Jump to content

Дејан

АДМИНИСТРАТОР
  • Број садржаја

    18488
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    39

Репутација активности

  1. Волим
    Дејан got a reaction from riki9 for a Странице, Пажња је у молитви најважнија ствар   
    Заправо целокупна православна духовност заснована је на пажњи, на трезвеумљу (σωφροσύνη). Наша мисао је облик енергије и наука је показала да у зависности од наших мисли, да ли имамо позитивне или лоше мисли, природа око нас реагује. Расејане мисли су као светлост која није фокусирана и која не може далеко да оде. Молитва у расејаности је више празнословље јер таква молитва није у стању да нас повеже са Богом и ближњима. Молитва која је заснована на пажњи, на трезвеумљу облик је фокусиране енергије која и те како делује на свет око нас и духовно нас повезује са Господом. Господ зна наше потребе и наше жеље јер је Он познаје срце човека и пре него што му упутимо молитву. Али да би нам помогао Он тражи и нашу слободну вољу. А та наша слободна воља се највише изражава управо нашом молитвом и то моливом која бива у пуној пажњи и сабраности ума и срца. Проблем огреховљеног човека јесте дезинтеграција наших природних сила и отуђеност од Бога. Наше природне силе не делују сабрано и хармонично и зато се дешава да једно желимо, а друго радимо, молимо се Богу за једно, а бива нам друго јер наша молитва не долази из сабраности, већ из расејаности.
    Православна традиција молитве је зато највише усмерена како да се научимо сабраној молитви, молитви у којој осећања потискујемо и концентришемо се на саме речи молитве, закључавајући ум свој у речи молитве. За то је најбоља Исусова молитва јер најлакше можемо да се саберемо на њене речи, а с друге стране само име Спаситеља има чудесну моћ и снагу. Врло често, почетници се препуштају "распричаним" молитвама са много жеља и осећања мислећи да је молитва у емоцијама. Наравно, учлешће срца као централног духовног органа је од суштинске важности, али од страсти неочишћено срце извор је многих острашћених осећања која гуше молитву и зато духовни учитељи саветују да се такве молитве и осећања потискују и да се вежбамо у концентрисаном читању, изговарању речи молитве, покушавајући да не дозволимо да нас освоји маштање и лутање ума јер тада молитва престаје. Машта која произилази из несабраног и огреховљеног ума простор је у коме нарочито делују зли духови јер маштом отварамо врата нашег ума и срца мислима и осећањима који не долазе од нас самих. Посебно бих предложио да прочитате савете Св. Игнатија Брјанчанинова о молитви, али и многих других учитеља молитве.
    У почетку наша молитва треба да буде полугласна (наравно ако смо сами) јер слушањем речи, звука и покретима наших уста и усана везујемо пажњу на речи молитве. Тек након упорног вежбања бићемо у могућности да сачувамо пажњу и приликом читања молитава у себи. На крају, када хришћанин овлада умећем молитве речи нису ни важне јер оне су само помоћно средство. Молитва је природни говор срца и ума са Богом и своди се у свом најсавршенијем виду на интензивно продуховљено осећање сталног Божијег присуства, на сваком месту и у свако време. Молитва је логосни језик будућег века, језик чистих мисли неоптерећених сликама и представама ума. Врхунац молитве је чист ум или како оци кажу сједињење ума и срца. Таква молитва отвара сва врата и онај ко је задобије долази до познања да су сва материјална блага овог света безвредна према таквом богатству.
    Наравно, молитва произилази из нашег евхаристијског живота и једино у здравом евхаристијском односу према свету можемо да задобијемо исправну молитву. У противном, без јединства са Црквом молитва се своди на чисто људску способност која постоји у разним религијама и философским системима
    Ова тема је јако обимна и много би се могло говорити о њој. И сам сам почетник у молитви тако да сам сигуран да ћете много више моћи да сазнате читајући дела великих делатника молитве.
    Архимандрит Сава Јањић
  2. Волим
    Дејан got a reaction from александар живаљев for a Странице, Цар и непоштен трговац   
    Имао персијски цар прелепог коња. Кад је тог коња видео један од најбогатијих људи у царству решио је да га се домогне по било коју цену. Нудио је цару злато, драго камење, камиле, али цар није хтео ни да чује.
    Богаташ је онда решио да коња узме на превару. Знао је да цар свако јутро иде на јахање, па се прерушио у бедног просјака, легао на сред пута и чекао. Цар је био добар човек, племенитог срца. Чим је угледао невољника на путу, сјахао је с коња и пришао да види да ли је том несрећнику потребна помоћ.
    - Помагајте! - завапио је изнемоглим гласом лажни просјак.
    - Данима гладујем, не могу више ни да ходам.
    Цар је гладног просјака пажљиво подигао и попео га на коња.
    Чим је био на коњу богаташ је брзо збацио просјачки плашт, повукао узде и натерао коња у галоп. Цар је потрчао за њим вичући да стане. Кад је неваљали богаташ довољно далеко одмакао, застао је и окренуо се.
    - Украо си ми коња - викао је цар - само те једно молим!
    - Шта? - упитао је богаташ.
    - Да никоме не кажеш како си дошао до коња.
    - Зашто?
    - Ако људи чују о твојој превари, може се десити да једног дана нико не застане да помогне некоме ко лежи насред улице и заиста умире.
    Преузето из: ''Светосавског звонца'' бр. 2/2013.
  3. Волим
    Дејан got a reaction from Вилер Текс for a Странице, Етнофилетизам   
    Надахнут одговор теолога Александра Милојкова ,који овим путем делимо са вама.
    Сестро Екатарина,
    ја стварно не видим везу између наших славних предака и "сорошових маринаца" који су нас окупирали?! Шта, криво им је што они немају такве претке, или шта дуго?
    Говорити против етнофилетизма не значи не волети свој народ, напротив. То значи бранити свој народ од јереси, јер етнофилетизам је јерес осуђена од Цркве. Тај необуздани дух самохвалоспева је стран хришћанском духу (а тако близак оном јудејском, фарисејском) који каже да "нема више Јудеја ни Грка, већ смо сви једно у Исусу Христу". Мени је мука заиста, после свих ових година наше српске несреће, тих кафанских "великосрпских" хвалоспева, поклича "Србија до Токија", а Србија све мања и мања. Окусио сам ја рат, драга сестро. Био сам на Косову када је тамо било борби. Слушао сам "Бају малог Книнџу" како "опева" Косово и помислио "готово је, изгубићемо га, само због оваквих "патриота"". Нажалост, то се и десило. Тај човек, о којемгод српском крају да је запево, тамо више Срба нема. Зато ми је мука од тог етнофилетизма.
    Шта са прецима? Њима част и слава, али шта је нама даље чинити, то је питање којим треба да се бавимо. То што смо потомци неких великих људи нам ама баш ништа не значи. Заправо, само нас може још више коштати зато што смо овакви какви смо (а јако смо лоши и покварени). Знаш како је Господ рекао: "Коме је много дато, много ће се од њега и тражити".
    Знам и ја да сам потомак (по мајци) чувених хајдучких јатака Брдара (мајка је девојачко Брдаревић) и Чоњаге (од којих су Чоњагићи, опет моја фамилија) из "Хајдук Станка". Али, шта са тим? Тиме нећу задобити Царство небеско. Знам ја и ко су Вулетови ђетићи. Моја је супруга родом из Црне Горе, из часног племена Васојевића. Али, ако се ја сам не трудим и не следим Христа, онда моји преци само хране моју сујету. То је етнофилетизам. Треба да избијемо из главе да смо "најбољи", "небески", "најстарији". То су глупости и митоманија. Ми смо народ ко и сваки други што је. Има ли народа а да га Бог није створио? Наравно да нема, зато је сваки народ Божији народ и сви смо позвани на спасење.
    Ја бих зато рекао да су "сорошеви маринци" последица наше сујете, казна за нашу гордост и непокајаност, абортусе, безбожност и издају предака и вере свете коју су нам оставили. Ови педери и њихова борба за "људска" права су пелцер засађен нашом руком безверја.
    Сестро, немамо пуно разлога да се гордимо и поносиомо, али не треба ни да очајавамо. У сваком случају, хришћански приличи више да сами сбе укоревамо, него да се самохвалимо. Од овог првог можемо имати велике користи, а од другог само сујету и оно што са њом иде: пропаст.
  4. Волим
    Дејан got a reaction from Светислав Павловић for a Странице, Важно је познавати историју православног богослужења   
    Произвољности у обреду код разних савремених протестантских секти немају никакве везе са предањском динамиком литургијског развоја у нашој Цркви јер у секташким заједницама влада снажан дух индивидуализма и не постоји никаква веза са светоотачком традицијом. У Православној Цркви предањски утемељене промене у Литургији нису (и не би смело да буду) плод самовоље и произвољности понашања појединих јерараха, већ израз живог надахнућа Духом Светим који Цркву непрестано води и управља ка пуноћи Царства небеског. Традиција у Православљу зато није слепо понављање одређених форми из прошлости, већ непрестано проживљавање предања у благодати Духа Светога.
    Веома је занимљиво да ниједан православни Сабор није доносио одлуке и правила како треба да се служи Литургија. Пре свега није било само једне Литургије, већ више различитих врста Литургија од најранијих времена. Постоји посебно значајна александријска литургијска традиција, јерусалимска, римска, цариградска, галиканска и сл. Молитве анафоре биле су често потпуно различите, а неретко сами јерарси су их састављали изражавајући веру своје Цркве и локално предање у коме су поникли. Тек касније имамо тзв. рубрике, односно тумачења како се конкретно врше одређене радње али и то се мењало врло често. Укратко речено, Литургија је одраз живота и слободе у Христу, и није једна ригидна форма која је једном установљена и више се никада не може мењати. Са озбиљнијом кризом Ромејског царства пред крај 11. века динамика црквеног живота у сваком погледу се успорава и јача потреба да се постојеће форме конзервирају и сачувају од даљих промена. Неправедне су оптужбе Западњака да је реч о почетку периода тзв. окамењења (петрификације) црквеног живота и богословља на Истоку, али чињеница остаје да је било много мање динамике и креативности у поређењу са претходним периодима. И литургијске форме, нарочито од Латинског освајања Цариграда 1204 г. и реконквисте Палеолога, бивају много ригидније, док монашки кругови праве пресудан утицај на богослужење у Православној Цркви које добија мање више овај облик који нам је данас познат. Међутим у том периоду посебно оживљава традиција исихазма, која је оставила неизбрисив траг на све сегменте живота Православне Цркве, посебно на богослужење и уметност.
    Данас је заиста жалосно да они који су незадовољни због тзв. новаторских промена не знају да је тзв. служење по старом заправо новијег порекла, а такозвана стара пракса потиче из 17. или 18. века. У Дечанима имамо сачуван Дечански служабник из 14. века и када упоредимо његов текст са данашњим текстовима видећемо разлике. На пример у 14. веку, а посебно у време Светог Саве певало се у канону Евхаристије само „Достојно и праведно“, а не „Достојно и праведно јест поклањатисја Оцу и Сину и Свјатому Духу“. Такође није било тропара трећег часа пред молитвом епиклезе, што је уведено касније итд. Св. Јован Златоусти на пример нигде не помиње херувимску песму јер она тада није ни постојала. У Цариграду је Литургија почињала свечаним входом Архијереја, ђакона са Јеванђељем и народа који је улазио са њима, а тек после је на почетак Литургије прилепљен тзв. енарксис са антифонима па је свечани улазак архијереја у олтар на малом входу изгубио ону посебност коју је имао када је тим чином и првим благословом са горњег места почињала Литургија.
    Читање молитава наглас била је у ранијим вековима нормална ствар, не само литургијских молитава, већ и личних молитава. У антици људи никада нису читали у себи већ наглас. Читати у себи молитве сматрало се недоличним јер се обраћамо живом Богу посебно на Литургији где у име заједнице произносимо молитве. Јектеније и прозбе су завршаване молитвом архијереја или свештеника на што је на крају народ одговарао са амин. Неке молитве су читане тихогласно тј. "мистикос" (тајно) тј. нису читане гласно као возгласи али нису читане ни у себи, како данас поједини тврде. С временом због више разлога молитве се генерално полако почињу читати тише док нисмо дошли до праксе у којој верници више не могу ни да прате ни да чују молитву анафоре која је била кључна молитва Цркве, а та молитва је кључна молитва целог литургијског скупа, а не само свештеника који у олтару наводно треба да чита своје молитве, док народ побожно гледа у иконе, пева и одговара са амин. На овај начин се потпуно губи смисао богослужења јер Литургија је заједничко дело свих, како сама реч каже, а не представа. Ово је веома широка тема и можемо о томе уз неко слично питање.
    Конкретно у нашој Помесној Цркви последњих година сведоци смо повећаног интересовања за Литургију и јачања свести о Литургији као централном догађају у животу Цркве. Веома је значајно да се ова литургијска обнова, а не реформа како је неки зову, настави, иако је потребно много стрпљења и смирења. Обнова не сме да иде насилним наметањем и декретима већ органским узрастањем у разумевању богослужења. Верни народ треба да се адекватно образује и упозна са правим значењем Литургије, са смислом молитава и историјом развоја литургијских форми. Без тога не може бити зреле и одговорне литургијске обнове нити литургијског живота. У појединим епархијама на том плану је доста учињено и не постоје никакве смутње око начина служења Литургије. У другим, пак, праве се компромиси са формама које потичу од пре два или три века.
    Ипак, да не би било толиких разлика у начину служења Литургије у нашој Помесној Цркви било би добро да Комисија за Литургију при Св. Архијерејском Сабору СПЦ уложи додатне напоре како би се одговорно наставила литургијска обнова и да тај богословски и литургијски рад доведе до уједначеније литургијске праксе. Српска Православна Црква је у посебно добром положају да уради доста на овом плану јер је српски језик већ потпуно прихваћен као литургијски језик, што омогућава непосредније учествовање верног народа у Литургији, а то је и претпоставка и циљ литургијске обнове.
    Као добру литературу на нашем језику у вези развоја и историје богослужења, посебно Литургије издвојио бих „Христос нова Пасха“ у 3 тома, Преосвећеног Владике Атанасијаhttp://www.hilandar....d=157&Itemid=68. На енглеском језику веома су занимљива дела литургичара Роберта Тафта (погледајте књижицу „Византијски обред“ Р.Тафта у српском преводуhttps://www.pouke.org...&id=574&do=view) или писанија шпанског теолога Хуана Матеоса. Посебно леп и концизан преглед православног богослужења дао је Хју Вајбру (The Orthodox Liturgy: The Development of the Eucharistic Liturgy in the Byzantine Rite). „Евхаристија“ Александра Шмемана један је од најважнијих текстова за православно разумевање Литургије.
    Архимандрит Сава Јањић
  5. Волим
    Дејан got a reaction from geronymo for a Странице, Материнска Љубав   
    Постоји много прича о великој материнској љубави. Но дешава се да ми заузети својим пословима и проблемима, исувише касно дознамо како нас је ватрено и нежно волела мајка. И касније се кајемо што смо љубећем материнском срцу нанели незацељиве ране...
    Но , ко зна, може бити, како се то каже, ,, ко зна зашто је то добро ‘‘ , наше мајке виде наше закаснело покајање и опраштају својој касно опамећеној деци. Јер материнско срце уме да воли и опрашта тако како нико на земљи...
    Не тако давно у једном граду у централном делу Русије живеле су мајка и ћерка . Мајка се звала Татјана Ивановна, и била је лекар-терапеут и предавач месног медицинског института. А њена једина ћерка, Нина, била је студент тог института.
    Обе су биле некрштене. Но, десило се да је једном Нина са две колегинице ушла у православни храм. Ближио се испитни рок, као што је познато студенти сматрају ,, стресним периодом ‘‘ и узнемиреношћу. Зато су Нинине колегинице, у нади у помоћ Божију у предстојећем испитном року решиле да закажу молебан за оне који уче. Баш у то време настојатељ храма, отац Димитрије, држао је проповед, која је веома заинтересовала Нину, зато што никада до тада није чула ништа слично.
    Нинине другарице су већ одавно напустиле храм, а она је остала у њему до краја литургије. Управо та посета храму одредила је сву Нинину даљу судбину – ускоро се крстила. Разуме се , учинила је то у тајности од неверујуће мајке, страхујући да ће је тиме расрдити. Духовни отац Нине постао је отац Димитрије који ју је и крстио.
    Нина није успела да дуго од мајке сачува тајну свог крштења. Татјана Ивановна је посумњала чак не зато, што је девојка одједном престала носити џинс и везену капицу с кићанкама, заменивши их са дугачком сукњом и марамом. И не зато што је сасвим престала да употребљава шминку. На жалост, Нина је , слично многим младим новообраћеним, потпуно престала да се интересује за учење, уобразивши да је то одвлачи од ,, једино потребног ‘‘. И у то време, док је она данима без предаха студирала том за томом Житија Светих и ,, Добротољубља ‘‘ , уџбенике и свеске покривао је све већи и већи слој прашине...
    Не једном је Татјана Ивановна покушавала да наговори Нину да не запушта учење. Но, све је било узалуд. Ћерка је била заузета искључиво спасењем сопствене душе. Што се више приближавао крај школске године, а уједно с његовим приближавањем повећавао се до астрономских цифара број радова које је Нина требала да уради, тиме су постајале жешће свађе између Нине и њене мајке. Једанпут је Татјана Ивановна, изгубивши контролу над собом, бурно гестикулирала рукама и нехотице закачила руком икону која је стајала на ћеркином столу. Икона је пала на под. И тада је Нина, проценивши мајчин поступак као скрнављење светиње, први пут у животу ударила мајку...
    Од тада су мајка и ћерка постајале све више и више туђе једна другој, мада су наставиле да живе у истом стану, повремено се вређајући. Свој су живот са мајком под истим кровом Нина је изједначавала са мучеништвом, и сматрала је Татјану Ивановну основном препреком свом даљем духовном узрастању, будући да је управо она побуђивала у својој кћерки страст гнева. Када би имала прилику, Нина би волела да се пријатељима и о. Димитрију жали на окрутност мајке. При том је , рачунајући да код њих изазове саосећање, она своје приче украшавала таквим фантастичним детаљима, да је слушаоцима Татјана Ивановна представљана својеврсним Диоклецијаном у сукњи. Истина , једном је отац Димитрије дозволио себи да посумња у истинитост Нинине приче. Тада је она раскинула сваку везу са својим духовним оцем и прешла у други храм, где је ускоро почела певати и читати за певницом, оставивши готово без посла претходну појкињу – самохрану старицу – украјинку...
    У новом храму Нини се допало више него у претходном , јер је његов настојатељ муштрао своја духовна чада епитимијама у виде десетине па и стотине метанија, што никоме није давало повода да посумња у исправност његовог духовног руковођења. Парохијани, а нарочито парохијанке, одевене у црно и убрађене да самих обрва тамним марамама, са бројаницама око корена леве шаке, личиле су не на мирјанке већ на искушенице неког манастира. При том су се многе од њих искрено гордиле тиме, што су по благослову баћушке из својих станова заувек истерали ,, идола и слугу ада ‘‘ , уобичајено речено телевизор, и као резултат тога добили несумњиву увереност у своје будуће спасење...
    Уосталом, строгост настојатеља тог храма према својој духовној деци касније су донели добре плодове – многи од њих, прошавши у својој парохији основну школу аскезе, касније су отишли у разне манастире и постали обрасци монасима и монахињама.
    Нину су ипак искључили са института због неполагања испита. Она и није покушавала да настави учење, сматрајући диплому лекара за ствар која није неопходна за вечни живот. Татјана Ивановна је успела да запосли ћерку као лаборанта на једној од катедри медицинског института, где је Нина почела радити, не показујући, уосталом, особиту ревност према свом послу. Слично јунакињама вољених житија светих, Нина је знала само три пута- у храм, на посао и касно увече кући. Нина се није удавала, понекад је желела да обавезно буде жена свештеника, или монахиња, а све остале варијанте је нису интересовале. За године свог пребивања у Цркви, она је прочитала много духовних књига, и научила скоро напамет Јеванђелске текстове, тако да је у неизбежним споровима и размимоилажењима у парохијском животу доказивала сопствену исправност, редом побијајући своје противнике ,, мачем речи Божјих ‘‘.
    За то време Татјана Ивановна је остарила и све чешће је о нечему размишљала. Понекад је Нина налазила код ње у торби брошуре и листиће, које су јој очигледно на улици давали секташи- јеховисти. Нина је с грдњом одузимала од мајке опасне књижице, и називајући је ,, секташицом ‘‘ , на њене очи цепала их на ситне комадиће и бацала у канту за смеће. Татјана Ивановна је безроптно ћутала.
    Нининим страдањима, принуђеној да живи под истим кровом са неверујућом мајком, дошао је крај када је Татјана Ивановна отишла у пензију и све чешће почела побољевати. Једне вечери, када је Нина, вративши се из цркве, са слашћу јела скувани за њу и мајку посни боршч, Татјана Ивановна је рекла ћерки : Ево шта Ниночка. Хоћу да прикупим документа за старачки дом. Нећу више да ти сметам у животу. Шта ти мислиш о томе ? Да је Нина у том моменту погледала у мајчине очи, видела би у њима сву бол страдајућег материнског срца. Но, она је не подижући очи са тањира са боршчом, промрмљала : Не знам. Уради како хоћеш. Свеједно ми је.
    Убрзо после тог разговора Татјана Ивановна успела је да прибави сва неопходна документа и прешла да живи у старачки дом који се налазио на крају града, поневши са собом само малени кофер са најнеопходнијим стварима. Нина није нашла за потребно чак ни да испрати мајку. После њеног одласка она је чак осећала радост – сматрала је да ју је Сам Господ избавио од неопходности живота са невољеном мајком. А касније – и од потребе да је негује.
    После тога, пошто је Нина остала сама, решила је да сада сама може градити сопствену судбину , онако , како је одавно желела. У суседној епархији био је женски манастир са строгим уставом и добро организованим духовним животом. Нина је више пута одлазила тамо, и у машти замишљала себе као искушеницу баш те обитељи. Истина , тамошња игуманија никога није примала у манастир без благослова прозорљивог старца Алипија из знаменитог манастира Воздвижења Часног Крста , који се налазио у тој епархији ,у граду В. Но Нина је била уверена да ће јој старац дати благослов за ступање у манастир. А може бити да ће је, на рачун њених претходних трудова у храму, одмах замонашити ? И како ће само лепо изгледати у одежди монахиње – у црној раси и камилавци, оивиченој крзном, с дугачким бројаницама у руци – истинска Христова невеста...
    Са таквим и сличним ружичастим маштањима Нина је и пошла старцу, купивши му на дар скупу грчку икону у сребрном окову. На Нинино запрепашћење, затраживши да разговара са старцем , он је одбио да је прими. Но, она није мислила тако лако да се преда, и пожурила је да се приближи старцу са групом поклоника. Приближивши се старцу, Нина му је пала пред ноге и стала молити благослов да ступи у женски манастир. На Нинино запрепашћење, прозорљиви старац јој је дао строги одговор : А шта си ти са својом мајком урадила ? Како кажеш да волиш Бога, ако мајку своју мрзиш ? И не маштај о манастиру – нема благослова !
    Нина је хтела да одговори старцу, да он не може ни замислити какво је чудовиште била њена мајка. Но вероватно од узнемирености и срџбе није могла проговорити ни речи . Уосталом , када је први шок прошао, Нина је закључила, да старац Алипије или није такав прозорљивац, како о њему причају, или је просто погрешио. Јер, било је случајева, када су и будуће велике светитеље одбијали да приме у манастир...
    ... Прошло је око пола године од како је Нинина мајка отишла у старачки дом. Некако баш у то време у цркви, где је Нина певала, умрла је стара појкиња – украјинка. Суседи умрле донели су у храм њене ноте и свеске са записима Богослужбених текстова , и настојатељ је благословио Нини да их прегледа и одабере оно што би могло да се примени за певницом. Нинину пажњу привукла је једна од свески, чије су корице биле увијене у црно воштано платно. У њој су биле записиване коледне песме – руске и украјинске, а такође разни стихови духовног садржаја, које у народу обично називају ,, псалмима ‘‘. Између осталог тамо је било једно стихотворење, написано на украјинском, које је представљало не ,,псалам ‘‘ већ пре легенду.
    Суштина је отприлике била оваква : неки младић обећао је својој вољеној девојци да ће јој испунити сваку жељу.
    ,, Тада ми донеси срце своје мајке ‘‘, - затражила је сурова лепотица . И избезумљен од љубави младић је не трепнувши испунио њену жељу. Но , када се вратио к њој, носећи у марами страшан дар , материнско срце, спотакнуо се и пао. Очигледно, то је земља уздрхтала под ногама матероубице. И тада је материнско срце упитало сина : ,, да се ниси ударио сине ? ‘‘
    При читању те легенде Нина се одједном сетила мајке. Како је она ? Шта је с њом ? Уосталом , сматрајући сећање на мајку ђаволским дошаптавањем, Нина га је одмах одбацила цитатом из Јеванђеља : ,, ...ко је Мати Моја ? ...ко изврши вољу Оца Мога Небесног, тај је Мој брат и сестра и Мајка ‘‘ (Мт. 12: 48, 50). И мисли о мајци исчезли су тако изненада, као што су се и појавиле.
    Но , ноћу је Нина уснила необичан сан. Као да је неко води по предивном рајском врту, препуном цвећа и дрвећа са зрелим воћем. И Нина види да усред тог врта стоји предивна кућа, боље рећи дворац. ,, Какав је дворац Господ припремио за мене ‘‘ , - помислила је Нина. И тада јој је њен сапутник , као да је читао њене мисли, одговорио : ,, Не , то је дворац твоје мајке ‘‘. ,, А шта је онда за мене ? ‘‘- упитала је Нина. Но њен сапутник је ћутао... И ту се Нина пробудила...
    Виђење у сну ју је потпуно смутило. Како то да јој Господ, после свега што је ради Њега Нина учинила , није припремио дворац у рају према њеним заслугама ? И ради чега таква част њеној мајци, неверујућој, па чак и некрштеној ? Разуме се да је Нина свој сан приписала ђавољим искушењима. Но , ипак ју је знатижеља вукла даље, и поневши са собом неке дарове она је узела благослов од настојатеља и пошла у старачки дом да посети мајку коју није видела већ пола године.
    Како Нина није знала број собе у којој је живела њена мајка, решила је да почне своје трагање од пулта где је дежурала медицинска сестра. Ту је затекла младу сестру, која је одвајала из бочица таблете за болесне. На њено велико изненађење , на полици са лековима приметила је невелику икону Казањске Мајке Божије, а на дасци од прозора, књижицу о св. Ксенији Петроградској.
    Поздравивши сестру, Нина је упитала у којој соби живи Татјана Ивановна Матвејева.
    - А ви сте дошли да је посетите ? – упитала је сестра. – На жалост, закаснили сте. Татјана Ивановна је умрла пре два месеца. Онда је отворила неки роковник и нашавши одређено место, рекла Нини тачан датум смрти њене мајке. Но, очигледно, при том се сестра сетила нечега значајног за њу, и наставила је да прича : - А ко сте јој ви? Ћерка ? Знате, Нина Николајевна, каква сте ви срећница ! Имали сте знамениту мајку. Ја нисам учила код ње, но много доброг сам слушала о њој од њених ученика. Њу су и овде сви волели. А умирала је тешко- пала је и сломила ногу. Затим су настале ране од лежења и ја сам одлазила да је превијам. Знате, таквог болесника никада у животу нисам неговала. Она није плакала , није уздисала и сваки пут ми је благодарила. Никада нисам видела да су људи умирали тако кротко и храбро као ваша мама. А два дана пре смрти упитала ме је :,,Гаљенка , позови ми свештеника, хтела бих да ме крсти ‘‘. Тада сам позвала нашег оца Ермогена, и он је ујутру дошао и крстио је. А следећег дана је умрла. Да сте само видели какво је било њено лице, светло и јасно, као да није умрла већ само уснула... Баш као светитељка...
    Нинином запрепашћењу није било краја. Значи, њена мајка је пред смрт поверовала и умрла, очистивши се Крштењем од свих својих претходних грехова. А слаткоречива сестра је наставила да прича даље : - А да знате , често вас је спомињала. И кад ју је отац Ермоген крстио, тражила је од њега да се моли за вас. Када се повредила предложила сам јој да вас позове. Но, она је одбила : не треба, Гаљенка, зашто Ниночку да оптерећујемо. Она и без тога има пуно обавеза. А и крива сам пред њом... Такође је тражила да вас не обавештавамо ни о њеној смрти да се не бисте беспотребно узнемиравали. Ја сам је послушала, опростите...
    Ето шта је Нина сазнала о последњим данима живота своје мајке. Разделивши сестрама и старицама из суседних соба донете поклоне, пошла је кући пешке , како би се мало смирила. Ходала је пустим улицама прекривеним снегом, не разазнајући пут . Но њу није погодило то што је сада остала без једине рођене особе, већ то, што она никако није могла да се помири с тим, како је Бог даровао тако прекрасно место у рају њеној мајци а не њој која се цео живот подвизавала ради Њега, а њена мајка се крстила дан пред смрт. И што је више размишљала о томе, тиме се све више у њеној души јављао ропот на Бога : ,,Господе, зашто њој а не мени ? Како Си то могао дозволити ? Где је Твоја праведност ? ‘‘
    И ту је нестало тла под Нининим ногама и она је пропала у бездан. Не , то уопште није било неко чудо. Просто, погружена у своје мисли , Нина није ни приметила отворену канализациону шахту и пропала је право у зјапећу рупу. Од изненађења није успела ни крикнути , ни помолити се , чак ни уплашити се. Не мање неочекивано било је то, што су се њене ноге одједном ослониле на нешто чврсто . Вероватно је то био неки сандук који је неко бацио у шахту и који се заглавио у њој. Затим су нечије снажне руке ухватиле Нину и повукле је горе. Даљег се ничега не сећа.
    Када је Нина дошла к себи, око ње су се тискали људи , који су је псовали , држећи је за скитницу и лопова , који скидају металне поклопце са шахтова, и чудили се како је Нина могла да изађе напоље без ичије помоћи. Нина је махинално погледала у шахт и видела како на његовом дну, дубоко , дубоко, тече вода и стрчи некаква цев. А унутра никаквог сандука није било. И тада је опет изгубила свест...
    Одвезли су је у болницу, прегледали , и не нашавши никаквих повреда послали кући , посаветовавши је да узме лек за смирење . Дошавши кући Нина је узела таблету претходно се прекрстивши и попивши свете воде, и убрзо је утонула у сан. Уснула је како пада у бездан. И одједном чује : ,, не бој се ћеркице ‘‘ , и снажне , топле материнске руке прихватиле су је и носе је негде ка врху. А потом се Нина обрела у оном истом врту, који је сањала претходне вечери. И види чудесно дрвеће и цвеће. И још, онај дворац за који су јој рекли да у њему живи њена мајка. И поред тог дворца , заиста стоји њена мајка, млада и предивна, као на фотографијама из старог албума.
    - Да се ниси повредила, ћеркице ? – пита мајка Нину.
    И тада је Нина схватила шта ју је спасло од сигурне смрти. То је била материнска љубав и материнска молитва, која ,, и са дна мора подиже ‘‘ .
    И Нина је заридала и клекла да целива ноге мајчине, орошавајући их својим закаснелим покајним сузама. И тада је мајка , нагнувши се над њом, почела је нежно миловати по њеним већ проседим власима :
    - Не плачи , не плачи ћеркице... Господ нека ти опрости. А ја сам ти одавно све опростила. Живи, служи Богу и буди срећна. Само запамти : ,, Бог је љубав ‘‘ (1Јн. 4,16).
    Ако будеш волела људе и жалила, срешћемо се опет да се више никада не растанемо.
    А овај дом постаће и твој дом.
    Монахиња Евтимија ( Пашћенко)
    IZVOR
  6. Волим
    Дејан got a reaction from Лидија Миленковић for a Странице, Материнска Љубав   
    Постоји много прича о великој материнској љубави. Но дешава се да ми заузети својим пословима и проблемима, исувише касно дознамо како нас је ватрено и нежно волела мајка. И касније се кајемо што смо љубећем материнском срцу нанели незацељиве ране...
    Но , ко зна, може бити, како се то каже, ,, ко зна зашто је то добро ‘‘ , наше мајке виде наше закаснело покајање и опраштају својој касно опамећеној деци. Јер материнско срце уме да воли и опрашта тако како нико на земљи...
    Не тако давно у једном граду у централном делу Русије живеле су мајка и ћерка . Мајка се звала Татјана Ивановна, и била је лекар-терапеут и предавач месног медицинског института. А њена једина ћерка, Нина, била је студент тог института.
    Обе су биле некрштене. Но, десило се да је једном Нина са две колегинице ушла у православни храм. Ближио се испитни рок, као што је познато студенти сматрају ,, стресним периодом ‘‘ и узнемиреношћу. Зато су Нинине колегинице, у нади у помоћ Божију у предстојећем испитном року решиле да закажу молебан за оне који уче. Баш у то време настојатељ храма, отац Димитрије, држао је проповед, која је веома заинтересовала Нину, зато што никада до тада није чула ништа слично.
    Нинине другарице су већ одавно напустиле храм, а она је остала у њему до краја литургије. Управо та посета храму одредила је сву Нинину даљу судбину – ускоро се крстила. Разуме се , учинила је то у тајности од неверујуће мајке, страхујући да ће је тиме расрдити. Духовни отац Нине постао је отац Димитрије који ју је и крстио.
    Нина није успела да дуго од мајке сачува тајну свог крштења. Татјана Ивановна је посумњала чак не зато, што је девојка одједном престала носити џинс и везену капицу с кићанкама, заменивши их са дугачком сукњом и марамом. И не зато што је сасвим престала да употребљава шминку. На жалост, Нина је , слично многим младим новообраћеним, потпуно престала да се интересује за учење, уобразивши да је то одвлачи од ,, једино потребног ‘‘. И у то време, док је она данима без предаха студирала том за томом Житија Светих и ,, Добротољубља ‘‘ , уџбенике и свеске покривао је све већи и већи слој прашине...
    Не једном је Татјана Ивановна покушавала да наговори Нину да не запушта учење. Но, све је било узалуд. Ћерка је била заузета искључиво спасењем сопствене душе. Што се више приближавао крај школске године, а уједно с његовим приближавањем повећавао се до астрономских цифара број радова које је Нина требала да уради, тиме су постајале жешће свађе између Нине и њене мајке. Једанпут је Татјана Ивановна, изгубивши контролу над собом, бурно гестикулирала рукама и нехотице закачила руком икону која је стајала на ћеркином столу. Икона је пала на под. И тада је Нина, проценивши мајчин поступак као скрнављење светиње, први пут у животу ударила мајку...
    Од тада су мајка и ћерка постајале све више и више туђе једна другој, мада су наставиле да живе у истом стану, повремено се вређајући. Свој су живот са мајком под истим кровом Нина је изједначавала са мучеништвом, и сматрала је Татјану Ивановну основном препреком свом даљем духовном узрастању, будући да је управо она побуђивала у својој кћерки страст гнева. Када би имала прилику, Нина би волела да се пријатељима и о. Димитрију жали на окрутност мајке. При том је , рачунајући да код њих изазове саосећање, она своје приче украшавала таквим фантастичним детаљима, да је слушаоцима Татјана Ивановна представљана својеврсним Диоклецијаном у сукњи. Истина , једном је отац Димитрије дозволио себи да посумња у истинитост Нинине приче. Тада је она раскинула сваку везу са својим духовним оцем и прешла у други храм, где је ускоро почела певати и читати за певницом, оставивши готово без посла претходну појкињу – самохрану старицу – украјинку...
    У новом храму Нини се допало више него у претходном , јер је његов настојатељ муштрао своја духовна чада епитимијама у виде десетине па и стотине метанија, што никоме није давало повода да посумња у исправност његовог духовног руковођења. Парохијани, а нарочито парохијанке, одевене у црно и убрађене да самих обрва тамним марамама, са бројаницама око корена леве шаке, личиле су не на мирјанке већ на искушенице неког манастира. При том су се многе од њих искрено гордиле тиме, што су по благослову баћушке из својих станова заувек истерали ,, идола и слугу ада ‘‘ , уобичајено речено телевизор, и као резултат тога добили несумњиву увереност у своје будуће спасење...
    Уосталом, строгост настојатеља тог храма према својој духовној деци касније су донели добре плодове – многи од њих, прошавши у својој парохији основну школу аскезе, касније су отишли у разне манастире и постали обрасци монасима и монахињама.
    Нину су ипак искључили са института због неполагања испита. Она и није покушавала да настави учење, сматрајући диплому лекара за ствар која није неопходна за вечни живот. Татјана Ивановна је успела да запосли ћерку као лаборанта на једној од катедри медицинског института, где је Нина почела радити, не показујући, уосталом, особиту ревност према свом послу. Слично јунакињама вољених житија светих, Нина је знала само три пута- у храм, на посао и касно увече кући. Нина се није удавала, понекад је желела да обавезно буде жена свештеника, или монахиња, а све остале варијанте је нису интересовале. За године свог пребивања у Цркви, она је прочитала много духовних књига, и научила скоро напамет Јеванђелске текстове, тако да је у неизбежним споровима и размимоилажењима у парохијском животу доказивала сопствену исправност, редом побијајући своје противнике ,, мачем речи Божјих ‘‘.
    За то време Татјана Ивановна је остарила и све чешће је о нечему размишљала. Понекад је Нина налазила код ње у торби брошуре и листиће, које су јој очигледно на улици давали секташи- јеховисти. Нина је с грдњом одузимала од мајке опасне књижице, и називајући је ,, секташицом ‘‘ , на њене очи цепала их на ситне комадиће и бацала у канту за смеће. Татјана Ивановна је безроптно ћутала.
