Jump to content

Дејан

АДМИНИСТРАТОР
  • Број садржаја

    18488
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    39

Репутација активности

  1. Волим
    Дејан got a reaction from Sasa Kolbas for a Странице, Одговор Епископа бачког Иринеја господину Томиславу Ловрековићу уреднику Новина новосадских   
    Допустите ми да Вам најпре на тим текстовима искрено честитам, а затим да одговорим на Ваше питање шта мислим о одлуци г. Андреја Фајгеља, директора Културног центра Новог Сада, да не дозволи излагање слике (или можда карикатуре?) која несумњиво вређа верска осећања и убеђења огромне већине Новосађана, у првом реду хришћана – православних, римокатолика и протестаната.
    Потпуно одобравам одлуку г. Фајгеља и могао бих да, заједно са њим, потпишем његово образложење те одлуке, објављено 16. октобра. Ниједна људска слобода, па ни слобода уметничког изражавања, није апсолутна и неограничена. У демократским друштвима права и слободе појединца ограничене су правима и слободама свих осталих чланова заједнице. У конкретном случају, уметник јесте слободан да изрази себе, своје ставове и свој доживљај света и живота, али није слободан да користи израз који вређа, понижава, дезавуише и, у крајњем исходу, дискриминише суграђане, њихове ставове и њихов доживљај света и живота. Такво право уметнику не би припадало ни у случају да његово остварење омаловажава људско достојанство, равноправност и верско-
    -културни идентитет само малобројних суграђана, акамоли када је у питању њихова већина. Неоспорно је пак, свиђало се то коме или не свиђало, да у Новом Саду и у Србији као целини верници представљају апсолутну већину, а атеисти мањину, што не значи да ови последњи као грађани имају мања права или мању слободу од оне коју ужива већина. Верници ово признају, а они који то нису морају схватити да су прошла времена када се сматрало нормалним да верници имају статус грађана другог или трећег реда, а понегде је – например у Енвер-Хоџиној Албанији или у Совјетском Савезу од Лењина до Брежњева – представљало друштвену норму и то да су верници лишени елементарних људских и грађанских права.
    Право на слободу савести и вероисповести и заштиту од дискриминације на основу верске припадности јемче многе међународне конвенције, чија је потписница и наша земља, затим законодавство Европске уније, обавезујуће и за земље кандидате, значи и за нас, и, најзад, највиши правни акти Србије – њен Устав (чл. 21, 23, 43, 46 и 81) и закони који из њега проистичу, као што су Закон о Црквама и верским заједницама (чл. 1 и 2) и Закон о забрани дискриминације (чл. 12 и 18).
    Подсећам овом приликом на чињеницу да Европска комисија није дозволила представу Ecce homo јер она вређа верска осећања многих Европљана, чиме ни најмање није доведен у питање секуларни и верски неутрални карактер Европске уније. Исто тако, милиони муслимана излазе на улице чим негде текстом, карикатуром или на неки други начин буде извргнута руглу личност оснивача ислама, којега муслимани сматрају последњим и највећим пророком, али ипак само човеком. У нашој средини, међутим, појединци сами себи дају право да на светогрдан начин приказују лик Исуса Христа, Оснивача Цркве, Који за хришћане није само човек и пророк него Биће неупоредиво више од сваког људског бића – Бог у људском лику, Оваплоћени Бог, Богочовек. Ја не знам да ли је уметник имао намеру да нанесе увреду и бол хришћанима у нашем граду, – in optima fide претпостављам да није имао такву намеру, –али једно знам: није, нажалост, нимало свестан шта поручује када, приказујући Распеће, у руке Распетога Христа које крваре, прободене клиновима, ставља свежњеве новца. То је, како год да се узме, за хришћане – богохулна порука. Христос и новац се никако не могу довести у везу. Хришћана има и оваквих и онаквих, али за недостојност неких – или чак многих – хришћана не може бити крив Онај ко је умро и васкрсао да бисмо ми живели, ко је жртвовао Себе за живот и спасење света.
    Наравно, Онај Који је са крста опростио џелатима који су Га разапели, опростиће, верујем, и нашим даровитим и мање даровитим уметницима њихову младалачку надобудност и несмотреност. Опростиће им и искрено верујући хришћани и верници других вера, али остаје наша захвалност г. Фајгељу за његово осећање јавне одговорности и храброст пред лако предвидивом реакцијом тобожњих Европејаца, а реалних тоталитараца. Хвала му што нас је лишио сумњивог духовног задовољства и несумњивог осећања нелагоде и горчине!
    Са благословом,
    Епископ бачки

    beseda.rs
  2. Волим
    Дејан got a reaction from exapostilar for a Странице, Одговор Епископа бачког Иринеја господину Томиславу Ловрековићу уреднику Новина новосадских   
    Допустите ми да Вам најпре на тим текстовима искрено честитам, а затим да одговорим на Ваше питање шта мислим о одлуци г. Андреја Фајгеља, директора Културног центра Новог Сада, да не дозволи излагање слике (или можда карикатуре?) која несумњиво вређа верска осећања и убеђења огромне већине Новосађана, у првом реду хришћана – православних, римокатолика и протестаната.
    Потпуно одобравам одлуку г. Фајгеља и могао бих да, заједно са њим, потпишем његово образложење те одлуке, објављено 16. октобра. Ниједна људска слобода, па ни слобода уметничког изражавања, није апсолутна и неограничена. У демократским друштвима права и слободе појединца ограничене су правима и слободама свих осталих чланова заједнице. У конкретном случају, уметник јесте слободан да изрази себе, своје ставове и свој доживљај света и живота, али није слободан да користи израз који вређа, понижава, дезавуише и, у крајњем исходу, дискриминише суграђане, њихове ставове и њихов доживљај света и живота. Такво право уметнику не би припадало ни у случају да његово остварење омаловажава људско достојанство, равноправност и верско-
    -културни идентитет само малобројних суграђана, акамоли када је у питању њихова већина. Неоспорно је пак, свиђало се то коме или не свиђало, да у Новом Саду и у Србији као целини верници представљају апсолутну већину, а атеисти мањину, што не значи да ови последњи као грађани имају мања права или мању слободу од оне коју ужива већина. Верници ово признају, а они који то нису морају схватити да су прошла времена када се сматрало нормалним да верници имају статус грађана другог или трећег реда, а понегде је – например у Енвер-Хоџиној Албанији или у Совјетском Савезу од Лењина до Брежњева – представљало друштвену норму и то да су верници лишени елементарних људских и грађанских права.
    Право на слободу савести и вероисповести и заштиту од дискриминације на основу верске припадности јемче многе међународне конвенције, чија је потписница и наша земља, затим законодавство Европске уније, обавезујуће и за земље кандидате, значи и за нас, и, најзад, највиши правни акти Србије – њен Устав (чл. 21, 23, 43, 46 и 81) и закони који из њега проистичу, као што су Закон о Црквама и верским заједницама (чл. 1 и 2) и Закон о забрани дискриминације (чл. 12 и 18).
    Подсећам овом приликом на чињеницу да Европска комисија није дозволила представу Ecce homo јер она вређа верска осећања многих Европљана, чиме ни најмање није доведен у питање секуларни и верски неутрални карактер Европске уније. Исто тако, милиони муслимана излазе на улице чим негде текстом, карикатуром или на неки други начин буде извргнута руглу личност оснивача ислама, којега муслимани сматрају последњим и највећим пророком, али ипак само човеком. У нашој средини, међутим, појединци сами себи дају право да на светогрдан начин приказују лик Исуса Христа, Оснивача Цркве, Који за хришћане није само човек и пророк него Биће неупоредиво више од сваког људског бића – Бог у људском лику, Оваплоћени Бог, Богочовек. Ја не знам да ли је уметник имао намеру да нанесе увреду и бол хришћанима у нашем граду, – in optima fide претпостављам да није имао такву намеру, –али једно знам: није, нажалост, нимало свестан шта поручује када, приказујући Распеће, у руке Распетога Христа које крваре, прободене клиновима, ставља свежњеве новца. То је, како год да се узме, за хришћане – богохулна порука. Христос и новац се никако не могу довести у везу. Хришћана има и оваквих и онаквих, али за недостојност неких – или чак многих – хришћана не може бити крив Онај ко је умро и васкрсао да бисмо ми живели, ко је жртвовао Себе за живот и спасење света.
    Наравно, Онај Који је са крста опростио џелатима који су Га разапели, опростиће, верујем, и нашим даровитим и мање даровитим уметницима њихову младалачку надобудност и несмотреност. Опростиће им и искрено верујући хришћани и верници других вера, али остаје наша захвалност г. Фајгељу за његово осећање јавне одговорности и храброст пред лако предвидивом реакцијом тобожњих Европејаца, а реалних тоталитараца. Хвала му што нас је лишио сумњивог духовног задовољства и несумњивог осећања нелагоде и горчине!
    Са благословом,
    Епископ бачки

