па и самом Богу, немају
    шта да траже на Светој Литургији. Такве молитве морамо оставити код
    куће, илу у храму када нема службе. Свако издвајање из сабрања Свете
    Литургије и окретање неким својим личним мољењима јесте излазак из
    Царства Божијег, иконизовање распадања, одвојања, иконизовање саме
    смрти. Да, такав страшан грех чинимо. Не може нам довека незнање бити
    оправдање. Јер, и то незнање је често плод наше тврдоглавости у
    истрајавању у лошим обичајима.
    Још једна негативна појава
    уочава се на Светој Литургији. То је обављање Свете Тајне исповести за
    време службе. Поред тога што је уско повезана са претходном негативном
    појавом (са индивидуалним потребама, које значе издвајање из сабрања),
    ова пракса на још један начин скрнави Свету Литургију.
    Шта је Света
    Тајна исповести или покајања? То је повратак у Цркву, након неког
    сагрешења које нас је од ње одвојило (о теми исповести ћемо се, свакако,
    детаљније позабавити у неком од наредних бројева нашег листа). Но, опет
    се подсетимо, шта је Света Литургија? Икона Царства Божијег. Сада
    поставимо питање: има ли покајања у Царству Божијем? Нема. Када је
    могуће покајање? Док Женик не дође. Па зашто се онда исповедамо за време
    Свете Литургије? Зашто је, опет и опет, скрнавимо уносећи у Царство
    Божије нешто што тамо не припада? Ах, ти силни редови за исповест, усред
    Царства Небеског!? Не личимо ли тако на „луде девојке“ из Христове
    јеванђеоске приче? (Мт 25, 1-12) Тражимо, попут лудих девојака, уље за
    своје лампе онда када је Женик већ ту!? Ах, лудости! То је требало да
    учинимо раније. Наше покајање, наша исповест треба да буду раније, пре
    Свете Литургије. Не правдајмо се да „немамо времена“. Будимо ближи
    Богослужењима Цркве, својим свештеницима – и Света Тајна исповести
    обавиће се на време. „Немање времена“ сведочи само једно – немање
    заједништва. Сведочи отуђеност једних од других. Многи од нас се људски
    не познају са својим духовним пастирима, нити они, пак, познају целу
    своју паству. Зато нам се и Света Тајна исповести, све чешће и све
    масовније, претвара у формалност. У магијски обред. Ми се не познајемо.
    Зато и Свете Тајне сводимо на форму. Поистоветили смо живот са самоћом,
    са индивидуализмом – са смрћу. Зато смо далеки једни другима и зато
    „немамо времена“. А заједништво, сабрање, видесмо, значи сами истинити
    живот.
    Сачекајмо, дакле, као мудре девојке, Женика са лампама
    напуњеним уљем – покајани и спремни за улазак у Царство Божије. Нека све
    наше бриге и сва наша смртна индивидуалност остану иза оног почетка
    Свете Литургије – „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа..“,
    иза врата Царства небеског.
    Прекинимо са наопаком праксом. Знајући
    шта је Света Литургија, чувајмо од скрнављења Светињу која нам је
    дарована. Будимо ревносни у Богослужењима Цркве, али будимо ревносни и у
    њиховом разумевању. Бог нас је словесне створио. Зато је пред нама и
    одговорност. Не правдајмо се речима „тако смо навикли“, „тако су радили и
    наши стари“. Старина сама по себи не значи истину. Она може бити и
    много пута поновљена заблуда.
    Александар Милојков
  18. Волим
    Дејан got a reaction from Crveni Baron for a Странице, О служењу Свете Литургијe   
    (објављено у парохијском листу храма Светог Саве "Светосавац", бр. 54)
    Постоје неке ствари међу нашим верним народом, које су у вези са
    Светом Литургијом, а које би требало разјашњавати. Требало би, јер из
    слике коју нам дају Богослужења види се да много тога није јасно.
    Да бисмо своје понашање на Светој Литургији учинили достојним
    Светиње у којој учествујемо, морамо знати следеће важне чињенице.
    Прво, шта је то Света Литургија? За њу је недовољно рећи да је она
    једно од Богослужења Цркве. Света Литургија је ништа мање него присутво
    будућег Царства Божијег, као иконе, сада и овде, у историји. А шта је
    Царство Божије? Морамо прво то знати, да бисмо знали шта је икона тог
    Царства. Царство Божије је сабрање народа
    Божијег око Спаситеља, око Христа (Мт 25, 34; Отк 7, 9). То сабрање је
    живот. Истинити живот. Живот, ни мање ни више, до живот самога Бога. Бог
    је Сабор три Личности. Због даровања тог живота Син Божији је постао
    човек – да би човек посао бог. Спасење је, ни мање ни више, него
    даровање живота самога Бога, човеку и свој творевини кроз човека.
    Поистовећење свега створеног са Сином Божијим. Зато се каже да смо део
    Тела Његовог, а да је Он наша Глава, наше саборно „Ја“. Царство Божије
    је, дакле, сабрање, возглављење свега створеног у личности Сина Божијег.
    Поистовећење творевине са Сином Божијим, те њено приношење
    у вечни однос између Оца и Сина у Духу Светоме. Дивног ли Циља!
    Призвани смо у само божаснко Сабрање. Удостојени смо да нас Бог Отац
    назове својим Сином. Управо је то живот вечни – да познамо Бога Оца као
    свог Оца, тј. да се поистоветимо са Јединородним Сином Његовим (Јн 17,
    3).
    Ово је, свакако, догођај будућности. Оно у шта верујемо и
    чему се надамо – „Чекам васкрсење мртвих и живот будућег Века.“ Ипак, ми
    ни сада нисмо без тога што нам је Господ обећао. Јер, рекао је: „Ја сам
    са вама у све дане до свршетка века.“ (Мт 28, 20). Како је Он то са
    нама? Као Црква. Као икона Царства Божијег. Црква је присутни Христос,
    присутно Царство Божије. Будућност, парадоксално, сада и овде, у
    историји. Та икона је управо Света Литургија. Самим тим, наше присуство
    на Светој Литургије је присуство у Царству Божијем. Ово треба имати
    свагда на уму. Сетимо се како почиње Света Литургија. Управо
    благосиљањем онога чија је она икона: „Благословено Царство Оца и Сина и
    Светога Духа....“
    Ако знамо шта је Света Литургија, следеће што требамо знати јесте наша служба у њој. То треба подвући – му служимо Свету Литургију.
    Ко је служи? Четири службе које конституишу Цркву: епископ, свештеници,
    ђакони и верни народ. Дакле, све четири службе заједно служе Свету
    Литургију. Верни народ није сабрање пасивних посматрача која
    присуствује Светој Литургији коју служе свештеници. Не, верни народ је
    једна од конститутивних служби Цркве. Те
    четири службе су икона будућег Царства. Тако, епископ је икона Христова.
    Сабрање свештеника око епископа је икона апостола сабраних око Христа.
    Обратимо пажњу понекад на унутрашњост нашег олтара. Шта у њему видимо?
    Иза Часне Трпезе постоји једно узвишеније место, тзв. горње место или
    трон. На њему седи епископ, иконизујући тако Христа који седи на трону
    Царства Божијег. Лево и десно од тог трона налазе се, у полукругу, места
    за седење која су нижа у односу на епископски трон. Та места се зову
    (грчки) синтронос, или сапрестоље. На њима, на Светој Литургији, седе
    свештеници који саслужују са епископом, иконизујући тако апостоле око
    Христа. Овакве слике видимо у визијама Светог Јована Богослова Царства
    Божиејег, у његовој књизи Откровења. Следећа служба су ђакони. Они
    иконизују анђеле, оне који су између Бога и његовог народа. Пратимо
    покрете ђакона на Светој Литургији и видећемо да он, кроз молитвену
    комуникацију, везује олтарски простор, где су епископ и свештеници, са
    бродом Цркве, где се налази верни народ. И, коначно, верни народ су
    „благословени Оца Његовог“ (Мт 25, 34), „царско свештенство“ и „народ
    изабрани“ (1Пет 2, 9). Дакле, све ове службе у Цркви иконизују будуће
    сабрање, Царство Божије. Оне морају бити заједно, да би свака од њих
    понаособ постојала. Упућене су једна на другу. Тиме се поново потврђује
    оно што смо на почетку рекли, да је живот сабрање, да је постојање
    заједница многих у слободи и љубави. Тај живот, који је сабрање,
    поновимо то, је живот самога Бога – Света Тројица је Сабор три божанске
    личности.
    Ако и ово знамо, онда би се то, коначно, морало
    одразити и на наше понашање током Свете Литургије. Морали бисмо се
    потрудити да заиста служимо у служби у
    којој смо призвани. Верни народ не сме бити пасиван на Светој Литургији.
    Не сме ћутати. Немо посматрати, мислећи да други (свештеници) служе, а
    они, ето, присуствују служби. Одговорања и појања богослужбених химни на
    Светој Литургији нису посао само хора или певнице, већ целог сабраног
    народа. Ако се можемо тако изразити, основна заповест на Светој
    Литургији је да будемо сабрани. Да будемо живи.
    Поновимо још једном – сабрање је живот, јер је Бог Сабрање. Насупрот
    томе, смрт је раздвајање, распадање и разарање јединства. Зато, на
    Светој Литургији нема места никаквом индивидуализму, никаквом одвајању
    од сабрања. Нажалост, то одвајање виђамо
    често на нашим Богослужењима. Трагично, тада уместо да иконизујемо живот
    ми иконизујемо смрт. Није грубо рећи, скрнавимо Свету Литургију. А
    тиме, ни мање ни више, скрнавимо Царство Божије. Грешимо, мислећи да
    Богу службу чинимо. Говоримо „Господе, Господе“ а не спасавамо се (Мт 7,
    21). Када се то одвајамо од сабрања? Онда када, немајући свест да смо
    служба у Цркви и да требамо са осталима да служимо Свету Литургију,
    обављамо неке своје приватне „ритуале“ током Богослужења. Често виђамо
    неке из верног народа како у току службе одлазе пред неку од икона,
    целивају је, моле се – окрећу леђа Светој Литургији!? Приватна молитва,
    лично обраћање неком од Светитеља, Богородици, па и самом Богу, немају
    шта да траже на Светој Литургији. Такве молитве морамо оставити код
    куће, илу у храму када нема службе. Свако издвајање из сабрања Свете
    Литургије и окретање неким својим личним мољењима јесте излазак из
    Царства Божијег, иконизовање распадања, одвојања, иконизовање саме
    смрти. Да, такав страшан грех чинимо. Не може нам довека незнање бити
    оправдање. Јер, и то незнање је често плод наше тврдоглавости у
    истрајавању у лошим обичајима.