    Нининим страдањима, принуђеној да живи под истим кровом са неверујућом мајком, дошао је крај када је Татјана Ивановна отишла у пензију и све чешће почела побољевати. Једне вечери, када је Нина, вративши се из цркве, са слашћу јела скувани за њу и мајку посни боршч, Татјана Ивановна је рекла ћерки : Ево шта Ниночка. Хоћу да прикупим документа за старачки дом. Нећу више да ти сметам у животу. Шта ти мислиш о томе ? Да је Нина у том моменту погледала у мајчине очи, видела би у њима сву бол страдајућег материнског срца. Но, она је не подижући очи са тањира са боршчом, промрмљала : Не знам. Уради како хоћеш. Свеједно ми је.
    Убрзо после тог разговора Татјана Ивановна успела је да прибави сва неопходна документа и прешла да живи у старачки дом који се налазио на крају града, поневши са собом само малени кофер са најнеопходнијим стварима. Нина није нашла за потребно чак ни да испрати мајку. После њеног одласка она је чак осећала радост – сматрала је да ју је Сам Господ избавио од неопходности живота са невољеном мајком. А касније – и од потребе да је негује.
    После тога, пошто је Нина остала сама, решила је да сада сама може градити сопствену судбину , онако , како је одавно желела. У суседној епархији био је женски манастир са строгим уставом и добро организованим духовним животом. Нина је више пута одлазила тамо, и у машти замишљала себе као искушеницу баш те обитељи. Истина , тамошња игуманија никога није примала у манастир без благослова прозорљивог старца Алипија из знаменитог манастира Воздвижења Часног Крста , који се налазио у тој епархији ,у граду В. Но Нина је била уверена да ће јој старац дати благослов за ступање у манастир. А може бити да ће је, на рачун њених претходних трудова у храму, одмах замонашити ? И како ће само лепо изгледати у одежди монахиње – у црној раси и камилавци, оивиченој крзном, с дугачким бројаницама у руци – истинска Христова невеста...
    Са таквим и сличним ружичастим маштањима Нина је и пошла старцу, купивши му на дар скупу грчку икону у сребрном окову. На Нинино запрепашћење, затраживши да разговара са старцем , он је одбио да је прими. Но, она није мислила тако лако да се преда, и пожурила је да се приближи старцу са групом поклоника. Приближивши се старцу, Нина му је пала пред ноге и стала молити благослов да ступи у женски манастир. На Нинино запрепашћење, прозорљиви старац јој је дао строги одговор : А шта си ти са својом мајком урадила ? Како кажеш да волиш Бога, ако мајку своју мрзиш ? И не маштај о манастиру – нема благослова !
    Нина је хтела да одговори старцу, да он не може ни замислити какво је чудовиште била њена мајка. Но вероватно од узнемирености и срџбе није могла проговорити ни речи . Уосталом , када је први шок прошао, Нина је закључила, да старац Алипије или није такав прозорљивац, како о њему причају, или је просто погрешио. Јер, било је случајева, када су и будуће велике светитеље одбијали да приме у манастир...
    ... Прошло је око пола године од како је Нинина мајка отишла у старачки дом. Некако баш у то време у цркви, где је Нина певала, умрла је стара појкиња – украјинка. Суседи умрле донели су у храм њене ноте и свеске са записима Богослужбених текстова , и настојатељ је благословио Нини да их прегледа и одабере оно што би могло да се примени за певницом. Нинину пажњу привукла је једна од свески, чије су корице биле увијене у црно воштано платно. У њој су биле записиване коледне песме – руске и украјинске, а такође разни стихови духовног садржаја, које у народу обично називају ,, псалмима ‘‘. Између осталог тамо је било једно стихотворење, написано на украјинском, које је представљало не ,,псалам ‘‘ већ пре легенду.
    Суштина је отприлике била оваква : неки младић обећао је својој вољеној девојци да ће јој испунити сваку жељу.
    ,, Тада ми донеси срце своје мајке ‘‘, - затражила је сурова лепотица . И избезумљен од љубави младић је не трепнувши испунио њену жељу. Но , када се вратио к њој, носећи у марами страшан дар , материнско срце, спотакнуо се и пао. Очигледно, то је земља уздрхтала под ногама матероубице. И тада је материнско срце упитало сина : ,, да се ниси ударио сине ? ‘‘
    При читању те легенде Нина се одједном сетила мајке. Како је она ? Шта је с њом ? Уосталом , сматрајући сећање на мајку ђаволским дошаптавањем, Нина га је одмах одбацила цитатом из Јеванђеља : ,, ...ко је Мати Моја ? ...ко изврши вољу Оца Мога Небесног, тај је Мој брат и сестра и Мајка ‘‘ (Мт. 12: 48, 50). И мисли о мајци исчезли су тако изненада, као што су се и појавиле.
    Но , ноћу је Нина уснила необичан сан. Као да је неко води по предивном рајском врту, препуном цвећа и дрвећа са зрелим воћем. И Нина види да усред тог врта стоји предивна кућа, боље рећи дворац. ,, Какав је дворац Господ припремио за мене ‘‘ , - помислила је Нина. И тада јој је њен сапутник , као да је читао њене мисли, одговорио : ,, Не , то је дворац твоје мајке ‘‘. ,, А шта је онда за мене ? ‘‘- упитала је Нина. Но њен сапутник је ћутао... И ту се Нина пробудила...
    Виђење у сну ју је потпуно смутило. Како то да јој Господ, после свега што је ради Њега Нина учинила , није припремио дворац у рају према њеним заслугама ? И ради чега таква част њеној мајци, неверујућој, па чак и некрштеној ? Разуме се да је Нина свој сан приписала ђавољим искушењима. Но , ипак ју је знатижеља вукла даље, и поневши са собом неке дарове она је узела благослов од настојатеља и пошла у старачки дом да посети мајку коју није видела већ пола године.
    Како Нина није знала број собе у којој је живела њена мајка, решила је да почне своје трагање од пулта где је дежурала медицинска сестра. Ту је затекла младу сестру, која је одвајала из бочица таблете за болесне. На њено велико изненађење , на полици са лековима приметила је невелику икону Казањске Мајке Божије, а на дасци од прозора, књижицу о св. Ксенији Петроградској.
    Поздравивши сестру, Нина је упитала у којој соби живи Татјана Ивановна Матвејева.
    - А ви сте дошли да је посетите ? – упитала је сестра. – На жалост, закаснили сте. Татјана Ивановна је умрла пре два месеца. Онда је отворила неки роковник и нашавши одређено место, рекла Нини тачан датум смрти њене мајке. Но, очигледно, при том се сестра сетила нечега значајног за њу, и наставила је да прича : - А ко сте јој ви? Ћерка ? Знате, Нина Николајевна, каква сте ви срећница ! Имали сте знамениту мајку. Ја нисам учила код ње, но много доброг сам слушала о њој од њених ученика. Њу су и овде сви волели. А умирала је тешко- пала је и сломила ногу. Затим су настале ране од лежења и ја сам одлазила да је превијам. Знате, таквог болесника никада у животу нисам неговала. Она није плакала , није уздисала и сваки пут ми је благодарила. Никада нисам видела да су људи умирали тако кротко и храбро као ваша мама. А два дана пре смрти упитала ме је :,,Гаљенка , позови ми свештеника, хтела бих да ме крсти ‘‘. Тада сам позвала нашег оца Ермогена, и он је ујутру дошао и крстио је. А следећег дана је умрла. Да сте само видели какво је било њено лице, светло и јасно, као да није умрла већ само уснула... Баш као светитељка...
    Нинином запрепашћењу није било краја. Значи, њена мајка је пред смрт поверовала и умрла, очистивши се Крштењем од свих својих претходних грехова. А слаткоречива сестра је наставила да прича даље : - А да знате , често вас је спомињала. И кад ју је отац Ермоген крстио, тражила је од њега да се моли за вас. Када се повредила предложила сам јој да вас позове. Но, она је одбила : не треба, Гаљенка, зашто Ниночку да оптерећујемо. Она и без тога има пуно обавеза. А и крива сам пред њом... Такође је тражила да вас не обавештавамо ни о њеној смрти да се не бисте беспотребно узнемиравали. Ја сам је послушала, опростите...
    Ето шта је Нина сазнала о последњим данима живота своје мајке. Разделивши сестрама и старицама из суседних соба донете поклоне, пошла је кући пешке , како би се мало смирила. Ходала је пустим улицама прекривеним снегом, не разазнајући пут . Но њу није погодило то што је сада остала без једине рођене особе, већ то, што она никако није могла да се помири с тим, како је Бог даровао тако прекрасно место у рају њеној мајци а не њој која се цео живот подвизавала ради Њега, а њена мајка се крстила дан пред смрт. И што је више размишљала о томе, тиме се све више у њеној души јављао ропот на Бога : ,,Господе, зашто њој а не мени ? Како Си то могао дозволити ? Где је Твоја праведност ? ‘‘
    И ту је нестало тла под Нининим ногама и она је пропала у бездан. Не , то уопште није било неко чудо. Просто, погружена у своје мисли , Нина није ни приметила отворену канализациону шахту и пропала је право у зјапећу рупу. Од изненађења није успела ни крикнути , ни помолити се , чак ни уплашити се. Не мање неочекивано било је то, што су се њене ноге одједном ослониле на нешто чврсто . Вероватно је то био неки сандук који је неко бацио у шахту и који се заглавио у њој. Затим су нечије снажне руке ухватиле Нину и повукле је горе. Даљег се ничега не сећа.
    Када је Нина дошла к себи, око ње су се тискали људи , који су је псовали , држећи је за скитницу и лопова , који скидају металне поклопце са шахтова, и чудили се како је Нина могла да изађе напоље без ичије помоћи. Нина је махинално погледала у шахт и видела како на његовом дну, дубоко , дубоко, тече вода и стрчи некаква цев. А унутра никаквог сандука није било. И тада је опет изгубила свест...
    Одвезли су је у болницу, прегледали , и не нашавши никаквих повреда послали кући , посаветовавши је да узме лек за смирење . Дошавши кући Нина је узела таблету претходно се прекрстивши и попивши свете воде, и убрзо је утонула у сан. Уснула је како пада у бездан. И одједном чује : ,, не бој се ћеркице ‘‘ , и снажне , топле материнске руке прихватиле су је и носе је негде ка врху. А потом се Нина обрела у оном истом врту, који је сањала претходне вечери. И види чудесно дрвеће и цвеће. И још, онај дворац за који су јој рекли да у њему живи њена мајка. И поред тог дворца , заиста стоји њена мајка, млада и предивна, као на фотографијама из старог албума.
    - Да се ниси повредила, ћеркице ? – пита мајка Нину.
    И тада је Нина схватила шта ју је спасло од сигурне смрти. То је била материнска љубав и материнска молитва, која ,, и са дна мора подиже ‘‘ .
    И Нина је заридала и клекла да целива ноге мајчине, орошавајући их својим закаснелим покајним сузама. И тада је мајка , нагнувши се над њом, почела је нежно миловати по њеним већ проседим власима :
    - Не плачи , не плачи ћеркице... Господ нека ти опрости. А ја сам ти одавно све опростила. Живи, служи Богу и буди срећна. Само запамти : ,, Бог је љубав ‘‘ (1Јн. 4,16).
    Ако будеш волела људе и жалила, срешћемо се опет да се више никада не растанемо.
    А овај дом постаће и твој дом.
    Монахиња Евтимија ( Пашћенко)
    IZVOR
  7. Волим
    Дејан got a reaction from александар живаљев for a Странице, Материнска Љубав   
    Постоји много прича о великој материнској љубави. Но дешава се да ми заузети својим пословима и проблемима, исувише касно дознамо како нас је ватрено и нежно волела мајка. И касније се кајемо што смо љубећем материнском срцу нанели незацељиве ране...
    Но , ко зна, може бити, како се то каже, ,, ко зна зашто је то добро ‘‘ , наше мајке виде наше закаснело покајање и опраштају својој касно опамећеној деци. Јер материнско срце уме да воли и опрашта тако како нико на земљи...
    Не тако давно у једном граду у централном делу Русије живеле су мајка и ћерка . Мајка се звала Татјана Ивановна, и била је лекар-терапеут и предавач месног медицинског института. А њена једина ћерка, Нина, била је студент тог института.
    Обе су биле некрштене. Но, десило се да је једном Нина са две колегинице ушла у православни храм. Ближио се испитни рок, као што је познато студенти сматрају ,, стресним периодом ‘‘ и узнемиреношћу. Зато су Нинине колегинице, у нади у помоћ Божију у предстојећем испитном року решиле да закажу молебан за оне који уче. Баш у то време настојатељ храма, отац Димитрије, држао је проповед, која је веома заинтересовала Нину, зато што никада до тада није чула ништа слично.
    Нинине другарице су већ одавно напустиле храм, а она је остала у њему до краја литургије. Управо та посета храму одредила је сву Нинину даљу судбину – ускоро се крстила. Разуме се , учинила је то у тајности од неверујуће мајке, страхујући да ће је тиме расрдити. Духовни отац Нине постао је отац Димитрије који ју је и крстио.
    Нина није успела да дуго од мајке сачува тајну свог крштења. Татјана Ивановна је посумњала чак не зато, што је девојка одједном престала носити џинс и везену капицу с кићанкама, заменивши их са дугачком сукњом и марамом. И не зато што је сасвим престала да употребљава шминку. На жалост, Нина је , слично многим младим новообраћеним, потпуно престала да се интересује за учење, уобразивши да је то одвлачи од ,, једино потребног ‘‘. И у то време, док је она данима без предаха студирала том за томом Житија Светих и ,, Добротољубља ‘‘ , уџбенике и свеске покривао је све већи и већи слој прашине...
    Не једном је Татјана Ивановна покушавала да наговори Нину да не запушта учење. Но, све је било узалуд. Ћерка је била заузета искључиво спасењем сопствене душе. Што се више приближавао крај школске године, а уједно с његовим приближавањем повећавао се до астрономских цифара број радова које је Нина требала да уради, тиме су постајале жешће свађе између Нине и њене мајке. Једанпут је Татјана Ивановна, изгубивши контролу над собом, бурно гестикулирала рукама и нехотице закачила руком икону која је стајала на ћеркином столу. Икона је пала на под. И тада је Нина, проценивши мајчин поступак као скрнављење светиње, први пут у животу ударила мајку...
    Од тада су мајка и ћерка постајале све више и више туђе једна другој, мада су наставиле да живе у истом стану, повремено се вређајући. Свој су живот са мајком под истим кровом Нина је изједначавала са мучеништвом, и сматрала је Татјану Ивановну основном препреком свом даљем духовном узрастању, будући да је управо она побуђивала у својој кћерки страст гнева. Када би имала прилику, Нина би волела да се пријатељима и о. Димитрију жали на окрутност мајке. При том је , рачунајући да код њих изазове саосећање, она своје приче украшавала таквим фантастичним детаљима, да је слушаоцима Татјана Ивановна представљана својеврсним Диоклецијаном у сукњи. Истина , једном је отац Димитрије дозволио себи да посумња у истинитост Нинине приче. Тада је она раскинула сваку везу са својим духовним оцем и прешла у други храм, где је ускоро почела певати и читати за певницом, оставивши готово без посла претходну појкињу – самохрану старицу – украјинку...
    У новом храму Нини се допало више него у претходном , јер је његов настојатељ муштрао своја духовна чада епитимијама у виде десетине па и стотине метанија, што никоме није давало повода да посумња у исправност његовог духовног руковођења. Парохијани, а нарочито парохијанке, одевене у црно и убрађене да самих обрва тамним марамама, са бројаницама око корена леве шаке, личиле су не на мирјанке већ на искушенице неког манастира. При том су се многе од њих искрено гордиле тиме, што су по благослову баћушке из својих станова заувек истерали ,, идола и слугу ада ‘‘ , уобичајено речено телевизор, и као резултат тога добили несумњиву увереност у своје будуће спасење...
    Уосталом, строгост настојатеља тог храма према својој духовној деци касније су донели добре плодове – многи од њих, прошавши у својој парохији основну школу аскезе, касније су отишли у разне манастире и постали обрасци монасима и монахињама.
    Нину су ипак искључили са института због неполагања испита. Она и није покушавала да настави учење, сматрајући диплому лекара за ствар која није неопходна за вечни живот. Татјана Ивановна је успела да запосли ћерку као лаборанта на једној од катедри медицинског института, где је Нина почела радити, не показујући, уосталом, особиту ревност према свом послу. Слично јунакињама вољених житија светих, Нина је знала само три пута- у храм, на посао и касно увече кући. Нина се није удавала, понекад је желела да обавезно буде жена свештеника, или монахиња, а све остале варијанте је нису интересовале. За године свог пребивања у Цркви, она је прочитала много духовних књига, и научила скоро напамет Јеванђелске текстове, тако да је у неизбежним споровима и размимоилажењима у парохијском животу доказивала сопствену исправност, редом побијајући своје противнике ,, мачем речи Божјих ‘‘.
    За то време Татјана Ивановна је остарила и све чешће је о нечему размишљала. Понекад је Нина налазила код ње у торби брошуре и листиће, које су јој очигледно на улици давали секташи- јеховисти. Нина је с грдњом одузимала од мајке опасне књижице, и називајући је ,, секташицом ‘‘ , на њене очи цепала их на ситне комадиће и бацала у канту за смеће. Татјана Ивановна је безроптно ћутала.
    Нининим страдањима, принуђеној да живи под истим кровом са неверујућом мајком, дошао је крај када је Татјана Ивановна отишла у пензију и све чешће почела побољевати. Једне вечери, када је Нина, вративши се из цркве, са слашћу јела скувани за њу и мајку посни боршч, Татјана Ивановна је рекла ћерки : Ево шта Ниночка. Хоћу да прикупим документа за старачки дом. Нећу више да ти сметам у животу. Шта ти мислиш о томе ? Да је Нина у том моменту погледала у мајчине очи, видела би у њима сву бол страдајућег материнског срца. Но, она је не подижући очи са тањира са боршчом, промрмљала : Не знам. Уради како хоћеш. Свеједно ми је.
    Убрзо после тог разговора Татјана Ивановна успела је да прибави сва неопходна документа и прешла да живи у старачки дом који се налазио на крају града, поневши са собом само малени кофер са најнеопходнијим стварима. Нина није нашла за потребно чак ни да испрати мајку. После њеног одласка она је чак осећала радост – сматрала је да ју је Сам Господ избавио од неопходности живота са невољеном мајком. А касније – и од потребе да је негује.
    После тога, пошто је Нина остала сама, решила је да сада сама може градити сопствену судбину , онако , како је одавно желела. У суседној епархији био је женски манастир са строгим уставом и добро организованим духовним животом. Нина је више пута одлазила тамо, и у машти замишљала себе као искушеницу баш те обитељи. Истина , тамошња игуманија никога није примала у манастир без благослова прозорљивог старца Алипија из знаменитог манастира Воздвижења Часног Крста , који се налазио у тој епархији ,у граду В. Но Нина је била уверена да ће јој старац дати благослов за ступање у манастир. А може бити да ће је, на рачун њених претходних трудова у храму, одмах замонашити ? И како ће само лепо изгледати у одежди монахиње – у црној раси и камилавци, оивиченој крзном, с дугачким бројаницама у руци – истинска Христова невеста...
    Са таквим и сличним ружичастим маштањима Нина је и пошла старцу, купивши му на дар скупу грчку икону у сребрном окову. На Нинино запрепашћење, затраживши да разговара са старцем , он је одбио да је прими. Но, она није мислила тако лако да се преда, и пожурила је да се приближи старцу са групом поклоника. Приближивши се старцу, Нина му је пала пред ноге и стала молити благослов да ступи у женски манастир. На Нинино запрепашћење, прозорљиви старац јој је дао строги одговор : А шта си ти са својом мајком урадила ? Како кажеш да волиш Бога, ако мајку своју мрзиш ? И не маштај о манастиру – нема благослова !
    Нина је хтела да одговори старцу, да он не може ни замислити какво је чудовиште била њена мајка. Но вероватно од узнемирености и срџбе није могла проговорити ни речи . Уосталом , када је први шок прошао, Нина је закључила, да старац Алипије или није такав прозорљивац, како о њему причају, или је просто погрешио. Јер, било је случајева, када су и будуће велике светитеље одбијали да приме у манастир...
    ... Прошло је око пола године од како је Нинина мајка отишла у старачки дом. Некако баш у то време у цркви, где је Нина певала, умрла је стара појкиња – украјинка. Суседи умрле донели су у храм њене ноте и свеске са записима Богослужбених текстова , и настојатељ је благословио Нини да их прегледа и одабере оно што би могло да се примени за певницом. Нинину пажњу привукла је једна од свески, чије су корице биле увијене у црно воштано платно. У њој су биле записиване коледне песме – руске и украјинске, а такође разни стихови духовног садржаја, које у народу обично називају ,, псалмима ‘‘. Између осталог тамо је било једно стихотворење, написано на украјинском, које је представљало не ,,псалам ‘‘ већ пре легенду.
    Суштина је отприлике била оваква : неки младић обећао је својој вољеној девојци да ће јој испунити сваку жељу.
    ,, Тада ми донеси срце своје мајке ‘‘, - затражила је сурова лепотица . И избезумљен од љубави младић је не трепнувши испунио њену жељу. Но , када се вратио к њој, носећи у марами страшан дар , материнско срце, спотакнуо се и пао. Очигледно, то је земља уздрхтала под ногама матероубице. И тада је материнско срце упитало сина : ,, да се ниси ударио сине ? ‘‘
    При читању те легенде Нина се одједном сетила мајке. Како је она ? Шта је с њом ? Уосталом , сматрајући сећање на мајку ђаволским дошаптавањем, Нина га је одмах одбацила цитатом из Јеванђеља : ,, ...ко је Мати Моја ? ...ко изврши вољу Оца Мога Небесног, тај је Мој брат и сестра и Мајка ‘‘ (Мт. 12: 48, 50). И мисли о мајци исчезли су тако изненада, као што су се и појавиле.
    Но , ноћу је Нина уснила необичан сан. Као да је неко води по предивном рајском врту, препуном цвећа и дрвећа са зрелим воћем. И Нина види да усред тог врта стоји предивна кућа, боље рећи дворац. ,, Какав је дворац Господ припремио за мене ‘‘ , - помислила је Нина. И тада јој је њен сапутник , као да је читао њене мисли, одговорио : ,, Не , то је дворац твоје мајке ‘‘. ,, А шта је онда за мене ? ‘‘- упитала је Нина. Но њен сапутник је ћутао... И ту се Нина пробудила...
    Виђење у сну ју је потпуно смутило. Како то да јој Господ, после свега што је ради Њега Нина учинила , није припремио дворац у рају према њеним заслугама ? И ради чега таква част њеној мајци, неверујућој, па чак и некрштеној ? Разуме се да је Нина свој сан приписала ђавољим искушењима. Но , ипак ју је знатижеља вукла даље, и поневши са собом неке дарове она је узела благослов од настојатеља и пошла у старачки дом да посети мајку коју није видела већ пола године.
    Како Нина није знала број собе у којој је живела њена мајка, решила је да почне своје трагање од пулта где је дежурала медицинска сестра. Ту је затекла младу сестру, која је одвајала из бочица таблете за болесне. На њено велико изненађење , на полици са лековима приметила је невелику икону Казањске Мајке Божије, а на дасци од прозора, књижицу о св. Ксенији Петроградској.
    Поздравивши сестру, Нина је упитала у којој соби живи Татјана Ивановна Матвејева.
    - А ви сте дошли да је посетите ? – упитала је сестра. – На жалост, закаснили сте. Татјана Ивановна је умрла пре два месеца. Онда је отворила неки роковник и нашавши одређено место, рекла Нини тачан датум смрти њене мајке. Но, очигледно, при том се сестра сетила нечега значајног за њу, и наставила је да прича : - А ко сте јој ви? Ћерка ? Знате, Нина Николајевна, каква сте ви срећница ! Имали сте знамениту мајку. Ја нисам учила код ње, но много доброг сам слушала о њој од њених ученика. Њу су и овде сви волели. А умирала је тешко- пала је и сломила ногу. Затим су настале ране од лежења и ја сам одлазила да је превијам. Знате, таквог болесника никада у животу нисам неговала. Она није плакала , није уздисала и сваки пут ми је благодарила. Никада нисам видела да су људи умирали тако кротко и храбро као ваша мама. А два дана пре смрти упитала ме је :,,Гаљенка , позови ми свештеника, хтела бих да ме крсти ‘‘. Тада сам позвала нашег оца Ермогена, и он је ујутру дошао и крстио је. А следећег дана је умрла. Да сте само видели какво је било њено лице, светло и јасно, као да није умрла већ само уснула... Баш као светитељка...
    Нинином запрепашћењу није било краја. Значи, њена мајка је пред смрт поверовала и умрла, очистивши се Крштењем од свих својих претходних грехова. А слаткоречива сестра је наставила да прича даље : - А да знате , често вас је спомињала. И кад ју је отац Ермоген крстио, тражила је од њега да се моли за вас. Када се повредила предложила сам јој да вас позове. Но, она је одбила : не треба, Гаљенка, зашто Ниночку да оптерећујемо. Она и без тога има пуно обавеза. А и крива сам пред њом... Такође је тражила да вас не обавештавамо ни о њеној смрти да се не бисте беспотребно узнемиравали. Ја сам је послушала, опростите...
    Ето шта је Нина сазнала о последњим данима живота своје мајке. Разделивши сестрама и старицама из суседних соба донете поклоне, пошла је кући пешке , како би се мало смирила. Ходала је пустим улицама прекривеним снегом, не разазнајући пут . Но њу није погодило то што је сада остала без једине рођене особе, већ то, што она никако није могла да се помири с тим, како је Бог даровао тако прекрасно место у рају њеној мајци а не њој која се цео живот подвизавала ради Њега, а њена мајка се крстила дан пред смрт. И што је више размишљала о томе, тиме се све више у њеној души јављао ропот на Бога : ,,Господе, зашто њој а не мени ? Како Си то могао дозволити ? Где је Твоја праведност ? ‘‘
    И ту је нестало тла под Нининим ногама и она је пропала у бездан. Не , то уопште није било неко чудо. Просто, погружена у своје мисли , Нина није ни приметила отворену канализациону шахту и пропала је право у зјапећу рупу. Од изненађења није успела ни крикнути , ни помолити се , чак ни уплашити се. Не мање неочекивано било је то, што су се њене ноге одједном ослониле на нешто чврсто . Вероватно је то био неки сандук који је неко бацио у шахту и који се заглавио у њој. Затим су нечије снажне руке ухватиле Нину и повукле је горе. Даљег се ничега не сећа.
    Када је Нина дошла к себи, око ње су се тискали људи , који су је псовали , држећи је за скитницу и лопова , који скидају металне поклопце са шахтова, и чудили се како је Нина могла да изађе напоље без ичије помоћи. Нина је махинално погледала у шахт и видела како на његовом дну, дубоко , дубоко, тече вода и стрчи некаква цев. А унутра никаквог сандука није било. И тада је опет изгубила свест...
    Одвезли су је у болницу, прегледали , и не нашавши никаквих повреда послали кући , посаветовавши је да узме лек за смирење . Дошавши кући Нина је узела таблету претходно се прекрстивши и попивши свете воде, и убрзо је утонула у сан. Уснула је како пада у бездан. И одједном чује : ,, не бој се ћеркице ‘‘ , и снажне , топле материнске руке прихватиле су је и носе је негде ка врху. А потом се Нина обрела у оном истом врту, који је сањала претходне вечери. И види чудесно дрвеће и цвеће. И још, онај дворац за који су јој рекли да у њему живи њена мајка. И поред тог дворца , заиста стоји њена мајка, млада и предивна, као на фотографијама из старог албума.
    - Да се ниси повредила, ћеркице ? – пита мајка Нину.
    И тада је Нина схватила шта ју је спасло од сигурне смрти. То је била материнска љубав и материнска молитва, која ,, и са дна мора подиже ‘‘ .
    И Нина је заридала и клекла да целива ноге мајчине, орошавајући их својим закаснелим покајним сузама. И тада је мајка , нагнувши се над њом, почела је нежно миловати по њеним већ проседим власима :
    - Не плачи , не плачи ћеркице... Господ нека ти опрости. А ја сам ти одавно све опростила. Живи, служи Богу и буди срећна. Само запамти : ,, Бог је љубав ‘‘ (1Јн. 4,16).
    Ако будеш волела људе и жалила, срешћемо се опет да се више никада не растанемо.
    А овај дом постаће и твој дом.
    Монахиња Евтимија ( Пашћенко)
    IZVOR
  8. Волим
    Дејан got a reaction from ines for a Странице, Христос васкрсе, радости моја!   
    Заиста, док човек победоносно не узвикне: „Где ти је смрти жалац, где ти је пакле победа?“ (1Кор. 15, 55), нема радости, нема смисла, нема истине. Смрт је „последњи непријатељ“ (1Кор. 15, 26) који све обесмишљава. Тај непријатељ све наше радости чини пролазним и лажним. Без Васкрсења Христовог све наше радости су само лажно успокојавање и привидни заборав крајње туге. Ако нема Васкрсења, онда је радост лаж, а туга истина. Јер, истина је оно што има коначну и трајну реч, а не оно што бива и пролази. Но, смрт више нема коначну реч и зато је радост истина. Васкрсење Христово је загрљај, возглављење свих наших радости у Животу и Истини. Радост је, коначно, добила биће, трајност – истинско „јесте“.
    Васкрсење је победа над смрћу, победа радости над тугом. Но, победа не бива без борбе. Тако ни радости Васкрсења не бива без Крста. Али, шта је Крст? Не, Крст није правна сатисфакција за увређену Божију правду. Свети Григорије Богослов, питајући се о тајни Крста, каже: „Који је разлог да крв Јединороднога угађа Оцу, Који није прихватио ни Исака приношенога од оца (Аврама), него је заменио жртву, давши овна уместо сина као разумне жртве?“ Крст није јуридика, јер Бог не робује никаквим принципима. Бог је апсолутно слободан и зато је Крст пројава савршене љубави: „Од ове љибави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје.“ (Јн. 15, 13). Крст је разбијање љубавних флоскула и прикривеног самољубља. Уколико љубав није спремна да буде она која „не тражи своје“ (1.Кор 13, 5), онда то није љубав већ самољубље, интерес и псеудољубавни профит. Зато Свети Григорије не даје правнички одговор на питање о тајни Крста. Он Крст види као део „домостроја спасења нашег“, са крајњим циљем „да се човек освешта људском природом Бога.“ Тај крајњи циљ је Васкрсење, предавање човеку и свету живота, истинитог живота. Или, како то Свети Оци кажу: „Бог је постао човек, да би човек постао бог.“ Томе нас учи и сам васкршњи тропар: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт разруши и онима у гробовима живот дарова!“ Крст је пут до Васкрсења, а Васкрсење је смисао Крста. Без тог смисла Крст би остао трагедија. Туга би постала истина. Али и Васкрсење без Крста била би само победа силе и свемоћи Божије. Као такво, Васкрсење не би било радост, већ философска зачуђеност. Такво Васкрсење не би даровало живот већ спекулацију о чуду. Радости нема без љубави, а љубав је живот. Зато Васкрсења нема без Крста. Васкрсење је живот и радост јер видесмо Крст љубави који до њих води.
    То је путања којом је Бог дошао да сретне човека. Но, то је путања којом и човек сусреће Бога. Тако хришћани и треба да схвате свој крстоносни пут ка радости Васкрсења. Не смеју свој подвиг да претворе у осећај осуђеника и кажњеничко испаштање. Подвиг је догађај љубави и само као такав има смисла. Пост је акт слободе. Праштање је акт слободе. Милостиња је акт слободе. Смирење је акт слободе. Све су то плодови љубави „која не тражи своје“. Човек их чини не из страха од казне, нити због наде у добру плату. Хришћани нису ни робови на најамници већ синови Божији. Хришћански живот је подвиг исправљања пале адамовске воље и лажног уверења да је човек самоме себи довољан, да му други није потребан. Подвиг је борба против самољубља, тог корена свих човекових патњи и туговања. Подвиг је освајање изгубљене слободе и ослобођење страха од другога, оног страха који је Адама сакрио од Божијег дозивања: „Адаме где си?“(Пост. 3, 9). Тим страхом живи човечанство. Тај страх је створио илузију живота. Живот је процес умирања. У том отимању живота, човек је човеку вук. „Други је мој пакао!“, постала је философска парола лажечовека и његовог самољубља. Други, био он ближњи или Бог, не само да није потребан, већ је његово присуство могући извор угрожавања сопственог живота. И привидна радост тако постаје страх и грч. Без ослобођења од тог прародитељског страха, нема живота ни радости. Без подвига праве љубави, живот остаје смењивање задовољства и бола, где само бол и туга имају коначну реч. Задовољство се не гарантује. До њега понекад на тренутак стигну они јачи и упорнији у тој бескрупулозној борби да се освоји неосвојиво - живот. Оно што се гарантује је смрт. Она је једина извесност уплашеног човечанства. Иза лажних осмеха крије се истинити плач и шкркут зуба. Нема истините радости јер нема радости без љубави. Нема истините љубави јер нема храбрости за Крст. Храбрости за Крст нема јер нема слободе. Зато нема ни живота јер нема другога: ни Бога ни ближњег. Људи су оковани собом. Радост је поистовећена са самољубљем. Зато је туга сатире, имајући коначну реч над њом.
    Отуда, да би човек досегао истинску радост, ваља да до ње дође кроз крстоносни подвиг. Зато је Мајка Црква, учећи нас радости, све наше велике Празнике, од којих је највећи управо овај Празник Васкрсења, везала са подвигом као припремом за радост. Кроз подвиг човек бива ослобођен беде самољубља и свих његових порода: стомакоугађања, среброљубља, зависти и сваког другог промашаја који га удаљавају од истинитог живота. Живот се коначно кроз подвиг познаје не као задовољење властите хемије, већ као слобода и љубав у нераскидивој заједници са Богом и ближњима. Тек када човек преуми и када живот схвати као „волим и вољен сам, дакле постојим“, онда је досегао капију радости. Радост није догађај усамљене монаде. Бог је Биће радости јер је Света Тројица. Радост је сретање са другим: са Богом и са ближњим. Зато се наша радост и сведочи поздравом јер радост нисмо ми сами себи, већ је други радост наша: „Христос васкрсе, радости моја!“ Ова радост је коначна победа љубави. Овом љубављу је Господ победио све туге, а на крају и ону највећу – смрт. Та љубав је живот и истина. Радост. Истом том љубављу је Свети Отац Серафим побеђивао дивљину Саровске шуме у којој је проводио свој крстоносни подвиг.
    Та љубав је од грабљивица које су га окруживале створила питоме кућне љубимце, које је Светитељ без проблема додиривао и миловао. Иста та љубав је и смисао живота сваког хришћанина. Она је сами живот, истинити живот који има последњу реч. Смрт је побеђена, сетимо се тога кадгод срећемо једни друге и радујмо се једни другима. Други: Бог и ближњи, јесу радост наша. Друге радости нема. А радост је живот, истинити живот. Другог живота нема.
    Христос васкрсе, радости моја!
    Александар Милојков
  9. Волим
    Дејан got a reaction from Nektarija* for a Странице, Христос васкрсе, радости моја!   
    Заиста, док човек победоносно не узвикне: „Где ти је смрти жалац, где ти је пакле победа?“ (1Кор. 15, 55), нема радости, нема смисла, нема истине. Смрт је „последњи непријатељ“ (1Кор. 15, 26) који све обесмишљава. Тај непријатељ све наше радости чини пролазним и лажним. Без Васкрсења Христовог све наше радости су само лажно успокојавање и привидни заборав крајње туге. Ако нема Васкрсења, онда је радост лаж, а туга истина. Јер, истина је оно што има коначну и трајну реч, а не оно што бива и пролази. Но, смрт више нема коначну реч и зато је радост истина. Васкрсење Христово је загрљај, возглављење свих наших радости у Животу и Истини. Радост је, коначно, добила биће, трајност – истинско „јесте“.
    Васкрсење је победа над смрћу, победа радости над тугом. Но, победа не бива без борбе. Тако ни радости Васкрсења не бива без Крста. Али, шта је Крст? Не, Крст није правна сатисфакција за увређену Божију правду. Свети Григорије Богослов, питајући се о тајни Крста, каже: „Који је разлог да крв Јединороднога угађа Оцу, Који није прихватио ни Исака приношенога од оца (Аврама), него је заменио жртву, давши овна уместо сина као разумне жртве?“ Крст није јуридика, јер Бог не робује никаквим принципима. Бог је апсолутно слободан и зато је Крст пројава савршене љубави: „Од ове љибави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје.“ (Јн. 15, 13). Крст је разбијање љубавних флоскула и прикривеног самољубља. Уколико љубав није спремна да буде она која „не тражи своје“ (1.Кор 13, 5), онда то није љубав већ самољубље, интерес и псеудољубавни профит. Зато Свети Григорије не даје правнички одговор на питање о тајни Крста. Он Крст види као део „домостроја спасења нашег“, са крајњим циљем „да се човек освешта људском природом Бога.“ Тај крајњи циљ је Васкрсење, предавање човеку и свету живота, истинитог живота. Или, како то Свети Оци кажу: „Бог је постао човек, да би човек постао бог.“ Томе нас учи и сам васкршњи тропар: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт разруши и онима у гробовима живот дарова!“ Крст је пут до Васкрсења, а Васкрсење је смисао Крста. Без тог смисла Крст би остао трагедија. Туга би постала истина. Али и Васкрсење без Крста била би само победа силе и свемоћи Божије. Као такво, Васкрсење не би било радост, већ философска зачуђеност. Такво Васкрсење не би даровало живот већ спекулацију о чуду. Радости нема без љубави, а љубав је живот. Зато Васкрсења нема без Крста. Васкрсење је живот и радост јер видесмо Крст љубави који до њих води.
    То је путања којом је Бог дошао да сретне човека. Но, то је путања којом и човек сусреће Бога. Тако хришћани и треба да схвате свој крстоносни пут ка радости Васкрсења. Не смеју свој подвиг да претворе у осећај осуђеника и кажњеничко испаштање. Подвиг је догађај љубави и само као такав има смисла. Пост је акт слободе. Праштање је акт слободе. Милостиња је акт слободе. Смирење је акт слободе. Све су то плодови љубави „која не тражи своје“. Човек их чини не из страха од казне, нити због наде у добру плату. Хришћани нису ни робови на најамници већ синови Божији. Хришћански живот је подвиг исправљања пале адамовске воље и лажног уверења да је човек самоме себи довољан, да му други није потребан. Подвиг је борба против самољубља, тог корена свих човекових патњи и туговања. Подвиг је освајање изгубљене слободе и ослобођење страха од другога, оног страха који је Адама сакрио од Божијег дозивања: „Адаме где си?“(Пост. 3, 9). Тим страхом живи човечанство. Тај страх је створио илузију живота. Живот је процес умирања. У том отимању живота, човек је човеку вук. „Други је мој пакао!“, постала је философска парола лажечовека и његовог самољубља. Други, био он ближњи или Бог, не само да није потребан, већ је његово присуство могући извор угрожавања сопственог живота. И привидна радост тако постаје страх и грч. Без ослобођења од тог прародитељског страха, нема живота ни радости. Без подвига праве љубави, живот остаје смењивање задовољства и бола, где само бол и туга имају коначну реч. Задовољство се не гарантује. До њега понекад на тренутак стигну они јачи и упорнији у тој бескрупулозној борби да се освоји неосвојиво - живот. Оно што се гарантује је смрт. Она је једина извесност уплашеног човечанства. Иза лажних осмеха крије се истинити плач и шкркут зуба. Нема истините радости јер нема радости без љубави. Нема истините љубави јер нема храбрости за Крст. Храбрости за Крст нема јер нема слободе. Зато нема ни живота јер нема другога: ни Бога ни ближњег. Људи су оковани собом. Радост је поистовећена са самољубљем. Зато је туга сатире, имајући коначну реч над њом.
