Jump to content

Дејан

АДМИНИСТРАТОР
  • Број садржаја

    18474
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    39

Репутација активности

  1. Свиђа ми се
    Дејан got a reaction from о.Небојша for a Странице, Логичка беспућа фра Мариа Кнезовића у служби прикривања апологије усташтва   
    Логичка беспућа фра Мариа Кнезовића
    у служби прикривања апологије усташтва
     
     
     
    Играни филм у режији Предрага Антонијевића „Дара из Јасеновца“, очекивано, изазвао је много реакција, како у домаћој тако и у иностраној и регионалној (екс-Ју) јавности. Реаговали су стручњаци и лаици, од филмских критичара, преко историчара до различитих интелектуалаца и, што би се рекло, обичног света. Реакције су углавном позициониране на две екстремне стране – жестока критика филма, са једне и велика похвала филму, са друге стране. И то не би било ништа чудно и неуобичајено да прича о овом филму и уопште сам филм није више од филма. Шта више, најмање је било речи о филму као уметничком остварењу. Највише речи, опет некако очекивано, било је о самим историјским догађајима, о којима филм говори. Тако, основна тема је била – ко (о тим догађајима) лаже? Они који су филм снимили или они који говоре да је филм „памфлет лажи“?
    Један од критичара филма, заправо критичара историјских факата, је и фра Марио Кнезовић, свештеник РКЦ, припадник Фрањевачког реда и предавач на Филозофском факултету у Мостару. Своју критику изнео је у видео поруци, коју је објавио на ЈуТјубу: Dara iz Jasenovca ili kako dobro širiti mržnju i lagati - YouTube
    Нажалост, уз сву моју добру вољу, ја ову критику не могу другачије да разумем осим као, невешто скривену, апологију усташтва. Жао ми је што то морам да кажем, али ме логичке бизарности и гажење чињеница од стране фра Мариа наводе на такав закључак. Свој утисак ћу детаљно образложити, анализирајући ставове које је фра Марио изнео у својој видео поруци.
    Почео бих са реченицом коју је фра Марио изнео при крају свог излагања. Тачније са делом реченице, у којем каже да је у Јасеновцу „било зла и злочина“. Овај део реченице звучи охрабрујуће, али је нажалост у оштрој контрадикцији са целокупним садржајем излагања фра Мариа. Дакле, ако стоји да је „у Јасеновцу било зла и злочина“ онда све остало што је фра Марио рекао не стоји. Кренимо редом како бисмо уочили ту контрадикцију. Сагледајмо све што је фра Марио рекао у контексту ове његове реченице да је „у Јасеновцу било зла и злочина“.
    Први став фра Марија: Два сата и пет минута, колико траје филм „Дара из Јасеновца“, подразумевало је доста труда и енергије да се поднесу лажи, вели фра Марио. Шта су у филму лажи, одговор нисмо добили, осим једне беспотребне (и бесмислене) апологије кардинала Степинца, на коју ћемо се касније осврнути. У филму су приказани злочини у логору Јасеновац (Градина и Стара Градишка) и конкретне личности које су те злочине починиле. Шта је ту лажно, шта је измишљено – злочинци или злодела? Како са овом тврдњом коегзистира друга тврдња фра Мариа – да је у Јасеновцу било зла и злочина? Ако је било зла и злочина, онда је било и оних који су злочине починили. Логично. Шта је онда у филму лажно? Можда фра Марио мисли да су Макс Лубурић, Љубо Милош, фра Мајсторовић, Анте Врбан и остали зликовци измишљене личности? Можда мисли да је (не)часна сестра Барта Пулхериа, доказани ратни злочинац (која је нажалост побегла од правде), измишљена личност? Можда мисли да је Анте Врбан лагао на суђењу да је цианидом побио више од четрдесеторо деце, што је на филму и приказано? Не знамо шта фра Марио мисли да је лаж у филму, јер нам у својој видео поруци то није објаснио.

    Управо то одсуство објашњења шта је у филму лаж замењено је бесмисленом генерализацијом. Фра Марио тврди да је филм наиван, површан и злонамеран. Тврди чак да је филм чиста пропаганда, да је мотивисан мржњом и да представља платформу за ширење мржње. Према коме и против кога? Сада долазимо до поменуте генерализације која има и свој циљ. За наводну мету мржње фра Марио одређује: Хрвате, Католичку Цркву, часне сестре, фратре. Ово је страшна бесмислица и катастрофална замена теза, која је својствена или људима спорог ума или оним са       злонамерним умом. Не верујем да је фра Марио човек спорог ума (да не кажем глуп), обзиром да је врло образован, како теолошки, тако и философски, те да је доктор наука. Ради се свакако о интелигентном човеку, чији ум није из немоћи изрекао овакву логичку бесмислицу. Ту логичку бесмислицу представља поменута генерализација. Филм је уперен против усташа а не против Хрвата. Тачно је, усташе јесу били Хрвати, али из тога не следи да су сви Хрвати усташе. Дакле, упереност филма против усташа није и не може бити упереност против Хрвата. Забога, па у том логору страдали су и Хрвати, који се нису слагали са усташком идеологијом. Једноставно, фра Марио врши генерализацију која би се могла окарактерисати као non sequitur логичка грешка. Јер из става да су усташе били Хрвати не следи (non sequitur) нужно да су Хрвати усташе. Катастрофално је изједначавати појам усташа са појмом Хрват. То је логички крш и лом.
    Слично стоји и са Католичком Црквом као наводном метом напада од стране овог филма. Историјска је чињеница да је део клира Католичке Цркве учествовао у злочинима у НДХ, током Другог светског рата. О томе су сведочили и часни припадници РКЦ, међу којима је најпознатији кардинал Тисеран. Али опет, из тога не следи да указивање на те конкретне чињенице, са именом и презименом, представља упирање на целу Католичку Цркву. То је поново једна недопустива и нелогична генерализација – одсуство воље и труда да се у расуђивању разликује конкретно и опште. Филм критикује конкретност (конкретне злочинце из редова католичког клира) а не општост (РКЦ у тоталитету)                                                        .
     
    Исти логички крш замене конкретног, који је предмет филма са општим, које није предмет филма, дешава се када фра Марио тврди да су мета напада филма часне сестре и фратри. Који фратри су мета напада филма, питамо се? Једини фратар који се у филму појављује је фра Мајсторовић (Мирослав Филиповић), усташки злочинац који је због својих монструозних злочина назван фра Сатана (он је због тих злочина и искључен из Фрањевачког реда). Да ли на овог „фратра“ мисли фра Марио? Не знам на којег би другог мислио, јер је то једини „фратар“ који се појављује у филму. Да ли жели да каже да фра Мајсторовић није био злочинац? Да ли је то та „лаж“ у филму, коју је на почетку свог видео наступа истакао? Не знамо, јер нам ништа није прецизирао. Фра Марио је оставио све у домену општег, тако да можемо само да слутимо. Али и да се питамо: зашто општост, зашто генерализација, зашто не конкретност? Филм јасно говори о конкретностима, о конкретним историјским личностима које су починиле злочине. Зашто фра Марио, ако је већ квалификовао филм као лаж, није изнео апологију тих конкретних личности? Зашто их је претворио у општост, у генерализацију?
    Претварање конкретности у општост (генерализација) може имати два циља. Њен основни циљ је да се, прикривено и лукаво, негирају злочини и да се перу злочинци. Наравно да фра Марио није могао да развија апологију конкретних имена и презимена злочинаца који су приказани на филму. Забога, па то би било јасно стављање на страну усташке идеологије и у супротности са поменутим ставом фра Мариа да је у Јасеновцу било зла и злочина. Паметан је фра Марио и зна да не би било мудро и корисно говорити са позиције конкретног. Говор са позиције општег је далеко комотнији. Такав говор пружа две драгоцене могућности: 1) негирати усташку идеологију, кроз декларативно „у Јасеновцу је било зла и злочина“ и 2) додворавати се усташтву, говорећи у исто време да је приказани филм „лаж“. Ђаволски мудро – јер тај говор са позиције општости можеш употребити већ како ти потребе и интереси налажу (сликовито: можеш да будеш и усташа, а можеш да будеш и антифашиста, ако загусти – већ виђено у историји, крајем Другог светског рата, када су многи слово U заменили звездом петокраком).                                                                 
    Шта би још могао да буде циљ генерализације, циљ говора са позиције општег? Управо перфидна апологија усташтва. Како? Тако што ћеш, обманом кроз логичке смицалице, читав један народ означити као да је „мета напада“, те га тако укључити у борбу, у којој ће тај народ мислити да брани сам себе. То је управо она перфидна замена појмова – усташе и Хрвати. Фра Марио није рекао да је филм уперен против усташа и усташке идеологије (што је чињеница) већ против Хрвата (што је преварантска генерализација). Том file:///C:\Users\DRAGOL~1\AppData\Local\Temp\msohtmlclip1\01\clip_image004.pngfile:///C:\Users\DRAGOL~1\AppData\Local\Temp\msohtmlclip1\01\clip_image006.jpgбесмисленом генерализацијом он, намерно (онда је лукав и зао) или ненамерно (онда је спорог ума, stultus, што би рекао Свети Августин), мобилише читав један народ, лукаво га преваром индоктринира да буде апологета усташке идеологије, мислећи да тако брани сам себе.
    Генерализација не само што је бесмислена, преварантска и шибицарска подвала, већ је и дубоко опасна и неправедна. Опасна, јер се генерализацијом скривају прави кривци, прави злочинци са именом и презименом. Злочинци уживају да буду ушушкани у ту општост – она им дође као нирвана, блажено стање у којој се више не примећује њихова конкретност. А та конкретност је управо име и презиме зла и злочина. Са друге стране, генерализација је и неправедна јер зло и злочин приписује нечем општем, што обједињује многе људе, од којих огромна већина нема никакве везе са конкретним злом и злочинима. Та општост може да буде нација, вера, Црква… Најпростији силогизам раскринкава генерализацију као глупост. Ево примера. Прва премиса: апостоли су мишкарци. Друга премиса: ја, Александар сам мушкарац. Шта ће бити исправан закључак из ове две премисе – да ли сам ја, Александар апостол? Наравно да нисам. Е видите, такав баналан силогизам је и овај. Прва премиса: све усташе су били Хрвати. Друга премиса: један човек, на пример, Дино Рађа је Хрват. Да ли следи да је Дино Рађа усташа? Односно, да ли из премисе да су све усташе били Хрвати следи закључак да су сви Хрвати усташе? Следи једнако као што из премисе да су сви апостоли били мушкарци, следи да су сви мушкарци апостоли. Наравно, не следи. Овакви закључци би били паралогичне глупости. И управо се тим паралогичним глупостима користи фра Марио у својој критици филма „Дара из Јасеновца“.
    Једину конкретност коју фра Марио помиње у свом излагању, за коју каже да је довољна да се читава горе наведена (бесмислена) аргументација потврди, јесте кардинал Степинац, који је поменут у филму. Фра Мариу је засметало, како он каже, што се Степинац доводи у везу са Антом Павелићем. Кардинал Степинац се у филму помиње само једном, у сцени када (не)часна сестра Барта Пулхериа индоктринира српску, козарачку децу усташкој идеологији и када каже да су велики људи НДХ кардинал Алојзије Степинац и Анте Павелић. Сад ја питам фра Мариа, шта је овде лаж? Зар кардинал Степинац није био војни викар у НДХ? Као такав, зар није био важна личност у НДХ? Шта је у тој тврдњи лаж? Говори ли се о кардиналу Степинцу још нешто у филму? Не. Наведено је све што се о Степинцу у филму говори и ја зато не видим шта је то засметало фра Мариу, осим можда чињенице да кардинал Степинац јесте био војни викар у НДХ? Али то јесте чињеница, није лаж.
    О личности кардинала Степинца не бих да говорим на овом месту, из два разлога. Прво, што се о њему у филму не говори ништа више од онога што сам навео. Друго, што ја као стрпљив човек, без предрасуда, отворено и искрено чекам резултате истраживања Комисије СПЦ и РКЦ о улози и делима кардинала Степинца у НДХ. Искрено, волео бих да видим јасне доказе да је он био човек достојан свог хришћанског звања (волео бих да видим доказе за ту „праву повијест“, коју помиње фра Марио). Волео бих да прочитам да је изговорио нешто веома јасно у осуди злочина, као што је то учинио његов сабрат, поменути кардинал Тисеран. Но, дотле, док не видим, не могу да жмурим пред чињеницом да су православни Срби покрштавани (превођени у РКЦ), као и то да су у дечјим логорима српска деца, у јаничарском маниру, преваспитавана и индоктринирана у усташку идеологију, где им је мењан и национални идентитет. То су чињенице. О томе сведоче многа документа, фотографије, видео записи, сведочанства људи који су преживели ту голготу – писао је о томе и часни кардинал Тисеран.
    На крају, осврнуо бих се на закључак фра Мариа. Називајући филм платформом за ширење мржње, фра Марио закључује да ће филм нашкодити самим Србима. Ширење мржње!? Према коме, забога? Према усташкој идеологији, фашизму и нацизму? Па зар те ствари треба волети? Ах, да, за тренутак сам заборавио да је све то фра Марио назвао Хрватима. Страшна увреда за хрватски народ! Али нисам је изрекао ја, Србин и православац, већ фра Марио, Хрват и католик. Али признајем да је то велика увреда према Хрватима, од које је и мене срамота, иако не стојим иза ње.                                                              
    Идемо даље са закључком. Та „платформа мржње“, тврди фра Марио, створиће нове мрзитеље, нове Вуковаре и нове Сребренице. Заиста језив закључак. Срамотан. Помен жртава пре треба да буде подстрек на молитву, него ли на сулуду освету. Помињање Вуковара и Сребренице овде има задатак да створи поново једну псеудо логичну основу – неку врсту дискредитације, прављење замишљеног саговорника некомпетентним за дискусију, како би се дошло до ћутања: „ви сте чинили злочине, зато нисте компетентни да нама говорите о нашим злочинима, већ се бавите својима. Шта више, ваш некомпетентни говор о нашим злочинима је подстрек на ваше злочине“. Будалаштина. Но, хоћемо ли ћутање о злочинима да претворимо у начело? Да се више нигде не сме говорити о холокаусту, на пример? Јер, по логици фра Мариа, сећање на злочин и невине жртве, ствара мрзитеље (поново се питам, мрзитеље чега/кога?). Не, овакви филмови не треба да стварају потенцијалне осветнике (коме се светити? Злочинци су одавно мртви). Овакви филмови треба да буду опомена да се зло не понови. Ћутање? Не, немамо право на ћутање. Ћутањем бисмо жртве још једном убили. Али наш говор о жртвама није цртање мете на челу било коме. Коначно, овакав филм је потребан и самом хрватском народу. Зашто? Да доживе катарзу коју је доживео немачки народ. Да одбаце сваког ко би њих као народ и њихову државност поистоветио са усташтвом, нацизмом и фашизмом. Да такво поистовећивање сматрају за кривично дело и најстрашнију увреду. Да ураде исто оно што су урадили Немци – да уставом и законима своје земље јасно file:///C:\Users\DRAGOL~1\AppData\Local\Temp\msohtmlclip1\01\clip_image007.pngfile:///C:\Users\DRAGOL~1\AppData\Local\Temp\msohtmlclip1\01\clip_image009.jpgкриминализују усташтво – да онај ко узвикне „За дом спремни!“ прође једнако као онај који у Немачкој узвикне „Зи, хајл!“ – да заврши у затвору. Хрватско друштво, нажалост, још увек није довољно сазрело да овако нешто учини. Због тога се и јављају овакви, назови апологети Хрвата – који лукаво појам Хрват потурају тамо где се нападају усташе и усташка идеологија. То је нови, двоструки злочин. Двострук, зато што негира или минимализује стари злочин и тиме врши апологију злочинаца и зато што кроз лукаву генерализацију читав један, хрватски народ поистовећује са злом и злочинцима. Са друге стране, трезвени људи морају бити двоструко трезвени – да заборавом не убијају поново жртве и да не наседају на причу да име злочина носи име једног, у овом случају хрватског народа.
    Мој закључак је да ова критика филма „Дара из Јасеновца“ од стране фра Мариа Кнезовића представља још једну у низу апологија усташтва. Још једна, јер нажалост није нити прва, нити једина, када су у питању поједине личности из клира РКЦ у Хрвата. Не чуди стога што им Света столица често лупа пацке у последње време. Даће Бог да те пацке истерају ту болесну идеологију из духовног простора РКЦ. Од тога ће највећу благодат имати управо католички хришћани у хрватском народу.file:///C:\Users\DRAGOL~1\AppData\Local\Temp\msohtmlclip1\01\clip_image010.pngfile:///C:\Users\DRAGOL~1\AppData\Local\Temp\msohtmlclip1\01\clip_image012.jpg Осуда злочина, који су починили одређени припадници нашег народа, није слабост – то је снага и врлина. Достојанство једног народа се управо брани тиме што се зло и злочин конкретизују – што се указује на име и презиме. А то је филм „Дара из Јасновца“ управо учинио – није уперио прст на један народ, већ на конкретне злочинце. Тиме се злочин, који је увек акт једне конкретности а не општости, изопштава из једног народа. Обратите пажњу на реч изопштити. То значи искључити из општења – из општости и оставити зло да буде само и да тако само и непокајано, без општења умре и нестане. Зато, чувајмо се генералзицаије – сви народи. Усташа није исто што и Хрват, не дајте да вас варају. Осуда усташа није осуда Хрвата. Мржња према усташкој идеологији, није мржња према Хрватима. Не дозволимо да нашим именом општења, а Хрват или Србин су имена општења, називају зло и злочинце, ма који и ма чији злочинци да су у питању. Генерализацијом, заменом конкретног општим, скривају се прави злочинци (конкретне усташе) и осуђују се недужни (читав хрватски народ). Овај накарадни принцип „расуђивања“ је суштина у анализираном излагању фра Мариа Кнезовића. Чувајмо од таковог расуђивања и свој и друге народе. И чувајмо се посебно да сами не упаднемо у ту преварантску генерализацију – да заиста не замрзимо читав један народ због конкретних злочинаца. Тиме бисмо дали ветар у леђа управо оваквим, скривеним и намазаним, апологетима злочина.
     
