Jump to content

Милан Ракић

Члан
  • Број садржаја

    20499
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    107

Репутација активности

  1. Свиђа ми се
    Милан Ракић got a reaction from Paradoksologija in Коментар на Беговићев текст, који је дневни лист "Данас" на крају ипак објавио   
    Не sекирам се ја због Информера или чега већ сличног, као што је овај портал без импресума (попут оног сестринског блога портала "Борбе за веру" нпр. Који је имао цела три-четири текста).
    Но, к`о што Вам је већ рекао на много паметнији и прецизнији начин [него ја што бих (и што већ јесам неколико пута-премда не тако "прецизно")], друг Милојков, мене више секира Ваше вољно или не, "уплитање и сврставање" у нешто где ћете на концу - бојим се, бити искоришћени и бачени...
    По скромном мненију ми, Ваш ангажман на Поукама, текстови које сте у почетку презентовали; теологумени и нова (прецизнија) "читања" Светих Отаца су нешто што је свакако "продрмало" кршћанску јавност на мрежи. Иако многима на прво читање нејасно, чак за неке и херезом обилујуће, ти огледи су многе подстакли на размишљање и дебате на више десетина и стотина страница овде.
    Слагали се неки са Вама или не, ти текстови су показали ширину Вашег знања о датој/им теми/мама, те инцидентом и провокацијом скренули пажњу многих и о мало другачијем капирању "стања ствари" од "ваља се", односно Вас као аутора, теолога, уметника, саговорника,...
    Након тога, када је на ред дошао западноамеричански епископ са својим неколиким текстовима, опет по мени, да ли на темама на којима се дискутовало о ономе што је владика написао или пак на већ легендарној теми о Расколу у Украјини, те иако сте одмах у старту дали тој дискусији и личан тон, било је и то корисно читати и дискутовати. 
    Али, када "на ред дођоше", поред Максима и архијереји Амфилохије, Атанасије, ту и тамо Григорије, Теодосије, тада сам Вам, сећате се, и поменуо тај Информер и остале (д)новине.
    Не. Нису поменути владике "Свето Писмо" и непогрешиви.
    Али, као што Вам раније отписах, "давање ветра у леђа" тој "причи" путем тог смећа од медија је код многих у старту дисквалификовало озбиљност читаве приче. Па Ваше "нападе" је редовно, уредно потписане са извором "Новотарско-екуменистички сајт Поуке" штедро преносила Борба за веру нпр. Мени лично је довољно.
    Још да додам, као веома битно, управо "дизањем тензије" преко портала, направила се и подела на "нас" и "вас"
    Од "нас" и "вас", чињеница је да је Форум до кога нам је верујем свима стало, тада доживео инфлацију анонимних ликова који су, ваљда ушушкани и скривени иза аватара дозволили себи свакојака писанија и називања појединих црквених лица свакаквим именима и инсинуирања свакојака. Из тог неког разлога сам и напустио уредништво Поука. Но то није битно, нисам напустио Поуке.
    Тако да... Вама на писању иза своје личности и себе свака част. Осталима на образ. Такође, Ваша лична борба, без обзира на све, заслужује такође пажњу и "скидање капе". Надам се само, због Вас лично да информације са којима располажете одговарају истини, те да сте исправно "брифовани", јер атмосфера понекада подсећа на Казабланку 40-их година прошлог столећа. Тј., ако нешто "и јесте", треба бити "махер" па сваку вест подвргнути тријажи. Основни обавештајни постулат каже да је нека вест тачна ако се слаже са три независна и веродостојна извора...
    Све до сада је било, рекао бих из једног!
    Како ће се све завршити, видећемо. Црква пропасти свакако неће, али неке личности нажалост хоће.
    Живи Ви нама и здрави били. На многаја лета.
  2. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Haralampije in Коментар на Беговићев текст, који је дневни лист "Данас" на крају ипак објавио   
    Не sекирам се ја због Информера или чега већ сличног, као што је овај портал без импресума (попут оног сестринског блога портала "Борбе за веру" нпр. Који је имао цела три-четири текста).
    Но, к`о што Вам је већ рекао на много паметнији и прецизнији начин [него ја што бих (и што већ јесам неколико пута-премда не тако "прецизно")], друг Милојков, мене више секира Ваше вољно или не, "уплитање и сврставање" у нешто где ћете на концу - бојим се, бити искоришћени и бачени...
    По скромном мненију ми, Ваш ангажман на Поукама, текстови које сте у почетку презентовали; теологумени и нова (прецизнија) "читања" Светих Отаца су нешто што је свакако "продрмало" кршћанску јавност на мрежи. Иако многима на прво читање нејасно, чак за неке и херезом обилујуће, ти огледи су многе подстакли на размишљање и дебате на више десетина и стотина страница овде.
    Слагали се неки са Вама или не, ти текстови су показали ширину Вашег знања о датој/им теми/мама, те инцидентом и провокацијом скренули пажњу многих и о мало другачијем капирању "стања ствари" од "ваља се", односно Вас као аутора, теолога, уметника, саговорника,...
    Након тога, када је на ред дошао западноамеричански епископ са својим неколиким текстовима, опет по мени, да ли на темама на којима се дискутовало о ономе што је владика написао или пак на већ легендарној теми о Расколу у Украјини, те иако сте одмах у старту дали тој дискусији и личан тон, било је и то корисно читати и дискутовати. 
    Али, када "на ред дођоше", поред Максима и архијереји Амфилохије, Атанасије, ту и тамо Григорије, Теодосије, тада сам Вам, сећате се, и поменуо тај Информер и остале (д)новине.
    Не. Нису поменути владике "Свето Писмо" и непогрешиви.
    Али, као што Вам раније отписах, "давање ветра у леђа" тој "причи" путем тог смећа од медија је код многих у старту дисквалификовало озбиљност читаве приче. Па Ваше "нападе" је редовно, уредно потписане са извором "Новотарско-екуменистички сајт Поуке" штедро преносила Борба за веру нпр. Мени лично је довољно.
    Још да додам, као веома битно, управо "дизањем тензије" преко портала, направила се и подела на "нас" и "вас"
    Од "нас" и "вас", чињеница је да је Форум до кога нам је верујем свима стало, тада доживео инфлацију анонимних ликова који су, ваљда ушушкани и скривени иза аватара дозволили себи свакојака писанија и називања појединих црквених лица свакаквим именима и инсинуирања свакојака. Из тог неког разлога сам и напустио уредништво Поука. Но то није битно, нисам напустио Поуке.
    Тако да... Вама на писању иза своје личности и себе свака част. Осталима на образ. Такође, Ваша лична борба, без обзира на све, заслужује такође пажњу и "скидање капе". Надам се само, због Вас лично да информације са којима располажете одговарају истини, те да сте исправно "брифовани", јер атмосфера понекада подсећа на Казабланку 40-их година прошлог столећа. Тј., ако нешто "и јесте", треба бити "махер" па сваку вест подвргнути тријажи. Основни обавештајни постулат каже да је нека вест тачна ако се слаже са три независна и веродостојна извора...
    Све до сада је било, рекао бих из једног!
    Како ће се све завршити, видећемо. Црква пропасти свакако неће, али неке личности нажалост хоће.
    Живи Ви нама и здрави били. На многаја лета.
  3. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Paradoksologija in Коментар на Беговићев текст, који је дневни лист "Данас" на крају ипак објавио   
    "Служимо народу!" (Правило службе ЈНА), тј. "Служимо отаџбини!" (Правило службе Војске Србије) :)))
  4. Хахаха
    Милан Ракић је реаговао/ла на Александар Милојков у Коментар на Беговићев текст, који је дневни лист "Данас" на крају ипак објавио   
    @Милан Ракић  Војничино, свака Ти част! Врло добро!
     
