Jump to content

Милан Ракић

Члан
  • Број садржаја

    20499
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    107

Репутација активности

  1. Љут
    Милан Ракић је реаговао/ла на ana čarnojević у Napredna zona sumraka   
    Firma Koto d.o.o. posluje od 1992. godine, a prema podacima iz Privrednog registra, od 2012. prijavljena je za delatnost izgradnje stambenih i nestambenih zgrada. U vlasništvu je Zlatana Tomića, koji je i direktor preduzeća, dok je drugi zastupnik Đorđe Tomić. Iako angažovana na velikom broju poslova, firma je u prošloj poslovnoj godini prihodovala 3,1 milijardu dinara, ali je poslovna neto dobit iznosila tek 113 miliona, jer je u stavci rashoda navedeno čak tri milijarde dinara.
    ...
    Da li se zaista radi o nepostojanju konkurencije ili je pak Koto miljenik gradskih vlasti, može da ilustruje i podatak da su „hitni“ poslovi, koji se dobijaju po skraćenom postupku, gotovo isključivo rezervisani za tu firmu. Kao i da skoro nema restauratorsko-konzervatorskog posla na zaštićenim kulturnim i istorijskim dobrima, koje je aktuelna vlast poslednjih godina započinjala po prestonici, a da u njemu nije učestvovala ta kompanija. Dokaz povlašćenog položaja i redovne saradnje je i to što su čak i „radovi na održavanju javnih spomenika i spomen obeležja u Beogradu“ uredno navedeni među referencama na sajtu firme. Mnogi od tih projekata naišli su na burne reakcije javnosti, zbog aljkavo i nekvalitetno urađenog posla ili pak nejasnoća i kontroverzi vezanih za same projekte.
    Jedan od „hitnih“ poslova, ubrojan u reference te firme je i događaj s početka avgusta, ubrzo nakon seče drveća zbog izgradnje gondole, kada su građani pobesneli zbog bagera koji, bez radnog naloga i na neobeleženom gradilištu, rovari po zidinama Kalemegdana. JKP „Beogradska tvrđava“ rekordno brzo se opravdala detaljnim saopštenjem za javnost o „hitnim radovima zbog oštećenja koja su pretnja za bezbednost građana“. Opet bez tendera, za popravke Zindan kapije i bedema kod Jakšićeve kule, izabran je Koto a od tog posla firma je inkasirala oko 5,5 miliona dinara.
    Samo od ugovora u kompleksu Kalemegdana i na samoj tvrđavi, ta firma zaradila je milione, pa se stiče utisak da na tu lokaciju polaže ekskluzivno pravo. Počevši od prošlogodišnje restauracije Spomenika zahvalnosti Francuskoj, za koju su srpska i francuska vlada izdvojile 36 miliona dinara, preko obodnih zidova Barutnog magacina, do godinama odlagane adaptacije, rekonstrukcije i dogradnje Muzeja savremene umetnosti, koju je radila grupa izvođača, za 654 miliona dinara. Istina, projektni tim je za rešenje muzeja dobio nagradu Gran Pri na prošlogodišnjem Salonu arhitekture, ali to ne garantuje i kvalitet izvođenja radova.
    ...
  2. Свиђа ми се
    Милан Ракић је реаговао/ла на GeniusAtWork у Napredna zona sumraka   
    Басарина колумна у "Данасу":
    Линк
    Одличан текст као и увек, али мислим да се мало зезнуо у овом делу:
    Капирам на шта мисли, али ово болдовано једноставно није тачно.
    Вучић је укинуо Устав и све институције у овој земљи. Он је и законодавна и извршна власт, Он доноси законе и креира политику земље, Парламент и Влада постоје само као украс. Ајде само што су украс, него и кад проговоре нешто увек на крају одају признање "политици председника Вучића" која је то - о чему већ да се ради - омогућила. Полиција се користи за партијске задатке - не излази у Савамали, не смеју да такну онај хотел на Копаонику ил' где већ беше, прате и приводе неке људе који шатро угрожавају безбедност председникове породице (нормално без икаквих доказа да то раде), итд. Од војске је направљена тотална спрдачина (само видети шта редов Вулин ради).
    Ово је све неупоредиво горе и опасније од било чега што су жути и екипа радили пре њега. А они чињенично јесу били дрипци, ту је у праву, иначе ови сада никада не би ни зајахали.
  3. Свиђа ми се
    Милан Ракић је реаговао/ла на александар живаљев у Благоје Пантелић: Кад се освестимо, олупаћемо се о под (интервју "Времену")   
    << VREME | BR 1495 | 29. AVGUST 2019. INTERVJU – BLAGOJE PANTELIĆ >