    Још једна негативна појава
    уочава се на Светој Литургији. То је обављање Свете Тајне исповести за
    време службе. Поред тога што је уско повезана са претходном негативном
    појавом (са индивидуалним потребама, које значе издвајање из сабрања),
    ова пракса на још један начин скрнави Свету Литургију.
    Шта је Света
    Тајна исповести или покајања? То је повратак у Цркву, након неког
    сагрешења које нас је од ње одвојило (о теми исповести ћемо се, свакако,
    детаљније позабавити у неком од наредних бројева нашег листа). Но, опет
    се подсетимо, шта је Света Литургија? Икона Царства Божијег. Сада
    поставимо питање: има ли покајања у Царству Божијем? Нема. Када је
    могуће покајање? Док Женик не дође. Па зашто се онда исповедамо за време
    Свете Литургије? Зашто је, опет и опет, скрнавимо уносећи у Царство
    Божије нешто што тамо не припада? Ах, ти силни редови за исповест, усред
    Царства Небеског!? Не личимо ли тако на „луде девојке“ из Христове
    јеванђеоске приче? (Мт 25, 1-12) Тражимо, попут лудих девојака, уље за
    своје лампе онда када је Женик већ ту!? Ах, лудости! То је требало да
    учинимо раније. Наше покајање, наша исповест треба да буду раније, пре
    Свете Литургије. Не правдајмо се да „немамо времена“. Будимо ближи
    Богослужењима Цркве, својим свештеницима – и Света Тајна исповести
    обавиће се на време. „Немање времена“ сведочи само једно – немање
    заједништва. Сведочи отуђеност једних од других. Многи од нас се људски
    не познају са својим духовним пастирима, нити они, пак, познају целу
    своју паству. Зато нам се и Света Тајна исповести, све чешће и све
    масовније, претвара у формалност. У магијски обред. Ми се не познајемо.
    Зато и Свете Тајне сводимо на форму. Поистоветили смо живот са самоћом,
    са индивидуализмом – са смрћу. Зато смо далеки једни другима и зато
    „немамо времена“. А заједништво, сабрање, видесмо, значи сами истинити
    живот.
    Сачекајмо, дакле, као мудре девојке, Женика са лампама
    напуњеним уљем – покајани и спремни за улазак у Царство Божије. Нека све
    наше бриге и сва наша смртна индивидуалност остану иза оног почетка
    Свете Литургије – „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа..“,
    иза врата Царства небеског.
    Прекинимо са наопаком праксом. Знајући
    шта је Света Литургија, чувајмо од скрнављења Светињу која нам је
    дарована. Будимо ревносни у Богослужењима Цркве, али будимо ревносни и у
    њиховом разумевању. Бог нас је словесне створио. Зато је пред нама и
    одговорност. Не правдајмо се речима „тако смо навикли“, „тако су радили и
    наши стари“. Старина сама по себи не значи истину. Она може бити и
    много пута поновљена заблуда.
    Александар Милојков
  19. Волим
    Дејан got a reaction from Јефимија Крунић for a Странице, О служењу Свете Литургијe   
    (објављено у парохијском листу храма Светог Саве "Светосавац", бр. 54)
    Постоје неке ствари међу нашим верним народом, које су у вези са
    Светом Литургијом, а које би требало разјашњавати. Требало би, јер из
    слике коју нам дају Богослужења види се да много тога није јасно.
    Да бисмо своје понашање на Светој Литургији учинили достојним
    Светиње у којој учествујемо, морамо знати следеће важне чињенице.
    Прво, шта је то Света Литургија? За њу је недовољно рећи да је она
    једно од Богослужења Цркве. Света Литургија је ништа мање него присутво
    будућег Царства Божијег, као иконе, сада и овде, у историји. А шта је
    Царство Божије? Морамо прво то знати, да бисмо знали шта је икона тог
    Царства. Царство Божије је сабрање народа
    Божијег око Спаситеља, око Христа (Мт 25, 34; Отк 7, 9). То сабрање је
    живот. Истинити живот. Живот, ни мање ни више, до живот самога Бога. Бог
    је Сабор три Личности. Због даровања тог живота Син Божији је постао
    човек – да би човек посао бог. Спасење је, ни мање ни више, него
    даровање живота самога Бога, човеку и свој творевини кроз човека.
    Поистовећење свега створеног са Сином Божијим. Зато се каже да смо део
    Тела Његовог, а да је Он наша Глава, наше саборно „Ја“. Царство Божије
    је, дакле, сабрање, возглављење свега створеног у личности Сина Божијег.
    Поистовећење творевине са Сином Божијим, те њено приношење
    у вечни однос између Оца и Сина у Духу Светоме. Дивног ли Циља!
    Призвани смо у само божаснко Сабрање. Удостојени смо да нас Бог Отац
    назове својим Сином. Управо је то живот вечни – да познамо Бога Оца као
    свог Оца, тј. да се поистоветимо са Јединородним Сином Његовим (Јн 17,
    3).
    Ово је, свакако, догођај будућности. Оно у шта верујемо и
    чему се надамо – „Чекам васкрсење мртвих и живот будућег Века.“ Ипак, ми
    ни сада нисмо без тога што нам је Господ обећао. Јер, рекао је: „Ја сам
    са вама у све дане до свршетка века.“ (Мт 28, 20). Како је Он то са
    нама? Као Црква. Као икона Царства Божијег. Црква је присутни Христос,
    присутно Царство Божије. Будућност, парадоксално, сада и овде, у
    историји. Та икона је управо Света Литургија. Самим тим, наше присуство
    на Светој Литургије је присуство у Царству Божијем. Ово треба имати
    свагда на уму. Сетимо се како почиње Света Литургија. Управо
    благосиљањем онога чија је она икона: „Благословено Царство Оца и Сина и
    Светога Духа....“
    Ако знамо шта је Света Литургија, следеће што требамо знати јесте наша служба у њој. То треба подвући – му служимо Свету Литургију.
    Ко је служи? Четири службе које конституишу Цркву: епископ, свештеници,
    ђакони и верни народ. Дакле, све четири службе заједно служе Свету
    Литургију. Верни народ није сабрање пасивних посматрача која
    присуствује Светој Литургији коју служе свештеници. Не, верни народ је
    једна од конститутивних служби Цркве. Те
    четири службе су икона будућег Царства. Тако, епископ је икона Христова.
    Сабрање свештеника око епископа је икона апостола сабраних око Христа.
    Обратимо пажњу понекад на унутрашњост нашег олтара. Шта у њему видимо?
    Иза Часне Трпезе постоји једно узвишеније место, тзв. горње место или
    трон. На њему седи епископ, иконизујући тако Христа који седи на трону
    Царства Божијег. Лево и десно од тог трона налазе се, у полукругу, места
    за седење која су нижа у односу на епископски трон. Та места се зову
    (грчки) синтронос, или сапрестоље. На њима, на Светој Литургији, седе
    свештеници који саслужују са епископом, иконизујући тако апостоле око
    Христа. Овакве слике видимо у визијама Светог Јована Богослова Царства
    Божиејег, у његовој књизи Откровења. Следећа служба су ђакони. Они
    иконизују анђеле, оне који су између Бога и његовог народа. Пратимо
    покрете ђакона на Светој Литургији и видећемо да он, кроз молитвену
    комуникацију, везује олтарски простор, где су епископ и свештеници, са
    бродом Цркве, где се налази верни народ. И, коначно, верни народ су
    „благословени Оца Његовог“ (Мт 25, 34), „царско свештенство“ и „народ
    изабрани“ (1Пет 2, 9). Дакле, све ове службе у Цркви иконизују будуће
    сабрање, Царство Божије. Оне морају бити заједно, да би свака од њих
    понаособ постојала. Упућене су једна на другу. Тиме се поново потврђује
    оно што смо на почетку рекли, да је живот сабрање, да је постојање
    заједница многих у слободи и љубави. Тај живот, који је сабрање,
    поновимо то, је живот самога Бога – Света Тројица је Сабор три божанске
    личности.
    Ако и ово знамо, онда би се то, коначно, морало
    одразити и на наше понашање током Свете Литургије. Морали бисмо се
    потрудити да заиста служимо у служби у
    којој смо призвани. Верни народ не сме бити пасиван на Светој Литургији.
    Не сме ћутати. Немо посматрати, мислећи да други (свештеници) служе, а
    они, ето, присуствују служби. Одговорања и појања богослужбених химни на
    Светој Литургији нису посао само хора или певнице, већ целог сабраног
    народа. Ако се можемо тако изразити, основна заповест на Светој
    Литургији је да будемо сабрани. Да будемо живи.
    Поновимо још једном – сабрање је живот, јер је Бог Сабрање. Насупрот
    томе, смрт је раздвајање, распадање и разарање јединства. Зато, на
    Светој Литургији нема места никаквом индивидуализму, никаквом одвајању
    од сабрања. Нажалост, то одвајање виђамо
    често на нашим Богослужењима. Трагично, тада уместо да иконизујемо живот
    ми иконизујемо смрт. Није грубо рећи, скрнавимо Свету Литургију. А
    тиме, ни мање ни више, скрнавимо Царство Божије. Грешимо, мислећи да
    Богу службу чинимо. Говоримо „Господе, Господе“ а не спасавамо се (Мт 7,
    21). Када се то одвајамо од сабрања? Онда када, немајући свест да смо
    служба у Цркви и да требамо са осталима да служимо Свету Литургију,
    обављамо неке своје приватне „ритуале“ током Богослужења. Често виђамо
    неке из верног народа како у току службе одлазе пред неку од икона,
    целивају је, моле се – окрећу леђа Светој Литургији!? Приватна молитва,
    лично обраћање неком од Светитеља, Богородици, па и самом Богу, немају
    шта да траже на Светој Литургији. Такве молитве морамо оставити код
    куће, илу у храму када нема службе. Свако издвајање из сабрања Свете
    Литургије и окретање неким својим личним мољењима јесте излазак из
    Царства Божијег, иконизовање распадања, одвојања, иконизовање саме
    смрти. Да, такав страшан грех чинимо. Не може нам довека незнање бити
    оправдање. Јер, и то незнање је често плод наше тврдоглавости у
    истрајавању у лошим обичајима.