     

  5. Свиђа ми се
    Милан Ракић got a reaction from Протомајстор in Коментар на Беговићев текст, који је дневни лист "Данас" на крају ипак објавио   
    Не sекирам се ја због Информера или чега већ сличног, као што је овај портал без импресума (попут оног сестринског блога портала "Борбе за веру" нпр. Који је имао цела три-четири текста).
    Но, к`о што Вам је већ рекао на много паметнији и прецизнији начин [него ја што бих (и што већ јесам неколико пута-премда не тако "прецизно")], друг Милојков, мене више секира Ваше вољно или не, "уплитање и сврставање" у нешто где ћете на концу - бојим се, бити искоришћени и бачени...
    По скромном мненију ми, Ваш ангажман на Поукама, текстови које сте у почетку презентовали; теологумени и нова (прецизнија) "читања" Светих Отаца су нешто што је свакако "продрмало" кршћанску јавност на мрежи. Иако многима на прво читање нејасно, чак за неке и херезом обилујуће, ти огледи су многе подстакли на размишљање и дебате на више десетина и стотина страница овде.
    Слагали се неки са Вама или не, ти текстови су показали ширину Вашег знања о датој/им теми/мама, те инцидентом и провокацијом скренули пажњу многих и о мало другачијем капирању "стања ствари" од "ваља се", односно Вас као аутора, теолога, уметника, саговорника,...
    Након тога, када је на ред дошао западноамеричански епископ са својим неколиким текстовима, опет по мени, да ли на темама на којима се дискутовало о ономе што је владика написао или пак на већ легендарној теми о Расколу у Украјини, те иако сте одмах у старту дали тој дискусији и личан тон, било је и то корисно читати и дискутовати. 
    Али, када "на ред дођоше", поред Максима и архијереји Амфилохије, Атанасије, ту и тамо Григорије, Теодосије, тада сам Вам, сећате се, и поменуо тај Информер и остале (д)новине.
    Не. Нису поменути владике "Свето Писмо" и непогрешиви.
    Али, као што Вам раније отписах, "давање ветра у леђа" тој "причи" путем тог смећа од медија је код многих у старту дисквалификовало озбиљност читаве приче. Па Ваше "нападе" је редовно, уредно потписане са извором "Новотарско-екуменистички сајт Поуке" штедро преносила Борба за веру нпр. Мени лично је довољно.
    Још да додам, као веома битно, управо "дизањем тензије" преко портала, направила се и подела на "нас" и "вас"
    Од "нас" и "вас", чињеница је да је Форум до кога нам је верујем свима стало, тада доживео инфлацију анонимних ликова који су, ваљда ушушкани и скривени иза аватара дозволили себи свакојака писанија и називања појединих црквених лица свакаквим именима и инсинуирања свакојака. Из тог неког разлога сам и напустио уредништво Поука. Но то није битно, нисам напустио Поуке.
    Тако да... Вама на писању иза своје личности и себе свака част. Осталима на образ. Такође, Ваша лична борба, без обзира на све, заслужује такође пажњу и "скидање капе". Надам се само, због Вас лично да информације са којима располажете одговарају истини, те да сте исправно "брифовани", јер атмосфера понекада подсећа на Казабланку 40-их година прошлог столећа. Тј., ако нешто "и јесте", треба бити "махер" па сваку вест подвргнути тријажи. Основни обавештајни постулат каже да је нека вест тачна ако се слаже са три независна и веродостојна извора...
    Све до сада је било, рекао бих из једног!
    Како ће се све завршити, видећемо. Црква пропасти свакако неће, али неке личности нажалост хоће.
    Живи Ви нама и здрави били. На многаја лета.
  6. Оплаках :))
    Милан Ракић је реаговао/ла на Zoran Đurović у Коментар на Беговићев текст, који је дневни лист "Данас" на крају ипак објавио   
    Колико су озбиљне ствари у Америци и мање даровити могу да виде из овог текста (да се Ракић не секира, није Информер). 
    Куда воде српски православни народ Америке? – СРБИСТ
    SRBIST.COM Српски православни народ сјеверноамеричког континента је поново бачен у ковитлац...  
  7. Свиђа ми се
    Милан Ракић got a reaction from Ignjatije in "Исус између ислама и хришћанства" - јавна дебата [НАЈАВА]   
    У недељу 15. септембра о.г., са почетком "стрима" у 21:15 сати, на интернет "небу" ће о теми из наслова овог прилога дебатовати свештеник СПЦ, отац др Угрин Поповић и из ИЗ БиХ, хафиз мр Џевад Голош.