    Kad se osvestimo, olupaćemo se o pod
    petra živković "POŠTO SE SASTAV SINODA REDOVNO MENJA, PRETPOSTAVLJAM DA ĆE SVAKI SLEDEĆI OTPUŠTATI ONE PROFESORE ZA KOJE PROCENI DA NISU PODOBNI ILI SIMPATIČNI, TAKO DA ĆE ŽIVOT PRAVOSLAVNOG BOGOSLOVSKOG FAKULTETA BITI VEOMA DINAMIČAN I UZBUDLJIV. I ŠTA NAM TO GOVORI? PA DA JE SITUACIJA U SPC DALEKO OD DOBRE. IMAMO PRAVOSLAVNOJ CRKVI NEPRIRODNU CENTRALIZACIJU. IMAMO SVE ČEŠĆA DENUNCIRANJA I PROGONE NEPODOBNIH I NEISTOMIŠLJENIKA. ODLUKE SE DONOSE APSOLUTNO NETRANSPARENTNO, NEKOLIKO LJUDI ODLUČUJE O SVEMU I KORISTE SVAKU PRILIKU DA SVOJU SVEMOĆ DEMONSTRIRAJU"
      Crkva se prethodnih nedelja našla u središtu pažnje. S jedne strane, razlog je bio intenzivni odnos visoke crkvene jerarhije sa aktuelnom vlašću i "gostovanje" predsednika Srbije na Saboru SPC, te kritikovanje onih vladika koji su se usudili da ne klimaju glavom, bilo da je reč o napadu koji je dolazio od predstavnika vladajućih stranki ili od prorežimskih tabloida. S druge strane, uzavrela situacija u Crnoj Gori i pokušaj obračuna tamošnjeg državnog vrha sa SPC ne jenjava. Konačno, i unutar Crkve je došlo do previranja. U javnosti se pojavila polemika između dvojice episkopa, bačkog Irineja i zapadnoameričkog Maksima, što po sebi i nije sporno. Na kraju, gde postoji mišljenje, postoji i razilaženje.
    Međutim, stvari nisu tako jednostavne.
    Kako je portparol SPC, vladika bački Irinej naveo u intervjuu za dnevni list "Danas", iz razloga "teološke prirode" koji "najvećem delu javnosti ne bi bili dovoljno shvatljivi", Sinod Srpske pravoslavne crkve najavio je "povlačenje blagoslova" za predavanje na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu episkopu zapadnoameričkom Maksimu i docentu dr Marku Vilotiću. Bez sporenja da je povlačenje blagoslova u skladu sa Ustavom Srpske pravoslavne crkve – onim ustavom koji je donesen davnih godina prošlog veka, u nekom znatno drugačijem istorijskom i društvenom kontekstu – pitanje je šta sve ova odluka, ukoliko se zaista i sprovede, povlači sa sobom. Iako ova mogućnost postoji i na drugim teološkim fakultetima, postavlja se pitanje na osnovu čega ona može biti primenjena. Ili, drugim rečima, može li biti zloupotrebljena kao sredstvo u ličnim sukobima?
    O čemu se, u slučaju SPC, ovde radi? Šta donošenje te odluke, koja je na neki način presedan jer svakako u novije vreme ovakvo rešenje nije primenjivano, govori o stanju u samoj Crkvi?
    O tome, ali i o odnosu Crkve i države, vrednostima koje bi Crkva trebalo da brani, dometima veronauke i odnosu Crkve i medija razgovaramo sa teologom Blagojem Pantelićem, urednikom internet magazina Teologija.net (www.teologija.net) i istraživačem u Institutu za evropske studije.
    "VREME": Kako vidite odluku Sinoda SPC da povuče blagoslov za predavanje episkopu zapadnoameričkom Maksimu i docentu dr Marku Vilotiću?
    BLAGOJE PANTELIĆ: Šokiran sam tom odlukom. Sukob između episkopa Maksima Vasiljevića i episkopa Irineja Bulovića je za mene bio očekivan, kao i dešavanja na Saboru. Međutim, odluka Sinoda me je iznenadila. Smatram da najveća odgovornost za produbljivanje sukoba i nepotrebno generisanje krize na fakultetu leži na patrijarhu. Duboko sam se razočarao u Njegovu Svetost... Očekivao sam da će on posredovati između pomenutih episkopa i smiriti situaciju, što se, nažalost, nije dogodilo. Sada imamo tu nesrećnu odluku da se sa fakulteta uklone episkop Maksim, koji je redovni profesor, i docent dr Marko Vilotić.
    Episkopu Maksimu se na teret stavlja podrška teoriji evolucije. Naš Sinod je, koliko mi je poznato, jedinstven u pravoslavnoj vaseljeni po tome što je za jeres proglasio jednu naučnu teoriju. Slučaj docenta Vilotića je još neve rovatniji. Sinod, zamislite, traži da se s fakulteta istera docent Vilotić zato što je tražio i dobio neplaćeno odsustvo s posla, čak osporava i raniju odluku fakulteta kojom je dobio sabatnu godinu. Koliko znam, sva procedura je ispoštovana i sve je odrađeno po zakonu. Međutim, Sinodu se to iz nekog razloga ne dopada i sada traži njegovo izbacivanje sa univerziteta. To je, u krajnjoj liniji, ozbiljno narušavanje zakonom zagarantovane autonomije univerziteta. U Sinodu sedi nekoliko bivših profesora tog istog univerziteta, tako da mi uopšte nije jasno zašto su odlučili da svesno krše zakon. Uskoro se završava letnja pauza i videćemo kako će fakultet i rektorat reagovati. Iskreno, nisam optimista…
    Ali, ako dođe do otpuštanja pomenutih profesora, onda će biti jasno da su Sinodu date odrešene ruke da radi šta god želi i da je Univerzitet u Beogradu tu samo nekakva mecena koja finansira rad fakulteta, ćuti i aminuje svaku odluku koju donese Sinod. Pošto se sastav Sinoda redovno menja, pretpostavljam da će svaki sledeći otpuštati one profesore za koje proceni da nisu podobni ili simpatični, tako da će život Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta biti veoma dinamičan i uzbudljiv.
    I šta nam to govori? Pa da je situacija u SPC daleko od dobre. Imamo pravoslavnoj crkvi neprirodnu centralizaciju. Imamo sve češća denunciranja i progone nepodobnih i neistomišljenika. Odluke se donose apsolutno netransparentno, nekoliko ljudi odlučuje o svemu i koriste svaku priliku da svoju svemoć demonstriraju.
    Ako bismo se osvrnuli na sve ono što je prethodilo našem razgovoru, a tiče se odnosa Crkve i države, kao i unutarcrkvenih previranja, šta bi moglo da se nauči iz pogleda na sopstvenu senku?
    Mi se još uvek nismo okrenuli i pogledali u tu senku, koja, i zbog našeg negiranja, postaje sve tamnija. I dalje smo deo procesa za koje ne znamo kako će se okončati, ali se plašim da se neće završiti dobro. Znate onu scenu iz crtaća kada Pera Kojot Super Genije juri Pticu Trkačicu i u jednom momentu prekorači ivicu litice? On nastavlja da trči uprkos tome što je izgubio tlo pod nogama. Kada počinje da pada? Tek onda kada pogleda nadole. Tako ćemo i mi. Sada još uvek trčimo kroz vazduh. Kada budemo pogledali nadole, kada se budemo osvrnuli oko sebe, kada budemo videli u šta smo se pretvorili i kuda uopšte idemo, jednom rečju, kada se budemo osvestili, prvo ćemo se olupati o pod. A onda sledi ili ponavljanje istih grešaka ili otrežnjenje. Ako se odlučimo za ovo drugo, onda ćemo prihvatiti činjenicu da je koncentracija moći i potom nasilje nad onima koji se razlikuju od nas ili nisu deo "naše ekipe" nešto što na duže staze ne odgovara ni nama samima. Uprkos svim privilegijama i trenutnom zadovoljstvu… Bližnjeg treba voleti, ali i neprijatelja. Nasilje nije opcija. Spirala zla može da se zaustavi samo žrtvom i ljubavlju.
    Hristos kaže: "Blaženi krotki, jer će naslediti zemlju". Pazite, pominje zemlju, ima u vidu istorijsku perspektivu. Istorijski put hrišćanstva nam upravo to potvrđuje. Kada je hrišćanstvo "trijumfovalo"? Nakon što su hrišćani trpeli progone, podnosili užasne žrtve... I to nisu činili samo nekoliko meseci ili godina... Kada je doživljavalo poraze? Kada je bilo integralni deo imperija, kada su hrišćani bili na strani onih koji progone, a ne na strani progonjenih.
    Kakav odnos Crkve i države je po vašem mišljenju zdrav za oba aktera? I konačno, kako vam on izgleda danas?
    Izgleda mi kao interesni brak u kojem se supružnici ne vole, ne veruju jedno drugom, ali se trude da to niko ne primeti. A to je, kao što znamo, nemoguće sakriti. Što je u nekoliko navrata bilo veoma primetno i u poslednjih sedam godina, najčešće kada je reč o Kosovu i Metohiji.