    Отуда, да би човек досегао истинску радост, ваља да до ње дође кроз крстоносни подвиг. Зато је Мајка Црква, учећи нас радости, све наше велике Празнике, од којих је највећи управо овај Празник Васкрсења, везала са подвигом као припремом за радост. Кроз подвиг човек бива ослобођен беде самољубља и свих његових порода: стомакоугађања, среброљубља, зависти и сваког другог промашаја који га удаљавају од истинитог живота. Живот се коначно кроз подвиг познаје не као задовољење властите хемије, већ као слобода и љубав у нераскидивој заједници са Богом и ближњима. Тек када човек преуми и када живот схвати као „волим и вољен сам, дакле постојим“, онда је досегао капију радости. Радост није догађај усамљене монаде. Бог је Биће радости јер је Света Тројица. Радост је сретање са другим: са Богом и са ближњим. Зато се наша радост и сведочи поздравом јер радост нисмо ми сами себи, већ је други радост наша: „Христос васкрсе, радости моја!“ Ова радост је коначна победа љубави. Овом љубављу је Господ победио све туге, а на крају и ону највећу – смрт. Та љубав је живот и истина. Радост. Истом том љубављу је Свети Отац Серафим побеђивао дивљину Саровске шуме у којој је проводио свој крстоносни подвиг.
    Та љубав је од грабљивица које су га окруживале створила питоме кућне љубимце, које је Светитељ без проблема додиривао и миловао. Иста та љубав је и смисао живота сваког хришћанина. Она је сами живот, истинити живот који има последњу реч. Смрт је побеђена, сетимо се тога кадгод срећемо једни друге и радујмо се једни другима. Други: Бог и ближњи, јесу радост наша. Друге радости нема. А радост је живот, истинити живот. Другог живота нема.
    Христос васкрсе, радости моја!
    Александар Милојков
  10. Свиђа ми се
    Дејан got a reaction from Slobodan Milošević for a Странице, Христос васкрсе, радости моја!   
    Заиста, док човек победоносно не узвикне: „Где ти је смрти жалац, где ти је пакле победа?“ (1Кор. 15, 55), нема радости, нема смисла, нема истине. Смрт је „последњи непријатељ“ (1Кор. 15, 26) који све обесмишљава. Тај непријатељ све наше радости чини пролазним и лажним. Без Васкрсења Христовог све наше радости су само лажно успокојавање и привидни заборав крајње туге. Ако нема Васкрсења, онда је радост лаж, а туга истина. Јер, истина је оно што има коначну и трајну реч, а не оно што бива и пролази. Но, смрт више нема коначну реч и зато је радост истина. Васкрсење Христово је загрљај, возглављење свих наших радости у Животу и Истини. Радост је, коначно, добила биће, трајност – истинско „јесте“.
    Васкрсење је победа над смрћу, победа радости над тугом. Но, победа не бива без борбе. Тако ни радости Васкрсења не бива без Крста. Али, шта је Крст? Не, Крст није правна сатисфакција за увређену Божију правду. Свети Григорије Богослов, питајући се о тајни Крста, каже: „Који је разлог да крв Јединороднога угађа Оцу, Који није прихватио ни Исака приношенога од оца (Аврама), него је заменио жртву, давши овна уместо сина као разумне жртве?“ Крст није јуридика, јер Бог не робује никаквим принципима. Бог је апсолутно слободан и зато је Крст пројава савршене љубави: „Од ове љибави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје.“ (Јн. 15, 13). Крст је разбијање љубавних флоскула и прикривеног самољубља. Уколико љубав није спремна да буде она која „не тражи своје“ (1.Кор 13, 5), онда то није љубав већ самољубље, интерес и псеудољубавни профит. Зато Свети Григорије не даје правнички одговор на питање о тајни Крста. Он Крст види као део „домостроја спасења нашег“, са крајњим циљем „да се човек освешта људском природом Бога.“ Тај крајњи циљ је Васкрсење, предавање човеку и свету живота, истинитог живота. Или, како то Свети Оци кажу: „Бог је постао човек, да би човек постао бог.“ Томе нас учи и сам васкршњи тропар: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт разруши и онима у гробовима живот дарова!“ Крст је пут до Васкрсења, а Васкрсење је смисао Крста. Без тог смисла Крст би остао трагедија. Туга би постала истина. Али и Васкрсење без Крста била би само победа силе и свемоћи Божије. Као такво, Васкрсење не би било радост, већ философска зачуђеност. Такво Васкрсење не би даровало живот већ спекулацију о чуду. Радости нема без љубави, а љубав је живот. Зато Васкрсења нема без Крста. Васкрсење је живот и радост јер видесмо Крст љубави који до њих води.
    То је путања којом је Бог дошао да сретне човека. Но, то је путања којом и човек сусреће Бога. Тако хришћани и треба да схвате свој крстоносни пут ка радости Васкрсења. Не смеју свој подвиг да претворе у осећај осуђеника и кажњеничко испаштање. Подвиг је догађај љубави и само као такав има смисла. Пост је акт слободе. Праштање је акт слободе. Милостиња је акт слободе. Смирење је акт слободе. Све су то плодови љубави „која не тражи своје“. Човек их чини не из страха од казне, нити због наде у добру плату. Хришћани нису ни робови на најамници већ синови Божији. Хришћански живот је подвиг исправљања пале адамовске воље и лажног уверења да је човек самоме себи довољан, да му други није потребан. Подвиг је борба против самољубља, тог корена свих човекових патњи и туговања. Подвиг је освајање изгубљене слободе и ослобођење страха од другога, оног страха који је Адама сакрио од Божијег дозивања: „Адаме где си?“(Пост. 3, 9). Тим страхом живи човечанство. Тај страх је створио илузију живота. Живот је процес умирања. У том отимању живота, човек је човеку вук. „Други је мој пакао!“, постала је философска парола лажечовека и његовог самољубља. Други, био он ближњи или Бог, не само да није потребан, већ је његово присуство могући извор угрожавања сопственог живота. И привидна радост тако постаје страх и грч. Без ослобођења од тог прародитељског страха, нема живота ни радости. Без подвига праве љубави, живот остаје смењивање задовољства и бола, где само бол и туга имају коначну реч. Задовољство се не гарантује. До њега понекад на тренутак стигну они јачи и упорнији у тој бескрупулозној борби да се освоји неосвојиво - живот. Оно што се гарантује је смрт. Она је једина извесност уплашеног човечанства. Иза лажних осмеха крије се истинити плач и шкркут зуба. Нема истините радости јер нема радости без љубави. Нема истините љубави јер нема храбрости за Крст. Храбрости за Крст нема јер нема слободе. Зато нема ни живота јер нема другога: ни Бога ни ближњег. Људи су оковани собом. Радост је поистовећена са самољубљем. Зато је туга сатире, имајући коначну реч над њом.
    Отуда, да би човек досегао истинску радост, ваља да до ње дође кроз крстоносни подвиг. Зато је Мајка Црква, учећи нас радости, све наше велике Празнике, од којих је највећи управо овај Празник Васкрсења, везала са подвигом као припремом за радост. Кроз подвиг човек бива ослобођен беде самољубља и свих његових порода: стомакоугађања, среброљубља, зависти и сваког другог промашаја који га удаљавају од истинитог живота. Живот се коначно кроз подвиг познаје не као задовољење властите хемије, већ као слобода и љубав у нераскидивој заједници са Богом и ближњима. Тек када човек преуми и када живот схвати као „волим и вољен сам, дакле постојим“, онда је досегао капију радости. Радост није догађај усамљене монаде. Бог је Биће радости јер је Света Тројица. Радост је сретање са другим: са Богом и са ближњим. Зато се наша радост и сведочи поздравом јер радост нисмо ми сами себи, већ је други радост наша: „Христос васкрсе, радости моја!“ Ова радост је коначна победа љубави. Овом љубављу је Господ победио све туге, а на крају и ону највећу – смрт. Та љубав је живот и истина. Радост. Истом том љубављу је Свети Отац Серафим побеђивао дивљину Саровске шуме у којој је проводио свој крстоносни подвиг.
    Та љубав је од грабљивица које су га окруживале створила питоме кућне љубимце, које је Светитељ без проблема додиривао и миловао. Иста та љубав је и смисао живота сваког хришћанина. Она је сами живот, истинити живот који има последњу реч. Смрт је побеђена, сетимо се тога кадгод срећемо једни друге и радујмо се једни другима. Други: Бог и ближњи, јесу радост наша. Друге радости нема. А радост је живот, истинити живот. Другог живота нема.
    Христос васкрсе, радости моја!
    Александар Милојков
  11. Волим
    Дејан got a reaction from Iulianus for a Странице, Етнофилетизам   
    Надахнут одговор теолога Александра Милојкова ,који овим путем делимо са вама.
    Сестро Екатарина,
    ја стварно не видим везу између наших славних предака и "сорошових маринаца" који су нас окупирали?! Шта, криво им је што они немају такве претке, или шта дуго?
    Говорити против етнофилетизма не значи не волети свој народ, напротив. То значи бранити свој народ од јереси, јер етнофилетизам је јерес осуђена од Цркве. Тај необуздани дух самохвалоспева је стран хришћанском духу (а тако близак оном јудејском, фарисејском) који каже да "нема више Јудеја ни Грка, већ смо сви једно у Исусу Христу". Мени је мука заиста, после свих ових година наше српске несреће, тих кафанских "великосрпских" хвалоспева, поклича "Србија до Токија", а Србија све мања и мања. Окусио сам ја рат, драга сестро. Био сам на Косову када је тамо било борби. Слушао сам "Бају малог Книнџу" како "опева" Косово и помислио "готово је, изгубићемо га, само због оваквих "патриота"". Нажалост, то се и десило. Тај човек, о којемгод српском крају да је запево, тамо више Срба нема. Зато ми је мука од тог етнофилетизма.
    Шта са прецима? Њима част и слава, али шта је нама даље чинити, то је питање којим треба да се бавимо. То што смо потомци неких великих људи нам ама баш ништа не значи. Заправо, само нас може још више коштати зато што смо овакви какви смо (а јако смо лоши и покварени). Знаш како је Господ рекао: "Коме је много дато, много ће се од њега и тражити".
    Знам и ја да сам потомак (по мајци) чувених хајдучких јатака Брдара (мајка је девојачко Брдаревић) и Чоњаге (од којих су Чоњагићи, опет моја фамилија) из "Хајдук Станка". Али, шта са тим? Тиме нећу задобити Царство небеско. Знам ја и ко су Вулетови ђетићи. Моја је супруга родом из Црне Горе, из часног племена Васојевића. Али, ако се ја сам не трудим и не следим Христа, онда моји преци само хране моју сујету. То је етнофилетизам. Треба да избијемо из главе да смо "најбољи", "небески", "најстарији". То су глупости и митоманија. Ми смо народ ко и сваки други што је. Има ли народа а да га Бог није створио? Наравно да нема, зато је сваки народ Божији народ и сви смо позвани на спасење.
    Ја бих зато рекао да су "сорошеви маринци" последица наше сујете, казна за нашу гордост и непокајаност, абортусе, безбожност и издају предака и вере свете коју су нам оставили. Ови педери и њихова борба за "људска" права су пелцер засађен нашом руком безверја.
    Сестро, немамо пуно разлога да се гордимо и поносиомо, али не треба ни да очајавамо. У сваком случају, хришћански приличи више да сами сбе укоревамо, него да се самохвалимо. Од овог првог можемо имати велике користи, а од другог само сујету и оно што са њом иде: пропаст.
  12. Волим
    Дејан got a reaction from MiguelAngel94 for a Странице, Наука vs вера: измишљени сукоб или трајно непријатељство?   
    Ћирковић је научни саветник Астрономске опсерваторије у Београду, ванредни професор на Природно-математичком факултету Универзитета у Новом Саду и научни сарадник Института за проучавање будућности човечанства [Future of Humanity Institute] Универзитета у Оксфорду.
    Његова главна истраживачка интересовања обухватају следеће области: астробиологију (потрага за ванземаљским животом и СЕТИ, антропички принцип), космологију (тамна материја, будућа еволуција свемира), философију (стрела времена, каузалност, епистемологија, интердисциплинарни дијалог), футуролошке студије (посебно оне које се тичу ризика од катастрофе и трансхуманизма), научну фантастику и историју природних наука.
    Ћирковић је до сада објавио 5 књига и око 200 научних, стручних и прегледних радова у истраживачким часописима и у зборницима радова са међународних конференција.
    Са овим српским научником разговарали смо на неке од тема које је истраживао – о климатским променама, футуролошким студијама, односу вере и науке...
    ОДНОС ТЕОЛОГИЈЕ И НАУКЕ
    Да ли савремена научна достигнућа представљају опасност за Цркву и богословље? Да ли савремене научне теорије могу угрозити веру Цркве или је могу додатно утврдити?
    – О овоме постоје најразличитија схватања. Овде само могу укратко да изложим лично мишљење да у оној мери у којој се сами предмети бављења ових сфера људске делатности коректно сагледају, међу њима нема преклапања, што значи да нема ни угрожавања са једне, ни потврђивања са друге стране. Истовремено, баш таква позиција (позната и као хипотеза о не-преклапајућим областима) омогућује и сарадњу на конкретним, прагматичним питањима, као што су еколошки проблеми, проблеми везани за тероризам и криминал и слично. Нажалост, има сувише екстремних ставова и на једној и на другој страни, при чему последњих деценија у многим деловима света имамо религијску радикализацију, јачање клерикализма, креационизма и сличних екстремних појава које су обично праћене антинаучном реториком, којима би саме верске институције требало да се много снажније супротставе и ограде од таквих видова екстремизма.
    Од пре тридесетак година постоји међународно Удружење свештеника–научника [society of Ordained Scientists]. Да ли су кроз историју хришћански свештенослужитељи дали какав значајан допринос науци, и постоје ли неки које бисте Ви издвојили?
    – Свакако, што је последица историјске чињенице не само да је већим делом историје човечанства доминирала религијска мисао, већ и онога што се ређе помиње, а то је да су, све до последњих пар векова, на највећем делу планете једине институције које су имале какву-такву вертикалну мобилност и способност напредовања за способне појединце биле религијске институције. Бројна свештена лица дала су огроман допринос науци, довољно је поменути само једном Жоржа Леметра, творца теорије Великог праска, затим руског физичара, математичара, филозофа и мученика Павла Флоренског или оца Пјера Тејара де Шардена, језуитског мисионара и палеонтолога, који је у Кини открио фосилне остатке Homo sinanthropusa, нашег хоминидног претка, познатог и као „пекиншки човек“. Мој омиљени пример и један од највећих личних узора свакако је Руђер Бошковић, дубровачки језуита, астроном, филозоф, инжењер и дипломата, вероватно најуниверзалнија личност читавог 18. века, човек несхватљиво широких интересовања и још веће енергије, који се подједнако успешно бавио дипломатијом у служби језуитског реда, прорачунавањем насипа за одбрану од поплава (ето знања које, нажалост, у Србији ни у 21. веку није схваћено довољно озбиљно, а Бошковић се тиме бавио 1760-тих и 1770-тих година на строго математичким и рационалним основама) и одређивањем орбита комета и сателита у Сунчевом систему. Његове заслуге остале су незаслужено у сенци потпуно бесмисленог – а рекао бих отворено и идиотског – спора наших балканских народа око његовог етничког порекла, мотивисаног уобичајеним дневнополитичким „шибицарењем“, а његово велико дело је остало највећим делом непознато јавности и у Србији и у Хрватској
    Какав однос религије и науке можемо очекивати у будућности?
    – То је врло комплексно питање које зависи од сувише много различитих процеса и трендова. Могу само да изразим лично уверење да је с обзиром на огромне изазове који пред човечанством стоје, једна врста озбиљног интеркултурног дијалога и сарадње на решавању врло конкретних и ургентних проблема најбољи развој догађаја. Да ли ће до њега доћи друго је питање, на које нажалост немам одговор...
    Да ли би теологија требало да се обазире на научна достигнућа или не, и из ког разлога?
    – У оној мери у којој садржи филозофске компоненте, она макар у индиректном смислу, кроз филозофију, не може избећи контакт са научним резултатима и идејама. Лично сматрам да не би ни требало да га избегава, већ да напротив послужи као једна врста интеркултурног моста за стварање услова за прагматичну сарадњу на решавању проблема које сам поменуо.
    Да ли теологија уопште треба да буде у дијалогу са науком? Какве су потенцијалне штете, а какве користи од таквог дијалога?
    – Док се дијалог не карактерише екстремизмом, мислим да штете нема. Сва штета, на било којој страни и у било којем табору, потиче од екстремних ставова и идеја.
    Да ли је могуће бити хришћанин, односно верник уопште, а истовремено као исправне прихватати закључке савремене науке, нпр. теорију еволуције или теорију Великог праска?
    – С обзиром на то да су и једну и другу теорију великим делом створили и утемељили хришћани (у случају Леметра и Великог праска чак и свештена лица!), очигледно је да је то историјски могуће и да је често и данас случај. Сад, да ли је у питању психолошки феномен како то многи тумаче, или је потврда да су у питању не-преклапајуће области, отворено је питање.
    Какво је Ваше мишљење о НОМА принципу, односно о редукционистичким или компромисним приступима питању односа вере и науке – да ли је ту у питању узмицање религије пред науком?
    – Сматрам да је НОМА одлична основа за изградњу озбиљних и одговорних односа религијских и научних институција. Сматрам да то важи чак и уколико бисмо закључили да НОМА није филозофски задовољавајућ приступ – опет наглашавам, постоје снажни и врло практични мотиви за дијалог и сарадњу науке и религије. Не бих рекао да је у питању узмицање религије, већ можда узмицање религијског екстремизма који је карактерисао многе раније епохе, у историји Европе читав период до појаве просветитељства. Тај екстремизам и јесте главна препрека дијалогу и сарадњи који су нам потребни.
    БУДУЋНОСТ ПРЕД НАМА
    Према Вашем мишљењу, постоји ли нада за човечанство, и на чему се заснива?
    – Сматрам да је позната реченица једног од највећих хуманиста 20. века, Херберта Џорџа Велса, да је „историја човечанства све више трка између образовања и катастрофе“ погодила право у центар, како би се то спортски рекло. Дакле, нада понајвише лежи у домену образовања.
    Како оцењујете стање науке у нашој земљи?
    – Нажалост, то стање је тешко оценити другачије него као трагично. Недостатак и материјалних и људских ресурса, добрим делом као последица потпуно катастрофалне научне политике вођене јако дуго времена, а интензивиране током трагичних 1990-тих и свеопште кризе друштва и вредности, довела је до ситуације у којој се научна активност добрим делом одвија у изолованим енклавама и заснива на ентузијазму и енергији малог броја појединаца, док је она за државне и друштвене институције пословична „последња рупа на свирали“. Као последицу тога имамо и потпуно неквалитетно научно образовање, по многим параметрима буквално примереније 19. него 21. веку и експлозију научне неписмености, што се може видети и по популарности разних псеудонаучних и антинаучних сујеверја попут астрологије, надрилекарства, у новије време и негирања климатских промена и сличних патолошких појава. По издвајањима за науку смо на зачељу европских земаља, а такође се упорно и систематски игноришу реформе које је неопходно учинити у пореском систему да би се омогућила већа улагања приватног сектора у истраживања и развој. Све ово, нажалост, има за последицу објективну чињеницу да ћемо, док такво стање ствари траје, сваке године и сваког дана све више заостајати.
    Да ли су климатске промене (рачунајући у њих и зрачења која допиру из космоса) опасност за човека и постојање живота, или пак само опасност за наш начин живота?
    – Климатске промене свакако представљају велику опасност не само по људе, већ и много већим интензитетом по бројне друге биљне и животињске врсте. Већ данас су бројне врсте које зависе од леда на високим географским ширинама угрожене, мада је до пре само коју деценију њихова бројност била огромна. Сасвим независно од нашег става према узроцима глобалних климатских промена, оне јесу нешто што је највећим делом етички неприхватљиво и представља ризик већи од свих других природних катастрофа и ризика. Што се људске популације тиче, она ће пре свега бити угрожена последицама климатских промена по пољопривреду и последичним растом цена хране. У таквим условима, постоји врло реална опасност да у сиромашнијим деловима планете дође до таласа велике глади, а као последица тога и пандемија болести које су увек кроз историју пратиле периоде глади, због умањења људског природног имунитета.
    Какво је Ваше мишљење о вештачкој интелигенцији и о њеним могућностима, али и о ризицима који могу настати – или пак већ постоје – услед коришћења исте? Угрожава ли вештачка интелигенција цивилизацију?
    – Вештачка интелигенција би свакако било једно од највећих открића и постигнућа у историји човечанства, незаборавним речима Тјуринговог ученика, професора Гуда, „последње откриће које човек треба да уради“, подразумевајући да би након тога сама наука могла да буде аутоматизована на начин на који су то данас, на пример, словослагачки послови у штампарији. Међутим, то би свакако довело до великих ризика, из врло једноставног разлога: истинска вештачка интелигенција била би једноставно сувише сложен систем чије понашање није могуће предвидети. Непредвидљива, а потенцијално веома моћна технологија једноставно није нешто у шта се треба олако упустити. На крају крајева, ни разуман хемичар неће помешати две супстанце у епрувети ако је исход реакције потпуно непредвидљив – оне би могле експлодирати или ослободити отровне гасове. Предвидљивост је кључна одлика успешних научних теорија, а ми нажалост још увек не поседујемо адекватну теорију интелигенције да бисмо били у стању да предвидимо особине вештачке интелигенције. Ово свакако не значи да од покушаја остварења треба одустати, већ пре свега да рад у овој области треба да буде веома опрезан и праћен сталним преиспитивањем, како сазнајних, тако и етичких стандарда.
    САВРЕМЕНИ ИЗАЗОВИ
    Савременој цивилизацији, према неким оценама, прети демографска катастрофа: креће ли се ли цивилизација ка самоуништењу, и постоји ли механизам да се такав процес заустави?
    – Као што је Нилс Бор често у шали говорио, предвиђање је веома тешко – а нарочито кад се ради о будућности. Бројни ризици свакако стоје пред човечанством данас, од којих неки имају ултимативан узрок у огромној људској популацији, која је свакако ван еколошке равнотеже са својом природном средином и примарном биолошком продуктивношћу наше планете. Срећом, стопа раста популације (још увек не и сам раст!) је почела да опада последњих пар деценија, тако да се нека од екстремних апокалиптичких предвиђања из 1960-тих и 70-тих година нису остварила, на добробит свих. Са друге стране, када се споји са опасностима које прете од климатских промена, пренасељеност постаје поново велики проблем. Лично сам умерени оптимиста када се ради о будућности цивилизације – на крају крајева велика популација је добрим делом последица побољшане медицинске заштите све већег дела човечанства, а већ сама чињеница да су неке болести које су у прошлим временима погађале милионе, па и десетине милиона људи, попут великих богиња, дечије парализе или дифтерије данас практично заборављене не може да не подстакне известан оптимизам.
    Откривен је већи број потенцијално насељивих планета (нпр. Кеплер 186ф). Које је Ваше мишљење о оптимистичким идејама да човечанство спас може потражити на некој новој Нојевој барци – да се живот настави на неком другом месту, на другој планети?
    – Ово је већ знатно дугорочније питање, којем, међутим, свакако треба посветити више пажње већ данас, пошто одлуке које се данас доносе могу имати несагледиве последице и по даљу будућност човечанства. Уколико као врста изађемо на крај са изазовима блиске будућности, као што су климатске промене и исцрпљивање фосилних горива, тада ће се поставити питање ресурса потребних за дугорочни опстанак. Такви ресурси се могу пронаћи једино у нашем свемирском окружењу, најпре у Сунчевом систему, а на дуже стазе и на планетама попут новооткривених планета налик Земљи. Такви ресурси свакако постоје, читав низ успешних планетолошких мисија које су за циљ имале на пример мала тела (астероиде и комете) у Земљином непосредном космичком окружењу јасно показују да се и рудна богатства и тзв. испарљиве супстанце попут воде, амонијака и других које се могу употребити у производњи хране налазе на тим малим телима у огромним количинама. Препреке за њихово коришћење већ данас су мање научне и технолошке, а више економске и политичке природе. Уколико сматрамо да је дугорочни опстанак човечанства нешто што представља вредност у моралном смислу, ове препреке је потребно превазићи. Разговарала М. Петровић
    ---------------------------------------------
    Милан М. Ћирковић је аутор уџбеника Увод у вангалактичку астрономију (Универзитет у Новом Саду је објавио овај уџбеник 2008. г.), аутор књиге Артефакт за свемирско путовање: огледи о науци и фантастици (Смедерево 2009), као и аутор књиге Астробиолошки пејзаж [The Astrobiological Landscape] коју је објавио Универзитет у Кембриџу 2012. године.
    Са Ником Бостромом, Ћирковић је коуредник врло цитираног зборника научних радова Ризици глобалних катастрофа [Global Catastrophic Risks] објављеног 2011. године у издању Универзитета у Оксфорду (српско издање: Хеликс, Смедерево 2011).
    М. Ћирковић се активно бави популаризацијом астрономије и науке уопште. Написао је велики број научнопопуларних чланака и десетак књижевнотеоријских огледа, одржао бројна предавања и учествовао у више радијских и телевизијских емисија.
    Превео је више научнопопуларних књига на српски језик, између осталог и дело Сер Роџера Пенроуза Царев нови ум (Информатика, Београд 2001).
    http://www.pravoslavlje.rs/broj/1142/tekst/nauka-vs-vera-izmisljeni-sukob-ili-trajno-neprijateljstvo/
  13. Волим
    Дејан got a reaction from Биљана 1234 for a Странице, Зашто је je Св.Јован Крститељ -крштавао?   
    Проповед Јована Крститеља и крштење Христово
    1. У оне пак дане. Не онда када је Господ био дете и живео у Назарету, већ просто тако каже "у оно време" које је претходило данашњем времену.
    Дође Јован Крститељ.
    Бог је послао Јована да прекори Јевреје и да их приведе познању својих грехова како би тако прихватили Христа. Ако човек није свестан својих грехова, не може се покајати. Зато је Јован послан.
    1-2. И проповиједаше у пустињи Јудејској. И говораше: Покајте се.
    Јевреји су били горди, па их зато позива на покајање.
    Јер се приближило Царство небеско.
    Царством небеским назива први и други долазак Христов, као и врлински живот. Јер ако ми, странствујући по земљи, живимо као на небу, далеко од страсти, онда имамо Царство небеско (у себи).
    Јер то је онај за кога је рекао пророк Исаија говорећи: Глас вапијућег у пустињи, припремите пут Господњи, поравните стазе његове.
    "Путем" се назива Еванђеље, а "стазама" законске одредбе, које су овештале и старе. Стога каже: "Припремите се за еванђелски живот, и законске одредбе 'поравните', то јест, испуните их духовно", јер је Дух "прав". Када, дакле, видиш Јеврејина који телесно разуме заповести Закона, можеш да кажеш: "Овај није поравнао своје стазе", то јест, духовно не разуме Закон.
    4. А сам Јован имаше хаљину своју од камиље длаке.
    На покајање је позивао самим својим изгледом, јер је носио одећу жалости. За камилу кажу да је негде између чисте и нечисте животиње. Пошто прежива, она је чиста животиња, али нема раздвојене папке, и по томе је нечиста. Тако је Јован носио хаљину од камиље длаке, јер је Богу приводио јеврејски народ, који је сматран чистим, и нечисти народ незнабожаца, те је био посредник између Старог и Новог Завета. Зато је и носио одећу од камиље длаке.
    И појас кожни око бедара својих.
    Сви светитељи који се спомињу у Писму били су опасани појасом око бедара, јер су стално радили, док су лењивци и доколичари распојасани, као што је то данас случај са Сараценима. Светитељи су били опасани кожом зато што су умртвили страсти телесне пожуде, пошто се кожа добија од тела мртвих животиња.
    А храна му бијаху акриде и дивљи мед.
    Неки кажу да су акриде врста биљке која се још назива мелагра, други опет, да је то врста ораха или дивљих плодова. Дивљи мед производе дивље пчеле и може се наћи у дрвећу и стенама.
    5-6. Тада излажаше к њему Јерусалим и сва Јудеја, и сва околина јорданска. И он их крштаваше у Јордану, и исповиједаху гријехе своје.
    Иако су крштавани, Јованово крштење није давало опроштење грехова. Јован је само проповедао покајање и приводио опроштењу грехова, то јест, Христовом крштењу, којим се добија опроштење грехова.
    7. А кад видје многе фарисеје.
    "Фарисеји" у преводу значе "издвојени", јер су се они понашали као издвојени од других својим животом и знањем, мислећи да су виши од осталих.
    И Садукеје
    Они нису веровали ни у Васкрсење, ни у анђеле, ни и (постојање) духа. "Садукеји" у преводу значе "праведни", јер је "седек" праведност. Не зна се да ли су сами себе звали "праведнима" или су тако названи по оснивачу њихове секте Садоку.
    Гдје долазе да их крсти, рече им.
    Они нису долазили са искреном намером као остали, те их зато прекорева:
    Породи аспидини, ко вам каза да бјежите од гњева који иде?
    Оштро им се обраћа, познавајући њихову изопаченост, али их и похваљује када говори: "Ко вам каза да бежите", јер се чудио како се десило да се њихов нечастиви род каје. Назива их "породи аспидини", јер се прича да као што аспиде излазе из своје мајке прождирући њену утробу, тако су они побили своје очеве, то јест, своје учитеље и пророке. "Гнев који иде" означава пакао.
    8. Родите, дакле, род достојан покајања.
    Видиш шта говори? Не треба се само уклањати од зла, већ и приносити плодове врлине, јер је писано: "Клони се од зла и чини добро."
    9. И не мислите и не говорите у себи: Имамо оца Авраама.
    Они су се уздали у своје племенито порекло и то им је било на погибао.
    Јер вам кажем да може Бог и од камења овога подигнути дјецу Аврааму.
    Под "камењем" се подразумевају незнабошци, од којих су многи поверовали. Осим тога, Јован дословно каже да Бог може и од камења подигнути децу Аврааму. Као камен је била и Сарина материца, због њене неплодности, па је она ипак родила. А када је Господ од камења подигао децу Аврааму? У оно време када су Га распели и када су многи, видевши како се распада камење, поверовали.
    10. А већ и сјекира код коријена дрвећу стоји.
    "Секиром" назива Христов суд, а "дрвећем" свакога од нас. Тако се онај који није поверовао још одавде у корену сече и у огањ баца.
    Свако, дакле, дрво, макар водило порекло од Авраама, које не рађа добра рода.
    Није рекао "које није родило", већ "које не рађа", јер увек треба рађати плодове врлина. Ако си јуче дао милостињу, а данас отимаш, ниси благоугодио Богу.
    Сијече се и у огањ баца, то јест, у огањ паклени.
    11. Ја вас крштавам водом за покајање; а онај што долази за мном , јачи је од мене.
    Прво им је рекао: "Рађајте род", а сада им показује какав род - да верују у Онога који долази за њим, јер је за њим дошао Христос. Као што се Христос родио само шест месеци после Јована, тако се исто (након шест месеци) после Јована и појавио пред људима. Прво се, дакле, појавио Претеча, а тек онда је дошао Христос, за кога је Јован сведочио.
    Ја нисам достојан њему обуће понијети.
    "Ја нисам", каже "чак ни најмањи од Његових слуга, да би Му понео обућу." Под "обућом" се подразумевају два силаска Господња. Прво са неба на земљу, и друго са земље у ад. "Обућа" означава кожу тела и умртвљење. Претеча, дакле, не може да "понесе" тајну ова два силаска, то јест, није у стању да разуме како су се она десила.
    Он ће вас крстити Духом Светим и огњем.
    То јест, обилно ће излити на вас благодатне дарове Духа. "Моје крштење", говори Јован, "не даје ни благодат Духа Светога, ни опраштај грехова, али Он ће вам опростити (грехове) и дати Духа у изобиљу."
    12. Њему је лопата у руци.
    Немојте мислити да ће вам Он опростити ако будете грешили пошто примите крштење од Њега, већ знајте да је у Његовим рукама "лопата", то јест суд и истрага.
    Па ће отријебити гумно своје - Цркву, у којој је много крштених као пшенице на гумну. Међутим, неки од оних који су крштени лакомислени су попут плеве, коју као ветар разносе зли духови, док су други као пшеница и доносе корист другима хранећи их учењем и (врлинским) делима.
    И скупиће пшеницу своју у житницу, а пљеву ће сажећи огњем неугасивим.
    Тај огањ је неугасив. Зато Ориген празнослови када говори да ће пакленом мучењу доћи крај.
    13-14. Тада дође Исус из Галилеје на Јордан Јовану да га овај крсти. А Јован му брањаше
    "Иако си чист, Господе мој, крстиш се да би нас опрао (од греха), и показао нам да се пре крштења морамо очистити, како не бисмо оскрнавили своје крштење тиме што ћемо се после њега лако упрљати по рђавој навици". Јован Му брањаше, да они који су ово гледали не би помислили да се и Христос крштава ради покајања, као остали.
    Говорећи: ти треба мене да крстиш.
    Претеча је имао потребу да га Господ очисти, јер је и он сам, као потомак Адамов, био заражен нечистотом непослушности, а оваплоћени Христос је очистио све.
    А ти ли долазиш мени?
    Није се усудио рећи: "Зар да те ја крстим?", већ говори: "А ти ли долазиш к мени?". Тако је био благочестив.
    15. А Исус одговори и рече му: Остави сада:
    Каже: "Остави сада, јер ће доћи време да примимо заслужену славу, иако сада изгледа да је немамо."
    Јер тако нам треба испунити сваку правду.
    Под "правдом" подразумева Закон. "Људска природа је", каже, "била проклета зато што није могла испунити Закон. Зато сам Ја испунио све остало што Закон захтева. Само ми још остаје да се крстим. А када и то испуним, тада ћу ослободити природу од проклетства. Ето, то ми ваља чинити."
    15-16. Тада га остави. И крстивши се Исус.
    Крштава се у тридесетој години, јер у тим годинама човек упознаје све грехове. У раном узрасту се деца понашају лакомислено, у другом, младићком узрасту, распаљују се телесном пожудом и гневом. Код одраслих људи много је среброљубља. Чекао је, дакле, тај узраст како би испунио Закон за све узрасте и све нас осветио.
    Изађе одмах из воде.
    Манихејци кажу да је Господ Своје тело оставио у Јордану и потом се привидно показао у неком другом телу. Али, ове их речи оповргавају, јер каже: "Исус изађе." Нико други није изашао, већ управо Он који је сишао у воду.
    И гле, отворише му се небеса.
    Адам их је затворио, али Христос их опет отвара како би и ти научио да својим крштењем отвараш небеса.
    16-17. И видје Духа Божијега гдје силази као голуб и долази на њега. И гле, глас са неба који говори.
    Дух силази да би посведочио да је Онај који се крштава већи од онога који крсти Јевреји су Јована сматрали за великог човека, док на Христа нису толико обраћали пажњу. Сви су видели да Дух силази на Исуса како не би помислили да је глас - "Ово је Син мој љубљени" - био ради Јована, него да би сви, видећи Духа, поверовали да се тај глас односи на Исуса. (Дух се јавио) "као голуб", јер је то незлобива, кротка и врло чиста птица која се не задржава тамо где је нечисто. Тако је и са Светим Духом. Као што је у време Ноја голуб објавио крај Потопа, доневши маслинову гранчицу, тако и овде Свети Дух објављује ослобођење од греха. Тамо је (знак) био маслинова гранчица, а овде је то милост Божја.
    Ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи.
    То јест, који ми је мио и благоугодан.
    Свети ТЕОФИЛАКТ Охридски
    ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ
    Манастир Глоговац
  14. Волим
    Дејан got a reaction from Kaludjerovic Sreten for a Странице, Погрешно је правити разлику између грехова на моралистичкој основи   
    Бог у нашем предању није неки деспот који нам је одредио шта смемо, а шта не смемо да чинимо, јер ћемо у противном бити кажњени. Овакво, моралистичко схватање Бога, које је ништа друго него пројекција човекове пале природе на Бога и јесте узрок зашто данас многи људи, нарочито млађи, не могу да разумеју црквене заповести и црквени морал. Они то доживљавају као анахронизам, остатак прошлости и обичаја које смо наследили од древних Јевреја, а који није постојао међу многим древним народима тадашњег цивилизованог света. Међутим, питање греха за хришћане увек је било питање способности за заједницу, односно способности да кроз заједницу задобијемо истинску слободу личности. Личност која је оријентисана само према себи и која на све око себе гледа као пројекцију својих жеља и хтења, заправо није права личност. Такав човек се све више индивидуализује и губи слободу коју му је Бог наменио и вечни живот за који је створен. Другим речима, грех је промашај у реализацији човека као личности и сваки грех мање или више човека одводи на странпутицу, одузима му слободу и уводи га у простор онтолошке смрти.
     