    Јереј др Угрин Поповић (1978), завршио је призренску богословију "Светог Кирила и Методија". Студије теологије је наставио на Православном богословском факултету у Београду где је стекао степен мастера богословских наука, а исто звање је остварио и на Протестантском теолошком факултету у Новом Саду. Докторске студије и дисертацију је завршио и одбранио на Протестантском теолошком училишту "Михаел Старин" у Осијеку. Свештеник је СПЦ од 2008. године. Бави се и књижевним радом и до сада је објавио књиге "Свитања без радости" и "Мислите о томе", а у припреми је и трећа књига. Живи у Београду. 

    Хафиз мр Џевад Голош (1981) је завршио Карађоз-бегову медресу у Мостару. Дипломирао је на престижном Универзитету Ал-Азхар у Каиру, најстаријој образовној установи у муслиманском свету, основаној концем 10. столећа. У Судану је на Универзитету Исламских наука у Картуму стекао звање магистра ел Кур`ан ел Керим. По повратку у БиХ, основао је школу Кур`ана (Дарул Кур`ан) са седиштем у Мостару и кроз ту организацију подучавао је велики број полазника исправном учењу Кур´ана. Објавио је више научних радова, текстова и књига, међу којима се истичу "Историјат кираета у БиХ" и "На ваги ханефијског мезхеба". Живи у Мостару. 

    Детаље - линк ка овој свакако занимљивој дебати у најави, објавићемо накнадно на овим странама. За сада, недеља, 15. септембар у 21:15 сати.
    Добро дошли!
  8. Свиђа ми се
    Милан Ракић је реаговао/ла на "Tamo daleko" у Коментар на Беговићев текст, који је дневни лист "Данас" на крају ипак објавио   
    … pametnom - dosta. Sad je kasno dragi Aleksandre, jer je prevelik zalogaj nacet. Prorok se uhvatio u pogresno kolo. Kako sada posle silnih poklona, a kamoli gde su oni obecani darovi koji tek treba da se podese….kako se izvuci iz sopstvenog zamesateljstva, jer bi ga siva eminencija cerala sve do Svetog Petra... Sve je sada jasno, da ne moze biti jasnije. Na kraju cemo se I zahvaljivati vaseljenskom popu iz Rima sto je razoblicio nepogresive…. a zna se koji su to. Ovi sto traze blagoslov od brace Rusa da ga postave za novog Patrijarha Srpskog I koji prave nasu Svetosavsku Crkvu u ideolosko partijsko pleme. Tesko onima koji sablaznjavaju I ove najmanje...
  9. Свиђа ми се
    Милан Ракић је реаговао/ла на Haralampije у Коментар на Беговићев текст, који је дневни лист "Данас" на крају ипак објавио   
    Дођем ти одговор, није за јавног мјења...
    Надам се братском виђењу и да те подсетим на дуг..
    Ти си човече у цјелокупној овој лудорији постао дворска луда, умишљаш, тумачиш, судиш, вређаш.. Стани мало за Бога милога, зар да те поколења памте поред богате биографије и списатељске грађе по нападима на СПЦ и њене часне епископе...
  10. Свиђа ми се
    Милан Ракић је реаговао/ла на Haralampije у Коментар на Беговићев текст, који је дневни лист "Данас" на крају ипак објавио   
    Погрешио си адресу, јави се "босанском" лобију који држи подршку тренутној већини и неприкосновено влада имајући апсолутну подршку власти и уживајући у истој....
    Уколико си мислио на еп Максима, Еп Григорија често су у медијима и то веома озбиљним подсетићу само на последњи у низу интервјуа еп Максима за лист Политика
    Ником ми нисмо србовали, ми Христа примјером живимо а не препискама, говорима, халабуком...
     