    beseda.rs
  3. Волим
    Дејан got a reaction from Mарија Миленковић for a Странице, Старац Порфирије Светогорац о молитви   
    Заволимо Христа! Тада ће из нас – праћено нашом чежњом, топлим осећањем, љубављу – одјекивати име Христово. У ствари, ми ћемо име Његово извикивати тајно, без речи. Стојмо пред Богом у ставу обожавања, смирено! Идимо ка Њему трагом Христовим! Нека нас Христос при том ослободи сваког прируства старог човека у нама! Њему се ораћајмо молитвом да нам пре молитве дарује сузе! Али, пазимо! Нека не зна левица твоја шта чини десница твоја. Молите се скрушено: "Зар сам достојан да ми дарујеш такву благодат, Христе мој?" Тада се сузе претварају у сузе благодарности. Узбуђен сам; нисам извршио вољу Божију, али иштем милост Његову.
    Молите се Богу са чежњом и љубављу, спокојно, са благошћу, кротко, без изнуђивања. Док изговарате молитву: "Господе Исусе Христе, помилуј ме", изговарајте је полако, смерно, благо, пратећи речи топлом љубављу према Богу. Име Христово изговарајте са духовном сладошћу. Речи изговарајте једну по једну: "Господе... Исусе... Христе..., помилуј ме", благо, нежно, са љубављу, ћутке, тајно, мислено, али и са узлетом ка Богу; са чежњом, са топлом љубављу, без напрезања, без усиљавања или неприличног наглашавања, без душевног грча и самоприморавања.
    Како се изражава мајка која воли своје дете: Чедо моје!... Кћерчице моја!... Панајотићу мој!... Драганче мој! Она се изражава чежњиво и са милоштом. Чежња! То и јесте сва тајна. Овде збори срце: Чедо моје, душо моја! Господе мој, Исусе мој, Исусе мој, Исусе мој!... Што ти је у срцу и у уму, то изражаваш и свим срцем својим, својом душом својом (ср. Лук. 10, 27).
    Понекад је добро да молитву Господе Исусе Христе, помилуј ме изговарате наглас, да је чују и ваша чула, да је чује и ваше уво. Ми смо, наиме, душа и тело. А душа и тело утичу једно на друго.
    Када, међутим, дубоко заволиш Христа, радије се одлучујуеш на ћутање и за умну молитву. Тада речи престају. Настаје унутрашње ћутање, унутрашње тиховање. Оно претходи доласку божанске благодати, сједињењу са Богом и стапању душе са Божанством, а затим га прати и следи за њим. Када се нађеш у овом стању, речи су непотребне. То је нешто што се доживљава, нешто што се не објашњава. Само онај ко доживљава ово стање, разуме шта му се дешава. Осећање љубави преплављује те, сједињује те са Христом. Испуњаваш се љубављу и усхићењем, а тиме показујеш да имаш у себи божанску љубав, савршену љубав. Божанска љубав је несебична, једноставна, истинита.
    Најсавршенији начин молитве јесте молитва ћутке. Молитвено ћутање. "Нека ћути свако тело човечије..." Ту се збива обожење. У ћутању, у тишини, у тајни. Ту се врши истинско богослужење или обожавање Бога Истинитога. Да бисте, међутим, ово доживели, треба да досегнете одређену духовну меру. Онда речи уступају место немуштој молитви. Сетите се: Нека ћути свако тело човечије... Овај начин молитве, молитве у ћутању, најсавршенији је начин. Тако се обожујеш, улазиш у тајне Божије. Не треба да ми мнго говоримо. Треба да допустимо благодати Божијој да она говори.
    Изговарао сам речи: "Господе Исусе Христе, помилуј ме", и преда мном су се отварали нови видици. Сузе радоснице, сузе усхићења, текле су ми из очију због љубави и крсне жртве Христове. Чежња! У њој се крије права величина, у ствари – рај. Будући да љубиш Христа, изговараш ових пет речи молитве Њему са чежњом, из срца, а онда – речи се постепено губе. Срце ти је тако пуно да ти је довољно да изговараш само једну реч: "Исусе мој!", и ту је крај. Остајеш без речи. Љубав се боље изражава без речи. Кад нека душа истински и свецело заволи Господа, она више воли ћутање и умну молитву. Поплава божанске љубави испуњава душу радошћу и усхићењем. ...
    Ћутање срца се јавља онда када ништа не одвлачи товју пажњу. Напротив, ти тада живиш сам, пред Самим Богом. Бог је свуда присутан и све испуњава. Трудим се да узлетим до бесконачности, до звезда, но мој ум тоне у величанству свемогућства Божијег, размишљајући о раздаљинама које се броје милионима светлосних година. За Бога Свемогућега осећам да је преда мном. Ширим руке и отварам душу своју како бих се сјединио са Њим, како бих се причестио Божанством...
    На благ начин унесимо Христа у свој ум
    изговарајући молитву Исусову
    Умну молитву врши само онај ко је задобио благодат Божију. Њу не треба вршити уз размишљање ове врсте: "Хајде да је научим, да је освојим, да је достигнем", јер нас то може одвести у егоизам и гордост. Потребно је искуство, духовна чежња, али не мање и разборитост, пажња и трезвеност, да би молитва била чиста и богоугодна. Довољна је једна помисао: "Узнапредовао сам", па да све пропадне. Што да се гордимо? Немамо ништа што је наше. Ово су осетљиве ствари.
    Молите се, но при том не уобличавајте у свом уму слике. Не замишљајте Христа! Свети Оци су наглашавали како молитва треба да буде без икаквих слика. Стварањем слике, уз помоћ уобразиље, ступа се на клизав терен јер се отвара могућност да се у слику убаци неки други призор. Могуће је, такође, да се умеша нечастиви, па да изгубимо благодат.
    Молитву треба да вршимо у себи умом, а не уснама, да се не би стварала расејаност и да ум не би лутао тамо-овамо. На благ начин треба да поставимо Христа у свој ум, изговарајући мирно и неусиљено: "Господе Исусе Христе, помилуј ме". Не мисли ни на шта осим на речи: "Господе Исусе Христе, помилуј ме", ништа друго, ништа; спокојно, отворених очију, како не бисте пали у опасност од фантазија и заблуда. Са пажњом и преданошћу обраћајте се Христу. Изговарајте молитву благо, лагано, неусиљено. При том је не изговарајте непрестано, него када сте за њу расположени и кад у вама влада атмосфера умиљења, која је дар божанске благодати. Без благодати подвргаваш себе аутохипнози, а можеш и да доспеш до виђења лажних светлости, до прелести, односно самообмане и душевне поремећености.
    Молитву не треба вршити на силу, као терет и обавезу. Приморавање на молитву може да у нама изазове отпор, да нам нанесе зло. Многи су се разболели вршећи молитву Исусову јер су вршили под таквим притиском, на силу. Нешто се збива свакако и онда кад молитву Исусову вршиш силом, али није то здраво. ... Није потребан никакав напор кад у себи имаш божанствену љубав. Где год да се налазите, било да седите на столичици, било на столици, било у аутомобилу, било где, свуда, било да идете улицом, или сте у школи, или у канцеларији, на послу – свуда можете да изговарате молитву речима: "Господе Исусе Христе, помилуј ме", и то благо, без притиска, без принуде.
    Не везујте се за место! Све је у љубави према Христу! Ако ваша душа, са осећањем обожавања Личности Христове и са духовном жудњом за Њим, понавља ових пет речи: "Господе Исусе Христе, помилуј ме", онда ће их она понављати незасито. То су речи којима се никада не можемо до краја заситити. Изговарајте их читавог свог живота! Оне крију у себи тако много духовних благодатних сокова!
    Када се молимо за друге, говоримо:
    "Господе Исусе Христе, помилуј ме"
    Молите се за Цркву, за свет, за све људе. Васколико хришћанство садржи се у молитви Исусовој. Ако се молите само за себе, онда се у томе крије саможивост. Насупрот томе, ако се молите за Цркву, и ви сте у Цркви. У Цркви је Христос сједињен са Црквом, али и са Оцем и Светим Духом. Света Тројица и Црква једу једно. Ваша чежња треба да је усмерена на то да сав свет буде освећен, да сви буду Христови. Тада улазите у Цркву и доживљавате рајску радост у Богу, јер сва пуноћа Божанства обитава у Цркви.
    Сви смо једно Тело, са Христом као Главом. Сви смо Црква. Наша религија има у себи ту величанствену особину – она уједињује свет мислено, духовно. Сила молитве је велика, веома велика, особито кад молитву врше многа браћа. У заједничкој молитви сви се уједињују. Осећајмо ближње своје као себе саме! То је наш живот, наша радост, наше благо. Све је лако у Христу. Христос је средиште: сви хрле ка средишту и сједињују се у једном духу и једном срцу.
    Тако се нешто догодило на дан Педесетнице. Када сви, у исто време и у истом простору, слушају Псалтир и све друго што се чита на богослужењима, онда се они при слушању сједињују благодаћу Божијом, јер оно што изговара чтец (читач), то сви слушају и сви у томе учествују. Умножава се духовна снага многих, као да гледају нешто лепо и као да то гледају сви заједно са чежњом. Е, то њихово виђење, које се усмерава на то нешто лепо, уједињује их једне са другима. Као пример наводим избављење апостола Петра из тамнице: "...А Црква се усрдно мољаше за њега Богу" (Дел. ап. 12, 5). Та молитва је ослободила Петра тамничких окова.
    Љубав, служење Богу, чежња за Богом, сједињење са Богом, сједињење са Црквом – то је рај на земљи. Ако задобијемо божанску благодат, онда је све лако, радосно, и све је благослов Божији. Хајде, пронађи ми неку религију која човека чини савршеним и срећним! Жалибоже, жалибоже, што ни ми сами не разумемо ту величину сопствене вере!
    Када сами имамо неки проблем, или га има неко други, затражимо и од других молитве, па сви завапимо Богу са вером и љубављу. Будите сигурни да су те молитве угодне Богу и да ће Он дејствовати и чинити чудеса. То нисмо довољно добро разумели. То схватамо доста површно, па кажемо: помоли се мало за мене.
    Молите се више за друге него за себе. Изговарајте речи: "Господе Исусе Христе, помилуј ме", а имајте на уму увек и друге. Сви смо деца истог Оца, сви смо једно. Стога, када се молимо за друге, кажемо: "Господе Исусе Христе, помилуј ме", а не "помилуј их". На тај начин признајемо да су они заједно са нама.
    Молитва за друге, вршена благо и са љубављу, некористољубива је и доноси велку духовну корист. Облагодаћује онога ко се моли, али облагодаћује и онога за кога се он моли. То значи да низводи благодат Божију. Кад осећате велику љубав и кад вас та љубав подстиче на молитву, онда таласи ваше љубави запљускују онога за кога се молите и утичу на њега. Тако ви око њега стварате заштитни оклоп и вршите утицај на њега. Водите га путем добра. Видећи ваш напор, Бог штедро даје благодат Своју и вама и њему. Али, при том вам ваља умрети за себе. Јесте ли разумели ово?
    Ви се жалостите када други нису добри, док би требало да се предајете молитви како би се дошло до жељеног циља помоћу благодати Божије. Ви указујете на добро ослањајући се на своју мудрост, а то, у ствари, и није баш толико исправно. Тајна је нешто друго. Тајна није у ономе што ћемо рећи или што ћемо саветовати другима. Тајна је у нашој преданости и посвећености, у нашој молитви Богу да код наше браће и наших сестара завлада, благодаћу Божијом, оно што треба. У томе је тајна. Оно што ми не можемо да учинимо, учиниће Његова благодат.
    У мом животу прво место заузима молитва. Не плашим се пакла, нити мислим на рај. Само иштем од Бога да се смилује на сав свет, па и на мене. ...
    Молим се за вас када сте у тешкоћама, али то није довољно. Моја молитва треба да наиђе на одзив и са ваше стране. Бог, Који нам шаље Своју благодат, треба да затекне наше руке раширене у загрљај, како бисмо примили Његову благодат. Даље, што дог Он допусти, биће на нашу душевну корист. ... Молите се за оне који вас оптужују! Говорите: "Господе Исусе Христе, помилуј ме", а не "помилуј га", па ће тако вашом молитвом бити обухваћен и онај ко вас за нешто окривљује.
    Дешава ли се да од некога чујете нешто што вас жалости? Бог зна за то. Ви само раширите руке своје ка Богу, говорећи: "Господе Исусе Христе, помилуј ме!" Учините да ваш ближњи буде једно са вама. А Господ зна шта га мучи у дубини његове душе, па ће, видећи вашу љубав, похитати у помоћ. Он истражује најдубље жеље људскога срца. ...
    Молите се за очишћење свакога човека, како бисте подражавали анђелски начин живота у вашем животу. Јесте, анђели се не моле за себе. Тако и ја чиним. Молим се за људе, за Цркву, за Тело Цркве. Док се молите за Цркву, истовремено се ослобађате страсти. Док славословите Бога, ваша душа смекшава и освећује се божанском благодаћу. Жеља ми је да се научите овој вештини.
    Бог жели да се уподобимо анђелима. Анђели само славослове Бога. Славословље – то је њихова молитва. Само то. Врло је деликатна ствар славословље. Оно надилази људске датости. Ми људи смо веома вештаствени и приљубљени за земаљско. Стога се и молимо Богу користољубиво. Молимо Га да нам Он среди наша питања, да добро напредују наше продавнице, наши послови, наше здравље, наша деца. Молимо се, међутим, на људски начин и у духу користољубља. Славословље је некористољубива молитва. Анђели се не моле да би нешто задобили; они су несебични. Бог је и нама пружио могућност да наша молитва буде трајно славословље или анђелска молитва. Ту се крије велика тајна. Кад уђемо у такву молитву, стално ћемо славити Бога и све ћемо препуштати Њему онако како се моли света Црква наша: "...Сав живот свој Христу Богу предајмо!" Ово вам је "виша математика" наше религије!
    Преузето из књиге "Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита",
  4. Волим
    Дејан got a reaction from Srecko Urosevic for a Странице, Старац Порфирије Светогорац о молитви   
    Заволимо Христа! Тада ће из нас – праћено нашом чежњом, топлим осећањем, љубављу – одјекивати име Христово. У ствари, ми ћемо име Његово извикивати тајно, без речи. Стојмо пред Богом у ставу обожавања, смирено! Идимо ка Њему трагом Христовим! Нека нас Христос при том ослободи сваког прируства старог човека у нама! Њему се ораћајмо молитвом да нам пре молитве дарује сузе! Али, пазимо! Нека не зна левица твоја шта чини десница твоја. Молите се скрушено: "Зар сам достојан да ми дарујеш такву благодат, Христе мој?" Тада се сузе претварају у сузе благодарности. Узбуђен сам; нисам извршио вољу Божију, али иштем милост Његову.
    Молите се Богу са чежњом и љубављу, спокојно, са благошћу, кротко, без изнуђивања. Док изговарате молитву: "Господе Исусе Христе, помилуј ме", изговарајте је полако, смерно, благо, пратећи речи топлом љубављу према Богу. Име Христово изговарајте са духовном сладошћу. Речи изговарајте једну по једну: "Господе... Исусе... Христе..., помилуј ме", благо, нежно, са љубављу, ћутке, тајно, мислено, али и са узлетом ка Богу; са чежњом, са топлом љубављу, без напрезања, без усиљавања или неприличног наглашавања, без душевног грча и самоприморавања.
    Како се изражава мајка која воли своје дете: Чедо моје!... Кћерчице моја!... Панајотићу мој!... Драганче мој! Она се изражава чежњиво и са милоштом. Чежња! То и јесте сва тајна. Овде збори срце: Чедо моје, душо моја! Господе мој, Исусе мој, Исусе мој, Исусе мој!... Што ти је у срцу и у уму, то изражаваш и свим срцем својим, својом душом својом (ср. Лук. 10, 27).
    Понекад је добро да молитву Господе Исусе Христе, помилуј ме изговарате наглас, да је чују и ваша чула, да је чује и ваше уво. Ми смо, наиме, душа и тело. А душа и тело утичу једно на друго.
    Када, међутим, дубоко заволиш Христа, радије се одлучујуеш на ћутање и за умну молитву. Тада речи престају. Настаје унутрашње ћутање, унутрашње тиховање. Оно претходи доласку божанске благодати, сједињењу са Богом и стапању душе са Божанством, а затим га прати и следи за њим. Када се нађеш у овом стању, речи су непотребне. То је нешто што се доживљава, нешто што се не објашњава. Само онај ко доживљава ово стање, разуме шта му се дешава. Осећање љубави преплављује те, сједињује те са Христом. Испуњаваш се љубављу и усхићењем, а тиме показујеш да имаш у себи божанску љубав, савршену љубав. Божанска љубав је несебична, једноставна, истинита.
    Најсавршенији начин молитве јесте молитва ћутке. Молитвено ћутање. "Нека ћути свако тело човечије..." Ту се збива обожење. У ћутању, у тишини, у тајни. Ту се врши истинско богослужење или обожавање Бога Истинитога. Да бисте, међутим, ово доживели, треба да досегнете одређену духовну меру. Онда речи уступају место немуштој молитви. Сетите се: Нека ћути свако тело човечије... Овај начин молитве, молитве у ћутању, најсавршенији је начин. Тако се обожујеш, улазиш у тајне Божије. Не треба да ми мнго говоримо. Треба да допустимо благодати Божијој да она говори.
    Изговарао сам речи: "Господе Исусе Христе, помилуј ме", и преда мном су се отварали нови видици. Сузе радоснице, сузе усхићења, текле су ми из очију због љубави и крсне жртве Христове. Чежња! У њој се крије права величина, у ствари – рај. Будући да љубиш Христа, изговараш ових пет речи молитве Њему са чежњом, из срца, а онда – речи се постепено губе. Срце ти је тако пуно да ти је довољно да изговараш само једну реч: "Исусе мој!", и ту је крај. Остајеш без речи. Љубав се боље изражава без речи. Кад нека душа истински и свецело заволи Господа, она више воли ћутање и умну молитву. Поплава божанске љубави испуњава душу радошћу и усхићењем. ...
    Ћутање срца се јавља онда када ништа не одвлачи товју пажњу. Напротив, ти тада живиш сам, пред Самим Богом. Бог је свуда присутан и све испуњава. Трудим се да узлетим до бесконачности, до звезда, но мој ум тоне у величанству свемогућства Божијег, размишљајући о раздаљинама које се броје милионима светлосних година. За Бога Свемогућега осећам да је преда мном. Ширим руке и отварам душу своју како бих се сјединио са Њим, како бих се причестио Божанством...
    На благ начин унесимо Христа у свој ум
    изговарајући молитву Исусову
    Умну молитву врши само онај ко је задобио благодат Божију. Њу не треба вршити уз размишљање ове врсте: "Хајде да је научим, да је освојим, да је достигнем", јер нас то може одвести у егоизам и гордост. Потребно је искуство, духовна чежња, али не мање и разборитост, пажња и трезвеност, да би молитва била чиста и богоугодна. Довољна је једна помисао: "Узнапредовао сам", па да све пропадне. Што да се гордимо? Немамо ништа што је наше. Ово су осетљиве ствари.
    Молите се, но при том не уобличавајте у свом уму слике. Не замишљајте Христа! Свети Оци су наглашавали како молитва треба да буде без икаквих слика. Стварањем слике, уз помоћ уобразиље, ступа се на клизав терен јер се отвара могућност да се у слику убаци неки други призор. Могуће је, такође, да се умеша нечастиви, па да изгубимо благодат.
    Молитву треба да вршимо у себи умом, а не уснама, да се не би стварала расејаност и да ум не би лутао тамо-овамо. На благ начин треба да поставимо Христа у свој ум, изговарајући мирно и неусиљено: "Господе Исусе Христе, помилуј ме". Не мисли ни на шта осим на речи: "Господе Исусе Христе, помилуј ме", ништа друго, ништа; спокојно, отворених очију, како не бисте пали у опасност од фантазија и заблуда. Са пажњом и преданошћу обраћајте се Христу. Изговарајте молитву благо, лагано, неусиљено. При том је не изговарајте непрестано, него када сте за њу расположени и кад у вама влада атмосфера умиљења, која је дар божанске благодати. Без благодати подвргаваш себе аутохипнози, а можеш и да доспеш до виђења лажних светлости, до прелести, односно самообмане и душевне поремећености.
    Молитву не треба вршити на силу, као терет и обавезу. Приморавање на молитву може да у нама изазове отпор, да нам нанесе зло. Многи су се разболели вршећи молитву Исусову јер су вршили под таквим притиском, на силу. Нешто се збива свакако и онда кад молитву Исусову вршиш силом, али није то здраво. ... Није потребан никакав напор кад у себи имаш божанствену љубав. Где год да се налазите, било да седите на столичици, било на столици, било у аутомобилу, било где, свуда, било да идете улицом, или сте у школи, или у канцеларији, на послу – свуда можете да изговарате молитву речима: "Господе Исусе Христе, помилуј ме", и то благо, без притиска, без принуде.
    Не везујте се за место! Све је у љубави према Христу! Ако ваша душа, са осећањем обожавања Личности Христове и са духовном жудњом за Њим, понавља ових пет речи: "Господе Исусе Христе, помилуј ме", онда ће их она понављати незасито. То су речи којима се никада не можемо до краја заситити. Изговарајте их читавог свог живота! Оне крију у себи тако много духовних благодатних сокова!
    Када се молимо за друге, говоримо:
    "Господе Исусе Христе, помилуј ме"
    Молите се за Цркву, за свет, за све људе. Васколико хришћанство садржи се у молитви Исусовој. Ако се молите само за себе, онда се у томе крије саможивост. Насупрот томе, ако се молите за Цркву, и ви сте у Цркви. У Цркви је Христос сједињен са Црквом, али и са Оцем и Светим Духом. Света Тројица и Црква једу једно. Ваша чежња треба да је усмерена на то да сав свет буде освећен, да сви буду Христови. Тада улазите у Цркву и доживљавате рајску радост у Богу, јер сва пуноћа Божанства обитава у Цркви.
    Сви смо једно Тело, са Христом као Главом. Сви смо Црква. Наша религија има у себи ту величанствену особину – она уједињује свет мислено, духовно. Сила молитве је велика, веома велика, особито кад молитву врше многа браћа. У заједничкој молитви сви се уједињују. Осећајмо ближње своје као себе саме! То је наш живот, наша радост, наше благо. Све је лако у Христу. Христос је средиште: сви хрле ка средишту и сједињују се у једном духу и једном срцу.
    Тако се нешто догодило на дан Педесетнице. Када сви, у исто време и у истом простору, слушају Псалтир и све друго што се чита на богослужењима, онда се они при слушању сједињују благодаћу Божијом, јер оно што изговара чтец (читач), то сви слушају и сви у томе учествују. Умножава се духовна снага многих, као да гледају нешто лепо и као да то гледају сви заједно са чежњом. Е, то њихово виђење, које се усмерава на то нешто лепо, уједињује их једне са другима. Као пример наводим избављење апостола Петра из тамнице: "...А Црква се усрдно мољаше за њега Богу" (Дел. ап. 12, 5). Та молитва је ослободила Петра тамничких окова.
    Љубав, служење Богу, чежња за Богом, сједињење са Богом, сједињење са Црквом – то је рај на земљи. Ако задобијемо божанску благодат, онда је све лако, радосно, и све је благослов Божији. Хајде, пронађи ми неку религију која човека чини савршеним и срећним! Жалибоже, жалибоже, што ни ми сами не разумемо ту величину сопствене вере!
    Када сами имамо неки проблем, или га има неко други, затражимо и од других молитве, па сви завапимо Богу са вером и љубављу. Будите сигурни да су те молитве угодне Богу и да ће Он дејствовати и чинити чудеса. То нисмо довољно добро разумели. То схватамо доста површно, па кажемо: помоли се мало за мене.
    Молите се више за друге него за себе. Изговарајте речи: "Господе Исусе Христе, помилуј ме", а имајте на уму увек и друге. Сви смо деца истог Оца, сви смо једно. Стога, када се молимо за друге, кажемо: "Господе Исусе Христе, помилуј ме", а не "помилуј их". На тај начин признајемо да су они заједно са нама.
    Молитва за друге, вршена благо и са љубављу, некористољубива је и доноси велку духовну корист. Облагодаћује онога ко се моли, али облагодаћује и онога за кога се он моли. То значи да низводи благодат Божију. Кад осећате велику љубав и кад вас та љубав подстиче на молитву, онда таласи ваше љубави запљускују онога за кога се молите и утичу на њега. Тако ви око њега стварате заштитни оклоп и вршите утицај на њега. Водите га путем добра. Видећи ваш напор, Бог штедро даје благодат Своју и вама и њему. Али, при том вам ваља умрети за себе. Јесте ли разумели ово?
    Ви се жалостите када други нису добри, док би требало да се предајете молитви како би се дошло до жељеног циља помоћу благодати Божије. Ви указујете на добро ослањајући се на своју мудрост, а то, у ствари, и није баш толико исправно. Тајна је нешто друго. Тајна није у ономе што ћемо рећи или што ћемо саветовати другима. Тајна је у нашој преданости и посвећености, у нашој молитви Богу да код наше браће и наших сестара завлада, благодаћу Божијом, оно што треба. У томе је тајна. Оно што ми не можемо да учинимо, учиниће Његова благодат.
    У мом животу прво место заузима молитва. Не плашим се пакла, нити мислим на рај. Само иштем од Бога да се смилује на сав свет, па и на мене. ...
    Молим се за вас када сте у тешкоћама, али то није довољно. Моја молитва треба да наиђе на одзив и са ваше стране. Бог, Који нам шаље Своју благодат, треба да затекне наше руке раширене у загрљај, како бисмо примили Његову благодат. Даље, што дог Он допусти, биће на нашу душевну корист. ... Молите се за оне који вас оптужују! Говорите: "Господе Исусе Христе, помилуј ме", а не "помилуј га", па ће тако вашом молитвом бити обухваћен и онај ко вас за нешто окривљује.
    Дешава ли се да од некога чујете нешто што вас жалости? Бог зна за то. Ви само раширите руке своје ка Богу, говорећи: "Господе Исусе Христе, помилуј ме!" Учините да ваш ближњи буде једно са вама. А Господ зна шта га мучи у дубини његове душе, па ће, видећи вашу љубав, похитати у помоћ. Он истражује најдубље жеље људскога срца. ...
    Молите се за очишћење свакога човека, како бисте подражавали анђелски начин живота у вашем животу. Јесте, анђели се не моле за себе. Тако и ја чиним. Молим се за људе, за Цркву, за Тело Цркве. Док се молите за Цркву, истовремено се ослобађате страсти. Док славословите Бога, ваша душа смекшава и освећује се божанском благодаћу. Жеља ми је да се научите овој вештини.
    Бог жели да се уподобимо анђелима. Анђели само славослове Бога. Славословље – то је њихова молитва. Само то. Врло је деликатна ствар славословље. Оно надилази људске датости. Ми људи смо веома вештаствени и приљубљени за земаљско. Стога се и молимо Богу користољубиво. Молимо Га да нам Он среди наша питања, да добро напредују наше продавнице, наши послови, наше здравље, наша деца. Молимо се, међутим, на људски начин и у духу користољубља. Славословље је некористољубива молитва. Анђели се не моле да би нешто задобили; они су несебични. Бог је и нама пружио могућност да наша молитва буде трајно славословље или анђелска молитва. Ту се крије велика тајна. Кад уђемо у такву молитву, стално ћемо славити Бога и све ћемо препуштати Њему онако како се моли света Црква наша: "...Сав живот свој Христу Богу предајмо!" Ово вам је "виша математика" наше религије!
    Преузето из књиге "Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита",
  5. Волим
    Дејан got a reaction from Плутон for a Странице, Љубав Светитеља- Александар Милојков   
    Свашта се данас зове љубав. Та реч је постала отрцана флоскула којом празноглавци крију своју лудост и подерана рита којом бестидници крију срамоту своје голотиње. Реч љубав је постала лицемерно покривало највећег непријатеља љубави – самољубља и егоизма. Из слободе, љубав је свучена у нужност. Поистовећена је са хемијом. Постала је име за страст. Име за грех. Мртвачка шминка. Жива смрт. Мртви живот. Оксиморон.
    Љубав је постала мерљива. Корист је њена мера. Тако, могуће је волети „више“ и „мање“, зависно од користи коју сопство (self) има. Страх и користољубље. Данашњи љубавници су плашљивци и трговци. Први „воле“ из страха, јер је пред њима ауторитет који им може наудити, може им ускратити задовољство да себе љубе. Може њихову хемију из задовољства преобратити у патњу, праву у погрешну хемијску рекацију. Други „воле“ са надом на добру плату. Очекују повољан стимуланс својој радосној хемији. Центар свега је сопство (self). Други је објекат. Као такав он је потребан, као лаборант који ће канути праву супстанцу у self-епрувету. Свет је скуп објеката који стоји пред сопством. На човеку је да препозна корист и ауторитет, силу која му може наудити или донети корист. Неки од објеката то могу „више“ а неки „мање“. Зато неке ваља „више“ а неке „мање“ волети, а неке презирати. Мера свега је сопство (self), хемија. Ваља се човеку борити за своју срећу, за своју хемијску реакцију. И то се данас зове љубав.
    Зато је данашњем свету, па чак и оном који себе сматра побожним, показање праве љубави, „која не тражи своје“ (1Кор. 13, 5), лудост. Крст је лудост (1Кор. 1, 18), јер на њему умире сопство, ради живота другог. Ко ће онда још Крст назвати љубављу? Нико други него лудаци, које Бог изабра да посраме мудре (1Кор. 1, 27). Које то мудраце? Оне који су мудрост преобратили у лукавост – плашљивце и трговце. Љубавнике из „долине плача“. Живе мртваце. Мртве животе. Оксимороне. А ко су луди, које је Бог изабрао? То су Светитељи Његови. Луди овоме свету. Они који су умрли себи, да би у њима живео Христос (Гал. 2, 20). Богозналци. Истинити човекољупци. Личности. Победили су страх и шићарџијство. Покопали су самољубље. Показали су љубав праву и једино могућу – која не тражи своје. То су хероји. Љубав и храброст су неодвојиве. Храброст је љубав која се не мери, не раздваја – једна и једина љубав. Љубав је храброст пред Богом и храброст пред човеком. Храброст да се каже „не“ Богу без човека и „не“ човеку без Бога. Љубав према Богу неодвојива од љубави према ближњему (Мк 12, 30-31). Личност.
    Побожност лишена Светитеља не може ово разумети. Њој је ово богохуљење. За такву побожност ниједан човек није вредан Бога. Светитељи, пак, кажу да је сваки ближњи вредан колико и сусрет са Богом, вредан Раја. Побожност без Светитеља је ништа друго него егоизам обојен у религиозност. Хоће да ућаре награду од Бога. Чули су да добро награђује. И то се данас зове љубав према Богу. Плашљивци и трговци.
    Човекољубље лишено Светитеља не може ово разумети. Узели су у руке „Окамов бријач“ и одсецају Бога. Он је сувишан, веле, за постојање љубави према човеку. Обријана, осакаћена љубав. Љубав без бића, без истине. Феномен. Сине и нестане. Мртви живот. Живо мртвило. Оксиморон. Светитељи, пак, љубав према ближњем уносе у Свету Литургију, у Божије Синовство, у однос са Богом. У Рај. У Царство Божије. У вечност. У истину. „Љубав никада не престаје...“ (1Кор. 13, 8). Љубав. Личност. Светитељ. Истина. Биће...Синоними.
    Светитељска етика. Храброст која пита: „Шта ће ти Рај, земаљски или небески, ако си сам? Чему се можеш сам
    радовати?“ Може ли човек као самац постојати? Не, јер је створен по лику Божијем. Личност. Један није самац. Али, није ни распаднуто мноштво. Личност је јединица која у себи крије тајанствено мноштво. Један којег нема без многих. Несливено и нераздељиво. Избриши из себе све своје ближње и запитај се ко си? Знаш ли одговор? Не. Без твојих ближњих нема ни твојег „ја“, твог идентитета. Без њих си само гомила молекула, хемија, епрувета бућкуриша. Избриши из себе Бога и изгубићеш смисао свега што чиниш. Постаћеш роб нужности, којем је једино смрт загарантована. Небиће. Са твојом смрћу, умреће и све твоје љубави. Безбожник. Живот без Живота. Оскиморон. Не сакати љубав. Учини је вечном, јер права љубав „никада не престаје“ (1Кор. 13, 8). Но, пред Вечност, пред Бога живога, изађи као личност, као јединица која је саткана од мноштва, по узору на свога Творца. Јер, ако Оца нема без Сина и Духа Светога (једног без многих), онда ни тебе нема без твојих ближњих. Ако те Вечност прими, буди храбар и питај: „Господе, а где су ближњи моји? Хоћеш ли и
    њих помиловати љубави моје ради?“ Не бој се ни у пакао да сиђеш, ради њих. Јер, такав пакао траже Светитељи, највећи пријатељи Божији. Мојсије, у Старом Завету, молио је Бога за народ свој, за њихово спасење, па и по цену да он
    сконча у паклу. Апостол Павле је то исто чинио у Новом Завету. Ево, у наше дане, не тако давно, то је чинио и Светитељ из рода нашега, Владика Николај, који се паклу радује, „само Срби Богу да се врате.“ Свети Силуан Атонски и дивни старац Софроније Сахаров, молили су се и плакали за „целог Адама“. Ко је „цели Адам“? Човечанство. Један човек, једна природа људска коју пројављују многе ипостаси (многи људи, многе личности). Може ли ишта утешити тугу Светитеља ако Адам поново не буде цео? Љубав је тајна велика. Хоће ли она дефинитивно спасити свет? Само Светитељи знају сигуран одговор. Они који су на путу светости могу само да се замисле, да питају. Знати одговор значи постати Светитељ. Знати одговор значи познати љубав. Али, ко ће данашњег човека научити љубави? Ко ће га ослободити од разних заблуда и сурогата љубави? Нико други до Светитељи. Они су видело света, учитељи љубави. Зато је свету потребна етика.
    Али, не било која етика већ светитељска, она која води савршенству – љубави. Светитељска етика је потребна као педагог врлина, као анагог онима који су на путу светости до савршенства – до љубави. Тек када човек научи да се љубављу не
    назива свашта, већ једно и једино савршенсво, тек тада сазнаће одговоре на тешка питања. Имаће знање. Знање поистовећено са љубављу. Светост. А која су то питања? Ако таква љубав каква је светитељска заиста сиђе у пакао,
    неће ли пакао нестати? Ако Бог спасава личност, а ње нема без односа са другим личностима, са ближњима, шта то значи? Хоће ли Господ ради једног праведника, ради његове љубави, помиловати и ближње његове? Није ли и Авраму обећао да ће помиловати читав један град грешника, Содому, само ако се у њему нађе десет праведника? Хоће ли, ако помилује нас, помиловати и наше ближње чија је можда једина праведност била та што су волели и били вољени? Такви какви јесу. Несавршени. Грешни, али вољени. Толико вољени да је идентитет без њих незамислив. Или ће их ипак раздвојити од нас? Неће ли тада осакатити личност коју спасава? Ако је сакати, одвајајући је од ближњих, како је онда спасава? Као индивидуе? Али, зар живот није сабрање, „цели Адам“, насупрот смрти која је раздвајање, распадање, „атомизација Адама“? Нисам ли распаднут човек, ако сам без својих ближњих који су ме чинили постојећим, давали ми идентитет, личност? Где сам ја, у којем Рају, ако нема ближњих мојих? Ту је Бог, рећиће неко. Али, ја волим и Бога и ближњег. Немогуће је то двоје раздвојити а остати личност. Нису ли ради тога Светитељи искали од Бога пакао? И неће ли баш та љубав победити и испразнити пакао? Не знам. Светитељи знају.
    Александар Милојков
  6. Волим
    Дејан got a reaction from Manastir Bradaca for a Странице, Интервју са протосинђелом Петром (Улемеком)   
    Пут од Хиландара до Црног Потока на Кордуну, завичаја предака, монах Петар Улемек доживео је, каже, као ходочашће из једне свете земље у другу. Од Свете горе, преко Косова и Бањалуке до Кордуна, на који је као дете, са братом Зораном, долазио свако лето из Зрењанина, а у Банат би се враћали, присећа се он, и по неколико центиметара виши. И данас ће рећи да су у Црном Потоку расли и јачали, у та два месеца више него у преосталих десет у равном Банату.
    Крстили сте се и замонашли у манастиру Црна Река?
    - Још у средњој школи освојило ме је „Житије Светог Саве“. Питао сам се ли бих могао да кренем сличним путем, да ли бих могао да живим у испосници, а тада још нисам био ни крштен. Први пут сам отишао у манастир Црна Река 1980. и тамо се крстио. Тада сам и одлучио да се замонашим и после шест година то сам урадио. Имао сам тада 24 године.
    Као игуман манастира Ђурђеви ступови много сте урадили на његовој обнови и због тога сте путовали у Аустралију?
    - Једна Далматинка, Божица, долазила је редовно у Стари Рас и посећивала је Ђурђеве ступове. Седамдесетих година прошлог века тек су откопани темељи и тада се видело како је то некада изгледало. Манастир је порушен у турско доба. Потом су Немци у Другом светском рату терали народ да разноси камење за потребе немачке војске. Та Божица се удала за човека пореклом из Старог Раса и отишли су у Аустралију. Када је после тридесетак година дошла, видела је да се ту нешто ради. Ја сам куповао старе куће које су биле грађене од тог камена. Рушили смо их и довозили камен. Први прилог за обнову дао је владика Артемије, а међу првима и један муслиман, Рустем Ђуловић, који је тада био директор тамошње циглане. Њему је баба била православка и оставила му је завет да једнако као џамију помаже и цркву.
    После сте отишли у Пећку патријаршију и предложили тадашњем епископу Артемију да посао обнове настави отац Радослав?
    - Та Српкиња из Аустралије била је председница Кола српских сестара при цркви Светог Ђорђа у Сиднеју. Прикупила је 6.000 долара и назвала оца Радослава да му каже да више не може да сакупи јер људи немају поверења, много пута су преварани од разних емисара. На њен предлог, отац Радослав и ја смо отишли у Аустралију и месец дана провели у Сиднеју, Мелбурну, Канбери. Ти наши Срби су се отимали чији ћемо гости да будемо, али смо највише били код ове наше Далматин. Сакупили смо око 50.000 долара, без неке посебне кампање. Кад смо се вратили из Аустралије, настављени су радови на Ђурђевим ступовима. Када је 2002. освештан конак у Ђурђевим ступовима, почела је обнова цркве. Иако сам био посвећен обнови Ђурђевих ступова, владика Артемије ме повукао у Пећку патријаршију да се укључим у повратак Срба на Косово. Увек сам некако ишао тамо где је било најтеже. То ме сада вуче и овде, у завичај мојих предака.
    Од 2008. године сте у Хиландару?
    - Још нисам формално примљен, али сам већ клирик. За Свету гору надлежан је васељенски патријарх.
    Сведок сте две велике српске несреће, у Хрватској и на Косову. Иако сте потражили мир на Светој гори, упорно се враћате на та згаришта?
    - Ја сам као дете заволео Црни Поток и Кордун, где се родио мој отац. Кад сам отишао на Свету гору имао сам пуно времена, нисам имао више радних обавеза, па сам много читао, међу осталим и „Карловачко владичанство“ владике Манојла Грбића. То ме подстакло да се заинтересујем и за своје Улемеке. Као игуман Ђурђевих ступова долазио сам у Бањалуку и тада сам први пут отишао у манастир Комоговину. Погодила ме запуштеност тога места. Рекао сам себи – овде су моји корени, требало би нешто да урадим и у завичају својих предака. Ових дана сам сазнао да је и у Црном Потоку некада била црква брвнара. Имам жељу да поново овде саградим такву малу цркву. Но, то су моје жеље, али не зависе само од моје воље. Морам за то да добијем благослов мог духовника, али и надлежног владике овде.
    Зашто баш Комоговина?
    - Комоговина се налази се између Петриње и Костајнице. Тај манастир настао је после једне српске буне у Босни, кад су Турци протерали калуђере и народ, кад су монаси манастира Моштанице, из кога су били прогнани, подигли Комоговину. Активан је био 99 година, а царица Марија Терезија га је декретом укинула. Од тада је само сеоска црква. У шематизму Горњокарловачке епархије одавно је наведена намера да се обнови. Ја бих волео да као хиландарски монах дођем у Комоговину, да останем хиландарац, али да, као у средњем веку, када су хиландарци ишли у прошњу и у метохе, обновим тај манастир. Размишљао сам да се и овде формира хиландарски метох, којем би Комоговина била седиште. Моја је жеља да се Комоговина оживи као један духовни центар, као што је Гомирје у Горском котару.
    Колико су реалне ваше жеље?
    - Прво треба и формално да постанем хиландарац, значи морам да се вратим на Свету гору, да будем, како сам договорио с игуманом, три месеца у испосници Светог Саве, а то ће све потрајати најмање годину дана. И тек тада могу да затражим благослов од својег игумана и владике горњокарловачког Герасима. Надам се да ћу у међувремену добити име Матија, како су се звали мој деда и чукундеда, а и ја сам се замонашио на дан Светог апостола Матије. И зато би још желео саградити једну црквицу, овде у Црном потоку, посвећену апостолу Матији, на месту где су усташе убиле мојег деду.
    И у Бањалуци сте ових дана основали једно завичајно удружење?
    - Да. Ја сам и оснивач Крајишког културног центра у Бањалуци. Чекамо још папире. Одмах смо кренули са једним пројектом – документарним филмом радног назива „Кордун – земља без људи“. Да се прикаже садашње стање, али и прошлост. РТВ Републике Српске дала нам је подршку, камеру,возило, возача.
    Какве утиске носите из родитељског завичаја?
    - Дошао сам овде у Црни Поток, у празну и девастирану кућу свог стрица. После „Олује“, ово је моја трећа посета овом крају. Први пут сам био пре осам година, кад сам дошао на сахрану стрица Марка. Тада сам видео размере наше трагедије. Иначе, наше породично предање сведочи да је мој чукундеда Матија препешачио до Беча и вратио се с потврдом царске канцеларије да је ово имање његово јер и тада су потомци бивших власника ових простора полагали право на земљу, коју су Срби вишеструко исплатили, највише крвљу. Тај папир, који је Матија донео из Беча, изгорео је заједно са кућом у Другом светском рату. Кордунашка грађа за Хиландар
    Зашто се Хиландар обнавља искључиво кестеновом грађом?
    - У Хиландару је један аутентични Кордунаш, отац Дамаскин из Брњавца код Вргинмоста. Он ме је питао, када сам 2008. дошао у Хиландар, осећаш ли ти неки познати мирис овде? Показао ми је кестенову грађу с Петрове горе и Шамарице. И Света гора је пуна кестена, али није квалитетан као овај наш. Део Хиландара који је изгорео обнавља се аутентично, кестеновом грађом која се набавља на Кордуну и Банији. Био сам изненађен и поносан због тога.