    Будући да је човек психофизичког састава (при чему треба имати у виду да ни душа ни тело нису аутономне целине, како су их гледали неки антички философи, нити могу да једно без другога обезбеде пуно функционисање човекове личности) грехови који деградирају и душу и тело засигурно су много тежи од других. Опет, напомињем, не због тога што Богу више смета овај или онај грех, већ зато што такви грехови више парализују човекову способност да оствари заједницу са Богом и кроз Бога са ближњима. Тело и те како омогућава остваривање слободе јер велики је пут од хтети и желети до нешто учинити. Будући да је човек биће заједнице које је позвано на однос са другим и да тако себе оствари као личност, тако се и сваки грех манифестује суштински као грех према другима. Заправо, као и врлина, грех не постоји у сфери самог појединца, већ се директно или индиректно пројектује на другог. Обично правимо разлику између греха и порока. Пороци, као неприродне навике које у човеку стварају другу природу и псеудо-потребе опасни су посебно у оној мери у којој остварују предиспозицију за грех. На пример, алкохолизам и наркоманија сами по себи не би били опасни да не деградирају човекову личност, која постаје роб тих навика и у циљу задовољења неприродних потреба, они који су овладани овим пороцима могу веома болно да повреде своје ближње и изгубе заједницу са њима. 
     