  11. Оплаках :))
    Милан Ракић је реаговао/ла на The Godfather у Коментар на Беговићев текст, који је дневни лист "Данас" на крају ипак објавио   
    @Haralampije nemam nista protiv. Drago mi je. Samo nastavite da pametujete tu kod vas - pod uslovom da smete. Dosta ste nama solili pamet ovde. Jasno je meni cemu ovolika halabuka - stavljeno vam je do znanja da ste dosta srbovali ( vi i jos neki ) sto licno, sto preko medija ovde u Bg - pa ste se uzjogunili, ali dosta je bilo!
  12. Свиђа ми се
    Милан Ракић је реаговао/ла на Александар Милојков у Коментар на Беговићев текст, који је дневни лист "Данас" на крају ипак објавио   
    Ма је ли могуће? А када сам ти га ја цитирао на фејсбуку, шта си одгоорио?  Мрзи ме сад да ти претурам по зиду, али сети се, цитирао сам ти ове речи Светог Јустина (а ти си одговори у стилу: маните ме тога,):
     
  13. Свиђа ми се
    Милан Ракић је реаговао/ла на Haralampije у Коментар на Беговићев текст, који је дневни лист "Данас" на крају ипак објавио   
    Херцеговином се шири мирис тамјана, епархија сија и сви смо једно у Господу на што и Вас позивамо. Пружамо руку, окрећемо образ ал узалуд.
    А то ау јбт.. на улицу гдје си и научио!
  14. Свиђа ми се
    Милан Ракић је реаговао/ла на Александар Милојков у Коментар на Беговићев текст, који је дневни лист "Данас" на крају ипак објавио   
    Овако је говорио и писао мој уважени (у драгом сећању остали) професор хришћанске етике, др Давид:
     


  15. Волим
    Милан Ракић got a reaction from ИгорМ in Каријерно хришћанство   
    Од васкрсења Господа Исуса Христа, кроз историју Црква је увек била прогањана јер је својим бићем и својим животом сведочила једну другачију истину, једну другачију слику и свест о животу која се у многоме косила са погледима искључиво светских, материјалистички окренутих људи.

    Ово потврђује крв мученика који су пострадали тешком смрћу из љубави према Христу, према правди, према истини, разобличавајући и осветљавајући таму греха која је одувек обузимала свет. Хришћани су гоњени јер се нису предавали страстима као други, јер нису дозвољавали да грех управља њиховим срцем. Док би се други опијали и блудничили они би тиховали и постили, док би други били неверни они би остајали верни до смрти, док би други крали они би давали и оно мало што имају. Рђав човек би имајући такво сведочанство, не желећи да се мења као непокајани разбојник, устајао против хришћана.
    У мрачно доба, непријатељ је један део Цркве успео да пороби и претвори у институцију која страхом успева да влада народом, при томе спуштајући се све више у домен овоземаљског и пролазног царства, занемарујући своју улогу утешитеља, учитеља и лекара. Након Велике шизме 1054. године, запад се полако али све више удаљава од оног Пута који је открио Христос, да би дошао до стања у којем је данас, преплављен лажним духовним учитељима и безбројем групација које себе називају црквама, насталих неуспелом реформацијом Римокатоличке цркве.
    Узевши у обзир опште духовно стање модерног човека, које све више поприма карактеристике “ја” генерације о којој је још средином прошлог века говорио отац Серафим Роуз, те да је човек данас слободан да се изјасни онако како хоће у већем делу западног света, о коме се овде у многоме и говори, можемо приметити да дух света све више продире у Цркву, или бар, међу оне који себе називају хришћанима.
    Како је говорио отац Серафим Роуз, када данашњи човек, део “ја” генерације покуша да упражњава религију, води духован живот, често не успева да погоди циљ, пада, греши, али често и креће на такав један пут из погрешних разлога. Хранећи сујету тиме што привидно постаје бољи од осталих, открива нека тајна знања, или као код неких - “духовне дарове”, он заправо све више тоне и затвара себи пут ка истинској духовности. На духовну науку гледа као и на све остало, као на нешто што може да “конзумира”, да искористи, да присвоји, исцеди до последње капи ради личне користи, ради личног напретка, не би ли се представио још бољим него што је већ умислио да јесте.
    Један од таквих облика духовне обмане, јесте потреба данашњих хришћана да по сваку цену убеде друге у истинитост њиховог учења, исправност њихове заједнице и обавезно придобијање нових обраћеника, не би ли се они нашли заслужни за тако нешто. Ова појава, из личног искуства, карактеристичнија је за западне хришћане, посебно протестанте, који су првенствено мисионарски настројени, али верујем да је свако ко иде овим путем, прошао и пролази кроз слична искушења, и та обмана, та потреба да будемо заслужни за нешто, да уздигнемо себе толико високо да чак и Богу самом желимо да одузмемо заслугу за привођење себи још једне залутале овце, само потврђује духовно сиромаштво модерног човека. Онај коме је циљ овакво “остварење” свог ја, при томе не мислим на мисионаре којима је то позив, нарушавајући слободу другог бића агресивним наметањем својих религијских убеђења, одбија људе од Христа и обмањује себе да чини добро, не видећи самољубље као покретач. Такво стање може бити још и опасније, јер чинећи то у тајности, кроз молитву за ближњег, али вођену, не љубављу већ, опет, жељом за постизањем самољубивог циља, човек и не може да се истински радује обраћењу другог уколико он, у својој умишљености, својом молитвом, није директно заслужан за то. Зато бих овакав вид хришћанства назвао “каријерно” – када се изгуби циљ, који је Христос, и сједињење са Њим у љубави остави пострани, зарад “евангелизације” других, а да при томе, ни сами нисмо достигли савршенство. 
    Истина је, да Бог комуницира са нама преко других људи, и некада и ми сами можда послужимо другоме и чак и усмеримо на пут спасења својим речима, делима, али врлина је у томе да се увек радујемо обраћењу грешника не обазирући се на то да ли смо и колико ми сами заслужни, сећајући се да смо за свог живота, док смо још били несавршени, својим ставовима вероватно много више људи отерали од Христа него њему приближили.
    Истинска каријера не значи стицање користи, престижа или броја обраћених, већ бити спреман носити бремена ближњих, оних који не могу сами да их носе.

