Jump to content

Милан Ракић

Члан
  • Број садржаја

    20499
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    107

Репутација активности

  1. Свиђа ми се
    Милан Ракић got a reaction from JESSY in Stefan Simić: GODINU DANA BEZ VLADETE JEROTIĆA   
    Kaže prijatelj pre tačno godinu dana – umro Vladeta Jerotić. –
    Nije – nešto razmišljam a već dugo razmišljam o njemu, godinama – takvi ljudi su sveprisutni, u svemu što su dali, da nikada ne umiru, nikada ne mogu da odu –
    Ako za nekoga to posebno važi, važi za Vladetu
    Ako neko nije umro i ne može da umre, to je on
    Čovek sposoban da shvati i prihvati tolike različitosti a opet da rečima mudraca sve to objedini i oboji svojim bojama

    Mnogi su u njemu videli svog oca i učitelja
    Zadivljujući je broj onih koji su u njemu uspeli da pronađu inspiraciju, podsticaj
    I da, preko njega, razreše mnoge svoje dileme, zapitanosti
    Šta prvo reći osim da je mnogo šta radio bez honorara
    Pristajao da drži svoja predavanja gotovo uvek i svuda, svestan koliko je potreban
    Obilazio i gradove koje su svi zaboravili, šireći sve ono divno, predivno što je nosio u sebi
    Zašto, zato što je imao misiju, ljudsku, hrišćansku, pastirsku
    Spreman i sposoban da pomiri u sebi mnogo šta, ne samo psihijatra, mislioca
    Već i čoveka
    Jerotić se davao do neslućenih granica, i to u godinama kada se ljudi povuku, zatvore
    Ili ih odavno više nema
    On je istrajavao, imao snagu, volju, veru, prkos
    Menjale su se vlasti, države, slike i prilike
    A on kao da je sve više rastao i svojim bićem i duhom nadrastao sve ovo
    Vladetin opus je fascinantan, njegova intelektualna radoznalost, blaženost kojom je zračio
    Sposobnost da objedini toliko toga i da iz svega izvuče ono najbolje
    A da malo šta odbaci
    Vladeta je, čini mi se, kao malo ko razumeo čoveka
    Prvo kao psihijatar, nakon decenija i decenija rada u praksi
    Shvatio je da psihijatrija nije dovoljna i otišao je u duhovnost ali ne neku preterano spiritualnu, mističnu
    Već onu koja unosi smiraj i red
    Koja ne čini čoveka isključenim i nadmenim
    Već koja ga čini bratom i prijateljem svih ljudi
    Nije bio čovek dogme, nije bio radikalan, zadrt, naprotiv
    Možda najotvoreniji um koji smo imali, koji je uvek iznova učio
    I to zadovoljstvo otkrića koje je nosio u sebi, prenosio i na druge
    Vladeta nije imao decu, svoju ali mislim da su njegova deca čitav Srpski narod
    Svi mi, kojima se posvećivao, davao, u neprekidnoj razmeni koja je trajala i traje…
    Svi smo mi njegova deca a on naš otac, duhovni
    Koga smo voleli i poštovali i kada se sa njim nismo slagali
    Osećajući da nam želi dobro
    Vladeta je čovek nekog drugog vremena i zato je nestvarno koliko je uspeo da ostavi traga u ovom našem
    Neviđene su bile gužve na njegovim predavanjima
    Prosto se osećala čarolija kada izađe na scenu i govori
    Znale se i osećalo da se dešava nešto veliko
    Sam njegov ton, način, još kada nešto želi da naglasi – kao da to otpeva
    Unosio je smirenje, nadu, veru, smisao
    Bukvalno u sve
    Istinski primer čoveka, pred našim očima, kakvih je malo
    Vladeta je dokazao koliko može da se bude intelektualan, duhovan, otvoren a da te ljudi prihvate, vole, slave takvog
    Pokazao je put, dao najbolje moguće smernice i dokazao da ni približno nije sve tako crno
    Kao što se na prvi pogled čini
    Bio je čovek velikog kontinuiteta koji nije unosio razdor, strah
    Naprotiv, već je imao tu sposobnost da pomirljivim tonom sve ujedini, okupi…
    Stalno je ponavljao – budite lukavi kao zmije i bezazleni kao golubovi –
    Možda je zato Vladeta toliko i trajao
    Zbog svoje nevinosti ali ne i naivnosti
    Zbog onog najlepšeg što je budio u ljudima
    Kao neki pali anđeo, među svima nama, koji je držao konce
    Uz svoj mudri prepoznatljivi osmeh kojim je zračio
    Emisija „Agape“ gde je bio gost-domaćin postala je kultna, zahvaljujući njemu
    A njegovi izgovoreni eseji o Kafki, Dostojevskom, Tomasu Masu, Tolstoju…
    Preslušavaće se iznova i iznova
    Ne samo da je bio dobar govornik, bio je, pre svega, pisac, vrhunski
    Od njegovih stručnih radova, eseja sve do poslednjih faza
    Gde je objedinio svoja znanja i približio ih ljudima
    Vladeta se čita, sluša, tumači, postao je klasik i za života, stub naše kulture
    I ko se ozbiljnije bavio njime zna da gotovo nema teme illi značajnijeg mislioca
    O kome Vladeta nije pisao
    Od ruskih religioznih mislilaca, Šestova, Berđajeva, Fjodorova… pa do klasika književnosti
    Dopisivao se i sa Heseom u mladosti i objavio ta pisma
    Bio je psihijatar našim najvećim umetnicima
    Radio sa Selimovićem, Andrićem, Makavejevim, družio se sa Isidorom Sekulić, oduševljavala su ga predavanja Nikole Miloševića…
    Kao da je uzeo ono najlepše iz XIX veka, zagrlio XX vek a svoj vrhunac doživeo u XXI
    Čovek čiji je vek trajao toliko vekova i sposobnost da sve to izrazi
    Oplemeni, očoveči, daruje
    „Darovi naših rođaka“, čuven Vladetin ciklus knjiga
    Možda ga najbolje opisuje kao našeg plemenitog rođaka
    Koji je dugo ostao sa nama, na ovom svetu, da nam sve to prenese i saopšti
    Vladeta je bio i mudrac trenutka, nikada neću da zaboravim scenu kada mu prilazi majka koja ima problema sa sinom i moli ga za savet
    A on je izgovorio samo jednu reč – empatija – i potvrdno klimnuo glavom
    Da joj je time sve rekao a ona ga zahvalno zagrlila
    Vladeta je možda bio najpribližniji onom izrazu Dostojevskog – SVEČOVEK
    Koji je često upotrebljavao i Vladika Nikolaj Velimirović, koga je Jerotić posebno poštovao
    Na koga je najviše ličio Vladeta – na Aljošu Karamazova, Kneza Miškina, starca Zosimu…
    Ne znam, možda
    Sve je to bio pomalo Vladeta i ko zna šta je sve još bio a da mi i ne znamo
    Iako je toliko puta bio sa nama
    Ostaje večita tajna, zagonetka, njegov rajski um i njegova rajska misija
    Šta reći na kraju
    Osim nema više našeg Vladete
    Namerno kažem našeg jer ako je neko bio naš, svih nas zajedno, onda je to bio on
    Istinski primer pravoslavne sabornosti
    Ne bih da ovo zvuči kao poslednji pomen, Vladeta zaslužuje sve, samo ne poslednji
    Pričaće se i pisaće se o njemu
    Tek
    Toliko je ostalo divnih njegovih citata, knjiga, predavanja, susreta
    Da će ostati večno, sa nama, u nama
    Ako za nekoga to znamo
    Znamo za njega
    Zaista je bio najbolji
    Kao jedinstvo svega, što je živelo u njemu, i sposobnost da sve to prenese, daruje
    Dobiće svoje zasluženo mesto pored naših najvećih
    I treba da bude tu
    Mora
    Hvala Vladeta
    Družićemo se svi mi još
    Tvoja predavanja i dalje traju
    Tvoja misija i dalje traje
    Zauvek
    Dok nas ima
    https://radiogornjigrad.wordpress.com/2019/09/04/stefan-simic-godinu-dana-bez-vladete-jerotica/
  2. Свиђа ми се
    Милан Ракић got a reaction from JESSY in Žarko Paspalj: Odavde bi svi trebalo da odu   
    Proslavljeni jugoslovenski i srpski košarkaš Žarko Paspalj postao je još jednom zvezda društvenih mreža nakon što je preuredio zapušteno zajedničko dvorište između zgrada na Vračaru u Beogradu, pretvorivši ga u košarkaški teren, piše magazin Vreme.

    Paspalj je govoreći o nedostatku solidarnosti u društvu rekao da „možemo da pričamo – krivi Milošević, Vučić, Tadić ili Koštunica, bilo ko ko je bio na vlasti poslednjih 30 godina, ali ajde da podjemo od sebe“.
    „Bilo je i meni teško kada sam radio igralište u zapuštenom dvorištu, ustajao svako jutro u 6 i smišljao nove ideje kako da ovo zajedničko dvorište izgleda što lepše, uvek u iščekivanju evo, sada će još neko da dodje. A nije“, priča Paspalj.
    „Naiđe ti bes, kažeš, čekaj bre, šta je ovo sa ljudima, znaš da te gledaju, vide nekog kretena koji je imao četiri srčana udara i šlog kako sam radi u zajedničkom dvorištu, valjda se zapitaš, šta on to radi. I kažeš sebi, ma on to radi jer ima neku korist. Eto, to ti je to“, ogorčen je Paspalj.
    Komentarišući masovni odlazak mladih ljudi iz zemlje, on poručuje da „treba da idu svi“.
    „Posledica toga će biti konačni raspad ove zemlje, niko neće ostati i to je to“, kaže Paspalj i nastavlja „država ne vodi računa o svojim ljudima, a neko bi morao“.
    On dodaje da je tako u Hrvatskoj, Crnoj Gori, Bosni, kod nas.
    „Ništa se tu dobro ne dešava, već tragično kao posledica načina života od 1991. do 2019. a to je 30 godina. Kada imaš 50 i razmišljaš o tome normalno je da te uhvati bes“, zaključuje Paspalj.

  3. Волим
    Милан Ракић got a reaction from ИгорМ in Каријерно хришћанство   
    Од васкрсења Господа Исуса Христа, кроз историју Црква је увек била прогањана јер је својим бићем и својим животом сведочила једну другачију истину, једну другачију слику и свест о животу која се у многоме косила са погледима искључиво светских, материјалистички окренутих људи.