    Још једна негативна појава
    уочава се на Светој Литургији. То је обављање Свете Тајне исповести за
    време службе. Поред тога што је уско повезана са претходном негативном
    појавом (са индивидуалним потребама, које значе издвајање из сабрања),
    ова пракса на још један начин скрнави Свету Литургију.
    Шта је Света
    Тајна исповести или покајања? То је повратак у Цркву, након неког
    сагрешења које нас је од ње одвојило (о теми исповести ћемо се, свакако,
    детаљније позабавити у неком од наредних бројева нашег листа). Но, опет
    се подсетимо, шта је Света Литургија? Икона Царства Божијег. Сада
    поставимо питање: има ли покајања у Царству Божијем? Нема. Када је
    могуће покајање? Док Женик не дође. Па зашто се онда исповедамо за време
    Свете Литургије? Зашто је, опет и опет, скрнавимо уносећи у Царство
    Божије нешто што тамо не припада? Ах, ти силни редови за исповест, усред
    Царства Небеског!? Не личимо ли тако на „луде девојке“ из Христове
    јеванђеоске приче? (Мт 25, 1-12) Тражимо, попут лудих девојака, уље за
    своје лампе онда када је Женик већ ту!? Ах, лудости! То је требало да
    учинимо раније. Наше покајање, наша исповест треба да буду раније, пре
    Свете Литургије. Не правдајмо се да „немамо времена“. Будимо ближи
    Богослужењима Цркве, својим свештеницима – и Света Тајна исповести
    обавиће се на време. „Немање времена“ сведочи само једно – немање
    заједништва. Сведочи отуђеност једних од других. Многи од нас се људски
    не познају са својим духовним пастирима, нити они, пак, познају целу
    своју паству. Зато нам се и Света Тајна исповести, све чешће и све
    масовније, претвара у формалност. У магијски обред. Ми се не познајемо.
    Зато и Свете Тајне сводимо на форму. Поистоветили смо живот са самоћом,
    са индивидуализмом – са смрћу. Зато смо далеки једни другима и зато
    „немамо времена“. А заједништво, сабрање, видесмо, значи сами истинити
    живот.
    Сачекајмо, дакле, као мудре девојке, Женика са лампама
    напуњеним уљем – покајани и спремни за улазак у Царство Божије. Нека све
    наше бриге и сва наша смртна индивидуалност остану иза оног почетка
    Свете Литургије – „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа..“,
    иза врата Царства небеског.
    Прекинимо са наопаком праксом. Знајући
    шта је Света Литургија, чувајмо од скрнављења Светињу која нам је
    дарована. Будимо ревносни у Богослужењима Цркве, али будимо ревносни и у
    њиховом разумевању. Бог нас је словесне створио. Зато је пред нама и
    одговорност. Не правдајмо се речима „тако смо навикли“, „тако су радили и
    наши стари“. Старина сама по себи не значи истину. Она може бити и
    много пута поновљена заблуда.
    Александар Милојков
  20. Волим
    Дејан got a reaction from Горан Недељковић for a Странице, О служењу Свете Литургијe   
    (објављено у парохијском листу храма Светог Саве "Светосавац", бр. 54)
    Постоје неке ствари међу нашим верним народом, које су у вези са
    Светом Литургијом, а које би требало разјашњавати. Требало би, јер из
    слике коју нам дају Богослужења види се да много тога није јасно.
    Да бисмо своје понашање на Светој Литургији учинили достојним
    Светиње у којој учествујемо, морамо знати следеће важне чињенице.
    Прво, шта је то Света Литургија? За њу је недовољно рећи да је она
    једно од Богослужења Цркве. Света Литургија је ништа мање него присутво
    будућег Царства Божијег, као иконе, сада и овде, у историји. А шта је
    Царство Божије? Морамо прво то знати, да бисмо знали шта је икона тог
    Царства. Царство Божије је сабрање народа
    Божијег око Спаситеља, око Христа (Мт 25, 34; Отк 7, 9). То сабрање је
    живот. Истинити живот. Живот, ни мање ни више, до живот самога Бога. Бог
    је Сабор три Личности. Због даровања тог живота Син Божији је постао
    човек – да би човек посао бог. Спасење је, ни мање ни више, него
    даровање живота самога Бога, човеку и свој творевини кроз човека.
    Поистовећење свега створеног са Сином Божијим. Зато се каже да смо део
    Тела Његовог, а да је Он наша Глава, наше саборно „Ја“. Царство Божије
    је, дакле, сабрање, возглављење свега створеног у личности Сина Божијег.
    Поистовећење творевине са Сином Божијим, те њено приношење
    у вечни однос између Оца и Сина у Духу Светоме. Дивног ли Циља!
    Призвани смо у само божаснко Сабрање. Удостојени смо да нас Бог Отац
    назове својим Сином. Управо је то живот вечни – да познамо Бога Оца као
    свог Оца, тј. да се поистоветимо са Јединородним Сином Његовим (Јн 17,
    3).
    Ово је, свакако, догођај будућности. Оно у шта верујемо и
    чему се надамо – „Чекам васкрсење мртвих и живот будућег Века.“ Ипак, ми
    ни сада нисмо без тога што нам је Господ обећао. Јер, рекао је: „Ја сам
    са вама у све дане до свршетка века.“ (Мт 28, 20). Како је Он то са
    нама? Као Црква. Као икона Царства Божијег. Црква је присутни Христос,
    присутно Царство Божије. Будућност, парадоксално, сада и овде, у
    историји. Та икона је управо Света Литургија. Самим тим, наше присуство
    на Светој Литургије је присуство у Царству Божијем. Ово треба имати
    свагда на уму. Сетимо се како почиње Света Литургија. Управо
    благосиљањем онога чија је она икона: „Благословено Царство Оца и Сина и
    Светога Духа....“
    Ако знамо шта је Света Литургија, следеће што требамо знати јесте наша служба у њој. То треба подвући – му служимо Свету Литургију.
    Ко је служи? Четири службе које конституишу Цркву: епископ, свештеници,
    ђакони и верни народ. Дакле, све четири службе заједно служе Свету
    Литургију. Верни народ није сабрање пасивних посматрача која
    присуствује Светој Литургији коју служе свештеници. Не, верни народ је
    једна од конститутивних служби Цркве. Те
    четири службе су икона будућег Царства. Тако, епископ је икона Христова.
    Сабрање свештеника око епископа је икона апостола сабраних око Христа.
    Обратимо пажњу понекад на унутрашњост нашег олтара. Шта у њему видимо?
    Иза Часне Трпезе постоји једно узвишеније место, тзв. горње место или
    трон. На њему седи епископ, иконизујући тако Христа који седи на трону
    Царства Божијег. Лево и десно од тог трона налазе се, у полукругу, места
    за седење која су нижа у односу на епископски трон. Та места се зову
    (грчки) синтронос, или сапрестоље. На њима, на Светој Литургији, седе
    свештеници који саслужују са епископом, иконизујући тако апостоле око
    Христа. Овакве слике видимо у визијама Светог Јована Богослова Царства
    Божиејег, у његовој књизи Откровења. Следећа служба су ђакони. Они
    иконизују анђеле, оне који су између Бога и његовог народа. Пратимо
    покрете ђакона на Светој Литургији и видећемо да он, кроз молитвену
    комуникацију, везује олтарски простор, где су епископ и свештеници, са
    бродом Цркве, где се налази верни народ. И, коначно, верни народ су
    „благословени Оца Његовог“ (Мт 25, 34), „царско свештенство“ и „народ
    изабрани“ (1Пет 2, 9). Дакле, све ове службе у Цркви иконизују будуће
    сабрање, Царство Божије. Оне морају бити заједно, да би свака од њих
    понаособ постојала. Упућене су једна на другу. Тиме се поново потврђује
    оно што смо на почетку рекли, да је живот сабрање, да је постојање
    заједница многих у слободи и љубави. Тај живот, који је сабрање,
    поновимо то, је живот самога Бога – Света Тројица је Сабор три божанске
    личности.
    Ако и ово знамо, онда би се то, коначно, морало
    одразити и на наше понашање током Свете Литургије. Морали бисмо се
    потрудити да заиста служимо у служби у
    којој смо призвани. Верни народ не сме бити пасиван на Светој Литургији.
    Не сме ћутати. Немо посматрати, мислећи да други (свештеници) служе, а
    они, ето, присуствују служби. Одговорања и појања богослужбених химни на
    Светој Литургији нису посао само хора или певнице, већ целог сабраног
    народа. Ако се можемо тако изразити, основна заповест на Светој
    Литургији је да будемо сабрани. Да будемо живи.
    Поновимо још једном – сабрање је живот, јер је Бог Сабрање. Насупрот
    томе, смрт је раздвајање, распадање и разарање јединства. Зато, на
    Светој Литургији нема места никаквом индивидуализму, никаквом одвајању
    од сабрања. Нажалост, то одвајање виђамо
    често на нашим Богослужењима. Трагично, тада уместо да иконизујемо живот
    ми иконизујемо смрт. Није грубо рећи, скрнавимо Свету Литургију. А
    тиме, ни мање ни више, скрнавимо Царство Божије. Грешимо, мислећи да
    Богу службу чинимо. Говоримо „Господе, Господе“ а не спасавамо се (Мт 7,
    21). Када се то одвајамо од сабрања? Онда када, немајући свест да смо
    служба у Цркви и да требамо са осталима да служимо Свету Литургију,
    обављамо неке своје приватне „ритуале“ током Богослужења. Често виђамо
    неке из верног народа како у току службе одлазе пред неку од икона,
    целивају је, моле се – окрећу леђа Светој Литургији!? Приватна молитва,
    лично обраћање неком од Светитеља, Богородици, па и самом Богу, немају
    шта да траже на Светој Литургији. Такве молитве морамо оставити код
    куће, илу у храму када нема службе. Свако издвајање из сабрања Свете
    Литургије и окретање неким својим личним мољењима јесте излазак из
    Царства Божијег, иконизовање распадања, одвојања, иконизовање саме
    смрти. Да, такав страшан грех чинимо. Не може нам довека незнање бити
    оправдање. Јер, и то незнање је често плод наше тврдоглавости у
    истрајавању у лошим обичајима.