    Извор: Вести


  7. Волим
    Дејан got a reaction from Бојан Сарачевић for a Странице, Како се могу заволети сви људи?   
    Волети Бога и људе, значи служити онима које волиш. Ако не служиш, значи не волиш. Другог пута нема. Онај, који се смирује пред другим, дан за даном прераста своје мало "ја" и сусреће се са Христом; непослушни штити своје "ја" уз помоћ демона самоугађања и самољубља.
    Људи, који воле једни друге - не сматрају већ знају да се таква Љубав веома ретко среће.
    Старац Симеон Атонски
    Manastir Glogovac
  8. Волим
    Дејан got a reaction from Svetlana Lana for a Странице, Како се могу заволети сви људи?   
    Волети Бога и људе, значи служити онима које волиш. Ако не служиш, значи не волиш. Другог пута нема. Онај, који се смирује пред другим, дан за даном прераста своје мало "ја" и сусреће се са Христом; непослушни штити своје "ја" уз помоћ демона самоугађања и самољубља.
    Људи, који воле једни друге - не сматрају већ знају да се таква Љубав веома ретко среће.
    Старац Симеон Атонски
    Manastir Glogovac
  9. Волим
    Дејан got a reaction from Milica Jakovljevic for a Странице, Како се могу заволети сви људи?   
    Волети Бога и људе, значи служити онима које волиш. Ако не служиш, значи не волиш. Другог пута нема. Онај, који се смирује пред другим, дан за даном прераста своје мало "ја" и сусреће се са Христом; непослушни штити своје "ја" уз помоћ демона самоугађања и самољубља.
    Људи, који воле једни друге - не сматрају већ знају да се таква Љубав веома ретко среће.
    Старац Симеон Атонски
    Manastir Glogovac
  10. Волим
    Дејан got a reaction from Sophrosyne for a Странице, Стварање и покрет ка Свеврлини – за једну онтолошку етику   
    „Да
    створимо човека по лику Нашем, и по подобију Нашем... И створи Бог човека, по
    лику Божијем створи га, мушко и женско створи их.“ (Пост. 1, 26-27)
    „Јер
    нам се Дете роди, Син нам се даде, којега је власт на рамену Његовом и назваће
    се име Његово: Великог Савета Ангел, Дивни, Саветник, Бог Силни, Отац будућега
    века, Кнез мира.“ (Ис. 9, 6)
    Човек је круна Божијег стварања. Не само што је
    једини створен по лику и подобију Божијем, већ стварању човека претходи и
    открива се превечни Савет Божији. „Савет Божији“ и „лик и подобије Божије“
    крију одговоре на монога питања која расветљавају тајну човека и света.
    Какве нам истине говори „Савет Божији“ који
    претходи стварању човека? „Савет Божији“ нам открива да постојање света није
    датост. Свет је створен, а да га пре тог акта стварања није било; у апсолутном
    смислу те речи – свет није постојао. Данас се та чињеница превиђа. За савремену
    философију и науку постојање је датост, вечна датост. Наука и философија се зато
    не питају: одакле постојање? Оно што науку и философију интересује јесу
    феномени постојања, појавни објекти у ланцу каузалитета, узрочно-последичне законитости
    у том ланцу, а не постојање као такво. За хришћане и библијско откривење, пак,
    постојање није вечна датост већ дар. То што постојимо и што свет око нас
    постоји, дугујемо другом. Тај други је Бог. Свет и човек, дакле, не постоје
    нужно, већ своје постојање дугују вољи Божијој. То значи да је могло и да нас
    не буде. Како смо ипак ту, чињеница постојања подстиче нас на благодарење Ономе
    који нас је из небућа привео у биће. Воља Божија да створи свет предпостоји
    свету. Својом вољом је Бог као Творац предзамислио свет и човека у њему. Све
    што је дошло и што ће тек доћи у постојање, од почетка до краја историје,
    садржано је у вољи Божијој пре самог акта стварања света, пре оног „У почетку
    створи Бог...“ (Пост. 1, 1). Бог није само створио свет, већ је одредио и циљ и
    смисао његовог постојања. Тај циљ је да све створено постоји вечно. Како да
    постоји вечно оно што, по природи ствари, није морало да постоји? Чиме да се
    одржи вечно нешто што има порекло у небићу? Опет, вољом Онога који је свет из
    небића и привео у биће – да се створени човек и свет кроз човека сједини са
    нествореним Богом, те да тако заједничари са Оним који је Живот по себи и који
    је кадар да живот дарује, са Оним који је кадар да буде Творац и Сведржитељ.
    Тако, воља Божија бива Почетак, Узрок стварања света, али и Циљ и Смисао света.
    Тај Циљ и Смисао света предпостоји свету – због тог Циља и Смисла и „постаде
    све што је постало“ (Јн 1, 3).
    Воља Божија, као Узрок и Циљ стварања света, не
    садржи само смисао света у његовом тоталитету. Вољу Божију, као свеобухватну
    смисленост света, представљају воље Божије о сваком појединачном човеку, кроз
    кога свет и треба да уђе у вечну заједницу са Богом. То говори да свако од нас
    људи има свој архетип у вољи Божијој – свој смисао, свој логос постојања, како
    то каже Свети Максим Исповедник. Но, све те воље Божије, сви ти наши смислови,
    наши логоси постојања, обједињени су једним Логосом, јесу у једном Логосу. Тај
    Логос је Логос Очев, Онај који је у вечно наручју Очевом, Светлост од Светлости,
    Бог истинити од Бога истинитог – Јединородни Син Божији. У Њему је Отац извелео
    да створи свет и у Њему су смислови и циљеви нашег постојања, промисли Божије о
    нама – наши логоси у Свелогосу, наше врлине у Свеврлини, воље Очеве о нама у
    Свевољеном Сину Његовом. И то је тај „Савет Божији“ који претходи стварању,
    Савет свецеле Свете Тројице – воља Очева да створи свет, благовољењем Сина
    свога и благодејствовањем Духа Светога.
    Но, ни свет не остаје пасиван у акту Божијег
    стварања. Како је Бог слободан да из љубави створи свет, тако је и свет призван
    да слободно на ту љубав одговори. Зато слободни Бог ствара слободног човека –
    „по лику Божијем“. Шта то човека чини да буде „по лику Божијем“? У ово мало
    речи открива нам се тајна човековог бића. Много је тога што човек има
    заједничког са осталом створеном природом. Заправо, човек садржи створену
    природу у себи. Свети Максим би рекао да је човек „микрокосмос“. Ипак, човек
    као биће има нешто што га издваја од остале створене природе и што га чини
    иконом Божијом. Међу многим особинама својственим човеку, које Свети Оци
    наводе, најпомињаније су: разум, самовласност и слобода. Оно око чега су Оци
    једногласни јесте да је слобода та која човека чини да буде „по лику Божијем“.
    И животиње, како то савремена научна истраживања показују, имају инстинкте,
    осећаје, памћење чак и разум. Додуше, на нижем нивоу од човека, али ипак, неке
    животиње поседују одређени ступањ разумности (шимпанзе и делфини, на пример).
    Но, само је човек слободан. Слобода, као лик Божији у човеку, чини да људи
    нису, попут животиња, само примерци своје врсте, са којом деле заједничку
    природу. Слобода артикулише начин нашег постојања, иконичан са Божијим начином
    постојања – онако како нам је то откривено кроз јеванђеоске речи Сина Божијег.
    Дајући човеку да буде „по лику Божијем“, Бог нам је даровао да постојимо као
    личности. Човек је биће заједнице. Бити личност значи градити јединствени и
    непоновљиви идентитет у односу са другим људима, са другим личностима.
    Иконично, баш као што Отац и Син и Свети Дух граде своје личносне идентитете у
    међусобним односима. Отац је, тако, незамислив без Сина и Духа Светога. И Син
    је незамислив без Оца и Духа Светога. И Дух Свети је незамислив без Оца и Сина.
    Свети Григорије Богослов каже: „Ако је Један, онда су Тројица.“ Исто тако је и
    човекова личност незамислива без сплета односа са другим личностима, са
    ближњима. У том међусобном саодношењу постоје наши идентитети, наше личности.
    Без тога били бисмо само једнаки примерци своје врсте, безимене индивидуе. Тај
    дар слободног личносног постојања јесте оно „по лику Божијем“. Тај дар нам не
    даје само могућност да слободно изграђујемо односе са својим ближњима, већ нам
    даје могућност да уђемо и у личносно познање Бога, да одговоримо на Божији
    призив, на ону превечну вољу Божију о нама. То је, пак, тајна нашег смисла
    постојања коју нам разоткрива оно „по подобију Нашем“ (Божијем). Лик Божији нам
    је дарован а на подобије смо призвани да се према њему слободно одредимо. Зато
    је наш живот и живот света, са нама и у нама, покрет ка Смислу, покрет ка Циљу.
    Тај Циљ је, како смо видели, воља Божија о нама, наши логоси у Логосу Божијем.
    Призвани смо на уподобљење тим логосима, на остварење себе сагласно вољи
    Божијој – на оставрење свог истинског, бесмртног личносног идентитета. Једном
    речју, призвани смо на обожење. Призив на уподобљење властитом логосу, досезање
    оног „по подобију“, иако се односи на призив појединачном човеку, никако не
    значи индивидуални, самачки пут ка остварењу Циља. Као што су многи превечни логоси
    о нама обједињени једним Логосом и јесу у једном Логосу, ваља нам да се
    обједињени и крећемо ка својим логосима, крећући са ка Свелогосу. Јер, као што
    су превечни наши логоси, воље Божије о нама, возглављене у Логосу, у Сину
    Божијем, тако треба да се и ми у Њему крећемо и да се, на крају покрета нешег,
    на крају историје, вечно возглавимо Њиме. Тако, наш покрет и наше у Христу
    возглављење доводе се у нераскидиву везу и међузависност. Нити возглављења бива
    без покрета, нити, пак, покрет без возглављења у Христу има смисла. Но, шта
    представља возглављење у Христу, а шта покрет ка том возглављењу? Возглављење у
    Христу значи сједињење свега створеног са нествореним. Представља сједињење
    људске, а кроз људску и свеукупне створене природе, са божанском природом, како
    би се створеној природи даровало оно што она сама по себи нема – бесмртност,
    вечно постојање. У Личности Сина Божијег су две природе, божанска и људска,
    сједињене несливено и нераздељиво. Тако, у Христу се створеној природи не
    дарује само биће, само почетак постојања, већ и вечнобиће – обожење и
    обесмрћење. Из тог разлога се Син Божији и оваплотио – „да се човек освешта
    људском природом Бога“, каже Свети Григорије Богослов. Христос је „хлеб који
    сиђе са неба“, зато „да који од њега једе не умре“ (Јн 6, 50). И, ево, та
    небеска храна, та људска природа Бога, Тело и Крв Христова, стоји на Часној
    Трпези. И позив нам је упућен да „са страхом Божијим, вером и љубављу
    приступимо“, да у своје тело и крв примимо Тело и Крв Његову, да окусимо
    Источника бесмртности и да, тако,
    пребивајући у Њему и Он у нама (Јн 6, 56), будемо и ми заједничари бесмртног
    Синовства Његовог. На тај се начин испуњава онај „Савет Божији“, она превечна
    воља Бога Оца да свет буде створен и да постоји вечно, сједињен са својим
    Творцем несливено и нераздељиво. То је Божији план, Божији Савет, пре постања
    света, откривен нама кроз Весника (=Ангела) тог Савета, кога је Отац послао
    свету – кроз оваплоћеног Сина Божијег, Господа нашег Исуса Христа.
    Ово је, дакле, значење возглављења свега
    створеног у Христу. Ово возглављење у Христу ће бити свеопште и коначно на
    крају времена и векова о Другом доласку Његовом. И читаво човечанство, од
    почетка до краја историје, креће се ка том коначном Циљу. Но, та наша кончина
    присутна је, дејством Духа Светога који је оприсутњава, сада и овде – у Цркви,
    на Светој Литургији. Већ сада ми имамо залог и икону те будуће бесмрности и
    Духа Утешитеља, као утеху и охрабрење да нисмо остављени смрти и пропадљивости.
    Ка том нашем Циљу, који нам се Црквом и у Цркви показује, ми се крећемо. Тај
    покрет је покрет наше воље ка превечном призиву који нам је упућен – на
    уподобљење Божијој вољи о нама. Ту нам истину открива оно „по подобију“.
    Знајући то, наш живот треба да постане покрет ка нашим логосима у
    Логосу-Свелогосу, наше хитање ка истини нашег постојања у Истини-Свеистини.
    Тако, она прва истина која је возглављење свега створеног у Сину Божијем,
    освећење наше људском природом Бога, бива доведена у везу са нашим вољним
    покретом ка тој истини. Тај наш покрет ка сједињењу са Господом, причешћем
    Телом и Крвљу Његовом, постаје етос нашег живота. Потпуно и достојно сједињење
    са Господом бива када се пришећујемо Телом и Крвљу Његовом али истовремено и са
    логосом нашим у Њему. Јер, ако смо заједничари Тела и Крви Господње, ваља да
    будемо и заједничари воље Његове. Да све
    и у свему једно са Њим будемо (Јн 17, 21). Ово хришћанску етику чини
    неодвојивом од онтологије. Хришћанска етика, тако, превазилази испразни
    пијетизам и моралисање и постаје начин постојања – добробиће. Хришћанске етичке
    норме нису нестабилне људске норме обичајног понашања већ логоси Божији, воље
    Божије о нама – истина нашег постојања. Хришћанске врлине јесу живљење у складу
    са тим логосима – причешће и уподобљење воље наше вољи Божијој. Зато је етос
    хришћанског живота подвиг. Ова наша српска реч и крије тај хришћански смисао
    подвига. Реч „подвиг“ у свом корену садржи реч „кретање“ (по-двиг=по-крет). У
    црквенословенском језику реч „двигнути“ значи кренути, дигнути се, а „движение“
    значи кретање, мицање, померање. Ова реч је еквивалент грчкој речи „кинисис“,
    коју Свети Максим Исповедник често користи да њоме означи људску историју као
    покрет ка Циљу и Смислу саме историје – ка коначном возглављењу свега створеног
    у Сину Божијем. То кретање је заправо хришаћнски подвиг, као труд да човек
    упозна свој логос постојања и да живи у складу са њим. Тако, причешће и
    заједничарење у Истини будућег Века бива двоједно – причешће вољи Господњој и
    причешће Телу и Крви Његовој. Хришћански подвиг и Евхаристија постају
    неодвојиви једно од другог, једно другом дајући смисао. То је хришћанска
    онтолошка етика, која етику чува од пијетистичког морализма, а онтологију од
    лицемерног утопизма.
    Александар Милојков
  11. Волим
    Дејан got a reaction from Иринеј for a Странице, Литургијско уношење иконе Светог Митрополита Петра Другог, Тајновидца ловћенског   
    Свету службу је служио Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије са свештенством Митрополије и Епархије буеноајреско-централно-јужноамеричке.
    У литургијској проповиједи Митрополит Амфилохије је рекао да је и Митрополит Петар Други Петровић Његош, попут мироносица, Светог Саве и свог стрица Светог Петра Цетињског, свједок Христовог Васкрсења.
    “Попут њих, несумњиво је свједок Христовог васкрсења и Свети Митрополит Петар Други, Цетињски пустињак и Ловћенски тајновидац. Тако је већ написано на његовој икони коју овдје видите, литургијски унијету на овај свети дан у храм Рождества Пресвете Богородице Цетињског манастира”, казао је Митрополит Амфилохије.




    Митрополит Амфилохије је рекао да је на својој првој икони Митрополит Петар Други Петровић Његош с правом назват ловћенским тајновидцем, јер је заиста био тајновидац. “Све оно што је видио Свети нови Петар Други Петровић Његош, Ловћенски тајновидац, све је то испуњено најдубљим виђењем и сазнањем, а то је виђење Слова предвјечнога Оца кроз кога је све постало што је постало. То је он и записао у свом завјештању”.
    “Сво његово дјело је испуњено дубоком надом у бесмртност и вјечност човјекову. Нико на овом језику, а бојим се ни на неком другом европском језику није написао тако дубоко свједочанство о бесмртности људскога бића као што је то урадио синовац Светога Петра Цетињског, њиме надахнут и њиме васпитан”, нагласио је Митрополит црногорско-приморски.




    “Сав његов живот, његов земни подвиг и његово дјело у служби Бога и народа, јесу у знаку Христовог крста, распећа и васкрсења”, рекао је Митрополит Амфилохије.
    Митрополит Амфилохије је рекао да је и Владика Раде, попут Светог Григорија Богослова, написао “Лучу микрокозма” у току Великог поста.
    “Петар Други је кроз Христов гроб, кроз издају у Гетсиманској башти, кроз Христово васкрсење сагледао судбину свих свјетова, свих земаљских народа а посебно судбину свога народа, нарочито кроз Косово и Милоша, кроз вјеру Обилића и кроз Великомученика косовског Лазара”, рекао је Митрополит Амфилохије подсјетивши сабране на литургији на стихове “весели се праху Немањића, Немањића и Гребљановића”.




    “То је Његош, то је његово осјећање људског страдања, људске патње, борбе између добра и зла, између Бога и сатане, између истине и лажи, свјетлости и мрака. То његово сазнање је ту записано, а нарочито у оним ријечима о косовској гробници. Не вјерује он у безнађе, него у надање које је закопано на Косово, у једну гробницу”, објаснио је Митрополит Амфилохије.
    Митрополит је рекао да величина Светог Митрополита Петра Другог Петровића Његоша није у томе што је био владар и најбољи пјесник српског језика, него у томе што је свједок да “над свом овом грдном мјешавином опет умна сила торжествује” и да се нада да ће то схватити и они који, иако воле Његоша, то не схватају.




    “Сав његов живот је химна Божанској доброти, Божанској љепоти, Божанској мудрости, оплакивање биједне судбине људске и сагледавање ужаса демонског и сатанског зла. Али, с друге стране, ни у једном тренутку он не губи надежду и у томе је његова величина”, закључио је Митрополит Амфилохије.
    У току литургије икона Светог Митрополита Петра Другог, Тајновидца ловћенског је била постављена на иконостасу цркве Цетињског манастира гдје се налази и лик Светог Петра Цетињскога.
    Његош је на икони представљен у архијерејским одеждама. У десној руци он држи ловћенску цркву Светог Петра Цетињског, а у лијевој свитак са стиховима из “Луче микрокозма” посвећеним Христу васкрсломе.




    На икони је исписано: Свети Митрополит Петар Други, Ловћенски тајновидац.
    Литургијском уношењу иконе Светог Митрополита Петра Другог, Тајновидца ловћенског, поред многобројних вјерника са Цетиња и из других мјеста Црне Горе, Србије, Републике Српске и дијаспоре, присуствовао је господин Ђорђије Петровић са Његуша, потомак Митрополита Василија Петровића Његоша.
    На предстојећем засједању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве биће покренуто питање канонизације и уношење у Дитих Светих Митрополита Петра Другог Петровића Његоша и на свеправославном нивоу.
    Прилог Радија Светигора

    Тропар



    Светом Петру другом, Ловћенском Тајновидцу



    - глас 4 -



    Богоизабран Петром Светим стрицем



    Од ране младости служио си Господу



    и страдалном своме роду,



    Вођен искром огња бесмртнога



    Извео си из блатне земље



    Клицу небесног живота,



    Постао глас вапијућег у пустињи.



    Славећи Онога који Ти показа свјетлост



    Топио си се и химне божастбене радости,



    Оплакивао биједну судбу људску.



    С надеждом си приступио Престолу Вишњега,



    Петре нови, Ловћенски Тајновидче,



    смирено си се одазвао



    на позив Христа Човјекољупца,



    Да Га у бесмртне хорове вјечно славиш.



    Кондак



    - глас 6 -



    Великомучеништвом живота својега



    и гроба твога Ловћенскога



    Петре Цетињски Боговидче,



    Свештенослужитељу олтара свесветија,



    Ваистину посвједочио јеси



    Да васкрсења не бива без смрти.



    Зато заједно са Тобом огњеним поетом



    појемо химну божаствену



    Богу Слову Предвјечнога Оца



    у человјечество обученом,



    из гроба вјечном свјетлошћу засијалом:



    О Преблаги, Тихи Учитељу



    Слатка ли је света бистра вода



    С Источника Твога бесмртнога!



    Од Твога су св’јетлога погледа



    Уплашене мраке ишчезнуле,



    Од Твога су хода свештенога



    Богохулни срушени олтари



    Васкрсењем смрт си поразио



    Земља слави свога Спаситеља.



    Р.В.



    Извор:
    Митрополија црногорско-приморска

  12. Волим
    Дејан got a reaction from Đorđe Maksimović for a Странице, Литургијско уношење иконе Светог Митрополита Петра Другог, Тајновидца ловћенског   
    Свету службу је служио Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије са свештенством Митрополије и Епархије буеноајреско-централно-јужноамеричке.
    У литургијској проповиједи Митрополит Амфилохије је рекао да је и Митрополит Петар Други Петровић Његош, попут мироносица, Светог Саве и свог стрица Светог Петра Цетињског, свједок Христовог Васкрсења.
    “Попут њих, несумњиво је свједок Христовог васкрсења и Свети Митрополит Петар Други, Цетињски пустињак и Ловћенски тајновидац. Тако је већ написано на његовој икони коју овдје видите, литургијски унијету на овај свети дан у храм Рождества Пресвете Богородице Цетињског манастира”, казао је Митрополит Амфилохије.




    Митрополит Амфилохије је рекао да је на својој првој икони Митрополит Петар Други Петровић Његош с правом назват ловћенским тајновидцем, јер је заиста био тајновидац. “Све оно што је видио Свети нови Петар Други Петровић Његош, Ловћенски тајновидац, све је то испуњено најдубљим виђењем и сазнањем, а то је виђење Слова предвјечнога Оца кроз кога је све постало што је постало. То је он и записао у свом завјештању”.
    “Сво његово дјело је испуњено дубоком надом у бесмртност и вјечност човјекову. Нико на овом језику, а бојим се ни на неком другом европском језику није написао тако дубоко свједочанство о бесмртности људскога бића као што је то урадио синовац Светога Петра Цетињског, њиме надахнут и њиме васпитан”, нагласио је Митрополит црногорско-приморски.




    “Сав његов живот, његов земни подвиг и његово дјело у служби Бога и народа, јесу у знаку Христовог крста, распећа и васкрсења”, рекао је Митрополит Амфилохије.
    Митрополит Амфилохије је рекао да је и Владика Раде, попут Светог Григорија Богослова, написао “Лучу микрокозма” у току Великог поста.
    “Петар Други је кроз Христов гроб, кроз издају у Гетсиманској башти, кроз Христово васкрсење сагледао судбину свих свјетова, свих земаљских народа а посебно судбину свога народа, нарочито кроз Косово и Милоша, кроз вјеру Обилића и кроз Великомученика косовског Лазара”, рекао је Митрополит Амфилохије подсјетивши сабране на литургији на стихове “весели се праху Немањића, Немањића и Гребљановића”.




    “То је Његош, то је његово осјећање људског страдања, људске патње, борбе између добра и зла, између Бога и сатане, између истине и лажи, свјетлости и мрака. То његово сазнање је ту записано, а нарочито у оним ријечима о косовској гробници. Не вјерује он у безнађе, него у надање које је закопано на Косово, у једну гробницу”, објаснио је Митрополит Амфилохије.
    Митрополит је рекао да величина Светог Митрополита Петра Другог Петровића Његоша није у томе што је био владар и најбољи пјесник српског језика, него у томе што је свједок да “над свом овом грдном мјешавином опет умна сила торжествује” и да се нада да ће то схватити и они који, иако воле Његоша, то не схватају.




    “Сав његов живот је химна Божанској доброти, Божанској љепоти, Божанској мудрости, оплакивање биједне судбине људске и сагледавање ужаса демонског и сатанског зла. Али, с друге стране, ни у једном тренутку он не губи надежду и у томе је његова величина”, закључио је Митрополит Амфилохије.
    У току литургије икона Светог Митрополита Петра Другог, Тајновидца ловћенског је била постављена на иконостасу цркве Цетињског манастира гдје се налази и лик Светог Петра Цетињскога.
    Његош је на икони представљен у архијерејским одеждама. У десној руци он држи ловћенску цркву Светог Петра Цетињског, а у лијевој свитак са стиховима из “Луче микрокозма” посвећеним Христу васкрсломе.




    На икони је исписано: Свети Митрополит Петар Други, Ловћенски тајновидац.
    Литургијском уношењу иконе Светог Митрополита Петра Другог, Тајновидца ловћенског, поред многобројних вјерника са Цетиња и из других мјеста Црне Горе, Србије, Републике Српске и дијаспоре, присуствовао је господин Ђорђије Петровић са Његуша, потомак Митрополита Василија Петровића Његоша.
    На предстојећем засједању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве биће покренуто питање канонизације и уношење у Дитих Светих Митрополита Петра Другог Петровића Његоша и на свеправославном нивоу.
    Прилог Радија Светигора

    Тропар



    Светом Петру другом, Ловћенском Тајновидцу



    - глас 4 -



    Богоизабран Петром Светим стрицем



    Од ране младости служио си Господу



    и страдалном своме роду,



    Вођен искром огња бесмртнога



    Извео си из блатне земље



    Клицу небесног живота,



    Постао глас вапијућег у пустињи.



    Славећи Онога који Ти показа свјетлост



    Топио си се и химне божастбене радости,



    Оплакивао биједну судбу људску.



    С надеждом си приступио Престолу Вишњега,



    Петре нови, Ловћенски Тајновидче,



    смирено си се одазвао



    на позив Христа Човјекољупца,



    Да Га у бесмртне хорове вјечно славиш.



    Кондак



    - глас 6 -



    Великомучеништвом живота својега



    и гроба твога Ловћенскога



    Петре Цетињски Боговидче,



    Свештенослужитељу олтара свесветија,



    Ваистину посвједочио јеси



    Да васкрсења не бива без смрти.



    Зато заједно са Тобом огњеним поетом



    појемо химну божаствену



    Богу Слову Предвјечнога Оца



    у человјечество обученом,



    из гроба вјечном свјетлошћу засијалом:



    О Преблаги, Тихи Учитељу



    Слатка ли је света бистра вода



    С Источника Твога бесмртнога!



    Од Твога су св’јетлога погледа



    Уплашене мраке ишчезнуле,



    Од Твога су хода свештенога



    Богохулни срушени олтари



    Васкрсењем смрт си поразио



    Земља слави свога Спаситеља.



    Р.В.