    Ово потврђује крв мученика који су пострадали тешком смрћу из љубави према Христу, према правди, према истини, разобличавајући и осветљавајући таму греха која је одувек обузимала свет. Хришћани су гоњени јер се нису предавали страстима као други, јер нису дозвољавали да грех управља њиховим срцем. Док би се други опијали и блудничили они би тиховали и постили, док би други били неверни они би остајали верни до смрти, док би други крали они би давали и оно мало што имају. Рђав човек би имајући такво сведочанство, не желећи да се мења као непокајани разбојник, устајао против хришћана.
    У мрачно доба, непријатељ је један део Цркве успео да пороби и претвори у институцију која страхом успева да влада народом, при томе спуштајући се све више у домен овоземаљског и пролазног царства, занемарујући своју улогу утешитеља, учитеља и лекара. Након Велике шизме 1054. године, запад се полако али све више удаљава од оног Пута који је открио Христос, да би дошао до стања у којем је данас, преплављен лажним духовним учитељима и безбројем групација које себе називају црквама, насталих неуспелом реформацијом Римокатоличке цркве.
    Узевши у обзир опште духовно стање модерног човека, које све више поприма карактеристике “ја” генерације о којој је још средином прошлог века говорио отац Серафим Роуз, те да је човек данас слободан да се изјасни онако како хоће у већем делу западног света, о коме се овде у многоме и говори, можемо приметити да дух света све више продире у Цркву, или бар, међу оне који себе називају хришћанима.
    Како је говорио отац Серафим Роуз, када данашњи човек, део “ја” генерације покуша да упражњава религију, води духован живот, често не успева да погоди циљ, пада, греши, али често и креће на такав један пут из погрешних разлога. Хранећи сујету тиме што привидно постаје бољи од осталих, открива нека тајна знања, или као код неких - “духовне дарове”, он заправо све више тоне и затвара себи пут ка истинској духовности. На духовну науку гледа као и на све остало, као на нешто што може да “конзумира”, да искористи, да присвоји, исцеди до последње капи ради личне користи, ради личног напретка, не би ли се представио још бољим него што је већ умислио да јесте.
    Један од таквих облика духовне обмане, јесте потреба данашњих хришћана да по сваку цену убеде друге у истинитост њиховог учења, исправност њихове заједнице и обавезно придобијање нових обраћеника, не би ли се они нашли заслужни за тако нешто. Ова појава, из личног искуства, карактеристичнија је за западне хришћане, посебно протестанте, који су првенствено мисионарски настројени, али верујем да је свако ко иде овим путем, прошао и пролази кроз слична искушења, и та обмана, та потреба да будемо заслужни за нешто, да уздигнемо себе толико високо да чак и Богу самом желимо да одузмемо заслугу за привођење себи још једне залутале овце, само потврђује духовно сиромаштво модерног човека. Онај коме је циљ овакво “остварење” свог ја, при томе не мислим на мисионаре којима је то позив, нарушавајући слободу другог бића агресивним наметањем својих религијских убеђења, одбија људе од Христа и обмањује себе да чини добро, не видећи самољубље као покретач. Такво стање може бити још и опасније, јер чинећи то у тајности, кроз молитву за ближњег, али вођену, не љубављу већ, опет, жељом за постизањем самољубивог циља, човек и не може да се истински радује обраћењу другог уколико он, у својој умишљености, својом молитвом, није директно заслужан за то. Зато бих овакав вид хришћанства назвао “каријерно” – када се изгуби циљ, који је Христос, и сједињење са Њим у љубави остави пострани, зарад “евангелизације” других, а да при томе, ни сами нисмо достигли савршенство. 
    Истина је, да Бог комуницира са нама преко других људи, и некада и ми сами можда послужимо другоме и чак и усмеримо на пут спасења својим речима, делима, али врлина је у томе да се увек радујемо обраћењу грешника не обазирући се на то да ли смо и колико ми сами заслужни, сећајући се да смо за свог живота, док смо још били несавршени, својим ставовима вероватно много више људи отерали од Христа него њему приближили.
    Истинска каријера не значи стицање користи, престижа или броја обраћених, већ бити спреман носити бремена ближњих, оних који не могу сами да их носе.

  4. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Aleksandra_A in Stefan Simić: GODINU DANA BEZ VLADETE JEROTIĆA   
    Kaže prijatelj pre tačno godinu dana – umro Vladeta Jerotić. –
    Nije – nešto razmišljam a već dugo razmišljam o njemu, godinama – takvi ljudi su sveprisutni, u svemu što su dali, da nikada ne umiru, nikada ne mogu da odu –
    Ako za nekoga to posebno važi, važi za Vladetu
    Ako neko nije umro i ne može da umre, to je on
    Čovek sposoban da shvati i prihvati tolike različitosti a opet da rečima mudraca sve to objedini i oboji svojim bojama

    Mnogi su u njemu videli svog oca i učitelja
    Zadivljujući je broj onih koji su u njemu uspeli da pronađu inspiraciju, podsticaj
    I da, preko njega, razreše mnoge svoje dileme, zapitanosti
    Šta prvo reći osim da je mnogo šta radio bez honorara
    Pristajao da drži svoja predavanja gotovo uvek i svuda, svestan koliko je potreban
    Obilazio i gradove koje su svi zaboravili, šireći sve ono divno, predivno što je nosio u sebi
    Zašto, zato što je imao misiju, ljudsku, hrišćansku, pastirsku
    Spreman i sposoban da pomiri u sebi mnogo šta, ne samo psihijatra, mislioca
    Već i čoveka
    Jerotić se davao do neslućenih granica, i to u godinama kada se ljudi povuku, zatvore
    Ili ih odavno više nema
    On je istrajavao, imao snagu, volju, veru, prkos
    Menjale su se vlasti, države, slike i prilike
    A on kao da je sve više rastao i svojim bićem i duhom nadrastao sve ovo
    Vladetin opus je fascinantan, njegova intelektualna radoznalost, blaženost kojom je zračio
    Sposobnost da objedini toliko toga i da iz svega izvuče ono najbolje
    A da malo šta odbaci
    Vladeta je, čini mi se, kao malo ko razumeo čoveka
    Prvo kao psihijatar, nakon decenija i decenija rada u praksi
    Shvatio je da psihijatrija nije dovoljna i otišao je u duhovnost ali ne neku preterano spiritualnu, mističnu
    Već onu koja unosi smiraj i red
    Koja ne čini čoveka isključenim i nadmenim
    Već koja ga čini bratom i prijateljem svih ljudi
    Nije bio čovek dogme, nije bio radikalan, zadrt, naprotiv
    Možda najotvoreniji um koji smo imali, koji je uvek iznova učio
    I to zadovoljstvo otkrića koje je nosio u sebi, prenosio i na druge
    Vladeta nije imao decu, svoju ali mislim da su njegova deca čitav Srpski narod
    Svi mi, kojima se posvećivao, davao, u neprekidnoj razmeni koja je trajala i traje…
    Svi smo mi njegova deca a on naš otac, duhovni
    Koga smo voleli i poštovali i kada se sa njim nismo slagali
    Osećajući da nam želi dobro
    Vladeta je čovek nekog drugog vremena i zato je nestvarno koliko je uspeo da ostavi traga u ovom našem
    Neviđene su bile gužve na njegovim predavanjima
    Prosto se osećala čarolija kada izađe na scenu i govori
    Znale se i osećalo da se dešava nešto veliko
    Sam njegov ton, način, još kada nešto želi da naglasi – kao da to otpeva
    Unosio je smirenje, nadu, veru, smisao
    Bukvalno u sve
    Istinski primer čoveka, pred našim očima, kakvih je malo
    Vladeta je dokazao koliko može da se bude intelektualan, duhovan, otvoren a da te ljudi prihvate, vole, slave takvog
    Pokazao je put, dao najbolje moguće smernice i dokazao da ni približno nije sve tako crno
    Kao što se na prvi pogled čini
    Bio je čovek velikog kontinuiteta koji nije unosio razdor, strah
    Naprotiv, već je imao tu sposobnost da pomirljivim tonom sve ujedini, okupi…
    Stalno je ponavljao – budite lukavi kao zmije i bezazleni kao golubovi –
    Možda je zato Vladeta toliko i trajao
    Zbog svoje nevinosti ali ne i naivnosti
    Zbog onog najlepšeg što je budio u ljudima
    Kao neki pali anđeo, među svima nama, koji je držao konce
    Uz svoj mudri prepoznatljivi osmeh kojim je zračio
    Emisija „Agape“ gde je bio gost-domaćin postala je kultna, zahvaljujući njemu
    A njegovi izgovoreni eseji o Kafki, Dostojevskom, Tomasu Masu, Tolstoju…
    Preslušavaće se iznova i iznova
    Ne samo da je bio dobar govornik, bio je, pre svega, pisac, vrhunski
    Od njegovih stručnih radova, eseja sve do poslednjih faza
    Gde je objedinio svoja znanja i približio ih ljudima
    Vladeta se čita, sluša, tumači, postao je klasik i za života, stub naše kulture
    I ko se ozbiljnije bavio njime zna da gotovo nema teme illi značajnijeg mislioca
    O kome Vladeta nije pisao
    Od ruskih religioznih mislilaca, Šestova, Berđajeva, Fjodorova… pa do klasika književnosti
    Dopisivao se i sa Heseom u mladosti i objavio ta pisma
    Bio je psihijatar našim najvećim umetnicima
    Radio sa Selimovićem, Andrićem, Makavejevim, družio se sa Isidorom Sekulić, oduševljavala su ga predavanja Nikole Miloševića…
    Kao da je uzeo ono najlepše iz XIX veka, zagrlio XX vek a svoj vrhunac doživeo u XXI
    Čovek čiji je vek trajao toliko vekova i sposobnost da sve to izrazi
    Oplemeni, očoveči, daruje
    „Darovi naših rođaka“, čuven Vladetin ciklus knjiga
    Možda ga najbolje opisuje kao našeg plemenitog rođaka
    Koji je dugo ostao sa nama, na ovom svetu, da nam sve to prenese i saopšti
    Vladeta je bio i mudrac trenutka, nikada neću da zaboravim scenu kada mu prilazi majka koja ima problema sa sinom i moli ga za savet
    A on je izgovorio samo jednu reč – empatija – i potvrdno klimnuo glavom
    Da joj je time sve rekao a ona ga zahvalno zagrlila
    Vladeta je možda bio najpribližniji onom izrazu Dostojevskog – SVEČOVEK
    Koji je često upotrebljavao i Vladika Nikolaj Velimirović, koga je Jerotić posebno poštovao
    Na koga je najviše ličio Vladeta – na Aljošu Karamazova, Kneza Miškina, starca Zosimu…
    Ne znam, možda
    Sve je to bio pomalo Vladeta i ko zna šta je sve još bio a da mi i ne znamo
    Iako je toliko puta bio sa nama
    Ostaje večita tajna, zagonetka, njegov rajski um i njegova rajska misija
    Šta reći na kraju
    Osim nema više našeg Vladete
    Namerno kažem našeg jer ako je neko bio naš, svih nas zajedno, onda je to bio on
    Istinski primer pravoslavne sabornosti
    Ne bih da ovo zvuči kao poslednji pomen, Vladeta zaslužuje sve, samo ne poslednji
    Pričaće se i pisaće se o njemu
    Tek
    Toliko je ostalo divnih njegovih citata, knjiga, predavanja, susreta
    Da će ostati večno, sa nama, u nama
    Ako za nekoga to znamo
    Znamo za njega
    Zaista je bio najbolji
    Kao jedinstvo svega, što je živelo u njemu, i sposobnost da sve to prenese, daruje
    Dobiće svoje zasluženo mesto pored naših najvećih
    I treba da bude tu
    Mora
    Hvala Vladeta
    Družićemo se svi mi još
    Tvoja predavanja i dalje traju
    Tvoja misija i dalje traje
    Zauvek
    Dok nas ima
    https://radiogornjigrad.wordpress.com/2019/09/04/stefan-simic-godinu-dana-bez-vladete-jerotica/
  5. Свиђа ми се
    Милан Ракић got a reaction from obi-wan in Каријерно хришћанство   
    Од васкрсења Господа Исуса Христа, кроз историју Црква је увек била прогањана јер је својим бићем и својим животом сведочила једну другачију истину, једну другачију слику и свест о животу која се у многоме косила са погледима искључиво светских, материјалистички окренутих људи.