    Ali, čini mi se da o tom odnosu ponajbolje govori činjenica da nemamo ministarstvo vera. Ono je ukinuto još u vreme Borisa Tadića, a u vreme Vučića je svedeno na nivo uprave. Danas se crkvama i verskim zajednicama bavi Uprava pri Ministarstvu pravde. Dakle, sa poglavarima verskih zajednica, država, u kojoj živi više od 90 odsto vernika, komunicira preko, grubo rečeno, ćate u Ministarstvu pravde. To je loše iz više razloga. Na primer, rad ministarstva je transparentniji i mogućnost da dođe do nekih zloupotreba i narušavanja sekularnosti države daleko je manji. U praksi se već pojavljuju izvesni problemi. Međutim, to je osetljiva tema i bilo bi nam potrebno više prostora da se njome pozabavimo.
    S druge strane, mi u Novom zavetu nalazimo odgovor na to pitanje. Tamo čitamo – dajte caru carevo, a Bogu Božije. Može li biti jasnije?! Hrišćani treba da plaćaju porez, to je ono što pripada caru, tj. državi. A ako car zatraži ono što je Božije, tada oni prestaju da mu budu lojalni. Imamo, dakle, odvojenost crkve i države... Ali i to je preširoka tema...
    Često čujemo da bi Crkva trebalo da bude uz narod, šta za vas to znači?
    Ništa. Otrcana fraza ljudi koji ne znaju šta je crkva. Znate, crkva je zajednica vernih, ona je narod. Crkva smo vi, ona žena s bebom koja prosi ispred hrama i ja, jednako koliko i episkop zapadnoamerički, episkop bački ili patrijarh srpski. Zapravo, crkva smo svi mi sabrani na jednom mestu. Nije crkva arhijerejski sabor. Neki misle da jeste, ali to je njihov problem. Iako liturgija podseća na pozorišnu predstavu, episkopi i sveštenici nisu glumci, a mi laici nismo samo publika. Često čujem da se govori o crkvenom vrhu. Toga u crkvi nema, nema subordinacije. Nema vrha i dna. Postoji jerarhija, svako od nas ima svoju službu, ali poredak nije piramidalan. U crkvi nismo jednaki jer se po mnogo čemu razlikujemo. Nismo jednaki, ali jesmo jedno. Mi smo zajednica ljubavi. Ako nema ljubavi, nego se na njenom mestu pojavi, recimo, moć, nasilje ili nešto slično, onda se ta zajednica raspada, pretvara se u nešto što nije crkva.
    Koje vrednosti bi trebalo da Crkva brani ili možda, još jasnije, koga bi trebalo da brani danas?
    Kakvo je to pitanje? Pa svoje ktitore i priložnike – političare, tajkune, lokalne moćnike, ugledne biznismene i njima slične darodavce. Šalim se, naravno. Treba da brani u prvom redu one koje su svi odbacili i da se ne obazire na njihovu nacionalnu, političku, čak ni versku opredeljenost. Treba da zbrine onog Roma transvestita koji se prostituiše na štajgi. Homoseksualca zaraženog ejdsom kojeg se porodica odrekla. Majku troje dece koja neprijavljena radi za minimalac, švercuje se u prevozu i ima samo za dva obroka dnevno. One koji se u ovoj prokletoj tranziciji nisu snašli, pa im deca danas gladuju, a oni poniženi rade u pelenama i ćute. Bolesne koji nemaju za lekove. Roditelje koji nemaju novca da deci kupe udžbenike. Izbeglicu koja je preživela plavu grobnicu za crne ljude, kako je neko nazvao Sredozemno more, i sada u Borči čeka da se smiluju na njega i dozvole mu da nastavi da živi život dostojan ljudskog bića. Crkva treba njih i njima slične da brani.
    Međutim, mora se reći da SPC to u određenoj meri i čini. Posebno bih pomenuo ono što radi otac Vlada Marković, jedan mladi sveštenik i, da se pohvalim, moj prijatelj. On je uspeo da u Verskom dobrotvornom starateljstvu napravi narodnu kuhinju koja svakoga dana nahrani skoro dve hiljade gladnih u Beogradu. Mnogima nabavlja lekove, organizuje besplatne preglede, kurseve jezika, letovanja i još mnogo toga. Čovekoljublje, dobrotvorni fond SPC, takođe ima ozbiljnu haritativnu delatnost, posebno kada je reč o zbrinjavanju izbeglica. Ima svetlih primera, ali da se ne lažemo, oni su veoma retki.
    Jednom rečju, Crkva treba da brani jevanđeljske vrednosti. Znam da to nije lako, ali ako to ne činimo, nismo hrišćani. Ako nismo solidarni, ako se ne žrtvujemo za bližnje, ako ih ne volimo, a predstavljamo se kao hrišćani, onda nismo ništa drugo do najbedniji licemeri.
    Smatrate li da je Crkva iskoristila mogućnost da obrazuje ljude i da ih uobličava na hrišćanski način koju ima veronaukom, kako u školi tako i u hramovima?
    Bolje je nego u vreme bivše Jugoslavije. Veronauka je u značajnoj meri doprinela tome, kao i sređivanje stanja na Pravoslavnom bogoslovskom fakulteta nakon vraćanja na Beogradski univerzitet. Međutim, poslednjih nekoliko godina primećujem ozbiljnu dekadenciju. Veroučitelji su prosvetni radnici drugog reda, i o njima ne brine ni crkva ni država. Programi su loši, udžbenici zastareli. Srednje bogoslovske škole su u katastrofalnom stanju, one su bukvalno pred zatvaranjem. Bogoslovski fakultet upisuje zabrinjavajuće mali broj studenata, a poslednji događaji nam govore da će se tamo problemi tek umnožavati. Stiče se utisak da oni koji su danas u SPC zaduženi za obrazovanje nisu dorasli zadatku koji im je poveren. Kao i da su ti ljudi oslobođeni svake vrste odgovornosti. Tako da možemo očekivati dugoročnu krizu crkvenog obrazovanja koja će s vremenom biti sve dublja i dublja, a posledice toga će, uveren sam, biti katastrofalne. Spoj neobrazovanja sa fundamentalizmom, koji u verskim zajednicama nije retka pojava, stvara zapaljivu masu koja pogubno utiče ne samo na verske zajednice, već i na društvo u kojem one deluju.
    Vezano za to, sajt koji vodite teologija.net pokazuje jednu živost hrišćanstva, prožetost sa kulturom, umetnošću, društvenim pitanjima, svakako i etičkim, i to onim koja se odnose na savremeni život. Kako te glasove učiniti glasnijim odnosno vidljivijim za širu javnost?
    Tako što ćemo se, pre svega, baviti problemima savremenih ljudi, a ne tako što ćemo reciklirati teme iz prošlosti ili postavljati irelevantna pitanja samo kako bismo bili u prilici da se izjasnimo o njima. Istovremeno je neophodno i koristiti jasan i precizan jezik razumljiv današnjem čoveku, a ne govoriti, recimo, teološkim žargonom vizantijskog četvrtog stoleća. Čini mi se da je Tilihova tzv. metoda korelacije nešto što može da dâ željene rezultate. Tilih je insistirao na povezivanju hrišćanskog učenja i ljudskog egzistencijalnog stanja. Isticao je važnost međuzavisnosti jevanđeljske poruke i političkih, ekonomskih i etičkih formi u kojima pojedinci i grupe ljudi iskazuju sopstvenu interpretaciju egzistencije. Teološki odgovor treba oblikovati tako da sadrži hrišćansko uverenje, ali da bude smislen iz perspektive egzistencijalnog pitanja. Dakle, sadržaj nalazimo u hrišćanstvu, a formu prilagođavamo egzistencijalnom pitanju.
    Eto, upravo sam vam odgovorio na pitanje i ujedno demonstrirao kako teolozi ne bi trebalo da se odnose prema postavljenom pitanju.
    Kada smo kod odnošenja prema pitanjima, kako vidite odnos SPC i medija?
    To je velika tema i zahteva obiman odgovor. Zato ću vam sada navesti samo jedan primer koji je, čini mi se, dovoljan za naslućivanje i odgovora. SPC kao izuzetno zatvorena ustanova ima mogućnost da u značajnoj meri sliku o sebi u medijima sama kreira. Međutim, šta ona uradi? Za šefa svoje Info službe postavi čoveka koji je četiri godine stariji od Mika Džegera. Ukratko, Crkvu nije briga za medije.
    Iz sopstvenog iskustva, ne bih rekla da se to odnosi na celu Crkvu, ali pretpostavljam da mislite na neke koji donose odluke. Međutim, vidimo da se pojedine vladike veoma ljute kada o sebi čitaju nešto što im se ne sviđa. To mi, ipak, ne izgleda kao potpuna ravnodušnost.
    Ne družim se s vladikama pa ne znam kako reaguju kad pročitaju o sebi nešto što im se ne dopada. Verujem da nisu ravnodušni, ali vidim i da ništa ne preduzimaju… Uzgred, mi smo na čelu RRA imali jednog episkopa, tako da možete da pretpostavite kako se njima, tačnije, nekima od njih, čini da mediji treba da izgledaju.
  4. Свиђа ми се
    Милан Ракић је реаговао/ла на o. Miroljub у Историја у слици   
    “Десимир Терзић”
     
