Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Милан Ракић

Члан
  • Број садржаја

    20924
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    109

Репутација активности

  1. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на Небитан Лик у Забранити им да иду код хурурга   
    Ма јок, напротив. Треба пустити људе без мозга да показују своју шупљину (за наук другима).
  2. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Рада. in Лапсуси и испале (шта вас је насмејало)   
    Морам још једну своју испалу, сад се сетих... Обрук`о сам се ко нико... Радња се такође дешава у Сарајеву, на часу филозофије...
    А филозофију нам предаје млада професорка, тек три године отприлике како је завршила... А ми јуноше... Примећивала је она то наравно, но није придавала никакав значај нашим погледима, нити је пак својим облачењем и понашањем давала повода некаквој ласцивности... Напротив! Једино што је инсистирала, обзиром да је то мушка школа била где ми баш и нисмо по неки пут водили довољно рачуна о свом изгледу, да на њен час долазимо утегнути, чисте униформе, уредне фризуре и све тако у том фазону...
    Улази она на час, и након рапорта дежурног, узима креду и на табли исписује наслов теме коју данас треба да обрадимо, а то је Емпиризам, Џон Лок, итд., па још написа и оно Локово "Nihil est en intelectu...". А мени, к`о за инат, у том тренутку, к`о код Алексе Жуњића, проради неки спанаћ са овчетином шта ли, углавном муљало се то у стомаку и пошто се никако нисам могао суздржати, ја ти лепо пустим "голуба", и то читаво јато....
    Сви у учионици умукоше, ваљда у ишчекивању да до њих допре основни ефекат овог нуспроизвода варења хране, а професорка, мртва-`ладна, не окрећући главу од табле, све завршавајући писање изреке оног Енглеза, само рече: "Сељак! Отвори прозор и изађи на таблу!" Ја црвен к`о рак, поједе ме срамота, ови моји тада почеше да се смеју... Она се окрену, умири их, а мени даде креду у руке, те да сад лепо преведем ту Локову мис`о и да покушам да је објасним...
    Е сад Милане имаш шансу да се извучеш и поправиш утисак, кажем себи и приђем табли да учиним оно што се од мене тражи. Но, ваљда још од срамоте, руке ми дрхтаху, те се она креда сломи на два дела, а ја махинално пођох за оним парчетом што се откотрља на под, кад не лези враже... Учионицом се проломи још један резак звук, који овај пут не беше последица оне овце, него тога што сам био мало "елегантније попуњен", те се онај шав који спаја панталоне на туру рашио и знате већ-прсле пантоле... Ајој! Комедија. Слепстик прави. К`о код Чаплина. Ови моји у одељењу се више и не смеју, но вриште. Лупају ногамо по паркету и ударају рукама по скамијама, сузе им кренуше од смеха, хаос. Поче и Нада (тако се зове професорка) да се смеје, па се и прекрсти жена (еј... братство и јединство, војна ваздухопловна школа, а професорка се крсти..), а ја? Па да се земља отворила тад, не бих жалио, верујте ми. Но то није крај.
    Кад се смирише након неколико минута, који се мени чињаху к`о сати, каже она мени да одем до собе, променим панталоне и да се вратим на час те довршим започето. Е да сте ме тад видели... Од школске зграде до интерната има једно 300 метара. А пошто је она рупа на туру била баш велика, морао сам узети школску торбу како бих је прикривао док не дођем до собе. Е то је сад фаза Бастера Китона. Ја озбиљан, к`о дете кад се унереди, а иде старешина са десне стране. А ја се окрећем на кант на десно да га поздравим, а левом рукомтј. торбом прикривам срамоту. Кад наиђе неко са левог фронта, исто то само мало другачије. Па онда мало уза зид, чак ме срео и Начелник класе, поред којег сам само пројурио, а овај ни стигао није да одреагује. Било како било, домогнем се спаса-собе и ормана. Променим панталоне, успут консултујем и онај Филиповићев "Филозофијски рјечник" те на брзака "сажваћем" оно што Нада од мене очекиваше и трком се вратим на час...
    На часу је после било све ок! Чак сам и паметан "испао" што сам тако лепо све објаснио... Причало се о томе после... Годинама.