    Ово потврђује крв мученика који су пострадали тешком смрћу из љубави према Христу, према правди, према истини, разобличавајући и осветљавајући таму греха која је одувек обузимала свет. Хришћани су гоњени јер се нису предавали страстима као други, јер нису дозвољавали да грех управља њиховим срцем. Док би се други опијали и блудничили они би тиховали и постили, док би други били неверни они би остајали верни до смрти, док би други крали они би давали и оно мало што имају. Рђав човек би имајући такво сведочанство, не желећи да се мења као непокајани разбојник, устајао против хришћана.
    У мрачно доба, непријатељ је један део Цркве успео да пороби и претвори у институцију која страхом успева да влада народом, при томе спуштајући се све више у домен овоземаљског и пролазног царства, занемарујући своју улогу утешитеља, учитеља и лекара. Након Велике шизме 1054. године, запад се полако али све више удаљава од оног Пута који је открио Христос, да би дошао до стања у којем је данас, преплављен лажним духовним учитељима и безбројем групација које себе називају црквама, насталих неуспелом реформацијом Римокатоличке цркве.
    Узевши у обзир опште духовно стање модерног човека, које све више поприма карактеристике “ја” генерације о којој је још средином прошлог века говорио отац Серафим Роуз, те да је човек данас слободан да се изјасни онако како хоће у већем делу западног света, о коме се овде у многоме и говори, можемо приметити да дух света све више продире у Цркву, или бар, међу оне који себе називају хришћанима.
    Како је говорио отац Серафим Роуз, када данашњи човек, део “ја” генерације покуша да упражњава религију, води духован живот, често не успева да погоди циљ, пада, греши, али често и креће на такав један пут из погрешних разлога. Хранећи сујету тиме што привидно постаје бољи од осталих, открива нека тајна знања, или као код неких - “духовне дарове”, он заправо све више тоне и затвара себи пут ка истинској духовности. На духовну науку гледа као и на све остало, као на нешто што може да “конзумира”, да искористи, да присвоји, исцеди до последње капи ради личне користи, ради личног напретка, не би ли се представио још бољим него што је већ умислио да јесте.
    Један од таквих облика духовне обмане, јесте потреба данашњих хришћана да по сваку цену убеде друге у истинитост њиховог учења, исправност њихове заједнице и обавезно придобијање нових обраћеника, не би ли се они нашли заслужни за тако нешто. Ова појава, из личног искуства, карактеристичнија је за западне хришћане, посебно протестанте, који су првенствено мисионарски настројени, али верујем да је свако ко иде овим путем, прошао и пролази кроз слична искушења, и та обмана, та потреба да будемо заслужни за нешто, да уздигнемо себе толико високо да чак и Богу самом желимо да одузмемо заслугу за привођење себи још једне залутале овце, само потврђује духовно сиромаштво модерног човека. Онај коме је циљ овакво “остварење” свог ја, при томе не мислим на мисионаре којима је то позив, нарушавајући слободу другог бића агресивним наметањем својих религијских убеђења, одбија људе од Христа и обмањује себе да чини добро, не видећи самољубље као покретач. Такво стање може бити још и опасније, јер чинећи то у тајности, кроз молитву за ближњег, али вођену, не љубављу већ, опет, жељом за постизањем самољубивог циља, човек и не може да се истински радује обраћењу другог уколико он, у својој умишљености, својом молитвом, није директно заслужан за то. Зато бих овакав вид хришћанства назвао “каријерно” – када се изгуби циљ, који је Христос, и сједињење са Њим у љубави остави пострани, зарад “евангелизације” других, а да при томе, ни сами нисмо достигли савршенство. 
    Истина је, да Бог комуницира са нама преко других људи, и некада и ми сами можда послужимо другоме и чак и усмеримо на пут спасења својим речима, делима, али врлина је у томе да се увек радујемо обраћењу грешника не обазирући се на то да ли смо и колико ми сами заслужни, сећајући се да смо за свог живота, док смо још били несавршени, својим ставовима вероватно много више људи отерали од Христа него њему приближили.
    Истинска каријера не значи стицање користи, престижа или броја обраћених, већ бити спреман носити бремена ближњих, оних који не могу сами да их носе.

  6. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Снежана in Каријерно хришћанство   
    Од васкрсења Господа Исуса Христа, кроз историју Црква је увек била прогањана јер је својим бићем и својим животом сведочила једну другачију истину, једну другачију слику и свест о животу која се у многоме косила са погледима искључиво светских, материјалистички окренутих људи.

    Ово потврђује крв мученика који су пострадали тешком смрћу из љубави према Христу, према правди, према истини, разобличавајући и осветљавајући таму греха која је одувек обузимала свет. Хришћани су гоњени јер се нису предавали страстима као други, јер нису дозвољавали да грех управља њиховим срцем. Док би се други опијали и блудничили они би тиховали и постили, док би други били неверни они би остајали верни до смрти, док би други крали они би давали и оно мало што имају. Рђав човек би имајући такво сведочанство, не желећи да се мења као непокајани разбојник, устајао против хришћана.
    У мрачно доба, непријатељ је један део Цркве успео да пороби и претвори у институцију која страхом успева да влада народом, при томе спуштајући се све више у домен овоземаљског и пролазног царства, занемарујући своју улогу утешитеља, учитеља и лекара. Након Велике шизме 1054. године, запад се полако али све више удаљава од оног Пута који је открио Христос, да би дошао до стања у којем је данас, преплављен лажним духовним учитељима и безбројем групација које себе називају црквама, насталих неуспелом реформацијом Римокатоличке цркве.
    Узевши у обзир опште духовно стање модерног човека, које све више поприма карактеристике “ја” генерације о којој је још средином прошлог века говорио отац Серафим Роуз, те да је човек данас слободан да се изјасни онако како хоће у већем делу западног света, о коме се овде у многоме и говори, можемо приметити да дух света све више продире у Цркву, или бар, међу оне који себе називају хришћанима.
    Како је говорио отац Серафим Роуз, када данашњи човек, део “ја” генерације покуша да упражњава религију, води духован живот, често не успева да погоди циљ, пада, греши, али често и креће на такав један пут из погрешних разлога. Хранећи сујету тиме што привидно постаје бољи од осталих, открива нека тајна знања, или као код неких - “духовне дарове”, он заправо све више тоне и затвара себи пут ка истинској духовности. На духовну науку гледа као и на све остало, као на нешто што може да “конзумира”, да искористи, да присвоји, исцеди до последње капи ради личне користи, ради личног напретка, не би ли се представио још бољим него што је већ умислио да јесте.
    Један од таквих облика духовне обмане, јесте потреба данашњих хришћана да по сваку цену убеде друге у истинитост њиховог учења, исправност њихове заједнице и обавезно придобијање нових обраћеника, не би ли се они нашли заслужни за тако нешто. Ова појава, из личног искуства, карактеристичнија је за западне хришћане, посебно протестанте, који су првенствено мисионарски настројени, али верујем да је свако ко иде овим путем, прошао и пролази кроз слична искушења, и та обмана, та потреба да будемо заслужни за нешто, да уздигнемо себе толико високо да чак и Богу самом желимо да одузмемо заслугу за привођење себи још једне залутале овце, само потврђује духовно сиромаштво модерног човека. Онај коме је циљ овакво “остварење” свог ја, при томе не мислим на мисионаре којима је то позив, нарушавајући слободу другог бића агресивним наметањем својих религијских убеђења, одбија људе од Христа и обмањује себе да чини добро, не видећи самољубље као покретач. Такво стање може бити још и опасније, јер чинећи то у тајности, кроз молитву за ближњег, али вођену, не љубављу већ, опет, жељом за постизањем самољубивог циља, човек и не може да се истински радује обраћењу другог уколико он, у својој умишљености, својом молитвом, није директно заслужан за то. Зато бих овакав вид хришћанства назвао “каријерно” – када се изгуби циљ, који је Христос, и сједињење са Њим у љубави остави пострани, зарад “евангелизације” других, а да при томе, ни сами нисмо достигли савршенство. 
    Истина је, да Бог комуницира са нама преко других људи, и некада и ми сами можда послужимо другоме и чак и усмеримо на пут спасења својим речима, делима, али врлина је у томе да се увек радујемо обраћењу грешника не обазирући се на то да ли смо и колико ми сами заслужни, сећајући се да смо за свог живота, док смо још били несавршени, својим ставовима вероватно много више људи отерали од Христа него њему приближили.
    Истинска каријера не значи стицање користи, престижа или броја обраћених, већ бити спреман носити бремена ближњих, оних који не могу сами да их носе.

  7. Свиђа ми се
    Милан Ракић got a reaction from Протомајстор in Žarko Paspalj: Odavde bi svi trebalo da odu   
    Proslavljeni jugoslovenski i srpski košarkaš Žarko Paspalj postao je još jednom zvezda društvenih mreža nakon što je preuredio zapušteno zajedničko dvorište između zgrada na Vračaru u Beogradu, pretvorivši ga u košarkaški teren, piše magazin Vreme.

    Paspalj je govoreći o nedostatku solidarnosti u društvu rekao da „možemo da pričamo – krivi Milošević, Vučić, Tadić ili Koštunica, bilo ko ko je bio na vlasti poslednjih 30 godina, ali ajde da podjemo od sebe“.
    „Bilo je i meni teško kada sam radio igralište u zapuštenom dvorištu, ustajao svako jutro u 6 i smišljao nove ideje kako da ovo zajedničko dvorište izgleda što lepše, uvek u iščekivanju evo, sada će još neko da dodje. A nije“, priča Paspalj.
    „Naiđe ti bes, kažeš, čekaj bre, šta je ovo sa ljudima, znaš da te gledaju, vide nekog kretena koji je imao četiri srčana udara i šlog kako sam radi u zajedničkom dvorištu, valjda se zapitaš, šta on to radi. I kažeš sebi, ma on to radi jer ima neku korist. Eto, to ti je to“, ogorčen je Paspalj.
    Komentarišući masovni odlazak mladih ljudi iz zemlje, on poručuje da „treba da idu svi“.
    „Posledica toga će biti konačni raspad ove zemlje, niko neće ostati i to je to“, kaže Paspalj i nastavlja „država ne vodi računa o svojim ljudima, a neko bi morao“.
    On dodaje da je tako u Hrvatskoj, Crnoj Gori, Bosni, kod nas.
    „Ništa se tu dobro ne dešava, već tragično kao posledica načina života od 1991. do 2019. a to je 30 godina. Kada imaš 50 i razmišljaš o tome normalno je da te uhvati bes“, zaključuje Paspalj.

  8. Волим
    Милан Ракић got a reaction from ronin in Каријерно хришћанство   
    Од васкрсења Господа Исуса Христа, кроз историју Црква је увек била прогањана јер је својим бићем и својим животом сведочила једну другачију истину, једну другачију слику и свест о животу која се у многоме косила са погледима искључиво светских, материјалистички окренутих људи.

    Ово потврђује крв мученика који су пострадали тешком смрћу из љубави према Христу, према правди, према истини, разобличавајући и осветљавајући таму греха која је одувек обузимала свет. Хришћани су гоњени јер се нису предавали страстима као други, јер нису дозвољавали да грех управља њиховим срцем. Док би се други опијали и блудничили они би тиховали и постили, док би други били неверни они би остајали верни до смрти, док би други крали они би давали и оно мало што имају. Рђав човек би имајући такво сведочанство, не желећи да се мења као непокајани разбојник, устајао против хришћана.
    У мрачно доба, непријатељ је један део Цркве успео да пороби и претвори у институцију која страхом успева да влада народом, при томе спуштајући се све више у домен овоземаљског и пролазног царства, занемарујући своју улогу утешитеља, учитеља и лекара. Након Велике шизме 1054. године, запад се полако али све више удаљава од оног Пута који је открио Христос, да би дошао до стања у којем је данас, преплављен лажним духовним учитељима и безбројем групација које себе називају црквама, насталих неуспелом реформацијом Римокатоличке цркве.
    Узевши у обзир опште духовно стање модерног човека, које све више поприма карактеристике “ја” генерације о којој је још средином прошлог века говорио отац Серафим Роуз, те да је човек данас слободан да се изјасни онако како хоће у већем делу западног света, о коме се овде у многоме и говори, можемо приметити да дух света све више продире у Цркву, или бар, међу оне који себе називају хришћанима.
    Како је говорио отац Серафим Роуз, када данашњи човек, део “ја” генерације покуша да упражњава религију, води духован живот, често не успева да погоди циљ, пада, греши, али често и креће на такав један пут из погрешних разлога. Хранећи сујету тиме што привидно постаје бољи од осталих, открива нека тајна знања, или као код неких - “духовне дарове”, он заправо све више тоне и затвара себи пут ка истинској духовности. На духовну науку гледа као и на све остало, као на нешто што може да “конзумира”, да искористи, да присвоји, исцеди до последње капи ради личне користи, ради личног напретка, не би ли се представио још бољим него што је већ умислио да јесте.
    Један од таквих облика духовне обмане, јесте потреба данашњих хришћана да по сваку цену убеде друге у истинитост њиховог учења, исправност њихове заједнице и обавезно придобијање нових обраћеника, не би ли се они нашли заслужни за тако нешто. Ова појава, из личног искуства, карактеристичнија је за западне хришћане, посебно протестанте, који су првенствено мисионарски настројени, али верујем да је свако ко иде овим путем, прошао и пролази кроз слична искушења, и та обмана, та потреба да будемо заслужни за нешто, да уздигнемо себе толико високо да чак и Богу самом желимо да одузмемо заслугу за привођење себи још једне залутале овце, само потврђује духовно сиромаштво модерног човека. Онај коме је циљ овакво “остварење” свог ја, при томе не мислим на мисионаре којима је то позив, нарушавајући слободу другог бића агресивним наметањем својих религијских убеђења, одбија људе од Христа и обмањује себе да чини добро, не видећи самољубље као покретач. Такво стање може бити још и опасније, јер чинећи то у тајности, кроз молитву за ближњег, али вођену, не љубављу већ, опет, жељом за постизањем самољубивог циља, човек и не може да се истински радује обраћењу другог уколико он, у својој умишљености, својом молитвом, није директно заслужан за то. Зато бих овакав вид хришћанства назвао “каријерно” – када се изгуби циљ, који је Христос, и сједињење са Њим у љубави остави пострани, зарад “евангелизације” других, а да при томе, ни сами нисмо достигли савршенство. 
    Истина је, да Бог комуницира са нама преко других људи, и некада и ми сами можда послужимо другоме и чак и усмеримо на пут спасења својим речима, делима, али врлина је у томе да се увек радујемо обраћењу грешника не обазирући се на то да ли смо и колико ми сами заслужни, сећајући се да смо за свог живота, док смо још били несавршени, својим ставовима вероватно много више људи отерали од Христа него њему приближили.
    Истинска каријера не значи стицање користи, престижа или броја обраћених, већ бити спреман носити бремена ближњих, оних који не могу сами да их носе.