    Још једна негативна појава
    уочава се на Светој Литургији. То је обављање Свете Тајне исповести за
    време службе. Поред тога што је уско повезана са претходном негативном
    појавом (са индивидуалним потребама, које значе издвајање из сабрања),
    ова пракса на још један начин скрнави Свету Литургију.
    Шта је Света
    Тајна исповести или покајања? То је повратак у Цркву, након неког
    сагрешења које нас је од ње одвојило (о теми исповести ћемо се, свакако,
    детаљније позабавити у неком од наредних бројева нашег листа). Но, опет
    се подсетимо, шта је Света Литургија? Икона Царства Божијег. Сада
    поставимо питање: има ли покајања у Царству Божијем? Нема. Када је
    могуће покајање? Док Женик не дође. Па зашто се онда исповедамо за време
    Свете Литургије? Зашто је, опет и опет, скрнавимо уносећи у Царство
    Божије нешто што тамо не припада? Ах, ти силни редови за исповест, усред
    Царства Небеског!? Не личимо ли тако на „луде девојке“ из Христове
    јеванђеоске приче? (Мт 25, 1-12) Тражимо, попут лудих девојака, уље за
    своје лампе онда када је Женик већ ту!? Ах, лудости! То је требало да
    учинимо раније. Наше покајање, наша исповест треба да буду раније, пре
    Свете Литургије. Не правдајмо се да „немамо времена“. Будимо ближи
    Богослужењима Цркве, својим свештеницима – и Света Тајна исповести
    обавиће се на време. „Немање времена“ сведочи само једно – немање
    заједништва. Сведочи отуђеност једних од других. Многи од нас се људски
    не познају са својим духовним пастирима, нити они, пак, познају целу
    своју паству. Зато нам се и Света Тајна исповести, све чешће и све
    масовније, претвара у формалност. У магијски обред. Ми се не познајемо.
    Зато и Свете Тајне сводимо на форму. Поистоветили смо живот са самоћом,
    са индивидуализмом – са смрћу. Зато смо далеки једни другима и зато
    „немамо времена“. А заједништво, сабрање, видесмо, значи сами истинити
    живот.
    Сачекајмо, дакле, као мудре девојке, Женика са лампама
    напуњеним уљем – покајани и спремни за улазак у Царство Божије. Нека све
    наше бриге и сва наша смртна индивидуалност остану иза оног почетка
    Свете Литургије – „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа..“,
    иза врата Царства небеског.
    Прекинимо са наопаком праксом. Знајући
    шта је Света Литургија, чувајмо од скрнављења Светињу која нам је
    дарована. Будимо ревносни у Богослужењима Цркве, али будимо ревносни и у
    њиховом разумевању. Бог нас је словесне створио. Зато је пред нама и
    одговорност. Не правдајмо се речима „тако смо навикли“, „тако су радили и
    наши стари“. Старина сама по себи не значи истину. Она може бити и
    много пута поновљена заблуда.
    Александар Милојков
  21. Волим
    Дејан got a reaction from Melita MM for a Странице, О служењу Свете Литургијe   
    (објављено у парохијском листу храма Светог Саве "Светосавац", бр. 54)
    Постоје неке ствари међу нашим верним народом, које су у вези са
    Светом Литургијом, а које би требало разјашњавати. Требало би, јер из
    слике коју нам дају Богослужења види се да много тога није јасно.
    Да бисмо своје понашање на Светој Литургији учинили достојним
    Светиње у којој учествујемо, морамо знати следеће важне чињенице.
    Прво, шта је то Света Литургија? За њу је недовољно рећи да је она
    једно од Богослужења Цркве. Света Литургија је ништа мање него присутво
    будућег Царства Божијег, као иконе, сада и овде, у историји. А шта је
    Царство Божије? Морамо прво то знати, да бисмо знали шта је икона тог
    Царства. Царство Божије је сабрање народа
    Божијег око Спаситеља, око Христа (Мт 25, 34; Отк 7, 9). То сабрање је
    живот. Истинити живот. Живот, ни мање ни више, до живот самога Бога. Бог
    је Сабор три Личности. Због даровања тог живота Син Божији је постао
    човек – да би човек посао бог. Спасење је, ни мање ни више, него
    даровање живота самога Бога, човеку и свој творевини кроз човека.
    Поистовећење свега створеног са Сином Божијим. Зато се каже да смо део
    Тела Његовог, а да је Он наша Глава, наше саборно „Ја“. Царство Божије
    је, дакле, сабрање, возглављење свега створеног у личности Сина Божијег.
    Поистовећење творевине са Сином Божијим, те њено приношење
    у вечни однос између Оца и Сина у Духу Светоме. Дивног ли Циља!
    Призвани смо у само божаснко Сабрање. Удостојени смо да нас Бог Отац
    назове својим Сином. Управо је то живот вечни – да познамо Бога Оца као
    свог Оца, тј. да се поистоветимо са Јединородним Сином Његовим (Јн 17,
    3).
    Ово је, свакако, догођај будућности. Оно у шта верујемо и
    чему се надамо – „Чекам васкрсење мртвих и живот будућег Века.“ Ипак, ми
    ни сада нисмо без тога што нам је Господ обећао. Јер, рекао је: „Ја сам
    са вама у све дане до свршетка века.“ (Мт 28, 20). Како је Он то са
    нама? Као Црква. Као икона Царства Божијег. Црква је присутни Христос,
    присутно Царство Божије. Будућност, парадоксално, сада и овде, у
    историји. Та икона је управо Света Литургија. Самим тим, наше присуство
    на Светој Литургије је присуство у Царству Божијем. Ово треба имати
    свагда на уму. Сетимо се како почиње Света Литургија. Управо
    благосиљањем онога чија је она икона: „Благословено Царство Оца и Сина и
    Светога Духа....“
    Ако знамо шта је Света Литургија, следеће што требамо знати јесте наша служба у њој. То треба подвући – му служимо Свету Литургију.
    Ко је служи? Четири службе које конституишу Цркву: епископ, свештеници,
    ђакони и верни народ. Дакле, све четири службе заједно служе Свету
    Литургију. Верни народ није сабрање пасивних посматрача која
    присуствује Светој Литургији коју служе свештеници. Не, верни народ је
    једна од конститутивних служби Цркве. Те
    четири службе су икона будућег Царства. Тако, епископ је икона Христова.
    Сабрање свештеника око епископа је икона апостола сабраних око Христа.
    Обратимо пажњу понекад на унутрашњост нашег олтара. Шта у њему видимо?
    Иза Часне Трпезе постоји једно узвишеније место, тзв. горње место или
    трон. На њему седи епископ, иконизујући тако Христа који седи на трону
    Царства Божијег. Лево и десно од тог трона налазе се, у полукругу, места
    за седење која су нижа у односу на епископски трон. Та места се зову
    (грчки) синтронос, или сапрестоље. На њима, на Светој Литургији, седе
    свештеници који саслужују са епископом, иконизујући тако апостоле око
    Христа. Овакве слике видимо у визијама Светог Јована Богослова Царства
    Божиејег, у његовој књизи Откровења. Следећа служба су ђакони. Они
    иконизују анђеле, оне који су између Бога и његовог народа. Пратимо
    покрете ђакона на Светој Литургији и видећемо да он, кроз молитвену
    комуникацију, везује олтарски простор, где су епископ и свештеници, са
    бродом Цркве, где се налази верни народ. И, коначно, верни народ су
    „благословени Оца Његовог“ (Мт 25, 34), „царско свештенство“ и „народ
    изабрани“ (1Пет 2, 9). Дакле, све ове службе у Цркви иконизују будуће
    сабрање, Царство Божије. Оне морају бити заједно, да би свака од њих
    понаособ постојала. Упућене су једна на другу. Тиме се поново потврђује
    оно што смо на почетку рекли, да је живот сабрање, да је постојање
    заједница многих у слободи и љубави. Тај живот, који је сабрање,
    поновимо то, је живот самога Бога – Света Тројица је Сабор три божанске
    личности.
    Ако и ово знамо, онда би се то, коначно, морало
    одразити и на наше понашање током Свете Литургије. Морали бисмо се
    потрудити да заиста служимо у служби у
    којој смо призвани. Верни народ не сме бити пасиван на Светој Литургији.
    Не сме ћутати. Немо посматрати, мислећи да други (свештеници) служе, а
    они, ето, присуствују служби. Одговорања и појања богослужбених химни на
    Светој Литургији нису посао само хора или певнице, већ целог сабраног
    народа. Ако се можемо тако изразити, основна заповест на Светој
    Литургији је да будемо сабрани. Да будемо живи.
    Поновимо још једном – сабрање је живот, јер је Бог Сабрање. Насупрот
    томе, смрт је раздвајање, распадање и разарање јединства. Зато, на
    Светој Литургији нема места никаквом индивидуализму, никаквом одвајању
    од сабрања. Нажалост, то одвајање виђамо
    често на нашим Богослужењима. Трагично, тада уместо да иконизујемо живот
    ми иконизујемо смрт. Није грубо рећи, скрнавимо Свету Литургију. А
    тиме, ни мање ни више, скрнавимо Царство Божије. Грешимо, мислећи да
    Богу службу чинимо. Говоримо „Господе, Господе“ а не спасавамо се (Мт 7,
    21). Када се то одвајамо од сабрања? Онда када, немајући свест да смо
    служба у Цркви и да требамо са осталима да служимо Свету Литургију,
    обављамо неке своје приватне „ритуале“ током Богослужења. Често виђамо
    неке из верног народа како у току службе одлазе пред неку од икона,
    целивају је, моле се – окрећу леђа Светој Литургији!? Приватна молитва,
    лично обраћање неком од Светитеља, Богородици, па и самом Богу, немају
    шта да траже на Светој Литургији. Такве молитве морамо оставити код
    куће, илу у храму када нема службе. Свако издвајање из сабрања Свете
    Литургије и окретање неким својим личним мољењима јесте излазак из
    Царства Божијег, иконизовање распадања, одвојања, иконизовање саме
    смрти. Да, такав страшан грех чинимо. Не може нам довека незнање бити
    оправдање. Јер, и то незнање је често плод наше тврдоглавости у
    истрајавању у лошим обичајима.
    Још једна негативна појава
    уочава се на Светој Литургији. То је обављање Свете Тајне исповести за
    време службе. Поред тога што је уско повезана са претходном негативном
    појавом (са индивидуалним потребама, које значе издвајање из сабрања),
    ова пракса на још један начин скрнави Свету Литургију.