  3. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Иван 123 in Лапсуси и испале (шта вас је насмејало)   
    Прва ноћ у Рајловцу... Ми, деца од 15 година... Не мош` заспати... Родитељи отишли и "оставили" нас... Ајд` ти заспи сад, кад нема мајке да те покрије... Дођосмо овде да испунимо неке своје снове о војсци, ваздухопловству, авионима, ал` ноћна тама притиска и без обзира на удобност кревета, неда ти да заспиш. Моја соба, соба бр.8. У приземљу интерната. На улазним вратима собе већ окачена таблица са именима "станара". Миленковић, Бајић, Ракић, Ватреш... Нас тројица смо ту. Прва два са списка и ја, али недостаје Ватреш. Иначе, током дана, наш васпитач који нам је додељен је рекао да ће тај Ватреш доћи тек сутра, јер су питомци из Сарајева, таква је била организација, имали да се јаве на аеродром тек сутрадан, по доласку нас осталих, који нисмо из Сарајева и околине...
    "Шта је тај Ватреш?", пита Перо, један од цимера. Муслиман вероватно, кажем му, Адмир се зове. "А шта је то муслиман? Јел` то Шиптар?", укључи се Мики. Ја сад као објашњавам, а немам ни ја појма... А нас тројица дошли из Србије. Један из Каћа, други из Куршумлије, ја из Богатића. Сви из етнички чистих средина, а и ако баш нису, муслимана код нас није било, а и ако јесте, учени смо да смо сви исти. Ја додуше, имао код баке у селу једног Недина, који је такође о распустима долазио код своје баке по мајци. Дете из мешовитог брака. Мајка Српкиња из тог села, отац шабачки муслиман. Лекар. Па добио посао у Сарајеву, те се ту и Недин родио. Ал` док није кренуо у школу, а и касније за сваки распуст, 29-ти, Први мај, ето ти Неде у село, те смо нас двојица живели своје Томаса Сојера и Хаклбери Фина, Немце и партизане, каубоје и Индијанце, Загоре (где сам ја увек био Чико),... Знао сам само да је "другачији" када смо, као деца ишли иза куће да пишкимо и када га је моја бака једном у шали питала: "Недо! Јеси ли ти Босанац?", а он јој одговорио, мали смо били, још ни у школу нисмо кренули: "Нисам, ја сам мус`иманац!". И тако, на основу тог "предзнања", проведох добар део ноћи у објашњавању цимерима о томе ко је тај Адмир, док акламацијом нисмо усвојили, да је он један од оне двојице из вицева-Мујо или Хасо... Некако пред зору починусмо, док нас није васпитач "дигао" око 9-ке...
    Како ли је у својим сновима свако од нас тројице замишљао Адмира не знам, но сад на вратима собе, са нашим васпитачем Ћуфтом иза себе, људином од два метра као заштитом, стајаше мали црни дечак, црних очију и косе густе попут четке... "Ајде дјецо устајте!", повика Ћуфта, "Ево вам четвртог цимера. Упознајте га!" Ми онако буновни од неспавања, поскакасмо и упознасмо нашег новог друга... Испаде да је он ту баш из села, кућа му преко пута аеродрома беше. Падоше и први договори о одласку код њега, на пите и баклаве и остала благоутробија исламске кујне... Назвасмо га и Муја. Није му сметало.
    Пролазе тако дани, настава почела, ал` нема још нешто потребе да се учи. Дођеш из школе, па ти просто досадно. Размишљаш о кући, родитељима, џукцу којег си оставио код баке у селу, симпатијама из основне... Па ти некад и уђе мушица у око, јер не мереш признат` да плачеш, а очи пуне суза, срце `оће да искочи. Да бар можеш изаћ` у град, ал` нису нам још ураћене питомачке легитимације, тек смо се сликали. И као спас од туге, дође спорт. По цела поподнева и вечери смо проводили на спортским теренима, атлетској стази, базену... А Мујо баш и није био за спорт. Ретко је одлазио са нама. Правдао се да мора учит`.
    И тако, једном приликом када онако прљави, прашњави и знојави од спорта, улетесмо нас тројица у собу, затекосмо нашег Мују, како седи за столом и прича са једним питомцем са Војне академије. А тај младић, к`о од брега одваљен, тако је ваљда изгледао и Николетина Бурсаћ. Јал` је већа глава, ил` она ручерда. А плус што је академац. Еј бајо мој! Ко зна кол`ко ће воде Миљацком протећи док и ми не дођемо дотле... Углавном, након почетног изненађења, наш ти Мујо рече: "Ајде цимери, шта сте с` укип`ли? Улаз`те! Ајд` да ми упознате рођака. Са академ`је." Устаде ти Николет`на, пружи оне лопате од руку и дубоким гласом рече: "Стојан!"