  16. Свиђа ми се
    Милан Ракић је реаговао/ла на Александар Милојков у Коментар на Беговићев текст, који је дневни лист "Данас" на крају ипак објавио   
    И ти да си са смирењем прихватио одлуку Комисије са ПБФ-а пре више од деценије, не би 4000 дана и ноћи нарицао о завери "херцеговачког клана". И не би новине белосветске испирале уста са нама.
  17. Свиђа ми се
    Милан Ракић је реаговао/ла на Александар Милојков у Коментар на Беговићев текст, који је дневни лист "Данас" на крају ипак објавио   
    Управо је Ава ову причу, која нема везе са њим, претворио у причу о себи и решењу свог питања. То сви виде и о томе му говорим. Синод није донео одлуку какву је донео због Ђуровића или Милојкова, да они реше неке своје неостварене жеље, већ из сасвим других разлога. А Ава све време гура своју личну причу. То је и професор Беговић приметио и, слагали си ми са њим или не, та му је била сасвим на месту.
    Ја сам зато и написао Ави пре неки дан и ево сада му поново то потврђујем (нека скриншотује слободно) - ако је ово што он ради улазница и начин да се дође до катедре на ПБФ, ја никада конкурисати нећу. Ако и конкуришем и буду се двоумили између мене и њега, па му то поново узбурка осећања и наведе на причу о завери "херцеговачког клана" против њега - ја ћу повући своју молбу на конкурсу. Ја му од срца желим да му се све жеље остваре, па и та да предаје на факултету - али, не гази по лешевима, за име Бога!
    Сви ми имамо жеље. Сви смо уложили неки труд, време и новац у нешто. Нечега смо се одрекли, поднели смо неку жртву. То је урадио и Ава и ја сам то урадио - свако у својој животној причи (свако са својим Крстом на леђима). Али, уложени труд, драги моји, не значи да било ко има обавезу према мени. Нико није дужан да ми да катедру зато што сам био студент генерације и зато што сам докторирао. Није дужан да ме рукоположи, да ми да парохију. Није дужан да ме запосли као наставника верске наставе. Може, али није обавезан. Мени нико ништа не дугује - и зато немам проблема са гневом, са којим Ава очигледно има проблем. Трудио сам се зато што сам волео. И трудићу се да нађем своје место под сунцем - али не преко лешева било кога. Не сме нико да умре да бих ја живео (то је Христос једини урадио и то више нико не мора да уради за мене). Не сме нико да падне, да бих ја стајао. То је мој принцип. Моја породица живи искључиво од мог рада - једини сам хранилац. Али никада ми дебело црево неће бити категорички императив.
  18. Свиђа ми се
    Милан Ракић је реаговао/ла на Александар Милојков у Коментар на Беговићев текст, који је дневни лист "Данас" на крају ипак објавио   
    Овде сам прогута кључни реч - душу. Дакле, молим се, драги Аво, да у свој овој муци не изгубиш душу. Не дај Боже.
  19. Хахаха
  20. Збуњен
    Милан Ракић got a reaction from JESSY in Vozač noćas išao u KONTRASMERU PREKO BRANKOVOG MOSTA   
  21. Свиђа ми се
    Милан Ракић је реаговао/ла на Александар Милојков у Коментар на Беговићев текст, који је дневни лист "Данас" на крају ипак објавио   
    @Zoran Đurović Аво, стварно си претерао. Молим се Богу за тебе да у овим мучним играма, у које си уплео и своје личне интересе, не изгубиш. Најискреније - Бог нека те чува и сачува.
  22. Свиђа ми се
    Милан Ракић got a reaction from JESSY in Žarko Paspalj: Odavde bi svi trebalo da odu   
    Proslavljeni jugoslovenski i srpski košarkaš Žarko Paspalj postao je još jednom zvezda društvenih mreža nakon što je preuredio zapušteno zajedničko dvorište između zgrada na Vračaru u Beogradu, pretvorivši ga u košarkaški teren, piše magazin Vreme.

    Paspalj je govoreći o nedostatku solidarnosti u društvu rekao da „možemo da pričamo – krivi Milošević, Vučić, Tadić ili Koštunica, bilo ko ko je bio na vlasti poslednjih 30 godina, ali ajde da podjemo od sebe“.
    „Bilo je i meni teško kada sam radio igralište u zapuštenom dvorištu, ustajao svako jutro u 6 i smišljao nove ideje kako da ovo zajedničko dvorište izgleda što lepše, uvek u iščekivanju evo, sada će još neko da dodje. A nije“, priča Paspalj.
    „Naiđe ti bes, kažeš, čekaj bre, šta je ovo sa ljudima, znaš da te gledaju, vide nekog kretena koji je imao četiri srčana udara i šlog kako sam radi u zajedničkom dvorištu, valjda se zapitaš, šta on to radi. I kažeš sebi, ma on to radi jer ima neku korist. Eto, to ti je to“, ogorčen je Paspalj.
    Komentarišući masovni odlazak mladih ljudi iz zemlje, on poručuje da „treba da idu svi“.
    „Posledica toga će biti konačni raspad ove zemlje, niko neće ostati i to je to“, kaže Paspalj i nastavlja „država ne vodi računa o svojim ljudima, a neko bi morao“.
    On dodaje da je tako u Hrvatskoj, Crnoj Gori, Bosni, kod nas.
    „Ništa se tu dobro ne dešava, već tragično kao posledica načina života od 1991. do 2019. a to je 30 godina. Kada imaš 50 i razmišljaš o tome normalno je da te uhvati bes“, zaključuje Paspalj.