    Шта је Света
    Тајна исповести или покајања? То је повратак у Цркву, након неког
    сагрешења које нас је од ње одвојило (о теми исповести ћемо се, свакако,
    детаљније позабавити у неком од наредних бројева нашег листа). Но, опет
    се подсетимо, шта је Света Литургија? Икона Царства Божијег. Сада
    поставимо питање: има ли покајања у Царству Божијем? Нема. Када је
    могуће покајање? Док Женик не дође. Па зашто се онда исповедамо за време
    Свете Литургије? Зашто је, опет и опет, скрнавимо уносећи у Царство
    Божије нешто што тамо не припада? Ах, ти силни редови за исповест, усред
    Царства Небеског!? Не личимо ли тако на „луде девојке“ из Христове
    јеванђеоске приче? (Мт 25, 1-12) Тражимо, попут лудих девојака, уље за
    своје лампе онда када је Женик већ ту!? Ах, лудости! То је требало да
    учинимо раније. Наше покајање, наша исповест треба да буду раније, пре
    Свете Литургије. Не правдајмо се да „немамо времена“. Будимо ближи
    Богослужењима Цркве, својим свештеницима – и Света Тајна исповести
    обавиће се на време. „Немање времена“ сведочи само једно – немање
    заједништва. Сведочи отуђеност једних од других. Многи од нас се људски
    не познају са својим духовним пастирима, нити они, пак, познају целу
    своју паству. Зато нам се и Света Тајна исповести, све чешће и све
    масовније, претвара у формалност. У магијски обред. Ми се не познајемо.
    Зато и Свете Тајне сводимо на форму. Поистоветили смо живот са самоћом,
    са индивидуализмом – са смрћу. Зато смо далеки једни другима и зато
    „немамо времена“. А заједништво, сабрање, видесмо, значи сами истинити
    живот.
    Сачекајмо, дакле, као мудре девојке, Женика са лампама
    напуњеним уљем – покајани и спремни за улазак у Царство Божије. Нека све
    наше бриге и сва наша смртна индивидуалност остану иза оног почетка
    Свете Литургије – „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа..“,
    иза врата Царства небеског.
    Прекинимо са наопаком праксом. Знајући
    шта је Света Литургија, чувајмо од скрнављења Светињу која нам је
    дарована. Будимо ревносни у Богослужењима Цркве, али будимо ревносни и у
    њиховом разумевању. Бог нас је словесне створио. Зато је пред нама и
    одговорност. Не правдајмо се речима „тако смо навикли“, „тако су радили и
    наши стари“. Старина сама по себи не значи истину. Она може бити и
    много пута поновљена заблуда.
    Александар Милојков
  22. Волим
    Дејан got a reaction from Golub for a Странице, О служењу Свете Литургијe   
    (објављено у парохијском листу храма Светог Саве "Светосавац", бр. 54)
    Постоје неке ствари међу нашим верним народом, које су у вези са
    Светом Литургијом, а које би требало разјашњавати. Требало би, јер из
    слике коју нам дају Богослужења види се да много тога није јасно.
    Да бисмо своје понашање на Светој Литургији учинили достојним
    Светиње у којој учествујемо, морамо знати следеће важне чињенице.
    Прво, шта је то Света Литургија? За њу је недовољно рећи да је она
    једно од Богослужења Цркве. Света Литургија је ништа мање него присутво
    будућег Царства Божијег, као иконе, сада и овде, у историји. А шта је
    Царство Божије? Морамо прво то знати, да бисмо знали шта је икона тог
    Царства. Царство Божије је сабрање народа
    Божијег око Спаситеља, око Христа (Мт 25, 34; Отк 7, 9). То сабрање је
    живот. Истинити живот. Живот, ни мање ни више, до живот самога Бога. Бог
    је Сабор три Личности. Због даровања тог живота Син Божији је постао
    човек – да би човек посао бог. Спасење је, ни мање ни више, него
    даровање живота самога Бога, човеку и свој творевини кроз човека.
    Поистовећење свега створеног са Сином Божијим. Зато се каже да смо део
    Тела Његовог, а да је Он наша Глава, наше саборно „Ја“. Царство Божије
    је, дакле, сабрање, возглављење свега створеног у личности Сина Божијег.
    Поистовећење творевине са Сином Божијим, те њено приношење
    у вечни однос између Оца и Сина у Духу Светоме. Дивног ли Циља!
    Призвани смо у само божаснко Сабрање. Удостојени смо да нас Бог Отац
    назове својим Сином. Управо је то живот вечни – да познамо Бога Оца као
    свог Оца, тј. да се поистоветимо са Јединородним Сином Његовим (Јн 17,
    3).
    Ово је, свакако, догођај будућности. Оно у шта верујемо и
    чему се надамо – „Чекам васкрсење мртвих и живот будућег Века.“ Ипак, ми
    ни сада нисмо без тога што нам је Господ обећао. Јер, рекао је: „Ја сам
    са вама у све дане до свршетка века.“ (Мт 28, 20). Како је Он то са
    нама? Као Црква. Као икона Царства Божијег. Црква је присутни Христос,
    присутно Царство Божије. Будућност, парадоксално, сада и овде, у
    историји. Та икона је управо Света Литургија. Самим тим, наше присуство
    на Светој Литургије је присуство у Царству Божијем. Ово треба имати
    свагда на уму. Сетимо се како почиње Света Литургија. Управо
    благосиљањем онога чија је она икона: „Благословено Царство Оца и Сина и
    Светога Духа....“
    Ако знамо шта је Света Литургија, следеће што требамо знати јесте наша служба у њој. То треба подвући – му служимо Свету Литургију.
    Ко је служи? Четири службе које конституишу Цркву: епископ, свештеници,
    ђакони и верни народ. Дакле, све четири службе заједно служе Свету
    Литургију. Верни народ није сабрање пасивних посматрача која
    присуствује Светој Литургији коју служе свештеници. Не, верни народ је
    једна од конститутивних служби Цркве. Те
    четири службе су икона будућег Царства. Тако, епископ је икона Христова.
    Сабрање свештеника око епископа је икона апостола сабраних око Христа.
    Обратимо пажњу понекад на унутрашњост нашег олтара. Шта у њему видимо?
    Иза Часне Трпезе постоји једно узвишеније место, тзв. горње место или
    трон. На њему седи епископ, иконизујући тако Христа који седи на трону
    Царства Божијег. Лево и десно од тог трона налазе се, у полукругу, места
    за седење која су нижа у односу на епископски трон. Та места се зову
    (грчки) синтронос, или сапрестоље. На њима, на Светој Литургији, седе
    свештеници који саслужују са епископом, иконизујући тако апостоле око
    Христа. Овакве слике видимо у визијама Светог Јована Богослова Царства
    Божиејег, у његовој књизи Откровења. Следећа служба су ђакони. Они
    иконизују анђеле, оне који су између Бога и његовог народа. Пратимо
    покрете ђакона на Светој Литургији и видећемо да он, кроз молитвену
    комуникацију, везује олтарски простор, где су епископ и свештеници, са
    бродом Цркве, где се налази верни народ. И, коначно, верни народ су
    „благословени Оца Његовог“ (Мт 25, 34), „царско свештенство“ и „народ
    изабрани“ (1Пет 2, 9). Дакле, све ове службе у Цркви иконизују будуће
    сабрање, Царство Божије. Оне морају бити заједно, да би свака од њих
    понаособ постојала. Упућене су једна на другу. Тиме се поново потврђује
    оно што смо на почетку рекли, да је живот сабрање, да је постојање
    заједница многих у слободи и љубави. Тај живот, који је сабрање,
    поновимо то, је живот самога Бога – Света Тројица је Сабор три божанске
    личности.
    Ако и ово знамо, онда би се то, коначно, морало
    одразити и на наше понашање током Свете Литургије. Морали бисмо се
    потрудити да заиста служимо у служби у
    којој смо призвани. Верни народ не сме бити пасиван на Светој Литургији.
    Не сме ћутати. Немо посматрати, мислећи да други (свештеници) служе, а
    они, ето, присуствују служби. Одговорања и појања богослужбених химни на
    Светој Литургији нису посао само хора или певнице, већ целог сабраног
    народа. Ако се можемо тако изразити, основна заповест на Светој
    Литургији је да будемо сабрани. Да будемо живи.
    Поновимо још једном – сабрање је живот, јер је Бог Сабрање. Насупрот
    томе, смрт је раздвајање, распадање и разарање јединства. Зато, на
    Светој Литургији нема места никаквом индивидуализму, никаквом одвајању
    од сабрања. Нажалост, то одвајање виђамо
    често на нашим Богослужењима. Трагично, тада уместо да иконизујемо живот
    ми иконизујемо смрт. Није грубо рећи, скрнавимо Свету Литургију. А
    тиме, ни мање ни више, скрнавимо Царство Божије. Грешимо, мислећи да
    Богу службу чинимо. Говоримо „Господе, Господе“ а не спасавамо се (Мт 7,
    21). Када се то одвајамо од сабрања? Онда када, немајући свест да смо
    служба у Цркви и да требамо са осталима да служимо Свету Литургију,
    обављамо неке своје приватне „ритуале“ током Богослужења. Често виђамо
    неке из верног народа како у току службе одлазе пред неку од икона,
    целивају је, моле се – окрећу леђа Светој Литургији!? Приватна молитва,
    лично обраћање неком од Светитеља, Богородици, па и самом Богу, немају
    шта да траже на Светој Литургији. Такве молитве морамо оставити код
    куће, илу у храму када нема службе. Свако издвајање из сабрања Свете
    Литургије и окретање неким својим личним мољењима јесте излазак из
    Царства Божијег, иконизовање распадања, одвојања, иконизовање саме
    смрти. Да, такав страшан грех чинимо. Не може нам довека незнање бити
    оправдање. Јер, и то незнање је често плод наше тврдоглавости у
    истрајавању у лошим обичајима.
    Још једна негативна појава
    уочава се на Светој Литургији. То је обављање Свете Тајне исповести за
    време службе. Поред тога што је уско повезана са претходном негативном
    појавом (са индивидуалним потребама, које значе издвајање из сабрања),
    ова пракса на још један начин скрнави Свету Литургију.