    Ова моја двојица ништа, упознаше се са њим, ал ја к`о стручан је ли, не да мени нешто мира... "Хоћете пити кафу момци?", упита нас Мујо, и пре него што ова двојица одговорише, ја рече да хоћемо. Ма нисмо ми пили кафу наравно, али је та кафа била изговор, пошто је кувало било прљаво, те је онда Мујо мор`о изаћ` из собе до купатила да га опере. То ми је и била замисао, не би ли остали сами са Стојаном... А Стојан, стари вук са Козаре, игра му брк, сконт`о човек шта је...
    Кад Мујо изађе, Стојан нам исприповеда о њиховој фамилији. Дакле, Ватреши-два брата, бејаху негде од Источне Босне, па као што и свака прича почиње са убиством бега, тако и они отидоше са своје постојбине, те се један насели у Жепи, а други оде под Козару. Од ових што се населише у Жепи, један се у скорија времена, отприлике одма` након Првога рата, загледао у неку беговицу великог мираза, а он беше трговац који је тек почео развијати посао, те је тако примио ислам и оженио ју и од њих је овај наш цимер, а Стојан бејаше од овога другога брата који се насели под Козаром... И рече дечко да се знају, с` времена на време посећују и тако...
    Прича баш и није нека испала, како ова тема захтева, ал` мислим да говори о томе како сви бејасмо испаљени у овом казану, вилајета балканскога...
  4. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Милан Меденица :) in Avioni   
    [quote name=Милан Меденица ' timestamp='1346856505' post='704708] уживајте
    Хвала... А ево и једна занимљивост! У музејској просторији посвећеној Другом светском рату, на позицији 25, може се видети Либератор Б-24 из састава 512. сквадрона 376. бомбардерске групе 15. ваздухопловне армије у којем је летело 40 ваздухопловаца ЈКВ под називом - Југословенски деташман....
  5. Волим
    Милан Ракић got a reaction from YOKA in Oriflame, Kirby, Amway i ostale "firme"...   
    Унапред се извињавам због рогобатног наслова теме, али ми тренутно ништа паметније није на уму, а хтедох са вама да поделим искуство...
    Ономад, "заслугом" бившег министра војног, одем ја у превремену пензију... Пензија, к`о пензија. Додуше, наше војне мало веће од осталог света, али мала деца, подстанарски живот, неприхватање седења кући у "најбољим" годинама, углавном, решим да пронађем некакав посао. Узмем огласе и јавим се... Са друге стране, пријатан глас,ми смо реномирана фирма, бла, бла, бла, дођите сутра у толико сати на разговор за посао... Тек кад сам спустио слушалицу, схватих да у ствари нисам ни добио информацију о природи посла. Ајде, рекох себи, видећеш већ шта је у питању...
    "Тржни центар", један од многих београдских зиданих 90-их, лоше градње, још лошије архитектуре... Од три локала, направљен један, а на зиду слике усисивача под именом "Kirby". Чуо ја за ту скаламерију, све саме оде и панегирике, начух нешто и око цене тог сокоћала, ал` не чух ништа о ономе што ме иза угла сачека... Разговор са секретарицом, која рече да директор "само што није стигао", кад ето њега... Лепо одело, фина кравата, скуп сат... Испостави се да и смо и колеге. Завршио Војну Гимназију, ал` старији од мене, не знам га. Каже, напустио војску, нема ту `леба наставља, ово је живот, ако си паметан и ако успеш у послу. Лично, нисам никада "падао" на те бонвиванске форе, битна ми је била само допуна кућног буџета, а и он је након неколико минута на основу моје камене фаце док је говорио о дијамантским значкама и осталим Бахамима убрзо схватио да нисам тај тип, па је прешао на посао. У реду, сутра у 9 сати, са још неколико колега почиње обука!