     
     
    Др Александар Милојков, теолог

  2. Свиђа ми се
    Дејан got a reaction from Просечан србенда for a Странице, Логичка беспућа фра Мариа Кнезовића у служби прикривања апологије усташтва   
    Логичка беспућа фра Мариа Кнезовића
    у служби прикривања апологије усташтва
     
     
     
    Играни филм у режији Предрага Антонијевића „Дара из Јасеновца“, очекивано, изазвао је много реакција, како у домаћој тако и у иностраној и регионалној (екс-Ју) јавности. Реаговали су стручњаци и лаици, од филмских критичара, преко историчара до различитих интелектуалаца и, што би се рекло, обичног света. Реакције су углавном позициониране на две екстремне стране – жестока критика филма, са једне и велика похвала филму, са друге стране. И то не би било ништа чудно и неуобичајено да прича о овом филму и уопште сам филм није више од филма. Шта више, најмање је било речи о филму као уметничком остварењу. Највише речи, опет некако очекивано, било је о самим историјским догађајима, о којима филм говори. Тако, основна тема је била – ко (о тим догађајима) лаже? Они који су филм снимили или они који говоре да је филм „памфлет лажи“?
    Један од критичара филма, заправо критичара историјских факата, је и фра Марио Кнезовић, свештеник РКЦ, припадник Фрањевачког реда и предавач на Филозофском факултету у Мостару. Своју критику изнео је у видео поруци, коју је објавио на ЈуТјубу: Dara iz Jasenovca ili kako dobro širiti mržnju i lagati - YouTube
    Нажалост, уз сву моју добру вољу, ја ову критику не могу другачије да разумем осим као, невешто скривену, апологију усташтва. Жао ми је што то морам да кажем, али ме логичке бизарности и гажење чињеница од стране фра Мариа наводе на такав закључак. Свој утисак ћу детаљно образложити, анализирајући ставове које је фра Марио изнео у својој видео поруци.
    Почео бих са реченицом коју је фра Марио изнео при крају свог излагања. Тачније са делом реченице, у којем каже да је у Јасеновцу „било зла и злочина“. Овај део реченице звучи охрабрујуће, али је нажалост у оштрој контрадикцији са целокупним садржајем излагања фра Мариа. Дакле, ако стоји да је „у Јасеновцу било зла и злочина“ онда све остало што је фра Марио рекао не стоји. Кренимо редом како бисмо уочили ту контрадикцију. Сагледајмо све што је фра Марио рекао у контексту ове његове реченице да је „у Јасеновцу било зла и злочина“.
    Први став фра Марија: Два сата и пет минута, колико траје филм „Дара из Јасеновца“, подразумевало је доста труда и енергије да се поднесу лажи, вели фра Марио. Шта су у филму лажи, одговор нисмо добили, осим једне беспотребне (и бесмислене) апологије кардинала Степинца, на коју ћемо се касније осврнути. У филму су приказани злочини у логору Јасеновац (Градина и Стара Градишка) и конкретне личности које су те злочине починиле. Шта је ту лажно, шта је измишљено – злочинци или злодела? Како са овом тврдњом коегзистира друга тврдња фра Мариа – да је у Јасеновцу било зла и злочина? Ако је било зла и злочина, онда је било и оних који су злочине починили. Логично. Шта је онда у филму лажно? Можда фра Марио мисли да су Макс Лубурић, Љубо Милош, фра Мајсторовић, Анте Врбан и остали зликовци измишљене личности? Можда мисли да је (не)часна сестра Барта Пулхериа, доказани ратни злочинац (која је нажалост побегла од правде), измишљена личност? Можда мисли да је Анте Врбан лагао на суђењу да је цианидом побио више од четрдесеторо деце, што је на филму и приказано? Не знамо шта фра Марио мисли да је лаж у филму, јер нам у својој видео поруци то није објаснио.

    Управо то одсуство објашњења шта је у филму лаж замењено је бесмисленом генерализацијом. Фра Марио тврди да је филм наиван, површан и злонамеран. Тврди чак да је филм чиста пропаганда, да је мотивисан мржњом и да представља платформу за ширење мржње. Према коме и против кога? Сада долазимо до поменуте генерализације која има и свој циљ. За наводну мету мржње фра Марио одређује: Хрвате, Католичку Цркву, часне сестре, фратре. Ово је страшна бесмислица и катастрофална замена теза, која је својствена или људима спорог ума или оним са       злонамерним умом. Не верујем да је фра Марио човек спорог ума (да не кажем глуп), обзиром да је врло образован, како теолошки, тако и философски, те да је доктор наука. Ради се свакако о интелигентном човеку, чији ум није из немоћи изрекао овакву логичку бесмислицу. Ту логичку бесмислицу представља поменута генерализација. Филм је уперен против усташа а не против Хрвата. Тачно је, усташе јесу били Хрвати, али из тога не следи да су сви Хрвати усташе. Дакле, упереност филма против усташа није и не може бити упереност против Хрвата. Забога, па у том логору страдали су и Хрвати, који се нису слагали са усташком идеологијом. Једноставно, фра Марио врши генерализацију која би се могла окарактерисати као non sequitur логичка грешка. Јер из става да су усташе били Хрвати не следи (non sequitur) нужно да су Хрвати усташе. Катастрофално је изједначавати појам усташа са појмом Хрват. То је логички крш и лом.
    Слично стоји и са Католичком Црквом као наводном метом напада од стране овог филма. Историјска је чињеница да је део клира Католичке Цркве учествовао у злочинима у НДХ, током Другог светског рата. О томе су сведочили и часни припадници РКЦ, међу којима је најпознатији кардинал Тисеран. Али опет, из тога не следи да указивање на те конкретне чињенице, са именом и презименом, представља упирање на целу Католичку Цркву. То је поново једна недопустива и нелогична генерализација – одсуство воље и труда да се у расуђивању разликује конкретно и опште. Филм критикује конкретност (конкретне злочинце из редова католичког клира) а не општост (РКЦ у тоталитету)                                                        .
     
    Исти логички крш замене конкретног, који је предмет филма са општим, које није предмет филма, дешава се када фра Марио тврди да су мета напада филма часне сестре и фратри. Који фратри су мета напада филма, питамо се? Једини фратар који се у филму појављује је фра Мајсторовић (Мирослав Филиповић), усташки злочинац који је због својих монструозних злочина назван фра Сатана (он је због тих злочина и искључен из Фрањевачког реда). Да ли на овог „фратра“ мисли фра Марио? Не знам на којег би другог мислио, јер је то једини „фратар“ који се појављује у филму. Да ли жели да каже да фра Мајсторовић није био злочинац? Да ли је то та „лаж“ у филму, коју је на почетку свог видео наступа истакао? Не знамо, јер нам ништа није прецизирао. Фра Марио је оставио све у домену општег, тако да можемо само да слутимо. Али и да се питамо: зашто општост, зашто генерализација, зашто не конкретност? Филм јасно говори о конкретностима, о конкретним историјским личностима које су починиле злочине. Зашто фра Марио, ако је већ квалификовао филм као лаж, није изнео апологију тих конкретних личности? Зашто их је претворио у општост, у генерализацију?
    Претварање конкретности у општост (генерализација) може имати два циља. Њен основни циљ је да се, прикривено и лукаво, негирају злочини и да се перу злочинци. Наравно да фра Марио није могао да развија апологију конкретних имена и презимена злочинаца који су приказани на филму. Забога, па то би било јасно стављање на страну усташке идеологије и у супротности са поменутим ставом фра Мариа да је у Јасеновцу било зла и злочина. Паметан је фра Марио и зна да не би било мудро и корисно говорити са позиције конкретног. Говор са позиције општег је далеко комотнији. Такав говор пружа две драгоцене могућности: 1) негирати усташку идеологију, кроз декларативно „у Јасеновцу је било зла и злочина“ и 2) додворавати се усташтву, говорећи у исто време да је приказани филм „лаж“. Ђаволски мудро – јер тај говор са позиције општости можеш употребити већ како ти потребе и интереси налажу (сликовито: можеш да будеш и усташа, а можеш да будеш и антифашиста, ако загусти – већ виђено у историји, крајем Другог светског рата, када су многи слово U заменили звездом петокраком).                                                                 
    Шта би још могао да буде циљ генерализације, циљ говора са позиције општег? Управо перфидна апологија усташтва. Како? Тако што ћеш, обманом кроз логичке смицалице, читав један народ означити као да је „мета напада“, те га тако укључити у борбу, у којој ће тај народ мислити да брани сам себе. То је управо она перфидна замена појмова – усташе и Хрвати. Фра Марио није рекао да је филм уперен против усташа и усташке идеологије (што је чињеница) већ против Хрвата (што је преварантска генерализација). Том file:///C:\Users\DRAGOL~1\AppData\Local\Temp\msohtmlclip1\01\clip_image004.pngfile:///C:\Users\DRAGOL~1\AppData\Local\Temp\msohtmlclip1\01\clip_image006.jpgбесмисленом генерализацијом он, намерно (онда је лукав и зао) или ненамерно (онда је спорог ума, stultus, што би рекао Свети Августин), мобилише читав један народ, лукаво га преваром индоктринира да буде апологета усташке идеологије, мислећи да тако брани сам себе.
    Генерализација не само што је бесмислена, преварантска и шибицарска подвала, већ је и дубоко опасна и неправедна. Опасна, јер се генерализацијом скривају прави кривци, прави злочинци са именом и презименом. Злочинци уживају да буду ушушкани у ту општост – она им дође као нирвана, блажено стање у којој се више не примећује њихова конкретност. А та конкретност је управо име и презиме зла и злочина. Са друге стране, генерализација је и неправедна јер зло и злочин приписује нечем општем, што обједињује многе људе, од којих огромна већина нема никакве везе са конкретним злом и злочинима. Та општост може да буде нација, вера, Црква… Најпростији силогизам раскринкава генерализацију као глупост. Ево примера. Прва премиса: апостоли су мишкарци. Друга премиса: ја, Александар сам мушкарац. Шта ће бити исправан закључак из ове две премисе – да ли сам ја, Александар апостол? Наравно да нисам. Е видите, такав баналан силогизам је и овај. Прва премиса: све усташе су били Хрвати. Друга премиса: један човек, на пример, Дино Рађа је Хрват. Да ли следи да је Дино Рађа усташа? Односно, да ли из премисе да су све усташе били Хрвати следи закључак да су сви Хрвати усташе? Следи једнако као што из премисе да су сви апостоли били мушкарци, следи да су сви мушкарци апостоли. Наравно, не следи. Овакви закључци би били паралогичне глупости. И управо се тим паралогичним глупостима користи фра Марио у својој критици филма „Дара из Јасеновца“.
    Једину конкретност коју фра Марио помиње у свом излагању, за коју каже да је довољна да се читава горе наведена (бесмислена) аргументација потврди, јесте кардинал Степинац, који је поменут у филму. Фра Мариу је засметало, како он каже, што се Степинац доводи у везу са Антом Павелићем. Кардинал Степинац се у филму помиње само једном, у сцени када (не)часна сестра Барта Пулхериа индоктринира српску, козарачку децу усташкој идеологији и када каже да су велики људи НДХ кардинал Алојзије Степинац и Анте Павелић. Сад ја питам фра Мариа, шта је овде лаж? Зар кардинал Степинац није био војни викар у НДХ? Као такав, зар није био важна личност у НДХ? Шта је у тој тврдњи лаж? Говори ли се о кардиналу Степинцу још нешто у филму? Не. Наведено је све што се о Степинцу у филму говори и ја зато не видим шта је то засметало фра Мариу, осим можда чињенице да кардинал Степинац јесте био војни викар у НДХ? Али то јесте чињеница, није лаж.
    О личности кардинала Степинца не бих да говорим на овом месту, из два разлога. Прво, што се о њему у филму не говори ништа више од онога што сам навео. Друго, што ја као стрпљив човек, без предрасуда, отворено и искрено чекам резултате истраживања Комисије СПЦ и РКЦ о улози и делима кардинала Степинца у НДХ. Искрено, волео бих да видим јасне доказе да је он био човек достојан свог хришћанског звања (волео бих да видим доказе за ту „праву повијест“, коју помиње фра Марио). Волео бих да прочитам да је изговорио нешто веома јасно у осуди злочина, као што је то учинио његов сабрат, поменути кардинал Тисеран. Но, дотле, док не видим, не могу да жмурим пред чињеницом да су православни Срби покрштавани (превођени у РКЦ), као и то да су у дечјим логорима српска деца, у јаничарском маниру, преваспитавана и индоктринирана у усташку идеологију, где им је мењан и национални идентитет. То су чињенице. О томе сведоче многа документа, фотографије, видео записи, сведочанства људи који су преживели ту голготу – писао је о томе и часни кардинал Тисеран.
    На крају, осврнуо бих се на закључак фра Мариа. Називајући филм платформом за ширење мржње, фра Марио закључује да ће филм нашкодити самим Србима. Ширење мржње!? Према коме, забога? Према усташкој идеологији, фашизму и нацизму? Па зар те ствари треба волети? Ах, да, за тренутак сам заборавио да је све то фра Марио назвао Хрватима. Страшна увреда за хрватски народ! Али нисам је изрекао ја, Србин и православац, већ фра Марио, Хрват и католик. Али признајем да је то велика увреда према Хрватима, од које је и мене срамота, иако не стојим иза ње.                                                              
    Идемо даље са закључком. Та „платформа мржње“, тврди фра Марио, створиће нове мрзитеље, нове Вуковаре и нове Сребренице. Заиста језив закључак. Срамотан. Помен жртава пре треба да буде подстрек на молитву, него ли на сулуду освету. Помињање Вуковара и Сребренице овде има задатак да створи поново једну псеудо логичну основу – неку врсту дискредитације, прављење замишљеног саговорника некомпетентним за дискусију, како би се дошло до ћутања: „ви сте чинили злочине, зато нисте компетентни да нама говорите о нашим злочинима, већ се бавите својима. Шта више, ваш некомпетентни говор о нашим злочинима је подстрек на ваше злочине“. Будалаштина. Но, хоћемо ли ћутање о злочинима да претворимо у начело? Да се више нигде не сме говорити о холокаусту, на пример? Јер, по логици фра Мариа, сећање на злочин и невине жртве, ствара мрзитеље (поново се питам, мрзитеље чега/кога?). Не, овакви филмови не треба да стварају потенцијалне осветнике (коме се светити? Злочинци су одавно мртви). Овакви филмови треба да буду опомена да се зло не понови. Ћутање? Не, немамо право на ћутање. Ћутањем бисмо жртве још једном убили. Али наш говор о жртвама није цртање мете на челу било коме. Коначно, овакав филм је потребан и самом хрватском народу. Зашто? Да доживе катарзу коју је доживео немачки народ. Да одбаце сваког ко би њих као народ и њихову државност поистоветио са усташтвом, нацизмом и фашизмом. Да такво поистовећивање сматрају за кривично дело и најстрашнију увреду. Да ураде исто оно што су урадили Немци – да уставом и законима своје земље јасно file:///C:\Users\DRAGOL~1\AppData\Local\Temp\msohtmlclip1\01\clip_image007.pngfile:///C:\Users\DRAGOL~1\AppData\Local\Temp\msohtmlclip1\01\clip_image009.jpgкриминализују усташтво – да онај ко узвикне „За дом спремни!“ прође једнако као онај који у Немачкој узвикне „Зи, хајл!“ – да заврши у затвору. Хрватско друштво, нажалост, још увек није довољно сазрело да овако нешто учини. Због тога се и јављају овакви, назови апологети Хрвата – који лукаво појам Хрват потурају тамо где се нападају усташе и усташка идеологија. То је нови, двоструки злочин. Двострук, зато што негира или минимализује стари злочин и тиме врши апологију злочинаца и зато што кроз лукаву генерализацију читав један, хрватски народ поистовећује са злом и злочинцима. Са друге стране, трезвени људи морају бити двоструко трезвени – да заборавом не убијају поново жртве и да не наседају на причу да име злочина носи име једног, у овом случају хрватског народа.
    Мој закључак је да ова критика филма „Дара из Јасеновца“ од стране фра Мариа Кнезовића представља још једну у низу апологија усташтва. Још једна, јер нажалост није нити прва, нити једина, када су у питању поједине личности из клира РКЦ у Хрвата. Не чуди стога што им Света столица често лупа пацке у последње време. Даће Бог да те пацке истерају ту болесну идеологију из духовног простора РКЦ. Од тога ће највећу благодат имати управо католички хришћани у хрватском народу.file:///C:\Users\DRAGOL~1\AppData\Local\Temp\msohtmlclip1\01\clip_image010.pngfile:///C:\Users\DRAGOL~1\AppData\Local\Temp\msohtmlclip1\01\clip_image012.jpg Осуда злочина, који су починили одређени припадници нашег народа, није слабост – то је снага и врлина. Достојанство једног народа се управо брани тиме што се зло и злочин конкретизују – што се указује на име и презиме. А то је филм „Дара из Јасновца“ управо учинио – није уперио прст на један народ, већ на конкретне злочинце. Тиме се злочин, који је увек акт једне конкретности а не општости, изопштава из једног народа. Обратите пажњу на реч изопштити. То значи искључити из општења – из општости и оставити зло да буде само и да тако само и непокајано, без општења умре и нестане. Зато, чувајмо се генералзицаије – сви народи. Усташа није исто што и Хрват, не дајте да вас варају. Осуда усташа није осуда Хрвата. Мржња према усташкој идеологији, није мржња према Хрватима. Не дозволимо да нашим именом општења, а Хрват или Србин су имена општења, називају зло и злочинце, ма који и ма чији злочинци да су у питању. Генерализацијом, заменом конкретног општим, скривају се прави злочинци (конкретне усташе) и осуђују се недужни (читав хрватски народ). Овај накарадни принцип „расуђивања“ је суштина у анализираном излагању фра Мариа Кнезовића. Чувајмо од таковог расуђивања и свој и друге народе. И чувајмо се посебно да сами не упаднемо у ту преварантску генерализацију – да заиста не замрзимо читав један народ због конкретних злочинаца. Тиме бисмо дали ветар у леђа управо оваквим, скривеним и намазаним, апологетима злочина.
     