    Шта је Света
    Тајна исповести или покајања? То је повратак у Цркву, након неког
    сагрешења које нас је од ње одвојило (о теми исповести ћемо се, свакако,
    детаљније позабавити у неком од наредних бројева нашег листа). Но, опет
    се подсетимо, шта је Света Литургија? Икона Царства Божијег. Сада
    поставимо питање: има ли покајања у Царству Божијем? Нема. Када је
    могуће покајање? Док Женик не дође. Па зашто се онда исповедамо за време
    Свете Литургије? Зашто је, опет и опет, скрнавимо уносећи у Царство
    Божије нешто што тамо не припада? Ах, ти силни редови за исповест, усред
    Царства Небеског!? Не личимо ли тако на „луде девојке“ из Христове
    јеванђеоске приче? (Мт 25, 1-12) Тражимо, попут лудих девојака, уље за
    своје лампе онда када је Женик већ ту!? Ах, лудости! То је требало да
    учинимо раније. Наше покајање, наша исповест треба да буду раније, пре
    Свете Литургије. Не правдајмо се да „немамо времена“. Будимо ближи
    Богослужењима Цркве, својим свештеницима – и Света Тајна исповести
    обавиће се на време. „Немање времена“ сведочи само једно – немање
    заједништва. Сведочи отуђеност једних од других. Многи од нас се људски
    не познају са својим духовним пастирима, нити они, пак, познају целу
    своју паству. Зато нам се и Света Тајна исповести, све чешће и све
    масовније, претвара у формалност. У магијски обред. Ми се не познајемо.
    Зато и Свете Тајне сводимо на форму. Поистоветили смо живот са самоћом,
    са индивидуализмом – са смрћу. Зато смо далеки једни другима и зато
    „немамо времена“. А заједништво, сабрање, видесмо, значи сами истинити
    живот.
    Сачекајмо, дакле, као мудре девојке, Женика са лампама
    напуњеним уљем – покајани и спремни за улазак у Царство Божије. Нека све
    наше бриге и сва наша смртна индивидуалност остану иза оног почетка
    Свете Литургије – „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа..“,
    иза врата Царства небеског.
    Прекинимо са наопаком праксом. Знајући
    шта је Света Литургија, чувајмо од скрнављења Светињу која нам је
    дарована. Будимо ревносни у Богослужењима Цркве, али будимо ревносни и у
    њиховом разумевању. Бог нас је словесне створио. Зато је пред нама и
    одговорност. Не правдајмо се речима „тако смо навикли“, „тако су радили и
    наши стари“. Старина сама по себи не значи истину. Она може бити и
    много пута поновљена заблуда.
    Александар Милојков
  23. Волим
    Дејан got a reaction from Иринеј for a Странице, О служењу Свете Литургијe   
    (објављено у парохијском листу храма Светог Саве "Светосавац", бр. 54)
    Постоје неке ствари међу нашим верним народом, које су у вези са
    Светом Литургијом, а које би требало разјашњавати. Требало би, јер из
    слике коју нам дају Богослужења види се да много тога није јасно.
    Да бисмо своје понашање на Светој Литургији учинили достојним
    Светиње у којој учествујемо, морамо знати следеће важне чињенице.
    Прво, шта је то Света Литургија? За њу је недовољно рећи да је она
    једно од Богослужења Цркве. Света Литургија је ништа мање него присутво
    будућег Царства Божијег, као иконе, сада и овде, у историји. А шта је
    Царство Божије? Морамо прво то знати, да бисмо знали шта је икона тог
    Царства. Царство Божије је сабрање народа
    Божијег око Спаситеља, око Христа (Мт 25, 34; Отк 7, 9). То сабрање је
    живот. Истинити живот. Живот, ни мање ни више, до живот самога Бога. Бог
    је Сабор три Личности. Због даровања тог живота Син Божији је постао
    човек – да би човек посао бог. Спасење је, ни мање ни више, него
    даровање живота самога Бога, човеку и свој творевини кроз човека.
    Поистовећење свега створеног са Сином Божијим. Зато се каже да смо део
    Тела Његовог, а да је Он наша Глава, наше саборно „Ја“. Царство Божије
    је, дакле, сабрање, возглављење свега створеног у личности Сина Божијег.
    Поистовећење творевине са Сином Божијим, те њено приношење
    у вечни однос између Оца и Сина у Духу Светоме. Дивног ли Циља!
    Призвани смо у само божаснко Сабрање. Удостојени смо да нас Бог Отац
    назове својим Сином. Управо је то живот вечни – да познамо Бога Оца као
    свог Оца, тј. да се поистоветимо са Јединородним Сином Његовим (Јн 17,
    3).
    Ово је, свакако, догођај будућности. Оно у шта верујемо и
    чему се надамо – „Чекам васкрсење мртвих и живот будућег Века.“ Ипак, ми
    ни сада нисмо без тога што нам је Господ обећао. Јер, рекао је: „Ја сам
    са вама у све дане до свршетка века.“ (Мт 28, 20). Како је Он то са
    нама? Као Црква. Као икона Царства Божијег. Црква је присутни Христос,
    присутно Царство Божије. Будућност, парадоксално, сада и овде, у
    историји. Та икона је управо Света Литургија. Самим тим, наше присуство
    на Светој Литургије је присуство у Царству Божијем. Ово треба имати
    свагда на уму. Сетимо се како почиње Света Литургија. Управо
    благосиљањем онога чија је она икона: „Благословено Царство Оца и Сина и
    Светога Духа....“
    Ако знамо шта је Света Литургија, следеће што требамо знати јесте наша служба у њој. То треба подвући – му служимо Свету Литургију.
    Ко је служи? Четири службе које конституишу Цркву: епископ, свештеници,
    ђакони и верни народ. Дакле, све четири службе заједно служе Свету
    Литургију. Верни народ није сабрање пасивних посматрача која
    присуствује Светој Литургији коју служе свештеници. Не, верни народ је
    једна од конститутивних служби Цркве. Те
    четири службе су икона будућег Царства. Тако, епископ је икона Христова.
    Сабрање свештеника око епископа је икона апостола сабраних око Христа.
    Обратимо пажњу понекад на унутрашњост нашег олтара. Шта у њему видимо?
    Иза Часне Трпезе постоји једно узвишеније место, тзв. горње место или
    трон. На њему седи епископ, иконизујући тако Христа који седи на трону
    Царства Божијег. Лево и десно од тог трона налазе се, у полукругу, места
    за седење која су нижа у односу на епископски трон. Та места се зову
    (грчки) синтронос, или сапрестоље. На њима, на Светој Литургији, седе
    свештеници који саслужују са епископом, иконизујући тако апостоле око
    Христа. Овакве слике видимо у визијама Светог Јована Богослова Царства
    Божиејег, у његовој књизи Откровења. Следећа служба су ђакони. Они
    иконизују анђеле, оне који су између Бога и његовог народа. Пратимо
    покрете ђакона на Светој Литургији и видећемо да он, кроз молитвену
    комуникацију, везује олтарски простор, где су епископ и свештеници, са
    бродом Цркве, где се налази верни народ. И, коначно, верни народ су
    „благословени Оца Његовог“ (Мт 25, 34), „царско свештенство“ и „народ
    изабрани“ (1Пет 2, 9). Дакле, све ове службе у Цркви иконизују будуће
    сабрање, Царство Божије. Оне морају бити заједно, да би свака од њих
    понаособ постојала. Упућене су једна на другу. Тиме се поново потврђује
    оно што смо на почетку рекли, да је живот сабрање, да је постојање
    заједница многих у слободи и љубави. Тај живот, који је сабрање,
    поновимо то, је живот самога Бога – Света Тројица је Сабор три божанске
    личности.
    Ако и ово знамо, онда би се то, коначно, морало
    одразити и на наше понашање током Свете Литургије. Морали бисмо се
    потрудити да заиста служимо у служби у
    којој смо призвани. Верни народ не сме бити пасиван на Светој Литургији.
    Не сме ћутати. Немо посматрати, мислећи да други (свештеници) служе, а
    они, ето, присуствују служби. Одговорања и појања богослужбених химни на
    Светој Литургији нису посао само хора или певнице, већ целог сабраног
    народа. Ако се можемо тако изразити, основна заповест на Светој
    Литургији је да будемо сабрани. Да будемо живи.
    Поновимо још једном – сабрање је живот, јер је Бог Сабрање. Насупрот
    томе, смрт је раздвајање, распадање и разарање јединства. Зато, на
    Светој Литургији нема места никаквом индивидуализму, никаквом одвајању
    од сабрања. Нажалост, то одвајање виђамо
    често на нашим Богослужењима. Трагично, тада уместо да иконизујемо живот
    ми иконизујемо смрт. Није грубо рећи, скрнавимо Свету Литургију. А
    тиме, ни мање ни више, скрнавимо Царство Божије. Грешимо, мислећи да
    Богу службу чинимо. Говоримо „Господе, Господе“ а не спасавамо се (Мт 7,
    21). Када се то одвајамо од сабрања? Онда када, немајући свест да смо
    служба у Цркви и да требамо са осталима да служимо Свету Литургију,
    обављамо неке своје приватне „ритуале“ током Богослужења. Често виђамо
    неке из верног народа како у току службе одлазе пред неку од икона,
    целивају је, моле се – окрећу леђа Светој Литургији!? Приватна молитва,
    лично обраћање неком од Светитеља, Богородици, па и самом Богу, немају
    шта да траже на Светој Литургији. Такве молитве морамо оставити код
    куће, илу у храму када нема службе. Свако издвајање из сабрања Свете
    Литургије и окретање неким својим личним мољењима јесте излазак из
    Царства Божијег, иконизовање распадања, одвојања, иконизовање саме
    смрти. Да, такав страшан грех чинимо. Не може нам довека незнање бити
    оправдање. Јер, и то незнање је често плод наше тврдоглавости у
    истрајавању у лошим обичајима.
    Још једна негативна појава
    уочава се на Светој Литургији. То је обављање Свете Тајне исповести за
    време службе. Поред тога што је уско повезана са претходном негативном
    појавом (са индивидуалним потребама, које значе издвајање из сабрања),
    ова пракса на још један начин скрнави Свету Литургију.