  5. Свиђа ми се
    Милан Ракић је реаговао/ла на "Tamo daleko" у Историја у слици   
    Sjajno!
    Da nije prezime Terzic? Desimir Terzic?
  6. Свиђа ми се
    Милан Ракић је реаговао/ла на Avocado у Ђорђе Балашевић, Србин   
    Za razliku od tebe koji nikad ne bi srao po nama... osim u prvoj rečenici...
     
  7. Оплаках :))
    Милан Ракић је реаговао/ла на Палермо у Ђорђе Балашевић, Србин   
    Ми Срби тачно и нисмо за боље од овога како нам је  Он оде тамо и сере по нама и нашим жртвама, онда се врати овде и истим тим Србима узима паре и богати се на њима. Па ништа, нек пева, нек се забави народ
  8. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на o. Miroljub у U Pranjanima u nedelju obeležavanje 75 godina od operacije “HALIJARD”   
    https://www.penguinrandomhouse.com/books/300731/the-forgotten-500-by-gregory-a-freeman/9780451224958/
     
    https://www.youtube.com/watch?v=kpivTBfX_Y0
     
    https://vimeo.com/10542693
     
     

     
     
  9. Свиђа ми се
    Милан Ракић got a reaction from obi-wan in U Pranjanima u nedelju obeležavanje 75 godina od operacije “HALIJARD”   
    U Pranjanima, kod Gornjeg Milanovca, u nedjelju, 15. septembra, biće obilježeno 75 godina od operacije "Halijard" tokom koje su antifašističke snage u Drugom svjetskom ratu spasile više od 500 američkih i savezničkih pilota.

    Iz Fondacije “Misija Halijard” saopšteno je da će svečanost biti upriličena na Galovića polju, iznad sela Pranjani, polaganjem vijenaca i službom u lokalnoj crkvi, a prisustvovaće i potomci spasenih pilota.

    Operacija “Halijard” ili “Vazdušni most” smatra se jednom od najuspješnijih akcija u istoriji ratovanja, a tom prilikom spaseno je od zarobljavanja i moguće smrti više od 500 pripadnika angloameričkih vazdušnih snaga koje su Nijemci oborili iznad Jugoslavije.

    Srpskim antifašističkim snagama otpora tokom 1944. i 1945. godine komandovao je general Jugoslovenske vojske u otadžbini Dragoljub Mihailović.

    Evakuacija je vršena sa improvizovanih aerodroma u ruralnim oblastima na područjima Srbije i BiH.

    Oborene savezničke avijatičare evakuisali su sredinom 1944. godine avijacija SAD u saradnji sa Jugoslovenskom vojskom u otadžbini i Narodnooslobodilačkom vojskom Jugoslavije.

    Zbog toga je 24. jula 1944. osnovana Jedinica za spasavanje vazduhoplovnih posada, koja je evakuisala ukupno 5.700 američkih vazduhoplovaca, od toga 2.350 iz Jugoslavije.

    Za najuspješniju pojedinačnu akciju tokom misije “Vazdušni most” smatra se spasavanje 417 pripadnika avijatičarskih snaga sa improvizovanog aerodroma u Galovića polju u selu Pranjani 1944. godine.

    Po naredbi generala Mihailovića, početkom marta 1944. godine počela je izgradnja aerodroma, sa kojeg je trebalo da se vrši evakuacija američkih avijatičara za Italiju. Stotine srpskih seljaka iz okolnih sela radilo je svakodnevno sa volovskim zapregama tokom marta 1944. godine da bi izgradili improvizovani aerodrom za evakuaciju.

    Prvo je evakuisana britanska vojna misija na čelu sa generalom Čarlsom Armstrongom, krajem maja 1944. godine, a sa njima i izvjestan broj savezničkih avijatičara. Ova evakuacija je ujedno značila i da saveznici napuštaju generala Mihailovića, a sljedeći talas evakuacije bio je 10. avgusta.

    U mjestu Koceljevu, u Srbiji, sa improvizovanog aerodroma, nastavljena je evakuacija američkih avijatičara 17. i 29 septembra 1944. godine. Tada je sa pilotima odletio kapetan DŽordž Musulin, a američki OSS kapetan Nik Lalić je ostao da se i dalje stara o evakuaciji avijatičara.

    U BiH sredinom oktobra 1944. godine, pod pritiskom partizanskih snaga, Vrhovna komanda Jugoslovenske vojske u Otadžbini prelazi sa svojim jedinicama iz Srbije u istočnu Bosnu, pa je na planini Ozren osposobljeno novo uzletište u blizini sela Boljanić, blizu Doboja, od 22. oktobra do 1. novembra 1944. godine.