     
     
    Др Александар Милојков, теолог

  3. Свиђа ми се
    Дејан got a reaction from AnaLaz for a Странице, Логичка беспућа фра Мариа Кнезовића у служби прикривања апологије усташтва   
    Логичка беспућа фра Мариа Кнезовића
    у служби прикривања апологије усташтва
     
     
     
    Играни филм у режији Предрага Антонијевића „Дара из Јасеновца“, очекивано, изазвао је много реакција, како у домаћој тако и у иностраној и регионалној (екс-Ју) јавности. Реаговали су стручњаци и лаици, од филмских критичара, преко историчара до различитих интелектуалаца и, што би се рекло, обичног света. Реакције су углавном позициониране на две екстремне стране – жестока критика филма, са једне и велика похвала филму, са друге стране. И то не би било ништа чудно и неуобичајено да прича о овом филму и уопште сам филм није више од филма. Шта више, најмање је било речи о филму као уметничком остварењу. Највише речи, опет некако очекивано, било је о самим историјским догађајима, о којима филм говори. Тако, основна тема је била – ко (о тим догађајима) лаже? Они који су филм снимили или они који говоре да је филм „памфлет лажи“?
    Један од критичара филма, заправо критичара историјских факата, је и фра Марио Кнезовић, свештеник РКЦ, припадник Фрањевачког реда и предавач на Филозофском факултету у Мостару. Своју критику изнео је у видео поруци, коју је објавио на ЈуТјубу: Dara iz Jasenovca ili kako dobro širiti mržnju i lagati - YouTube
    Нажалост, уз сву моју добру вољу, ја ову критику не могу другачије да разумем осим као, невешто скривену, апологију усташтва. Жао ми је што то морам да кажем, али ме логичке бизарности и гажење чињеница од стране фра Мариа наводе на такав закључак. Свој утисак ћу детаљно образложити, анализирајући ставове које је фра Марио изнео у својој видео поруци.
    Почео бих са реченицом коју је фра Марио изнео при крају свог излагања. Тачније са делом реченице, у којем каже да је у Јасеновцу „било зла и злочина“. Овај део реченице звучи охрабрујуће, али је нажалост у оштрој контрадикцији са целокупним садржајем излагања фра Мариа. Дакле, ако стоји да је „у Јасеновцу било зла и злочина“ онда све остало што је фра Марио рекао не стоји. Кренимо редом како бисмо уочили ту контрадикцију. Сагледајмо све што је фра Марио рекао у контексту ове његове реченице да је „у Јасеновцу било зла и злочина“.
    Први став фра Марија: Два сата и пет минута, колико траје филм „Дара из Јасеновца“, подразумевало је доста труда и енергије да се поднесу лажи, вели фра Марио. Шта су у филму лажи, одговор нисмо добили, осим једне беспотребне (и бесмислене) апологије кардинала Степинца, на коју ћемо се касније осврнути. У филму су приказани злочини у логору Јасеновац (Градина и Стара Градишка) и конкретне личности које су те злочине починиле. Шта је ту лажно, шта је измишљено – злочинци или злодела? Како са овом тврдњом коегзистира друга тврдња фра Мариа – да је у Јасеновцу било зла и злочина? Ако је било зла и злочина, онда је било и оних који су злочине починили. Логично. Шта је онда у филму лажно? Можда фра Марио мисли да су Макс Лубурић, Љубо Милош, фра Мајсторовић, Анте Врбан и остали зликовци измишљене личности? Можда мисли да је (не)часна сестра Барта Пулхериа, доказани ратни злочинац (која је нажалост побегла од правде), измишљена личност? Можда мисли да је Анте Врбан лагао на суђењу да је цианидом побио више од четрдесеторо деце, што је на филму и приказано? Не знамо шта фра Марио мисли да је лаж у филму, јер нам у својој видео поруци то није објаснио.

    Управо то одсуство објашњења шта је у филму лаж замењено је бесмисленом генерализацијом. Фра Марио тврди да је филм наиван, површан и злонамеран. Тврди чак да је филм чиста пропаганда, да је мотивисан мржњом и да представља платформу за ширење мржње. Према коме и против кога? Сада долазимо до поменуте генерализације која има и свој циљ. За наводну мету мржње фра Марио одређује: Хрвате, Католичку Цркву, часне сестре, фратре. Ово је страшна бесмислица и катастрофална замена теза, која је својствена или људима спорог ума или оним са       злонамерним умом. Не верујем да је фра Марио човек спорог ума (да не кажем глуп), обзиром да је врло образован, како теолошки, тако и философски, те да је доктор наука. Ради се свакако о интелигентном човеку, чији ум није из немоћи изрекао овакву логичку бесмислицу. Ту логичку бесмислицу представља поменута генерализација. Филм је уперен против усташа а не против Хрвата. Тачно је, усташе јесу били Хрвати, али из тога не следи да су сви Хрвати усташе. Дакле, упереност филма против усташа није и не може бити упереност против Хрвата. Забога, па у том логору страдали су и Хрвати, који се нису слагали са усташком идеологијом. Једноставно, фра Марио врши генерализацију која би се могла окарактерисати као non sequitur логичка грешка. Јер из става да су усташе били Хрвати не следи (non sequitur) нужно да су Хрвати усташе. Катастрофално је изједначавати појам усташа са појмом Хрват. То је логички крш и лом.
    Слично стоји и са Католичком Црквом као наводном метом напада од стране овог филма. Историјска је чињеница да је део клира Католичке Цркве учествовао у злочинима у НДХ, током Другог светског рата. О томе су сведочили и часни припадници РКЦ, међу којима је најпознатији кардинал Тисеран. Али опет, из тога не следи да указивање на те конкретне чињенице, са именом и презименом, представља упирање на целу Католичку Цркву. То је поново једна недопустива и нелогична генерализација – одсуство воље и труда да се у расуђивању разликује конкретно и опште. Филм критикује конкретност (конкретне злочинце из редова католичког клира) а не општост (РКЦ у тоталитету)                                                        .
     
    Исти логички крш замене конкретног, који је предмет филма са општим, које није предмет филма, дешава се када фра Марио тврди да су мета напада филма часне сестре и фратри. Који фратри су мета напада филма, питамо се? Једини фратар који се у филму појављује је фра Мајсторовић (Мирослав Филиповић), усташки злочинац који је због својих монструозних злочина назван фра Сатана (он је због тих злочина и искључен из Фрањевачког реда). Да ли на овог „фратра“ мисли фра Марио? Не знам на којег би другог мислио, јер је то једини „фратар“ који се појављује у филму. Да ли жели да каже да фра Мајсторовић није био злочинац? Да ли је то та „лаж“ у филму, коју је на почетку свог видео наступа истакао? Не знамо, јер нам ништа није прецизирао. Фра Марио је оставио све у домену општег, тако да можемо само да слутимо. Али и да се питамо: зашто општост, зашто генерализација, зашто не конкретност? Филм јасно говори о конкретностима, о конкретним историјским личностима које су починиле злочине. Зашто фра Марио, ако је већ квалификовао филм као лаж, није изнео апологију тих конкретних личности? Зашто их је претворио у општост, у генерализацију?
    Претварање конкретности у општост (генерализација) може имати два циља. Њен основни циљ је да се, прикривено и лукаво, негирају злочини и да се перу злочинци. Наравно да фра Марио није могао да развија апологију конкретних имена и презимена злочинаца који су приказани на филму. Забога, па то би било јасно стављање на страну усташке идеологије и у супротности са поменутим ставом фра Мариа да је у Јасеновцу било зла и злочина. Паметан је фра Марио и зна да не би било мудро и корисно говорити са позиције конкретног. Говор са позиције општег је далеко комотнији. Такав говор пружа две драгоцене могућности: 1) негирати усташку идеологију, кроз декларативно „у Јасеновцу је било зла и злочина“ и 2) додворавати се усташтву, говорећи у исто време да је приказани филм „лаж“. Ђаволски мудро – јер тај говор са позиције општости можеш употребити већ како ти потребе и интереси налажу (сликовито: можеш да будеш и усташа, а можеш да будеш и антифашиста, ако загусти – већ виђено у историји, крајем Другог светског рата, када су многи слово U заменили звездом петокраком).                                                                 
    Шта би још могао да буде циљ генерализације, циљ говора са позиције општег? Управо перфидна апологија усташтва. Како? Тако што ћеш, обманом кроз логичке смицалице, читав један народ означити као да је „мета напада“, те га тако укључити у борбу, у којој ће тај народ мислити да брани сам себе. То је управо она перфидна замена појмова – усташе и Хрвати. Фра Марио није рекао да је филм уперен против усташа и усташке идеологије (што је чињеница) већ против Хрвата (што је преварантска генерализација). Том file:///C:\Users\DRAGOL~1\AppData\Local\Temp\msohtmlclip1\01\clip_image004.pngfile:///C:\Users\DRAGOL~1\AppData\Local\Temp\msohtmlclip1\01\clip_image006.jpgбесмисленом генерализацијом он, намерно (онда је лукав и зао) или ненамерно (онда је спорог ума, stultus, што би рекао Свети Августин), мобилише читав један народ, лукаво га преваром индоктринира да буде апологета усташке идеологије, мислећи да тако брани сам себе.
    Генерализација не само што је бесмислена, преварантска и шибицарска подвала, већ је и дубоко опасна и неправедна. Опасна, јер се генерализацијом скривају прави кривци, прави злочинци са именом и презименом. Злочинци уживају да буду ушушкани у ту општост – она им дође као нирвана, блажено стање у којој се више не примећује њихова конкретност. А та конкретност је управо име и презиме зла и злочина. Са друге стране, генерализација је и неправедна јер зло и злочин приписује нечем општем, што обједињује многе људе, од којих огромна већина нема никакве везе са конкретним злом и злочинима. Та општост може да буде нација, вера, Црква… Најпростији силогизам раскринкава генерализацију као глупост. Ево примера. Прва премиса: апостоли су мишкарци. Друга премиса: ја, Александар сам мушкарац. Шта ће бити исправан закључак из ове две премисе – да ли сам ја, Александар апостол? Наравно да нисам. Е видите, такав баналан силогизам је и овај. Прва премиса: све усташе су били Хрвати. Друга премиса: један човек, на пример, Дино Рађа је Хрват. Да ли следи да је Дино Рађа усташа? Односно, да ли из премисе да су све усташе били Хрвати следи закључак да су сви Хрвати усташе? Следи једнако као што из премисе да су сви апостоли били мушкарци, следи да су сви мушкарци апостоли. Наравно, не следи. Овакви закључци би били паралогичне глупости. И управо се тим паралогичним глупостима користи фра Марио у својој критици филма „Дара из Јасеновца“.
    Једину конкретност коју фра Марио помиње у свом излагању, за коју каже да је довољна да се читава горе наведена (бесмислена) аргументација потврди, јесте кардинал Степинац, који је поменут у филму. Фра Мариу је засметало, како он каже, што се Степинац доводи у везу са Антом Павелићем. Кардинал Степинац се у филму помиње само једном, у сцени када (не)часна сестра Барта Пулхериа индоктринира српску, козарачку децу усташкој идеологији и када каже да су велики људи НДХ кардинал Алојзије Степинац и Анте Павелић. Сад ја питам фра Мариа, шта је овде лаж? Зар кардинал Степинац није био војни викар у НДХ? Као такав, зар није био важна личност у НДХ? Шта је у тој тврдњи лаж? Говори ли се о кардиналу Степинцу још нешто у филму? Не. Наведено је све што се о Степинцу у филму говори и ја зато не видим шта је то засметало фра Мариу, осим можда чињенице да кардинал Степинац јесте био војни викар у НДХ? Али то јесте чињеница, није лаж.
    О личности кардинала Степинца не бих да говорим на овом месту, из два разлога. Прво, што се о њему у филму не говори ништа више од онога што сам навео. Друго, што ја као стрпљив човек, без предрасуда, отворено и искрено чекам резултате истраживања Комисије СПЦ и РКЦ о улози и делима кардинала Степинца у НДХ. Искрено, волео бих да видим јасне доказе да је он био човек достојан свог хришћанског звања (волео бих да видим доказе за ту „праву повијест“, коју помиње фра Марио). Волео бих да прочитам да је изговорио нешто веома јасно у осуди злочина, као што је то учинио његов сабрат, поменути кардинал Тисеран. Но, дотле, док не видим, не могу да жмурим пред чињеницом да су православни Срби покрштавани (превођени у РКЦ), као и то да су у дечјим логорима српска деца, у јаничарском маниру, преваспитавана и индоктринирана у усташку идеологију, где им је мењан и национални идентитет. То су чињенице. О томе сведоче многа документа, фотографије, видео записи, сведочанства људи који су преживели ту голготу – писао је о томе и часни кардинал Тисеран.
    На крају, осврнуо бих се на закључак фра Мариа. Називајући филм платформом за ширење мржње, фра Марио закључује да ће филм нашкодити самим Србима. Ширење мржње!? Према коме, забога? Према усташкој идеологији, фашизму и нацизму? Па зар те ствари треба волети? Ах, да, за тренутак сам заборавио да је све то фра Марио назвао Хрватима. Страшна увреда за хрватски народ! Али нисам је изрекао ја, Србин и православац, већ фра Марио, Хрват и католик. Али признајем да је то велика увреда према Хрватима, од које је и мене срамота, иако не стојим иза ње.                                                              
    Идемо даље са закључком. Та „платформа мржње“, тврди фра Марио, створиће нове мрзитеље, нове Вуковаре и нове Сребренице. Заиста језив закључак. Срамотан. Помен жртава пре треба да буде подстрек на молитву, него ли на сулуду освету. Помињање Вуковара и Сребренице овде има задатак да створи поново једну псеудо логичну основу – неку врсту дискредитације, прављење замишљеног саговорника некомпетентним за дискусију, како би се дошло до ћутања: „ви сте чинили злочине, зато нисте компетентни да нама говорите о нашим злочинима, већ се бавите својима. Шта више, ваш некомпетентни говор о нашим злочинима је подстрек на ваше злочине“. Будалаштина. Но, хоћемо ли ћутање о злочинима да претворимо у начело? Да се више нигде не сме говорити о холокаусту, на пример? Јер, по логици фра Мариа, сећање на злочин и невине жртве, ствара мрзитеље (поново се питам, мрзитеље чега/кога?). Не, овакви филмови не треба да стварају потенцијалне осветнике (коме се светити? Злочинци су одавно мртви). Овакви филмови треба да буду опомена да се зло не понови. Ћутање? Не, немамо право на ћутање. Ћутањем бисмо жртве још једном убили. Али наш говор о жртвама није цртање мете на челу било коме. Коначно, овакав филм је потребан и самом хрватском народу. Зашто? Да доживе катарзу коју је доживео немачки народ. Да одбаце сваког ко би њих као народ и њихову државност поистоветио са усташтвом, нацизмом и фашизмом. Да такво поистовећивање сматрају за кривично дело и најстрашнију увреду. Да ураде исто оно што су урадили Немци – да уставом и законима своје земље јасно file:///C:\Users\DRAGOL~1\AppData\Local\Temp\msohtmlclip1\01\clip_image007.pngfile:///C:\Users\DRAGOL~1\AppData\Local\Temp\msohtmlclip1\01\clip_image009.jpgкриминализују усташтво – да онај ко узвикне „За дом спремни!“ прође једнако као онај који у Немачкој узвикне „Зи, хајл!“ – да заврши у затвору. Хрватско друштво, нажалост, још увек није довољно сазрело да овако нешто учини. Због тога се и јављају овакви, назови апологети Хрвата – који лукаво појам Хрват потурају тамо где се нападају усташе и усташка идеологија. То је нови, двоструки злочин. Двострук, зато што негира или минимализује стари злочин и тиме врши апологију злочинаца и зато што кроз лукаву генерализацију читав један, хрватски народ поистовећује са злом и злочинцима. Са друге стране, трезвени људи морају бити двоструко трезвени – да заборавом не убијају поново жртве и да не наседају на причу да име злочина носи име једног, у овом случају хрватског народа.
    Мој закључак је да ова критика филма „Дара из Јасеновца“ од стране фра Мариа Кнезовића представља још једну у низу апологија усташтва. Још једна, јер нажалост није нити прва, нити једина, када су у питању поједине личности из клира РКЦ у Хрвата. Не чуди стога што им Света столица често лупа пацке у последње време. Даће Бог да те пацке истерају ту болесну идеологију из духовног простора РКЦ. Од тога ће највећу благодат имати управо католички хришћани у хрватском народу.file:///C:\Users\DRAGOL~1\AppData\Local\Temp\msohtmlclip1\01\clip_image010.pngfile:///C:\Users\DRAGOL~1\AppData\Local\Temp\msohtmlclip1\01\clip_image012.jpg Осуда злочина, који су починили одређени припадници нашег народа, није слабост – то је снага и врлина. Достојанство једног народа се управо брани тиме што се зло и злочин конкретизују – што се указује на име и презиме. А то је филм „Дара из Јасновца“ управо учинио – није уперио прст на један народ, већ на конкретне злочинце. Тиме се злочин, који је увек акт једне конкретности а не општости, изопштава из једног народа. Обратите пажњу на реч изопштити. То значи искључити из општења – из општости и оставити зло да буде само и да тако само и непокајано, без општења умре и нестане. Зато, чувајмо се генералзицаије – сви народи. Усташа није исто што и Хрват, не дајте да вас варају. Осуда усташа није осуда Хрвата. Мржња према усташкој идеологији, није мржња према Хрватима. Не дозволимо да нашим именом општења, а Хрват или Србин су имена општења, називају зло и злочинце, ма који и ма чији злочинци да су у питању. Генерализацијом, заменом конкретног општим, скривају се прави злочинци (конкретне усташе) и осуђују се недужни (читав хрватски народ). Овај накарадни принцип „расуђивања“ је суштина у анализираном излагању фра Мариа Кнезовића. Чувајмо од таковог расуђивања и свој и друге народе. И чувајмо се посебно да сами не упаднемо у ту преварантску генерализацију – да заиста не замрзимо читав један народ због конкретних злочинаца. Тиме бисмо дали ветар у леђа управо оваквим, скривеним и намазаним, апологетима злочина.
     