  23. Тужан
    Милан Ракић got a reaction from "Tamo daleko" in Davor Lukač: Srbi iz Hrvatske - Ljudi koji nikoga ne zanimaju   
    ONO ŠTO ZAČUĐUJE JE NAVODNA NESPOSOBNOST KNINSKO-DRNIŠKO-ŠIBENSKE POLICIJE DA OTKRIJE POČINIOCE NAPADA U SELU UZDOLJE. PREVEDENO NA PRILIKE U SRBIJI, TO JE ISTO KAO ŠTO BEOGRADSKA POLICIJA NE MOŽE DA PRONAĐE RUŠITELJE IZ SAVAMALE

    "Lako je biti Srbin u Kninu, treba sad biti Srbin na Kosovu", napisao je sredinom 1986. godine u tadašnjem listu "Duga" Brana Crnčević i time nehotice otvorio oči mnogima u Srbiji da negde tamo u Hrvatskoj postoje sredine gde su Srbi većina, poput Knina, gde ih je bilo 85 odsto (plus jedno pet odsto Jugoslovena, većinom takođe Srbi). Nepune tri godine kasnije, početkom 1989, u Kninu je održan i takozvani miting podrške antibirokratskoj revoluciji Slobodana Miloševića, i gradić od nekih 13.000 stanovnika, sedište opštine sa 43.000 žitelja, dolazi u fokus beogradskih režimskih medija. Posle tog mitinga, stvari su krenule drugim tokom. Odjednom su Srbi u Kninu postali ugroženi, barem prema sumanutom "pumpanju" režimske propagande u Beogradu. Ni druga strana, hrvatski nacionalšovinisti, nije zaostajala. Tako se u jednom zagrebačkom listu pojavio izveštaj da je na tom mitingu podrške pevano: "Slobodane, šalji nam salate – biće mesa, klaćemo Hrvate". Niko od učesnika skupa – uglavnom radnika koji su tuda prolazili idući sa posla prema autobuskoj stanici – to nije čuo; nigde to i nije bilo zabeleženo u izveštajima kninske policije, niti Službe državne bezbednosti (a ni šibenske, kojoj je Knin bio potčinjen). Ali, perje iz jastuka je prosuto. Kupiti ga, besmisleno je, lepo je to devedesetih objasnio politički učitelj sadašnjeg predsednika Srbije Vojislav Šešelj.
    Na Vidovdan 1989. u Kosovu kod Knina održana je proslava 600 godina Kosovske bitke, i sve ostalo je otada poznato, "otišlo k vragu". Vlasti u Srbiji, a i u Hrvatskoj, Knina se sete samo na godišnjicu "Oluje" – u Beogradu liju krokodilske suze, ne objašnjavajući nijednog sekunda zašto su Srbe nahuškali na pobunu, pa ih ostavili na cedilu da izginu i kolektivno izbegnu, a u Zagrebu slave "pobedu", a da ni sami ne znaju koga su i kako pobedili, i kakva je to "pobeda" kad im je "hrvatski kraljevski grad" pust. Odselili su se čak i Bosanci dovedeni tu 1995. i kasnije obećanjima o sigurnom životu bez rada, samo od podsticaja i "skrbi".

    SVI ZNAJU SVE
    Da nije bilo incidenta u selu Uzdolje u takozvanoj Kosovskoj dolini (plodno polje između Knina i Drniša), kada je grupa maskiranih "fantoma" upala u kafić "Petko" u kome su meštani gledali utakmicu Crvene zvezde, niko se u beogradskim vlastima i medijima ne bi zapitao kako ostatak godine žive tamošnji preostali Srbi. Inače, Kosovska dolina sastoji se od više sela i uglavnom su naseljena Srbima, a 90 odsto Hrvata ima samo jedan zaselak u Kosovu (Konforte) i u Biskupiji.

    Iz Kosovske doline potiču i roditelji dvojice igrača Crvene zvezde – Milana Borjana i Miloša Degeneka. A u tom kafiću u Uzdolju gledala se ne samo ta utakmica Zvezde protiv Jang bojsa, kad je došlo petnaestak maskiranih huligana da ih zbog toga napadnu i prebiju (dva naoružana na jednog nenaoružanog), nego i ona nedelju ranije, utakmica za "biti ili ne biti" u Kopenhagenu kad je zahvaljujući Borjanu "Zvezda ušla u dalji krug takmičenja. Tada se i te kako slavilo zbog dvojice "zemljaka".
    Zašto tad "domoljubi" nisu upali u kafić u Uzdolju (na pola puta od Knina prema Drnišu, 12 kilometara od oba grada) koji im, inače, nikako nije usput i ne mogu slučajno navratiti na piće u prolazu? To se najslikovitije može objasniti činjenicom da od polovine jula do polovine avgusta sva sela u Kninskoj krajini ožive, jer dolaze desetine ljudi koji su izbegli 1995. – od onih koji žive u Srbiji, do državljana SAD, Kanade i Australije. Sličan slučaj se desio i u kafani u selu Đevrske, između Kistanja i Šibenika, ali tu je bilo samo verbalno nasilje, nije bilo fizičkog.
    "Te ‘ustaše’ nisu naivne, znali su da bi, kad njih 15 dođe u kafić da prebije Srbe, za tri minuta došlo bar 100 naših da im se naj..e majke", kaže jedan od tih letnjih posetilaca zavičaja koji živi u Beogradu. "Onaj ko je nahuškao te golobrade Hrvate, tačno je znao kad šta da tempira – prošlo je vreme godišnjih odmora Srba i na selima su ostali samo starci, ili oni retki mlađi koji su se vratili tu da žive."