    Sa ovog uzletišta otišao je u Italiju šef američke vojne misije, pukovnik Robert Mekdauel, 1. novembra 1944. godine. Sa njima je otišao i kapetan DŽon Milodragović i poručnik Majkl Rajačić. Sa uzletišta u Boljaniću je i kapetan Nik Lalić 27. decembra 1944. godine odletio za Italiju, a i radio – telegrafista Artur DŽibilijan.

    Posljednja evakuacija sa Ozrena obavljena je krajem februara 1945. godine po vrlo hladnom vremenu. Tada su u dva transportna aviona “C-47” u pratnji nekoliko lovaca evakuisani preostali Amerikanci.
    U Crnoj Gori operacija “Brezna” kod Nikšića iz avgusta 1944. godine bila je jedna od najspektakularnijih savezničkih akcija na tlu Jugoslavije tokom Drugog svjetskog rata, kada su tokom dramatične bitke okupacionih snaga i partizana, saveznici avionima uspjeli da u toku samo jednog dana, 22. avgusta 1944. godine izvuku 1.059 ranjenika i 17 savezničkih vazduhoplovaca.

  10. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Ćiriličar in U Pranjanima u nedelju obeležavanje 75 godina od operacije “HALIJARD”   
    U Pranjanima, kod Gornjeg Milanovca, u nedjelju, 15. septembra, biće obilježeno 75 godina od operacije "Halijard" tokom koje su antifašističke snage u Drugom svjetskom ratu spasile više od 500 američkih i savezničkih pilota.

    Iz Fondacije “Misija Halijard” saopšteno je da će svečanost biti upriličena na Galovića polju, iznad sela Pranjani, polaganjem vijenaca i službom u lokalnoj crkvi, a prisustvovaće i potomci spasenih pilota.

    Operacija “Halijard” ili “Vazdušni most” smatra se jednom od najuspješnijih akcija u istoriji ratovanja, a tom prilikom spaseno je od zarobljavanja i moguće smrti više od 500 pripadnika angloameričkih vazdušnih snaga koje su Nijemci oborili iznad Jugoslavije.

    Srpskim antifašističkim snagama otpora tokom 1944. i 1945. godine komandovao je general Jugoslovenske vojske u otadžbini Dragoljub Mihailović.

    Evakuacija je vršena sa improvizovanih aerodroma u ruralnim oblastima na područjima Srbije i BiH.

    Oborene savezničke avijatičare evakuisali su sredinom 1944. godine avijacija SAD u saradnji sa Jugoslovenskom vojskom u otadžbini i Narodnooslobodilačkom vojskom Jugoslavije.

    Zbog toga je 24. jula 1944. osnovana Jedinica za spasavanje vazduhoplovnih posada, koja je evakuisala ukupno 5.700 američkih vazduhoplovaca, od toga 2.350 iz Jugoslavije.

    Za najuspješniju pojedinačnu akciju tokom misije “Vazdušni most” smatra se spasavanje 417 pripadnika avijatičarskih snaga sa improvizovanog aerodroma u Galovića polju u selu Pranjani 1944. godine.

    Po naredbi generala Mihailovića, početkom marta 1944. godine počela je izgradnja aerodroma, sa kojeg je trebalo da se vrši evakuacija američkih avijatičara za Italiju. Stotine srpskih seljaka iz okolnih sela radilo je svakodnevno sa volovskim zapregama tokom marta 1944. godine da bi izgradili improvizovani aerodrom za evakuaciju.

    Prvo je evakuisana britanska vojna misija na čelu sa generalom Čarlsom Armstrongom, krajem maja 1944. godine, a sa njima i izvjestan broj savezničkih avijatičara. Ova evakuacija je ujedno značila i da saveznici napuštaju generala Mihailovića, a sljedeći talas evakuacije bio je 10. avgusta.

    U mjestu Koceljevu, u Srbiji, sa improvizovanog aerodroma, nastavljena je evakuacija američkih avijatičara 17. i 29 septembra 1944. godine. Tada je sa pilotima odletio kapetan DŽordž Musulin, a američki OSS kapetan Nik Lalić je ostao da se i dalje stara o evakuaciji avijatičara.

    U BiH sredinom oktobra 1944. godine, pod pritiskom partizanskih snaga, Vrhovna komanda Jugoslovenske vojske u Otadžbini prelazi sa svojim jedinicama iz Srbije u istočnu Bosnu, pa je na planini Ozren osposobljeno novo uzletište u blizini sela Boljanić, blizu Doboja, od 22. oktobra do 1. novembra 1944. godine.

    Sa ovog uzletišta otišao je u Italiju šef američke vojne misije, pukovnik Robert Mekdauel, 1. novembra 1944. godine. Sa njima je otišao i kapetan DŽon Milodragović i poručnik Majkl Rajačić. Sa uzletišta u Boljaniću je i kapetan Nik Lalić 27. decembra 1944. godine odletio za Italiju, a i radio – telegrafista Artur DŽibilijan.

    Posljednja evakuacija sa Ozrena obavljena je krajem februara 1945. godine po vrlo hladnom vremenu. Tada su u dva transportna aviona “C-47” u pratnji nekoliko lovaca evakuisani preostali Amerikanci.
    U Crnoj Gori operacija “Brezna” kod Nikšića iz avgusta 1944. godine bila je jedna od najspektakularnijih savezničkih akcija na tlu Jugoslavije tokom Drugog svjetskog rata, kada su tokom dramatične bitke okupacionih snaga i partizana, saveznici avionima uspjeli da u toku samo jednog dana, 22. avgusta 1944. godine izvuku 1.059 ranjenika i 17 savezničkih vazduhoplovaca.

  11. Волим
    Милан Ракић got a reaction from "Tamo daleko" in Историја у слици   
    Pikaso nosi kapu Dalmatinku ili reći ćemo Šibensku kapu koju je načinila srpska ruka dalmatinska.
    Na stranu to što ovu sliku prisvaja i kurta i murta pa bi i turci da prikažu da je ovo njihova kapa kao što inače kurta i murta iljadama godina raznosi kulturno blago Srba.
    Simeuna Šima Matavulj, iz porodice pravoslavnih Triva, s mužem Stevanom godine 1844. pokreće manufakturnu obradu dalmatinskog narodnog veziva u obliku kapa, prsluka i koportana.
    Šima je dala i konačni, današnji izgled „šibenskoj kapi“, izvoru velikog regionalnog i nacionalnog ponosa „prvog samorodnog hrvatskog grada na Jadranu“. Šibensko pučko pokrivalo, kako to kažu hrvati inačica je crvene narodne Ličke srpske kape.
    Kapa dalmatinka odnosno Šibenska kapa specifična je po svojoj narančastoj boji i vezu pa se povezuje s gradom i njegovom kulturnom baštinom, ali ne i s obitelji Matavulj iz dobro poznatih razloga.
    Tridesetak godina nakon osnivanja, udovica Matavulj i samohrana majka dvojice sinova u svom pogonu zapošljava četrdesetak radnica i kooperantica, i godišnje proizvodi osam hiljada kapa od grubog crkvenog sukna.
    Njezin mlađi sin, srpski sin svoje mile Dalmacije Simo Matavulj, član Srpske akademije nauke i umetnosti, književnik i prevoditelj Maupassanta, Zole i Molierea, najistaknutiji srpski realista, „srpski Balzak“, kako su mu znali tepati književni kritičari, rođen je u šibenskoj Varoši 1852. godine, a umire 1908. u Beogradu.
    Srpski prsti su i Pikasu kapu sašili!
     