     
     
    Др Александар Милојков, теолог

  4. Свиђа ми се
    Дејан got a reaction from александар живаљев for a Странице, Логичка беспућа фра Мариа Кнезовића у служби прикривања апологије усташтва   
    Логичка беспућа фра Мариа Кнезовића
    у служби прикривања апологије усташтва
     
     
     
    Играни филм у режији Предрага Антонијевића „Дара из Јасеновца“, очекивано, изазвао је много реакција, како у домаћој тако и у иностраној и регионалној (екс-Ју) јавности. Реаговали су стручњаци и лаици, од филмских критичара, преко историчара до различитих интелектуалаца и, што би се рекло, обичног света. Реакције су углавном позициониране на две екстремне стране – жестока критика филма, са једне и велика похвала филму, са друге стране. И то не би било ништа чудно и неуобичајено да прича о овом филму и уопште сам филм није више од филма. Шта више, најмање је било речи о филму као уметничком остварењу. Највише речи, опет некако очекивано, било је о самим историјским догађајима, о којима филм говори. Тако, основна тема је била – ко (о тим догађајима) лаже? Они који су филм снимили или они који говоре да је филм „памфлет лажи“?
    Један од критичара филма, заправо критичара историјских факата, је и фра Марио Кнезовић, свештеник РКЦ, припадник Фрањевачког реда и предавач на Филозофском факултету у Мостару. Своју критику изнео је у видео поруци, коју је објавио на ЈуТјубу: Dara iz Jasenovca ili kako dobro širiti mržnju i lagati - YouTube
    Нажалост, уз сву моју добру вољу, ја ову критику не могу другачије да разумем осим као, невешто скривену, апологију усташтва. Жао ми је што то морам да кажем, али ме логичке бизарности и гажење чињеница од стране фра Мариа наводе на такав закључак. Свој утисак ћу детаљно образложити, анализирајући ставове које је фра Марио изнео у својој видео поруци.
    Почео бих са реченицом коју је фра Марио изнео при крају свог излагања. Тачније са делом реченице, у којем каже да је у Јасеновцу „било зла и злочина“. Овај део реченице звучи охрабрујуће, али је нажалост у оштрој контрадикцији са целокупним садржајем излагања фра Мариа. Дакле, ако стоји да је „у Јасеновцу било зла и злочина“ онда све остало што је фра Марио рекао не стоји. Кренимо редом како бисмо уочили ту контрадикцију. Сагледајмо све што је фра Марио рекао у контексту ове његове реченице да је „у Јасеновцу било зла и злочина“.
    Први став фра Марија: Два сата и пет минута, колико траје филм „Дара из Јасеновца“, подразумевало је доста труда и енергије да се поднесу лажи, вели фра Марио. Шта су у филму лажи, одговор нисмо добили, осим једне беспотребне (и бесмислене) апологије кардинала Степинца, на коју ћемо се касније осврнути. У филму су приказани злочини у логору Јасеновац (Градина и Стара Градишка) и конкретне личности које су те злочине починиле. Шта је ту лажно, шта је измишљено – злочинци или злодела? Како са овом тврдњом коегзистира друга тврдња фра Мариа – да је у Јасеновцу било зла и злочина? Ако је било зла и злочина, онда је било и оних који су злочине починили. Логично. Шта је онда у филму лажно? Можда фра Марио мисли да су Макс Лубурић, Љубо Милош, фра Мајсторовић, Анте Врбан и остали зликовци измишљене личности? Можда мисли да је (не)часна сестра Барта Пулхериа, доказани ратни злочинац (која је нажалост побегла од правде), измишљена личност? Можда мисли да је Анте Врбан лагао на суђењу да је цианидом побио више од четрдесеторо деце, што је на филму и приказано? Не знамо шта фра Марио мисли да је лаж у филму, јер нам у својој видео поруци то није објаснио.

    Управо то одсуство објашњења шта је у филму лаж замењено је бесмисленом генерализацијом. Фра Марио тврди да је филм наиван, површан и злонамеран. Тврди чак да је филм чиста пропаганда, да је мотивисан мржњом и да представља платформу за ширење мржње. Према коме и против кога? Сада долазимо до поменуте генерализације која има и свој циљ. За наводну мету мржње фра Марио одређује: Хрвате, Католичку Цркву, часне сестре, фратре. Ово је страшна бесмислица и катастрофална замена теза, која је својствена или људима спорог ума или оним са       злонамерним умом. Не верујем да је фра Марио човек спорог ума (да не кажем глуп), обзиром да је врло образован, како теолошки, тако и философски, те да је доктор наука. Ради се свакако о интелигентном човеку, чији ум није из немоћи изрекао овакву логичку бесмислицу. Ту логичку бесмислицу представља поменута генерализација. Филм је уперен против усташа а не против Хрвата. Тачно је, усташе јесу били Хрвати, али из тога не следи да су сви Хрвати усташе. Дакле, упереност филма против усташа није и не може бити упереност против Хрвата. Забога, па у том логору страдали су и Хрвати, који се нису слагали са усташком идеологијом. Једноставно, фра Марио врши генерализацију која би се могла окарактерисати као non sequitur логичка грешка. Јер из става да су усташе били Хрвати не следи (non sequitur) нужно да су Хрвати усташе. Катастрофално је изједначавати појам усташа са појмом Хрват. То је логички крш и лом.
    Слично стоји и са Католичком Црквом као наводном метом напада од стране овог филма. Историјска је чињеница да је део клира Католичке Цркве учествовао у злочинима у НДХ, током Другог светског рата. О томе су сведочили и часни припадници РКЦ, међу којима је најпознатији кардинал Тисеран. Али опет, из тога не следи да указивање на те конкретне чињенице, са именом и презименом, представља упирање на целу Католичку Цркву. То је поново једна недопустива и нелогична генерализација – одсуство воље и труда да се у расуђивању разликује конкретно и опште. Филм критикује конкретност (конкретне злочинце из редова католичког клира) а не општост (РКЦ у тоталитету)                                                        .
     
    Исти логички крш замене конкретног, који је предмет филма са општим, које није предмет филма, дешава се када фра Марио тврди да су мета напада филма часне сестре и фратри. Који фратри су мета напада филма, питамо се? Једини фратар који се у филму појављује је фра Мајсторовић (Мирослав Филиповић), усташки злочинац који је због својих монструозних злочина назван фра Сатана (он је због тих злочина и искључен из Фрањевачког реда). Да ли на овог „фратра“ мисли фра Марио? Не знам на којег би другог мислио, јер је то једини „фратар“ који се појављује у филму. Да ли жели да каже да фра Мајсторовић није био злочинац? Да ли је то та „лаж“ у филму, коју је на почетку свог видео наступа истакао? Не знамо, јер нам ништа није прецизирао. Фра Марио је оставио све у домену општег, тако да можемо само да слутимо. Али и да се питамо: зашто општост, зашто генерализација, зашто не конкретност? Филм јасно говори о конкретностима, о конкретним историјским личностима које су починиле злочине. Зашто фра Марио, ако је већ квалификовао филм као лаж, није изнео апологију тих конкретних личности? Зашто их је претворио у општост, у генерализацију?
    Претварање конкретности у општост (генерализација) може имати два циља. Њен основни циљ је да се, прикривено и лукаво, негирају злочини и да се перу злочинци. Наравно да фра Марио није могао да развија апологију конкретних имена и презимена злочинаца који су приказани на филму. Забога, па то би било јасно стављање на страну усташке идеологије и у супротности са поменутим ставом фра Мариа да је у Јасеновцу било зла и злочина. Паметан је фра Марио и зна да не би било мудро и корисно говорити са позиције конкретног. Говор са позиције општег је далеко комотнији. Такав говор пружа две драгоцене могућности: 1) негирати усташку идеологију, кроз декларативно „у Јасеновцу је било зла и злочина“ и 2) додворавати се усташтву, говорећи у исто време да је приказани филм „лаж“. Ђаволски мудро – јер тај говор са позиције општости можеш употребити већ како ти потребе и интереси налажу (сликовито: можеш да будеш и усташа, а можеш да будеш и антифашиста, ако загусти – већ виђено у историји, крајем Другог светског рата, када су многи слово U заменили звездом петокраком).                                                                 
    Шта би још могао да буде циљ генерализације, циљ говора са позиције општег? Управо перфидна апологија усташтва. Како? Тако што ћеш, обманом кроз логичке смицалице, читав један народ означити као да је „мета напада“, те га тако укључити у борбу, у којој ће тај народ мислити да брани сам себе. То је управо она перфидна замена појмова – усташе и Хрвати. Фра Марио није рекао да је филм уперен против усташа и усташке идеологије (што је чињеница) већ против Хрвата (што је преварантска генерализација). Том file:///C:\Users\DRAGOL~1\AppData\Local\Temp\msohtmlclip1\01\clip_image004.pngfile:///C:\Users\DRAGOL~1\AppData\Local\Temp\msohtmlclip1\01\clip_image006.jpgбесмисленом генерализацијом он, намерно (онда је лукав и зао) или ненамерно (онда је спорог ума, stultus, што би рекао Свети Августин), мобилише читав један народ, лукаво га преваром индоктринира да буде апологета усташке идеологије, мислећи да тако брани сам себе.
    Генерализација не само што је бесмислена, преварантска и шибицарска подвала, већ је и дубоко опасна и неправедна. Опасна, јер се генерализацијом скривају прави кривци, прави злочинци са именом и презименом. Злочинци уживају да буду ушушкани у ту општост – она им дође као нирвана, блажено стање у којој се више не примећује њихова конкретност. А та конкретност је управо име и презиме зла и злочина. Са друге стране, генерализација је и неправедна јер зло и злочин приписује нечем општем, што обједињује многе људе, од којих огромна већина нема никакве везе са конкретним злом и злочинима. Та општост може да буде нација, вера, Црква… Најпростији силогизам раскринкава генерализацију као глупост. Ево примера. Прва премиса: апостоли су мишкарци. Друга премиса: ја, Александар сам мушкарац. Шта ће бити исправан закључак из ове две премисе – да ли сам ја, Александар апостол? Наравно да нисам. Е видите, такав баналан силогизам је и овај. Прва премиса: све усташе су били Хрвати. Друга премиса: један човек, на пример, Дино Рађа је Хрват. Да ли следи да је Дино Рађа усташа? Односно, да ли из премисе да су све усташе били Хрвати следи закључак да су сви Хрвати усташе? Следи једнако као што из премисе да су сви апостоли били мушкарци, следи да су сви мушкарци апостоли. Наравно, не следи. Овакви закључци би били паралогичне глупости. И управо се тим паралогичним глупостима користи фра Марио у својој критици филма „Дара из Јасеновца“.
    Једину конкретност коју фра Марио помиње у свом излагању, за коју каже да је довољна да се читава горе наведена (бесмислена) аргументација потврди, јесте кардинал Степинац, који је поменут у филму. Фра Мариу је засметало, како он каже, што се Степинац доводи у везу са Антом Павелићем. Кардинал Степинац се у филму помиње само једном, у сцени када (не)часна сестра Барта Пулхериа индоктринира српску, козарачку децу усташкој идеологији и када каже да су велики људи НДХ кардинал Алојзије Степинац и Анте Павелић. Сад ја питам фра Мариа, шта је овде лаж? Зар кардинал Степинац није био војни викар у НДХ? Као такав, зар није био важна личност у НДХ? Шта је у тој тврдњи лаж? Говори ли се о кардиналу Степинцу још нешто у филму? Не. Наведено је све што се о Степинцу у филму говори и ја зато не видим шта је то засметало фра Мариу, осим можда чињенице да кардинал Степинац јесте био војни викар у НДХ? Али то јесте чињеница, није лаж.
    О личности кардинала Степинца не бих да говорим на овом месту, из два разлога. Прво, што се о њему у филму не говори ништа више од онога што сам навео. Друго, што ја као стрпљив човек, без предрасуда, отворено и искрено чекам резултате истраживања Комисије СПЦ и РКЦ о улози и делима кардинала Степинца у НДХ. Искрено, волео бих да видим јасне доказе да је он био човек достојан свог хришћанског звања (волео бих да видим доказе за ту „праву повијест“, коју помиње фра Марио). Волео бих да прочитам да је изговорио нешто веома јасно у осуди злочина, као што је то учинио његов сабрат, поменути кардинал Тисеран. Но, дотле, док не видим, не могу да жмурим пред чињеницом да су православни Срби покрштавани (превођени у РКЦ), као и то да су у дечјим логорима српска деца, у јаничарском маниру, преваспитавана и индоктринирана у усташку идеологију, где им је мењан и национални идентитет. То су чињенице. О томе сведоче многа документа, фотографије, видео записи, сведочанства људи који су преживели ту голготу – писао је о томе и часни кардинал Тисеран.
    На крају, осврнуо бих се на закључак фра Мариа. Називајући филм платформом за ширење мржње, фра Марио закључује да ће филм нашкодити самим Србима. Ширење мржње!? Према коме, забога? Према усташкој идеологији, фашизму и нацизму? Па зар те ствари треба волети? Ах, да, за тренутак сам заборавио да је све то фра Марио назвао Хрватима. Страшна увреда за хрватски народ! Али нисам је изрекао ја, Србин и православац, већ фра Марио, Хрват и католик. Али признајем да је то велика увреда према Хрватима, од које је и мене срамота, иако не стојим иза ње.                                                              
    Идемо даље са закључком. Та „платформа мржње“, тврди фра Марио, створиће нове мрзитеље, нове Вуковаре и нове Сребренице. Заиста језив закључак. Срамотан. Помен жртава пре треба да буде подстрек на молитву, него ли на сулуду освету. Помињање Вуковара и Сребренице овде има задатак да створи поново једну псеудо логичну основу – неку врсту дискредитације, прављење замишљеног саговорника некомпетентним за дискусију, како би се дошло до ћутања: „ви сте чинили злочине, зато нисте компетентни да нама говорите о нашим злочинима, већ се бавите својима. Шта више, ваш некомпетентни говор о нашим злочинима је подстрек на ваше злочине“. Будалаштина. Но, хоћемо ли ћутање о злочинима да претворимо у начело? Да се више нигде не сме говорити о холокаусту, на пример? Јер, по логици фра Мариа, сећање на злочин и невине жртве, ствара мрзитеље (поново се питам, мрзитеље чега/кога?). Не, овакви филмови не треба да стварају потенцијалне осветнике (коме се светити? Злочинци су одавно мртви). Овакви филмови треба да буду опомена да се зло не понови. Ћутање? Не, немамо право на ћутање. Ћутањем бисмо жртве још једном убили. Али наш говор о жртвама није цртање мете на челу било коме. Коначно, овакав филм је потребан и самом хрватском народу. Зашто? Да доживе катарзу коју је доживео немачки народ. Да одбаце сваког ко би њих као народ и њихову државност поистоветио са усташтвом, нацизмом и фашизмом. Да такво поистовећивање сматрају за кривично дело и најстрашнију увреду. Да ураде исто оно што су урадили Немци – да уставом и законима своје земље јасно file:///C:\Users\DRAGOL~1\AppData\Local\Temp\msohtmlclip1\01\clip_image007.pngfile:///C:\Users\DRAGOL~1\AppData\Local\Temp\msohtmlclip1\01\clip_image009.jpgкриминализују усташтво – да онај ко узвикне „За дом спремни!“ прође једнако као онај који у Немачкој узвикне „Зи, хајл!“ – да заврши у затвору. Хрватско друштво, нажалост, још увек није довољно сазрело да овако нешто учини. Због тога се и јављају овакви, назови апологети Хрвата – који лукаво појам Хрват потурају тамо где се нападају усташе и усташка идеологија. То је нови, двоструки злочин. Двострук, зато што негира или минимализује стари злочин и тиме врши апологију злочинаца и зато што кроз лукаву генерализацију читав један, хрватски народ поистовећује са злом и злочинцима. Са друге стране, трезвени људи морају бити двоструко трезвени – да заборавом не убијају поново жртве и да не наседају на причу да име злочина носи име једног, у овом случају хрватског народа.
    Мој закључак је да ова критика филма „Дара из Јасеновца“ од стране фра Мариа Кнезовића представља још једну у низу апологија усташтва. Још једна, јер нажалост није нити прва, нити једина, када су у питању поједине личности из клира РКЦ у Хрвата. Не чуди стога што им Света столица често лупа пацке у последње време. Даће Бог да те пацке истерају ту болесну идеологију из духовног простора РКЦ. Од тога ће највећу благодат имати управо католички хришћани у хрватском народу.file:///C:\Users\DRAGOL~1\AppData\Local\Temp\msohtmlclip1\01\clip_image010.pngfile:///C:\Users\DRAGOL~1\AppData\Local\Temp\msohtmlclip1\01\clip_image012.jpg Осуда злочина, који су починили одређени припадници нашег народа, није слабост – то је снага и врлина. Достојанство једног народа се управо брани тиме што се зло и злочин конкретизују – што се указује на име и презиме. А то је филм „Дара из Јасновца“ управо учинио – није уперио прст на један народ, већ на конкретне злочинце. Тиме се злочин, који је увек акт једне конкретности а не општости, изопштава из једног народа. Обратите пажњу на реч изопштити. То значи искључити из општења – из општости и оставити зло да буде само и да тако само и непокајано, без општења умре и нестане. Зато, чувајмо се генералзицаије – сви народи. Усташа није исто што и Хрват, не дајте да вас варају. Осуда усташа није осуда Хрвата. Мржња према усташкој идеологији, није мржња према Хрватима. Не дозволимо да нашим именом општења, а Хрват или Србин су имена општења, називају зло и злочинце, ма који и ма чији злочинци да су у питању. Генерализацијом, заменом конкретног општим, скривају се прави злочинци (конкретне усташе) и осуђују се недужни (читав хрватски народ). Овај накарадни принцип „расуђивања“ је суштина у анализираном излагању фра Мариа Кнезовића. Чувајмо од таковог расуђивања и свој и друге народе. И чувајмо се посебно да сами не упаднемо у ту преварантску генерализацију – да заиста не замрзимо читав један народ због конкретних злочинаца. Тиме бисмо дали ветар у леђа управо оваквим, скривеним и намазаним, апологетима злочина.
     