    Извор:
    Митрополија црногорско-приморска

  13. Волим
    Дејан got a reaction from Драгана Милошевић for a Странице, Старац Порфирије: Требамо ли се бојати Господа?   
    "У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави." (1. Јов 4, 18).
    Када љубите Исуса, упркос вашим многобројним слабостима, будите уверени да сте победили смрт, јер сте у општењу са Његовом љубављу.
    Требало би да осетите да је Господ ваш пријатељ. Он је то сам потврдио рекавши: "Ви сте пријатељи моји..." (Јов. 15, 14). Треба да Му верујемо и да Му се приближимо као пријатељу. И ако паднемо, ако учинимо преступ, приступимо Му с љубаљу и храброшћу, преиспуњени поверењем у обострано пријатељство, без страха од Његове казне. Требало би да Му кажемо: "Да, Господе, учинио сам то, пао сам, опрости ми." У исто време, требало би да осетимо љубав којом нас Он воли, да нас прима с нежношћу и љубављу и да нам опрашта. Не дозволимо да нас преступи наши одвоје од Исуса. Ако верујемо да нас Он воли и ако ми волимо Њега, нећемо се осетити као странци, одвојени од љубави Његове, чак и када учинимо грех. Осигурали смо Његову љубав и без обзира шта учинили, ми знамо да нас Он воли.
    Јеванђеље, говорећи алегоријски, упозорава да ће грешници бити узети на место где је "плач и шкргут зуба." (Мат. 25, 30). И засита ће бити тако онима који живе далеко од Господа. Неки свети Оци говоре о страху од смрти и паклу. Они веле:"Свагда се сећајте смрти." Од таквих речи, дубље анализирано, проистиче страх од пакла. Онај, који покушава да не греши, негује овакве помисли, а његова душа је преиспуњена страхом од смрти, пакла и ђавола.
    Све има своју важност у одређеном тренутку и у правим околностима. Страх од смрти је исправан у раним фазама духовне борбе. Он је исправан код почетника, код оних код којих је старо "ја" још увек присутно. Почетник се овим страхом чува од сагрешења. Страх је неопходан, јер ми имамо физичку природу, подложну слабостима. Међутим, ово је рана фаза нашег односа с Божанским. На овом нивоу однос са Господом јесте нагодба: да би стекли рај и избегли пакао. Ако ово настојање испитамо, видећемо да је себично.
    Не свиђа ми се овај пут. Чим човек напредује и ступа у љубав Христову, зашта ће му страх? Шта год чини нек чини с љубављу и то је најважније. Није вредно да неко постаје добар из страха од Господа, а не зато што Га љуби.
    Када се молите, немојте да ико види и наслути шта чините. Чините то у тајности, као подвижници. Сећате ли се када сам говорио о славују? Он пева у шуми, када је тишина, како га нико не би чуо и хвалио. Какво дивно појање у дивљини! Да ли сте приметили како се његово грло напрегне? Исто се догађа и са онима, који љубе Господа. Чим искусе ту љубав, њихово грло и језик напрегну. Они трчи у дивљину, у пустињу, и опште с Богом у тајности.
    Не обраћајте пажњу на страсти; не бавите се демонима. Окрените се Исусу. Божанска благодат ће нас научити одговорностима. Ми морамо да имамо љубав и чежњу како бисмо привукли Божију благодат. За благодат Господњу потребан је Божански ерос.
    Једном, када смо стекли љубав, спремни смо да се молимо. Господ сам долази таквој души, чим пронађе у њој добру намеру, понизност и љубав. Без добре намере, понизности и љубави нисмо у стању да кажемо:"Господе Исусе Христе, помилуј ме."
    И најмања критика коју упутимо другом човеку утиче на нашу душу и нама постаје немогуће да се молимо. Свети Дух се не усуђује да приђе таквој души.
    Ми треба да допустимо Господу да учини оно што Он жели са нама; ово је корисније и исправније и за нас и за оне за које се молимо. Исус ће придодати све друго. Међутим, ако испољимо и најмању себичност, ништа се не може догодити. Господ има своје спствене разлоге - зашто нам не да оно што тражимо од Њега. Он има своје сопствене "тајне."
    Ако не покажемо потпуно послушање своме духовном оцу и смирење, Исусова молитва ( Господе Исусе Христе, помилуј ме) неће деловати, а истовремено, у опасности смо да будемо обманути. Не изговарајте ову молитву рутински. Ако у творењу ове молитве користите силу, можете бити повређени. Неки људи су се разболели, јер су творили Исусову молитву под притиском. То није здрава молитва.
    Не морате да се усресредите претерано, како би изговарали Исусову молитву. Не треба вам посебан напор када имате Божански ерос. Свако место је погодно за молитву: док седите на ниској столици, у фотељи, у колима, на путу, у школи, у канцеларији, свуда. Само нежно изговарајте "Господе Исусе Христе, помилуј ме", без силе или осећаја било какве тескобе.
    Молитва у трајању од пет минута, али принесена Господу с љубављу и чежњом вреднија је од свеноћне молитве без љубави.
    Превод са енглеског проф. Бојана Србљак
    Манастир Лепавина
  14. Волим
    Дејан got a reaction from Немања037 for a Странице, Владика Атанасије: Никоме нисам претио   
    Ако, нека их. Али, по обичају и новинара и главара, осим што је изостало навођење целог контекста догађаја, пројавио се и брзи, а безразложни страх. Пре свега код Дачића.
    У одговор, рећи ћу укратко: у мом горком слову није било никакве претње. Али је било помена смрти. Не толико узгредног помена смрти Ђинђића (ни у каквом контексту претње било коме, осим, изгледа, код оних којима је такав речник у подсвести), него пре свега због страшне и бруталне смрти недужног Србина Стевана Церовића (71) на свом имању у Белом Пољу код Пећи, лицем у суботу на Лазарево Васкрсење, 27. априла 2013.
    Тај трагични догађај поменут је и у писму патријарху, а њиме је почела и моја реч на скупу браће са Косова и Метохије, на који сам био лично позван, и одазвао се (без обзира што садашњи патријарх није одговорио на моју Ускршњу честитку у којој сам Му то поменуо. Морам рећи да тако није бивало у време блаженопочивших патријараха Германа и Павла. Да су тако они чинили, не бисмо имали две капиталне књиге Задужбине Косова и Меморандум СПЦ, које сам на почетку јавно показао свима присутнима).
    Наиме, претходних дана боравио сам на Косову и Метохији (Призрен, Ђаковица, Пећ, Дечани, манастир Девич, Косовска Митровица). У Пећи сам, на Лазареву суботу поподне, сусрео епископе рашкопризренског и косовометохијског Теодосија и Липљанског Јована, а ускоро је пристигао и свештеник Петар Церовић, син тог јутра брутално убијеног од суседа Шиптара старца Стевана Церовића на сопственом имању у Белом Поља код Пећи.
    Прво двојица владика, а затим и пристигли свештеник, били су очевици шиптарске демонске злобе и подлости, која се састојала у камуфлажи крваве истине о убиству покојног Стевана: нађеног како "седи прислоњен уза зид недубоког и сувог бетонског канала", близу ниског бетонског моста, "са капом на глави и наочарима крај њега", где је, наводно, пао са тог сеоског моста (недалеко испод НАТО логора). Тако је констатовала шиптарска КПС полиција из Пећи.
    Ту се нашао "у шетњи са псом" и сусед Шиптар, узурпатор Церовићеве имовине, који му је већ раније претио да не сме долазити на своје имање!
    Убијени Стеван сигурно није ту "пао са моста", него је убијен око 40 метара даље: са два ударца тупим предметом у потиљак, а поломљена су му и ребра са обе стране, па је онда пренет и "посађен у бетонски канал", као да је заспао, и са капом на глави, да се не види разбијени потиљак. Скоро да је сигурно да му је грудни кош и стомак пун унутрашњег крварења. Одвезен је у Приштину "ради обдукције", а из Приштине је саопштено Србима да ће "добити обдукциони налаз кроз месец дана"! Јасно је као дан: да се спрема унапред смишљени писмени "стручни" налаз да би се забашурила истина о бруталном убиству (за коју врсту обдукције је довољно само пар дана; за обдукцију због тровања или неког скривеног разлога смрти вероватно треба више дана, али је овде очигледна подмукла игра шиптарских власти на Космету, позната већ више деценија).
    Тај злочин је мене потресао, и потрешен сам дошао са Косова у Београд. Зато сам с њиме и почео своју реч на овом скупу. Говорио сам други, после драматичног говора председника Зубиног Потока доктора Славише Ристића, који је, уз остало, рекао:
    "Косово, после толико векова, нападнуто је у Београду, а не на Газиместану".
    Имао сам написан текст, али сам га због времена морао скратити. У том контексту сам рекао:
    "Ова тројица на власти су издајници, јер верују НАТО "гаранцијама безбедности" за Србе на Косову".
    Затим сам се укратко осврнуо на историју и географију Косова, нагласивши како је тек 1959. г. Петар Стамболић дао Шиптарима тзв."север Косова", и то без икакве одлуке владе или потврде Скуштине Србије, те тако уступио Шиптарима 65 км северно од Звечана, до Руднице - Јариња, и тај простор садашња власт бриселским споразумом уступа Хашиму Тачију, и гура и сада овако досеже до само 30 метара испод Панчићевог врха на Копаонику!
    (Тако је данас задња стратешка тачка одбране Србије - Жељин и Столови код Жиче! Али, г. Дачић се хваста: "Србија не зна где су јој границе"! А како ће и знати са таквим премијером?).
    Ако је то тзв. "реал-политика" премијера Дачића, зашто не прихвата већ реално остварену на терену, самосталност
    4 српске општине на северу, него их поробљује НАТО- шиптарској окупацији?
    Недавно је командант НАТО Расмунсен изјавио:
    "Нисмо окупирали Косово",
    а ја се питам:
    "А шта је друго америчка база Бондстил него окупација?"(запосели су, до дубоко под земљу, чисто српско село Сојево, код Витине, раније испражњено од Срба антисрпском политиком Дачићевих комуниста).
    А онда сам додао: Господин Дачић је више пута понављао:
    "Ја се бавим реал поликом, и борим се за земаљску Србију, а не за небеску". И донедавно се неретко изругивао са косовским заветом о "Небеској Србији".
    "Тако је, додао сам, говорио и покојни Ђинђић да њега не интересује Небеска Србија, него само земаљска, и како је завршио - нека Бог суди".
    И уз то још сам додао:
    "Нема земаљске Србије, без Небеске. Нема само земаљског човека, без Царства Небеског".
    То је располућење човека као небоземног бића". Видети у тим мојим речима "претњу смрћу" председнику Владе Србије, или било коме - заиста је злобно и злурадо, дозлабога бесмислено тумачење, како је то схватио и изразио Дачић из Америке:
    "Непримерен гест цркве према држави... Није легитимно да црква упућује отворене претњи државним органима... Нико нема право да било коме прети и да се понаша као у време инквизиције"!?! Итд. итд.
    (А већина београдских новина, и новинарчића, уз "стручне аналитичаре" Туцића и Ђорђевића, папагајски то понавља. Па чак и игуман Сава Дечански. Свака част на интелигентно приглупој незнавености).
    Господине Дачићу, мора да сте у паничном страху, кад привиђате шпанске ветрењаче у отаџбини инквизиције и вама толико милог запада, а живитеу слободарској Србији, на брдовитом Балкану, у земљи рођеној и одраслој уз слободарску Цркву Христа Ослободитеља и Васкрситеља човека и свега рода људског.
    Нећете ваљда Ви, до јуче комуниста (и новопечени демократа, попут Америке у којој сте, на доручку у Белој кући, научили "тоталитарну демократију", а која нас је, као таква, здушно бомбардовала, и у тај злочин и мећународни терор увукла и оне земље Европе, које нам сада преко вас отимају матичну земљу - Косово и Метохију - Отаџбину сваког достојанственог и слободарског Србина - одређивати и прописивати "потпуно одвојене задатке" цркве и државе, тј. затварати нас у гето само "црквене порте", како нам је то прописивала мила вам Компартија, чије рецидиве носите.
    Зар не схватате, и не прихватате, право сваког слободног Србина, да буде патриота, било које одело да носи и било коју службу Богу и народу да врши?
    Дајте нам у Србији која има косовско срце, и Косовски завет, пропишите партијски програм, или утерајте у тврду нам главу партијски менталитет!
    Црква је, господине премијеру, осим мене и Амфилохија, и манастир Девич у Дреници, па вама, а богами и патријарху, препоручујем да прочитате и смирене, али горке речи скромне игуманије Анастасије из распетог по који пут, али опет васкрсавајућег манастира у дивљој Дреници, Девича, који је и 1941. г. под Хитлером и опет 2004. г. у мартовском погрому Нато-штићеника Шиптара, уз пуну "гаранцију" (читај:
    асистенцију) НАТО армаде спаљен до темеља.
    Али се опет обнавља, као птица феникс из пепела, иначе симбол Христа Распетог и Васкрслог. И игуманија Анастасија и Манастир Девич такође су Црква, и то и земна и Небесна (а не само званични портпарол!).
    И немојте нам, г. Дачићу, патетично и сланослатко, а лицемерно, сажаљевати "драгога Бога":
    "Понекад се заиста запитам чиме је то наш драги Бог заслужио да га овакви представљају на земљи".
    И то из Америке!
    Боље ослушните, и до дна срца схватите смисао речи смирене и страдајуће игуманије Анастасије из Девича, истински верујуће у Истинитога Бога Живога: А коме упућене - процените и сами:
    "Сматрамо да не можемо сами да савладамо искушења па дозвољавамо да нас `свако` води".
  15. Волим
    Дејан got a reaction from vesko3 for a Странице, Владика Атанасије: Никоме нисам претио   
    Ако, нека их. Али, по обичају и новинара и главара, осим што је изостало навођење целог контекста догађаја, пројавио се и брзи, а безразложни страх. Пре свега код Дачића.
    У одговор, рећи ћу укратко: у мом горком слову није било никакве претње. Али је било помена смрти. Не толико узгредног помена смрти Ђинђића (ни у каквом контексту претње било коме, осим, изгледа, код оних којима је такав речник у подсвести), него пре свега због страшне и бруталне смрти недужног Србина Стевана Церовића (71) на свом имању у Белом Пољу код Пећи, лицем у суботу на Лазарево Васкрсење, 27. априла 2013.
    Тај трагични догађај поменут је и у писму патријарху, а њиме је почела и моја реч на скупу браће са Косова и Метохије, на који сам био лично позван, и одазвао се (без обзира што садашњи патријарх није одговорио на моју Ускршњу честитку у којој сам Му то поменуо. Морам рећи да тако није бивало у време блаженопочивших патријараха Германа и Павла. Да су тако они чинили, не бисмо имали две капиталне књиге Задужбине Косова и Меморандум СПЦ, које сам на почетку јавно показао свима присутнима).
    Наиме, претходних дана боравио сам на Косову и Метохији (Призрен, Ђаковица, Пећ, Дечани, манастир Девич, Косовска Митровица). У Пећи сам, на Лазареву суботу поподне, сусрео епископе рашкопризренског и косовометохијског Теодосија и Липљанског Јована, а ускоро је пристигао и свештеник Петар Церовић, син тог јутра брутално убијеног од суседа Шиптара старца Стевана Церовића на сопственом имању у Белом Поља код Пећи.
    Прво двојица владика, а затим и пристигли свештеник, били су очевици шиптарске демонске злобе и подлости, која се састојала у камуфлажи крваве истине о убиству покојног Стевана: нађеног како "седи прислоњен уза зид недубоког и сувог бетонског канала", близу ниског бетонског моста, "са капом на глави и наочарима крај њега", где је, наводно, пао са тог сеоског моста (недалеко испод НАТО логора). Тако је констатовала шиптарска КПС полиција из Пећи.
    Ту се нашао "у шетњи са псом" и сусед Шиптар, узурпатор Церовићеве имовине, који му је већ раније претио да не сме долазити на своје имање!
    Убијени Стеван сигурно није ту "пао са моста", него је убијен око 40 метара даље: са два ударца тупим предметом у потиљак, а поломљена су му и ребра са обе стране, па је онда пренет и "посађен у бетонски канал", као да је заспао, и са капом на глави, да се не види разбијени потиљак. Скоро да је сигурно да му је грудни кош и стомак пун унутрашњег крварења. Одвезен је у Приштину "ради обдукције", а из Приштине је саопштено Србима да ће "добити обдукциони налаз кроз месец дана"! Јасно је као дан: да се спрема унапред смишљени писмени "стручни" налаз да би се забашурила истина о бруталном убиству (за коју врсту обдукције је довољно само пар дана; за обдукцију због тровања или неког скривеног разлога смрти вероватно треба више дана, али је овде очигледна подмукла игра шиптарских власти на Космету, позната већ више деценија).
    Тај злочин је мене потресао, и потрешен сам дошао са Косова у Београд. Зато сам с њиме и почео своју реч на овом скупу. Говорио сам други, после драматичног говора председника Зубиног Потока доктора Славише Ристића, који је, уз остало, рекао:
    "Косово, после толико векова, нападнуто је у Београду, а не на Газиместану".
    Имао сам написан текст, али сам га због времена морао скратити. У том контексту сам рекао:
    "Ова тројица на власти су издајници, јер верују НАТО "гаранцијама безбедности" за Србе на Косову".
    Затим сам се укратко осврнуо на историју и географију Косова, нагласивши како је тек 1959. г. Петар Стамболић дао Шиптарима тзв."север Косова", и то без икакве одлуке владе или потврде Скуштине Србије, те тако уступио Шиптарима 65 км северно од Звечана, до Руднице - Јариња, и тај простор садашња власт бриселским споразумом уступа Хашиму Тачију, и гура и сада овако досеже до само 30 метара испод Панчићевог врха на Копаонику!
    (Тако је данас задња стратешка тачка одбране Србије - Жељин и Столови код Жиче! Али, г. Дачић се хваста: "Србија не зна где су јој границе"! А како ће и знати са таквим премијером?).
    Ако је то тзв. "реал-политика" премијера Дачића, зашто не прихвата већ реално остварену на терену, самосталност
    4 српске општине на северу, него их поробљује НАТО- шиптарској окупацији?
    Недавно је командант НАТО Расмунсен изјавио:
    "Нисмо окупирали Косово",
    а ја се питам:
    "А шта је друго америчка база Бондстил него окупација?"(запосели су, до дубоко под земљу, чисто српско село Сојево, код Витине, раније испражњено од Срба антисрпском политиком Дачићевих комуниста).
    А онда сам додао: Господин Дачић је више пута понављао:
    "Ја се бавим реал поликом, и борим се за земаљску Србију, а не за небеску". И донедавно се неретко изругивао са косовским заветом о "Небеској Србији".
    "Тако је, додао сам, говорио и покојни Ђинђић да њега не интересује Небеска Србија, него само земаљска, и како је завршио - нека Бог суди".
    И уз то још сам додао:
    "Нема земаљске Србије, без Небеске. Нема само земаљског човека, без Царства Небеског".
    То је располућење човека као небоземног бића". Видети у тим мојим речима "претњу смрћу" председнику Владе Србије, или било коме - заиста је злобно и злурадо, дозлабога бесмислено тумачење, како је то схватио и изразио Дачић из Америке:
    "Непримерен гест цркве према држави... Није легитимно да црква упућује отворене претњи државним органима... Нико нема право да било коме прети и да се понаша као у време инквизиције"!?! Итд. итд.
    (А већина београдских новина, и новинарчића, уз "стручне аналитичаре" Туцића и Ђорђевића, папагајски то понавља. Па чак и игуман Сава Дечански. Свака част на интелигентно приглупој незнавености).
    Господине Дачићу, мора да сте у паничном страху, кад привиђате шпанске ветрењаче у отаџбини инквизиције и вама толико милог запада, а живитеу слободарској Србији, на брдовитом Балкану, у земљи рођеној и одраслој уз слободарску Цркву Христа Ослободитеља и Васкрситеља човека и свега рода људског.
    Нећете ваљда Ви, до јуче комуниста (и новопечени демократа, попут Америке у којој сте, на доручку у Белој кући, научили "тоталитарну демократију", а која нас је, као таква, здушно бомбардовала, и у тај злочин и мећународни терор увукла и оне земље Европе, које нам сада преко вас отимају матичну земљу - Косово и Метохију - Отаџбину сваког достојанственог и слободарског Србина - одређивати и прописивати "потпуно одвојене задатке" цркве и државе, тј. затварати нас у гето само "црквене порте", како нам је то прописивала мила вам Компартија, чије рецидиве носите.
    Зар не схватате, и не прихватате, право сваког слободног Србина, да буде патриота, било које одело да носи и било коју службу Богу и народу да врши?
    Дајте нам у Србији која има косовско срце, и Косовски завет, пропишите партијски програм, или утерајте у тврду нам главу партијски менталитет!
    Црква је, господине премијеру, осим мене и Амфилохија, и манастир Девич у Дреници, па вама, а богами и патријарху, препоручујем да прочитате и смирене, али горке речи скромне игуманије Анастасије из распетог по који пут, али опет васкрсавајућег манастира у дивљој Дреници, Девича, који је и 1941. г. под Хитлером и опет 2004. г. у мартовском погрому Нато-штићеника Шиптара, уз пуну "гаранцију" (читај:
    асистенцију) НАТО армаде спаљен до темеља.
    Али се опет обнавља, као птица феникс из пепела, иначе симбол Христа Распетог и Васкрслог. И игуманија Анастасија и Манастир Девич такође су Црква, и то и земна и Небесна (а не само званични портпарол!).
    И немојте нам, г. Дачићу, патетично и сланослатко, а лицемерно, сажаљевати "драгога Бога":
    "Понекад се заиста запитам чиме је то наш драги Бог заслужио да га овакви представљају на земљи".
    И то из Америке!
    Боље ослушните, и до дна срца схватите смисао речи смирене и страдајуће игуманије Анастасије из Девича, истински верујуће у Истинитога Бога Живога: А коме упућене - процените и сами:
    "Сматрамо да не можемо сами да савладамо искушења па дозвољавамо да нас `свако` води".
  16. Волим
    Дејан got a reaction from Maja Little Owl for a Странице, رغم كل الصعاب وأنا على قيد الحياة-Sedmi deo   
    Oči u oči, lice u lice..i samo tišina oko nas..ništa me nije ispitivao, samo me promatrao …i ja sam promatrala njega..čitao je iz mojih očiju..čitao je sve ono što se dogodilo u mojoj kući..moje oči govorile su više od bilo kakvih riječi..i upijao svojim očima moju tugu..a onda je rekao da sad odlazi k svojim roditeljima i da će doći ujutro..koliko god sam izgarala od želje da ostane pored mene, zauvijek, toliko sam i priželjkivala da ode…strah kojemu nije bila mjesta, povremeno bi isplivao na površinu..ionako sam duboko u sebi znala da ne bi učinio ništa loše..a onda se ustao i rekao:
    Tosbeheena 'ala khair (Laku noć)!“ Smješak je govorio više od riječi, kao i njegovo prodoran pogled prema meni..uvijek je malo govorio..nije ni trebao ništa reći, pogled je govorio sve što je trebalo u tom trenutku izreći... thoba je zalelujala oko njega..kao da se slika ispred mene usporila..koračao je prema vratima, okrećući se nekoliko puta…osmijeh nije odlazio sa njegovog lica..mjesečina kao da je prodirala kroz staklo prozora i dodirivala njegovu thobu..u trenutku učinio se kao da je anđeo..svjetlost oko njega razbijala je prigušenu svijetlost svijetiljke u kutu..to jei on bio, anđeo..anđeo koji se te večeri nije slučajno našao ispod one svijetiljke i ispred one džamije..i više me nije bilo strah..sva tjeskoba i tuga nestale su u trenutku..nisam više razmišljala o svojim roditeljima i onome što se desilo..kao da sam ušla u neku novu dimenziju svog života, zalupivši vrata onome što je bilo i ostalo iza mene..tako je bilo..
    ušla sam u spavaću sobu i pomolila sam se..glasno sam izgovarala riječi molitve..dok su mi klizile suze niz lice..jedna po jedna..zapravo i ne znam zašto se to dogodilo..nisam razmišljala o ničemu, niti o svojim stvarima koje više nemam, a niti o onome što slijedi sutra niti o onome što donosi novi dan..a onda sam prišla prozoru..i promatrala sam taj veličanstveni mjesec i zvijezde..počela sam se pitati što se to dogodilo da se u jednom trenu sve promijenilo…promijenio se sav moj život..i te večeri započela je nova priča, okrenula se nova stranica knjige moga života…nisam listala unazad, niti pokušala ponovo čitati već požutjele stranice moga života..kao da se sve tako davno dogodilo..samo sam htjela spavati..i te noći stvarno sam spavala..kao da se nije ništa dogodilo…iako sam se ujutro propitkivala kako je moguće da sam tako mirna, znala sam da iza toga stoji netko drugi..Onaj koji je napisao knjigu moga života..