    Osuda hrvatskih zvaničnika bila je samo deklarativna, putem medija. Naravno, odmah je usledila i reakcija tih nazoviustaša, koji su preko svojih opskurnih sajtova odmah udarili "kontru" – kako je tačno pre godinu dana u tom istom kafiću izvesni B.P., pijan i u majici sa likom Draže Mihailovića, vređao i pretio predsedniku podružnice HVIDRA (Hrvatskih vojnih invalida domovinskog rata, otprilike kao nekad SUBNOR u bivšoj Jugoslaviji). I nema imena tog predsednika podružnice, nema ni epiloga celog slučaja, da li je policija posle "očevida podnijela kaznenu prijavu", niti kako je ta prijava prošla na sudu.
    Ono što začuđuje je navodna nesposobnost kninsko-drniško-šibenske policije da otkrije počinioce napada u selu Uzdolje. Prevedeno na prilike u Srbiji, to je isto kao što beogradska policija ne može da pronađe rušitelje iz Savamale. Autor ovog teksta je pre nekoliko godina bio svedok u Kninu kada je jedan srpski mladić, u stanju alkoholisanosti, u neko doba noći, prolazeći pored malog jarbola sa hrvatskom zastavom na mestu gde je u "Oluji" stradao jedan vojnik, tu istu skinuo. I što je još gore, odneo je kući. Rano ujutro došla mu policija, pretresla kuću sa sve nalogom, pronašla uzetu zastavu, a njega privela i prekršajno je osuđen. Toliko o efikasnosti policije. O slučaju u Uzdolju takođe znaju sve, ali nemaju "mig" da to obelodane. Ljudi koji su znali kad koji hrvatski "kokošar" dođe u srpsko selo da opljačka nešto što nije opljačkano, i na dojavu tih staraca odmah izađu na lice mesta, odjednom su postali nesposobni...

    "USTALO JE MALO I VELIKO"
    Kninska opština iz bivše SFRJ je u hrvatskoj državi rasparčana na nekoliko opština – Knin, Biskupija, Civljane, Kistanje i Ervenik. Razlog, samo jedan – da Srbi nigde ne bi bili većina. Pa tako recimo opština Civljane ima skoro isto zaposlenih koliko i stanovnika. A zaposleni putuju na posao iz Knina 40 kilometara do tamo.

    U čitavoj ovoj priči najveći dobitnik je, ako se može nazvati dobitnikom, gradonačelnik Knina Marko Jelić, čovek koji je rođen u tom gradu i pružio je ruku pomirenja Srbima. Pobedio je na izborima kao kandidat grupe građana, onih autohtonih kninskih Hrvata kojima su Srbi puno draže komšije od doseljenih sunarodnika posle "Oluje". Ovi kninski Hrvati, koji su prognani 1991. i vratili se 1995, izlazili su u susret i pomagali Srbima povratnicima. Na tom talasu je i "odletela" bivša gradonačelnica Josipa Rimac iz HDZ-a, koju su držali glasovi doseljenih Hrvata iz Bosne. Kad su oni, zahvaljujući ulasku Hrvatske u EU, dobili pravo da rade po Evropi, HDZ je izgubio vlast u Kninu i došao je Jelić. Od tada se na području opštine Knin svaki incident u kome se napadaju nacionalne manjine razotkriva i kažnjava. Ali to nije slučaj sa Biskupijom i drugim veštački stvorenim opštinama oko Knina. Da li je neko čuo da se oglasio gradonačelnik Biskupije? A Biskupija je opština u kojoj su Srbi većina.
    Oštre osude napada u Uzdolju stigle su od predsednika Srbije i SNS-a Aleksandra Vučića, koji uvek voli da se pohvali nabrajajući imena sela oko Knina, od njegovih "seiza" i poltrona Aleksandra Vulina i Miodraga Linte. Vulin, na primer, nije otišao tad u Knin, kao i nikad pre, ali je prošli vikend, sa sve belom košuljom sa nalepljenim grbom Srbije, otišao na Manjaču, da zajedno sa Miloradom Dodikom arlauče pod šatrom na "Kočićevom zboru", pevajući ratni hit "Ustalo je malo i veliko, ne damo te, Srpska Republiko".

    A Knin – on je svoje platio. I Kninjani sa njim, svih nacionalnosti, ali Srbi posebno. Šta je surova realnost života Srba u Kninu i okolini, a malo ih je onih ispod 70 godina, Vučića i njegove konsiljere ne zanima, kao ni Kolindu Grabar Kitarović i njene. Taj svet tamo svakog dana sve više izumire – bez autobuskog su prevoza, bez mogućnosti snabdevanja osnovnim životnim namirnicama, onemogućeni da odu kod lekara... Od pedesetak sela kninske opštine, u kojima žive starci, samo nekih četiri, pet ima autobuski prevoz, i to jednom dnevno, ali ne i svaki dan.