     
     
    Др Александар Милојков, теолог

  5. Свиђа ми се
    Дејан got a reaction from александар живаљев for a Странице, Дејан Ристић: О филму ,,Дара из Јасеновца''   
    Драгоцено је да коначно имамо макар једно, а надам се да на том броју нећемо остати, филмско остварење које чува сећање на незамисливо велики број потпуно невиних људи (Срба, Јевреја, Рома, као и припадника других народа) уморених на најстрашнији начин у том злокобном губилишту.
    За сваку је похвалу и то што је наша држава препознала значај реализације овог филмског остварења и пружила му драгоцену подршку.
     
    ,,Дара из Јасеновца'' је потресно уметничко сведочанство о патњи недужних. Бројним својим квалитетима овај филм се сврстава међу добра остварења која као свој драмски сиже имају људску трагедију претворену у истински и стваран геноцид.
     
    Истовремено, као историчар чија је ужа стручна специјалност национална историја 19. и 20. века, са посебним акцентом на култури сећања, осећам потребу да укажем и на то да ово филмско остварење садржи и неколико материјалних историјских грешака које је требало избећи како би била постигнута пуна историјска аутентичност. 
    Но, то можемо приписати чињеници да је у питању уметничко остварење које по себи подразумева и делимичну слободу уметничког израза.
     
    Оно што сматрам можда и највећим ,,пропустом'' или недореченошћу овог дела односи се на то да аутори филма нису посветили дужну пажњу самој суштини те геноцидне и злочиначне творевина каква је била НДХ.
    Наиме, филм у недовољној мери осветљава основну и детерминишућу историјску чињеницу да су злочини геноцида над Србима почињени на целокупној територији НДХ, а посебно у систему логора смрти ,,Јасеновац'', представљали државни и правно кодификовани злочин.
     
    Другим речима, злочини почињени над Србима на подручју НДХ од 1941. до 1945. године нису представљали последицу некакве стихијске појаве, нити изоловног и некоординисаног деловања мањег броја зликоваца и истинских монструма у људском обличју.
     
    Злочин геноцида почињен над Србима у НДХ је био, и то изнова наглашавам, државни и правно кодификовани злочин. Дакле, у случају НДХ злочин над својим становницима српског порекла и православне хришћанске вере осмислила је, организовала и спровела сама држава употребом државног апарата. 
    То се у овом филмском остварењу, нажалост, не види у довољној и разумљивој мери.
     
    Верујем да је пред ауторским тимом овог филма било много професионалних и људских изазова у смислу целовитог, објективног и на историјским чињеницама утемељеног уметничког представљања истинског пакла на земљи какав је био ,,Јасеновац''. 
    Чини ми се да су аутори и реализатори у томе највећим делом успели.
    Но, штета је што ово филмско остварење не садржи и осврт на саму злочиначку суштину усташког покрета и те монструозне творевине познате под застрашујућим називом НДХ.
     
    Сваки наш покушај да разумемо сву суштину, као и да у целини сагледамо обим и последице усташтва - те идеологије истинског зла – наилази на велику препреку која се огледа у људском уму и свима нама и даље несхватљивој спремности појединца да уништава и разара живот у сваком његовом појавном облику.
     
    Стога се на овом месту присећам мисли велике Хане Арент и других савремених филозофа који су указивали на баналност зла и радикално зло указујући, при томе, да су се масовни злочини почињени над потпуно недужним цивилима током Другог светског рата одиграли након што је у нацистичкој Немачкој, фашистичкој Италији и усташкој НДХ успостављен припат државних над моралним законима.
     
    Да закључим, савремена историјска и филозофска наука учи нас да се зло никада не опрашта делу, већ евентуално само његовом извршиоцу, јер је злочин геноцида почињен над Србима у НДХ етички и историјски неопростив.
    На том трагу је и мудра поука нашег патријарха Германа I изговорена управо у Јасеновцу: ,,Опростити морамо - заборавити не смемо!''
     
    Филм ,,Дара из Јасеновца'' је, упркос одређеним мањкавостима, драгоцено уметничко остварење за које верујем да ће нас додатно мотивисати да обогатимо и објективизујемо своја знања о злочину геноцида почињеног над Србима у НДХ, као и да у нашем друштву успоставимо толико потребну систематску и искључиво на историјским чињеницама засновану културу сећања.
     
    Стога дугујемо искрену захвалност ауторима и реализаторима овог филмског остварења на уложеном људском и професионалном напору да представе зло(дело) које је људском уму несхватљиво.
    Сада је на свима нама да искажемо додатну одговорност и да са пијететом приђемо јасеновачким и другим нашим недужним жртвама, као и да то (у)чинимо без мржње ни према коме, без осветничког порива, већ искључиво са људским и истинским саосећањем и одлучношћу да никада не заборавимо.
     
    Надам се да ће, након овог филмског остварења, многи моји сународници и суграђани осетити потребу да посете то застрашујуће стратиште.
    За све нас који смо му много пута одлазили у ходочашће биће то још једна прилика да се изнова нађемо на месту на коме се истински пакао пројавио у људском обличју и у конкретној историјској стварности.
     
    Памтимо све недужне жртве и никада их немојмо заборавити!
    Извор: Фејсбук
     
  6. Свиђа ми се
    Дејан got a reaction from александар живаљев for a Странице, Духовник - Шта ако је муж атеиста?   
    ОДГОВОР ДУХОВНИКА: Брак се одржава на заједничкој жељи мужа и жене да своју брачну заједницу не раскидају. Када један од супружника више не жели да одржава брачну заједницу, било зато што је ушао у неку везу с другом особом, било зато што више не жели да живи у тој заједници; тада се брак већ не може сачувати. Свети апостол Павле је писао: “Ако неки брат има жену неверујућу и она се приволи да живи с њим, нека је не оставља. И ако нека жена има мужа неверујућег и он се приволи да живи с њом, нека га не оставља. Јер се неверујући муж посвети женом, и жена неверујућа посвети се мужем; иначе деца ваша била би нечиста, а сада су света. Ако ли се неверујући раздваја, нека се раздвоји; брат или сестра у таквом случају нису ропски везани”.
    Из ових речи јасно је да то што је муж постао “заклети атеиста” није довољан разлог да се брак растави. Ако тај заклети атеиста још увек жели да живи у том браку, онда такав брак ваља чувати. Ако ли он реши да се раздвоји, онда га већ не треба на силу задржавати у таквом браку.
    Кад је реч о питањима култа, питањима вере у Бога или атеизма, који је у суштини вера да Бог не постоји; сва таква питања су такве природе да потпуно искључују било какву могућност компромиса. Да би неко у диалогу на ову тему променио свој став неопходно је да потпуно промени своју веру. Не може се постићи да свако само за мало попусти, када је реч о питањима вере. Или један мора сасвим попустити и напустити своју ранију веру, те усвојити нову, или ако се то не догоди, онда сваки остаје при својој вери. Кад је реч о питањима уметности, питањима овоземаљским, ту су цивилизовани људи спремни да прихвате могућност да неко има и другачије мишљење, другачији укус. Нормално је да се у таквим питањима поштује право сваког човека на сопствени избор, на сопствени доживљај. О укусима се не расправља.
    Стога ако живиш у браку са “заклетим атеистом”, избегавај сваку расправу на тему вере и атеизма. Ту се речима неће постићи ништа друго до свађе. Ако он започиње такве разговоре, кажи да си глупа и да то што он прича не можеш да схватиш и замоли га да те остави да и даље будеш са својим испраним мозгом. Упитај га да ли он може да те воли и такву глупу и испраног мозга. Највероватније је да ће после тога престати да започиње такве теме с тобом. Ако уђеш у расправу на тему вере сигурно ће се завршити свађом. Честе свађе пак воде ка раскиду брака. Не треба у таквим ситуацијама инсистирати на истицању своје вере у први план. Боље у први план стави све оно што вас спаја, а не питања по којима се непомирљиво разликујете. Свети апостол Петар је писао: “Исто тако и ви, жене, будите покорне својим мужевима, да ако неки не верују речи, онда понашањем жена и без речи буду придобијени, Када виде чедно понашање ваше са страхом. Ваше украшавање да не буде споља: у плетењу косе и у кићењу златом или у облачењу хаљина; Него у скривеноме човеку срца, у непропадљивости кроткога и тихога духа, што је пред Богом драгоцено”.
    Дакле, ваља да се трудиш да својим практиковањем вере у себи изградиш срце кротко и тихо, да себе испуниш хришћанским врлинама и оставиш да Бог у погодно време у срцу твог мужа, заклетог атеисте, запали искру вере. Бог то може учинити сваког трена, но да ли ће се та искра разгорети и претворити у пламен или ће угаснути у мраку неверја, то понајвише зависи од утисака који ће тај заклети атеиста прикупити о верујућим људима, у првом реду о својој жени. Ако се у моменту када се та искра запали, у њему нађе довољно пријатних успомена на тебе, онда ће искра имати много веће шансе да се разгори у прави пламен. А ако ли му у том тренутку изађе слика жене свадљиве, брбљиве, џангризаве, ситничаве, мале су шансе да ће се искра пробити кроз мрак.
    Ако се дакле нађеш у овој незахвалној ситуацији, настој свим снагама да свом мужу не пружиш никаквог повода за незадовољство. Своју веру држи за себе, ради на себи, усавршавај свој карактер, вежбај се у смирењу, кротости, трпељивости, и све чини са пуно љубави не гледајући на то да ли твој муж заслужује такву жену или не. Радије размишљај овако: пошто је твој муж атеиста, њему је потребно за спасење да има два пута савршенију жену. Зато уложи двоструко већи труд на задобијању хришћанских врлина. Кротост подразумева да се мужу не противиш. Ако он не жели да се дете крсти, немој инсистирати на томе. Имај поверења у Бога да ће сачекати да твоја деца одрасту и сама одлуче да се крсте. Ако ти испуниш своју душу хришћанским врлинама, те врлине ће зрачити око тебе и нема сумње деца ће пожелети да буду као ти. Бог није нестрпљив и сачекаће твоју децу. Друга је сасвим ствар, када су и муж и жена верујући, али одлажу крштење детета из неке немарности. Таквима се може десити да изгубе дете, пре него стигне да се крсти. Али, када је отац атеиста, Бог ће то имати у виду и неће спречити децу да кад одрасту приме крштење по својој слободној вољи. Нема сумње да ће деца пре или касније упитати мајку о томе зашто она пости, зашто се моли Богу, зашто окреће и други образ кад је неко удари по једном и сл. Тад ће бити прилике да им кажеш о Богу, о својој вери. Деца ће много више научити о Богу и вери из твог примера, него ли што би икад могла научити само из речи без примера. Имаће пред собом и пример оца атеисте и моћи ће сами да увиде разлику. Твој је задатак само да кад деца уоче ту разлику, да им буде милија идеја да буду као ти, а не као отац. То ће несумњиво бити случај ако ти будеш испуњена хришћанским врлинама.
    Добро би било кад би младе верујуће девојке извукле поуку из твог примера да добро размисле пре него што ступе у брак са неверујућим младићем. Ако је момак неверујући, можда он у себи размишља: “Девојка ми је претерано побожна, али временом ћу је превући на своју страну”. У исто време побожна девојка може да у себи размишља: “Добро, мој момак не верује у Бога, али временом ћу га приволети да постане побожан.” Ако тако размишљајући ступе у брак планирајући да ће једно друго превући на да другу страну, готово је сигурно да ће се у браку суочити са великим разочарањима и проблемима. Стога ако се решаваш да ступиш у брак с неверујућим, рачунајући да ћеш га временом променити, два пута промисли и провери да случајно и он не улази у везу са истим намерама.
    Колико сам разумео из твог писма, ти си већ напустила свог неверујућег мужа. Стога ти мој савет сада долази прекасно. Но, верујем да има доста жена које су у сличној ситуацији, или ће се можда ускоро наћи у таквој ситуацији. Дај Боже да њима овај савет буде од користи.
    Извор: 
    http://www.tvhram.rs/data/images/2020-12-22/3265_o-braku-i-stupanju-u-brak_f.jpg Духовник - Шта ако је муж атеиста?
    WWW.TVHRAM.RS    
     