    Bilo je 8 sati..a ja nisam imala ništa, ni odjeću, ni školske knjige, niti išta što mi je trebalo..morala sam krenuti dalje..i nije me bilo strah..znala sam da ono što mora biti da će biti, bez obzira što sam se našla u novonastaloj do tada meni nepoznatoj situaciji..misli su mi se ispreplitale moždanim vijugama na novom obzoru života..života bez roditelja, bez Halile i onoga svega što je ostalo iza mene dan prije..stala sam ispred ogledala u toj ogromnoj kupaonici i promatrala novu Miriam..rukama sam prelazila preko lica punom modrica i posjekotina, dodirivala raščupanu kosu…što obući kada ništa nemam, čime se počešljati kada češlja nemam..sve je postalo tako suptilno, nestvarno..a opet tako stvarno..a onda sam krenula prema onoj ogromnoj dnevnoj sobi..misli mi je prekinula slika koja je zaprepastla moj pobrkani um..na kožnoj garnituri stajalao je mnoštvo ukrasnih vrečica koje su svojim raznolikim bojama razbijale monotoniju mojih misli..začuđeno sam gledala u jednu po jednu..pitajući se od kuda su se stvorile i što je u njima..Otvarala sam prvu, drugu, treću i tako redom..u prvoj su bile dvije haljine, u drugoj četka za kosu i mnoštvo kozmetike, u trećoj dva para cipela, u četvrtoj školski pribor i knjige....Nije mi bilo jasno od kuda se sve to stvorilo..Prebirila sam te skupocijene stvari..Okretala sam se oko sebe, prolazeći prstima kroz kosu.Neki čudan strah i panika hvatali su me u jednom trenutku..“Pa tko je mogao ući u stan i da li je još uvijek ovdje?-pomislila sam..Moje prestrašene misli prekinula je buka koja je dolazila iz kuhinje..Krenula sam oprezno hodajući na prstima..Došla sam do vrata kuhinje, koja su bila polu otvorena..Oprezno sam osluškivala što li se tamo događa…Čulo se zveckanje kuhinjskog posuđa, a onda sam skupila hrabrosti i ušla..Prizor koji sam ugledala ispred sebe, više me nego iznenadio..Stajala sam kao ukočena gledajući u Ephrema koji se pripremajući doručak okrenuo prema meni..Bio je tako lijep..tamno odijelo još je više isticalo njegove plave oči ..Sjajio je nekim posebnim sjajem..Nasmijao se i rekao:“Sabah el kheer( Dobro jutro)!“.. Odvratla sam iznenađeno, a onda sam krenula prema njemu..Začuđeno sam promatrala sva ta jela koje je tako vješto pripremao..Sjela sam za onaj veliki stol još uvijek u čudu..Odjednom sam dobila nevjerovatan apetiti i toga sam jutra pojela više nego čitav tjedan, s obzirom da sam oduvijek malo jela..Promatrao me sa smješkom, stavljajući u tanjur mnoštvo delicij..Bio je izuzetno pažljiv..Nije puno govorio kao i uvijek, tek po koja riječ..Komunicirao je onim posebnim sjajem u očima i smješkom na licu koji nije ni trenutka odlazio..Pitala sam ga od kuda sve one stvari u dnevnoj sobi, a on mi je objašnjavao da mi je sve to kupio i ako još nešto trebam da mu kažem..Osjetila sam se tako jadno i bespomoćno..Nisam htjela ovisiti o nikome..Umirivao me da se ništa ne brinem, da je sve u redu i da se nada da je pogodio veličinu..Nisam mogla vjerovati da se uopće nalazim sama s njim za stolom, a kamoli da mi je kupio mnoštvo stvari..Nije mi bilo jasno kada je prije sve to uspio kupiti i donijeti..Pričala sam mu da moram nastaviti sa školom i naći neki posao, jer nije u redu da mu smetam i da boravim u njegovom stanu..Odmah me prekinuo i rekao da će mi pomoći sa školom, ali da inzistira da ostanem ovdje i da će se on brinuti za mene, a ako želim s vremenom nešto raditi, neka radim samo da mi ne bi bilo dosadno..Nisam mogla vjerovati što mi on nudi, ali sam duboko u sebi osjećala da ovo nije u redu..Više nisam inzistirala na svojim planovima, već sam odlučila da ću samoinicijativno ih provesti u djelo..Nakon doručka izašao je iz stana i čekao me ispred zgrade..Bio je prefino odgojen da bi boravio i stanu dok se spremam i oblačim..Promatrala sam ga kroz prozor kako strpljivo stoji pored auta..Sve mi je to još uvijek bilo nestvarno, kao da sam čekala da će me netko svaki čas probuditi iz tog lijepog sna.. Kao da sam blokirala svoj um, ne želeći se prisjećati onoga što je bilo..Pokušavala sam prikriti povrede puderom koji mi je donio..No, tragovi su se još uvijek nazirali, kao i trag duše koja je u trenutku počela plakati..Sjetila sam se svoje majke..Nisam mogla ni zamisliti kako se sada osjeća i što proživljava..O ocu nisam htjela ni razmišljati..Tjerala sam ga iz svojih misli svim silama koje sam crpila iz činjenice da sada imam anđela čuvara i da mi nitko više ništa ne može..Obrisala sam suze s lica, splela kosu u pletenicu, obukla haljinu koju mi je Ephrem donio i odlučno krenula dalje..Sišla sam do auta, gdje me kao i uvijek dočekao smješkom, otvarajući mi vrata. Osjećala sam se poput kraljice..Inat se prouidio u meni kao i odlučnost da mi više nitko neće spriječiti da krenem dalje s njime..Vozili smo se do škole, izmjenjujući tek po koju riječ..Bilo je sunčano tog dana, a sunce kao da je pokušavalo otjerati tugu koja je povremeno navirala..Dok smo se zaustavljali ispred škole ugledala sam Fatmu kako izbezumljeno gleda oko sebe..Pozdravila sam Ephrema, a on mi je pružio dvije kutije umotane u crvene mašne i rekao da otvorim poslije škole..Znatiželjno sam dodirivala ono što mi je dao, boreći se sama sa svojom znatiželjom i pitanimja što li se nalazi unutra..Izašla sam iz auta i krenula prema Fatmi..Stajala je onako slatka u svom hidjabu, prestravljenih očiju..Stala sam ispred nje bez riječi..Oči su joj bile tako tužne, a istovremeno tako lijepe..Nije mogla da ne primjeti mnoštvo modrica i posjekotina koje su provirivale ispod pudera na mome licu..Pitala je što se dogodilo, šokirana onim što sam joj počela pričati..No, morale smo krenuti na početak nastave, te smo prekinule naš razgovor..Cijelo jutro došaptavale smo se pod satom, ne obazireći se na profesore što su predavali toga dana..Jedva je čakala da sve to završi kako bi joj mogla ispričati sve detalje..Poslije nastave otišle smo do obližnjeg parka, a onda sam joj nastavila pričati svoju tužnu priču..U trenutku suze su klizile niz njeno lice, gledajući me tužno.Pokušavala me uvjeriti da ne ne idem više k Ephremu jer sigurno moji neće stati na tome..Znala sam i ja da su vjerovatno obavjestili pola obitelji i da će sve napraviti kako ne bi ostvarila svoj naum..Cijena je bila prevelika i sve ono što će uslijediti..Nagovarala me da odem kod nje i da ćemo smisliti neku priču za njene roditelje..No, odbila sam pokušavajući joj objasniti da će oni ubrzo sve saznati i da ne želim da ima probleme..Časkale smo satima, ne obazireći se na vrijeme koje prolazilo..A onda sam se sjetila onih dviju kutija koje mi je dao Ephrem i brzopleto ih izvadila iz torbe..Rekla je da ne može više izdržati i da ih otvorim da vidimo što je unutra, ali da i dalje stoji pri tome da ne smijem se vraćati u njegov stan…Pomogla mi je trgati papir sa kutija a onda se otvorila prva. Unjoj je bio skupocjeni mobitel . Okretale smo ga,a Fatma je začuđeno gledala i nestrpljivo pokušavala upaliti taj skupocjeni stroj..Rekla sam joj da se grozno osjećam i da ću to vratiti još danas..Složila se samnom, a onda je rekla:“ Hajde, otvori drugu da vidimo što je u ovoj kutiji!“Otvorila sam i drugu kutiju, a onda je uslijedio ugodaš šok..Nisam očekivala to što sam vidjela..U kutiji je stajala Biblija sa ukrašenim stranicama pozlatama i prekrasna brojanica..Nismo mogle vjerovati, a Fatma još više, znajući da je Ephrem praktični musliman i da je ovo što mi je poklonio više nego iznenađujuće..Listale smo stranicu po stranicu, okretajući brojanicu među prstima..A onda smo otišle do obližnje Crkve..Stajala sam ispred ikonostasa i zahvaljivala na anđelu kojeg jeposlao..Molila sam za mamu i za trenutak da je barem na kratko vidim, da je mogu zagrliti i reći da sam dobro..Fatma me čekala kod vrata, promatrajući svaki moj korak..Kada smo izašle iz Crkve, rekla mi je da je bila ujutro kod mene da idemo zajedno u školu, ali da je bilo sve zaključano i da nitko nije otvarao..To je probudilo moju znatiželju, te sam htjela saznati što li se događa i gdje je moja mama..Dogovorile smo se da ona ode i izvidi što se tamo događa..Krenule smo prema mojoj već tada bivšoj kući, a mene je obuzimao sve veći strah..srce mi je sve brže lupalo, ponestajalo mi je zraka..Kako smo se sve više približavale tako sam sve više zastajala..Fatma me pogledala i rekla da se ne brinem da ja čekam ovdje, a da će ona vidjeti što se događa..Tako je i bilo..Stajala sam preko puta kuće i promtrala kriomice što će se dogoditi..Ušla je u dvorište i pozvonila na vrata..Okrenula se i pokazivala mi rukom da se udaljim jer će me netko vidjeti..Vrata su se otvorila, što sam jasno vidjela, a ja zatvorila oči ne želeći vidjeti tog čovjeka koji me je od tamo izbacio kao psa..Žmirila sam nekoliko minuta, a onda je dotrčala Fatma..Uzbuđeno mi je ispričala da nema nikoga osim Halile..Ništa joj nije previše rekla osim što je izgledala poput duha, kao da će svakog trena nestati..Bila je slomljena i nije imala snage ni govoriti..To me jako rastužilo..Fatma me zagrlila i rekla da moram otići od Ephrema i da će se sve sigurno srediti..No dala sam joj do znanja da me neće nitko razdvojiti od njega i da ću nastaviti s onime što sam numila..Ubrzo je shvatila da me ne može nagovoriti, te je rekla da će me podržati što god odlučim..Otišle smo do njene kuće..Nisam ulazila, jer nismo znale da li su i njeni nešto u međuvremenu saznali..Čekala sam je ispred ulaza nestrpljivo iščekujući bilo koju informaciju..Kada je izašla glasno je uzdahnula i rekla da njeni ništa ne znaju i da je to za sada dobar znak..Pokušavala me ponovo nagovoriti da ostanem kod nje, ali sam odlučno odbila..Onda je rekla da ju pričekam i ponovo ušla u kuću..Kada se vratila uzela je moju desnu ruku i stavila u nju novac..Bila je to sva njena ušteđevina..Rekla sam da to ne mogu uzeti i da ću već neki posao naći..No inzistirala je..Zagrlila sam je i poljubila..Zaplakala je i rekla je da se čuvam..Mahnula sam joj i krenula…Hodala sam sve brže i brže u strahu da ne bi naišao netko od mojih..“Možda me traže:“-pomislila sam..Bilo je teško u to vjerovati poslije svega, a osobito kada se radilo o mome ocu..Sada sam sve više razmišljala o njemu..Kao da se desila neka zakašnjela reakcija na proživljeno..Nosila sam se s time i bolje nego što sam mislila da ću moći..A onda sam nazvala Ephrema..Njegov glas s druge strane bio je poput najljepše melodije toga dana..Izmamio je osmijeh na mome licu, tuga je nestala, srce je zaigralo..Došao je po mene vrlo brzo nakon mog poziva..Nisam ga htjela zadržavati, jer je imao ionako puno posla u tvrtki..Šutila sam cijelo vrijeme u autu, šutio je i on..Kada smo došli ispred zgrade, rekao mije da će me pričekati i da me vodi na jedno mjesto..Inzistirao je, iako sam mu govorila da ide svojim poslom i da ne brine za mene..Zahvalila sam mu na svemu što je kupio, a onda sam ga upitala zašto mi je kupio Bibliju i brojanicu i kako to da je znao što i gdje treba kupiti..Nasmijao se objašnjavajući mi da zna koliko mi to sve znači i da ne želi da se odvajam od Issa(a.s)kojeg toliko volim..Oči su mi zasuzile, a onda sam mu rekla:“ hvala što postojiš!“..
    Nisam ga ispravljala kao onoga dana u onoj Crkvi, da se zove Joshua, a ne Isa..više ništa nije bilo važno..Važno je bilo samo kako on to govori i na koji način..Borila sam se sama sa sobom da ga u tom trenutku ne zagrlim..No, nisam htjela učiniti ništa što je bilo suprotno onome kako sam odgojena..Izašla sam iz auta i žurno krenula prema stanu..Na ulazu me pozdravio čuvar, odvratila sam i nastavila dalje..Jurila sam onim ogromnim stanom, popravljajući kosu i šminku, oblačeći drugu haljinu koju mi je Ephrem poklonio..Savršeno mi je prIstajala, što me još više fasciniralo..Kako li je samo pogodio veličinu.Bio je nevjerovatan u svemu pa me više ništa nije ni čudilo..Od njega se nije ništa manje moglo ni očekivati..Za desetak minuta bila sam ponovo u njegovom autu..Nasmijao se i rekao : „Ya amar!“..
    Opet sam bila njegova mjesečina..A ja sam se utapala u svakoj njegovoj riječi..Vozli smo se kroz Damask, ne obazireći se više na taj grad i na prolaznike slučajne a i one namjerne..Zašto? Jednog dana ćemo shvatiti da i oni nisu bili slučajni, niti išta što se dešavalo....Kriomice sam ga promatrala kutkom oka, što je i on povremeno činio..Nekakva čudna ugoda prolazila je mojim tijelom..Bila je to opčinjenost i zaljubljenost tim divnim Ephremom…Ubrzo smo došli do restorana gdje je rezervirao mjesto za ručak..Gospodin na ulazu doveo nas je do stola na terasi s koje se prostirao predivan pogled na Damask..Uživala sam u svakoj sekundi, a on me nasmiješen promatrao..Nisam znala što da kažem..nije bilo tih riječi kojima bih mu mogla zahvaliti na svemu što je činio za mene..Konobar je nosio mnoštvo tanjura, koje sam promatrala u čudu..Zapravo više sam se čudila sebi, jer sam u trenutku osjetila da bih mogla pojesti sve što vidim..To je zapravo reakcija na ugodu koju sam osjećala u njegovu društvu..A onda u jednom trenutku dodirnuo mi je ruku, a ja sam osjetila neku neobičnu toplinu koja se prolazi poput igala cijelim mojim tijelom..Pogledao me onim plavim očima i glasno rekao:Ana behibek( Volim te)!“ Nisam ni uspjela odgovoriti mu u istom tonu, kada se terasom prolomio bjesan krik:
    „ Ma koga ti voliš, smeće muslimansko!“ Svijet mi se okrenuo po drugi put u životu, slike onog dana u mojoj kući letjele su mojim mislima..Hvatala me nesvjestica..On me još uvijek držao za ruku, gledajući s nevjericom prema ulazu u unutrašnjost restorana..Najgora noćna mora postala je stvarnost..Čudovište iz moje mašte, postalo je java..A onda sam skrenula pogled u pravcu Ephremovog, a tamo je poput prikaze stajao moj otac, a pored njega moj stric svećenik ..Pokušavao ga je zaustaviti, potezajući ga za rukav, da se smiri, ali bezuspjesno..Kao sjedila sam na onoj stolici..Poželjela sam u trenu skočiti s one terase, i završiti s agonijom svoga života..Istrgnuo se stricu i bjesno dotrčao do stola za kojim smo sjedili..Uhvatio je stoljnak, a sve što je bilo na njemu letjelo je u sto komadića..Psovao je i vrijeđao Ephrema, njegovu vjeru, njegovu obitelj, sve redom..Ephrem je bio nevjerovatno miran..Nije reagirao samo je sjedio i gledao u njega..A onda je moj otac uhvatio Ephrema za vrat digao sa o ne stolice i počeo udarati šakama..Krv mu je potekla iz nosa..On se nije branio..Samo je rekao u trenutku:
    „Smirite se, strariji ste od mene, ja vas poštujem ne želim se tući s vama!“..A onda sam izgubila živce i počela vikati da nas ostavi na miru..Okrenuo se prema meni uhvatio me za kosu i rekao:
    „Hoćeš biti muslimanka, radije ću te ubiti!“
    i počeo me udarati kao onog dana u kući..Nije me više ništa bolilo, kao da sam odjednom otupjela na svu tu bol..Ali bolila me duša, gledajući Ephrema i onu krv koja je tekla ispod nosnica..Ephrem ga je pokušavao zaustaviti zajedno sa stricem..vukli su ga za rukave, za sako na leđima, ali nije se dao..I dalje je čupao ono malo kose što je ostalo..A onda me pustio i odgurnuo..Nisam mogla plakati, niti išta reći..Nisam vjerovala u kakvom smo se skandalu našli..Konobari su zvali policiju..Sva sreća u toj nesreći da nije bilo nikoga osim nas na toj terasi.Manja sramota, kako je on često znao reći..Opet se okrenuo prema Ephremu i govorio mu najgore kletve na račun njegove vjere..A on je i dalje ostao miran..Stric ga je uspio u jednom trenutku primiriti i rekao mi da idem s njima ako ne želim još više problema..Odbila sam govoreći mu jecajući da me ionako istjerao iz kuće i da nemam što raditi tamo..Govorio je da idem k njemu i strini i da će se sve riješiti.. Stric ga je uspio odvući vani, a onda je došla policija..Ne znam ni sama što su oni rekli i kako su to riješili.Ephrem je odbio podnijeti prijavu protiv njega.Znala sam da neće to učinit zbog mene..Prišla sam mu i pokušala mu maramicom zaustaviti krvarenje iz nosa..Srce mi se paralo gledajući ga takvog, više nisam mogla zaustaviti suze, a onda sam mu rekla:“
    Oprosti!“ i okrenula se i otišla sa ocem i stricem..Ne osvrčući se više..Jer znala sam ako ga samo jednom pogledam, da neću otići..Ali nije više bilo smisla..Ne bi nas pustio na miru, ni on ni svi oni koje je uključio u svoje ludilo..
    Bespomoćno me dozivao:“
    Miriam ne idi!“
    Njegovo riječi kao da su zaglušivale moj um, poput bubnja udarale su o moje misle..No, odlučila sam izdržati do kraja i otići..Ne zbog sebe, već zbog njega...Previše sam ga voljela da bi dozvolila da pati zbog mene..Jecala sam hodajući osramoćena kroz onaj restoran prema autu moga oca..Još uvijek stajao je tamo sa stricem i policijom..Ništa nije govorio, samo je ubrzano disao i škripao zubima..Isto ono škripanje kao i onoga dana.. onda je stric rekao da uđem u auto..Sjela sam odostraga i odvezla se u svoje zatočeništvo u zlatni kavez koji me čekao, daleko od Ephrema, daleko od neispričane priče i pokidanih stranica moga života..Ostala je samo tuga i čežnja..
  17. Волим
    Дејан got a reaction from YOKA for a Странице, رغم كل الصعاب وأنا على قيد الحياة-Sedmi deo   
    Oči u oči, lice u lice..i samo tišina oko nas..ništa me nije ispitivao, samo me promatrao …i ja sam promatrala njega..čitao je iz mojih očiju..čitao je sve ono što se dogodilo u mojoj kući..moje oči govorile su više od bilo kakvih riječi..i upijao svojim očima moju tugu..a onda je rekao da sad odlazi k svojim roditeljima i da će doći ujutro..koliko god sam izgarala od želje da ostane pored mene, zauvijek, toliko sam i priželjkivala da ode…strah kojemu nije bila mjesta, povremeno bi isplivao na površinu..ionako sam duboko u sebi znala da ne bi učinio ništa loše..a onda se ustao i rekao:
    Tosbeheena 'ala khair (Laku noć)!“ Smješak je govorio više od riječi, kao i njegovo prodoran pogled prema meni..uvijek je malo govorio..nije ni trebao ništa reći, pogled je govorio sve što je trebalo u tom trenutku izreći... thoba je zalelujala oko njega..kao da se slika ispred mene usporila..koračao je prema vratima, okrećući se nekoliko puta…osmijeh nije odlazio sa njegovog lica..mjesečina kao da je prodirala kroz staklo prozora i dodirivala njegovu thobu..u trenutku učinio se kao da je anđeo..svjetlost oko njega razbijala je prigušenu svijetlost svijetiljke u kutu..to jei on bio, anđeo..anđeo koji se te večeri nije slučajno našao ispod one svijetiljke i ispred one džamije..i više me nije bilo strah..sva tjeskoba i tuga nestale su u trenutku..nisam više razmišljala o svojim roditeljima i onome što se desilo..kao da sam ušla u neku novu dimenziju svog života, zalupivši vrata onome što je bilo i ostalo iza mene..tako je bilo..
    ušla sam u spavaću sobu i pomolila sam se..glasno sam izgovarala riječi molitve..dok su mi klizile suze niz lice..jedna po jedna..zapravo i ne znam zašto se to dogodilo..nisam razmišljala o ničemu, niti o svojim stvarima koje više nemam, a niti o onome što slijedi sutra niti o onome što donosi novi dan..a onda sam prišla prozoru..i promatrala sam taj veličanstveni mjesec i zvijezde..počela sam se pitati što se to dogodilo da se u jednom trenu sve promijenilo…promijenio se sav moj život..i te večeri započela je nova priča, okrenula se nova stranica knjige moga života…nisam listala unazad, niti pokušala ponovo čitati već požutjele stranice moga života..kao da se sve tako davno dogodilo..samo sam htjela spavati..i te noći stvarno sam spavala..kao da se nije ništa dogodilo…iako sam se ujutro propitkivala kako je moguće da sam tako mirna, znala sam da iza toga stoji netko drugi..Onaj koji je napisao knjigu moga života..
    Bilo je 8 sati..a ja nisam imala ništa, ni odjeću, ni školske knjige, niti išta što mi je trebalo..morala sam krenuti dalje..i nije me bilo strah..znala sam da ono što mora biti da će biti, bez obzira što sam se našla u novonastaloj do tada meni nepoznatoj situaciji..misli su mi se ispreplitale moždanim vijugama na novom obzoru života..života bez roditelja, bez Halile i onoga svega što je ostalo iza mene dan prije..stala sam ispred ogledala u toj ogromnoj kupaonici i promatrala novu Miriam..rukama sam prelazila preko lica punom modrica i posjekotina, dodirivala raščupanu kosu…što obući kada ništa nemam, čime se počešljati kada češlja nemam..sve je postalo tako suptilno, nestvarno..a opet tako stvarno..a onda sam krenula prema onoj ogromnoj dnevnoj sobi..misli mi je prekinula slika koja je zaprepastla moj pobrkani um..na kožnoj garnituri stajalao je mnoštvo ukrasnih vrečica koje su svojim raznolikim bojama razbijale monotoniju mojih misli..začuđeno sam gledala u jednu po jednu..pitajući se od kuda su se stvorile i što je u njima..Otvarala sam prvu, drugu, treću i tako redom..u prvoj su bile dvije haljine, u drugoj četka za kosu i mnoštvo kozmetike, u trećoj dva para cipela, u četvrtoj školski pribor i knjige....Nije mi bilo jasno od kuda se sve to stvorilo..Prebirila sam te skupocijene stvari..Okretala sam se oko sebe, prolazeći prstima kroz kosu.Neki čudan strah i panika hvatali su me u jednom trenutku..“Pa tko je mogao ući u stan i da li je još uvijek ovdje?-pomislila sam..Moje prestrašene misli prekinula je buka koja je dolazila iz kuhinje..Krenula sam oprezno hodajući na prstima..Došla sam do vrata kuhinje, koja su bila polu otvorena..Oprezno sam osluškivala što li se tamo događa…Čulo se zveckanje kuhinjskog posuđa, a onda sam skupila hrabrosti i ušla..Prizor koji sam ugledala ispred sebe, više me nego iznenadio..Stajala sam kao ukočena gledajući u Ephrema koji se pripremajući doručak okrenuo prema meni..Bio je tako lijep..tamno odijelo još je više isticalo njegove plave oči ..Sjajio je nekim posebnim sjajem..Nasmijao se i rekao:“Sabah el kheer( Dobro jutro)!“.. Odvratla sam iznenađeno, a onda sam krenula prema njemu..Začuđeno sam promatrala sva ta jela koje je tako vješto pripremao..Sjela sam za onaj veliki stol još uvijek u čudu..Odjednom sam dobila nevjerovatan apetiti i toga sam jutra pojela više nego čitav tjedan, s obzirom da sam oduvijek malo jela..Promatrao me sa smješkom, stavljajući u tanjur mnoštvo delicij..Bio je izuzetno pažljiv..Nije puno govorio kao i uvijek, tek po koja riječ..Komunicirao je onim posebnim sjajem u očima i smješkom na licu koji nije ni trenutka odlazio..Pitala sam ga od kuda sve one stvari u dnevnoj sobi, a on mi je objašnjavao da mi je sve to kupio i ako još nešto trebam da mu kažem..Osjetila sam se tako jadno i bespomoćno..Nisam htjela ovisiti o nikome..Umirivao me da se ništa ne brinem, da je sve u redu i da se nada da je pogodio veličinu..Nisam mogla vjerovati da se uopće nalazim sama s njim za stolom, a kamoli da mi je kupio mnoštvo stvari..Nije mi bilo jasno kada je prije sve to uspio kupiti i donijeti..Pričala sam mu da moram nastaviti sa školom i naći neki posao, jer nije u redu da mu smetam i da boravim u njegovom stanu..Odmah me prekinuo i rekao da će mi pomoći sa školom, ali da inzistira da ostanem ovdje i da će se on brinuti za mene, a ako želim s vremenom nešto raditi, neka radim samo da mi ne bi bilo dosadno..Nisam mogla vjerovati što mi on nudi, ali sam duboko u sebi osjećala da ovo nije u redu..Više nisam inzistirala na svojim planovima, već sam odlučila da ću samoinicijativno ih provesti u djelo..Nakon doručka izašao je iz stana i čekao me ispred zgrade..Bio je prefino odgojen da bi boravio i stanu dok se spremam i oblačim..Promatrala sam ga kroz prozor kako strpljivo stoji pored auta..Sve mi je to još uvijek bilo nestvarno, kao da sam čekala da će me netko svaki čas probuditi iz tog lijepog sna.. Kao da sam blokirala svoj um, ne želeći se prisjećati onoga što je bilo..Pokušavala sam prikriti povrede puderom koji mi je donio..No, tragovi su se još uvijek nazirali, kao i trag duše koja je u trenutku počela plakati..Sjetila sam se svoje majke..Nisam mogla ni zamisliti kako se sada osjeća i što proživljava..O ocu nisam htjela ni razmišljati..Tjerala sam ga iz svojih misli svim silama koje sam crpila iz činjenice da sada imam anđela čuvara i da mi nitko više ništa ne može..Obrisala sam suze s lica, splela kosu u pletenicu, obukla haljinu koju mi je Ephrem donio i odlučno krenula dalje..Sišla sam do auta, gdje me kao i uvijek dočekao smješkom, otvarajući mi vrata. Osjećala sam se poput kraljice..Inat se prouidio u meni kao i odlučnost da mi više nitko neće spriječiti da krenem dalje s njime..Vozili smo se do škole, izmjenjujući tek po koju riječ..Bilo je sunčano tog dana, a sunce kao da je pokušavalo otjerati tugu koja je povremeno navirala..Dok smo se zaustavljali ispred škole ugledala sam Fatmu kako izbezumljeno gleda oko sebe..Pozdravila sam Ephrema, a on mi je pružio dvije kutije umotane u crvene mašne i rekao da otvorim poslije škole..Znatiželjno sam dodirivala ono što mi je dao, boreći se sama sa svojom znatiželjom i pitanimja što li se nalazi unutra..Izašla sam iz auta i krenula prema Fatmi..Stajala je onako slatka u svom hidjabu, prestravljenih očiju..Stala sam ispred nje bez riječi..Oči su joj bile tako tužne, a istovremeno tako lijepe..Nije mogla da ne primjeti mnoštvo modrica i posjekotina koje su provirivale ispod pudera na mome licu..Pitala je što se dogodilo, šokirana onim što sam joj počela pričati..No, morale smo krenuti na početak nastave, te smo prekinule naš razgovor..Cijelo jutro došaptavale smo se pod satom, ne obazireći se na profesore što su predavali toga dana..Jedva je čakala da sve to završi kako bi joj mogla ispričati sve detalje..Poslije nastave otišle smo do obližnjeg parka, a onda sam joj nastavila pričati svoju tužnu priču..U trenutku suze su klizile niz njeno lice, gledajući me tužno.Pokušavala me uvjeriti da ne ne idem više k Ephremu jer sigurno moji neće stati na tome..Znala sam i ja da su vjerovatno obavjestili pola obitelji i da će sve napraviti kako ne bi ostvarila svoj naum..Cijena je bila prevelika i sve ono što će uslijediti..Nagovarala me da odem kod nje i da ćemo smisliti neku priču za njene roditelje..No, odbila sam pokušavajući joj objasniti da će oni ubrzo sve saznati i da ne želim da ima probleme..Časkale smo satima, ne obazireći se na vrijeme koje prolazilo..A onda sam se sjetila onih dviju kutija koje mi je dao Ephrem i brzopleto ih izvadila iz torbe..Rekla je da ne može više izdržati i da ih otvorim da vidimo što je unutra, ali da i dalje stoji pri tome da ne smijem se vraćati u njegov stan…Pomogla mi je trgati papir sa kutija a onda se otvorila prva. Unjoj je bio skupocjeni mobitel . Okretale smo ga,a Fatma je začuđeno gledala i nestrpljivo pokušavala upaliti taj skupocjeni stroj..Rekla sam joj da se grozno osjećam i da ću to vratiti još danas..Složila se samnom, a onda je rekla:“ Hajde, otvori drugu da vidimo što je u ovoj kutiji!“Otvorila sam i drugu kutiju, a onda je uslijedio ugodaš šok..Nisam očekivala to što sam vidjela..U kutiji je stajala Biblija sa ukrašenim stranicama pozlatama i prekrasna brojanica..Nismo mogle vjerovati, a Fatma još više, znajući da je Ephrem praktični musliman i da je ovo što mi je poklonio više nego iznenađujuće..Listale smo stranicu po stranicu, okretajući brojanicu među prstima..A onda smo otišle do obližnje Crkve..Stajala sam ispred ikonostasa i zahvaljivala na anđelu kojeg jeposlao..Molila sam za mamu i za trenutak da je barem na kratko vidim, da je mogu zagrliti i reći da sam dobro..Fatma me čekala kod vrata, promatrajući svaki moj korak..Kada smo izašle iz Crkve, rekla mi je da je bila ujutro kod mene da idemo zajedno u školu, ali da je bilo sve zaključano i da nitko nije otvarao..To je probudilo moju znatiželju, te sam htjela saznati što li se događa i gdje je moja mama..Dogovorile smo se da ona ode i izvidi što se tamo događa..Krenule smo prema mojoj već tada bivšoj kući, a mene je obuzimao sve veći strah..srce mi je sve brže lupalo, ponestajalo mi je zraka..Kako smo se sve više približavale tako sam sve više zastajala..Fatma me pogledala i rekla da se ne brinem da ja čekam ovdje, a da će ona vidjeti što se događa..Tako je i bilo..Stajala sam preko puta kuće i promtrala kriomice što će se dogoditi..Ušla je u dvorište i pozvonila na vrata..Okrenula se i pokazivala mi rukom da se udaljim jer će me netko vidjeti..Vrata su se otvorila, što sam jasno vidjela, a ja zatvorila oči ne želeći vidjeti tog čovjeka koji me je od tamo izbacio kao psa..Žmirila sam nekoliko minuta, a onda je dotrčala Fatma..Uzbuđeno mi je ispričala da nema nikoga osim Halile..Ništa joj nije previše rekla osim što je izgledala poput duha, kao da će svakog trena nestati..Bila je slomljena i nije imala snage ni govoriti..To me jako rastužilo..Fatma me zagrlila i rekla da moram otići od Ephrema i da će se sve sigurno srediti..No dala sam joj do znanja da me neće nitko razdvojiti od njega i da ću nastaviti s onime što sam numila..Ubrzo je shvatila da me ne može nagovoriti, te je rekla da će me podržati što god odlučim..Otišle smo do njene kuće..Nisam ulazila, jer nismo znale da li su i njeni nešto u međuvremenu saznali..Čekala sam je ispred ulaza nestrpljivo iščekujući bilo koju informaciju..Kada je izašla glasno je uzdahnula i rekla da njeni ništa ne znaju i da je to za sada dobar znak..Pokušavala me ponovo nagovoriti da ostanem kod nje, ali sam odlučno odbila..Onda je rekla da ju pričekam i ponovo ušla u kuću..Kada se vratila uzela je moju desnu ruku i stavila u nju novac..Bila je to sva njena ušteđevina..Rekla sam da to ne mogu uzeti i da ću već neki posao naći..No inzistirala je..Zagrlila sam je i poljubila..Zaplakala je i rekla je da se čuvam..Mahnula sam joj i krenula…Hodala sam sve brže i brže u strahu da ne bi naišao netko od mojih..“Možda me traže:“-pomislila sam..Bilo je teško u to vjerovati poslije svega, a osobito kada se radilo o mome ocu..Sada sam sve više razmišljala o njemu..Kao da se desila neka zakašnjela reakcija na proživljeno..Nosila sam se s time i bolje nego što sam mislila da ću moći..A onda sam nazvala Ephrema..Njegov glas s druge strane bio je poput najljepše melodije toga dana..Izmamio je osmijeh na mome licu, tuga je nestala, srce je zaigralo..Došao je po mene vrlo brzo nakon mog poziva..Nisam ga htjela zadržavati, jer je imao ionako puno posla u tvrtki..Šutila sam cijelo vrijeme u autu, šutio je i on..Kada smo došli ispred zgrade, rekao mije da će me pričekati i da me vodi na jedno mjesto..Inzistirao je, iako sam mu govorila da ide svojim poslom i da ne brine za mene..Zahvalila sam mu na svemu što je kupio, a onda sam ga upitala zašto mi je kupio Bibliju i brojanicu i kako to da je znao što i gdje treba kupiti..Nasmijao se objašnjavajući mi da zna koliko mi to sve znači i da ne želi da se odvajam od Issa(a.s)kojeg toliko volim..Oči su mi zasuzile, a onda sam mu rekla:“ hvala što postojiš!“..