    Шта је Света
    Тајна исповести или покајања? То је повратак у Цркву, након неког
    сагрешења које нас је од ње одвојило (о теми исповести ћемо се, свакако,
    детаљније позабавити у неком од наредних бројева нашег листа). Но, опет
    се подсетимо, шта је Света Литургија? Икона Царства Божијег. Сада
    поставимо питање: има ли покајања у Царству Божијем? Нема. Када је
    могуће покајање? Док Женик не дође. Па зашто се онда исповедамо за време
    Свете Литургије? Зашто је, опет и опет, скрнавимо уносећи у Царство
    Божије нешто што тамо не припада? Ах, ти силни редови за исповест, усред
    Царства Небеског!? Не личимо ли тако на „луде девојке“ из Христове
    јеванђеоске приче? (Мт 25, 1-12) Тражимо, попут лудих девојака, уље за
    своје лампе онда када је Женик већ ту!? Ах, лудости! То је требало да
    учинимо раније. Наше покајање, наша исповест треба да буду раније, пре
    Свете Литургије. Не правдајмо се да „немамо времена“. Будимо ближи
    Богослужењима Цркве, својим свештеницима – и Света Тајна исповести
    обавиће се на време. „Немање времена“ сведочи само једно – немање
    заједништва. Сведочи отуђеност једних од других. Многи од нас се људски
    не познају са својим духовним пастирима, нити они, пак, познају целу
    своју паству. Зато нам се и Света Тајна исповести, све чешће и све
    масовније, претвара у формалност. У магијски обред. Ми се не познајемо.
    Зато и Свете Тајне сводимо на форму. Поистоветили смо живот са самоћом,
    са индивидуализмом – са смрћу. Зато смо далеки једни другима и зато
    „немамо времена“. А заједништво, сабрање, видесмо, значи сами истинити
    живот.
    Сачекајмо, дакле, као мудре девојке, Женика са лампама
    напуњеним уљем – покајани и спремни за улазак у Царство Божије. Нека све
    наше бриге и сва наша смртна индивидуалност остану иза оног почетка
    Свете Литургије – „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа..“,
    иза врата Царства небеског.
    Прекинимо са наопаком праксом. Знајући
    шта је Света Литургија, чувајмо од скрнављења Светињу која нам је
    дарована. Будимо ревносни у Богослужењима Цркве, али будимо ревносни и у
    њиховом разумевању. Бог нас је словесне створио. Зато је пред нама и
    одговорност. Не правдајмо се речима „тако смо навикли“, „тако су радили и
    наши стари“. Старина сама по себи не значи истину. Она може бити и
    много пута поновљена заблуда.
    Александар Милојков
  24. Волим
    Дејан got a reaction from školarac for a Странице, О служењу Свете Литургијe   
    (објављено у парохијском листу храма Светог Саве "Светосавац", бр. 54)
    Постоје неке ствари међу нашим верним народом, које су у вези са
    Светом Литургијом, а које би требало разјашњавати. Требало би, јер из
    слике коју нам дају Богослужења види се да много тога није јасно.
    Да бисмо своје понашање на Светој Литургији учинили достојним
    Светиње у којој учествујемо, морамо знати следеће важне чињенице.
    Прво, шта је то Света Литургија? За њу је недовољно рећи да је она
    једно од Богослужења Цркве. Света Литургија је ништа мање него присутво
    будућег Царства Божијег, као иконе, сада и овде, у историји. А шта је
    Царство Божије? Морамо прво то знати, да бисмо знали шта је икона тог
    Царства. Царство Божије је сабрање народа
    Божијег око Спаситеља, око Христа (Мт 25, 34; Отк 7, 9). То сабрање је
    живот. Истинити живот. Живот, ни мање ни више, до живот самога Бога. Бог
    је Сабор три Личности. Због даровања тог живота Син Божији је постао
    човек – да би човек посао бог. Спасење је, ни мање ни више, него
    даровање живота самога Бога, човеку и свој творевини кроз човека.
    Поистовећење свега створеног са Сином Божијим. Зато се каже да смо део
    Тела Његовог, а да је Он наша Глава, наше саборно „Ја“. Царство Божије
    је, дакле, сабрање, возглављење свега створеног у личности Сина Божијег.
    Поистовећење творевине са Сином Божијим, те њено приношење
    у вечни однос између Оца и Сина у Духу Светоме. Дивног ли Циља!
    Призвани смо у само божаснко Сабрање. Удостојени смо да нас Бог Отац
    назове својим Сином. Управо је то живот вечни – да познамо Бога Оца као
    свог Оца, тј. да се поистоветимо са Јединородним Сином Његовим (Јн 17,
    3).
    Ово је, свакако, догођај будућности. Оно у шта верујемо и
    чему се надамо – „Чекам васкрсење мртвих и живот будућег Века.“ Ипак, ми
    ни сада нисмо без тога што нам је Господ обећао. Јер, рекао је: „Ја сам
    са вама у све дане до свршетка века.“ (Мт 28, 20). Како је Он то са
    нама? Као Црква. Као икона Царства Божијег. Црква је присутни Христос,
    присутно Царство Божије. Будућност, парадоксално, сада и овде, у
    историји. Та икона је управо Света Литургија. Самим тим, наше присуство
    на Светој Литургије је присуство у Царству Божијем. Ово треба имати
    свагда на уму. Сетимо се како почиње Света Литургија. Управо
    благосиљањем онога чија је она икона: „Благословено Царство Оца и Сина и
    Светога Духа....“
    Ако знамо шта је Света Литургија, следеће што требамо знати јесте наша служба у њој. То треба подвући – му служимо Свету Литургију.
    Ко је служи? Четири службе које конституишу Цркву: епископ, свештеници,
    ђакони и верни народ. Дакле, све четири службе заједно служе Свету
    Литургију. Верни народ није сабрање пасивних посматрача која
    присуствује Светој Литургији коју служе свештеници. Не, верни народ је
    једна од конститутивних служби Цркве. Те
    четири службе су икона будућег Царства. Тако, епископ је икона Христова.
    Сабрање свештеника око епископа је икона апостола сабраних око Христа.
    Обратимо пажњу понекад на унутрашњост нашег олтара. Шта у њему видимо?
    Иза Часне Трпезе постоји једно узвишеније место, тзв. горње место или
    трон. На њему седи епископ, иконизујући тако Христа који седи на трону
    Царства Божијег. Лево и десно од тог трона налазе се, у полукругу, места
    за седење која су нижа у односу на епископски трон. Та места се зову
    (грчки) синтронос, или сапрестоље. На њима, на Светој Литургији, седе
    свештеници који саслужују са епископом, иконизујући тако апостоле око
    Христа. Овакве слике видимо у визијама Светог Јована Богослова Царства
    Божиејег, у његовој књизи Откровења. Следећа служба су ђакони. Они
    иконизују анђеле, оне који су између Бога и његовог народа. Пратимо
    покрете ђакона на Светој Литургији и видећемо да он, кроз молитвену
    комуникацију, везује олтарски простор, где су епископ и свештеници, са
    бродом Цркве, где се налази верни народ. И, коначно, верни народ су
    „благословени Оца Његовог“ (Мт 25, 34), „царско свештенство“ и „народ
    изабрани“ (1Пет 2, 9). Дакле, све ове службе у Цркви иконизују будуће
    сабрање, Царство Божије. Оне морају бити заједно, да би свака од њих
    понаособ постојала. Упућене су једна на другу. Тиме се поново потврђује
    оно што смо на почетку рекли, да је живот сабрање, да је постојање
    заједница многих у слободи и љубави. Тај живот, који је сабрање,
    поновимо то, је живот самога Бога – Света Тројица је Сабор три божанске
    личности.
    Ако и ово знамо, онда би се то, коначно, морало
    одразити и на наше понашање током Свете Литургије. Морали бисмо се
    потрудити да заиста служимо у служби у
    којој смо призвани. Верни народ не сме бити пасиван на Светој Литургији.
    Не сме ћутати. Немо посматрати, мислећи да други (свештеници) служе, а
    они, ето, присуствују служби. Одговорања и појања богослужбених химни на
    Светој Литургији нису посао само хора или певнице, већ целог сабраног
    народа. Ако се можемо тако изразити, основна заповест на Светој
    Литургији је да будемо сабрани. Да будемо живи.
    Поновимо још једном – сабрање је живот, јер је Бог Сабрање. Насупрот
    томе, смрт је раздвајање, распадање и разарање јединства. Зато, на
    Светој Литургији нема места никаквом индивидуализму, никаквом одвајању
    од сабрања. Нажалост, то одвајање виђамо
    често на нашим Богослужењима. Трагично, тада уместо да иконизујемо живот
    ми иконизујемо смрт. Није грубо рећи, скрнавимо Свету Литургију. А
    тиме, ни мање ни више, скрнавимо Царство Божије. Грешимо, мислећи да
    Богу службу чинимо. Говоримо „Господе, Господе“ а не спасавамо се (Мт 7,
    21). Када се то одвајамо од сабрања? Онда када, немајући свест да смо
    служба у Цркви и да требамо са осталима да служимо Свету Литургију,
    обављамо неке своје приватне „ритуале“ током Богослужења. Често виђамо
    неке из верног народа како у току службе одлазе пред неку од икона,
    целивају је, моле се – окрећу леђа Светој Литургији!? Приватна молитва,
    лично обраћање неком од Светитеља, Богородици, па и самом Богу, немају
    шта да траже на Светој Литургији. Такве молитве морамо оставити код
    куће, илу у храму када нема службе. Свако издвајање из сабрања Свете
    Литургије и окретање неким својим личним мољењима јесте излазак из
    Царства Божијег, иконизовање распадања, одвојања, иконизовање саме
    смрти. Да, такав страшан грех чинимо. Не може нам довека незнање бити
    оправдање. Јер, и то незнање је често плод наше тврдоглавости у
    истрајавању у лошим обичајима.
    Још једна негативна појава
    уочава се на Светој Литургији. То је обављање Свете Тајне исповести за
    време службе. Поред тога што је уско повезана са претходном негативном
    појавом (са индивидуалним потребама, које значе издвајање из сабрања),
    ова пракса на још један начин скрнави Свету Литургију.