  7. Волим
    Дејан got a reaction from Итака for a Странице, Проглашавају да је Литургија служена онако како ја навикнуто на српском селу   
    Проглашавају да је Литургија служена онако како ја навикнуто на српском селу, од једва писмених свештеника и развијена током турског робства, уствари, истинско Православље, истинска вера, истинска Христова Црква, а ми сами знамо колико је на ту и такву Литургију утицало и несретно турско време, није Причешће четири пута годишње развијено никаквим богословским умовањем, него је развијено тиме што није било свештеника, па су у велике постове свештеници обилазили села, безбројна села која су имали, па је остало у предању да у ово село свештеник долази на Велики Четвртак, у оно на Велику Суботу, у оно на Цвети, у оно на Васкрс, у оно на Васкршњи понедењак, а и нису људи могли другачије него за та четири пута, колико их је свештеник обилазио, да се за четири пута и причешћују. И онда ми ту навику, навику из турског ропства сада теологизујемо, претварамо у теологију, учимо друге и одцепљујемо се од Цркве, ако други не чине то што ми чинимо. Ја сам био ту сведок када је такав један од тако мислећих људи у олтару Цркве Васкрсења Христовог у Јерусалиму предамном бранио како је то права истина, па рекох: ,,Оче, па побогу, а овде патријарху јерусалимском не објашњаваш то што он ради није правилно и да не зна.“ Наравно, у свом селу, у својој јадној и бедној провинцији где он нешто мало зна више од других, ту ће се он усудити да другог учи и поучава, а овде где зна да други зна више, где се Предање неупоредиво чистије и светлије и неогађеније туђим навикама држи, ту наравно не сме да проговори јер зна да је ту мали да је ту нико и ништа. Управо тако као што и мала људска душа која се боји слободе, која жуди за правилима, која жуди за кавезом, пре свега умним кавезом срца, тај исти кавез којим је окован Христос био на Велики Петак, у коме је Он суђен од тог истог материјала, је направљено дрво на коме је распет.
    Епископ Јован Ћулибрк
  8. Свиђа ми се
    Дејан got a reaction from Жика for a Странице, Проглашавају да је Литургија служена онако како ја навикнуто на српском селу   
    Проглашавају да је Литургија служена онако како ја навикнуто на српском селу, од једва писмених свештеника и развијена током турског робства, уствари, истинско Православље, истинска вера, истинска Христова Црква, а ми сами знамо колико је на ту и такву Литургију утицало и несретно турско време, није Причешће четири пута годишње развијено никаквим богословским умовањем, него је развијено тиме што није било свештеника, па су у велике постове свештеници обилазили села, безбројна села која су имали, па је остало у предању да у ово село свештеник долази на Велики Четвртак, у оно на Велику Суботу, у оно на Цвети, у оно на Васкрс, у оно на Васкршњи понедењак, а и нису људи могли другачије него за та четири пута, колико их је свештеник обилазио, да се за четири пута и причешћују. И онда ми ту навику, навику из турског ропства сада теологизујемо, претварамо у теологију, учимо друге и одцепљујемо се од Цркве, ако други не чине то што ми чинимо. Ја сам био ту сведок када је такав један од тако мислећих људи у олтару Цркве Васкрсења Христовог у Јерусалиму предамном бранио како је то права истина, па рекох: ,,Оче, па побогу, а овде патријарху јерусалимском не објашњаваш то што он ради није правилно и да не зна.“ Наравно, у свом селу, у својој јадној и бедној провинцији где он нешто мало зна више од других, ту ће се он усудити да другог учи и поучава, а овде где зна да други зна више, где се Предање неупоредиво чистије и светлије и неогађеније туђим навикама држи, ту наравно не сме да проговори јер зна да је ту мали да је ту нико и ништа. Управо тако као што и мала људска душа која се боји слободе, која жуди за правилима, која жуди за кавезом, пре свега умним кавезом срца, тај исти кавез којим је окован Христос био на Велики Петак, у коме је Он суђен од тог истог материјала, је направљено дрво на коме је распет.
    Епископ Јован Ћулибрк
  9. Свиђа ми се
    Дејан got a reaction from Predrag.Kovacevic for a Странице, Проглашавају да је Литургија служена онако како ја навикнуто на српском селу   
    Проглашавају да је Литургија служена онако како ја навикнуто на српском селу, од једва писмених свештеника и развијена током турског робства, уствари, истинско Православље, истинска вера, истинска Христова Црква, а ми сами знамо колико је на ту и такву Литургију утицало и несретно турско време, није Причешће четири пута годишње развијено никаквим богословским умовањем, него је развијено тиме што није било свештеника, па су у велике постове свештеници обилазили села, безбројна села која су имали, па је остало у предању да у ово село свештеник долази на Велики Четвртак, у оно на Велику Суботу, у оно на Цвети, у оно на Васкрс, у оно на Васкршњи понедењак, а и нису људи могли другачије него за та четири пута, колико их је свештеник обилазио, да се за четири пута и причешћују. И онда ми ту навику, навику из турског ропства сада теологизујемо, претварамо у теологију, учимо друге и одцепљујемо се од Цркве, ако други не чине то што ми чинимо. Ја сам био ту сведок када је такав један од тако мислећих људи у олтару Цркве Васкрсења Христовог у Јерусалиму предамном бранио како је то права истина, па рекох: ,,Оче, па побогу, а овде патријарху јерусалимском не објашњаваш то што он ради није правилно и да не зна.“ Наравно, у свом селу, у својој јадној и бедној провинцији где он нешто мало зна више од других, ту ће се он усудити да другог учи и поучава, а овде где зна да други зна више, где се Предање неупоредиво чистије и светлије и неогађеније туђим навикама држи, ту наравно не сме да проговори јер зна да је ту мали да је ту нико и ништа. Управо тако као што и мала људска душа која се боји слободе, која жуди за правилима, која жуди за кавезом, пре свега умним кавезом срца, тај исти кавез којим је окован Христос био на Велики Петак, у коме је Он суђен од тог истог материјала, је направљено дрво на коме је распет.
    Епископ Јован Ћулибрк
  10. Свиђа ми се
    Дејан got a reaction from Саласије for a Странице, Проглашавају да је Литургија служена онако како ја навикнуто на српском селу   
    Проглашавају да је Литургија служена онако како ја навикнуто на српском селу, од једва писмених свештеника и развијена током турског робства, уствари, истинско Православље, истинска вера, истинска Христова Црква, а ми сами знамо колико је на ту и такву Литургију утицало и несретно турско време, није Причешће четири пута годишње развијено никаквим богословским умовањем, него је развијено тиме што није било свештеника, па су у велике постове свештеници обилазили села, безбројна села која су имали, па је остало у предању да у ово село свештеник долази на Велики Четвртак, у оно на Велику Суботу, у оно на Цвети, у оно на Васкрс, у оно на Васкршњи понедењак, а и нису људи могли другачије него за та четири пута, колико их је свештеник обилазио, да се за четири пута и причешћују. И онда ми ту навику, навику из турског ропства сада теологизујемо, претварамо у теологију, учимо друге и одцепљујемо се од Цркве, ако други не чине то што ми чинимо. Ја сам био ту сведок када је такав један од тако мислећих људи у олтару Цркве Васкрсења Христовог у Јерусалиму предамном бранио како је то права истина, па рекох: ,,Оче, па побогу, а овде патријарху јерусалимском не објашњаваш то што он ради није правилно и да не зна.“ Наравно, у свом селу, у својој јадној и бедној провинцији где он нешто мало зна више од других, ту ће се он усудити да другог учи и поучава, а овде где зна да други зна више, где се Предање неупоредиво чистије и светлије и неогађеније туђим навикама држи, ту наравно не сме да проговори јер зна да је ту мали да је ту нико и ништа. Управо тако као што и мала људска душа која се боји слободе, која жуди за правилима, која жуди за кавезом, пре свега умним кавезом срца, тај исти кавез којим је окован Христос био на Велики Петак, у коме је Он суђен од тог истог материјала, је направљено дрво на коме је распет.
    Епископ Јован Ћулибрк
  11. Волим
    Дејан got a reaction from dilic for a Странице, Проглашавају да је Литургија служена онако како ја навикнуто на српском селу   
    Проглашавају да је Литургија служена онако како ја навикнуто на српском селу, од једва писмених свештеника и развијена током турског робства, уствари, истинско Православље, истинска вера, истинска Христова Црква, а ми сами знамо колико је на ту и такву Литургију утицало и несретно турско време, није Причешће четири пута годишње развијено никаквим богословским умовањем, него је развијено тиме што није било свештеника, па су у велике постове свештеници обилазили села, безбројна села која су имали, па је остало у предању да у ово село свештеник долази на Велики Четвртак, у оно на Велику Суботу, у оно на Цвети, у оно на Васкрс, у оно на Васкршњи понедењак, а и нису људи могли другачије него за та четири пута, колико их је свештеник обилазио, да се за четири пута и причешћују. И онда ми ту навику, навику из турског ропства сада теологизујемо, претварамо у теологију, учимо друге и одцепљујемо се од Цркве, ако други не чине то што ми чинимо. Ја сам био ту сведок када је такав један од тако мислећих људи у олтару Цркве Васкрсења Христовог у Јерусалиму предамном бранио како је то права истина, па рекох: ,,Оче, па побогу, а овде патријарху јерусалимском не објашњаваш то што он ради није правилно и да не зна.“ Наравно, у свом селу, у својој јадној и бедној провинцији где он нешто мало зна више од других, ту ће се он усудити да другог учи и поучава, а овде где зна да други зна више, где се Предање неупоредиво чистије и светлије и неогађеније туђим навикама држи, ту наравно не сме да проговори јер зна да је ту мали да је ту нико и ништа. Управо тако као што и мала људска душа која се боји слободе, која жуди за правилима, која жуди за кавезом, пре свега умним кавезом срца, тај исти кавез којим је окован Христос био на Велики Петак, у коме је Он суђен од тог истог материјала, је направљено дрво на коме је распет.
    Епископ Јован Ћулибрк
  12. Волим
    Дејан got a reaction from Драгана Милошевић for a Странице, Проглашавају да је Литургија служена онако како ја навикнуто на српском селу   
    Проглашавају да је Литургија служена онако како ја навикнуто на српском селу, од једва писмених свештеника и развијена током турског робства, уствари, истинско Православље, истинска вера, истинска Христова Црква, а ми сами знамо колико је на ту и такву Литургију утицало и несретно турско време, није Причешће четири пута годишње развијено никаквим богословским умовањем, него је развијено тиме што није било свештеника, па су у велике постове свештеници обилазили села, безбројна села која су имали, па је остало у предању да у ово село свештеник долази на Велики Четвртак, у оно на Велику Суботу, у оно на Цвети, у оно на Васкрс, у оно на Васкршњи понедењак, а и нису људи могли другачије него за та четири пута, колико их је свештеник обилазио, да се за четири пута и причешћују. И онда ми ту навику, навику из турског ропства сада теологизујемо, претварамо у теологију, учимо друге и одцепљујемо се од Цркве, ако други не чине то што ми чинимо. Ја сам био ту сведок када је такав један од тако мислећих људи у олтару Цркве Васкрсења Христовог у Јерусалиму предамном бранио како је то права истина, па рекох: ,,Оче, па побогу, а овде патријарху јерусалимском не објашњаваш то што он ради није правилно и да не зна.“ Наравно, у свом селу, у својој јадној и бедној провинцији где он нешто мало зна више од других, ту ће се он усудити да другог учи и поучава, а овде где зна да други зна више, где се Предање неупоредиво чистије и светлије и неогађеније туђим навикама држи, ту наравно не сме да проговори јер зна да је ту мали да је ту нико и ништа. Управо тако као што и мала људска душа која се боји слободе, која жуди за правилима, која жуди за кавезом, пре свега умним кавезом срца, тај исти кавез којим је окован Христос био на Велики Петак, у коме је Он суђен од тог истог материјала, је направљено дрво на коме је распет.
    Епископ Јован Ћулибрк
  13. Свиђа ми се
    Дејан got a reaction from Жика for a Странице, Србски или српски?   
    Данас код многих наших савременика код неких ријечи јавља се ретроактиван дублет па и то недоследно, јер одудара од редовнога облика и уноси пометњу и забуну, која често и није језичка, него сеже у значење – семантику па и садржај ријечи - појма. Ту је најчешће на мети ријеч Србин и њене изведенице: српски-3, српство, Србија(нац)... па како овдје б, ондје п? Лако, и то овако: б је глас коријенскога дијела ријечи, и ту нема двојства и колебања; али кад се он нађе испред вокала или консонанта који не утиче на фонетски квалитет фонеме, означава б, он остаје – б: Србин, Србија...; а кад се он наслони на безвучни консонант, рецимо с, или овај дође у непосредни додир с њим, онда се звучно б обезвучује и прелази у свој безвучни парњак – п, па имамо и у изговору и у писању облик српски, а не србски, јер би то било запостављање и укидање правила процеса. Па код вокализације л: читал - вокализовано л које је дало о, онда отуд – читао; затим код сложенога придјева: без звука, беззвучан - безвучан. И тако редом, или читао - читаа - читā, односно писао, писoo, писō.
     
    Ево нешто мало илустрација овдје реченога: Шабац – Шапчанин и Шапчанка, Шапца и Шапцу... коси падежи исте именице.
     
    Тако је и са другим гласовима: сладак, слатка, слатко; гладак, глатка, глатко...
     
    Слично стоји питање и са помијерањем акцената, односно промјена њихова квалитета (узлазност и силазност: \, /, “, ∩) и квантитет (дужина, краткоћа: ―, U ).
     
    Међутим, кад један облик, фонема или акценат у практичном говору превагне преко 50% у употреби, оносно примјени, то је мјера, правило, стандард – тако је сад српски, а не србски! Србски је коријенски, а српски стандардни облик – до даљњега; докле – не знамо јер је језик, као опредмећено мишљење човјеково – жив, па се развија; некад и вене, слаби.
     
    др Димитрије М. Калезић, протојереј-ставрофор
     
     Извор: http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/библиотека/item/1379-srbski-ili-srpski
  14. Свиђа ми се
    Дејан got a reaction from Vinberulino for a Странице, Православна Црква прославља велики број западних светитеља до великог раскола 1054   
    То је саборна пракса Цркве. Ова чињеница свакако не значи да не треба да имамо поштовања према бројним људима који су искрено живели своју хришћанску веру на Западу. Штавише животи многи од њих су веома поучни и веома је важно да их ничим не омаловажавамо. На који начин Бог спашава неправославне је тајна Божија и наше је да живимо у чврстој нади и вери да ниједно добро дело, као ни вера људи који су искрено живели за Христа неће пропасти пред лицем Божијим. Божија благодат делује на начине који су необјашњиви нашем уму и зато са дубоким поштовањем треба да се односимо према сваком неправославном човеку који се труди да искрено живи по својој вери. Никада на себе не смемо да преуземемо улогу судије, јер тиме чинимо велики грех пред Богом који је једини судија душа људских. 
     
    У бројним случајевима и код западних светитеља од Средњег века до данас забележена су многа чуда и исцелења. Треба да чврсто верујемо да Бог неће оставити неуслишене ничије молитве, а посебно не оних који су рођени ван православног предања и који су се трудили цео живот да живе хришћански онако како су научили од својих родитеља и учитеља. Можемо засигурно да знамо само да се неправославни не спрашавају на основу одређених погрешних учења која су усвојили, већ верујемо да то може да буде само по неизмерној љубави Бога који истински љуби сваког човека и суди свакоме по томе колико нам је дато.  Треба бити јако опрезан јер они православни који тобоже у ревности према својој вери јавно лично вређају и ниподаштавају неправославне показују да су сами лишени љубави и благодати Божије. Онај који пребива у благодати Божијој жели да се сви спасу и највише би се обрадовао да се у онај страшни и чудесни дан Суда сви људи нађу у радости Господа Бога нашега. Као православни хришћани дужни смо да сваког човека гледамо као бољег од себе и ако није православан треба помислити да ће се можда он једног дана обратити и да ће га Бог на чудесан начин спасти, а да ћемо ми остати лишени љубави Божије ако немамо љубави према свим људима.
     