    Почиње школа! Девет је сати, два студента, незапослена мама, незапослени инжењер, два радника-жртве транзиције, још једна цура и ја. Одељење. И наш професор... Друго одело, кравата, чини ми се и сат... Само ципеле исте... Почиње представљање производа, што би рекли у војсци-тактичко технички подаци... Уређај добар... Види се "из ваздуха". Материјали употребљени за производњу, завршна обрада, углавном није Кина, онако колоквијално... Још кад учини презентацију могућности истог... Па то чудо усисава прашину, пере, пегла, чисти, масира... Само што ручак не кува... Вау! Након неколико утренираних фора, што сам тек касније схватио, свима нам се оте управо тај узвик. Вау! Ал` да се вратимо на технолошки поступак израде... Ту ја добих први минус. Материјал, од којег је направљено црево и још неки делови усисивача, према његовим речима, то је производ Џенерал Илектрика, који овај беше развио специјално за НАСА-у и за њихову компанију и нигде више се не користи... Ја га погледах, како бре не користи се, па користи се и у нашем ваздухопловству још од средине седамдесетих година прошлог столећа... Г-2, Г-4, Орао, Газела, укратко сви ваздухоплови који се некада правише у мостарској фабрици авиона, имаше на себи понеки део те "чудаствене" материје... Поче жамор, мећу "ђацима", упитни погледи ка професору, а овај ме прострели погледом и пређе на неку другу тему... Дан се завршио тако што је он наставио даљу презентацију, а ја се све до краја часова преиспитивао где то још има лексана у нашем РВ-у...
    Дан други... Кафа на рачун куће... Она к`о из америчких филмова... Из бокала, па дошла ко сок са укусом ничега. Одма` на почетку часа сам замолио да одем у тоалет... Нећу више пити ту текућину... Принципи пословања... Ступњеви у напредовању по вертикали. Врло уочљиво игнорисање мене приликом објашњавања сваког степена посебно, коју он награду доноси у виду неке симболичне значке, новца и семинара на егзотичним местима диљем земаљског шара... Мама и ја зевамо... Њена мука је да прехрани чедо, а не да види Тахити...Други део дана је протекао у објашњавању да они не послују по принципу "мулти левела" него по незнанијачему... Тад добих и други минус... Објашњава он пример продаје комплетног усисивача са свим додацима, дакле у "фулу". Каже, цена је 3100 евра. Вау, оте се опет нама... Чекајте, то је само пример, не морају сви да купе те додатке за масажу, полирање и воскирање аута... Ми, наставља он даље, можемо потенцијалном купцу да понудимо тај уређај за 700 евра одмах, а оно остало, без камате, административне забране, банке и сличних институција на 24 рате по 100 евра. Питам ја како то? Ако сам добро схватио, ја неком Петру Петровићу, уз сагласност шефа продам усисивач за 700 евра и оставим му 24 уплатнице по 100 евра да он сам плати без икаквог средства обезбеђења, да он сам плаћа... Тако је, рече профа! Па шта, ако Петар узме усисивач и "запали". Све то иде на фирмин ризик, одговори он. Па онда, логично, усисивач кошта 700 евра, а ово је само чист ћар, е да би се задовољила мулти-левел структура... Опет ме ошину... Погледом... Поче и мама да коментарише... Даде нам профа слободно поподне... Иначе, сад чујем да се кредитирање врши путем банке... Изгледа да их је неколико Петровића ипак "запалило"...
    Дан трећи... Не пијем кафу. Не пије је нико. Секретарица са жаљењем одложи бокалче. Дође профа. Кежуал варијанта, петак је... Ал` све фирмирано... Видим и она цура се средила... Маме нема... Данашња тема, презентација! Морам да напоменем, да смо ми у претходна два дана морали да доставимо свако по 10 адреса где смо уговорили презентацију, коју ћемо током наступајућег викенда обавити у склопу обуке... То нам неће платити... Али ће проценити ко је добар за посао... Поче час и поче објашњавање, како се то чудо од усисивача продаје... Па неке форе, па објашњавање производа, па обећавање награде и бонуса... Па разноразни трикови, како би потенцијалног купца "натерали" да "падне са столице" од запањености могућностима... Или пак да домаћицу куће у којој вршите презентацију доведете у стање да се посрами количином прашине и ко зна чега све не, коју је млазна турбина усисивача управо извукла из њеног најбољег и најновијег тепиха, који је,сва црвена у лицу, баш јутрос очистила... Машина моћна нема шта... Али ми се не свиђају те "телешоп форе". Почињем неке ствари да капирам, ал` ајде, да видим до краја шта ће бити... Нисам ништа коментарисао... Да не добијем минус... Завршише се часови и "паде" договор да се окупимо сутра на адреси тој и тој, где ћемо се упознати са осталим колегама, са шефом фирме за град Београд и где ћемо добити менторе за сутрашње и прексутрашње презентације. Отпусти све, мене остави. Каже, ево ти усисивач, носи кући, среди стан, мало вежбај, па га понеси сутра да радимо... Ја упртих ону кутијетину и дођо` кући... Јој како смо се забављали то вече жена, деца и ја... Ја применио све оне форе, деца у чуду... Старији син каже, тата ти си чаробњак... Углавном, радили смо до касно у ноћ, средили стан тип-топ...