  9. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Жика in Stefan Simić: GODINU DANA BEZ VLADETE JEROTIĆA   
    Kaže prijatelj pre tačno godinu dana – umro Vladeta Jerotić. –
    Nije – nešto razmišljam a već dugo razmišljam o njemu, godinama – takvi ljudi su sveprisutni, u svemu što su dali, da nikada ne umiru, nikada ne mogu da odu –
    Ako za nekoga to posebno važi, važi za Vladetu
    Ako neko nije umro i ne može da umre, to je on
    Čovek sposoban da shvati i prihvati tolike različitosti a opet da rečima mudraca sve to objedini i oboji svojim bojama

    Mnogi su u njemu videli svog oca i učitelja
    Zadivljujući je broj onih koji su u njemu uspeli da pronađu inspiraciju, podsticaj
    I da, preko njega, razreše mnoge svoje dileme, zapitanosti
    Šta prvo reći osim da je mnogo šta radio bez honorara
    Pristajao da drži svoja predavanja gotovo uvek i svuda, svestan koliko je potreban
    Obilazio i gradove koje su svi zaboravili, šireći sve ono divno, predivno što je nosio u sebi
    Zašto, zato što je imao misiju, ljudsku, hrišćansku, pastirsku
    Spreman i sposoban da pomiri u sebi mnogo šta, ne samo psihijatra, mislioca
    Već i čoveka
    Jerotić se davao do neslućenih granica, i to u godinama kada se ljudi povuku, zatvore
    Ili ih odavno više nema
    On je istrajavao, imao snagu, volju, veru, prkos
    Menjale su se vlasti, države, slike i prilike
    A on kao da je sve više rastao i svojim bićem i duhom nadrastao sve ovo
    Vladetin opus je fascinantan, njegova intelektualna radoznalost, blaženost kojom je zračio
    Sposobnost da objedini toliko toga i da iz svega izvuče ono najbolje
    A da malo šta odbaci
    Vladeta je, čini mi se, kao malo ko razumeo čoveka
    Prvo kao psihijatar, nakon decenija i decenija rada u praksi
    Shvatio je da psihijatrija nije dovoljna i otišao je u duhovnost ali ne neku preterano spiritualnu, mističnu
    Već onu koja unosi smiraj i red
    Koja ne čini čoveka isključenim i nadmenim
    Već koja ga čini bratom i prijateljem svih ljudi
    Nije bio čovek dogme, nije bio radikalan, zadrt, naprotiv
    Možda najotvoreniji um koji smo imali, koji je uvek iznova učio
    I to zadovoljstvo otkrića koje je nosio u sebi, prenosio i na druge
    Vladeta nije imao decu, svoju ali mislim da su njegova deca čitav Srpski narod
    Svi mi, kojima se posvećivao, davao, u neprekidnoj razmeni koja je trajala i traje…
    Svi smo mi njegova deca a on naš otac, duhovni
    Koga smo voleli i poštovali i kada se sa njim nismo slagali
    Osećajući da nam želi dobro
    Vladeta je čovek nekog drugog vremena i zato je nestvarno koliko je uspeo da ostavi traga u ovom našem
    Neviđene su bile gužve na njegovim predavanjima
    Prosto se osećala čarolija kada izađe na scenu i govori
    Znale se i osećalo da se dešava nešto veliko
    Sam njegov ton, način, još kada nešto želi da naglasi – kao da to otpeva
    Unosio je smirenje, nadu, veru, smisao
    Bukvalno u sve
    Istinski primer čoveka, pred našim očima, kakvih je malo
    Vladeta je dokazao koliko može da se bude intelektualan, duhovan, otvoren a da te ljudi prihvate, vole, slave takvog
    Pokazao je put, dao najbolje moguće smernice i dokazao da ni približno nije sve tako crno
    Kao što se na prvi pogled čini
    Bio je čovek velikog kontinuiteta koji nije unosio razdor, strah
    Naprotiv, već je imao tu sposobnost da pomirljivim tonom sve ujedini, okupi…
    Stalno je ponavljao – budite lukavi kao zmije i bezazleni kao golubovi –
    Možda je zato Vladeta toliko i trajao
    Zbog svoje nevinosti ali ne i naivnosti
    Zbog onog najlepšeg što je budio u ljudima
    Kao neki pali anđeo, među svima nama, koji je držao konce
    Uz svoj mudri prepoznatljivi osmeh kojim je zračio
    Emisija „Agape“ gde je bio gost-domaćin postala je kultna, zahvaljujući njemu
    A njegovi izgovoreni eseji o Kafki, Dostojevskom, Tomasu Masu, Tolstoju…
    Preslušavaće se iznova i iznova
    Ne samo da je bio dobar govornik, bio je, pre svega, pisac, vrhunski
    Od njegovih stručnih radova, eseja sve do poslednjih faza
    Gde je objedinio svoja znanja i približio ih ljudima
    Vladeta se čita, sluša, tumači, postao je klasik i za života, stub naše kulture
    I ko se ozbiljnije bavio njime zna da gotovo nema teme illi značajnijeg mislioca
    O kome Vladeta nije pisao
    Od ruskih religioznih mislilaca, Šestova, Berđajeva, Fjodorova… pa do klasika književnosti
    Dopisivao se i sa Heseom u mladosti i objavio ta pisma
    Bio je psihijatar našim najvećim umetnicima
    Radio sa Selimovićem, Andrićem, Makavejevim, družio se sa Isidorom Sekulić, oduševljavala su ga predavanja Nikole Miloševića…
    Kao da je uzeo ono najlepše iz XIX veka, zagrlio XX vek a svoj vrhunac doživeo u XXI
    Čovek čiji je vek trajao toliko vekova i sposobnost da sve to izrazi
    Oplemeni, očoveči, daruje
    „Darovi naših rođaka“, čuven Vladetin ciklus knjiga
    Možda ga najbolje opisuje kao našeg plemenitog rođaka
    Koji je dugo ostao sa nama, na ovom svetu, da nam sve to prenese i saopšti
    Vladeta je bio i mudrac trenutka, nikada neću da zaboravim scenu kada mu prilazi majka koja ima problema sa sinom i moli ga za savet
    A on je izgovorio samo jednu reč – empatija – i potvrdno klimnuo glavom
    Da joj je time sve rekao a ona ga zahvalno zagrlila
    Vladeta je možda bio najpribližniji onom izrazu Dostojevskog – SVEČOVEK
    Koji je često upotrebljavao i Vladika Nikolaj Velimirović, koga je Jerotić posebno poštovao
    Na koga je najviše ličio Vladeta – na Aljošu Karamazova, Kneza Miškina, starca Zosimu…
    Ne znam, možda
    Sve je to bio pomalo Vladeta i ko zna šta je sve još bio a da mi i ne znamo
    Iako je toliko puta bio sa nama
    Ostaje večita tajna, zagonetka, njegov rajski um i njegova rajska misija
    Šta reći na kraju
    Osim nema više našeg Vladete
    Namerno kažem našeg jer ako je neko bio naš, svih nas zajedno, onda je to bio on
    Istinski primer pravoslavne sabornosti
    Ne bih da ovo zvuči kao poslednji pomen, Vladeta zaslužuje sve, samo ne poslednji
    Pričaće se i pisaće se o njemu
    Tek
    Toliko je ostalo divnih njegovih citata, knjiga, predavanja, susreta
    Da će ostati večno, sa nama, u nama
    Ako za nekoga to znamo
    Znamo za njega
    Zaista je bio najbolji
    Kao jedinstvo svega, što je živelo u njemu, i sposobnost da sve to prenese, daruje
    Dobiće svoje zasluženo mesto pored naših najvećih
    I treba da bude tu
    Mora
    Hvala Vladeta
    Družićemo se svi mi još
    Tvoja predavanja i dalje traju
    Tvoja misija i dalje traje
    Zauvek
    Dok nas ima
    https://radiogornjigrad.wordpress.com/2019/09/04/stefan-simic-godinu-dana-bez-vladete-jerotica/
  10. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Hattori in Bojan Mikulić, samozatajni umjetnik koji je izradio monumentalne skulpture u Višegradu   
    Proteklog vikenda otvoren je Muzej žrtvama stravičnog masovnog zločina iz Drugog svjetskog rata. U Starom Brodu, kod Višegrada, iz hladne rijeke Drine izranjaju ljudske figure čija lica odražavaju sav užas njihovog stradanja.  

    Razgovarali smo sa Bojanom Mikulićem, umjetnikom koji je izradio ovo monumentalno djelo od preko 30 skulptura, za šta mu je bilo potrebno osam mjeseci intenzivnog rada.    
    Najveći izazov bio je napraviti nekoliko desetina različitih izraza lica i tijela, koji bi dočarali svu strahotu koju su ovi nesrećni ljudi proživljavali u posljednjim trenucima svog života. 

    „Pokušao sam da pretpostavim kako su se ljudi osećali u tim momentima stradanja. Pokušao sam da prođem kroz osećanja kroz koja su oni prolazili,  osećanja straha, bola, nade, beznađa, patnje, smrti. Tako da sam kroz te različite likove i grimase  pokušao to da dočaram. Anatomija je bila zahtevna, morao sam pokazati taj grč, a jednu ruku koja pokazuje emocije nije ništa lakše uraditi od grimase na licu. Sve je podjednako bilo zahtevno kao i lice“, priča nam Bojan. 
    Mikulić kaže da nije znao za ovaj strašni zločin prije nego što se prijavio na poziv koji su investitori Daka Davidović i Spasoje Albijanić uputili za izradu skulptura za spomen kompleks u Starom Brodu.

    “Nakon što sam odabran za ovaj posao, više sam se uputio u dešavanja na ovim prostorima iz 1942. godine. Investitori su krenuli čistog srca u to i uložili toliko sredstava, energije i ljubavi. Drago mi je što sam na neki način doprineo obelodanjivanju zločina za koje se dugo nije znalo”, kaže Mikulić. 
    Naime, više od 6 000 Srba Sarajevsko-romanijske regije u Starom Brodu i Miloševićima ubile su ustaške jedinice, predvođene Jurom Francetićem. U proljeće 1942. godine krenula je ofanziva sa namjerom da se protjera i pobije srpsko stanovništvo iz istočnog dijela BiH kako bi ostvarili svoj cilj - granicu Nezavisne Države Hrvatske na Drini. Nesrećni ljudi pokušali su da pređu rijeku Drinu i potraže spas u Srbiji. 
    Muzej u Starom Brodu rađen je prema projektu arhitekte Novice Motike, a Bojan ističe značaj i drugih ljudi koji su učestvovali na izradi i postavljanju skulptura u rijeku Drinu, a koji su to najviše činili iz entuzijazma. 

    „Završni deo vajarskog rada uradila je Livnica „Janković“ iz Smedereva, gde je Zoran Janković vodio celi posao. Uzeli su kalupe i odneli u svoju livnicu, gde su njihovi radnici kao i ja imali radno vreme i po 14 sati dnevno u tom periodu. To su neverovatno vredni ljudi, što je neuobičajeno u današnje vreme na ovim prostorima. Ljudi iz Gorske službe spasavanja koji su postavljali ove teške skulpture u hladnu vodu rijeke Drine su divni ljudi. To su radili iz čistog entuzijazma. Cela ekipa je radila iz čistog entuzijazma, više nego iz bilo kojeg drugog razloga.“ 
    Sve skulpture Mikulić je izradio u ateljeu Narodnog pozorišta Republike Srpske, gdje je stalno zaposlen.