    Треба имати у виду да поштујући друге и њихова веровања никада не смемо да изгубимо из вида да смо дужни да исповедамо своју православну веру не само речима већ и делима и да ћемо бити одговорни уколико неправославне саблажњујемо својим понашањем, ароганцијом и гордошћу.  То је, нажалост, највећи проблем савремених ревнитеља који се не устежу да изразе отворену мржњу не само према неправославним хришћанима и припадницима других вера, већ и према својој православној браћи са којом се не слажу у одређеним ставовима. Засигурно могу да кажем да ниједан светитељ, ревнитељ  Православља, није користио такав језик нити се тако понашао. Зато се та наша браћа и сестре који ревнују не по разуму налазе у веома опасном духовном стању у коме ризикују да изгубе заувек заједницу са Богом и Црквом Православном. За њих се треба молити са надом да ће им Господ помоћи да се на време исправе.
    Архимандрит Сава Јањић
  15. Волим
    Дејан got a reaction from Пг for a Странице, Последњих година јако много људи ушло у монашки живот без искреног покајања и промене живота   
    Морам да кажем да монаштво никада нисам доживљавао као бег од стварности, већ радије као сусрет са стварношћу на једном другом, духовном нивоу. Монах не одлази из света зато што је разорачаран светом, већ из одушевљења према Христу и жеље да себе оствари као целовита личност. Они који улазе у монашки живот из разочарења и жеље да побегну у неки илузорни свет неминовно ће пре или касније доћи у разочарење или ће отићи у прелест. Чланови секташких група свој монашки живот доживљавају као својеврсну конфесионалну идеологију. Они ревнују зато што сматрају да се хришћанство манифестује увек у борби против некога и нечега. Свуда су около непријатељи. Дакле, православан сам што значи да сам против римокатолика, протестаната, муслимана итд итд. Сматрам да Православље пре свега треба да доживљавамо као афирмативан став и да живимо у сталној вери да ће и онима који су далеко од православног хришћанског предања Бог указати пут ка пуноћи истине. Нико није могао да бира у којој ће вери бити рођен и ми који смо православни треба да се трудимо да будемо спремни да учимо од сваког човека, да сваког човека прихватимо са љубављу, а не да људе етикетирамо по конфесији, омаловажавамо, вређамо или мрзимо. Ми смо позвани да ширимо радосну вест - Еванђеље, а не да сипамо осуде и клетве на друге који посрћу и живе у заблуди. Што више хришћанин има те радости све више жели да је подели са другима, а што је мање има у свом срцу све је више огорчен према другима и друге сматра узроком своје несреће или незадовољства.
    Монаштво је веома тежак подвиг посебно за људе који су били зависни од наркотика јер постоји латентна опасност да монашки живот доживе као својеврсан наркотички бег од стварности. Здрава православна духовност је по себи веома трезвена и циљ монашког живота није да наркотизујемо своју свест и савест већ да постанемо способни да сваког човека дубоко доживљавамо као јединствену и непоновљиву личност, да будемо осетљиви за другога, да га разумемо и састрадавамо му. Христова љубав према човеку је саможртвена и једна од најлепших молитви за мене је увек била: Господе научи ме да волим друге онако како их ти волиш. Због наших страсти и слабости, нажалост, толико смо далеко од Божије љубави и стално посрћемо на нашем путу, али то није разлог да се не трудимо да је барем донекле задобијемо. Верујем да када човек узраста у Христовој љубави он се не гневи на друге који греше и падају већ тугује за њима и спреман је да се жртвује да би и они нашли пут ка радости. Нетрпељивост, горчина, ревност не по разуму, суровост срца последица су духовне оболелости која се прикрива под видом ревновања за истину Христову. Светитељи су имали праведни гнев, али ова врста гнева се толико разликује од острашћеног гнева и човек га не доживљава са болом, већ као мелем и утеху.
    Завршио бих са мојом омиљеном изреком Св. Григорија Богослова:
    «Καθαρθήναι δει πρώτον, είτα καθάραι· σοφισθήναι, και είτα σοφίσαι· γενέσθαι φως, και φωτίσαι· εγγίσαι Θεώ, και προσαγαγείν άλλους· αγιασθήναι, και αγιάσθαι»
    (Треба се прво очистити, а онда чистити (друге), (себе) умудрити, а онда умудривати (друге), постати светлост, а потом просветљивати (људе), приближити себе Богу, па приводити (друге), (себе) осветити, а онда освећивати (друге).
    Архимандрит Сава Јањић
  16. Волим
    Дејан got a reaction from Aleksandra35 for a Странице, Старци, па чак и светитељи нису непогрешиви   
    Као и неки други Св. Оци и Григорије Ниски је у овом питању био под утицајем Оригена чија су погрешна учења касније саборски осуђена. Међутим, Ниски није наметао то учење као општеобавезно и оно је остало као његово богословско мишљење (теологуменон). Поједини старци нашег времена одговарали су на разна питања која су им постављана и њихова духовна чада објављивали су књиге са тим одоговорима, најчешће препричавајући савете стараца. Врло мали број књига је ауторизован или од старца или од неког духовног ауторитета па се у таквој литератури провуку непрецизне изјаве или савети који су личне природе у тој мери да није корисно да се преносе широј читалачкој публици.
    Такође некада се савети и поуке потпуно селективно сакупљају и поједине изјаве стараца или светитеља ван контекста стварају утисак да је та духовна личност подржавала ову или ону теорију. Зато је важно да се поуке стараца бирају већином од оних аутора који су написано проверили са онима који добро познају живот те духовне личности.
    У вези ове теме, треба напоменути да се у наше време појавио већи број духовника који су се промовисали у јавности али чији савети не одражавају саборни ум Цркве. Дају се невероватни савети о најразличитијим питањима који често немају никакве везе са традицијом наше Цркве. Духовништво не сме да постане гуруизам и слепо следовање људима који понекад могу бити у веома болесном духовном стању. Мерило квалитета неке духовне личности не треба да буде то да ли је реч о мирском свештенику или монаху, човеку духовног изгледа или некоме ко својим изгледом не ствара утисак духовности, већ треба да буде засновано на томе колико нечији савети и размишљање стоји у сагласности са саборним умом Цркве.
    Озбиљни духовници помажу нам да откријемо природно функционисање наше личности и откријемо слободу која нам је дата у Христу. Квазидуховници поробљују нашу личност и праве од нас слепе следбенике њихове личности. Савети озбиљног духовника изгледају исушвише нормалнои и обично, а лажни духовници опсењују нас причама о заверама, демонским стварима, виђењима и слично. Такви духовни савети не воде духовном изграђивању већ и нас могу да уведу у стање духовне обмане у којој се они налазе. Имао сам велики благослов да упознам три велика старца који су већ од Цркве препознати као свети људи и вероватно ће ускоро и званично бити проглашени светитељима: Јакова са Евије, Порфирија код Атине и старца Пајсија Светогорца. Оно што је карактеристично за сву тројицу који су имали посебне дарове јесте пре свега једноставност и природност, без икакве претенциозности и умишљене мистичности. Код појединих духовника који засењују разним откровењима и који објашњавају и оно што разумеју и оно што не разумеју види се немир, огорченост, гнев који се пред недовољно опитним верницима приказује као ревност за истину. Ту треба бити јако опрезан.
    Архимандрит Сава Јањић
  17. Волим
  18. Волим
    Дејан got a reaction from александар живаљев for a Странице, Како смањити его   
    Корен нашег егоизма заправо је у поистовећењу нас самих са мислима које нам долазе и спремност да лакомислено и дрско (без страха Божијег) доносимо суд о свему око нас. Како Лествичник каже, треба нам "сиромаштво расуђивања при богатству расуђивања". Покајање (преумљење) је зато скок у амбис неизвесности јер најтеже се одрећи наше спремности да све око себе стављамо у одређене категорије и живот претварамо у систем који почива на нашем ограниченом искуству. Такав живот нема везе са стварношћу, већ је плод нашег самољубља и духовног слепила и зато је често бесмислен и многи људи прођу кроз живот не живећи га већ стално јурећи за пролазним вредностима и уживањима мислећи да ће их то заситити, али остају гладни, јер човек без Бога не може да се насити и задобије истинску радост. Благодарење Богу на свему, па чак (ако имамо снаге) и на ономе што је најтеже, као и љубав и састрадалност према ближњима свему даје смисао у животу. Тада и најмање и готово безначајне ствари постају велике и смислене јер им придајемо пажњу у Богу и све што радимо може да буде израз заједничарења са Богом. Присуство Божије треба да опитујемо трудећи се да стално живимо пред лицем Божијим у сваком тренутку у дубокој свести о својој ограничености вапијући у молитви са Давидом "грех мој је стално преда мном".
    Нажалост, ми непрестано тражимо неко недефинисано савршенство као нешто што је изван нас не будући свесни да је  Бог стално уз нас, заправо у нашем срцу, које смо затворили преневши сву пажњу на лутање ума који се отргао контроли. Зато тако често не примећујемо наше ближње, оне који страдају, живимо као да смо по себи физички бесмртни и никада нећемо умрети, не доживаљвамо радост у неким обичним догађајима јер смо духовно одсутни и бавимо се уместо тога тумачењем свега, декодирамо стварност око нас и претварамо је у виртуелни свет нашег ума. Без пажње - трезвоумља - нема ни благодарности ни љубави и саосећања према ближњем. Све информације које долазе до наших чула гурамо у жрвањ ума који гради сопствени доживљај Бога, нас самих и света око нас који је толико далеко од онога што нам Бог даје сваког часа и на сваком месту. Заправо живимо, а као да не живимо и многи нажалост то схвате тек пред крај живота или суочавајући се са великим страдањем.
    Зато сваког часа треба да смиравамо ум молитвом, сећањем на Бога и да свуда и свугде будемо присутни и свесни да је Бог не само уз нас него у нашем срцу. Свети оци то зову непрестаном молитвом или умносрдачном молитвом. Као и све што се задобија од Бога, потребан је труд, као израз нашег слободног избора, а Бог све што је несавршено употпуњује и све нам даје на дар, али онда и како Он хоће. Нема ту инстант методе. Господ сам каже "Хвалим те, Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од мудрих и разумних, а открио си безазленима". (Мт. 11.25)
     
    Архимандрит Сава Јањић
     
    ИЗВОР
  19. Волим
    Дејан got a reaction from александар живаљев for a Странице, Срце у Светом Писму и посебно у православној духовној традицији не означава емоције   
    Срце у Светом Писму и посебно у православној духовној традицији не означава емоције, већ пре свега најдубљи део човекове личности. Понегде се у духовној литератури срце (καρδία) поистовећује са умом (νοῦς). Погледајте код Јеротеја Влахоса у "Православној психотерапији" - http://www.zrak.ch/pravoslavna-psihoterapija/23-um-i-srce 
     
    Грехови који се наводе у цитату заправо су последица деловања страсти, као неприродних покрета човекове воље и зато се каже да оно споља не би могло да духовно угрози човека да нема деловања страсти које су заразиле срце и ограничиле његову способност да опитује Бога, тј. учествује у божанским енергијама. Срце (ум) овладано страстима извор је сваког недела. Уместо ложнице у којој долази до сједињења човекове душе са Богом, ум који је под дејством страсти постаје аутономни центар човековог бића, наше лажно ја са којим се често у свом духовном слепилу и паду поистовећујемо. То је суштина духовне оболелости човека која људе држи у владавини греха и онемогућава да живе у Богу. Кроз Христа ми се обнављамо као нове личности и васпостављамо лепоту Божијег лика у нама која је изгубљена падом. То бива кроз евхаристијски живот, тј. живот у коме заједничаримо са Христом у Цркви - заједници љубави и тако се ослобађамо дејства страсти. Разуме се, потребан је подвиг, не зато што ми сами можемо да задобијемо заједницу са Богом, већ зато што Божији дар спасења можемо да прихватимо само слободном вољом која подразумева спремност да уложимо напор како бисмо се са пута који води у вечну смрт окренули путу вечног живота. Духовно исцељење срца се најчешће помиње као повратак ума у срце, кроз покајање (метаноју) промену ума, начина живота. Уместо да себе поистовећујемо са помислима и живимо под тиранијом побеснелог ума који у центар постојања ставља себе (наше пало ја, его), ми се молитвом враћамо у срце у кога се усељава Дух Свети. Разлог зашто се људи не могу ослободити од страсти јесте што живе под тиранијом палог ума и што своје (по)мисли прихватају као природно деловање ума, а не последицу деловања страсти.
    Просте мисли саме по себи нису зле, али ако бивају по деловању страсти (мржње, гнева, зависти) постају сложене мисли и усмеравају човека на грех. Заједница човека и жене у благословеном односу љубави (браку) не онечишћује човека нити умањује његову заједницу са Богом, штавише, благословена је од Бога. Али блуд, прељуба и сл. су последица деловања страсти похоте, а у крајњем смислу самољубља и гордости. Оне онечишћују човека и онеспособљавају га и за аутентичну љубав према Богу, али и за љубав према ближњима. Ови аномални покрети душе (страсти) који долазе из срца (ума) зараженим страстима нису природни човеку и долазе или од пале природе или од демона и када се спроведу у дело уводе човека у још дубље стање отуђености од Бога и ближњих. Прихватање страсти као природих својстава човекове природе је кључни проблем данашњег човека који управо у греху види крајње исходиште своје слободе. То је слобода без одговорности, која се своди на анархију и она онемогућава човеку да се реализује као личност у Христу. Зато је истински пут ка слободи коју једино имамо у Богу одрицање од палог човека, борба против страсти и греха (подвиг) у евхаристијском животу. Ово је јако важно јер аскетска борба против греха и страсти без заједничарења са Христом у Литургији, у Цркви постаје једна људска дисциплина, као у далекоисточним верским и философским системима, о чему је било речи у претходном одговору. Хришћанска аскетика је неодвојива и незамислива без заједничарења у Цркви, а оно бива пре и изнад свега у Светој Тајни Евхаристије.
    Пала човекова природа и ум који делује као аутономни центар палог човека утичу на нас да своју личност градимо као индивидуу. Хришћански појам личности је другачији јер човек је створен по лику Божијем и подразумева да ми не можемо наћи себе без заједнице са Богом и без заједнице са ближњима. Зато су љубав према Богу и љубав према ближњима две заповести на којима почива сав закон Божији. Без првог нема другог и без другог нема првога. Човек који себе своди на индивидуу другог види као нешто страно, одвојено, често као препреку и опасност или некога ко се може искористити. Зато у таквом односу према другима не може бити љубави и страсти само јачају човекову изолованост и од Бога и од ближњих. Када изгубимо себе (наше пало ја, наш его) тек онда можемо да нађемо себе у Христу, тек онда постајемо способни да истински волимо ближње. У противном наш живот је виртуелна стварност. Човек који себе остварује као личност у Христу се зато не боји смрти јер љубав и заједница са Богом и ближњима надживљује смрт тела и наставиће се у вечности након васкрсења свих. Међутим, човек који живи у оковима свог лажног ја, свог оболелог ума овладаност страстима и грехом у сталном је страху и ако се не преуми (не покаје) никад заправо неће ни почети истински да живи. 
    Архимандрит Сава Јањић
     
    ИЗВОР
  20. Волим
    Дејан got a reaction from александар живаљев for a Странице, На хиљаде Требињаца и Херцеговаца у молитвеном ходу кренуло из Мркоњића (Фото)   
    ТРЕБИЊЕ, 9. ФЕБРУАРА /СРНА/ – Неколико хиљада вјерника из свих дјелова Херцеговине кренуло је у литији из Мркоњића, родног села Светог Василија Острошког, према Требињу с циљем да пруже подршку браћи у Црној Гори.

    Молитвеним ходом од родног села Светог Василија Острошког до града, дугим око 30 километара, Требињци и Херцеговци послаће поруке подршке народу који брани светиње и Српској православној цркви у Црној Гори, којој пријети одузимање власништва над храмовима и имовином по недавно усвојеном закону о вјерским заједницама у тој земљи.
    У литији је и градоначелник Требиња Мирко Ћурић.

    ТРЕБИЊЕ, 9. ФЕБРУАРА /СРНА/ – Неколико хиљада вјерника из свих дјелова Херцеговине кренуло је у литији из Мркоњића, родног села Светог Василија Острошког, према Требињу с циљем да пруже подршку браћи у Црној Гори.
    У храму Светог Василија Тврдошког и Острошког у Мркоњићима јутрос је служена света литургија, након чега је молитвена литија кренула ка саборном храму Светог Преображења Господњег у Требињу, гђе ће у 18 часова бити служен молебан.
    Литију је организовала Епархија захумско-херцеговачка и приморска, са благословом епископа Димитрија.
    Град Требиње организовао је бесплатан превоз за учеснике литије до Мркоњића, а позиву из Градске управе да уступе своја превозна средства одазвале су се све јавне установе и предузећа, која посједују аутобусе и комби возила, као и приватне превозничке фирме и таксисти.