  12. Свиђа ми се
    Милан Ракић got a reaction from "Tamo daleko" in Историја у слици   
    Stari beogradski aerodrom. Razaznaje se Studentski grad u izgradnji i ulica Tošin bunar
    Stare slike Novog Beograda
  13. Волим
    Милан Ракић got a reaction from "Tamo daleko" in U Pranjanima u nedelju obeležavanje 75 godina od operacije “HALIJARD”   
    U Pranjanima, kod Gornjeg Milanovca, u nedjelju, 15. septembra, biće obilježeno 75 godina od operacije "Halijard" tokom koje su antifašističke snage u Drugom svjetskom ratu spasile više od 500 američkih i savezničkih pilota.

    Iz Fondacije “Misija Halijard” saopšteno je da će svečanost biti upriličena na Galovića polju, iznad sela Pranjani, polaganjem vijenaca i službom u lokalnoj crkvi, a prisustvovaće i potomci spasenih pilota.

    Operacija “Halijard” ili “Vazdušni most” smatra se jednom od najuspješnijih akcija u istoriji ratovanja, a tom prilikom spaseno je od zarobljavanja i moguće smrti više od 500 pripadnika angloameričkih vazdušnih snaga koje su Nijemci oborili iznad Jugoslavije.

    Srpskim antifašističkim snagama otpora tokom 1944. i 1945. godine komandovao je general Jugoslovenske vojske u otadžbini Dragoljub Mihailović.

    Evakuacija je vršena sa improvizovanih aerodroma u ruralnim oblastima na područjima Srbije i BiH.

    Oborene savezničke avijatičare evakuisali su sredinom 1944. godine avijacija SAD u saradnji sa Jugoslovenskom vojskom u otadžbini i Narodnooslobodilačkom vojskom Jugoslavije.

    Zbog toga je 24. jula 1944. osnovana Jedinica za spasavanje vazduhoplovnih posada, koja je evakuisala ukupno 5.700 američkih vazduhoplovaca, od toga 2.350 iz Jugoslavije.

    Za najuspješniju pojedinačnu akciju tokom misije “Vazdušni most” smatra se spasavanje 417 pripadnika avijatičarskih snaga sa improvizovanog aerodroma u Galovića polju u selu Pranjani 1944. godine.

    Po naredbi generala Mihailovića, početkom marta 1944. godine počela je izgradnja aerodroma, sa kojeg je trebalo da se vrši evakuacija američkih avijatičara za Italiju. Stotine srpskih seljaka iz okolnih sela radilo je svakodnevno sa volovskim zapregama tokom marta 1944. godine da bi izgradili improvizovani aerodrom za evakuaciju.

    Prvo je evakuisana britanska vojna misija na čelu sa generalom Čarlsom Armstrongom, krajem maja 1944. godine, a sa njima i izvjestan broj savezničkih avijatičara. Ova evakuacija je ujedno značila i da saveznici napuštaju generala Mihailovića, a sljedeći talas evakuacije bio je 10. avgusta.

    U mjestu Koceljevu, u Srbiji, sa improvizovanog aerodroma, nastavljena je evakuacija američkih avijatičara 17. i 29 septembra 1944. godine. Tada je sa pilotima odletio kapetan DŽordž Musulin, a američki OSS kapetan Nik Lalić je ostao da se i dalje stara o evakuaciji avijatičara.

    U BiH sredinom oktobra 1944. godine, pod pritiskom partizanskih snaga, Vrhovna komanda Jugoslovenske vojske u Otadžbini prelazi sa svojim jedinicama iz Srbije u istočnu Bosnu, pa je na planini Ozren osposobljeno novo uzletište u blizini sela Boljanić, blizu Doboja, od 22. oktobra do 1. novembra 1944. godine.

    Sa ovog uzletišta otišao je u Italiju šef američke vojne misije, pukovnik Robert Mekdauel, 1. novembra 1944. godine. Sa njima je otišao i kapetan DŽon Milodragović i poručnik Majkl Rajačić. Sa uzletišta u Boljaniću je i kapetan Nik Lalić 27. decembra 1944. godine odletio za Italiju, a i radio – telegrafista Artur DŽibilijan.

    Posljednja evakuacija sa Ozrena obavljena je krajem februara 1945. godine po vrlo hladnom vremenu. Tada su u dva transportna aviona “C-47” u pratnji nekoliko lovaca evakuisani preostali Amerikanci.
    U Crnoj Gori operacija “Brezna” kod Nikšića iz avgusta 1944. godine bila je jedna od najspektakularnijih savezničkih akcija na tlu Jugoslavije tokom Drugog svjetskog rata, kada su tokom dramatične bitke okupacionih snaga i partizana, saveznici avionima uspjeli da u toku samo jednog dana, 22. avgusta 1944. godine izvuku 1.059 ranjenika i 17 savezničkih vazduhoplovaca.

  14. Свиђа ми се
    Милан Ракић got a reaction from Ignjatije in "Исус између ислама и хришћанства" - јавна дебата [НАЈАВА]   
    Јесте. К`о што си и сам рекао - бивши. Ово друго, нзнм где си прочитао и не знам да ли је, но да је имао као што кажеш "проневере", ваљда би био процесуиран за то, кажњен и сл.
  15. Хахаха
    Милан Ракић got a reaction from Предраг М in Има ли на ПБФ-у у БГ јеретичких учења?   
    Mени је одговорено више пута. Нема места
  16. Волим
    Милан Ракић got a reaction from o. Miroljub in U Pranjanima u nedelju obeležavanje 75 godina od operacije “HALIJARD”   
    U Pranjanima, kod Gornjeg Milanovca, u nedjelju, 15. septembra, biće obilježeno 75 godina od operacije "Halijard" tokom koje su antifašističke snage u Drugom svjetskom ratu spasile više od 500 američkih i savezničkih pilota.

    Iz Fondacije “Misija Halijard” saopšteno je da će svečanost biti upriličena na Galovića polju, iznad sela Pranjani, polaganjem vijenaca i službom u lokalnoj crkvi, a prisustvovaće i potomci spasenih pilota.

    Operacija “Halijard” ili “Vazdušni most” smatra se jednom od najuspješnijih akcija u istoriji ratovanja, a tom prilikom spaseno je od zarobljavanja i moguće smrti više od 500 pripadnika angloameričkih vazdušnih snaga koje su Nijemci oborili iznad Jugoslavije.

    Srpskim antifašističkim snagama otpora tokom 1944. i 1945. godine komandovao je general Jugoslovenske vojske u otadžbini Dragoljub Mihailović.