    “Posebno sam zahvalan upravi Pozorišta na podršci i razumevanju, imam tu atelje gde mogu slobodno da radim. Doprinosim pozorištu i ono doprinosi mom radu, u dobroj smo simbiozi.”
    Iako veliki umjetnik, Bojan je po prirodi skroman i kaže da nikada nije promovisao svoj rad, niti je imao ambicije da se pojavljuje u medijima, ali da bi zbog svoje djece volio da oni nekada vide trag o djelima koja je stvarao. Interesovanje javnosti za njegov rad poraslo je zbog skulptura u Starom Brodu, ali Mikulić iza sebe ima još mnogo značajnih radova. 

    Rođen je u Novom Sadu, a slikarstvo je diplomirao na Akademiji umjetnosti u Banjaluci. Magistrirao je vajarstvo na Akademiji likovnih umjetnosti Sarajevo, a samostalne izložbe imao je u Srbiji, Bosni i Hercegovini i SAD-u. Njegove skulpture trajno su postavljene u Turskoj, SAD, Srbiji i Bosni i Hercegovini. 
    U Banjaluci živi sa suprugom i troje djece i kaže da se tu ukorijenio i da tu planira i ostati.
    „Ja bih voleo da ostanem ovde. Tragično mi je kad vidim koliko divnu zemlju imamo, a koliko bežimo iz nje. Nije toliko ni ekonomski faktor uzrok tome, koliko međuljudski odnosi. Neka ogorčenost nas tera jedne od drugih. Ali ja verujem da se stvari mogu promeniti nabolje, da ćemo steći svest o tome da živimo u jednoj od najlepših zemalja na svetu. Putovao sam po Rusiji, Evropi, Americi, i mogu da kažem da imamo lepše predele od Švajcarske. Švajcarci su to kultivisali, ljudska ruka je to još ulepšala, ali naša geografija je po meni mnogo lepša i raznovrsnija. Strašno je što mi zaista ne znamo da živimo u njoj, ali nadam se da će se svest o tome promeniti i da ćemo naučiti da živimo.“ 
    Milica PLAVŠIĆ

  11. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Istopljeni kamen in Bojan Mikulić, samozatajni umjetnik koji je izradio monumentalne skulpture u Višegradu   
    Proteklog vikenda otvoren je Muzej žrtvama stravičnog masovnog zločina iz Drugog svjetskog rata. U Starom Brodu, kod Višegrada, iz hladne rijeke Drine izranjaju ljudske figure čija lica odražavaju sav užas njihovog stradanja.  

    Razgovarali smo sa Bojanom Mikulićem, umjetnikom koji je izradio ovo monumentalno djelo od preko 30 skulptura, za šta mu je bilo potrebno osam mjeseci intenzivnog rada.    
    Najveći izazov bio je napraviti nekoliko desetina različitih izraza lica i tijela, koji bi dočarali svu strahotu koju su ovi nesrećni ljudi proživljavali u posljednjim trenucima svog života. 

    „Pokušao sam da pretpostavim kako su se ljudi osećali u tim momentima stradanja. Pokušao sam da prođem kroz osećanja kroz koja su oni prolazili,  osećanja straha, bola, nade, beznađa, patnje, smrti. Tako da sam kroz te različite likove i grimase  pokušao to da dočaram. Anatomija je bila zahtevna, morao sam pokazati taj grč, a jednu ruku koja pokazuje emocije nije ništa lakše uraditi od grimase na licu. Sve je podjednako bilo zahtevno kao i lice“, priča nam Bojan. 
    Mikulić kaže da nije znao za ovaj strašni zločin prije nego što se prijavio na poziv koji su investitori Daka Davidović i Spasoje Albijanić uputili za izradu skulptura za spomen kompleks u Starom Brodu.

    “Nakon što sam odabran za ovaj posao, više sam se uputio u dešavanja na ovim prostorima iz 1942. godine. Investitori su krenuli čistog srca u to i uložili toliko sredstava, energije i ljubavi. Drago mi je što sam na neki način doprineo obelodanjivanju zločina za koje se dugo nije znalo”, kaže Mikulić. 
    Naime, više od 6 000 Srba Sarajevsko-romanijske regije u Starom Brodu i Miloševićima ubile su ustaške jedinice, predvođene Jurom Francetićem. U proljeće 1942. godine krenula je ofanziva sa namjerom da se protjera i pobije srpsko stanovništvo iz istočnog dijela BiH kako bi ostvarili svoj cilj - granicu Nezavisne Države Hrvatske na Drini. Nesrećni ljudi pokušali su da pređu rijeku Drinu i potraže spas u Srbiji. 
    Muzej u Starom Brodu rađen je prema projektu arhitekte Novice Motike, a Bojan ističe značaj i drugih ljudi koji su učestvovali na izradi i postavljanju skulptura u rijeku Drinu, a koji su to najviše činili iz entuzijazma. 

    „Završni deo vajarskog rada uradila je Livnica „Janković“ iz Smedereva, gde je Zoran Janković vodio celi posao. Uzeli su kalupe i odneli u svoju livnicu, gde su njihovi radnici kao i ja imali radno vreme i po 14 sati dnevno u tom periodu. To su neverovatno vredni ljudi, što je neuobičajeno u današnje vreme na ovim prostorima. Ljudi iz Gorske službe spasavanja koji su postavljali ove teške skulpture u hladnu vodu rijeke Drine su divni ljudi. To su radili iz čistog entuzijazma. Cela ekipa je radila iz čistog entuzijazma, više nego iz bilo kojeg drugog razloga.“ 
    Sve skulpture Mikulić je izradio u ateljeu Narodnog pozorišta Republike Srpske, gdje je stalno zaposlen.

    “Posebno sam zahvalan upravi Pozorišta na podršci i razumevanju, imam tu atelje gde mogu slobodno da radim. Doprinosim pozorištu i ono doprinosi mom radu, u dobroj smo simbiozi.”
    Iako veliki umjetnik, Bojan je po prirodi skroman i kaže da nikada nije promovisao svoj rad, niti je imao ambicije da se pojavljuje u medijima, ali da bi zbog svoje djece volio da oni nekada vide trag o djelima koja je stvarao. Interesovanje javnosti za njegov rad poraslo je zbog skulptura u Starom Brodu, ali Mikulić iza sebe ima još mnogo značajnih radova. 

    Rođen je u Novom Sadu, a slikarstvo je diplomirao na Akademiji umjetnosti u Banjaluci. Magistrirao je vajarstvo na Akademiji likovnih umjetnosti Sarajevo, a samostalne izložbe imao je u Srbiji, Bosni i Hercegovini i SAD-u. Njegove skulpture trajno su postavljene u Turskoj, SAD, Srbiji i Bosni i Hercegovini. 
    U Banjaluci živi sa suprugom i troje djece i kaže da se tu ukorijenio i da tu planira i ostati.
    „Ja bih voleo da ostanem ovde. Tragično mi je kad vidim koliko divnu zemlju imamo, a koliko bežimo iz nje. Nije toliko ni ekonomski faktor uzrok tome, koliko međuljudski odnosi. Neka ogorčenost nas tera jedne od drugih. Ali ja verujem da se stvari mogu promeniti nabolje, da ćemo steći svest o tome da živimo u jednoj od najlepših zemalja na svetu. Putovao sam po Rusiji, Evropi, Americi, i mogu da kažem da imamo lepše predele od Švajcarske. Švajcarci su to kultivisali, ljudska ruka je to još ulepšala, ali naša geografija je po meni mnogo lepša i raznovrsnija. Strašno je što mi zaista ne znamo da živimo u njoj, ali nadam se da će se svest o tome promeniti i da ćemo naučiti da živimo.“ 
    Milica PLAVŠIĆ

  12. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Тихон in Žarko Paspalj: Odavde bi svi trebalo da odu   
    Proslavljeni jugoslovenski i srpski košarkaš Žarko Paspalj postao je još jednom zvezda društvenih mreža nakon što je preuredio zapušteno zajedničko dvorište između zgrada na Vračaru u Beogradu, pretvorivši ga u košarkaški teren, piše magazin Vreme.

    Paspalj je govoreći o nedostatku solidarnosti u društvu rekao da „možemo da pričamo – krivi Milošević, Vučić, Tadić ili Koštunica, bilo ko ko je bio na vlasti poslednjih 30 godina, ali ajde da podjemo od sebe“.
    „Bilo je i meni teško kada sam radio igralište u zapuštenom dvorištu, ustajao svako jutro u 6 i smišljao nove ideje kako da ovo zajedničko dvorište izgleda što lepše, uvek u iščekivanju evo, sada će još neko da dodje. A nije“, priča Paspalj.
    „Naiđe ti bes, kažeš, čekaj bre, šta je ovo sa ljudima, znaš da te gledaju, vide nekog kretena koji je imao četiri srčana udara i šlog kako sam radi u zajedničkom dvorištu, valjda se zapitaš, šta on to radi. I kažeš sebi, ma on to radi jer ima neku korist. Eto, to ti je to“, ogorčen je Paspalj.
    Komentarišući masovni odlazak mladih ljudi iz zemlje, on poručuje da „treba da idu svi“.
    „Posledica toga će biti konačni raspad ove zemlje, niko neće ostati i to je to“, kaže Paspalj i nastavlja „država ne vodi računa o svojim ljudima, a neko bi morao“.
    On dodaje da je tako u Hrvatskoj, Crnoj Gori, Bosni, kod nas.
    „Ništa se tu dobro ne dešava, već tragično kao posledica načina života od 1991. do 2019. a to je 30 godina. Kada imaš 50 i razmišljaš o tome normalno je da te uhvati bes“, zaključuje Paspalj.

  13. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Istopljeni kamen in Stefan Simić: GODINU DANA BEZ VLADETE JEROTIĆA   
    Kaže prijatelj pre tačno godinu dana – umro Vladeta Jerotić. –
    Nije – nešto razmišljam a već dugo razmišljam o njemu, godinama – takvi ljudi su sveprisutni, u svemu što su dali, da nikada ne umiru, nikada ne mogu da odu –
    Ako za nekoga to posebno važi, važi za Vladetu
    Ako neko nije umro i ne može da umre, to je on
    Čovek sposoban da shvati i prihvati tolike različitosti a opet da rečima mudraca sve to objedini i oboji svojim bojama