    Поставио: еТребиње Неђеља, 09.02.2020
  21. Волим
    Дејан got a reaction from александар живаљев for a Странице, Архимандрит Сава Јањић: Православље и духовност Далеког истока   
    Међутим, ми православни имамо ТРЕЗВОУМЉЕ (ΝΗΨΗΣ, нипсис) које подразумева врло сличан однос према реалности али у перспективи живог односа према личном Богу који је утемељен на покајању и плачу (ΠΕΝΘΟΣ, пентос). У трезвоумљу је суштина непрестане молитве, која није само стално понављање имена Исусовог, посебно не као неке мантре која сама по себи има магијско дејство, већ молитве без речи која представља тихо и смирено пребивање ума и срца у сталном присуству Божијем. Лични Бог, покајање, плач, хришћански појам личности човека која је створена по икони Божијој су "менталне конструкције" за будизам којих се човек мора ослободити да би се ослободио патње (dukha). Будизам деконструише појам личности који је суштински важан за нас хришћане јер ми верујемо не само у Бога, већ Бога кога нам је открио сам Син Божији, вечносуштан Оцу, који је постао човек, ходио међу нама, пострадао за нас и васкрсао и у коме имамо вечни живот. Ово су суштинске разлике. Неки римокатолички мистици (као Томас Мертон) пробали су да нађу неку врсту синтезе између Зена и хришћанске мистике, али римокатолички мистицизам је јако далеко од исихазма, иако данас многи римокатолици показују све више интересовања за нашу традицију. Треба имати у виду да исихазам није метода као што су то будистичке методе медитације и он подразумева један целовит преображај човека у православној вери и активном литургијском животу. Само понављање Исусове молитве може да постане својеврсна идолатрија ако није засновано на правилном схватању човековог пада, греха, покајања, обожења које имамо у Христу и ако се практикује ван евхаристијског живота. Може да помогне, као што могу да помогну разне методе, али не спасава по себи. 
    Немојте ме погрешно схватити. Нас не спасава правилно исповедање вере само по себи, као што можемо често да чујемо од квази-зилота, већ правилно исповедање вере ОРТОДОКСИЈА мора да буде праћено и ОРТОПРАКСИЈОМ (правилним животом, трудом, подвигом) кроз коју постајемо нова твар у Христу. У нама се обликује лик Христов и једино тако ће Бог у нама препознати лик свога Сина. То је спасење. Крштењем умиремо старом човеку, али без активног преображаја у Христу који подразумева наш труд тј. подвиг, крштење само по себи не делује магијски и нема ефекта без живота у Христу, пре свега евхаристијског. Кључни елемент молитве у православној традицији јесте "плач" који неопходно не подразумева само проливање суза, већ дубоко понирање у тајну пада човековог и вапај Христу из срца које жуди за животом који једино у њему имамо. О томе много лепо говори старац Силуан, који помиње "плач Адамов". Његове речи "држи свој ум у аду и не очајавај" представљају један од најјачих израза исихастичке традиције у Православљу. Ми то можемо интелектуално само донекле разумети, али без непосредног искуства ова тајна се не може заиста разумети срцем тј. целим човековим бићем. Ко је разуме и заживи силом Духа Светога још у овом животу, све остало сматра за "трице и кучине". Царство небеско је у нама, у нашем срцу. Читава књига поука Старца Силуана је написана у благодатном стању молитвеног плача и само читање његових поука делује као духовни лек.
    Богу нису потребне наше молитве и наше жртве, наше службе, појање, то све треба нама да бисмо се одвојили од оног пролазног и привременог и заживели у Духу Светоме. Он тражи наше срце да би га испунио својом љубављу, тј. нетварним енергијама које су сам Бог. Тада човек постаје Бог по благодати иако и даље остаје људска личност (ипостас). Молитва која не долази из срца покајног обично је расејана, испуњена сликама и маштањима, док молитва која долази у покајању води истинском духовном препороду. Овде не мислим на покајање као кајање због неких наших сагрешења иако је то важно за покајање, већ покајање као начин живота, начин постојања који нас враћа у аутентични однос са Богом који је Адам имао пре пада. 
     Завршио бих са пар цитата из незаборавног текста о. Василија Гондикакиса (бившег игумана Ивирона, великог и светог старца) "Монашко ткање на чунку живота". Овде ћете наћи многе одговоре на ваша питања: http://www.manastirvavedenje.org/page66.html 
    "Православни монах није просто “мистичар”. Он не спада у оне који покушавају да преко неке одређене дијете или технике постигну високи степен самосавладавања и аскетских подвига. Јер сваки људски труд, сам за себе, припада овоме вијеку и као такав је безначајан и неспособан да побиједи смрт, било у монаху билу у брату.
    Заиста, тајна православног монаха је тајна васкрслог човјека.
    Циљ монаховог живота није да постигне личну сконцентрисаност или напредак, него да буде служитељ тајне спасења, тиме што не живи за себе него за Онога који је за нас умро и васкрсао. И за сву браћу."
    Архимандрит Сава Јањић
     
    ИЗВОР
  22. Волим
    Дејан got a reaction from александар живаљев for a Странице, Епископ пакрачко-славонски Јован (Ћулибрк): Шта морамо знати о православљу   
    ПРВИ ДЕО:
    ДРУГИ ДЕО: 
    https://youtu.be/iC-RyNj6hLw 
     
  23. Свиђа ми се
    Дејан got a reaction from александар живаљев for a Странице, (ВИДЕО) Драго Пилсел: То је идиотизам Ђукановића који не разумије шта је савремени свијет, шта је Црква, а шта држава   
    – Ако Ђукановић мисли да може отимати, а истовремено жељети да уђе у ЕУ, он не разумије шта је то политика – рекао је Пилсел за сарајевску Фејс телевизију.
    Према његовим ријечима, то је „Ђукановићева глупост“, ако Црногорци желе да направе своју цркву нека то учине, али не на имовини СПЦ.   Пилсел је подсјетио да је недавно црногорски премијер Душко Марковић боравио у посјети Ватикану, гдје се сусрео са поглаваром Римокатоличке цркве, након чега је најави посјету папе Фрање Црној Гори.
    – То је идиотизам Ђукановића који не разумије шта је савремени свијет, шта је Црква, а шта држава – рекао је Пилсел.
    Он је додао да су папа Фрањо и цариградски патријарх Вартоломеј велики пријатељи, као и да се цариградски патријарх изјаснио против аутокефлности црногорске православне цркве, која је „дефакто невладина организација“. – Не разумије да не можеш отићи папи да га позовеш у Црну Гору, а да истовремено шутираш Цркву – додао је Пилсел.
     
     
    ИЗВОР:
    ИН4С
  24. Волим
    Дејан got a reaction from александар живаљев for a Странице, Архимандрит Сава Јањић: Реч екуменизам није светоотачког порекла   
    Морам одмах да кажем да реч екуменизам није светоотачког порекла и иако је грчке етимологије дошла нам је са запада (конкретно) од протестаната и римокатолика заједно са њиховим значењем. Ава Јустин је био отворени противник екуменизма, и не само он него и бројни оци светоторци и неке од највећих духовних личности Православља двадесетог века. Али они нису били противници сведочења вере. Зато је Ава Јустин у својим белешкама, које је објавио Владика Атанасије, изнео појам православног икуменизма како би онима који су га вероватно погрешно схватали објаснио да неслагање са јереси западног екуменизма не значи одбацивање предањског става светих отаца да неправославнима тј. онима који следују разне јереси стално треба у љубави сведочити истину, али нипошто доводећи под знак питања нашу веру.
     
    Западни екуменизам се у протестантској верзији, најкраће речено, своди на теорију грана и на мит о јединственој Цркви која је невидљива и у којој сви хришћани учествују, али која је у историји подељена на разне деноминације. То је учење Лутера и Цвинглија и нема никакве везе са православном еклисиологијом. За нас је ЈЕДНА и ЈЕДИНА Црква управо Православна, која је сабор и неба и земље и не постоји подела Цркве, већ само отпадање од јединства Православне Цркве. Нико не може да нађе цитат иједног оца исповедника Цркве кроз историју да постоји нека невидљива једна Црква у којој партиципира и Православна црква. Православна Црква не учествује у Цркви, већ је она Црква и неба и земље и која се видљиво у свој пуноћи манифестује у нашем свету и веку. Остале групе хришћана које су историјски с временом настајале и називале се црквама су мање или више одвојене од Цркве Православне и редовно су називане јересима што на јелинском значи (секта, нешто што је одвојено).
    Тврдити да је Св. Ава Јустин био противник сведочења вере православне пред неправославнима је једнако погрешно као тврдити да је он био поборник екуменизма који се прилично развио у његово време. Ставови Аве Јустина о православном икуменизму су већином остали у његовим белешкама и нису довољно познате широј јавности. Осим тога на јелинском нема разлике између екуменизма и икуменизма, то је иста реч. Зато говорећи о покушају стварања вештачког јединства тобоже подељених цркава најпрецизније је користити термин синкретистички екуменизам. Лично нисам поборник речи екуменизам јер је она већ исувише контаминирана погрешним значењем које постоји и код протестаната или у римокатоличкој верзији папо-центричног екуменизма. Једноставно, наша Црква треба да то зове сведочењем или исповедањем истине, а не неким дијалогом у коме сви тражимо неку истину коју смо тобоже сви изгубили. Наравно, сведочење треба да буде у духу љубави и истине, а не са мржњом и презиром као што то раде квази-зилоти који су нажалост контаминирали и реч зилотизам (ревнитељство) па данас има обично негативну конотацију. И ми православни смо у неким, али не суштинским стварима, одступили од предања и стално треба да му се враћамо, а не да мислимо да смо непогрешиви. Једино је Црква непогрешива.
    Пре пар дана Синод Грчке Цркве је објавио саопштење у коме је изнео основне ставове како епископи те помесне Цркве виде Православну Цркву и њен однос према неправославнима. Текст је на грчком и енглеском доступан на:  https://panorthodoxcemes.blogspot.com/2017/01/i.html
    Ја сам превео пар врло важних реченица из тог саопштења у коме се уопште не помиње појам "екуменизам" управо зато што је он већ контаминиран, како због погрешне употребе од стране неких православних који учествују у дијалогу са неправославним, тако због погрешног значења екуменизма на западу. Ову реч би најбоље било предати забораву и говорити о "православном сведочењу истине", а то је управо оно што је у својим белешкама желео да нагласи Св. Ава Јустин, а не да како злобници тврде рехабилитује екуменизам или промени свој став који је познат у целом православном свету да је то јерес над јересима. Ево тих реченица из Саопштења Грчког Синода од 27. јануара 2017:
    *****
    " - Православне аутокефалне Цркве нису нека федерација цркава, већ Једна, Света, Католичанска (Саборна) и Апостолска Црква...... Главни циљ Цркве је мисија, наиме њена борба да стално сведочи веру и проповеда Еванђеље, било вернима који живе у савременим секуларним друштвима или онима који још нису упознали Христа. Дијалог, првенствено са неправославним хришћанима - ετεροδόξους χριστιανούς - (другим хришћанским конфесијама - јересима άλλες χριστιανικές ομολογίες – αιρέσεις) заснива се на дужности Цркве да сведочи истину и апостолску веру у свакој прилици. На тај начин они се упознају са аутентичношћу православног предања, вредности светоотачког учења, православним литургијским и вером православном. Дијалог не значи нити ће икада значити компромис у питањима вере.
    - Православна Црква је Једна, Света, Католичанска (Саборна) и Апостолска Црква, како исповедамо у Символу вере. Човекова светост се не може разумети ван Тела Христовог тј. ван Цркве (Еф. 1.23). Светост је учешће у тајни Цркве и у њеним светим тајнама утемељеним на Евхаристији. Светитељи иконизују Царство Божије.
    - Постоји једна Црква, Православна Црква (Η Εκκλησία είναι μία, η Ορθόδοξη). Према Св. Василију Великом "сви који имају наду у Христа су један народ и они, који су од Христа чине једну Цркву иако она постоји на разним местима". Црква увек очекује повратак њој свих људи, и неправославних и оних других веровања.
    - Текстови Светог и Великог Сабора Православне Цркве (на Криту) су предмет даљег детаљног проучавања. Ово се примењује на све саборе у Цркви. 
    -Богословски дијалог се не прекида. Наравно, неопходан предуслов јесте да се богословска истина чува нетакнутом како би овај дијалог могао да се настави без фанатизма и подела, без парасинагога и раскола, што повређује јединство Цркве."
    *****
    Мислим да је све веома јасно речено. Дијалог да али дијалог сведочења и без компромиса са истином. Дијалог не ради тражења истине већ ради повратка Цркви оних који су неправославни. Црква је једна али то је Православна Црква. Формулација да је Црква једна, а да Православна Црква има централно место у тражењу јединства Цркве је погрешна и о томе је на својим седницама Грчки синод детаљно расправљао јер се ствара утисак да поред Правсолсавне у ЈЕДНОЈ ЦРКВИ партиципирају и неке друге или да је Црква подељена што је контрадикција ако је ЈЕДНА. Саопштење између редова позива на корекцију метода сведочења истине међу неправославнима како се не би стварао повод разним фанатицима и секташима да цепају јединство Цркве тобож ревнујући за истину. Ово је јако важан текст и налази златни средњи пут, између заблуда синкретистичког екуменизма и секташког псевдо-зилотизма. 
     
    Архимандрит Сава Јањић
    ИЗВОР
  25. Волим
    Дејан got a reaction from Blaža Željko for a Странице, Ми се не молимо мртвима него живима, али то не значи да су они васкрсли   
    Такође се молимо Господу за покој душа наше браће и сестара нађу покој заједно са хоровима светих у рају. "У покојишту твом Господе где почивају сви твоји Светитељи, упокој и душе слугу твојих јер си ти једини Човекољубац" (Тропар из "Трисагиона" тј. Малог помена). Притом дубоко верујемо да молитве Цркве њима помажу и да они иако више не телом међу нама, активно учествују у заједници Тела Христовој, у евхаристији, што символично изображавамо честицама које вадимо не само за живе, већ и за покојне чланове Цркве. Пракса вађења честица је настала у каснијим вековима, али свест да и покојни учествују у литургијском сабору постоји у Цркви одувек. Ми не можемо знати стање у коме се њихове душе налазе, да ли блажено тихују у "Аваамовом наручју" односно рајским насељима или пролазе кошмар и таму ада. Бог је једини срцезналац и једини судија. Телесна смрт је само привремена промена начина живота човека, који наставља да постоји према настројењу своје воље и након раздвајања душе и тела.
    Христовим васкрсењем и победом над смрћу разорен је древни Ад (Шеол) у који су силазили сви, али не као место мучења, већ као место у коме су душе умрлих обитавеле као "сенке" (rephaim). Након Христовог Васкрсења душе људих који умиру телом нити нестају, нити одлазе у бесвесно стање или непостојање, њима је дарован живот који ће након Васкрсења из мртвих по Другом доласку Господњем бити пројављен у свој пуноћи новог неба и земље. Трагедија јесте у томе да дар живота и љубави Божије за оне који нису у стању да га прихвате, представља агонију и предукус вечног огња. Ово су све општепозната места из нашег литургијског живота и црквеног предања и не видим ништа проблематично.
    Дакле, светитељи нас чују зато што су живи у Христу и прослављени благодаћу Божијом, а не зато што су већ васкрсли и зато што нам се јављају у васкрслим телима. Колико ми је познато овога нема у предању Цркве и не знам ко је конкретно од отаца о томе говорио. Једино постоји предање да је Пресвета Богородица у телу узнета на небо. О томе конкретно говоре апокрифи, али Црква са благочешћем поштује ово предање и оно се често изображава и у нашим храмовима (нпр. Дечани). Слична предања постоје за Еноха, Илију који по древном предању нису прошли телесну смрт, али то не значи да су васкрсли. Зато и светитељи са анђелима на небу и душе праведника, заједно са нама на земљи чекају Васкрсење мртвих и живот будућег века. Очекују га, али са страхом и неизвесншћу и они који живе у адском мраку и одсуству заједнице са Богом. Чињеница да поштујемо мошти светитеља показује да поштујемо њихова тела кроз која се прославио Бог и која су извор благодати Божије. Говорити о већ васкрслим светитељима и истовремено поштовати њихове мошти изазива озбиљне контрадикције. Мошти светитеља су заиста она тела која ће по Васкрсењу свих бити сједињена са душама светитеља.
    Мислим да конфузија настаје у поистовећивању с једне стране НЕБА, као начина постојања у коме живе светитељи, праведници и небеске силе, које није просторна чињеница (али је део овог створеног света и века), и с друге стране - Новог неба и Нове земље у будућем веку (вечности), које ће бити преображене тварне природе и обиталиште народа Божијег након Васкрсења мртвих и коначног Суда. Исто тако, стање ада, је само предукус будућег вечног огња тј. огњеног језера. Царство Небеско, наравно, почиње још овде у заједници љубави Цркви и посебно се пројављује кроз евхаристијски живот. Овај живот у Христу се наставља након привременог раздвајања душе и тела, да би се након Парусије и Васкрсења свих Царство Божије пројавило у пуноћи и будућем веку као сједињење свих у Христу, у реалности Новог Јерусалима.
     
    Архимандрит Сава Јањић
    ИЗВОР
×
×
  • Креирај ново...