    Шта је Света
    Тајна исповести или покајања? То је повратак у Цркву, након неког
    сагрешења које нас је од ње одвојило (о теми исповести ћемо се, свакако,
    детаљније позабавити у неком од наредних бројева нашег листа). Но, опет
    се подсетимо, шта је Света Литургија? Икона Царства Божијег. Сада
    поставимо питање: има ли покајања у Царству Божијем? Нема. Када је
    могуће покајање? Док Женик не дође. Па зашто се онда исповедамо за време
    Свете Литургије? Зашто је, опет и опет, скрнавимо уносећи у Царство
    Божије нешто што тамо не припада? Ах, ти силни редови за исповест, усред
    Царства Небеског!? Не личимо ли тако на „луде девојке“ из Христове
    јеванђеоске приче? (Мт 25, 1-12) Тражимо, попут лудих девојака, уље за
    своје лампе онда када је Женик већ ту!? Ах, лудости! То је требало да
    учинимо раније. Наше покајање, наша исповест треба да буду раније, пре
    Свете Литургије. Не правдајмо се да „немамо времена“. Будимо ближи
    Богослужењима Цркве, својим свештеницима – и Света Тајна исповести
    обавиће се на време. „Немање времена“ сведочи само једно – немање
    заједништва. Сведочи отуђеност једних од других. Многи од нас се људски
    не познају са својим духовним пастирима, нити они, пак, познају целу
    своју паству. Зато нам се и Света Тајна исповести, све чешће и све
    масовније, претвара у формалност. У магијски обред. Ми се не познајемо.
    Зато и Свете Тајне сводимо на форму. Поистоветили смо живот са самоћом,
    са индивидуализмом – са смрћу. Зато смо далеки једни другима и зато
    „немамо времена“. А заједништво, сабрање, видесмо, значи сами истинити
    живот.
    Сачекајмо, дакле, као мудре девојке, Женика са лампама
    напуњеним уљем – покајани и спремни за улазак у Царство Божије. Нека све
    наше бриге и сва наша смртна индивидуалност остану иза оног почетка
    Свете Литургије – „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа..“,
    иза врата Царства небеског.
    Прекинимо са наопаком праксом. Знајући
    шта је Света Литургија, чувајмо од скрнављења Светињу која нам је
    дарована. Будимо ревносни у Богослужењима Цркве, али будимо ревносни и у
    њиховом разумевању. Бог нас је словесне створио. Зато је пред нама и
    одговорност. Не правдајмо се речима „тако смо навикли“, „тако су радили и
    наши стари“. Старина сама по себи не значи истину. Она може бити и
    много пута поновљена заблуда.
    Александар Милојков
  25. Волим
    Дејан got a reaction from malina :) for a Странице, Љубав Светитеља- Александар Милојков   
    Свашта се данас зове љубав. Та реч је постала отрцана флоскула којом празноглавци крију своју лудост и подерана рита којом бестидници крију срамоту своје голотиње. Реч љубав је постала лицемерно покривало највећег непријатеља љубави – самољубља и егоизма. Из слободе, љубав је свучена у нужност. Поистовећена је са хемијом. Постала је име за страст. Име за грех. Мртвачка шминка. Жива смрт. Мртви живот. Оксиморон.
    Љубав је постала мерљива. Корист је њена мера. Тако, могуће је волети „више“ и „мање“, зависно од користи коју сопство (self) има. Страх и користољубље. Данашњи љубавници су плашљивци и трговци. Први „воле“ из страха, јер је пред њима ауторитет који им може наудити, може им ускратити задовољство да себе љубе. Може њихову хемију из задовољства преобратити у патњу, праву у погрешну хемијску рекацију. Други „воле“ са надом на добру плату. Очекују повољан стимуланс својој радосној хемији. Центар свега је сопство (self). Други је објекат. Као такав он је потребан, као лаборант који ће канути праву супстанцу у self-епрувету. Свет је скуп објеката који стоји пред сопством. На човеку је да препозна корист и ауторитет, силу која му може наудити или донети корист. Неки од објеката то могу „више“ а неки „мање“. Зато неке ваља „више“ а неке „мање“ волети, а неке презирати. Мера свега је сопство (self), хемија. Ваља се човеку борити за своју срећу, за своју хемијску реакцију. И то се данас зове љубав.
    Зато је данашњем свету, па чак и оном који себе сматра побожним, показање праве љубави, „која не тражи своје“ (1Кор. 13, 5), лудост. Крст је лудост (1Кор. 1, 18), јер на њему умире сопство, ради живота другог. Ко ће онда још Крст назвати љубављу? Нико други него лудаци, које Бог изабра да посраме мудре (1Кор. 1, 27). Које то мудраце? Оне који су мудрост преобратили у лукавост – плашљивце и трговце. Љубавнике из „долине плача“. Живе мртваце. Мртве животе. Оксимороне. А ко су луди, које је Бог изабрао? То су Светитељи Његови. Луди овоме свету. Они који су умрли себи, да би у њима живео Христос (Гал. 2, 20). Богозналци. Истинити човекољупци. Личности. Победили су страх и шићарџијство. Покопали су самољубље. Показали су љубав праву и једино могућу – која не тражи своје. То су хероји. Љубав и храброст су неодвојиве. Храброст је љубав која се не мери, не раздваја – једна и једина љубав. Љубав је храброст пред Богом и храброст пред човеком. Храброст да се каже „не“ Богу без човека и „не“ човеку без Бога. Љубав према Богу неодвојива од љубави према ближњему (Мк 12, 30-31). Личност.
    Побожност лишена Светитеља не може ово разумети. Њој је ово богохуљење. За такву побожност ниједан човек није вредан Бога. Светитељи, пак, кажу да је сваки ближњи вредан колико и сусрет са Богом, вредан Раја. Побожност без Светитеља је ништа друго него егоизам обојен у религиозност. Хоће да ућаре награду од Бога. Чули су да добро награђује. И то се данас зове љубав према Богу. Плашљивци и трговци.
    Човекољубље лишено Светитеља не може ово разумети. Узели су у руке „Окамов бријач“ и одсецају Бога. Он је сувишан, веле, за постојање љубави према човеку. Обријана, осакаћена љубав. Љубав без бића, без истине. Феномен. Сине и нестане. Мртви живот. Живо мртвило. Оксиморон. Светитељи, пак, љубав према ближњем уносе у Свету Литургију, у Божије Синовство, у однос са Богом. У Рај. У Царство Божије. У вечност. У истину. „Љубав никада не престаје...“ (1Кор. 13, 8). Љубав. Личност. Светитељ. Истина. Биће...Синоними.
    Светитељска етика. Храброст која пита: „Шта ће ти Рај, земаљски или небески, ако си сам? Чему се можеш сам
    радовати?“ Може ли човек као самац постојати? Не, јер је створен по лику Божијем. Личност. Један није самац. Али, није ни распаднуто мноштво. Личност је јединица која у себи крије тајанствено мноштво. Један којег нема без многих. Несливено и нераздељиво. Избриши из себе све своје ближње и запитај се ко си? Знаш ли одговор? Не. Без твојих ближњих нема ни твојег „ја“, твог идентитета. Без њих си само гомила молекула, хемија, епрувета бућкуриша. Избриши из себе Бога и изгубићеш смисао свега што чиниш. Постаћеш роб нужности, којем је једино смрт загарантована. Небиће. Са твојом смрћу, умреће и све твоје љубави. Безбожник. Живот без Живота. Оскиморон. Не сакати љубав. Учини је вечном, јер права љубав „никада не престаје“ (1Кор. 13, 8). Но, пред Вечност, пред Бога живога, изађи као личност, као јединица која је саткана од мноштва, по узору на свога Творца. Јер, ако Оца нема без Сина и Духа Светога (једног без многих), онда ни тебе нема без твојих ближњих. Ако те Вечност прими, буди храбар и питај: „Господе, а где су ближњи моји? Хоћеш ли и
    њих помиловати љубави моје ради?“ Не бој се ни у пакао да сиђеш, ради њих. Јер, такав пакао траже Светитељи, највећи пријатељи Божији. Мојсије, у Старом Завету, молио је Бога за народ свој, за њихово спасење, па и по цену да он
    сконча у паклу. Апостол Павле је то исто чинио у Новом Завету. Ево, у наше дане, не тако давно, то је чинио и Светитељ из рода нашега, Владика Николај, који се паклу радује, „само Срби Богу да се врате.“ Свети Силуан Атонски и дивни старац Софроније Сахаров, молили су се и плакали за „целог Адама“. Ко је „цели Адам“? Човечанство. Један човек, једна природа људска коју пројављују многе ипостаси (многи људи, многе личности). Може ли ишта утешити тугу Светитеља ако Адам поново не буде цео? Љубав је тајна велика. Хоће ли она дефинитивно спасити свет? Само Светитељи знају сигуран одговор. Они који су на путу светости могу само да се замисле, да питају. Знати одговор значи постати Светитељ. Знати одговор значи познати љубав. Али, ко ће данашњег човека научити љубави? Ко ће га ослободити од разних заблуда и сурогата љубави? Нико други до Светитељи. Они су видело света, учитељи љубави. Зато је свету потребна етика.
    Али, не било која етика већ светитељска, она која води савршенству – љубави. Светитељска етика је потребна као педагог врлина, као анагог онима који су на путу светости до савршенства – до љубави. Тек када човек научи да се љубављу не
    назива свашта, већ једно и једино савршенсво, тек тада сазнаће одговоре на тешка питања. Имаће знање. Знање поистовећено са љубављу. Светост. А која су то питања? Ако таква љубав каква је светитељска заиста сиђе у пакао,
    неће ли пакао нестати? Ако Бог спасава личност, а ње нема без односа са другим личностима, са ближњима, шта то значи? Хоће ли Господ ради једног праведника, ради његове љубави, помиловати и ближње његове? Није ли и Авраму обећао да ће помиловати читав један град грешника, Содому, само ако се у њему нађе десет праведника? Хоће ли, ако помилује нас, помиловати и наше ближње чија је можда једина праведност била та што су волели и били вољени? Такви какви јесу. Несавршени. Грешни, али вољени. Толико вољени да је идентитет без њих незамислив. Или ће их ипак раздвојити од нас? Неће ли тада осакатити личност коју спасава? Ако је сакати, одвајајући је од ближњих, како је онда спасава? Као индивидуе? Али, зар живот није сабрање, „цели Адам“, насупрот смрти која је раздвајање, распадање, „атомизација Адама“? Нисам ли распаднут човек, ако сам без својих ближњих који су ме чинили постојећим, давали ми идентитет, личност? Где сам ја, у којем Рају, ако нема ближњих мојих? Ту је Бог, рећиће неко. Али, ја волим и Бога и ближњег. Немогуће је то двоје раздвојити а остати личност. Нису ли ради тога Светитељи искали од Бога пакао? И неће ли баш та љубав победити и испразнити пакао? Не знам. Светитељи знају.
    Александар Милојков
×
×
  • Креирај ново...