    Прељуба, разне врсте "природног" и "неприродног" блуда, а сваки блуд је суштински неприродан, посебно мењају човеков психофизички састав. Бог је човеку и жени дао способност репродукције и благословио је телесну везу као израз љубави и заједништва два тела која постају једно тело и икона љубави Христа и Цркве. Проблем је у томе што се телесни односи сагледавају данас као израз слободе човека да телесно ужива без одговорности и без изградње богоблагословене заједнице. Отуда после уживања долази патња. У грчком језику постоји веома блиска веза између те две речи - ηδονή (уживање) и οδύνη (патња, бол) и Свети оци су више пута указивали на ту чињеницу. Бог не жели да човек живи у патњи и болу, али уживање које није суштински утемељено на одговорности према другоме, неизбежно води у бол и патњу. Сви смо сведоци тзв. трагичних љубави које су готово по правилу последица заснивања љубавног односа на телесном уживању без спремности на истинску љубав која подразумева пре свега жртву, жртву без резерве. Отуда данас толико развода, нежељених трудноћа, абортуса, напуштене деце, болних траума и сл. Када се љубав између два људска бића искључиво схвати у контексту сексуалности неизбежно, пре или касније долази до озбиљних проблема, јер телесна веза треба да буде израз нове онтолошке везе два бића која постају "једно тело", а не сврха самој себи.
     