    Evakuacija je vršena sa improvizovanih aerodroma u ruralnim oblastima na područjima Srbije i BiH.

    Oborene savezničke avijatičare evakuisali su sredinom 1944. godine avijacija SAD u saradnji sa Jugoslovenskom vojskom u otadžbini i Narodnooslobodilačkom vojskom Jugoslavije.

    Zbog toga je 24. jula 1944. osnovana Jedinica za spasavanje vazduhoplovnih posada, koja je evakuisala ukupno 5.700 američkih vazduhoplovaca, od toga 2.350 iz Jugoslavije.

    Za najuspješniju pojedinačnu akciju tokom misije “Vazdušni most” smatra se spasavanje 417 pripadnika avijatičarskih snaga sa improvizovanog aerodroma u Galovića polju u selu Pranjani 1944. godine.

    Po naredbi generala Mihailovića, početkom marta 1944. godine počela je izgradnja aerodroma, sa kojeg je trebalo da se vrši evakuacija američkih avijatičara za Italiju. Stotine srpskih seljaka iz okolnih sela radilo je svakodnevno sa volovskim zapregama tokom marta 1944. godine da bi izgradili improvizovani aerodrom za evakuaciju.

    Prvo je evakuisana britanska vojna misija na čelu sa generalom Čarlsom Armstrongom, krajem maja 1944. godine, a sa njima i izvjestan broj savezničkih avijatičara. Ova evakuacija je ujedno značila i da saveznici napuštaju generala Mihailovića, a sljedeći talas evakuacije bio je 10. avgusta.

    U mjestu Koceljevu, u Srbiji, sa improvizovanog aerodroma, nastavljena je evakuacija američkih avijatičara 17. i 29 septembra 1944. godine. Tada je sa pilotima odletio kapetan DŽordž Musulin, a američki OSS kapetan Nik Lalić je ostao da se i dalje stara o evakuaciji avijatičara.

    U BiH sredinom oktobra 1944. godine, pod pritiskom partizanskih snaga, Vrhovna komanda Jugoslovenske vojske u Otadžbini prelazi sa svojim jedinicama iz Srbije u istočnu Bosnu, pa je na planini Ozren osposobljeno novo uzletište u blizini sela Boljanić, blizu Doboja, od 22. oktobra do 1. novembra 1944. godine.

    Sa ovog uzletišta otišao je u Italiju šef američke vojne misije, pukovnik Robert Mekdauel, 1. novembra 1944. godine. Sa njima je otišao i kapetan DŽon Milodragović i poručnik Majkl Rajačić. Sa uzletišta u Boljaniću je i kapetan Nik Lalić 27. decembra 1944. godine odletio za Italiju, a i radio – telegrafista Artur DŽibilijan.

    Posljednja evakuacija sa Ozrena obavljena je krajem februara 1945. godine po vrlo hladnom vremenu. Tada su u dva transportna aviona “C-47” u pratnji nekoliko lovaca evakuisani preostali Amerikanci.
    U Crnoj Gori operacija “Brezna” kod Nikšića iz avgusta 1944. godine bila je jedna od najspektakularnijih savezničkih akcija na tlu Jugoslavije tokom Drugog svjetskog rata, kada su tokom dramatične bitke okupacionih snaga i partizana, saveznici avionima uspjeli da u toku samo jednog dana, 22. avgusta 1944. godine izvuku 1.059 ranjenika i 17 savezničkih vazduhoplovaca.

  17. Свиђа ми се
    Милан Ракић got a reaction from Ignjatije in "Исус између ислама и хришћанства" - јавна дебата [НАЈАВА]   
    У недељу 15. септембра о.г., са почетком "стрима" у 21:15 сати, на интернет "небу" ће о теми из наслова овог прилога дебатовати свештеник СПЦ, отац др Угрин Поповић и из ИЗ БиХ, хафиз мр Џевад Голош.

    Јереј др Угрин Поповић (1978), завршио је призренску богословију "Светог Кирила и Методија". Студије теологије је наставио на Православном богословском факултету у Београду где је стекао степен мастера богословских наука, а исто звање је остварио и на Протестантском теолошком факултету у Новом Саду. Докторске студије и дисертацију је завршио и одбранио на Протестантском теолошком училишту "Михаел Старин" у Осијеку. Свештеник је СПЦ од 2008. године. Бави се и књижевним радом и до сада је објавио књиге "Свитања без радости" и "Мислите о томе", а у припреми је и трећа књига. Живи у Београду. 

    Хафиз мр Џевад Голош (1981) је завршио Карађоз-бегову медресу у Мостару. Дипломирао је на престижном Универзитету Ал-Азхар у Каиру, најстаријој образовној установи у муслиманском свету, основаној концем 10. столећа. У Судану је на Универзитету Исламских наука у Картуму стекао звање магистра ел Кур`ан ел Керим. По повратку у БиХ, основао је школу Кур`ана (Дарул Кур`ан) са седиштем у Мостару и кроз ту организацију подучавао је велики број полазника исправном учењу Кур´ана. Објавио је више научних радова, текстова и књига, међу којима се истичу "Историјат кираета у БиХ" и "На ваги ханефијског мезхеба". Живи у Мостару. 

    Детаље - линк ка овој свакако занимљивој дебати у најави, објавићемо накнадно на овим странама. За сада, недеља, 15. септембар у 21:15 сати.
    Добро дошли!
  18. Свиђа ми се
    Милан Ракић је реаговао/ла на Александар Милојков у Има ли на ПБФ-у у БГ јеретичких учења?   
    Наравно. Рекох у контексту тврдње да свршени теолози наводно ме желе рукоположење. То није тачно. Многи желе, али их нико не узима у обзир.
  19. Свиђа ми се
    Милан Ракић је реаговао/ла на kopitar у "Исус између ислама и хришћанства" - јавна дебата [НАЈАВА]   
    Ovaj dijalog sa Miroljubom je u stvari "dijalog sa Miroljubom i njegovim uvjerenjima o kršćanstvu i Bibliji" a ne muslimansko-kršćanski kako se želi prikazati.
    Sa jedne strane imamo stručnjaka teologa a sa druge nadri liječnika, "doktora geologije" kreacioniste, itd. a glavna teza je dokazati da Biblija nije vjerodostojna jer nije matematički precizna kao Kur'an pa se tamo navodi različit broj konja i pješaka u nekim knjigama itd. a što je najsmješnije Miroljub pristaje na to i brani to sa krivim prijevodom Biblije...
    Uglavnom gubljenje vremena i ništa korisno za naučiti.
     
     
     
     
  20. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Благовесник in "Исус између ислама и хришћанства" - јавна дебата [НАЈАВА]   
    У недељу 15. септембра о.г., са почетком "стрима" у 21:15 сати, на интернет "небу" ће о теми из наслова овог прилога дебатовати свештеник СПЦ, отац др Угрин Поповић и из ИЗ БиХ, хафиз мр Џевад Голош.