    Za mlade Srbe posla u Kninu nema, nema ni za Hrvate – osim u državnoj administraciji, gde se Srbi broje u promilima, i u zdravstvu jer su medicinske sestre i lekari deficitaran kadar. Nešto Srba radi kod privatnika koji ne pitaju za nacionalnost, kao i u fabrici vijaka DIV, ogranku samoborske kompanije koja je kupila TVIK i radnike prima po znanju, a ne po nacionalnosti.

  24. Свиђа ми се
    Милан Ракић је реаговао/ла на ana čarnojević у Basket - Svetsko prvenstvo 2019   
  25. Свиђа ми се
    Милан Ракић got a reaction from obi-wan in Каријерно хришћанство   
    Од васкрсења Господа Исуса Христа, кроз историју Црква је увек била прогањана јер је својим бићем и својим животом сведочила једну другачију истину, једну другачију слику и свест о животу која се у многоме косила са погледима искључиво светских, материјалистички окренутих људи.

    Ово потврђује крв мученика који су пострадали тешком смрћу из љубави према Христу, према правди, према истини, разобличавајући и осветљавајући таму греха која је одувек обузимала свет. Хришћани су гоњени јер се нису предавали страстима као други, јер нису дозвољавали да грех управља њиховим срцем. Док би се други опијали и блудничили они би тиховали и постили, док би други били неверни они би остајали верни до смрти, док би други крали они би давали и оно мало што имају. Рђав човек би имајући такво сведочанство, не желећи да се мења као непокајани разбојник, устајао против хришћана.
    У мрачно доба, непријатељ је један део Цркве успео да пороби и претвори у институцију која страхом успева да влада народом, при томе спуштајући се све више у домен овоземаљског и пролазног царства, занемарујући своју улогу утешитеља, учитеља и лекара. Након Велике шизме 1054. године, запад се полако али све више удаљава од оног Пута који је открио Христос, да би дошао до стања у којем је данас, преплављен лажним духовним учитељима и безбројем групација које себе називају црквама, насталих неуспелом реформацијом Римокатоличке цркве.
    Узевши у обзир опште духовно стање модерног човека, које све више поприма карактеристике “ја” генерације о којој је још средином прошлог века говорио отац Серафим Роуз, те да је човек данас слободан да се изјасни онако како хоће у већем делу западног света, о коме се овде у многоме и говори, можемо приметити да дух света све више продире у Цркву, или бар, међу оне који себе називају хришћанима.
    Како је говорио отац Серафим Роуз, када данашњи човек, део “ја” генерације покуша да упражњава религију, води духован живот, често не успева да погоди циљ, пада, греши, али често и креће на такав један пут из погрешних разлога. Хранећи сујету тиме што привидно постаје бољи од осталих, открива нека тајна знања, или као код неких - “духовне дарове”, он заправо све више тоне и затвара себи пут ка истинској духовности. На духовну науку гледа као и на све остало, као на нешто што може да “конзумира”, да искористи, да присвоји, исцеди до последње капи ради личне користи, ради личног напретка, не би ли се представио још бољим него што је већ умислио да јесте.
    Један од таквих облика духовне обмане, јесте потреба данашњих хришћана да по сваку цену убеде друге у истинитост њиховог учења, исправност њихове заједнице и обавезно придобијање нових обраћеника, не би ли се они нашли заслужни за тако нешто. Ова појава, из личног искуства, карактеристичнија је за западне хришћане, посебно протестанте, који су првенствено мисионарски настројени, али верујем да је свако ко иде овим путем, прошао и пролази кроз слична искушења, и та обмана, та потреба да будемо заслужни за нешто, да уздигнемо себе толико високо да чак и Богу самом желимо да одузмемо заслугу за привођење себи још једне залутале овце, само потврђује духовно сиромаштво модерног човека. Онај коме је циљ овакво “остварење” свог ја, при томе не мислим на мисионаре којима је то позив, нарушавајући слободу другог бића агресивним наметањем својих религијских убеђења, одбија људе од Христа и обмањује себе да чини добро, не видећи самољубље као покретач. Такво стање може бити још и опасније, јер чинећи то у тајности, кроз молитву за ближњег, али вођену, не љубављу већ, опет, жељом за постизањем самољубивог циља, човек и не може да се истински радује обраћењу другог уколико он, у својој умишљености, својом молитвом, није директно заслужан за то. Зато бих овакав вид хришћанства назвао “каријерно” – када се изгуби циљ, који је Христос, и сједињење са Њим у љубави остави пострани, зарад “евангелизације” других, а да при томе, ни сами нисмо достигли савршенство. 
    Истина је, да Бог комуницира са нама преко других људи, и некада и ми сами можда послужимо другоме и чак и усмеримо на пут спасења својим речима, делима, али врлина је у томе да се увек радујемо обраћењу грешника не обазирући се на то да ли смо и колико ми сами заслужни, сећајући се да смо за свог живота, док смо још били несавршени, својим ставовима вероватно много више људи отерали од Христа него њему приближили.
    Истинска каријера не значи стицање користи, престижа или броја обраћених, већ бити спреман носити бремена ближњих, оних који не могу сами да их носе.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...