    У времену опште оптерећености човековом сексуалношћу ово звучи као апсурд и моралистичка придика из аскетских кругова. Не толико давно девичанство Бога ради је сматрано једним од најлепших украса човекове личности, а у данашњем друштву готово је срамота уколико човек или жена живе у уздржању и то се неретко тумачи као озбиљан психолошки поремећај. У дубини потребе за телесним сједињењем јесте жеља човека на надиђе своју смртност, да себе овековечи. Наравно, цела трагедија је у томе што природна репродукција не продужује нашу личност, већ само умножава раздељеност људског рода, и суштинску потребу човека за вечношћу замењује продужењем генетског кода путем физичке репродукције. Такође деформисана телесна љубав, посебно она неприродна или крајње перверзна, често је пројекција љубави или чак мржње према самом себи. Да буде јасно, уздржање није благословено ако је мотивисано презиром телесног сједињења (а неки философски системи презиру тело као тамницу душе), односно ако је производ себичности и неспремности да себе поделимо са другим и представља бег од себе и ближњих. Уздржање које називамо девичанством у Цркви има с друге стране есхатолошку перспективу и једино такав живот у телесном уздржању испуњава човека и жену и отвара их за љубав према другима на једном потпуно другом нивоу. У истом смислу брачна љубав, ако је мотивисана само физичком привлачношћу и потребом за репродукцијом губи свој смисао чак и ако постоји у форми црквеног брака, јер оставља нас на нивоу биологије. У таквом стању врло лако можемо да посрнемо у друге телесне грехове, као што је то случај и са подвижником који својим животом у уздржању потискива природу, а не сеже ка вечности.
     
    У данашњем времену живимо у својеврсном двојном моралу који није редак ни међу нама у Цркви. Укратко, каже се за монахе и монахиње постоје одређена правила и потреба аскезе, а за људе у браку вреде другачија правила. Мислим да је то јако погрешно јер поборници таквих идеја суштински брак своде на ниво "благословеног блуда". Аскеза, подвиг, како сам већ раније говорио, нема потребу удовољавања Богу мучењем нашег тела, већ треба да има есхатолошку односно евхаристијску димензију јер евхаристија је двиг ка вечности, будућем начину постојања, а не само пуко сећање на Христову жртву. Укратко речено, аскеза која је правилно схваћена води ка божанском еросу и вези међу ближњима која је неупоредиво интензивнија и више испуњава човека од живота у телесном греху.
     
    Да не бих много дужио, завршио бих са учењем Св. Максима Исповедника који је спасење сагледао као оцелотворење и превазилажење пет подела које је он образложио (у својој чувеној Амбигви 41) између нествореног и створеног, видљивог (умног) и невидљивог чулног, неба и земље, раја и икумене (света), мушког и женског. У Христу човекова природа превазилази ове поделе. Идући од краја у овом низу подела, првих четири траже човеков подвиг, а пета је круна оцелотворења у Христу. Дакле, крајње једноставно речено, превазилажење поделе на мушко и женско сједињује људски род у општењу које надилази полне разлике и подложност страстима. Подела на рај и икумену (цивилизацију, друштво) превазилази се духовно преображеним животом у коме свет сагледавамо духовним очима. Подела између неба и земље превазилази се сагледавањем целовитости Божије творевине. Разлика између интелигибилног (умног) и видљивог, животом равноангелним у телу и коначно, разлика између створеног и нествореног, богочовечанским карактером постојања, вечним животом у Христу.
     
    Према томе, човек као сажетак, микрокозмос, васцеле творевине је у сталном динамичком узрастању у Христу ка новом начину постојања. Сваки грех је неприродан и одвлачи нас од овога пута и своди на ниво биологије и смрти. Истинска слобода је једино слобода од греха и слободно прихватање овог пута оцелотворења човека и кроз њега васцеле твари. Овде зато нема места за морализам, већ је реч о избору између вечног живота и вечне недовршености, односно, вечне смрти. Зато правилно схваћена хришћанска аскетика није израз мазохизма и нешто туђе човековој личности, већ и те како представља један од кључних темеља евхаристијског начина постојања и поседује есхатолошку перспективу.
     
    Супротстављање тзв. аскетске и евхаристијске теологије данас, а сведоци смо тога посебно у неким академским богословским круговима, само показује одсуство разумевања учења Св. Отаца којима је ова дихотомија суштински увек била страна.
     
    Архимандрит Сава Јањић
     
    Извор
  15. Волим
    Дејан got a reaction from александар живаљев for a Странице, Обрадујмо породицу Стефановић за Божићне празнике   
    Дејан је са својом породицом  у тешкој материјалној ситуацији, кров над главом је обезбедио али не и средства за живот.
    Живи са супругом и ћерком од 12 година и сваки вид помоћи је добродошао, како у новцу тако и у гардероби.
    У време празника би свако требао да има топлу собу и оброк, било би лепо да то мало обезбедимо породици Стефановић бар за овај велики празник.
    Уколико имате вишка гардеробе за супругу и ћерку можете је послати на адресу Суповац бб. Викенд насеље 18203, Ниш.
    Новац можете уплатити на жиро рачун :  Банка Поштанска шетионица 20010786664735, на име Стефановић Сузана.
     
    Хвала Вам од срца.
     
     
  16. Волим
    Дејан got a reaction from АлександраВ for a Странице, Обрадујмо породицу Стефановић за Божићне празнике   
    Дејан је са својом породицом  у тешкој материјалној ситуацији, кров над главом је обезбедио али не и средства за живот.
    Живи са супругом и ћерком од 12 година и сваки вид помоћи је добродошао, како у новцу тако и у гардероби.
    У време празника би свако требао да има топлу собу и оброк, било би лепо да то мало обезбедимо породици Стефановић бар за овај велики празник.
    Уколико имате вишка гардеробе за супругу и ћерку можете је послати на адресу Суповац бб. Викенд насеље 18203, Ниш.
    Новац можете уплатити на жиро рачун :  Банка Поштанска шетионица 20010786664735, на име Стефановић Сузана.
     
    Хвала Вам од срца.
     
     
  17. Волим
    Дејан got a reaction from Blaža Željko for a Странице, Проблем са крајностима еволуционизма и креационизма   
    Мислим да је за нас православне хришћане веома важно да разумемо да повест о стварању Божијем које је описано у књизи Постања није научни трактат који треба стално поредити са научним теоријама ни у афирмативном ни у негативном смислу. Ми верујемо да је Бог створио све што постоји, све је привео у постојање својом вољом и све је створио да постоји вечно кроз Сина Његовог Јединородног. На известан начин процес стварања још није завршен иако је Бог све створио као добро. Потребно је било да човек као једино словесно биће изрази сагласност са Божијим планом и то је остварено у последња времена кроз Богочовека Исуса Христа у коме и кроз кога сва творевина бива сједињена и на крају времена биће у Христу предата самом Богу Оцу да буду сви једно у Христу (уп. Гал 3.28; 1Кор 15.28 итд). На крају времена, Бог ће (пре)саздати ново небо и земљу, све ће се променити. То је коначни циљ стварања света и пре свега човека кроз кога васцела твар улази у вечно постојање у Богу. 
    Проблем са крајностима еволуционизма и креационизма који набрајају аргументе и цитате јесте у томе да се рационално докучи начин како је Бог створио свет. Да ли јеврејски ЈОМ значи дан од 24 часа или неодређено дуг временски период потпуно је ирелевантно питање јер Бог све што хоће може да уради без икаквих временских ограничења. Уосталом он је у самом почетку створио небо и земљу, дакле, васцели невидљиви и видљиви свет. Извештај о стварању само говори о даљем обликовању видљивог света без улажења у детаље како се процес одвијао. За онога који гледа из ширег контекста на Божије стварање света није зато толико важно да ли је једна врста настала из друге или их је Бог одједном створио онакве какве јесу. И једно и друго је могуће, јер је Бог свемогућ. Оно што је суштински важно јесте да смо сви повезани и да се у нашим телима одвијају слични биохемијски процеси који показују да човек није неко надземаљско биће које је спуштено у свет, већ да смо суштински повезани са свим оним што постоји, и штавише да је по својим душевним својствима човек сродан и анђелима. Наравно, за онога који хоће да рационално све објасни и да докаже себи и другима или ригидни еволуционизам или буквалистички креационизам, овакав одговор није довољан. У томе је суштински проблем, јер човек жели по сваку цену да Бога смести у ограничене оквире свог разума, што није ништа друго него да сам овлада Богом, односно да сам постане Бог без Бога, што је суштина човековог пада. Отуда су ове недоумице последица падног стања човековог, јер човек је створен да живи у најнепосреднијој заједници са Богом, а не да га објективизује као неког другог кога треба испитати и протумачити. 
    Зато процеси еволуције које је наука донекле испитала и доказала нису суштински супротни нашој вери и учењу о Божијем стварању света јер ипак је на почетку Бог морао да све уведе у постојање. Ми смо сви саздани од оног материјала који је створен у самом почетку када су се формирала сазвежђа и галаксије. Бог није наново стварао оно што је настајало после и видимо врло конзистентну употребу глагола у јеврејском језику који указују на стварање (односно, обликовање) од онога што је већ створено. У том контексту могућност да је све ишло по неком чудесном Божијем софтверу (логосности) не само да није супротна нашој вери, већ штавише, утврђује нас у вери да све бива по Божијем предвечном благовољењу. Размишљајући у овим координатама ни најмање не доводимо у питање да је Бог све створио или улазимо у безбожну идеју да нешто може настати само од себе или механички мимо Божије воље да постане нешто друго. Овакво тумачење еволуције је дубоко погрешно, као што је с друге стране један буквалистички креационизам који негира динамику Божијег стварања и међусобну повезаност свега створеног у крајњем смислу засновано на негирању Божије свемоћи и одсуству вере у Бога, на један или други начин.
    Човек је врхунац Божијег стварања јер је човек једино словесно биће у универзуму и зато је сам Син Божији постао човек да би кроз њега све ушло у ипостасну (личну) заједницу са Богом. Зато је човек микрокозмос и биће које повезује видљиви и невидљиви свет. Чињеница да човек рекапитулира  све што је створено и са њим је непосредно повезан суштински је важна за нашу веру и разумевање домостроја спасења (оцелотворења) свега у Христу Исусу. Зато ово веровање треба да буде полазана тачка за свако размишљање не ову тему. Стварање света можемо зато разумети само из перспективе коначног циља и смисла зашто је Бог све створио, а то нам је открио сам оваплоћени Син Божији, Христос Богочовек. 
     
    Архимандрит Сава Јањић
     
    Извор
  18. Волим
    Дејан got a reaction from прота Бранко Тапушковић for a Странице, Погрешно је правити разлику између грехова на моралистичкој основи   
    Бог у нашем предању није неки деспот који нам је одредио шта смемо, а шта не смемо да чинимо, јер ћемо у противном бити кажњени. Овакво, моралистичко схватање Бога, које је ништа друго него пројекција човекове пале природе на Бога и јесте узрок зашто данас многи људи, нарочито млађи, не могу да разумеју црквене заповести и црквени морал. Они то доживљавају као анахронизам, остатак прошлости и обичаја које смо наследили од древних Јевреја, а који није постојао међу многим древним народима тадашњег цивилизованог света. Међутим, питање греха за хришћане увек је било питање способности за заједницу, односно способности да кроз заједницу задобијемо истинску слободу личности. Личност која је оријентисана само према себи и која на све око себе гледа као пројекцију својих жеља и хтења, заправо није права личност. Такав човек се све више индивидуализује и губи слободу коју му је Бог наменио и вечни живот за који је створен. Другим речима, грех је промашај у реализацији човека као личности и сваки грех мање или више човека одводи на странпутицу, одузима му слободу и уводи га у простор онтолошке смрти.
     
    Будући да је човек психофизичког састава (при чему треба имати у виду да ни душа ни тело нису аутономне целине, како су их гледали неки антички философи, нити могу да једно без другога обезбеде пуно функционисање човекове личности) грехови који деградирају и душу и тело засигурно су много тежи од других. Опет, напомињем, не због тога што Богу више смета овај или онај грех, већ зато што такви грехови више парализују човекову способност да оствари заједницу са Богом и кроз Бога са ближњима. Тело и те како омогућава остваривање слободе јер велики је пут од хтети и желети до нешто учинити. Будући да је човек биће заједнице које је позвано на однос са другим и да тако себе оствари као личност, тако се и сваки грех манифестује суштински као грех према другима. Заправо, као и врлина, грех не постоји у сфери самог појединца, већ се директно или индиректно пројектује на другог. Обично правимо разлику између греха и порока. Пороци, као неприродне навике које у човеку стварају другу природу и псеудо-потребе опасни су посебно у оној мери у којој остварују предиспозицију за грех. На пример, алкохолизам и наркоманија сами по себи не би били опасни да не деградирају човекову личност, која постаје роб тих навика и у циљу задовољења неприродних потреба, они који су овладани овим пороцима могу веома болно да повреде своје ближње и изгубе заједницу са њима. 
     
    Прељуба, разне врсте "природног" и "неприродног" блуда, а сваки блуд је суштински неприродан, посебно мењају човеков психофизички састав. Бог је човеку и жени дао способност репродукције и благословио је телесну везу као израз љубави и заједништва два тела која постају једно тело и икона љубави Христа и Цркве. Проблем је у томе што се телесни односи сагледавају данас као израз слободе човека да телесно ужива без одговорности и без изградње богоблагословене заједнице. Отуда после уживања долази патња. У грчком језику постоји веома блиска веза између те две речи - ηδονή (уживање) и οδύνη (патња, бол) и Свети оци су више пута указивали на ту чињеницу. Бог не жели да човек живи у патњи и болу, али уживање које није суштински утемељено на одговорности према другоме, неизбежно води у бол и патњу. Сви смо сведоци тзв. трагичних љубави које су готово по правилу последица заснивања љубавног односа на телесном уживању без спремности на истинску љубав која подразумева пре свега жртву, жртву без резерве. Отуда данас толико развода, нежељених трудноћа, абортуса, напуштене деце, болних траума и сл. Када се љубав између два људска бића искључиво схвати у контексту сексуалности неизбежно, пре или касније долази до озбиљних проблема, јер телесна веза треба да буде израз нове онтолошке везе два бића која постају "једно тело", а не сврха самој себи.
     
    У времену опште оптерећености човековом сексуалношћу ово звучи као апсурд и моралистичка придика из аскетских кругова. Не толико давно девичанство Бога ради је сматрано једним од најлепших украса човекове личности, а у данашњем друштву готово је срамота уколико човек или жена живе у уздржању и то се неретко тумачи као озбиљан психолошки поремећај. У дубини потребе за телесним сједињењем јесте жеља човека на надиђе своју смртност, да себе овековечи. Наравно, цела трагедија је у томе што природна репродукција не продужује нашу личност, већ само умножава раздељеност људског рода, и суштинску потребу човека за вечношћу замењује продужењем генетског кода путем физичке репродукције. Такође деформисана телесна љубав, посебно она неприродна или крајње перверзна, често је пројекција љубави или чак мржње према самом себи. Да буде јасно, уздржање није благословено ако је мотивисано презиром телесног сједињења (а неки философски системи презиру тело као тамницу душе), односно ако је производ себичности и неспремности да себе поделимо са другим и представља бег од себе и ближњих. Уздржање које називамо девичанством у Цркви има с друге стране есхатолошку перспективу и једино такав живот у телесном уздржању испуњава човека и жену и отвара их за љубав према другима на једном потпуно другом нивоу. У истом смислу брачна љубав, ако је мотивисана само физичком привлачношћу и потребом за репродукцијом губи свој смисао чак и ако постоји у форми црквеног брака, јер оставља нас на нивоу биологије. У таквом стању врло лако можемо да посрнемо у друге телесне грехове, као што је то случај и са подвижником који својим животом у уздржању потискива природу, а не сеже ка вечности.
     