    Јереј др Угрин Поповић (1978), завршио је призренску богословију "Светог Кирила и Методија". Студије теологије је наставио на Православном богословском факултету у Београду где је стекао степен мастера богословских наука, а исто звање је остварио и на Протестантском теолошком факултету у Новом Саду. Докторске студије и дисертацију је завршио и одбранио на Протестантском теолошком училишту "Михаел Старин" у Осијеку. Свештеник је СПЦ од 2008. године. Бави се и књижевним радом и до сада је објавио књиге "Свитања без радости" и "Мислите о томе", а у припреми је и трећа књига. Живи у Београду. 

    Хафиз мр Џевад Голош (1981) је завршио Карађоз-бегову медресу у Мостару. Дипломирао је на престижном Универзитету Ал-Азхар у Каиру, најстаријој образовној установи у муслиманском свету, основаној концем 10. столећа. У Судану је на Универзитету Исламских наука у Картуму стекао звање магистра ел Кур`ан ел Керим. По повратку у БиХ, основао је школу Кур`ана (Дарул Кур`ан) са седиштем у Мостару и кроз ту организацију подучавао је велики број полазника исправном учењу Кур´ана. Објавио је више научних радова, текстова и књига, међу којима се истичу "Историјат кираета у БиХ" и "На ваги ханефијског мезхеба". Живи у Мостару. 

    Детаље - линк ка овој свакако занимљивој дебати у најави, објавићемо накнадно на овим странама. За сада, недеља, 15. септембар у 21:15 сати.
    Добро дошли!
  21. Волим
    Милан Ракић got a reaction from ronin in U Pranjanima u nedelju obeležavanje 75 godina od operacije “HALIJARD”   
    U Pranjanima, kod Gornjeg Milanovca, u nedjelju, 15. septembra, biće obilježeno 75 godina od operacije "Halijard" tokom koje su antifašističke snage u Drugom svjetskom ratu spasile više od 500 američkih i savezničkih pilota.

    Iz Fondacije “Misija Halijard” saopšteno je da će svečanost biti upriličena na Galovića polju, iznad sela Pranjani, polaganjem vijenaca i službom u lokalnoj crkvi, a prisustvovaće i potomci spasenih pilota.

    Operacija “Halijard” ili “Vazdušni most” smatra se jednom od najuspješnijih akcija u istoriji ratovanja, a tom prilikom spaseno je od zarobljavanja i moguće smrti više od 500 pripadnika angloameričkih vazdušnih snaga koje su Nijemci oborili iznad Jugoslavije.

    Srpskim antifašističkim snagama otpora tokom 1944. i 1945. godine komandovao je general Jugoslovenske vojske u otadžbini Dragoljub Mihailović.

    Evakuacija je vršena sa improvizovanih aerodroma u ruralnim oblastima na područjima Srbije i BiH.

    Oborene savezničke avijatičare evakuisali su sredinom 1944. godine avijacija SAD u saradnji sa Jugoslovenskom vojskom u otadžbini i Narodnooslobodilačkom vojskom Jugoslavije.

    Zbog toga je 24. jula 1944. osnovana Jedinica za spasavanje vazduhoplovnih posada, koja je evakuisala ukupno 5.700 američkih vazduhoplovaca, od toga 2.350 iz Jugoslavije.

    Za najuspješniju pojedinačnu akciju tokom misije “Vazdušni most” smatra se spasavanje 417 pripadnika avijatičarskih snaga sa improvizovanog aerodroma u Galovića polju u selu Pranjani 1944. godine.

    Po naredbi generala Mihailovića, početkom marta 1944. godine počela je izgradnja aerodroma, sa kojeg je trebalo da se vrši evakuacija američkih avijatičara za Italiju. Stotine srpskih seljaka iz okolnih sela radilo je svakodnevno sa volovskim zapregama tokom marta 1944. godine da bi izgradili improvizovani aerodrom za evakuaciju.

    Prvo je evakuisana britanska vojna misija na čelu sa generalom Čarlsom Armstrongom, krajem maja 1944. godine, a sa njima i izvjestan broj savezničkih avijatičara. Ova evakuacija je ujedno značila i da saveznici napuštaju generala Mihailovića, a sljedeći talas evakuacije bio je 10. avgusta.

    U mjestu Koceljevu, u Srbiji, sa improvizovanog aerodroma, nastavljena je evakuacija američkih avijatičara 17. i 29 septembra 1944. godine. Tada je sa pilotima odletio kapetan DŽordž Musulin, a američki OSS kapetan Nik Lalić je ostao da se i dalje stara o evakuaciji avijatičara.

    U BiH sredinom oktobra 1944. godine, pod pritiskom partizanskih snaga, Vrhovna komanda Jugoslovenske vojske u Otadžbini prelazi sa svojim jedinicama iz Srbije u istočnu Bosnu, pa je na planini Ozren osposobljeno novo uzletište u blizini sela Boljanić, blizu Doboja, od 22. oktobra do 1. novembra 1944. godine.

    Sa ovog uzletišta otišao je u Italiju šef američke vojne misije, pukovnik Robert Mekdauel, 1. novembra 1944. godine. Sa njima je otišao i kapetan DŽon Milodragović i poručnik Majkl Rajačić. Sa uzletišta u Boljaniću je i kapetan Nik Lalić 27. decembra 1944. godine odletio za Italiju, a i radio – telegrafista Artur DŽibilijan.

    Posljednja evakuacija sa Ozrena obavljena je krajem februara 1945. godine po vrlo hladnom vremenu. Tada su u dva transportna aviona “C-47” u pratnji nekoliko lovaca evakuisani preostali Amerikanci.
    U Crnoj Gori operacija “Brezna” kod Nikšića iz avgusta 1944. godine bila je jedna od najspektakularnijih savezničkih akcija na tlu Jugoslavije tokom Drugog svjetskog rata, kada su tokom dramatične bitke okupacionih snaga i partizana, saveznici avionima uspjeli da u toku samo jednog dana, 22. avgusta 1944. godine izvuku 1.059 ranjenika i 17 savezničkih vazduhoplovaca.

  22. Оплаках :))
    Милан Ракић је реаговао/ла на Снежана у Коментар на Беговићев текст, који је дневни лист "Данас" на крају ипак објавио   
    Pazi kad se i Vedrana zaprepastila od tolike jurodivosti, gleda i ne veruje 😁😁😁
  23. Оплаках :))
  24. Хахаха
  25. Тужан
    Милан Ракић је реаговао/ла на Александар Милојков у Има ли на ПБФ-у у БГ јеретичких учења?   
    Ја сам био студент генерације. Све нивое студија сам прошао на ПБФ - од основних до докторских. Све време школовања био сам стипендиста Министарства вера (осим на докторским студијама, јер сам тада већ био у радном односу). Награђиван сам више пута у току студија. Написао сам молбу за рукоположење пре једно осам година. Никада ми на њу није дговорено, нити ме је од надлежних ико позвао да ми макар каже - нема места. Архиепископија београдско-карловачка.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...