    Nisam ga ispravljala kao onoga dana u onoj Crkvi, da se zove Joshua, a ne Isa..više ništa nije bilo važno..Važno je bilo samo kako on to govori i na koji način..Borila sam se sama sa sobom da ga u tom trenutku ne zagrlim..No, nisam htjela učiniti ništa što je bilo suprotno onome kako sam odgojena..Izašla sam iz auta i žurno krenula prema stanu..Na ulazu me pozdravio čuvar, odvratila sam i nastavila dalje..Jurila sam onim ogromnim stanom, popravljajući kosu i šminku, oblačeći drugu haljinu koju mi je Ephrem poklonio..Savršeno mi je prIstajala, što me još više fasciniralo..Kako li je samo pogodio veličinu.Bio je nevjerovatan u svemu pa me više ništa nije ni čudilo..Od njega se nije ništa manje moglo ni očekivati..Za desetak minuta bila sam ponovo u njegovom autu..Nasmijao se i rekao : „Ya amar!“..
    Opet sam bila njegova mjesečina..A ja sam se utapala u svakoj njegovoj riječi..Vozli smo se kroz Damask, ne obazireći se više na taj grad i na prolaznike slučajne a i one namjerne..Zašto? Jednog dana ćemo shvatiti da i oni nisu bili slučajni, niti išta što se dešavalo....Kriomice sam ga promatrala kutkom oka, što je i on povremeno činio..Nekakva čudna ugoda prolazila je mojim tijelom..Bila je to opčinjenost i zaljubljenost tim divnim Ephremom…Ubrzo smo došli do restorana gdje je rezervirao mjesto za ručak..Gospodin na ulazu doveo nas je do stola na terasi s koje se prostirao predivan pogled na Damask..Uživala sam u svakoj sekundi, a on me nasmiješen promatrao..Nisam znala što da kažem..nije bilo tih riječi kojima bih mu mogla zahvaliti na svemu što je činio za mene..Konobar je nosio mnoštvo tanjura, koje sam promatrala u čudu..Zapravo više sam se čudila sebi, jer sam u trenutku osjetila da bih mogla pojesti sve što vidim..To je zapravo reakcija na ugodu koju sam osjećala u njegovu društvu..A onda u jednom trenutku dodirnuo mi je ruku, a ja sam osjetila neku neobičnu toplinu koja se prolazi poput igala cijelim mojim tijelom..Pogledao me onim plavim očima i glasno rekao:Ana behibek( Volim te)!“ Nisam ni uspjela odgovoriti mu u istom tonu, kada se terasom prolomio bjesan krik:
    „ Ma koga ti voliš, smeće muslimansko!“ Svijet mi se okrenuo po drugi put u životu, slike onog dana u mojoj kući letjele su mojim mislima..Hvatala me nesvjestica..On me još uvijek držao za ruku, gledajući s nevjericom prema ulazu u unutrašnjost restorana..Najgora noćna mora postala je stvarnost..Čudovište iz moje mašte, postalo je java..A onda sam skrenula pogled u pravcu Ephremovog, a tamo je poput prikaze stajao moj otac, a pored njega moj stric svećenik ..Pokušavao ga je zaustaviti, potezajući ga za rukav, da se smiri, ali bezuspjesno..Kao sjedila sam na onoj stolici..Poželjela sam u trenu skočiti s one terase, i završiti s agonijom svoga života..Istrgnuo se stricu i bjesno dotrčao do stola za kojim smo sjedili..Uhvatio je stoljnak, a sve što je bilo na njemu letjelo je u sto komadića..Psovao je i vrijeđao Ephrema, njegovu vjeru, njegovu obitelj, sve redom..Ephrem je bio nevjerovatno miran..Nije reagirao samo je sjedio i gledao u njega..A onda je moj otac uhvatio Ephrema za vrat digao sa o ne stolice i počeo udarati šakama..Krv mu je potekla iz nosa..On se nije branio..Samo je rekao u trenutku:
    „Smirite se, strariji ste od mene, ja vas poštujem ne želim se tući s vama!“..A onda sam izgubila živce i počela vikati da nas ostavi na miru..Okrenuo se prema meni uhvatio me za kosu i rekao:
    „Hoćeš biti muslimanka, radije ću te ubiti!“
    i počeo me udarati kao onog dana u kući..Nije me više ništa bolilo, kao da sam odjednom otupjela na svu tu bol..Ali bolila me duša, gledajući Ephrema i onu krv koja je tekla ispod nosnica..Ephrem ga je pokušavao zaustaviti zajedno sa stricem..vukli su ga za rukave, za sako na leđima, ali nije se dao..I dalje je čupao ono malo kose što je ostalo..A onda me pustio i odgurnuo..Nisam mogla plakati, niti išta reći..Nisam vjerovala u kakvom smo se skandalu našli..Konobari su zvali policiju..Sva sreća u toj nesreći da nije bilo nikoga osim nas na toj terasi.Manja sramota, kako je on često znao reći..Opet se okrenuo prema Ephremu i govorio mu najgore kletve na račun njegove vjere..A on je i dalje ostao miran..Stric ga je uspio u jednom trenutku primiriti i rekao mi da idem s njima ako ne želim još više problema..Odbila sam govoreći mu jecajući da me ionako istjerao iz kuće i da nemam što raditi tamo..Govorio je da idem k njemu i strini i da će se sve riješiti.. Stric ga je uspio odvući vani, a onda je došla policija..Ne znam ni sama što su oni rekli i kako su to riješili.Ephrem je odbio podnijeti prijavu protiv njega.Znala sam da neće to učinit zbog mene..Prišla sam mu i pokušala mu maramicom zaustaviti krvarenje iz nosa..Srce mi se paralo gledajući ga takvog, više nisam mogla zaustaviti suze, a onda sam mu rekla:“
    Oprosti!“ i okrenula se i otišla sa ocem i stricem..Ne osvrčući se više..Jer znala sam ako ga samo jednom pogledam, da neću otići..Ali nije više bilo smisla..Ne bi nas pustio na miru, ni on ni svi oni koje je uključio u svoje ludilo..
    Bespomoćno me dozivao:“
    Miriam ne idi!“
    Njegovo riječi kao da su zaglušivale moj um, poput bubnja udarale su o moje misle..No, odlučila sam izdržati do kraja i otići..Ne zbog sebe, već zbog njega...Previše sam ga voljela da bi dozvolila da pati zbog mene..Jecala sam hodajući osramoćena kroz onaj restoran prema autu moga oca..Još uvijek stajao je tamo sa stricem i policijom..Ništa nije govorio, samo je ubrzano disao i škripao zubima..Isto ono škripanje kao i onoga dana.. onda je stric rekao da uđem u auto..Sjela sam odostraga i odvezla se u svoje zatočeništvo u zlatni kavez koji me čekao, daleko od Ephrema, daleko od neispričane priče i pokidanih stranica moga života..Ostala je samo tuga i čežnja..
  18. Волим
    Дејан got a reaction from Рилски for a Странице, Црква је ту да воли, а не да рачуна   
    Наш народ је толико много напаћен кроз историју и треба му показати велику љубав и разумевање
    У време СФРЈ, сматран је државним непријатељем који је сурово испитиван у иследничкој соби Народне милиције. Прокажен, као његов отац, морао је да доживи личну голготу, како би коначно, из Немачке, где је рођен, преко Грчке, стигао у Србију. Педесетдвогодишњи владика говори девет језика, шеф је Кабинета патријарха Иринеја, обавља важне послове у сферама црквене дипломатије. Животопис његовог преостештенства епископа ремезијанског Андреја атипичан је за једног од црквених великодостојника.
    Фото Д. Ћирков
    Једном сте рекли да сте толико чинили расељенима, болеснима и инвалидима током несрећних грађанских ратова деведесетих, јер сте доживели сличну судбину.
    Прича се дотиче мога оца, покојног протојереја Добривоја Ћилерџића, коме је владика Николај Велимировић, као дечаку, дао благослов да упише Призренску богословију. Али, ратни вихор је мога оца, после рада у Недићевој влади, где је био службеник који је паковао пакете и писма који су слати нашим несрећним Србима у нацистичким логорима у Немачкој и Пољској, довео у Немачку.
    Како је ваш отац упознао своју супругу, вашу мајку? Како је једна Немица одлучила да се уда за ратног заробљеника и српског богослова?
    Била је то љубав на први поглед. Моја мајка Марија Јована је из врло побожне римокатоличке породице. На неком мосту, у тренутку када су се мимоилазили, њој је пукла кеса у којој су били хлебови. Тада је млади Добривоје њој помогао да сакупи хлебове. Из љубави према мом оцу, моја мајка је научила српски језик и прешла у православље.
    Замонашио вас је садашњи епископ Иринеј бачки, потом сте отишли на Хиландар. Шта је оно што ће вам остати духовна порука са Свете Горе?
    Мој отац ме је заправо први послао у Свету Гору, да студирам теологију у Солуну, али пошто нисам знао грчки, договорио се са својим ратним другом, монахом на Хиландару, да одем тамо. Запазио ме на Хиландару јеромонах Атанасије Јевтић, који је рекао: „Потребно је да дођете у Београд.”
    Да ли су вас тадашње југословенске власти сматрале државним непријатељем?
    Био сам сумњив. Владика Атанасије је издејствовао, преко конзулата у Солуну, да добијем улазну визу у СФРЈ. То је била 1981. година. Дошао сам у Београд и провео неколико дана на испитивању у СУП-у.
    Били сте ислеђивани? Да ли су вас тукли?
    Инспектор је уперио аутоматску пушку у мене. Тамо су ме прозвали „црни Андрија”.
    Да ли је истина да је за вас тада интервенисао патријарх Герман?
    Да, тако сам добио боравак на годину дана, али без излазне визе. Али толико сам заволео Београд и наш народ који заиста треба волети, без обзира на то да ли иде или не иде у цркву.
    Мислите ли тако и данас? Мислите ли и на верне и на неверне?
    Апсолутно. Наш народ је толико пропатио кроз историју и треба му показати велику љубав, поштовање и разумевање.
    Да ли је то ваша Васкршња порука? Да ли је у тој љубави и према вернима и према невернима, суштинска улога СПЦ?
    Црква је ту да воли, а не да рачуна. Тако сам доживљавао СПЦ у време својих студија, када је наша Црква придобијала широке масе света. У то време су се догађале необичне ствари, попут пријема владика Амфилохија, Атанасија и Иринеја бачког у Удружење књижевника, у Француској 7.
    Сећате ли се ко је тада био присутан из тадашњег књижевног и дисидентског клуба који се порађао у Београду?
    Били су ту Миодраг Булатовић, Добрица Ћосић, Михајло Марковић, Вук Драшковић... Одједном, наново сам се родио у Србији. Када сам 1986. године дипломирао на Теолошком факултету, ја сам се код свог духовног оца, владике Иринеја (бачког), упутио у манастир Дечани и постао монах. Годину дана сам потом провео на постдипломским студијама у Солуну, а онда прешао у Призренску богословију. Тадашњи владика, потоњи патријарх Павле ме је позвао да дођем на Косово. У Патријаршију сам премештен 1993. године, и постао секретар Светог Синода за међународне односе.
    С обзиром на ваше учешће у међуцрквеним дијалозима, како оцењујете односе СПЦ са Римокатоличком црквом, поготово у контексту прославе Миланског едикта у Нишу?
    Ти односи су врло добри. Дијалог између Католичке цркве и СПЦ почео је 1980. године у Фрејзингу код Минхена. Постоје већ 12 или 13 скупштинских седница где су записане протоколарне обавезе како ће се даље дијалог развијати. СПЦ разговара са представницима Католичке цркве на нивоу средњих струја. То значи да је разговор са десничарском струјом Католичке цркве немогућ, зато што се они још држе принципа да је Православна црква та која је „отпала” од Римокатоличке цркве, док либералне струје нису свесне суштинског значаја самога дијалога. То исто важи и за СПЦ у којој постоје мрачне струје, такозвани антиекуменисти, који сматрају да је дијалог са Католичком црквом издаја православља. У духу Христове заповести о љубави Црква поздравља тај дијалог. Ако би дијалог имао успеха и уродио плодовима међусобне сагласности, свакако би следећи кораци били преговори о уједињењу. Међутим, тај циљ је много далек, засад ми желимо дијалог.
    Како дипломатија СПЦ балансира између две тезе: с једне стране, СПЦ захтева да се, уочи евентуалног доласка папе у Србију, он одреди по питању злочина у НДХ над Србима, док са друге стране Ватикан, као моћна држава, не признаје Косово? Покушава ли СПЦ да пронађе прагматичан приступ том проблему?
    Представници Римокатоличке цркве су сами изјавили да су спремни да се испитује случај деловања усташа у име Римокатоличке цркве у Другом светском рату, односно самога Ватикана у односу на страдање Срба у НДХ. Није требало да се толико потенцира то питање, када су сами Римокатолици рекли да они желе да о томе разговарају. Треба имати у виду да су то људи који нису учествовали у Другом светском рату, већ људи рођени после рата.
    Александар Апостоловски
    Фh`1 Pли Душан у 21. веку.
    Милисављевић је до сада урадио и 800 реплика комада намештаја, углавном из Лувра и Версаја, и ту је све изведено тачно по књизи. Рукодеља, ипак, сваком комаду дода по нешто наше, мали српски мотив, византијски или барокни орнамент из завичајних крајева. Ремек-дело у тој области је реплика писаћег стола Луја15. једна од укупно три које су икад направљене ван Париза (оригинал је израђен у Версају 1760 године). Милисављевићева реплика је мало појачана, наглашенија и са три стране осликана руком Михаила Ђоковића Тикала. Сто је процењен на 200.000 евра, али се неће наћи у комерцијалним водама већ остаје у Милисављевићевој задужбини, где протомајстор чува најбоље примерке.
    На размеђу векова, 2000. године, имао је понуду да постане партнер италијанске компаније која држи 1.300 продавница намештаја на планети. Требало је он да прави столице, а они да склапају, лепе и дорађују. Али, Србин је захтевао да на свакој буде његов знак на коме пише „Галерија лепих уметности ’Свети Никола’, Душан Милисављевић”, а на крају крстић и знак „р” (робна марка).
    – Рекли су ми: „Ви сте много мали да бисмо ваш знак ставили”. Одговорио сам: „Ја јесам мали, али нисам смешан. Да ли сте некад урадили салон Марије Антоанете? Ја јесам.” Тако је посао пропао, иако су за столицу коју ја продајем по 3.500 они могли да узму 17.000 евра.
    На изложби својих радова у Чачку, недавно, приказао је четири нова огледала, отварајући серију зрцала којој се сад не види крај. Свако будуће биће посвећено другој знаменитој Српкињи, а прве четири јесу Ана (монахиња Анастасија, мајка Светог Саве), затим прва српска краљица Ана (Дандало), царица Јелена и кнегиња Милица. И свако ће, као и ова, осликати други српски сликар, по Душановом позиву.
    Гвозден Оташевић
    Политика
  19. Волим
    Дејан got a reaction from Maja Little Owl for a Странице, سأحبك دائما -Šesti deo   
    ..sa očima koje su parale svijetlost svijetiljke i nadmašile i mjesec i zvijezde..Pogledi su nam se sreli, a kada je shvatio koga vidi, zakoračio je s oprezom gledajući tko je u blizini..a ja sam ustala i više nisam mogla izdržati i krenula ubrzanim korakom prema njemu..Stajao je i dalje ispod one svijetiljke ukočeno, nijemo sa tek jednim korakom prema naprijed..a ja ispred njega..i krenula je rijeka mojih suza, bez riječi..a onda je shvatio..i bilo je jače od nas, i svih onih koji su protiv nas..svih onih koji su nas zločudnim očima promatrali..I zagrlio me čvrsto, da sam ostajala bez daha i tiho šapnuo:
    Miriam,
    Plakala sam sve jače i jače, sve glasnije i glasnije..A on me nije puštao iz svog zagrljaja..Osluškivala sam otkucaje njegova srca, koji su poput opijuma omamljivale moj um i tijelo..Odjednom sam osjetila neeopisivi mir..spokojan, čaroban..sve je postalo malo i nevažno, i moje modrice i počupana kosa, i krv na mojoj odjeci..a on i ja postali smo veliki, najveći..i ono što je raslo u nama..naša neispričana priča dobila je svoj nastavak..svoju priliku , svoj vrhunac..Ephrem i Miriam..Grčevito sam se držala za njegovu thobu..trljajući uplakane obraze..Nijemo smo stajali jedno drugome u zagrljaju..osjetila sam jecaj njegove duše i suze koje su dodirivale moju kosu..Toplina koja je izvirala iz njegovog srca obuzela me do nekakve čudne ugodne omamljenosti..Nije nas bilo briga za sve one poglede iz dvorišta džamije, niti za one koji su ljutitio mrmljali prolazeći pored nas..Ja sa svojih 17 godina i njegovih 29..Kao da je vrijeme stalo tog časa..Zapravo bilo mi je drago što me otac izbacio iz kuće..drago jer da nije bilo tako ja te večeri ne bi s njim stajala usred Damaska ispod one svijetiljke, niti bi osluškivala otkucaje njegova srca…I stajali smo tako…a onda je rukama dotaknuo moje lice i prešao prstima preko mojih modrica i posjekotina..Gledala sam prema dolje, posramljena jer me nikada niti jedan muškarac nije tako dodirivao Ali to je bilo tako nevino, u njegovim dodirima nije bilo muške pokvarenosti, niti koristi..njegovi dodiri bili su zapravo melem za moje ozlijeđeno lice, kao i melem za moju razgoljenu dušu..A onda je dotaknuo moju bradu i nježno moje lice podigao prema sebi..Gledala sam nijemo u njegove suzne oči i ponovo se utapala u njima..Ovaj put nisam htjela bježati od njega, od nas..ionako nisam imala kuda..Gledali smo jedno u drugo tako minutu-dvije, a onda me uhvatio za ruku, drugom rukom dohvatio moj kofer i krenuli smo..krenuli smo držeći se za ruke kroz čitavo središte Damaska..On u islamskoj thobi od glave do pete, a ja u poderanoj odjeći sa privjeskom Bogorodice jasno vidljivim oko vrata..Nismo ništa govorili, niti sam išta pitala..
    Nije mi bilo važno gdje idemo, i koliko dugo ćemo hodati..U tom trenutku sam se osjećala kao da mogu prijeći cijelu kuglu zemaljsku s njime pješice, i ne bi bila umorna..Pored njega nestaje sav umor, sva tuga, sve rane, bolovi i nijemi jecaji..S njime svijet postaje ljepši, pa i prljavi papirić na cesti, lokva blata uz rub pločnika i plastična boca koju vjetar valja ulicama Damaska…Hodajući tako došli smo do parkirališta, na kojem je među mnoštvom auta bio i njegov auto..Iznenađeno sam gledala u taj stroj, sa tim ogromnim gumama..Fascinirao me više nego onaj motor s kojim smo tumarali izvan Damaska..Otvorio mi je vrata, nasmiješio se, a ja sam uplašeno i usporena sjedala na sjedište tog automobila..Naime, prvi put sam se našla sa jednim muškarcem u nekom zatvorenom prostoru, sama, a da to nije škola, bolnica ili sl..I to još u njegovom autu..Nekakav ugodan strah prolazio je mojim tjelom..Panično sam povlačila ostatke one kosulje prema bradi..Ne znam zašto, vjerojatno instiktivno, iako sam znala da mi on ne bi naudio niti pokušao išta tako.. Njegove oči i osmijeh bili su tako nevini, bez imalo zlih primisli..Gledala sam u mnoštvo tih tipki i lampica u tom čudesnom autu..Iznenađena i ne vjerujući da se nalazim u takvom autu i još k tome s Ephremom..Odjednom su mi svi oni udarci moga oca i uvrede postale tako slatke, smisao da se desi ono što se moralo desiti te večeri..a u pravo se dešavalo,ja i Ephrem.. I dalje smo samo šutili, kriomice pogledavajući jedno drugo..nisam znala što bih rekla, niti kako da reagiram..bilo je čudno sjediti s njime u tom autu, sama..moja djevojačka panika, mješala se sa osjećajem ugode..Kuda zapravo idemo više nije bilo važno..važan je bio samo trenutak u kojem smo se nalazili..a onda se nagnuo preko mene..nesvjesno sam se trznula, osjećaju sve jače udarce svoga srca..a on je pružio ruku prema sigurnosnom pojasu i pričvrstio ga u utor..nekakvo čudno olakšanje sam osjetila, a glasan uzdah iz mojih usta parao je tišinu..što sam pomislila u tom trenutku, bilo je više nego smiješno..a znala sam da Ephrem sa svim svojim manirima, ne bi učinio ništa loše..što je to bilo loše..nevini poljubac i dodir..sve je to bilo loše u svijetu u kojem smo živjeli....on je to znao, kao i ja..pa mu nije ni padalo na pamet ništa od toga..a onda moje izbezumljenje misli prekinuo je zvuk motora..i krenuli smo..svijetla automobila lomila su mrak u ulicama Damaska..tog grada kojeg sam tako voljela, a u trenu i tako zamrzila i sve ono što mi se događalo toga dana u toj kući..vozio je polako, oprezno, bez riječi..nekakvih 10-tak minuta..a onda smo se zaustavili u djelu grada gdje je sva društvena krema posjedovala svoje luksuzne stanove i poslovne prostore..začuđeno sam gledala u zgradu koja se nazirala kroz prozor njegovog automobila..u tom trenutku počela sam se pitati kuda me vodi..hotela nije bilo na vidiku..ostajalo je samo jedno..njegov stan..ne, ne, ne dolazi u obzir-pomislila sam u sebi..To nisam ja, to nije Miriam koja je odgojena da ne ulazi u stanove muškaraca, koji joj nisu rodbina..a onda me pogledao i rekao:
    „Ma tkhafeesh!“ (ne boj se)..
    U sebi sam vodila nijeme monologe:ne boj se, što to znači ne boj se, gdje me vodiš..U tom trenu htjela sam pobjeći glavom bez obzira..izbjeći bilo kakvu priliku da budem u nekom stanu sam s njime..To se kosilo sa mojim odgojem i svim vrijednostima kojima su me učili..Primjetio je moju zabrinutost, a onda me umirio riječima:
    „Ovo je moj stan, ovdje ćeš ostati, dok ja ne vidim što ćemo dalje..Ja ću se vratiti kući, k svojima, i doći ću ujutro..Zgrada je sigurna, ne brini se..Čuvar na ulazu je osoba od povjerenja i ja ću sve riješiti s njime!“..
    A onda sam grizla usnicu da ne prasnem u smijeh..Smiješno je bilo da sam uopće mogla pomisliti da on ima neke druge planove..Ta to je bio Ephrem, mladić koji je vjerski odgajan, mladić koji se prema svakome odnosio kao prema svojoj majci ili sestri..Dakle, opasnosti nije ni bilo, sve je bila samo moja prestravljena mašta..Izašli smo iz auta i krenuli prema ulazu..Prišao je čuvaru i objasnio mu je o čemu se radi i da mora biti diskretan..Čovjek je kimnuo glavom potvrdno i rekao da nema problema i da nije ništa vidio ni čuo..Sad mi je već bilo lakše..Koračali smo stepenicama, koje su vodile do visokog prizemlja zgrade..Jedno pored drugoga, dok je držao onaj moj otrcani kofer u ruci..Došli smo da vrata..još nisam mogla vjerovati gdje sam i to s Ephremom..nisam mogla vjerovati da ću spavati izvan kuće i to u njegovom stanu..nisam ni razmišljala o onome što se zbiva u kući te večeri, nakon što sam izbačena od tamo..kao da sam namjerno tjerala te misle od sebe, kako ne bi osjetila tupu bol u prsima na samu pomisao kako mama plače i kako se osjeća sada..Bilo je lakše zaokupiti misli o tome kako ću spavati u stanu jednog muškarcu..ako ću uopće i spavati..Bilo je teško zamisliti da bi nakon svega proživljenog mogla sklopiti oči, pa i na trenutak..Otvorio je vrata, a ja sam još uvijek s nevjericom kao ukopana stajala na pragu..Nasmiješio mi se i rekao:
    „Yallah!“(uđi)
    Ne povjerljivo sam koračala, korak po korak u to prostrantvo koje se ukazalo ispred mojih očiju..Ne znam da li sam više bila zaprepaštena činjenicom da sam tu gdje jesam ili onim ogromnim prostorom i svim lijepim i modernim stvarima..Ogledavala sam oko sebe, čudeći svom tom luksuzu..A Ephrem..on je samo promatrao i nasmiješen gutao pogledom svaki moj pokret očiju i tijela..A onda mi je prišao i uhvatio me nježno za ruku..A u meni opet neka vrućina i strah.. držeći za ruku vodio me kroz taj labirint od stana..bez komentara poslušno sam ga pratila kora po korak..rukom u njegovoj ruci..a onda smo se zaustavili ispred vrata..Bila je to spavaća soba..Kad sam ugledala onaj ogroman krevet, kao da me netko polio vrućom vodom i ni koraka dalja nisam napravila..Pa što on misli da ću ja ući u njegovu sobu-pomislila sam..Pa čak ni Ephremu to nije dozvoljeno..Ta moja djevojačka naivnost je bez obzira na činjenicu da Ephrem nije od onih koji te uvuku u spavaću sobu, odavala neke skeptične reakcije poput onih: On je muškarac i to je dovoljno.. Kad mi je objasnio da ću samo ja spavti i u ovoj sobi sama i u tome stanu sama, osjetila sam neko blaženo olakšanje koje je izmamilo osmijeh na mome licu. Nisam ništa ni manje očekivala od Ephrema. Ušla sam u tu sobu , ogledavajući svaki njen kutak, ukrase, slike, namještaj..Prišla sam polici na kojoj su stajale slike Ephremove obitelji. Uzela sam u ruke najveću, na kojoj su bili njegovi roditelji, sestre i braća..Gledala sam ta lica, koja su godinama dolazila u našu kuću.Pomislila sam kako se ovo sve nije dogodilo i da će sve biti kao prije..Zatvorila sam oči na trenutak..Mislima sam željela otjerati slike koje su mi dolazile pred oči onog stravičnog prizora u kući..Nisam ni željela pomišljati na to da je to kraj mog života s mamom, Halile, da je završio pogled iz moje osobe na katu, na užegle ulice Damaska i jesenji list koji se valja ulicama na vjetru..Koliko god sam mrzila taj savršeni svijet, toliko mi je i u trenutku nedostajao..Kao da je prošla cijela vječnost..A onda sam prišla najvišoj polici u toj sobi…Pogled se zaustavio na toj robusnoj knjizi, koja je pobudila moju znatiželju..Pružila sam ruku prema vrhu te police, stajajući na prstima..A onda je Ephrem prišao i pružio mi tu knjigu..Znatiželja je bila jača od mene..Držala sam je u rukama, koje su gotovo utrnule od njene težine..Bio je to Ku'ran..Ephrem me mirno promatrao, stajajući u onoj thobi tik uz mene..Nije progovrio ni riječi..Dotaknula sam korice te knjige, otvarajući stranicu po stranicu..Pogledom sam prelazila preko brojnih sura (stihova u Ku'ranu), a onda se odjednom otvorio prozor i pojavio taj čudni vjetar od niotkuda..Silina hladnog zraka koji je prostrujila je kroz sobu, izmamila je tu knjigu iz mojih ruku, i udarila je o pod.. crvenilo je obojilo moje obraze..Nisam mogla vjerovati što se dogodilo..Ta, to je bila njegova sveta knjiga, a ja nespretna ispustila sam je iz ruku..Gledala sam nijemo u tu knjigu u nevjerici što se dogodilo..Toliko sam se loše osjećala da nisam od srama mogla podignuti pogled prema Ephremu..Što reći u takvom trenutku? Ni sama nisam znala..A onda se spustio prema podu i dignuo Knjigu, a ja sam i dalje posramljeno stajala kao ukopana ispred njega..Nasmijao se glasno i podignuo moje lice prema gore, tako da je jasno mogao vidjeti moje oči i izraz lica..A onda je rekao:
    „La taqlaqi!“(ne brini)
    Zatvrio je knjigu i otpuhnuo prašinu koja je usput pokupila na svojim koricima i stavio je natrag na onu policu..I dalje sam se glupavo osjećala, preispitivajući samu sebe, kako mi se to moglo desiti, kako sam mogla biti tako šeprtljava..No, prekinuo je moj nijemi monolog i odveo me do dnevne sobe..Pogled je sezao kao beskonačnost, koja se gubila u mnoštvu njenih kvadrata..Više se nisam usudila prilaziti niti jednoj zanimljivoj stvari, koju sam ugledala, kako ne bi ponovila isto kao i sa knjigom..Primjetio je moju opsjednutost događajem od malo prije, pa se ponovo nasmijao, želeći mi dati do znanja da se nepotrebno brinem..A onda mi je ponudio da sjednem..Sjela sam na tu ogromnu kožnu fotelju, kao da sam uronila u nekakvo more, pridržavajući se rukama za naslone pored..Sjeo je nasuprot mene, a onda je započeo razgovor..Promatrala sam njegovo držanje..njegovu thobu u koju je bio odjeven, negove kretnje usnama, njegove plave oči..Bio je toliko fascinantan, da me dovodio do nekog do tada, nepoznatog ludila..onog lucidnog..Imao je pravo arapsko držanje, oštro, graciozno..I postao je moj Princ..A onda u jednom trenu, ne znam ni sama kako, kao da smo ušli u neku drugu dimenziju i našla sam se lice u lice s njim..toplina je prošla mojim tijelom..i prvi puta u životu mi nije bilo hladno..tamo negdje oko srca..
  20. Волим
    Дејан got a reaction from YOKA for a Странице, سأحبك دائما -Šesti deo   
    ..sa očima koje su parale svijetlost svijetiljke i nadmašile i mjesec i zvijezde..Pogledi su nam se sreli, a kada je shvatio koga vidi, zakoračio je s oprezom gledajući tko je u blizini..a ja sam ustala i više nisam mogla izdržati i krenula ubrzanim korakom prema njemu..Stajao je i dalje ispod one svijetiljke ukočeno, nijemo sa tek jednim korakom prema naprijed..a ja ispred njega..i krenula je rijeka mojih suza, bez riječi..a onda je shvatio..i bilo je jače od nas, i svih onih koji su protiv nas..svih onih koji su nas zločudnim očima promatrali..I zagrlio me čvrsto, da sam ostajala bez daha i tiho šapnuo:
    Miriam,
    Plakala sam sve jače i jače, sve glasnije i glasnije..A on me nije puštao iz svog zagrljaja..Osluškivala sam otkucaje njegova srca, koji su poput opijuma omamljivale moj um i tijelo..Odjednom sam osjetila neeopisivi mir..spokojan, čaroban..sve je postalo malo i nevažno, i moje modrice i počupana kosa, i krv na mojoj odjeci..a on i ja postali smo veliki, najveći..i ono što je raslo u nama..naša neispričana priča dobila je svoj nastavak..svoju priliku , svoj vrhunac..Ephrem i Miriam..Grčevito sam se držala za njegovu thobu..trljajući uplakane obraze..Nijemo smo stajali jedno drugome u zagrljaju..osjetila sam jecaj njegove duše i suze koje su dodirivale moju kosu..Toplina koja je izvirala iz njegovog srca obuzela me do nekakve čudne ugodne omamljenosti..Nije nas bilo briga za sve one poglede iz dvorišta džamije, niti za one koji su ljutitio mrmljali prolazeći pored nas..Ja sa svojih 17 godina i njegovih 29..Kao da je vrijeme stalo tog časa..Zapravo bilo mi je drago što me otac izbacio iz kuće..drago jer da nije bilo tako ja te večeri ne bi s njim stajala usred Damaska ispod one svijetiljke, niti bi osluškivala otkucaje njegova srca…I stajali smo tako…a onda je rukama dotaknuo moje lice i prešao prstima preko mojih modrica i posjekotina..Gledala sam prema dolje, posramljena jer me nikada niti jedan muškarac nije tako dodirivao Ali to je bilo tako nevino, u njegovim dodirima nije bilo muške pokvarenosti, niti koristi..njegovi dodiri bili su zapravo melem za moje ozlijeđeno lice, kao i melem za moju razgoljenu dušu..A onda je dotaknuo moju bradu i nježno moje lice podigao prema sebi..Gledala sam nijemo u njegove suzne oči i ponovo se utapala u njima..Ovaj put nisam htjela bježati od njega, od nas..ionako nisam imala kuda..Gledali smo jedno u drugo tako minutu-dvije, a onda me uhvatio za ruku, drugom rukom dohvatio moj kofer i krenuli smo..krenuli smo držeći se za ruke kroz čitavo središte Damaska..On u islamskoj thobi od glave do pete, a ja u poderanoj odjeći sa privjeskom Bogorodice jasno vidljivim oko vrata..Nismo ništa govorili, niti sam išta pitala..
    Nije mi bilo važno gdje idemo, i koliko dugo ćemo hodati..U tom trenutku sam se osjećala kao da mogu prijeći cijelu kuglu zemaljsku s njime pješice, i ne bi bila umorna..Pored njega nestaje sav umor, sva tuga, sve rane, bolovi i nijemi jecaji..S njime svijet postaje ljepši, pa i prljavi papirić na cesti, lokva blata uz rub pločnika i plastična boca koju vjetar valja ulicama Damaska…Hodajući tako došli smo do parkirališta, na kojem je među mnoštvom auta bio i njegov auto..Iznenađeno sam gledala u taj stroj, sa tim ogromnim gumama..Fascinirao me više nego onaj motor s kojim smo tumarali izvan Damaska..Otvorio mi je vrata, nasmiješio se, a ja sam uplašeno i usporena sjedala na sjedište tog automobila..Naime, prvi put sam se našla sa jednim muškarcem u nekom zatvorenom prostoru, sama, a da to nije škola, bolnica ili sl..I to još u njegovom autu..Nekakav ugodan strah prolazio je mojim tjelom..Panično sam povlačila ostatke one kosulje prema bradi..Ne znam zašto, vjerojatno instiktivno, iako sam znala da mi on ne bi naudio niti pokušao išta tako.. Njegove oči i osmijeh bili su tako nevini, bez imalo zlih primisli..Gledala sam u mnoštvo tih tipki i lampica u tom čudesnom autu..Iznenađena i ne vjerujući da se nalazim u takvom autu i još k tome s Ephremom..Odjednom su mi svi oni udarci moga oca i uvrede postale tako slatke, smisao da se desi ono što se moralo desiti te večeri..a u pravo se dešavalo,ja i Ephrem.. I dalje smo samo šutili, kriomice pogledavajući jedno drugo..nisam znala što bih rekla, niti kako da reagiram..bilo je čudno sjediti s njime u tom autu, sama..moja djevojačka panika, mješala se sa osjećajem ugode..Kuda zapravo idemo više nije bilo važno..važan je bio samo trenutak u kojem smo se nalazili..a onda se nagnuo preko mene..nesvjesno sam se trznula, osjećaju sve jače udarce svoga srca..a on je pružio ruku prema sigurnosnom pojasu i pričvrstio ga u utor..nekakvo čudno olakšanje sam osjetila, a glasan uzdah iz mojih usta parao je tišinu..što sam pomislila u tom trenutku, bilo je više nego smiješno..a znala sam da Ephrem sa svim svojim manirima, ne bi učinio ništa loše..što je to bilo loše..nevini poljubac i dodir..sve je to bilo loše u svijetu u kojem smo živjeli....on je to znao, kao i ja..pa mu nije ni padalo na pamet ništa od toga..a onda moje izbezumljenje misli prekinuo je zvuk motora..i krenuli smo..svijetla automobila lomila su mrak u ulicama Damaska..tog grada kojeg sam tako voljela, a u trenu i tako zamrzila i sve ono što mi se događalo toga dana u toj kući..vozio je polako, oprezno, bez riječi..nekakvih 10-tak minuta..a onda smo se zaustavili u djelu grada gdje je sva društvena krema posjedovala svoje luksuzne stanove i poslovne prostore..začuđeno sam gledala u zgradu koja se nazirala kroz prozor njegovog automobila..u tom trenutku počela sam se pitati kuda me vodi..hotela nije bilo na vidiku..ostajalo je samo jedno..njegov stan..ne, ne, ne dolazi u obzir-pomislila sam u sebi..To nisam ja, to nije Miriam koja je odgojena da ne ulazi u stanove muškaraca, koji joj nisu rodbina..a onda me pogledao i rekao:
    „Ma tkhafeesh!“ (ne boj se)..
    U sebi sam vodila nijeme monologe:ne boj se, što to znači ne boj se, gdje me vodiš..U tom trenu htjela sam pobjeći glavom bez obzira..izbjeći bilo kakvu priliku da budem u nekom stanu sam s njime..To se kosilo sa mojim odgojem i svim vrijednostima kojima su me učili..Primjetio je moju zabrinutost, a onda me umirio riječima:
    „Ovo je moj stan, ovdje ćeš ostati, dok ja ne vidim što ćemo dalje..Ja ću se vratiti kući, k svojima, i doći ću ujutro..Zgrada je sigurna, ne brini se..Čuvar na ulazu je osoba od povjerenja i ja ću sve riješiti s njime!“..
    A onda sam grizla usnicu da ne prasnem u smijeh..Smiješno je bilo da sam uopće mogla pomisliti da on ima neke druge planove..Ta to je bio Ephrem, mladić koji je vjerski odgajan, mladić koji se prema svakome odnosio kao prema svojoj majci ili sestri..Dakle, opasnosti nije ni bilo, sve je bila samo moja prestravljena mašta..Izašli smo iz auta i krenuli prema ulazu..Prišao je čuvaru i objasnio mu je o čemu se radi i da mora biti diskretan..Čovjek je kimnuo glavom potvrdno i rekao da nema problema i da nije ništa vidio ni čuo..Sad mi je već bilo lakše..Koračali smo stepenicama, koje su vodile do visokog prizemlja zgrade..Jedno pored drugoga, dok je držao onaj moj otrcani kofer u ruci..Došli smo da vrata..još nisam mogla vjerovati gdje sam i to s Ephremom..nisam mogla vjerovati da ću spavati izvan kuće i to u njegovom stanu..nisam ni razmišljala o onome što se zbiva u kući te večeri, nakon što sam izbačena od tamo..kao da sam namjerno tjerala te misle od sebe, kako ne bi osjetila tupu bol u prsima na samu pomisao kako mama plače i kako se osjeća sada..Bilo je lakše zaokupiti misli o tome kako ću spavati u stanu jednog muškarcu..ako ću uopće i spavati..Bilo je teško zamisliti da bi nakon svega proživljenog mogla sklopiti oči, pa i na trenutak..Otvorio je vrata, a ja sam još uvijek s nevjericom kao ukopana stajala na pragu..Nasmiješio mi se i rekao:
    „Yallah!“(uđi)
    Ne povjerljivo sam koračala, korak po korak u to prostrantvo koje se ukazalo ispred mojih očiju..Ne znam da li sam više bila zaprepaštena činjenicom da sam tu gdje jesam ili onim ogromnim prostorom i svim lijepim i modernim stvarima..Ogledavala sam oko sebe, čudeći svom tom luksuzu..A Ephrem..on je samo promatrao i nasmiješen gutao pogledom svaki moj pokret očiju i tijela..A onda mi je prišao i uhvatio me nježno za ruku..A u meni opet neka vrućina i strah.. držeći za ruku vodio me kroz taj labirint od stana..bez komentara poslušno sam ga pratila kora po korak..rukom u njegovoj ruci..a onda smo se zaustavili ispred vrata..Bila je to spavaća soba..Kad sam ugledala onaj ogroman krevet, kao da me netko polio vrućom vodom i ni koraka dalja nisam napravila..Pa što on misli da ću ja ući u njegovu sobu-pomislila sam..Pa čak ni Ephremu to nije dozvoljeno..Ta moja djevojačka naivnost je bez obzira na činjenicu da Ephrem nije od onih koji te uvuku u spavaću sobu, odavala neke skeptične reakcije poput onih: On je muškarac i to je dovoljno.. Kad mi je objasnio da ću samo ja spavti i u ovoj sobi sama i u tome stanu sama, osjetila sam neko blaženo olakšanje koje je izmamilo osmijeh na mome licu. Nisam ništa ni manje očekivala od Ephrema. Ušla sam u tu sobu , ogledavajući svaki njen kutak, ukrase, slike, namještaj..Prišla sam polici na kojoj su stajale slike Ephremove obitelji. Uzela sam u ruke najveću, na kojoj su bili njegovi roditelji, sestre i braća..Gledala sam ta lica, koja su godinama dolazila u našu kuću.Pomislila sam kako se ovo sve nije dogodilo i da će sve biti kao prije..Zatvorila sam oči na trenutak..Mislima sam željela otjerati slike koje su mi dolazile pred oči onog stravičnog prizora u kući..Nisam ni željela pomišljati na to da je to kraj mog života s mamom, Halile, da je završio pogled iz moje osobe na katu, na užegle ulice Damaska i jesenji list koji se valja ulicama na vjetru..Koliko god sam mrzila taj savršeni svijet, toliko mi je i u trenutku nedostajao..Kao da je prošla cijela vječnost..A onda sam prišla najvišoj polici u toj sobi…Pogled se zaustavio na toj robusnoj knjizi, koja je pobudila moju znatiželju..Pružila sam ruku prema vrhu te police, stajajući na prstima..A onda je Ephrem prišao i pružio mi tu knjigu..Znatiželja je bila jača od mene..Držala sam je u rukama, koje su gotovo utrnule od njene težine..Bio je to Ku'ran..Ephrem me mirno promatrao, stajajući u onoj thobi tik uz mene..Nije progovrio ni riječi..Dotaknula sam korice te knjige, otvarajući stranicu po stranicu..Pogledom sam prelazila preko brojnih sura (stihova u Ku'ranu), a onda se odjednom otvorio prozor i pojavio taj čudni vjetar od niotkuda..Silina hladnog zraka koji je prostrujila je kroz sobu, izmamila je tu knjigu iz mojih ruku, i udarila je o pod.. crvenilo je obojilo moje obraze..Nisam mogla vjerovati što se dogodilo..Ta, to je bila njegova sveta knjiga, a ja nespretna ispustila sam je iz ruku..Gledala sam nijemo u tu knjigu u nevjerici što se dogodilo..Toliko sam se loše osjećala da nisam od srama mogla podignuti pogled prema Ephremu..Što reći u takvom trenutku? Ni sama nisam znala..A onda se spustio prema podu i dignuo Knjigu, a ja sam i dalje posramljeno stajala kao ukopana ispred njega..Nasmijao se glasno i podignuo moje lice prema gore, tako da je jasno mogao vidjeti moje oči i izraz lica..A onda je rekao:
    „La taqlaqi!“(ne brini)
    Zatvrio je knjigu i otpuhnuo prašinu koja je usput pokupila na svojim koricima i stavio je natrag na onu policu..I dalje sam se glupavo osjećala, preispitivajući samu sebe, kako mi se to moglo desiti, kako sam mogla biti tako šeprtljava..No, prekinuo je moj nijemi monolog i odveo me do dnevne sobe..Pogled je sezao kao beskonačnost, koja se gubila u mnoštvu njenih kvadrata..Više se nisam usudila prilaziti niti jednoj zanimljivoj stvari, koju sam ugledala, kako ne bi ponovila isto kao i sa knjigom..Primjetio je moju opsjednutost događajem od malo prije, pa se ponovo nasmijao, želeći mi dati do znanja da se nepotrebno brinem..A onda mi je ponudio da sjednem..Sjela sam na tu ogromnu kožnu fotelju, kao da sam uronila u nekakvo more, pridržavajući se rukama za naslone pored..Sjeo je nasuprot mene, a onda je započeo razgovor..Promatrala sam njegovo držanje..njegovu thobu u koju je bio odjeven, negove kretnje usnama, njegove plave oči..Bio je toliko fascinantan, da me dovodio do nekog do tada, nepoznatog ludila..onog lucidnog..Imao je pravo arapsko držanje, oštro, graciozno..I postao je moj Princ..A onda u jednom trenu, ne znam ni sama kako, kao da smo ušli u neku drugu dimenziju i našla sam se lice u lice s njim..toplina je prošla mojim tijelom..i prvi puta u životu mi nije bilo hladno..tamo negdje oko srca..
  21. Волим
    Дејан got a reaction from YOKA for a Странице, Anta maya wa alby mak ala toool - Peti deo   
    I okrenuo nam se život naopačke..Bjesno je držao telefonsku slušalicu u ruci i tipkao broj po broj..Zvuk tipki odzvanjao je kao odron kamenja..Jedan po jedan, sve glasnije i glasnije..Ta nesnosna buka drapala je tišinu oko nas i jecaj moje majke i Halile..Moj tupi pogled u njih dvije i gromoglasni udarci njegovih prstiju na telefonu, stvorili je konfuziju u mojoj glavi..Prolazile su mi slike mog djetinjstva kroz glavu..cijeli život koji sam provela s njim..Sa onim dragim i nježnim ocem, koji kao da je ispario u trenu i postao potpuni stranac..Stranac čiji slijedeći potez nitko nije mogao znati..Znao je samo on i njegov ponos, njegov arapski svijet u kojem je sve morala biti idealno i savršeno..Svijet u kojem su mu se svi divili..Divili se njegovom uspijehu, karakteru, obitelji, odgoju i svemu onome što je stvorio.. Lice mu je bilo smrknuto, oči su sjajile nekim zastrašujućim sjajem..Škrgutao je zubima..Veo tuge nadvio se nad njim i nekog prikrivenog zla kojeg je toga dan prigrlio i potpisao moju životnu presudu..Drhtala sam i dalje poput grana koja su se savijale na vjetru, brojeći suze koje su jedna po jedna se slijevale niz moje lice..Još jednom sam pogled usmjerila prema njemu, kao da sam se u tom trenutku oprostila od njega..Oprostila se od oca koji je bio moj idol u životu, od oca koji mi je pričao priče za laku noć , češljao mi kosu prije spavanja i učio me moliti, od oca koji je bio moj uzor u životu..
    U tom trenutku sjetila sam se jedne svoje životne epizode..Tako je bilo stvarno, da sam pomislila da sam vratila vrijeme nazad i da smo ponovo mirna i sretna obitelj..No, to je bila iluzija koju je stvarao moj um da se obrani od novonastale mučne situacije od koje sam bježala glavom bez obzira.. Bilo mi je deset godina..Tog sunčanog dana sjedio je u vrtu i promatrao kako se igram..Trčkarala sam u svojoj rozoj haljini i bijelim cipelama, koje je donio iz Libanona..Često je poslovno putovao, a ja sam sa nestrpljenjem isčekivala njegov povratak, stajajući na vratima kuće satima, čekajući kada ću ugledati njegov automobil..A kad bi došao trčala sam mu u zagrljaj, govoreći:
    „Abee, Abee!“ (Oče, oče)
    Nasmijao se i podigao bi me na svoje ruke, polubio u rumene obrazčiće i dao poklon koji mi je donio..
    Tako sam i tog dana odjenula ono što mi je donio sa zadnjeg poslovnog puta i uživala u mirisu cvijeća u našem vrtu.. Promatrao me nasmiješen, a onda mi je prišao i posjeo sebi u krilo, pogladio po mojim rasčupanim uvojcima i rekao:
    „Malakee!“ (anđele moj)
    U tom trenutku bila sam najsretnija djevojčica na svijetu..Ništa mi nije bilo važno, ni igračke, ni slikovnice, ni prijateljice, samo ja i moj dragi tata koji me čuvao od pokvarenog svijeta..Taj savršeni prizor vraćala sam u svojoj glavi ispočetka pa ponovo ispočetka..Kao da se nisam htjela odvojiti od njega i nekom čarolijom zaustaviti vrijeme..
    No, udarci njegovih robusnih prstiju o tipke telefona, vratili su me u stvarnost..I zadnji broj došao je na red..Koga li on to zove? Što radi? Sama sam sebe potajice tješila da možda ne zna i ne zove Ephremove roditelje..No, to je bio samo privid kojim sam htjela prikriti zapravo što se događa.. A onda sam pogledala majku, jecala poput malog djeteta, zajedno sa Halile, koja ju držala na svojim grudima pokušavajući utješiti..Zapravo ni sama sebe nije mogla utješiti..Taj prizor dovodio me do ludila i izazvao je lavinu mješavine osjećaja u meni..Mješala se tuga, silna tuga sa hrpom nakupljenje ljutnje zbog ne dane prilike..Prilike da me pita, da se branim, da objasnim..Ta prilika nije nikad a ni nestala jer zapravo nije ni bilo..Uvijek je bilo sve kako on kaže i njegova je bila zadanja..U tom trenutku sam ga mrzila, mrzila svim svojim bićem..Prvi puta sam osjetila u sebi taj fascinantni osjećaj mržnje..Ne zbog sebe, ne zbog Ephrema, nego zbog majke..Mrzila sam onu sekundu kada sam se vratila kući toga dana i kada me dočekao na vratima..Mrzila sam njegov ego i sebičnost, njegov ponos i brigu što će drugi reći..To sam tako mrzila..Tog trenutka odlučila sam se razračunati sa njegovim ponosom i njegovom časti..Podigla sam se na noge, prošla prstima preko svojih vlažnih obraza i krenula stepenicama prema njemu..I dalje je držao slušalicu u ruci ne obraćajući pažnju na mene..Tako se barem tada činilo..Korak po korak koračala sam kao usporeni film, uzdišući i gutajući zrak..Kao da su to bili moji posljednji uzdisaji..Stala sam iza njega, osluškujući njegove glasne uzdisaje..Čekao je na telefonu, a odgovora s druge strane nije bilo..A onda je bjesno bacio telefon o zid..Sve se razletilo u stotine komadića..Zatvorila sma oči u trenutku, glasno uzdahnući..Osjetila sam veliko olakšanje..Više mi nije bilo važno što će biti samnom..Bilo je samo važno da ne nastavi sa svojim cirkusom i da Ephremovim roditeljima ništa ne kaže..A onda me napokon primjetio iza sebe..Ne znam da li je cijelo vrijeme znao da stojim iza njega ili za njega tada nisam postojala, pa mu je bilo svejedno..A onda se okrenuo prema meni i počeo me nazivati pogrdnim imenima, dok mu je slina bjesomoćno curila oko usana..Zgrabio me ponovo za kosu, zapravo za ono malo što je od nje i ostalo..Vukao me ponovo uza stepenice, kao divljeg psa i psovao na sav glas..Mama je plakala, sve jače i jače, sve glasnije i glasnije..Dovukao me do sobe i gurnuo na pod..Izvukao je kofer iz ormara i počeo trpati moje stvari u njega..Zapravo trpao me ostatke moje garderobe i cipela i ono što je od toga svega ostalo..Bilo mi je svejedno, potpuno svejedno..Samo sam htjela da to sve već jednom završi…Da toj priči dođe kraj..Kraj mog života sa njime u toj tada hladnoj i jezivoj kući.. Uhvatio me za ponovo za kosu i dovukao zajedno sa poluzatvorenim koferom iz kojeg su virile moje stvari, do ulaznih vrata, a onda me odgurnuo u dvorište, nogom u stražnjicu kao zadnje smeće..Nije me to dirnulo..Više me zapravo ništa nije moglo dirnuti..Dušu mi je ionako razgolio, lice i tijelo unakazio svojim šakama..Ali srce mi nije mogao uzeti ni ono što je tinjalo u njemu..Bacio je zamnom onaj kofer, iz kojeg se razletilo sve što je u njemu bilo..Nasmijala sam se cinično i okrenula prema njemu..Nije me ni pogledao samo me vrijeđao, a onda je zalupio vrata..Zatresli su se zidovi i prozori kuće, brava je ispala na tlo..A onda bolan krik moje majke :
    „Neee!“
    Kao da je i sada čujem..kao da ju ponovo vidim..Bjes u meni je rastao i želja za osvetom..Osvetom da mu vratim svaku suzu koju je majka sa Halile isplakala, svaki jecaj, svaki krik..Stajala sam u odjeći koju je ratrgao, sa modricama po licu, rasčupane kose, sa mrljama krvi ispod nosa..Drhtale su mi ruke, tada čak i više nego kada me udarao..Skupljala sam stvari oko sebe, ne mareći za prolaznike koji su se znatiželjno zaustavljali pored naše kuće..Laknulo mi je kada sam ugladala među stvarima svoju malu torbicu s mobitelom, nešto novaca i kreditnom karticom. Upravo onom koju mi je darovao za 16-ti rođendan, kako bi mogla kupiti što mi svaki mjesec treba..U trenutku lucidnosti i zdravog razuma, grčevito sam drzala tu karticu i mobitel, jer su mi trebali, bez obzira koliko sam htjela mu sve to baciti u vrata, jer je to njegov poklon.. Pokušala sam skupiti ono malo kose u kopču koju sam našla u torbi..Nekim čudom je ostala čitava..Baš čudom..Komadićem moje portgane košulje obrisala sam krvavo lice i krenula..Krenula u bezdan, u mrak..Sama i bespomoćna..Bez ikoga na svijetu..Kao napušteno štene koje tumara ulicama Damaska..I hodala sam i hodala, a da nisam znala kuda zapravo idem..Ne znam koliko sam hodala, možda dva sata..Bezbroj lica promatralo me s čuđunjem, osvrčući se zamnom..Kao da sam sablast kojoj se nitko nije želio približiti..kao duh od kojeg su svi bježali.. Više nisam mogla ni plakati, niti govoriti, ni vikati..samo sam hodala..U krug vjerojatno, nesvjesno.. Nisam imala kuda..Ni djed ni baka ni stric ni itko od rodbine me ionako ne bi primio. Bili su kao i on, a ja crna ovca u njihovom savršenom arapskom svijetu..Svijetu kojeg sam tada istinski počela mrziti..Tumarajući okolo nisam ni shvatila do kuda sam zapravo došla..U stvarnost me vratio poziv na namaz džamije koja je bila u blizini..Odjekivala je zvučnicima i postajala glasnija nego ikada..a onda sam podigla pogled prema nebu i rekla; Vodi me, gdje hoćeš, ti znaš..govorila sam hrvatski…iz inata prkoseći tom omraženom arapskom..mrzila sam sve što je imalo veze s njim..Nisam odmah ni shvatila da sam se našla pred onom istom džamijom u koju je Ephrem odlazio sa svojom obitelji.. Stajala sam i nijemo promatrala sa onim otrcanim koferom sve one koji su ulazili u dvorište te džamije pripremajući se za namaz..Promatrala sam cipele koje su skidali, vodu koja je curila iz slavine..Poglede su upirali prema meni, u čudu gledajući prema meni.. A onda sam sjela na obližnju klupu na koju sam stavila svoj kofer..Držala sam grčevito privjesak s likom Bogorodice, koji je nekim čudom ostao čitav zajedno sa lančićem, na mome vratu..Zazivala sam je u svojim mislima, bespomoćno..Sjedila sam tako neko vrijeme, osjećaju hladnoću koju je nosila noć u Damasku…Odjeća je bila natopljena suzama i mrljama krvi..A ja sam i dalje s Njom potajice razgovarala..Sa onom čije ime s ponosom nosim, sa Njom koja je je žena i koja najbolje razumije..A onda sam rekla: Dao si mi Kriz da ga nosim i strpljivo ću ga nositi, da si mislio da nemogu ne bi mi ga danas dao..samo me ne ostavljaj, pomozi mi ga nositi.. A onda sam se okrenula ni sama ne znajući zašto i kako..A tamo ispod stare ulične svijetiljke stajao je čovjek u thobi, sa najljepšim očima na svijetu..sa očima koje su parale svijetlost svijetiljke i nadmašile i mjesec i zvijezde..
  22. Волим
    Дејан got a reaction from Maja Little Owl for a Странице, Anta maya wa alby mak ala toool - Peti deo   
    I okrenuo nam se život naopačke..Bjesno je držao telefonsku slušalicu u ruci i tipkao broj po broj..Zvuk tipki odzvanjao je kao odron kamenja..Jedan po jedan, sve glasnije i glasnije..Ta nesnosna buka drapala je tišinu oko nas i jecaj moje majke i Halile..Moj tupi pogled u njih dvije i gromoglasni udarci njegovih prstiju na telefonu, stvorili je konfuziju u mojoj glavi..Prolazile su mi slike mog djetinjstva kroz glavu..cijeli život koji sam provela s njim..Sa onim dragim i nježnim ocem, koji kao da je ispario u trenu i postao potpuni stranac..Stranac čiji slijedeći potez nitko nije mogao znati..Znao je samo on i njegov ponos, njegov arapski svijet u kojem je sve morala biti idealno i savršeno..Svijet u kojem su mu se svi divili..Divili se njegovom uspijehu, karakteru, obitelji, odgoju i svemu onome što je stvorio.. Lice mu je bilo smrknuto, oči su sjajile nekim zastrašujućim sjajem..Škrgutao je zubima..Veo tuge nadvio se nad njim i nekog prikrivenog zla kojeg je toga dan prigrlio i potpisao moju životnu presudu..Drhtala sam i dalje poput grana koja su se savijale na vjetru, brojeći suze koje su jedna po jedna se slijevale niz moje lice..Još jednom sam pogled usmjerila prema njemu, kao da sam se u tom trenutku oprostila od njega..Oprostila se od oca koji je bio moj idol u životu, od oca koji mi je pričao priče za laku noć , češljao mi kosu prije spavanja i učio me moliti, od oca koji je bio moj uzor u životu..
    U tom trenutku sjetila sam se jedne svoje životne epizode..Tako je bilo stvarno, da sam pomislila da sam vratila vrijeme nazad i da smo ponovo mirna i sretna obitelj..No, to je bila iluzija koju je stvarao moj um da se obrani od novonastale mučne situacije od koje sam bježala glavom bez obzira.. Bilo mi je deset godina..Tog sunčanog dana sjedio je u vrtu i promatrao kako se igram..Trčkarala sam u svojoj rozoj haljini i bijelim cipelama, koje je donio iz Libanona..Često je poslovno putovao, a ja sam sa nestrpljenjem isčekivala njegov povratak, stajajući na vratima kuće satima, čekajući kada ću ugledati njegov automobil..A kad bi došao trčala sam mu u zagrljaj, govoreći:
    „Abee, Abee!“ (Oče, oče)
    Nasmijao se i podigao bi me na svoje ruke, polubio u rumene obrazčiće i dao poklon koji mi je donio..
    Tako sam i tog dana odjenula ono što mi je donio sa zadnjeg poslovnog puta i uživala u mirisu cvijeća u našem vrtu.. Promatrao me nasmiješen, a onda mi je prišao i posjeo sebi u krilo, pogladio po mojim rasčupanim uvojcima i rekao:
    „Malakee!“ (anđele moj)
    U tom trenutku bila sam najsretnija djevojčica na svijetu..Ništa mi nije bilo važno, ni igračke, ni slikovnice, ni prijateljice, samo ja i moj dragi tata koji me čuvao od pokvarenog svijeta..Taj savršeni prizor vraćala sam u svojoj glavi ispočetka pa ponovo ispočetka..Kao da se nisam htjela odvojiti od njega i nekom čarolijom zaustaviti vrijeme..
    No, udarci njegovih robusnih prstiju o tipke telefona, vratili su me u stvarnost..I zadnji broj došao je na red..Koga li on to zove? Što radi? Sama sam sebe potajice tješila da možda ne zna i ne zove Ephremove roditelje..No, to je bio samo privid kojim sam htjela prikriti zapravo što se događa.. A onda sam pogledala majku, jecala poput malog djeteta, zajedno sa Halile, koja ju držala na svojim grudima pokušavajući utješiti..Zapravo ni sama sebe nije mogla utješiti..Taj prizor dovodio me do ludila i izazvao je lavinu mješavine osjećaja u meni..Mješala se tuga, silna tuga sa hrpom nakupljenje ljutnje zbog ne dane prilike..Prilike da me pita, da se branim, da objasnim..Ta prilika nije nikad a ni nestala jer zapravo nije ni bilo..Uvijek je bilo sve kako on kaže i njegova je bila zadanja..U tom trenutku sam ga mrzila, mrzila svim svojim bićem..Prvi puta sam osjetila u sebi taj fascinantni osjećaj mržnje..Ne zbog sebe, ne zbog Ephrema, nego zbog majke..Mrzila sam onu sekundu kada sam se vratila kući toga dana i kada me dočekao na vratima..Mrzila sam njegov ego i sebičnost, njegov ponos i brigu što će drugi reći..To sam tako mrzila..Tog trenutka odlučila sam se razračunati sa njegovim ponosom i njegovom časti..Podigla sam se na noge, prošla prstima preko svojih vlažnih obraza i krenula stepenicama prema njemu..I dalje je držao slušalicu u ruci ne obraćajući pažnju na mene..Tako se barem tada činilo..Korak po korak koračala sam kao usporeni film, uzdišući i gutajući zrak..Kao da su to bili moji posljednji uzdisaji..Stala sam iza njega, osluškujući njegove glasne uzdisaje..Čekao je na telefonu, a odgovora s druge strane nije bilo..A onda je bjesno bacio telefon o zid..Sve se razletilo u stotine komadića..Zatvorila sma oči u trenutku, glasno uzdahnući..Osjetila sam veliko olakšanje..Više mi nije bilo važno što će biti samnom..Bilo je samo važno da ne nastavi sa svojim cirkusom i da Ephremovim roditeljima ništa ne kaže..A onda me napokon primjetio iza sebe..Ne znam da li je cijelo vrijeme znao da stojim iza njega ili za njega tada nisam postojala, pa mu je bilo svejedno..A onda se okrenuo prema meni i počeo me nazivati pogrdnim imenima, dok mu je slina bjesomoćno curila oko usana..Zgrabio me ponovo za kosu, zapravo za ono malo što je od nje i ostalo..Vukao me ponovo uza stepenice, kao divljeg psa i psovao na sav glas..Mama je plakala, sve jače i jače, sve glasnije i glasnije..Dovukao me do sobe i gurnuo na pod..Izvukao je kofer iz ormara i počeo trpati moje stvari u njega..Zapravo trpao me ostatke moje garderobe i cipela i ono što je od toga svega ostalo..Bilo mi je svejedno, potpuno svejedno..Samo sam htjela da to sve već jednom završi…Da toj priči dođe kraj..Kraj mog života sa njime u toj tada hladnoj i jezivoj kući.. Uhvatio me za ponovo za kosu i dovukao zajedno sa poluzatvorenim koferom iz kojeg su virile moje stvari, do ulaznih vrata, a onda me odgurnuo u dvorište, nogom u stražnjicu kao zadnje smeće..Nije me to dirnulo..Više me zapravo ništa nije moglo dirnuti..Dušu mi je ionako razgolio, lice i tijelo unakazio svojim šakama..Ali srce mi nije mogao uzeti ni ono što je tinjalo u njemu..Bacio je zamnom onaj kofer, iz kojeg se razletilo sve što je u njemu bilo..Nasmijala sam se cinično i okrenula prema njemu..Nije me ni pogledao samo me vrijeđao, a onda je zalupio vrata..Zatresli su se zidovi i prozori kuće, brava je ispala na tlo..A onda bolan krik moje majke :
    „Neee!“
    Kao da je i sada čujem..kao da ju ponovo vidim..Bjes u meni je rastao i želja za osvetom..Osvetom da mu vratim svaku suzu koju je majka sa Halile isplakala, svaki jecaj, svaki krik..Stajala sam u odjeći koju je ratrgao, sa modricama po licu, rasčupane kose, sa mrljama krvi ispod nosa..Drhtale su mi ruke, tada čak i više nego kada me udarao..Skupljala sam stvari oko sebe, ne mareći za prolaznike koji su se znatiželjno zaustavljali pored naše kuće..Laknulo mi je kada sam ugladala među stvarima svoju malu torbicu s mobitelom, nešto novaca i kreditnom karticom. Upravo onom koju mi je darovao za 16-ti rođendan, kako bi mogla kupiti što mi svaki mjesec treba..U trenutku lucidnosti i zdravog razuma, grčevito sam drzala tu karticu i mobitel, jer su mi trebali, bez obzira koliko sam htjela mu sve to baciti u vrata, jer je to njegov poklon.. Pokušala sam skupiti ono malo kose u kopču koju sam našla u torbi..Nekim čudom je ostala čitava..Baš čudom..Komadićem moje portgane košulje obrisala sam krvavo lice i krenula..Krenula u bezdan, u mrak..Sama i bespomoćna..Bez ikoga na svijetu..Kao napušteno štene koje tumara ulicama Damaska..I hodala sam i hodala, a da nisam znala kuda zapravo idem..Ne znam koliko sam hodala, možda dva sata..Bezbroj lica promatralo me s čuđunjem, osvrčući se zamnom..Kao da sam sablast kojoj se nitko nije želio približiti..kao duh od kojeg su svi bježali.. Više nisam mogla ni plakati, niti govoriti, ni vikati..samo sam hodala..U krug vjerojatno, nesvjesno.. Nisam imala kuda..Ni djed ni baka ni stric ni itko od rodbine me ionako ne bi primio. Bili su kao i on, a ja crna ovca u njihovom savršenom arapskom svijetu..Svijetu kojeg sam tada istinski počela mrziti..Tumarajući okolo nisam ni shvatila do kuda sam zapravo došla..U stvarnost me vratio poziv na namaz džamije koja je bila u blizini..Odjekivala je zvučnicima i postajala glasnija nego ikada..a onda sam podigla pogled prema nebu i rekla; Vodi me, gdje hoćeš, ti znaš..govorila sam hrvatski…iz inata prkoseći tom omraženom arapskom..mrzila sam sve što je imalo veze s njim..Nisam odmah ni shvatila da sam se našla pred onom istom džamijom u koju je Ephrem odlazio sa svojom obitelji.. Stajala sam i nijemo promatrala sa onim otrcanim koferom sve one koji su ulazili u dvorište te džamije pripremajući se za namaz..Promatrala sam cipele koje su skidali, vodu koja je curila iz slavine..Poglede su upirali prema meni, u čudu gledajući prema meni.. A onda sam sjela na obližnju klupu na koju sam stavila svoj kofer..Držala sam grčevito privjesak s likom Bogorodice, koji je nekim čudom ostao čitav zajedno sa lančićem, na mome vratu..Zazivala sam je u svojim mislima, bespomoćno..Sjedila sam tako neko vrijeme, osjećaju hladnoću koju je nosila noć u Damasku…Odjeća je bila natopljena suzama i mrljama krvi..A ja sam i dalje s Njom potajice razgovarala..Sa onom čije ime s ponosom nosim, sa Njom koja je je žena i koja najbolje razumije..A onda sam rekla: Dao si mi Kriz da ga nosim i strpljivo ću ga nositi, da si mislio da nemogu ne bi mi ga danas dao..samo me ne ostavljaj, pomozi mi ga nositi.. A onda sam se okrenula ni sama ne znajući zašto i kako..A tamo ispod stare ulične svijetiljke stajao je čovjek u thobi, sa najljepšim očima na svijetu..sa očima koje su parale svijetlost svijetiljke i nadmašile i mjesec i zvijezde..
  23. Волим
    Дејан got a reaction from gago.m for a Странице, Zamanak khalas entaha - Četvrti deo   
    ...Vukao me za kosu, vičući histerično gdje sam bila cijeli dan..držala sam ruke na licu..sve se okretalo oko mene..srce kao da mi je lupalo u grlu..ponestajalo mi je zraka, a on me i dalje vukao..izgubila sam pojam o vremenu i prostoru..trajalo je sekunde, a kao da su prolazili sati..nikako da prestane..
    vikao je da su zvali iz škole, da me nije bilo ni na jednom satu, da se smucam okolo, da će me naučiti pameti, da sam ga razočarala, da ga sramotim..a onda me držeći za kosu gurnuo prema stepenicama..udarila sam leđima..strah je prevladao toliko da ni bol nisam ni osjećala..
    gledala sam u njega, nijemo, uplašeno..znala sam da što god bi rekla da ne bi imalo previše nekakvog smisla..njega se nije moglo prevariti, znao je od onoga trenutka kada je usao u bolničku sobu i zatekao Ephrema..znao, a nije želio vjerovati u to..
    nisam imala puno izbora..reci istinu ili šutiti..trećega nije bilo..kao da se sve pocelo rušiti oko mene, a on nije prestajao vikati..onda u jednom trenutku, se zaletio prema meni i udarao me rukama po glavi, licu..grčevito sam držala ruke preko lica, a on ih je bjesno vukao..
    onaj njegov pogled neću nikada zaboraviti niti riječi koje mi je izgovorio..riječi koje su tako boljele..
    a onda je došla Halile..plakala je i molila ga da me pusti, a on je i dalje vikao da sve zna i da mu se neće nitko smijati.a ja sam i dalje samo šutila..nisam mogla ni plakati, a niti išta reći..
    Okrenuo mi je leđa i bjesno vikao, gromoglasni povik lomio je tišinu toga dana:
    " Allah, Allah"-okretao se nekoliko puta oko sebe..Kao da nije znao što da napravi slijedeće..
    ..držala sam ruke grčevito na stepenicama pored sebe..
    Halile ga je i dalje molila:
    "Nemojte Gospodine!"
    ..ali ne, on nikoga nije slšao..uvijek je bilo po njegovome, bio je najpametniji, uvijek u pravu, on je uvijek znao najbolje..bijes je ovladao njime..
    u jednom trenutku ponovo se okrenuo prema meni i zgrabio me za kosu..poput krpe me vukao po stepenicama do sobe..nogom je udario u vrata i gurnuo me na pod unutra..uhvatio me za lice objema rukama i gledao mrko i ljutito u oči..oči u oči na centimetar udaljenosti..drhtala sam poput pruta, znoj je počeo oblijevati moje lice..a onda se odmaknuo i počeo bacati stvari oko sebe..haljine, cipele, šminku, knjige, sve do čega se domogao..
    Halile je i dalje stajala u prizemlju i plakala moleći da prestane..ali ne, još je više bacao sve oko sebe..
    okrenuo se još jednom prema meni , ubrzano je disao , gutao zrak, a onda je kao strijela otišao dolje..
    nisam mogla vjerovati sto mi se dešava..kao da sam u nekom strašnom filmu, koji traje satima..
    gledala sam prema izlazu sobe, prestrašeno isčekujuci slijedeći njegov potez..a onda se začula svađa..
    Halile ga je molila, a on je samo psovao..nestala je njegova pobožnost, pretvorio se u nešto sto nisam do tada poznavala.. tog dana upoznala sam njegov drugi alter ego..strašan, zastrašujući
    ..to nije bio moj otac..to je bio nepoznat stranac..netko koga prvi put vidim ..nisam ni molila ni zapomagala..samo sam čekala i drhtala..šok se prožimao mojim tijelom..
    a mama..gdje bila mama?. stajala je kao ukopana dolje, šutila , gledajući oko sebe s nevjericom..i nju sam razočarala..srušila sam sve njihove nade koje su polagali u mene..njihov častan i pobožan svijet, svijet poslušnosti, pokornosti, poniznosti..
    a onda je bunt proradio u meni..uspavani tigar je odlučio pokazati zube..digla sam se s onog poda i krenula dolje..s vrha stepenica vidjela sam Halile kako tješi mamu, obje su plakale..
    a onda se pojavio on..držao je nož u ruci..vise nisam mogla ni koraka naprijed napraviti..nisam mogla vjerovati što vidim..pa on to ne bi nikada napravio..
    tko je bio zapravo taj čovjek?-pomislila sam..tko je to.
    .a onda se zaletio, a mama i Halile su skočile na njega i držale ga za noge i molile:
    "Nemoj, nemoj!"
    ..gurnuo je jednu i drugu i potrčao prema meni..a ja? u tom trenutku sam mu se nasmijala..i rekla:
    "Ra7et 3aleek ba2a rea7et 3aleek..!" (izgubio si, izgubio)
    ...podivljao je..uhvatio me za vrat..počela sam se gušiti..nestajalo je tlo pod mojim nogama..
    mama i Halile su trčale i vrištale..opet su mu se bacale oko nogu..a on me vukao za vrat i gušio..onda me odgurnuo i udarila sam glavom o zid..
    ušao je u sobu i sve stvari isjekao u sto komada...
    vikao je:
    " sve ću uništiti što sam ti kupio, hodati ćes gola, sve ću razbiti i zapaliti da nas ništa ne podsjeća na tebe".
    te riječi su me jako pogodile i počela sam plakati..osjetila sam gorčinu i neobjašnjivu tugu..
    odbacio me kao zadnji otpad na svijetu..a zbog čega , što volim Ephrema, jer nisam bila u školi...ja zapravo nisam ni bila sigurna sto on zna ili ne zna..nije bila samo škola u pitanju on je zasigurno nešto više znao..trebalo je samo čekati..a sve je trajalo kao vječnost kojoj nema kraja.
    .hladnoća je prolazila kućom..toplina obiteljskog doma je nestajala, sve je postalo hladno, tmurno, tužno..sve se raspalo u trenu..u jednoj sekundi..e, kad bih mogla vratiti tu sekundu..ne bih došla kućitog dana, samo da sam znala, da će tako biti..
    srce mi drapalo gledajući mamu i Halile kako zapomažu, kako ga mole na koljenima..a nisam mogla ništa učiniti..pola sata je uništavao sve pred sobom, svaku stvar koja je imala veze samnom..kako je rekao da ih ništa više ne podsjeća na mene..
    a nas tri smo klečale na podu..nisu mi se usudile prići, a ni ja njima..a onda je nastavio sa svojim scenama i izjurio kao mahnit iz sobe niz stepenice i zgrabio telefon u ruke..nisam mogla vjerovati..znala sam da će od tog trena izbiti rat..Nazvao je svoje dugogodišnje kućne prijatelje, Ephremove roditelje.odjednom je zaboravio je na prijateljstvo i godine odanosti..sve je to pogazio zbog svog ponosa i svoje časti..
    gdje su nestali oni prijateljski zagrljaji, zajednička slavlja, druženja,..kao da ih je vihor odnio negdje u nepovrat..
    i okrenuo je broj..i okrenuo nam se život naopačke..
  24. Волим
    Дејан got a reaction from Maja Little Owl for a Странице, Zamanak khalas entaha - Četvrti deo   
    ...Vukao me za kosu, vičući histerično gdje sam bila cijeli dan..držala sam ruke na licu..sve se okretalo oko mene..srce kao da mi je lupalo u grlu..ponestajalo mi je zraka, a on me i dalje vukao..izgubila sam pojam o vremenu i prostoru..trajalo je sekunde, a kao da su prolazili sati..nikako da prestane..
    vikao je da su zvali iz škole, da me nije bilo ni na jednom satu, da se smucam okolo, da će me naučiti pameti, da sam ga razočarala, da ga sramotim..a onda me držeći za kosu gurnuo prema stepenicama..udarila sam leđima..strah je prevladao toliko da ni bol nisam ni osjećala..
    gledala sam u njega, nijemo, uplašeno..znala sam da što god bi rekla da ne bi imalo previše nekakvog smisla..njega se nije moglo prevariti, znao je od onoga trenutka kada je usao u bolničku sobu i zatekao Ephrema..znao, a nije želio vjerovati u to..
    nisam imala puno izbora..reci istinu ili šutiti..trećega nije bilo..kao da se sve pocelo rušiti oko mene, a on nije prestajao vikati..onda u jednom trenutku, se zaletio prema meni i udarao me rukama po glavi, licu..grčevito sam držala ruke preko lica, a on ih je bjesno vukao..
    onaj njegov pogled neću nikada zaboraviti niti riječi koje mi je izgovorio..riječi koje su tako boljele..
    a onda je došla Halile..plakala je i molila ga da me pusti, a on je i dalje vikao da sve zna i da mu se neće nitko smijati.a ja sam i dalje samo šutila..nisam mogla ni plakati, a niti išta reći..
    Okrenuo mi je leđa i bjesno vikao, gromoglasni povik lomio je tišinu toga dana:
    " Allah, Allah"-okretao se nekoliko puta oko sebe..Kao da nije znao što da napravi slijedeće..
    ..držala sam ruke grčevito na stepenicama pored sebe..
    Halile ga je i dalje molila:
    "Nemojte Gospodine!"
    ..ali ne, on nikoga nije slšao..uvijek je bilo po njegovome, bio je najpametniji, uvijek u pravu, on je uvijek znao najbolje..bijes je ovladao njime..
    u jednom trenutku ponovo se okrenuo prema meni i zgrabio me za kosu..poput krpe me vukao po stepenicama do sobe..nogom je udario u vrata i gurnuo me na pod unutra..uhvatio me za lice objema rukama i gledao mrko i ljutito u oči..oči u oči na centimetar udaljenosti..drhtala sam poput pruta, znoj je počeo oblijevati moje lice..a onda se odmaknuo i počeo bacati stvari oko sebe..haljine, cipele, šminku, knjige, sve do čega se domogao..
    Halile je i dalje stajala u prizemlju i plakala moleći da prestane..ali ne, još je više bacao sve oko sebe..
    okrenuo se još jednom prema meni , ubrzano je disao , gutao zrak, a onda je kao strijela otišao dolje..
    nisam mogla vjerovati sto mi se dešava..kao da sam u nekom strašnom filmu, koji traje satima..
    gledala sam prema izlazu sobe, prestrašeno isčekujuci slijedeći njegov potez..a onda se začula svađa..
    Halile ga je molila, a on je samo psovao..nestala je njegova pobožnost, pretvorio se u nešto sto nisam do tada poznavala.. tog dana upoznala sam njegov drugi alter ego..strašan, zastrašujući
    ..to nije bio moj otac..to je bio nepoznat stranac..netko koga prvi put vidim ..nisam ni molila ni zapomagala..samo sam čekala i drhtala..šok se prožimao mojim tijelom..
    a mama..gdje bila mama?. stajala je kao ukopana dolje, šutila , gledajući oko sebe s nevjericom..i nju sam razočarala..srušila sam sve njihove nade koje su polagali u mene..njihov častan i pobožan svijet, svijet poslušnosti, pokornosti, poniznosti..
    a onda je bunt proradio u meni..uspavani tigar je odlučio pokazati zube..digla sam se s onog poda i krenula dolje..s vrha stepenica vidjela sam Halile kako tješi mamu, obje su plakale..
    a onda se pojavio on..držao je nož u ruci..vise nisam mogla ni koraka naprijed napraviti..nisam mogla vjerovati što vidim..pa on to ne bi nikada napravio..
    tko je bio zapravo taj čovjek?-pomislila sam..tko je to.
    .a onda se zaletio, a mama i Halile su skočile na njega i držale ga za noge i molile:
    "Nemoj, nemoj!"
    ..gurnuo je jednu i drugu i potrčao prema meni..a ja? u tom trenutku sam mu se nasmijala..i rekla:
    "Ra7et 3aleek ba2a rea7et 3aleek..!" (izgubio si, izgubio)
    ...podivljao je..uhvatio me za vrat..počela sam se gušiti..nestajalo je tlo pod mojim nogama..
    mama i Halile su trčale i vrištale..opet su mu se bacale oko nogu..a on me vukao za vrat i gušio..onda me odgurnuo i udarila sam glavom o zid..
    ušao je u sobu i sve stvari isjekao u sto komada...
    vikao je:
    " sve ću uništiti što sam ti kupio, hodati ćes gola, sve ću razbiti i zapaliti da nas ništa ne podsjeća na tebe".
    te riječi su me jako pogodile i počela sam plakati..osjetila sam gorčinu i neobjašnjivu tugu..
    odbacio me kao zadnji otpad na svijetu..a zbog čega , što volim Ephrema, jer nisam bila u školi...ja zapravo nisam ni bila sigurna sto on zna ili ne zna..nije bila samo škola u pitanju on je zasigurno nešto više znao..trebalo je samo čekati..a sve je trajalo kao vječnost kojoj nema kraja.
    .hladnoća je prolazila kućom..toplina obiteljskog doma je nestajala, sve je postalo hladno, tmurno, tužno..sve se raspalo u trenu..u jednoj sekundi..e, kad bih mogla vratiti tu sekundu..ne bih došla kućitog dana, samo da sam znala, da će tako biti..
    srce mi drapalo gledajući mamu i Halile kako zapomažu, kako ga mole na koljenima..a nisam mogla ništa učiniti..pola sata je uništavao sve pred sobom, svaku stvar koja je imala veze samnom..kako je rekao da ih ništa više ne podsjeća na mene..
    a nas tri smo klečale na podu..nisu mi se usudile prići, a ni ja njima..a onda je nastavio sa svojim scenama i izjurio kao mahnit iz sobe niz stepenice i zgrabio telefon u ruke..nisam mogla vjerovati..znala sam da će od tog trena izbiti rat..Nazvao je svoje dugogodišnje kućne prijatelje, Ephremove roditelje.odjednom je zaboravio je na prijateljstvo i godine odanosti..sve je to pogazio zbog svog ponosa i svoje časti..
    gdje su nestali oni prijateljski zagrljaji, zajednička slavlja, druženja,..kao da ih je vihor odnio negdje u nepovrat..
    i okrenuo je broj..i okrenuo nam se život naopačke..
  25. Волим
    Дејан got a reaction from [email protected] for a Странице, Zamanak khalas entaha - Četvrti deo   
    ...Vukao me za kosu, vičući histerično gdje sam bila cijeli dan..držala sam ruke na licu..sve se okretalo oko mene..srce kao da mi je lupalo u grlu..ponestajalo mi je zraka, a on me i dalje vukao..izgubila sam pojam o vremenu i prostoru..trajalo je sekunde, a kao da su prolazili sati..nikako da prestane..
    vikao je da su zvali iz škole, da me nije bilo ni na jednom satu, da se smucam okolo, da će me naučiti pameti, da sam ga razočarala, da ga sramotim..a onda me držeći za kosu gurnuo prema stepenicama..udarila sam leđima..strah je prevladao toliko da ni bol nisam ni osjećala..
    gledala sam u njega, nijemo, uplašeno..znala sam da što god bi rekla da ne bi imalo previše nekakvog smisla..njega se nije moglo prevariti, znao je od onoga trenutka kada je usao u bolničku sobu i zatekao Ephrema..znao, a nije želio vjerovati u to..
    nisam imala puno izbora..reci istinu ili šutiti..trećega nije bilo..kao da se sve pocelo rušiti oko mene, a on nije prestajao vikati..onda u jednom trenutku, se zaletio prema meni i udarao me rukama po glavi, licu..grčevito sam držala ruke preko lica, a on ih je bjesno vukao..
    onaj njegov pogled neću nikada zaboraviti niti riječi koje mi je izgovorio..riječi koje su tako boljele..
    a onda je došla Halile..plakala je i molila ga da me pusti, a on je i dalje vikao da sve zna i da mu se neće nitko smijati.a ja sam i dalje samo šutila..nisam mogla ni plakati, a niti išta reći..
    Okrenuo mi je leđa i bjesno vikao, gromoglasni povik lomio je tišinu toga dana:
    " Allah, Allah"-okretao se nekoliko puta oko sebe..Kao da nije znao što da napravi slijedeće..
    ..držala sam ruke grčevito na stepenicama pored sebe..
    Halile ga je i dalje molila:
    "Nemojte Gospodine!"
    ..ali ne, on nikoga nije slšao..uvijek je bilo po njegovome, bio je najpametniji, uvijek u pravu, on je uvijek znao najbolje..bijes je ovladao njime..
    u jednom trenutku ponovo se okrenuo prema meni i zgrabio me za kosu..poput krpe me vukao po stepenicama do sobe..nogom je udario u vrata i gurnuo me na pod unutra..uhvatio me za lice objema rukama i gledao mrko i ljutito u oči..oči u oči na centimetar udaljenosti..drhtala sam poput pruta, znoj je počeo oblijevati moje lice..a onda se odmaknuo i počeo bacati stvari oko sebe..haljine, cipele, šminku, knjige, sve do čega se domogao..
    Halile je i dalje stajala u prizemlju i plakala moleći da prestane..ali ne, još je više bacao sve oko sebe..
    okrenuo se još jednom prema meni , ubrzano je disao , gutao zrak, a onda je kao strijela otišao dolje..
    nisam mogla vjerovati sto mi se dešava..kao da sam u nekom strašnom filmu, koji traje satima..
    gledala sam prema izlazu sobe, prestrašeno isčekujuci slijedeći njegov potez..a onda se začula svađa..
    Halile ga je molila, a on je samo psovao..nestala je njegova pobožnost, pretvorio se u nešto sto nisam do tada poznavala.. tog dana upoznala sam njegov drugi alter ego..strašan, zastrašujući
    ..to nije bio moj otac..to je bio nepoznat stranac..netko koga prvi put vidim ..nisam ni molila ni zapomagala..samo sam čekala i drhtala..šok se prožimao mojim tijelom..
    a mama..gdje bila mama?. stajala je kao ukopana dolje, šutila , gledajući oko sebe s nevjericom..i nju sam razočarala..srušila sam sve njihove nade koje su polagali u mene..njihov častan i pobožan svijet, svijet poslušnosti, pokornosti, poniznosti..
    a onda je bunt proradio u meni..uspavani tigar je odlučio pokazati zube..digla sam se s onog poda i krenula dolje..s vrha stepenica vidjela sam Halile kako tješi mamu, obje su plakale..
    a onda se pojavio on..držao je nož u ruci..vise nisam mogla ni koraka naprijed napraviti..nisam mogla vjerovati što vidim..pa on to ne bi nikada napravio..
    tko je bio zapravo taj čovjek?-pomislila sam..tko je to.
    .a onda se zaletio, a mama i Halile su skočile na njega i držale ga za noge i molile:
    "Nemoj, nemoj!"
    ..gurnuo je jednu i drugu i potrčao prema meni..a ja? u tom trenutku sam mu se nasmijala..i rekla:
    "Ra7et 3aleek ba2a rea7et 3aleek..!" (izgubio si, izgubio)
    ...podivljao je..uhvatio me za vrat..počela sam se gušiti..nestajalo je tlo pod mojim nogama..
    mama i Halile su trčale i vrištale..opet su mu se bacale oko nogu..a on me vukao za vrat i gušio..onda me odgurnuo i udarila sam glavom o zid..
    ušao je u sobu i sve stvari isjekao u sto komada...
    vikao je:
    " sve ću uništiti što sam ti kupio, hodati ćes gola, sve ću razbiti i zapaliti da nas ništa ne podsjeća na tebe".
    te riječi su me jako pogodile i počela sam plakati..osjetila sam gorčinu i neobjašnjivu tugu..
    odbacio me kao zadnji otpad na svijetu..a zbog čega , što volim Ephrema, jer nisam bila u školi...ja zapravo nisam ni bila sigurna sto on zna ili ne zna..nije bila samo škola u pitanju on je zasigurno nešto više znao..trebalo je samo čekati..a sve je trajalo kao vječnost kojoj nema kraja.
    .hladnoća je prolazila kućom..toplina obiteljskog doma je nestajala, sve je postalo hladno, tmurno, tužno..sve se raspalo u trenu..u jednoj sekundi..e, kad bih mogla vratiti tu sekundu..ne bih došla kućitog dana, samo da sam znala, da će tako biti..
    srce mi drapalo gledajući mamu i Halile kako zapomažu, kako ga mole na koljenima..a nisam mogla ništa učiniti..pola sata je uništavao sve pred sobom, svaku stvar koja je imala veze samnom..kako je rekao da ih ništa više ne podsjeća na mene..
    a nas tri smo klečale na podu..nisu mi se usudile prići, a ni ja njima..a onda je nastavio sa svojim scenama i izjurio kao mahnit iz sobe niz stepenice i zgrabio telefon u ruke..nisam mogla vjerovati..znala sam da će od tog trena izbiti rat..Nazvao je svoje dugogodišnje kućne prijatelje, Ephremove roditelje.odjednom je zaboravio je na prijateljstvo i godine odanosti..sve je to pogazio zbog svog ponosa i svoje časti..
    gdje su nestali oni prijateljski zagrljaji, zajednička slavlja, druženja,..kao da ih je vihor odnio negdje u nepovrat..
    i okrenuo je broj..i okrenuo nam se život naopačke..
×
×
  • Креирај ново...