    Mnogi su u njemu videli svog oca i učitelja
    Zadivljujući je broj onih koji su u njemu uspeli da pronađu inspiraciju, podsticaj
    I da, preko njega, razreše mnoge svoje dileme, zapitanosti
    Šta prvo reći osim da je mnogo šta radio bez honorara
    Pristajao da drži svoja predavanja gotovo uvek i svuda, svestan koliko je potreban
    Obilazio i gradove koje su svi zaboravili, šireći sve ono divno, predivno što je nosio u sebi
    Zašto, zato što je imao misiju, ljudsku, hrišćansku, pastirsku
    Spreman i sposoban da pomiri u sebi mnogo šta, ne samo psihijatra, mislioca
    Već i čoveka
    Jerotić se davao do neslućenih granica, i to u godinama kada se ljudi povuku, zatvore
    Ili ih odavno više nema
    On je istrajavao, imao snagu, volju, veru, prkos
    Menjale su se vlasti, države, slike i prilike
    A on kao da je sve više rastao i svojim bićem i duhom nadrastao sve ovo
    Vladetin opus je fascinantan, njegova intelektualna radoznalost, blaženost kojom je zračio
    Sposobnost da objedini toliko toga i da iz svega izvuče ono najbolje
    A da malo šta odbaci
    Vladeta je, čini mi se, kao malo ko razumeo čoveka
    Prvo kao psihijatar, nakon decenija i decenija rada u praksi
    Shvatio je da psihijatrija nije dovoljna i otišao je u duhovnost ali ne neku preterano spiritualnu, mističnu
    Već onu koja unosi smiraj i red
    Koja ne čini čoveka isključenim i nadmenim
    Već koja ga čini bratom i prijateljem svih ljudi
    Nije bio čovek dogme, nije bio radikalan, zadrt, naprotiv
    Možda najotvoreniji um koji smo imali, koji je uvek iznova učio
    I to zadovoljstvo otkrića koje je nosio u sebi, prenosio i na druge
    Vladeta nije imao decu, svoju ali mislim da su njegova deca čitav Srpski narod
    Svi mi, kojima se posvećivao, davao, u neprekidnoj razmeni koja je trajala i traje…
    Svi smo mi njegova deca a on naš otac, duhovni
    Koga smo voleli i poštovali i kada se sa njim nismo slagali
    Osećajući da nam želi dobro
    Vladeta je čovek nekog drugog vremena i zato je nestvarno koliko je uspeo da ostavi traga u ovom našem
    Neviđene su bile gužve na njegovim predavanjima
    Prosto se osećala čarolija kada izađe na scenu i govori
    Znale se i osećalo da se dešava nešto veliko
    Sam njegov ton, način, još kada nešto želi da naglasi – kao da to otpeva
    Unosio je smirenje, nadu, veru, smisao
    Bukvalno u sve
    Istinski primer čoveka, pred našim očima, kakvih je malo
    Vladeta je dokazao koliko može da se bude intelektualan, duhovan, otvoren a da te ljudi prihvate, vole, slave takvog
    Pokazao je put, dao najbolje moguće smernice i dokazao da ni približno nije sve tako crno
    Kao što se na prvi pogled čini
    Bio je čovek velikog kontinuiteta koji nije unosio razdor, strah
    Naprotiv, već je imao tu sposobnost da pomirljivim tonom sve ujedini, okupi…
    Stalno je ponavljao – budite lukavi kao zmije i bezazleni kao golubovi –
    Možda je zato Vladeta toliko i trajao
    Zbog svoje nevinosti ali ne i naivnosti
    Zbog onog najlepšeg što je budio u ljudima
    Kao neki pali anđeo, među svima nama, koji je držao konce
    Uz svoj mudri prepoznatljivi osmeh kojim je zračio
    Emisija „Agape“ gde je bio gost-domaćin postala je kultna, zahvaljujući njemu
    A njegovi izgovoreni eseji o Kafki, Dostojevskom, Tomasu Masu, Tolstoju…
    Preslušavaće se iznova i iznova
    Ne samo da je bio dobar govornik, bio je, pre svega, pisac, vrhunski
    Od njegovih stručnih radova, eseja sve do poslednjih faza
    Gde je objedinio svoja znanja i približio ih ljudima
    Vladeta se čita, sluša, tumači, postao je klasik i za života, stub naše kulture
    I ko se ozbiljnije bavio njime zna da gotovo nema teme illi značajnijeg mislioca
    O kome Vladeta nije pisao
    Od ruskih religioznih mislilaca, Šestova, Berđajeva, Fjodorova… pa do klasika književnosti
    Dopisivao se i sa Heseom u mladosti i objavio ta pisma
    Bio je psihijatar našim najvećim umetnicima
    Radio sa Selimovićem, Andrićem, Makavejevim, družio se sa Isidorom Sekulić, oduševljavala su ga predavanja Nikole Miloševića…
    Kao da je uzeo ono najlepše iz XIX veka, zagrlio XX vek a svoj vrhunac doživeo u XXI
    Čovek čiji je vek trajao toliko vekova i sposobnost da sve to izrazi
    Oplemeni, očoveči, daruje
    „Darovi naših rođaka“, čuven Vladetin ciklus knjiga
    Možda ga najbolje opisuje kao našeg plemenitog rođaka
    Koji je dugo ostao sa nama, na ovom svetu, da nam sve to prenese i saopšti
    Vladeta je bio i mudrac trenutka, nikada neću da zaboravim scenu kada mu prilazi majka koja ima problema sa sinom i moli ga za savet
    A on je izgovorio samo jednu reč – empatija – i potvrdno klimnuo glavom
    Da joj je time sve rekao a ona ga zahvalno zagrlila
    Vladeta je možda bio najpribližniji onom izrazu Dostojevskog – SVEČOVEK
    Koji je često upotrebljavao i Vladika Nikolaj Velimirović, koga je Jerotić posebno poštovao
    Na koga je najviše ličio Vladeta – na Aljošu Karamazova, Kneza Miškina, starca Zosimu…
    Ne znam, možda
    Sve je to bio pomalo Vladeta i ko zna šta je sve još bio a da mi i ne znamo
    Iako je toliko puta bio sa nama
    Ostaje večita tajna, zagonetka, njegov rajski um i njegova rajska misija
    Šta reći na kraju
    Osim nema više našeg Vladete
    Namerno kažem našeg jer ako je neko bio naš, svih nas zajedno, onda je to bio on
    Istinski primer pravoslavne sabornosti
    Ne bih da ovo zvuči kao poslednji pomen, Vladeta zaslužuje sve, samo ne poslednji
    Pričaće se i pisaće se o njemu
    Tek
    Toliko je ostalo divnih njegovih citata, knjiga, predavanja, susreta
    Da će ostati večno, sa nama, u nama
    Ako za nekoga to znamo
    Znamo za njega
    Zaista je bio najbolji
    Kao jedinstvo svega, što je živelo u njemu, i sposobnost da sve to prenese, daruje
    Dobiće svoje zasluženo mesto pored naših najvećih
    I treba da bude tu
    Mora
    Hvala Vladeta
    Družićemo se svi mi još
    Tvoja predavanja i dalje traju
    Tvoja misija i dalje traje
    Zauvek
    Dok nas ima
    https://radiogornjigrad.wordpress.com/2019/09/04/stefan-simic-godinu-dana-bez-vladete-jerotica/
  14. Тужан
    Милан Ракић got a reaction from "Tamo daleko" in Davor Lukač: Srbi iz Hrvatske - Ljudi koji nikoga ne zanimaju   
    ONO ŠTO ZAČUĐUJE JE NAVODNA NESPOSOBNOST KNINSKO-DRNIŠKO-ŠIBENSKE POLICIJE DA OTKRIJE POČINIOCE NAPADA U SELU UZDOLJE. PREVEDENO NA PRILIKE U SRBIJI, TO JE ISTO KAO ŠTO BEOGRADSKA POLICIJA NE MOŽE DA PRONAĐE RUŠITELJE IZ SAVAMALE

    "Lako je biti Srbin u Kninu, treba sad biti Srbin na Kosovu", napisao je sredinom 1986. godine u tadašnjem listu "Duga" Brana Crnčević i time nehotice otvorio oči mnogima u Srbiji da negde tamo u Hrvatskoj postoje sredine gde su Srbi većina, poput Knina, gde ih je bilo 85 odsto (plus jedno pet odsto Jugoslovena, većinom takođe Srbi). Nepune tri godine kasnije, početkom 1989, u Kninu je održan i takozvani miting podrške antibirokratskoj revoluciji Slobodana Miloševića, i gradić od nekih 13.000 stanovnika, sedište opštine sa 43.000 žitelja, dolazi u fokus beogradskih režimskih medija. Posle tog mitinga, stvari su krenule drugim tokom. Odjednom su Srbi u Kninu postali ugroženi, barem prema sumanutom "pumpanju" režimske propagande u Beogradu. Ni druga strana, hrvatski nacionalšovinisti, nije zaostajala. Tako se u jednom zagrebačkom listu pojavio izveštaj da je na tom mitingu podrške pevano: "Slobodane, šalji nam salate – biće mesa, klaćemo Hrvate". Niko od učesnika skupa – uglavnom radnika koji su tuda prolazili idući sa posla prema autobuskoj stanici – to nije čuo; nigde to i nije bilo zabeleženo u izveštajima kninske policije, niti Službe državne bezbednosti (a ni šibenske, kojoj je Knin bio potčinjen). Ali, perje iz jastuka je prosuto. Kupiti ga, besmisleno je, lepo je to devedesetih objasnio politički učitelj sadašnjeg predsednika Srbije Vojislav Šešelj.
    Na Vidovdan 1989. u Kosovu kod Knina održana je proslava 600 godina Kosovske bitke, i sve ostalo je otada poznato, "otišlo k vragu". Vlasti u Srbiji, a i u Hrvatskoj, Knina se sete samo na godišnjicu "Oluje" – u Beogradu liju krokodilske suze, ne objašnjavajući nijednog sekunda zašto su Srbe nahuškali na pobunu, pa ih ostavili na cedilu da izginu i kolektivno izbegnu, a u Zagrebu slave "pobedu", a da ni sami ne znaju koga su i kako pobedili, i kakva je to "pobeda" kad im je "hrvatski kraljevski grad" pust. Odselili su se čak i Bosanci dovedeni tu 1995. i kasnije obećanjima o sigurnom životu bez rada, samo od podsticaja i "skrbi".

    SVI ZNAJU SVE
    Da nije bilo incidenta u selu Uzdolje u takozvanoj Kosovskoj dolini (plodno polje između Knina i Drniša), kada je grupa maskiranih "fantoma" upala u kafić "Petko" u kome su meštani gledali utakmicu Crvene zvezde, niko se u beogradskim vlastima i medijima ne bi zapitao kako ostatak godine žive tamošnji preostali Srbi. Inače, Kosovska dolina sastoji se od više sela i uglavnom su naseljena Srbima, a 90 odsto Hrvata ima samo jedan zaselak u Kosovu (Konforte) i u Biskupiji.

    Iz Kosovske doline potiču i roditelji dvojice igrača Crvene zvezde – Milana Borjana i Miloša Degeneka. A u tom kafiću u Uzdolju gledala se ne samo ta utakmica Zvezde protiv Jang bojsa, kad je došlo petnaestak maskiranih huligana da ih zbog toga napadnu i prebiju (dva naoružana na jednog nenaoružanog), nego i ona nedelju ranije, utakmica za "biti ili ne biti" u Kopenhagenu kad je zahvaljujući Borjanu "Zvezda ušla u dalji krug takmičenja. Tada se i te kako slavilo zbog dvojice "zemljaka".
    Zašto tad "domoljubi" nisu upali u kafić u Uzdolju (na pola puta od Knina prema Drnišu, 12 kilometara od oba grada) koji im, inače, nikako nije usput i ne mogu slučajno navratiti na piće u prolazu? To se najslikovitije može objasniti činjenicom da od polovine jula do polovine avgusta sva sela u Kninskoj krajini ožive, jer dolaze desetine ljudi koji su izbegli 1995. – od onih koji žive u Srbiji, do državljana SAD, Kanade i Australije. Sličan slučaj se desio i u kafani u selu Đevrske, između Kistanja i Šibenika, ali tu je bilo samo verbalno nasilje, nije bilo fizičkog.
    "Te ‘ustaše’ nisu naivne, znali su da bi, kad njih 15 dođe u kafić da prebije Srbe, za tri minuta došlo bar 100 naših da im se naj..e majke", kaže jedan od tih letnjih posetilaca zavičaja koji živi u Beogradu. "Onaj ko je nahuškao te golobrade Hrvate, tačno je znao kad šta da tempira – prošlo je vreme godišnjih odmora Srba i na selima su ostali samo starci, ili oni retki mlađi koji su se vratili tu da žive."

    Osuda hrvatskih zvaničnika bila je samo deklarativna, putem medija. Naravno, odmah je usledila i reakcija tih nazoviustaša, koji su preko svojih opskurnih sajtova odmah udarili "kontru" – kako je tačno pre godinu dana u tom istom kafiću izvesni B.P., pijan i u majici sa likom Draže Mihailovića, vređao i pretio predsedniku podružnice HVIDRA (Hrvatskih vojnih invalida domovinskog rata, otprilike kao nekad SUBNOR u bivšoj Jugoslaviji). I nema imena tog predsednika podružnice, nema ni epiloga celog slučaja, da li je policija posle "očevida podnijela kaznenu prijavu", niti kako je ta prijava prošla na sudu.
    Ono što začuđuje je navodna nesposobnost kninsko-drniško-šibenske policije da otkrije počinioce napada u selu Uzdolje. Prevedeno na prilike u Srbiji, to je isto kao što beogradska policija ne može da pronađe rušitelje iz Savamale. Autor ovog teksta je pre nekoliko godina bio svedok u Kninu kada je jedan srpski mladić, u stanju alkoholisanosti, u neko doba noći, prolazeći pored malog jarbola sa hrvatskom zastavom na mestu gde je u "Oluji" stradao jedan vojnik, tu istu skinuo. I što je još gore, odneo je kući. Rano ujutro došla mu policija, pretresla kuću sa sve nalogom, pronašla uzetu zastavu, a njega privela i prekršajno je osuđen. Toliko o efikasnosti policije. O slučaju u Uzdolju takođe znaju sve, ali nemaju "mig" da to obelodane. Ljudi koji su znali kad koji hrvatski "kokošar" dođe u srpsko selo da opljačka nešto što nije opljačkano, i na dojavu tih staraca odmah izađu na lice mesta, odjednom su postali nesposobni...