    У данашњем времену живимо у својеврсном двојном моралу који није редак ни међу нама у Цркви. Укратко, каже се за монахе и монахиње постоје одређена правила и потреба аскезе, а за људе у браку вреде другачија правила. Мислим да је то јако погрешно јер поборници таквих идеја суштински брак своде на ниво "благословеног блуда". Аскеза, подвиг, како сам већ раније говорио, нема потребу удовољавања Богу мучењем нашег тела, већ треба да има есхатолошку односно евхаристијску димензију јер евхаристија је двиг ка вечности, будућем начину постојања, а не само пуко сећање на Христову жртву. Укратко речено, аскеза која је правилно схваћена води ка божанском еросу и вези међу ближњима која је неупоредиво интензивнија и више испуњава човека од живота у телесном греху.
     
    Да не бих много дужио, завршио бих са учењем Св. Максима Исповедника који је спасење сагледао као оцелотворење и превазилажење пет подела које је он образложио (у својој чувеној Амбигви 41) између нествореног и створеног, видљивог (умног) и невидљивог чулног, неба и земље, раја и икумене (света), мушког и женског. У Христу човекова природа превазилази ове поделе. Идући од краја у овом низу подела, првих четири траже човеков подвиг, а пета је круна оцелотворења у Христу. Дакле, крајње једноставно речено, превазилажење поделе на мушко и женско сједињује људски род у општењу које надилази полне разлике и подложност страстима. Подела на рај и икумену (цивилизацију, друштво) превазилази се духовно преображеним животом у коме свет сагледавамо духовним очима. Подела између неба и земље превазилази се сагледавањем целовитости Божије творевине. Разлика између интелигибилног (умног) и видљивог, животом равноангелним у телу и коначно, разлика између створеног и нествореног, богочовечанским карактером постојања, вечним животом у Христу.
     
    Према томе, човек као сажетак, микрокозмос, васцеле творевине је у сталном динамичком узрастању у Христу ка новом начину постојања. Сваки грех је неприродан и одвлачи нас од овога пута и своди на ниво биологије и смрти. Истинска слобода је једино слобода од греха и слободно прихватање овог пута оцелотворења човека и кроз њега васцеле твари. Овде зато нема места за морализам, већ је реч о избору између вечног живота и вечне недовршености, односно, вечне смрти. Зато правилно схваћена хришћанска аскетика није израз мазохизма и нешто туђе човековој личности, већ и те како представља један од кључних темеља евхаристијског начина постојања и поседује есхатолошку перспективу.
     
    Супротстављање тзв. аскетске и евхаристијске теологије данас, а сведоци смо тога посебно у неким академским богословским круговима, само показује одсуство разумевања учења Св. Отаца којима је ова дихотомија суштински увек била страна.
     
    Архимандрит Сава Јањић
     
    Извор
  19. Волим
    Дејан got a reaction from Blaža Željko for a Странице, Погрешно је правити разлику између грехова на моралистичкој основи   
    Бог у нашем предању није неки деспот који нам је одредио шта смемо, а шта не смемо да чинимо, јер ћемо у противном бити кажњени. Овакво, моралистичко схватање Бога, које је ништа друго него пројекција човекове пале природе на Бога и јесте узрок зашто данас многи људи, нарочито млађи, не могу да разумеју црквене заповести и црквени морал. Они то доживљавају као анахронизам, остатак прошлости и обичаја које смо наследили од древних Јевреја, а који није постојао међу многим древним народима тадашњег цивилизованог света. Међутим, питање греха за хришћане увек је било питање способности за заједницу, односно способности да кроз заједницу задобијемо истинску слободу личности. Личност која је оријентисана само према себи и која на све око себе гледа као пројекцију својих жеља и хтења, заправо није права личност. Такав човек се све више индивидуализује и губи слободу коју му је Бог наменио и вечни живот за који је створен. Другим речима, грех је промашај у реализацији човека као личности и сваки грех мање или више човека одводи на странпутицу, одузима му слободу и уводи га у простор онтолошке смрти.
     
    Будући да је човек психофизичког састава (при чему треба имати у виду да ни душа ни тело нису аутономне целине, како су их гледали неки антички философи, нити могу да једно без другога обезбеде пуно функционисање човекове личности) грехови који деградирају и душу и тело засигурно су много тежи од других. Опет, напомињем, не због тога што Богу више смета овај или онај грех, већ зато што такви грехови више парализују човекову способност да оствари заједницу са Богом и кроз Бога са ближњима. Тело и те како омогућава остваривање слободе јер велики је пут од хтети и желети до нешто учинити. Будући да је човек биће заједнице које је позвано на однос са другим и да тако себе оствари као личност, тако се и сваки грех манифестује суштински као грех према другима. Заправо, као и врлина, грех не постоји у сфери самог појединца, већ се директно или индиректно пројектује на другог. Обично правимо разлику између греха и порока. Пороци, као неприродне навике које у човеку стварају другу природу и псеудо-потребе опасни су посебно у оној мери у којој остварују предиспозицију за грех. На пример, алкохолизам и наркоманија сами по себи не би били опасни да не деградирају човекову личност, која постаје роб тих навика и у циљу задовољења неприродних потреба, они који су овладани овим пороцима могу веома болно да повреде своје ближње и изгубе заједницу са њима. 
     
    Прељуба, разне врсте "природног" и "неприродног" блуда, а сваки блуд је суштински неприродан, посебно мењају човеков психофизички састав. Бог је човеку и жени дао способност репродукције и благословио је телесну везу као израз љубави и заједништва два тела која постају једно тело и икона љубави Христа и Цркве. Проблем је у томе што се телесни односи сагледавају данас као израз слободе човека да телесно ужива без одговорности и без изградње богоблагословене заједнице. Отуда после уживања долази патња. У грчком језику постоји веома блиска веза између те две речи - ηδονή (уживање) и οδύνη (патња, бол) и Свети оци су више пута указивали на ту чињеницу. Бог не жели да човек живи у патњи и болу, али уживање које није суштински утемељено на одговорности према другоме, неизбежно води у бол и патњу. Сви смо сведоци тзв. трагичних љубави које су готово по правилу последица заснивања љубавног односа на телесном уживању без спремности на истинску љубав која подразумева пре свега жртву, жртву без резерве. Отуда данас толико развода, нежељених трудноћа, абортуса, напуштене деце, болних траума и сл. Када се љубав између два људска бића искључиво схвати у контексту сексуалности неизбежно, пре или касније долази до озбиљних проблема, јер телесна веза треба да буде израз нове онтолошке везе два бића која постају "једно тело", а не сврха самој себи.
     
    У времену опште оптерећености човековом сексуалношћу ово звучи као апсурд и моралистичка придика из аскетских кругова. Не толико давно девичанство Бога ради је сматрано једним од најлепших украса човекове личности, а у данашњем друштву готово је срамота уколико човек или жена живе у уздржању и то се неретко тумачи као озбиљан психолошки поремећај. У дубини потребе за телесним сједињењем јесте жеља човека на надиђе своју смртност, да себе овековечи. Наравно, цела трагедија је у томе што природна репродукција не продужује нашу личност, већ само умножава раздељеност људског рода, и суштинску потребу човека за вечношћу замењује продужењем генетског кода путем физичке репродукције. Такође деформисана телесна љубав, посебно она неприродна или крајње перверзна, често је пројекција љубави или чак мржње према самом себи. Да буде јасно, уздржање није благословено ако је мотивисано презиром телесног сједињења (а неки философски системи презиру тело као тамницу душе), односно ако је производ себичности и неспремности да себе поделимо са другим и представља бег од себе и ближњих. Уздржање које називамо девичанством у Цркви има с друге стране есхатолошку перспективу и једино такав живот у телесном уздржању испуњава човека и жену и отвара их за љубав према другима на једном потпуно другом нивоу. У истом смислу брачна љубав, ако је мотивисана само физичком привлачношћу и потребом за репродукцијом губи свој смисао чак и ако постоји у форми црквеног брака, јер оставља нас на нивоу биологије. У таквом стању врло лако можемо да посрнемо у друге телесне грехове, као што је то случај и са подвижником који својим животом у уздржању потискива природу, а не сеже ка вечности.
     
    У данашњем времену живимо у својеврсном двојном моралу који није редак ни међу нама у Цркви. Укратко, каже се за монахе и монахиње постоје одређена правила и потреба аскезе, а за људе у браку вреде другачија правила. Мислим да је то јако погрешно јер поборници таквих идеја суштински брак своде на ниво "благословеног блуда". Аскеза, подвиг, како сам већ раније говорио, нема потребу удовољавања Богу мучењем нашег тела, већ треба да има есхатолошку односно евхаристијску димензију јер евхаристија је двиг ка вечности, будућем начину постојања, а не само пуко сећање на Христову жртву. Укратко речено, аскеза која је правилно схваћена води ка божанском еросу и вези међу ближњима која је неупоредиво интензивнија и више испуњава човека од живота у телесном греху.
     
    Да не бих много дужио, завршио бих са учењем Св. Максима Исповедника који је спасење сагледао као оцелотворење и превазилажење пет подела које је он образложио (у својој чувеној Амбигви 41) између нествореног и створеног, видљивог (умног) и невидљивог чулног, неба и земље, раја и икумене (света), мушког и женског. У Христу човекова природа превазилази ове поделе. Идући од краја у овом низу подела, првих четири траже човеков подвиг, а пета је круна оцелотворења у Христу. Дакле, крајње једноставно речено, превазилажење поделе на мушко и женско сједињује људски род у општењу које надилази полне разлике и подложност страстима. Подела на рај и икумену (цивилизацију, друштво) превазилази се духовно преображеним животом у коме свет сагледавамо духовним очима. Подела између неба и земље превазилази се сагледавањем целовитости Божије творевине. Разлика између интелигибилног (умног) и видљивог, животом равноангелним у телу и коначно, разлика између створеног и нествореног, богочовечанским карактером постојања, вечним животом у Христу.
     
    Према томе, човек као сажетак, микрокозмос, васцеле творевине је у сталном динамичком узрастању у Христу ка новом начину постојања. Сваки грех је неприродан и одвлачи нас од овога пута и своди на ниво биологије и смрти. Истинска слобода је једино слобода од греха и слободно прихватање овог пута оцелотворења човека и кроз њега васцеле твари. Овде зато нема места за морализам, већ је реч о избору између вечног живота и вечне недовршености, односно, вечне смрти. Зато правилно схваћена хришћанска аскетика није израз мазохизма и нешто туђе човековој личности, већ и те како представља један од кључних темеља евхаристијског начина постојања и поседује есхатолошку перспективу.
     
    Супротстављање тзв. аскетске и евхаристијске теологије данас, а сведоци смо тога посебно у неким академским богословским круговима, само показује одсуство разумевања учења Св. Отаца којима је ова дихотомија суштински увек била страна.
     
    Архимандрит Сава Јањић
     
    Извор
  20. Волим
    Дејан got a reaction from -Владимир- for a Странице, Погрешно је правити разлику између грехова на моралистичкој основи   
    Бог у нашем предању није неки деспот који нам је одредио шта смемо, а шта не смемо да чинимо, јер ћемо у противном бити кажњени. Овакво, моралистичко схватање Бога, које је ништа друго него пројекција човекове пале природе на Бога и јесте узрок зашто данас многи људи, нарочито млађи, не могу да разумеју црквене заповести и црквени морал. Они то доживљавају као анахронизам, остатак прошлости и обичаја које смо наследили од древних Јевреја, а који није постојао међу многим древним народима тадашњег цивилизованог света. Међутим, питање греха за хришћане увек је било питање способности за заједницу, односно способности да кроз заједницу задобијемо истинску слободу личности. Личност која је оријентисана само према себи и која на све око себе гледа као пројекцију својих жеља и хтења, заправо није права личност. Такав човек се све више индивидуализује и губи слободу коју му је Бог наменио и вечни живот за који је створен. Другим речима, грех је промашај у реализацији човека као личности и сваки грех мање или више човека одводи на странпутицу, одузима му слободу и уводи га у простор онтолошке смрти.
     
    Будући да је човек психофизичког састава (при чему треба имати у виду да ни душа ни тело нису аутономне целине, како су их гледали неки антички философи, нити могу да једно без другога обезбеде пуно функционисање човекове личности) грехови који деградирају и душу и тело засигурно су много тежи од других. Опет, напомињем, не због тога што Богу више смета овај или онај грех, већ зато што такви грехови више парализују човекову способност да оствари заједницу са Богом и кроз Бога са ближњима. Тело и те како омогућава остваривање слободе јер велики је пут од хтети и желети до нешто учинити. Будући да је човек биће заједнице које је позвано на однос са другим и да тако себе оствари као личност, тако се и сваки грех манифестује суштински као грех према другима. Заправо, као и врлина, грех не постоји у сфери самог појединца, већ се директно или индиректно пројектује на другог. Обично правимо разлику између греха и порока. Пороци, као неприродне навике које у човеку стварају другу природу и псеудо-потребе опасни су посебно у оној мери у којој остварују предиспозицију за грех. На пример, алкохолизам и наркоманија сами по себи не би били опасни да не деградирају човекову личност, која постаје роб тих навика и у циљу задовољења неприродних потреба, они који су овладани овим пороцима могу веома болно да повреде своје ближње и изгубе заједницу са њима. 
     
    Прељуба, разне врсте "природног" и "неприродног" блуда, а сваки блуд је суштински неприродан, посебно мењају човеков психофизички састав. Бог је човеку и жени дао способност репродукције и благословио је телесну везу као израз љубави и заједништва два тела која постају једно тело и икона љубави Христа и Цркве. Проблем је у томе што се телесни односи сагледавају данас као израз слободе човека да телесно ужива без одговорности и без изградње богоблагословене заједнице. Отуда после уживања долази патња. У грчком језику постоји веома блиска веза између те две речи - ηδονή (уживање) и οδύνη (патња, бол) и Свети оци су више пута указивали на ту чињеницу. Бог не жели да човек живи у патњи и болу, али уживање које није суштински утемељено на одговорности према другоме, неизбежно води у бол и патњу. Сви смо сведоци тзв. трагичних љубави које су готово по правилу последица заснивања љубавног односа на телесном уживању без спремности на истинску љубав која подразумева пре свега жртву, жртву без резерве. Отуда данас толико развода, нежељених трудноћа, абортуса, напуштене деце, болних траума и сл. Када се љубав између два људска бића искључиво схвати у контексту сексуалности неизбежно, пре или касније долази до озбиљних проблема, јер телесна веза треба да буде израз нове онтолошке везе два бића која постају "једно тело", а не сврха самој себи.
     
    У времену опште оптерећености човековом сексуалношћу ово звучи као апсурд и моралистичка придика из аскетских кругова. Не толико давно девичанство Бога ради је сматрано једним од најлепших украса човекове личности, а у данашњем друштву готово је срамота уколико човек или жена живе у уздржању и то се неретко тумачи као озбиљан психолошки поремећај. У дубини потребе за телесним сједињењем јесте жеља човека на надиђе своју смртност, да себе овековечи. Наравно, цела трагедија је у томе што природна репродукција не продужује нашу личност, већ само умножава раздељеност људског рода, и суштинску потребу човека за вечношћу замењује продужењем генетског кода путем физичке репродукције. Такође деформисана телесна љубав, посебно она неприродна или крајње перверзна, често је пројекција љубави или чак мржње према самом себи. Да буде јасно, уздржање није благословено ако је мотивисано презиром телесног сједињења (а неки философски системи презиру тело као тамницу душе), односно ако је производ себичности и неспремности да себе поделимо са другим и представља бег од себе и ближњих. Уздржање које називамо девичанством у Цркви има с друге стране есхатолошку перспективу и једино такав живот у телесном уздржању испуњава човека и жену и отвара их за љубав према другима на једном потпуно другом нивоу. У истом смислу брачна љубав, ако је мотивисана само физичком привлачношћу и потребом за репродукцијом губи свој смисао чак и ако постоји у форми црквеног брака, јер оставља нас на нивоу биологије. У таквом стању врло лако можемо да посрнемо у друге телесне грехове, као што је то случај и са подвижником који својим животом у уздржању потискива природу, а не сеже ка вечности.
     
    У данашњем времену живимо у својеврсном двојном моралу који није редак ни међу нама у Цркви. Укратко, каже се за монахе и монахиње постоје одређена правила и потреба аскезе, а за људе у браку вреде другачија правила. Мислим да је то јако погрешно јер поборници таквих идеја суштински брак своде на ниво "благословеног блуда". Аскеза, подвиг, како сам већ раније говорио, нема потребу удовољавања Богу мучењем нашег тела, већ треба да има есхатолошку односно евхаристијску димензију јер евхаристија је двиг ка вечности, будућем начину постојања, а не само пуко сећање на Христову жртву. Укратко речено, аскеза која је правилно схваћена води ка божанском еросу и вези међу ближњима која је неупоредиво интензивнија и више испуњава човека од живота у телесном греху.
     
    Да не бих много дужио, завршио бих са учењем Св. Максима Исповедника који је спасење сагледао као оцелотворење и превазилажење пет подела које је он образложио (у својој чувеној Амбигви 41) између нествореног и створеног, видљивог (умног) и невидљивог чулног, неба и земље, раја и икумене (света), мушког и женског. У Христу човекова природа превазилази ове поделе. Идући од краја у овом низу подела, првих четири траже човеков подвиг, а пета је круна оцелотворења у Христу. Дакле, крајње једноставно речено, превазилажење поделе на мушко и женско сједињује људски род у општењу које надилази полне разлике и подложност страстима. Подела на рај и икумену (цивилизацију, друштво) превазилази се духовно преображеним животом у коме свет сагледавамо духовним очима. Подела између неба и земље превазилази се сагледавањем целовитости Божије творевине. Разлика између интелигибилног (умног) и видљивог, животом равноангелним у телу и коначно, разлика између створеног и нествореног, богочовечанским карактером постојања, вечним животом у Христу.
     
    Према томе, човек као сажетак, микрокозмос, васцеле творевине је у сталном динамичком узрастању у Христу ка новом начину постојања. Сваки грех је неприродан и одвлачи нас од овога пута и своди на ниво биологије и смрти. Истинска слобода је једино слобода од греха и слободно прихватање овог пута оцелотворења човека и кроз њега васцеле твари. Овде зато нема места за морализам, већ је реч о избору између вечног живота и вечне недовршености, односно, вечне смрти. Зато правилно схваћена хришћанска аскетика није израз мазохизма и нешто туђе човековој личности, већ и те како представља један од кључних темеља евхаристијског начина постојања и поседује есхатолошку перспективу.
     
    Супротстављање тзв. аскетске и евхаристијске теологије данас, а сведоци смо тога посебно у неким академским богословским круговима, само показује одсуство разумевања учења Св. Отаца којима је ова дихотомија суштински увек била страна.
     
    Архимандрит Сава Јањић
     
    Извор
  21. Волим
    Дејан got a reaction from александар живаљев for a Странице, Погрешно је правити разлику између грехова на моралистичкој основи   
    Бог у нашем предању није неки деспот који нам је одредио шта смемо, а шта не смемо да чинимо, јер ћемо у противном бити кажњени. Овакво, моралистичко схватање Бога, које је ништа друго него пројекција човекове пале природе на Бога и јесте узрок зашто данас многи људи, нарочито млађи, не могу да разумеју црквене заповести и црквени морал. Они то доживљавају као анахронизам, остатак прошлости и обичаја које смо наследили од древних Јевреја, а који није постојао међу многим древним народима тадашњег цивилизованог света. Међутим, питање греха за хришћане увек је било питање способности за заједницу, односно способности да кроз заједницу задобијемо истинску слободу личности. Личност која је оријентисана само према себи и која на све око себе гледа као пројекцију својих жеља и хтења, заправо није права личност. Такав човек се све више индивидуализује и губи слободу коју му је Бог наменио и вечни живот за који је створен. Другим речима, грех је промашај у реализацији човека као личности и сваки грех мање или више човека одводи на странпутицу, одузима му слободу и уводи га у простор онтолошке смрти.
     
    Будући да је човек психофизичког састава (при чему треба имати у виду да ни душа ни тело нису аутономне целине, како су их гледали неки антички философи, нити могу да једно без другога обезбеде пуно функционисање човекове личности) грехови који деградирају и душу и тело засигурно су много тежи од других. Опет, напомињем, не због тога што Богу више смета овај или онај грех, већ зато што такви грехови више парализују човекову способност да оствари заједницу са Богом и кроз Бога са ближњима. Тело и те како омогућава остваривање слободе јер велики је пут од хтети и желети до нешто учинити. Будући да је човек биће заједнице које је позвано на однос са другим и да тако себе оствари као личност, тако се и сваки грех манифестује суштински као грех према другима. Заправо, као и врлина, грех не постоји у сфери самог појединца, већ се директно или индиректно пројектује на другог. Обично правимо разлику између греха и порока. Пороци, као неприродне навике које у човеку стварају другу природу и псеудо-потребе опасни су посебно у оној мери у којој остварују предиспозицију за грех. На пример, алкохолизам и наркоманија сами по себи не би били опасни да не деградирају човекову личност, која постаје роб тих навика и у циљу задовољења неприродних потреба, они који су овладани овим пороцима могу веома болно да повреде своје ближње и изгубе заједницу са њима. 
     
    Прељуба, разне врсте "природног" и "неприродног" блуда, а сваки блуд је суштински неприродан, посебно мењају човеков психофизички састав. Бог је човеку и жени дао способност репродукције и благословио је телесну везу као израз љубави и заједништва два тела која постају једно тело и икона љубави Христа и Цркве. Проблем је у томе што се телесни односи сагледавају данас као израз слободе човека да телесно ужива без одговорности и без изградње богоблагословене заједнице. Отуда после уживања долази патња. У грчком језику постоји веома блиска веза између те две речи - ηδονή (уживање) и οδύνη (патња, бол) и Свети оци су више пута указивали на ту чињеницу. Бог не жели да човек живи у патњи и болу, али уживање које није суштински утемељено на одговорности према другоме, неизбежно води у бол и патњу. Сви смо сведоци тзв. трагичних љубави које су готово по правилу последица заснивања љубавног односа на телесном уживању без спремности на истинску љубав која подразумева пре свега жртву, жртву без резерве. Отуда данас толико развода, нежељених трудноћа, абортуса, напуштене деце, болних траума и сл. Када се љубав између два људска бића искључиво схвати у контексту сексуалности неизбежно, пре или касније долази до озбиљних проблема, јер телесна веза треба да буде израз нове онтолошке везе два бића која постају "једно тело", а не сврха самој себи.
     