    "USTALO JE MALO I VELIKO"
    Kninska opština iz bivše SFRJ je u hrvatskoj državi rasparčana na nekoliko opština – Knin, Biskupija, Civljane, Kistanje i Ervenik. Razlog, samo jedan – da Srbi nigde ne bi bili većina. Pa tako recimo opština Civljane ima skoro isto zaposlenih koliko i stanovnika. A zaposleni putuju na posao iz Knina 40 kilometara do tamo.

    U čitavoj ovoj priči najveći dobitnik je, ako se može nazvati dobitnikom, gradonačelnik Knina Marko Jelić, čovek koji je rođen u tom gradu i pružio je ruku pomirenja Srbima. Pobedio je na izborima kao kandidat grupe građana, onih autohtonih kninskih Hrvata kojima su Srbi puno draže komšije od doseljenih sunarodnika posle "Oluje". Ovi kninski Hrvati, koji su prognani 1991. i vratili se 1995, izlazili su u susret i pomagali Srbima povratnicima. Na tom talasu je i "odletela" bivša gradonačelnica Josipa Rimac iz HDZ-a, koju su držali glasovi doseljenih Hrvata iz Bosne. Kad su oni, zahvaljujući ulasku Hrvatske u EU, dobili pravo da rade po Evropi, HDZ je izgubio vlast u Kninu i došao je Jelić. Od tada se na području opštine Knin svaki incident u kome se napadaju nacionalne manjine razotkriva i kažnjava. Ali to nije slučaj sa Biskupijom i drugim veštački stvorenim opštinama oko Knina. Da li je neko čuo da se oglasio gradonačelnik Biskupije? A Biskupija je opština u kojoj su Srbi većina.
    Oštre osude napada u Uzdolju stigle su od predsednika Srbije i SNS-a Aleksandra Vučića, koji uvek voli da se pohvali nabrajajući imena sela oko Knina, od njegovih "seiza" i poltrona Aleksandra Vulina i Miodraga Linte. Vulin, na primer, nije otišao tad u Knin, kao i nikad pre, ali je prošli vikend, sa sve belom košuljom sa nalepljenim grbom Srbije, otišao na Manjaču, da zajedno sa Miloradom Dodikom arlauče pod šatrom na "Kočićevom zboru", pevajući ratni hit "Ustalo je malo i veliko, ne damo te, Srpska Republiko".

    A Knin – on je svoje platio. I Kninjani sa njim, svih nacionalnosti, ali Srbi posebno. Šta je surova realnost života Srba u Kninu i okolini, a malo ih je onih ispod 70 godina, Vučića i njegove konsiljere ne zanima, kao ni Kolindu Grabar Kitarović i njene. Taj svet tamo svakog dana sve više izumire – bez autobuskog su prevoza, bez mogućnosti snabdevanja osnovnim životnim namirnicama, onemogućeni da odu kod lekara... Od pedesetak sela kninske opštine, u kojima žive starci, samo nekih četiri, pet ima autobuski prevoz, i to jednom dnevno, ali ne i svaki dan.

    Za mlade Srbe posla u Kninu nema, nema ni za Hrvate – osim u državnoj administraciji, gde se Srbi broje u promilima, i u zdravstvu jer su medicinske sestre i lekari deficitaran kadar. Nešto Srba radi kod privatnika koji ne pitaju za nacionalnost, kao i u fabrici vijaka DIV, ogranku samoborske kompanije koja je kupila TVIK i radnike prima po znanju, a ne po nacionalnosti.

  15. Свиђа ми се
    Милан Ракић је реаговао/ла на Istopljeni kamen у Žarko Paspalj: Odavde bi svi trebalo da odu   
    @Милан Ракић Колико је ово дирљиво! Хвала што сте поделили!
  16. Тужан
    Милан Ракић got a reaction from Rašo in Davor Lukač: Srbi iz Hrvatske - Ljudi koji nikoga ne zanimaju   
    ONO ŠTO ZAČUĐUJE JE NAVODNA NESPOSOBNOST KNINSKO-DRNIŠKO-ŠIBENSKE POLICIJE DA OTKRIJE POČINIOCE NAPADA U SELU UZDOLJE. PREVEDENO NA PRILIKE U SRBIJI, TO JE ISTO KAO ŠTO BEOGRADSKA POLICIJA NE MOŽE DA PRONAĐE RUŠITELJE IZ SAVAMALE

    "Lako je biti Srbin u Kninu, treba sad biti Srbin na Kosovu", napisao je sredinom 1986. godine u tadašnjem listu "Duga" Brana Crnčević i time nehotice otvorio oči mnogima u Srbiji da negde tamo u Hrvatskoj postoje sredine gde su Srbi većina, poput Knina, gde ih je bilo 85 odsto (plus jedno pet odsto Jugoslovena, većinom takođe Srbi). Nepune tri godine kasnije, početkom 1989, u Kninu je održan i takozvani miting podrške antibirokratskoj revoluciji Slobodana Miloševića, i gradić od nekih 13.000 stanovnika, sedište opštine sa 43.000 žitelja, dolazi u fokus beogradskih režimskih medija. Posle tog mitinga, stvari su krenule drugim tokom. Odjednom su Srbi u Kninu postali ugroženi, barem prema sumanutom "pumpanju" režimske propagande u Beogradu. Ni druga strana, hrvatski nacionalšovinisti, nije zaostajala. Tako se u jednom zagrebačkom listu pojavio izveštaj da je na tom mitingu podrške pevano: "Slobodane, šalji nam salate – biće mesa, klaćemo Hrvate". Niko od učesnika skupa – uglavnom radnika koji su tuda prolazili idući sa posla prema autobuskoj stanici – to nije čuo; nigde to i nije bilo zabeleženo u izveštajima kninske policije, niti Službe državne bezbednosti (a ni šibenske, kojoj je Knin bio potčinjen). Ali, perje iz jastuka je prosuto. Kupiti ga, besmisleno je, lepo je to devedesetih objasnio politički učitelj sadašnjeg predsednika Srbije Vojislav Šešelj.
    Na Vidovdan 1989. u Kosovu kod Knina održana je proslava 600 godina Kosovske bitke, i sve ostalo je otada poznato, "otišlo k vragu". Vlasti u Srbiji, a i u Hrvatskoj, Knina se sete samo na godišnjicu "Oluje" – u Beogradu liju krokodilske suze, ne objašnjavajući nijednog sekunda zašto su Srbe nahuškali na pobunu, pa ih ostavili na cedilu da izginu i kolektivno izbegnu, a u Zagrebu slave "pobedu", a da ni sami ne znaju koga su i kako pobedili, i kakva je to "pobeda" kad im je "hrvatski kraljevski grad" pust. Odselili su se čak i Bosanci dovedeni tu 1995. i kasnije obećanjima o sigurnom životu bez rada, samo od podsticaja i "skrbi".

    SVI ZNAJU SVE
    Da nije bilo incidenta u selu Uzdolje u takozvanoj Kosovskoj dolini (plodno polje između Knina i Drniša), kada je grupa maskiranih "fantoma" upala u kafić "Petko" u kome su meštani gledali utakmicu Crvene zvezde, niko se u beogradskim vlastima i medijima ne bi zapitao kako ostatak godine žive tamošnji preostali Srbi. Inače, Kosovska dolina sastoji se od više sela i uglavnom su naseljena Srbima, a 90 odsto Hrvata ima samo jedan zaselak u Kosovu (Konforte) i u Biskupiji.

    Iz Kosovske doline potiču i roditelji dvojice igrača Crvene zvezde – Milana Borjana i Miloša Degeneka. A u tom kafiću u Uzdolju gledala se ne samo ta utakmica Zvezde protiv Jang bojsa, kad je došlo petnaestak maskiranih huligana da ih zbog toga napadnu i prebiju (dva naoružana na jednog nenaoružanog), nego i ona nedelju ranije, utakmica za "biti ili ne biti" u Kopenhagenu kad je zahvaljujući Borjanu "Zvezda ušla u dalji krug takmičenja. Tada se i te kako slavilo zbog dvojice "zemljaka".
    Zašto tad "domoljubi" nisu upali u kafić u Uzdolju (na pola puta od Knina prema Drnišu, 12 kilometara od oba grada) koji im, inače, nikako nije usput i ne mogu slučajno navratiti na piće u prolazu? To se najslikovitije može objasniti činjenicom da od polovine jula do polovine avgusta sva sela u Kninskoj krajini ožive, jer dolaze desetine ljudi koji su izbegli 1995. – od onih koji žive u Srbiji, do državljana SAD, Kanade i Australije. Sličan slučaj se desio i u kafani u selu Đevrske, između Kistanja i Šibenika, ali tu je bilo samo verbalno nasilje, nije bilo fizičkog.
    "Te ‘ustaše’ nisu naivne, znali su da bi, kad njih 15 dođe u kafić da prebije Srbe, za tri minuta došlo bar 100 naših da im se naj..e majke", kaže jedan od tih letnjih posetilaca zavičaja koji živi u Beogradu. "Onaj ko je nahuškao te golobrade Hrvate, tačno je znao kad šta da tempira – prošlo je vreme godišnjih odmora Srba i na selima su ostali samo starci, ili oni retki mlađi koji su se vratili tu da žive."

    Osuda hrvatskih zvaničnika bila je samo deklarativna, putem medija. Naravno, odmah je usledila i reakcija tih nazoviustaša, koji su preko svojih opskurnih sajtova odmah udarili "kontru" – kako je tačno pre godinu dana u tom istom kafiću izvesni B.P., pijan i u majici sa likom Draže Mihailovića, vređao i pretio predsedniku podružnice HVIDRA (Hrvatskih vojnih invalida domovinskog rata, otprilike kao nekad SUBNOR u bivšoj Jugoslaviji). I nema imena tog predsednika podružnice, nema ni epiloga celog slučaja, da li je policija posle "očevida podnijela kaznenu prijavu", niti kako je ta prijava prošla na sudu.
    Ono što začuđuje je navodna nesposobnost kninsko-drniško-šibenske policije da otkrije počinioce napada u selu Uzdolje. Prevedeno na prilike u Srbiji, to je isto kao što beogradska policija ne može da pronađe rušitelje iz Savamale. Autor ovog teksta je pre nekoliko godina bio svedok u Kninu kada je jedan srpski mladić, u stanju alkoholisanosti, u neko doba noći, prolazeći pored malog jarbola sa hrvatskom zastavom na mestu gde je u "Oluji" stradao jedan vojnik, tu istu skinuo. I što je još gore, odneo je kući. Rano ujutro došla mu policija, pretresla kuću sa sve nalogom, pronašla uzetu zastavu, a njega privela i prekršajno je osuđen. Toliko o efikasnosti policije. O slučaju u Uzdolju takođe znaju sve, ali nemaju "mig" da to obelodane. Ljudi koji su znali kad koji hrvatski "kokošar" dođe u srpsko selo da opljačka nešto što nije opljačkano, i na dojavu tih staraca odmah izađu na lice mesta, odjednom su postali nesposobni...

    "USTALO JE MALO I VELIKO"
    Kninska opština iz bivše SFRJ je u hrvatskoj državi rasparčana na nekoliko opština – Knin, Biskupija, Civljane, Kistanje i Ervenik. Razlog, samo jedan – da Srbi nigde ne bi bili većina. Pa tako recimo opština Civljane ima skoro isto zaposlenih koliko i stanovnika. A zaposleni putuju na posao iz Knina 40 kilometara do tamo.

    U čitavoj ovoj priči najveći dobitnik je, ako se može nazvati dobitnikom, gradonačelnik Knina Marko Jelić, čovek koji je rođen u tom gradu i pružio je ruku pomirenja Srbima. Pobedio je na izborima kao kandidat grupe građana, onih autohtonih kninskih Hrvata kojima su Srbi puno draže komšije od doseljenih sunarodnika posle "Oluje". Ovi kninski Hrvati, koji su prognani 1991. i vratili se 1995, izlazili su u susret i pomagali Srbima povratnicima. Na tom talasu je i "odletela" bivša gradonačelnica Josipa Rimac iz HDZ-a, koju su držali glasovi doseljenih Hrvata iz Bosne. Kad su oni, zahvaljujući ulasku Hrvatske u EU, dobili pravo da rade po Evropi, HDZ je izgubio vlast u Kninu i došao je Jelić. Od tada se na području opštine Knin svaki incident u kome se napadaju nacionalne manjine razotkriva i kažnjava. Ali to nije slučaj sa Biskupijom i drugim veštački stvorenim opštinama oko Knina. Da li je neko čuo da se oglasio gradonačelnik Biskupije? A Biskupija je opština u kojoj su Srbi većina.
    Oštre osude napada u Uzdolju stigle su od predsednika Srbije i SNS-a Aleksandra Vučića, koji uvek voli da se pohvali nabrajajući imena sela oko Knina, od njegovih "seiza" i poltrona Aleksandra Vulina i Miodraga Linte. Vulin, na primer, nije otišao tad u Knin, kao i nikad pre, ali je prošli vikend, sa sve belom košuljom sa nalepljenim grbom Srbije, otišao na Manjaču, da zajedno sa Miloradom Dodikom arlauče pod šatrom na "Kočićevom zboru", pevajući ratni hit "Ustalo je malo i veliko, ne damo te, Srpska Republiko".

    A Knin – on je svoje platio. I Kninjani sa njim, svih nacionalnosti, ali Srbi posebno. Šta je surova realnost života Srba u Kninu i okolini, a malo ih je onih ispod 70 godina, Vučića i njegove konsiljere ne zanima, kao ni Kolindu Grabar Kitarović i njene. Taj svet tamo svakog dana sve više izumire – bez autobuskog su prevoza, bez mogućnosti snabdevanja osnovnim životnim namirnicama, onemogućeni da odu kod lekara... Od pedesetak sela kninske opštine, u kojima žive starci, samo nekih četiri, pet ima autobuski prevoz, i to jednom dnevno, ali ne i svaki dan.

    Za mlade Srbe posla u Kninu nema, nema ni za Hrvate – osim u državnoj administraciji, gde se Srbi broje u promilima, i u zdravstvu jer su medicinske sestre i lekari deficitaran kadar. Nešto Srba radi kod privatnika koji ne pitaju za nacionalnost, kao i u fabrici vijaka DIV, ogranku samoborske kompanije koja je kupila TVIK i radnike prima po znanju, a ne po nacionalnosti.

  17. Свиђа ми се
    Милан Ракић got a reaction from Milica Bajic in Žarko Paspalj: Odavde bi svi trebalo da odu   
    Proslavljeni jugoslovenski i srpski košarkaš Žarko Paspalj postao je još jednom zvezda društvenih mreža nakon što je preuredio zapušteno zajedničko dvorište između zgrada na Vračaru u Beogradu, pretvorivši ga u košarkaški teren, piše magazin Vreme.

    Paspalj je govoreći o nedostatku solidarnosti u društvu rekao da „možemo da pričamo – krivi Milošević, Vučić, Tadić ili Koštunica, bilo ko ko je bio na vlasti poslednjih 30 godina, ali ajde da podjemo od sebe“.
    „Bilo je i meni teško kada sam radio igralište u zapuštenom dvorištu, ustajao svako jutro u 6 i smišljao nove ideje kako da ovo zajedničko dvorište izgleda što lepše, uvek u iščekivanju evo, sada će još neko da dodje. A nije“, priča Paspalj.
    „Naiđe ti bes, kažeš, čekaj bre, šta je ovo sa ljudima, znaš da te gledaju, vide nekog kretena koji je imao četiri srčana udara i šlog kako sam radi u zajedničkom dvorištu, valjda se zapitaš, šta on to radi. I kažeš sebi, ma on to radi jer ima neku korist. Eto, to ti je to“, ogorčen je Paspalj.
    Komentarišući masovni odlazak mladih ljudi iz zemlje, on poručuje da „treba da idu svi“.
    „Posledica toga će biti konačni raspad ove zemlje, niko neće ostati i to je to“, kaže Paspalj i nastavlja „država ne vodi računa o svojim ljudima, a neko bi morao“.
    On dodaje da je tako u Hrvatskoj, Crnoj Gori, Bosni, kod nas.
    „Ništa se tu dobro ne dešava, već tragično kao posledica načina života od 1991. do 2019. a to je 30 godina. Kada imaš 50 i razmišljaš o tome normalno je da te uhvati bes“, zaključuje Paspalj.

  18. Тужан
    Милан Ракић got a reaction from Istopljeni kamen in Srećko Prentović: Stop bandi-sloboda Narodu! (o stanarima vojnog hotela "Bristol")   
    Ovo što se dešava u hotelu "Bristol" vrhunac je ponižavanja ljudi, koji su časno i pošteno obavljali svoje vojničke dužnosti i članova njihovih porodica.

    A ko ih ponižava? Ponižava ih država, odnosno ljudi koji su državu oteli od građana. Država, ta svetinja, kojoj su danas ponižavani posvetili svoj život.
    Šta je razlog ponižavanju? Šta je krivica ponižavanih?
    Jedina njihova krivica je, makar je ja tako vidim, što svoje kosti nisu ostavili negde, tamo daleko, kada ih je država u rat gurnula. U rat u kome, ta ista država "nije učestvovala"! A oni jesu, časno i pošteno, braneći ljude i tehniku koju im je narod poverio na čuvanje i upotrebu. Ostajući pri tome bez ičega, osim golog života svoga, koji su zajedno sa tehnikom i ljudstvom, a opet po naređenju države, dovukli tamo gde je država smatrala da treba.
    Veliki je to greh! Neoprostiv! Za bahate, za moćne, za nepravedne, za glupe!
    I nisu samo "Bristolci" u pitanju, mnogo je takvih, razbacanih kojekude po Srbiji, nisu koncentrisani, pa se njihove muke i nepravda prema njima ne vidi.
    Ne čudi me i ne iznenađuje odnos države prema njima. Jer, od države MAJKE, buzdovani koji su je preuzeli, napravili su državu MAĆEHU! Svima, osim sebi samima. I svojim "porodicama".
    Čudi me, jako me čudi, odsustvo svake reakcije, njihovih kolega. Bivših, sadašnjih i budućih! Čast naprsteprebrojivim izuzecima.
    Šta to rade lica koja danas nose uniformu, a službuju u ministarstvu odbrane? U korist čije štete to rade? Da li su svestni toga, šta ustvari ne rade, a trebali bi?
    Šta ne radi, a trebao bi da radi "Klub generala i admirala"?
    Šta ne radi Udruženje vojnih penzionera Srbije, a trebalo bi da radi?
    Šta druga udruženja sa prefiksom "penzionerski"?
    Šta građani? Obični, slobodni građani?
    Gde je nestala solidarnost i potreba za pravdom i zakonitošću u društvu? GDE?
    Zašto svi ćute i nemo gledaju svakodnevno iživljavanje bahatih nad nemoćnim svuda oko sebe?
    Mislite, da ako ćutite vas neće primetiti?
    Nećete doći na red? Ušuškali ste se uz njih bahate?
    Red odmiče. Približava nam se. Svima nama.
    A vi i dalje ćutite.
    Istorija nam to neće oprostiti! Ma ko da je bude pisao.
    Nestaćemo iz istorije. Ćuteći. A to i zaslužujemo.
    Autor je pukovnik avijacije u penziji-pilot
    https://www.facebook.com/photo.php?fbid=1392181774281182&set=a.110560212443351&type=3&theater
  19. Свиђа ми се
    Милан Ракић је реаговао/ла на obi-wan у Ђорђе Балашевић, Србин   
    Bas me briga. Ja tebe npr. mnogo puta umolim da se ponasas razborito u prici, i da citas sta se pise, pa ti opet silujes teme i spinujes k`o ringispil.
    Sto znaci - nije na godisnjicu, kako su oni zlonamerni psevdoportali pokusali da dignu prasinu.
    I to sve vreme pricam vrlo jasno i nekomplikovano, a ti iz svega toga izvuces nesto deseto. E to bi, vidis, bio bezobrazluk i nepostovanje sagovornika.
  20. Свиђа ми се
    Милан Ракић got a reaction from Жељко in Коментар на Беговићев текст, који је дневни лист "Данас" на крају ипак објавио   
    Извини. Напамеети ми били штампани медији
  21. Свиђа ми се
    Милан Ракић got a reaction from Дуња in Историја у слици   
    Pakla cigara iz Nedićeve Srbije i ručno pravljena tabakera koju je američkom avijatičaru iz posade bombardera B24 Liberator, oborenom nad Pomoravljem, poklonio izvesni Desimir (prezime nečitko) iz varoši Ćuprija ("Srbija-Jugoslavija") u leto 1944. godine dok su ga krili od potera Vermahta.
    Ovaj fenomenalni ratni suvenir ostao je sačuvan do danas.
    via Bane Gajić
  22. Свиђа ми се
    Милан Ракић got a reaction from Ignjatije in "Исус између ислама и хришћанства" - јавна дебата [НАЈАВА]   
    Јесте. К`о што си и сам рекао - бивши. Ово друго, нзнм где си прочитао и не знам да ли је, но да је имао као што кажеш "проневере", ваљда би био процесуиран за то, кажњен и сл.
  23. Свиђа ми се
    Милан Ракић got a reaction from Ignjatije in "Исус између ислама и хришћанства" - јавна дебата [НАЈАВА]   
    У недељу 15. септембра о.г., са почетком "стрима" у 21:15 сати, на интернет "небу" ће о теми из наслова овог прилога дебатовати свештеник СПЦ, отац др Угрин Поповић и из ИЗ БиХ, хафиз мр Џевад Голош.

    Јереј др Угрин Поповић (1978), завршио је призренску богословију "Светог Кирила и Методија". Студије теологије је наставио на Православном богословском факултету у Београду где је стекао степен мастера богословских наука, а исто звање је остварио и на Протестантском теолошком факултету у Новом Саду. Докторске студије и дисертацију је завршио и одбранио на Протестантском теолошком училишту "Михаел Старин" у Осијеку. Свештеник је СПЦ од 2008. године. Бави се и књижевним радом и до сада је објавио књиге "Свитања без радости" и "Мислите о томе", а у припреми је и трећа књига. Живи у Београду. 

    Хафиз мр Џевад Голош (1981) је завршио Карађоз-бегову медресу у Мостару. Дипломирао је на престижном Универзитету Ал-Азхар у Каиру, најстаријој образовној установи у муслиманском свету, основаној концем 10. столећа. У Судану је на Универзитету Исламских наука у Картуму стекао звање магистра ел Кур`ан ел Керим. По повратку у БиХ, основао је школу Кур`ана (Дарул Кур`ан) са седиштем у Мостару и кроз ту организацију подучавао је велики број полазника исправном учењу Кур´ана. Објавио је више научних радова, текстова и књига, међу којима се истичу "Историјат кираета у БиХ" и "На ваги ханефијског мезхеба". Живи у Мостару. 

    Детаље - линк ка овој свакако занимљивој дебати у најави, објавићемо накнадно на овим странама. За сада, недеља, 15. септембар у 21:15 сати.
    Добро дошли!
  24. Оплаках :))
    Милан Ракић је реаговао/ла на Снежана у Basket - Svetsko prvenstvo 2019   
  25. Свиђа ми се
    Милан Ракић је реаговао/ла на Haralampije у Има ли на ПБФ-у у БГ јеретичких учења?   
    Još jedan bespotreban tekst na koji se nameće nezaobilazna rasprava ...
    Pa nek mi neko kaže da Episkop Maksim greši kad kaže " Osnovni problem srpske crkvene stvarnosti ne leži u „lipsandriji”, niti u nedostatku ljubavi, nego u odsustvu opštenja koje vodi do težih nesporazuma i nepoverenja. Valjda je zbog toga svako episkopsko sasluživanje u drevnoj crkvi bilo izraz sabornosti. Čudi to što episkopi 21. veka, u eri olakšane komunikacije, ponekad nisu u stanju da jedni drugima predoče šta rade. "

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...