    У времену опште оптерећености човековом сексуалношћу ово звучи као апсурд и моралистичка придика из аскетских кругова. Не толико давно девичанство Бога ради је сматрано једним од најлепших украса човекове личности, а у данашњем друштву готово је срамота уколико човек или жена живе у уздржању и то се неретко тумачи као озбиљан психолошки поремећај. У дубини потребе за телесним сједињењем јесте жеља човека на надиђе своју смртност, да себе овековечи. Наравно, цела трагедија је у томе што природна репродукција не продужује нашу личност, већ само умножава раздељеност људског рода, и суштинску потребу човека за вечношћу замењује продужењем генетског кода путем физичке репродукције. Такође деформисана телесна љубав, посебно она неприродна или крајње перверзна, често је пројекција љубави или чак мржње према самом себи. Да буде јасно, уздржање није благословено ако је мотивисано презиром телесног сједињења (а неки философски системи презиру тело као тамницу душе), односно ако је производ себичности и неспремности да себе поделимо са другим и представља бег од себе и ближњих. Уздржање које називамо девичанством у Цркви има с друге стране есхатолошку перспективу и једино такав живот у телесном уздржању испуњава човека и жену и отвара их за љубав према другима на једном потпуно другом нивоу. У истом смислу брачна љубав, ако је мотивисана само физичком привлачношћу и потребом за репродукцијом губи свој смисао чак и ако постоји у форми црквеног брака, јер оставља нас на нивоу биологије. У таквом стању врло лако можемо да посрнемо у друге телесне грехове, као што је то случај и са подвижником који својим животом у уздржању потискива природу, а не сеже ка вечности.
     
    У данашњем времену живимо у својеврсном двојном моралу који није редак ни међу нама у Цркви. Укратко, каже се за монахе и монахиње постоје одређена правила и потреба аскезе, а за људе у браку вреде другачија правила. Мислим да је то јако погрешно јер поборници таквих идеја суштински брак своде на ниво "благословеног блуда". Аскеза, подвиг, како сам већ раније говорио, нема потребу удовољавања Богу мучењем нашег тела, већ треба да има есхатолошку односно евхаристијску димензију јер евхаристија је двиг ка вечности, будућем начину постојања, а не само пуко сећање на Христову жртву. Укратко речено, аскеза која је правилно схваћена води ка божанском еросу и вези међу ближњима која је неупоредиво интензивнија и више испуњава човека од живота у телесном греху.
     
    Да не бих много дужио, завршио бих са учењем Св. Максима Исповедника који је спасење сагледао као оцелотворење и превазилажење пет подела које је он образложио (у својој чувеној Амбигви 41) између нествореног и створеног, видљивог (умног) и невидљивог чулног, неба и земље, раја и икумене (света), мушког и женског. У Христу човекова природа превазилази ове поделе. Идући од краја у овом низу подела, првих четири траже човеков подвиг, а пета је круна оцелотворења у Христу. Дакле, крајње једноставно речено, превазилажење поделе на мушко и женско сједињује људски род у општењу које надилази полне разлике и подложност страстима. Подела на рај и икумену (цивилизацију, друштво) превазилази се духовно преображеним животом у коме свет сагледавамо духовним очима. Подела између неба и земље превазилази се сагледавањем целовитости Божије творевине. Разлика између интелигибилног (умног) и видљивог, животом равноангелним у телу и коначно, разлика између створеног и нествореног, богочовечанским карактером постојања, вечним животом у Христу.
     
    Према томе, човек као сажетак, микрокозмос, васцеле творевине је у сталном динамичком узрастању у Христу ка новом начину постојања. Сваки грех је неприродан и одвлачи нас од овога пута и своди на ниво биологије и смрти. Истинска слобода је једино слобода од греха и слободно прихватање овог пута оцелотворења човека и кроз њега васцеле твари. Овде зато нема места за морализам, већ је реч о избору између вечног живота и вечне недовршености, односно, вечне смрти. Зато правилно схваћена хришћанска аскетика није израз мазохизма и нешто туђе човековој личности, већ и те како представља један од кључних темеља евхаристијског начина постојања и поседује есхатолошку перспективу.
     
    Супротстављање тзв. аскетске и евхаристијске теологије данас, а сведоци смо тога посебно у неким академским богословским круговима, само показује одсуство разумевања учења Св. Отаца којима је ова дихотомија суштински увек била страна.
     
    Архимандрит Сава Јањић
     
    Извор
  22. Волим
    Guest
    Дејан got a reaction from Guest for a Странице, Погрешно је правити разлику између грехова на моралистичкој основи   
    Бог у нашем предању није неки деспот који нам је одредио шта смемо, а шта не смемо да чинимо, јер ћемо у противном бити кажњени. Овакво, моралистичко схватање Бога, које је ништа друго него пројекција човекове пале природе на Бога и јесте узрок зашто данас многи људи, нарочито млађи, не могу да разумеју црквене заповести и црквени морал. Они то доживљавају као анахронизам, остатак прошлости и обичаја које смо наследили од древних Јевреја, а који није постојао међу многим древним народима тадашњег цивилизованог света. Међутим, питање греха за хришћане увек је било питање способности за заједницу, односно способности да кроз заједницу задобијемо истинску слободу личности. Личност која је оријентисана само према себи и која на све око себе гледа као пројекцију својих жеља и хтења, заправо није права личност. Такав човек се све више индивидуализује и губи слободу коју му је Бог наменио и вечни живот за који је створен. Другим речима, грех је промашај у реализацији човека као личности и сваки грех мање или више човека одводи на странпутицу, одузима му слободу и уводи га у простор онтолошке смрти.
     
    Будући да је човек психофизичког састава (при чему треба имати у виду да ни душа ни тело нису аутономне целине, како су их гледали неки антички философи, нити могу да једно без другога обезбеде пуно функционисање човекове личности) грехови који деградирају и душу и тело засигурно су много тежи од других. Опет, напомињем, не због тога што Богу више смета овај или онај грех, већ зато што такви грехови више парализују човекову способност да оствари заједницу са Богом и кроз Бога са ближњима. Тело и те како омогућава остваривање слободе јер велики је пут од хтети и желети до нешто учинити. Будући да је човек биће заједнице које је позвано на однос са другим и да тако себе оствари као личност, тако се и сваки грех манифестује суштински као грех према другима. Заправо, као и врлина, грех не постоји у сфери самог појединца, већ се директно или индиректно пројектује на другог. Обично правимо разлику између греха и порока. Пороци, као неприродне навике које у човеку стварају другу природу и псеудо-потребе опасни су посебно у оној мери у којој остварују предиспозицију за грех. На пример, алкохолизам и наркоманија сами по себи не би били опасни да не деградирају човекову личност, која постаје роб тих навика и у циљу задовољења неприродних потреба, они који су овладани овим пороцима могу веома болно да повреде своје ближње и изгубе заједницу са њима. 
     
    Прељуба, разне врсте "природног" и "неприродног" блуда, а сваки блуд је суштински неприродан, посебно мењају човеков психофизички састав. Бог је човеку и жени дао способност репродукције и благословио је телесну везу као израз љубави и заједништва два тела која постају једно тело и икона љубави Христа и Цркве. Проблем је у томе што се телесни односи сагледавају данас као израз слободе човека да телесно ужива без одговорности и без изградње богоблагословене заједнице. Отуда после уживања долази патња. У грчком језику постоји веома блиска веза између те две речи - ηδονή (уживање) и οδύνη (патња, бол) и Свети оци су више пута указивали на ту чињеницу. Бог не жели да човек живи у патњи и болу, али уживање које није суштински утемељено на одговорности према другоме, неизбежно води у бол и патњу. Сви смо сведоци тзв. трагичних љубави које су готово по правилу последица заснивања љубавног односа на телесном уживању без спремности на истинску љубав која подразумева пре свега жртву, жртву без резерве. Отуда данас толико развода, нежељених трудноћа, абортуса, напуштене деце, болних траума и сл. Када се љубав између два људска бића искључиво схвати у контексту сексуалности неизбежно, пре или касније долази до озбиљних проблема, јер телесна веза треба да буде израз нове онтолошке везе два бића која постају "једно тело", а не сврха самој себи.
     
    У времену опште оптерећености човековом сексуалношћу ово звучи као апсурд и моралистичка придика из аскетских кругова. Не толико давно девичанство Бога ради је сматрано једним од најлепших украса човекове личности, а у данашњем друштву готово је срамота уколико човек или жена живе у уздржању и то се неретко тумачи као озбиљан психолошки поремећај. У дубини потребе за телесним сједињењем јесте жеља човека на надиђе своју смртност, да себе овековечи. Наравно, цела трагедија је у томе што природна репродукција не продужује нашу личност, већ само умножава раздељеност људског рода, и суштинску потребу човека за вечношћу замењује продужењем генетског кода путем физичке репродукције. Такође деформисана телесна љубав, посебно она неприродна или крајње перверзна, често је пројекција љубави или чак мржње према самом себи. Да буде јасно, уздржање није благословено ако је мотивисано презиром телесног сједињења (а неки философски системи презиру тело као тамницу душе), односно ако је производ себичности и неспремности да себе поделимо са другим и представља бег од себе и ближњих. Уздржање које називамо девичанством у Цркви има с друге стране есхатолошку перспективу и једино такав живот у телесном уздржању испуњава човека и жену и отвара их за љубав према другима на једном потпуно другом нивоу. У истом смислу брачна љубав, ако је мотивисана само физичком привлачношћу и потребом за репродукцијом губи свој смисао чак и ако постоји у форми црквеног брака, јер оставља нас на нивоу биологије. У таквом стању врло лако можемо да посрнемо у друге телесне грехове, као што је то случај и са подвижником који својим животом у уздржању потискива природу, а не сеже ка вечности.
     
    У данашњем времену живимо у својеврсном двојном моралу који није редак ни међу нама у Цркви. Укратко, каже се за монахе и монахиње постоје одређена правила и потреба аскезе, а за људе у браку вреде другачија правила. Мислим да је то јако погрешно јер поборници таквих идеја суштински брак своде на ниво "благословеног блуда". Аскеза, подвиг, како сам већ раније говорио, нема потребу удовољавања Богу мучењем нашег тела, већ треба да има есхатолошку односно евхаристијску димензију јер евхаристија је двиг ка вечности, будућем начину постојања, а не само пуко сећање на Христову жртву. Укратко речено, аскеза која је правилно схваћена води ка божанском еросу и вези међу ближњима која је неупоредиво интензивнија и више испуњава човека од живота у телесном греху.
     
    Да не бих много дужио, завршио бих са учењем Св. Максима Исповедника који је спасење сагледао као оцелотворење и превазилажење пет подела које је он образложио (у својој чувеној Амбигви 41) између нествореног и створеног, видљивог (умног) и невидљивог чулног, неба и земље, раја и икумене (света), мушког и женског. У Христу човекова природа превазилази ове поделе. Идући од краја у овом низу подела, првих четири траже човеков подвиг, а пета је круна оцелотворења у Христу. Дакле, крајње једноставно речено, превазилажење поделе на мушко и женско сједињује људски род у општењу које надилази полне разлике и подложност страстима. Подела на рај и икумену (цивилизацију, друштво) превазилази се духовно преображеним животом у коме свет сагледавамо духовним очима. Подела између неба и земље превазилази се сагледавањем целовитости Божије творевине. Разлика између интелигибилног (умног) и видљивог, животом равноангелним у телу и коначно, разлика између створеног и нествореног, богочовечанским карактером постојања, вечним животом у Христу.
     
    Према томе, човек као сажетак, микрокозмос, васцеле творевине је у сталном динамичком узрастању у Христу ка новом начину постојања. Сваки грех је неприродан и одвлачи нас од овога пута и своди на ниво биологије и смрти. Истинска слобода је једино слобода од греха и слободно прихватање овог пута оцелотворења човека и кроз њега васцеле твари. Овде зато нема места за морализам, већ је реч о избору између вечног живота и вечне недовршености, односно, вечне смрти. Зато правилно схваћена хришћанска аскетика није израз мазохизма и нешто туђе човековој личности, већ и те како представља један од кључних темеља евхаристијског начина постојања и поседује есхатолошку перспективу.
     
    Супротстављање тзв. аскетске и евхаристијске теологије данас, а сведоци смо тога посебно у неким академским богословским круговима, само показује одсуство разумевања учења Св. Отаца којима је ова дихотомија суштински увек била страна.
     
    Архимандрит Сава Јањић
     
    Извор
  23. Волим
    Дејан got a reaction from Весна Трумбић for a Странице, Лако је молити се за оне које волимо, међутим Господ од нас тражи много више   
    Молитва је језик будућег века и они који се нађу у Царству небеском међусобно ће вечно општити молитвом као чистом мисли, која надилази сваку реч. Молитвом и сада дише Црква и духовно смо повезани без обзира на нашу удаљеност једни од других. Зато су и богослужење и лична молитва веома важни у нашем духовном животу и зато хришћанин без молитве духовно умире. Веома је важно разумети да једни другима истински постајемо ближи само уколико се приближавамо Богу. То је веома лепо објашњено у поукама Аве Доротеја (О неосуђивању 6, 14-15)
     
    "14. И да бисте боље схватили, навешћу вам један пример из отаца. Замислите један круг на земљи, један округли пресек [који је направљен] обртањем шестара. Центар се назива само средиште круга, [који се налази] код игле [шестара]. Разумите добро шта вам говорим. Претпоставите да је овај круг - свет, а само средиште круга - Бог. Линије, пак, које воде од круга ка средишту су путеви или животи људски. И тако, уколико свети улазе у унутрашњост круга, желећи да се приближе Богу, утолико, сразмерно улажењу, постају ближи и Богу и једни другима. И колико се приближавају Богу, толико су ближи и међусобно, и колико су ближи међусобно, толико су ближи и Богу. Исто разумите и за удаљавање. Ко се удаљава од Бога и враћа ка спољашњости, очигледно је да се, сразмерно са удаљавањем од средишта, удаљава и од других. И [обратно], колико се удаљава од других, толико се удаљава и од Бога. 15.Таква је природа љубави. Колико смо изван и не љубимо Бога, толико је сваки од нас удаљен и од ближњег. Исто тако, колико љубимо Бога, и колико му се приближавамо љубављу, толико се сједињавамо са ближњим. И [обрнуто], колико се сједињавамо са ближњим, толико се сједињујемо и са Богом."   Лако је молити се за оне које волимо, међутим Господ од нас тражи много више: "А ја вам кажем: љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који на вас мрзе и молите се Богу за оне који вас гоне" Лк.23, 44. Истинска љубав према непријатељима и молитва за њих дар је Духа Светога и да бисмо га добили треба да улажемо велики труд у борби са лошим мислима према онима који нам чине неправду, да себе присиљавамо да им најпре не узвраћамо за њихова злодела ни мислима ни делом, а затим да им чинимо добро колико је то у нашој моћи. Без те љубави засигурно никада нећемо разумети и доживети љубав којом је Христос заволео свет. Зато код оних којима је срце испуњено гневом, мржњом, (жељом за)осветом и сл. нема Христове љубави и ова заповест Господња за такве је људе највећи апсурд на свету.    Љубав према другима (и онима који нас воле и онима који нас мрзе) је, дакле, почетак и циљ нашег живота у Христу, и зато никада не смемо да заборавимо Господње речи: "Заповијест нову дајем вам: да љубите једни друге, као што Ја вас љубих, да и ви љубите једни друге. По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом." (Јн.13, 34-35)   Архимандрит Сава Јањић
    ИЗВОР
  24. Волим
    Дејан got a reaction from Branko Brenner for a Странице, Постоје себичне и страсне љубави у којима једна особа љуби другу   
    Треба, наравно, имати у виду да је најчистија и најузвишенија љубав према Богу, а љубав према ближњима, било да је реч о сродницима, пријатељима или другим особама само је одраз те љубави. Постоје себичне и страсне љубави у којима једна особа љуби другу, а заправо у тој другој воли саму рефлексију свог себичног ја. Такве љубави пре или касније пропадају или се претварају у острашћену мржњу. Истинска љубав према ближњем, која је одраз и икона љубави којом је Христос заволео нас и васцелу творевину, љубав је саможртвена, љубав у којој не тражимо себе у другоме, већ другог прихватамо као непоновљиву и јединствену личност, љубав у којој смо у стању да волимо другог и у његовим или њеним слабостима и манама. Укратко, онај који није никада волео нити био спреман да заволи, није ни упознао Бога, нити ће га икада видети. 
     
    Да се подсетимо још једном предивних речи Апостола о љубави, 1Кор, 13
     
    "Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам.И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи.Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи. Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати.Јер дјелимично знамо, и дјелимично пророкујемо; А када дође савршено, онда ће престати што је дјелимично. Кад бијах дијете, као дијете говорах, као дијете мишљах, као дијете размишљах; а када сам постао човјек, одбацио сам што је дјетињско.Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат. А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав."
     
    Архимандрит Сава Јањић
    ИЗВОР
  25. Волим
    Дејан got a reaction from ines for a Странице, Најбоље би било да се заведе већа дисциплина у Цркви ко може да исповеда   
    Што се тиче исповести, у почетку је исповест била искључиво литургијског карактера, а и до данас је остало да се на Литургији заједно молимо за опроштај грехова. Крштењем и уласком у Цркву опраштани су грехови и почињао је нови живот, а у случајевима одрицања од Христа у току прогона или због неких тешких почињених грехова Епископи су могли поново да посрнуле приме у црквену заједницу  одређујући одређену дисциплину, након које би били припуштани Св. Причешћу, што је био показатељ пуне заједнице у Цркви. Не треба никада заборавити да једино Господ отпушта грехове и да то бива на Св. Литургији (Зато у нашим требницима нема разрешне формуле као код римокатолика и светшеник је само сведок који се моли да нам Господ подари дух покајања и опрости грехове).
    У монашким круговима је од најранијих времена постојала исповест старцу која најчешће није била светотајинског карактера, тј. старац није морао да буде презвитер. Овде је реч више од исповедању помисли, духовном саветовању и руковођењу што је остао део монашке традиције до наших времена. С временом долази до спајања ових традиција и лична исповест свештенику полако улази у праксу. Најранији обред исповести у Источној Цркви потиче из 10. века, из времена цариградског патријарха Јована Посника. То не значи да слични обреди нису постојали и раније, али од тада имамо св. тајну исповести мање-више у облику у коме она постоји данас. 
    Да не бих много дужио о историји развоја св. тајне исповести, рекао бих да у свакој парохији парохијски свештеник треба да буде и духовни отац који по благослову Епископа саветује и исповеда своје вернике. Могуће је духовно се саветовати и са другим лицима, на пример искуснијим монасима, духовницима, али ту треба бити веома опрезан јер данас "духовништво" у нашој Цркви врло често постаје фактор не изграђивања црквене заједнице, већ повод подвајањима и неретко расколу. Ово се нарочито може видети у случају м. Артемија који је под изговором послушности духовнику за собом повукао један број монаха и верника у отворени раскол са Црквом. У овом случају најбоље се види колико је опасно када поједини верници послушност духовнику стављају изнад послушности Цркви. Зато је ово квази-духовништво заправо најсличније гуруизму и идентична психологија следбеника ових гуру-духовника може да се види како на далеком Истоку, а тако и у савременим сектама на западу. 
    Лично мислим да је за вернике најбоље да се исповедају својим парохијским свештеницима. То се нарочито односи на оне који живе у браку јер јако је опасно када супружници траже савете за решавање брачних проблема од неопитних младих свештеномонаха који немају  искуства у брачном животу и неретко дају савете који могу да доведу и до раскида брачне заједнице. Знам више примера како су неки новопечени духовници упропастили више бракова. У Русији се све више говори о том проблему "младостарчества".
    Најбоље би било да се заведе већа дисциплина у Цркви ко може да исповеда. У Грчкој сваки свештеник нема сам по себи благослов за исповест, већ Епископ даје благослов искуснијим презвитерима или свештеномонасима тек када се увери у њихову духовну зрелост и расуђивање. 
    Такође треба правити разлику између светотајинске исповести и духовног саветовања. Исповест не сме да буде опширна, већ треба да буде израз нашег дубоког покајања. Независно од исповести добро је духовно  саветовати се са људима од искуства, али врло је опасно примењивати у том односу беспоговорно послушање. У манастирима је другачије и ту је послушање старцу, духовнику (али опет са расуђивањем) вековна аскетска метода. Међутим, код лаика беспоговорно послушање духовницима, нарочито онима који су неопитни може бити фатално за духовни развој. Прави духовник никада не даје изричите наредбе, већ радије саветује и упућује онога који тражи савет и утеху да сам закључи шта је за њега најбоље. Ретки су благодатни старци који имају непосредно Божије надахнуће и дар прозорљивости да могу да директно траже шта да се уради. 
    Исповест није психоанализа и веома је опасно када неки "духовници" инсистирају на исповедању детаља, посебно у случајевима телесних грехова и искшења. Ту се најчешће крије духовно воајерство духовно болесне личности којој би се хитно трбало забранити исповедање људи. Неки квази-духовници окупљају што је више могуће своје духовне деце да би од њих имали и материјалну корист, што је још један показатељ колико је ова појава шатетна  за Цркву.
    О питањима исповести говорио сам пре пар дана на духовној трибини у Грачаници па кога интересује може да послуша. Једно од питања на крају било је управо о питању духовника и беспоговорној послушности. http://www.eparhija-prizren.com/sr/vesti/duhovni-seminar-u-gracanici-o-pokajanju-i-svetoj-tajni-ispoveti-govorio-arhimandrit-sava-iguma
     
    Архимандрит Сава Јањић
     
    ИЗВОР
×
×
  • Креирај ново...