    Субота јутро, мирно, тихо... Појављујем се на договореној адреси пола сата пре договореног времена... Уводе ме у "храм". Ја са усисвачем на леђима... А то нека вила, свуда по зидовима слике усисивача и задовољних и насмејаних родитеља и деце испред неких пејсажа к`о у јеховистичким публикацијама... Сија све...Просторија огромна. Поређане столице, једно 50-60 комада... Испред "амвон" и "предикаоница"... На "олтару" слика неке егзотичне плаже, табла са 50-ак имена сарадника и усисивачи, пуно усисивача... Видео бим и мини линија... На другом крају просторије, иза столица, огромна тераса, на њој моје будуће колеге... Ћаскају, пуше и пију кафу... Ону... Не пијем кафу, одбих девојку, која ми је понуди... Нађох оне моје школске... Они ме упознаше са некима... Дође и мој "шеф"... Слушам приче... Човече, сањаћу усисиваче, само се о томе прича, о продаји, о поенима, о напредовању, парама, острвима којекаквим... Ех... У једном тренутку, зачу се музика са оног разгласа, и то нека, рек`о би, `нако индијска... Или како они кажу амбијентална.. Свеједно, иде ми на живце. `Ајмо унутра, тапшањем нас позва нека "напуцана" госпоја... Идемо, каже мој "шеф", сад стиже газда. Кад смо ушли у просторију и поседали на оне столице, видех да нас има свакавих, старијих, млађих, скупо обучених (то су шефови), оних који би да изгледају скупо, али одају их лоше ципеле, кинеске кравате и жутило по оковратнику кошуље (они су дошли до неког степена, ал` још увек не могу себи да приуште те статусне симболе) и нас у кежуал варијанти... Наиме, нас које тек након тог пробног викенда треба да "иницирају" не "терају" да се држимо дрес кода, који је иначе управо такав-кравата и одело... Ту привилегију, ношења тих одежди ћемо добити тек након "иницијације", односно примања у фирму, уколико се добро покажемо следећих дана...
    Музика престаје, улази "Биг-бос"... Неодољиво ме подсећа на Дејана Лучића... И он у неком Зилерију... Два печатна прстена и слово "К" на реверу сакоа, од неког драгог камена рекао бих... Значка, не сако... Како је он ушао, почиње "обред"... Е то се не може речима описати. Његов "ђакон", младић којије ушао са њим у просторију, прилази разгласу и пушта неку, овог пута диско музику краја 70-их година... Оне форе "Би-џиз" и то... И он онда са "предикаонице" почиње да маше рукама, и сви у просторији, ови старији сарадници, почеше да машу, као и он и певају, на енглеском језику, све вртећи рукама око главе и кажипрстом указујући на слепоочнице, да је:"Кирби је у мојим мислима!"... Онда он склапа руке у молитвени положај, а све њишући куковима, а и остали тако исто, па све подврискују да:"Кирби је у мом срцу!"
    Наш професор се окреће према нама новајлијама и захтева од нас, да и ми врцкамо... Неки бојажљиво и почеше, ја у чуду, зин`о сам, мог`о ми је голуб ући у уста... "Ђакон" наставља, па почиње да "метанише" и при томе пева, а остали понављају у истом положају, да:"Кирби је у мојим ногама"...Тотални циркус, ал` најјачи ми ово старији, што су учили руски у школи, па не знају енглески, а све ломе језик, како би изговорили речи "молитве"... Подиже се "ђакон" и онда к`о "обузет" поче да шири рукама око главе, како би завршио ову "јектенију" констатацијом, на енглеском наравно, да:"Кирби је свуда око нас" и "прозбом" да нам:"Кирби помогне да победимо све недаће у животу и постанемо успешни и цењени људи"... Након тога је следио један "акламативан" урлик, рекао бих, из свих грла "Кирби!", чиме се овај део "службе" завршио...
    Ово је био део за "оглашене". Ми новаци, тада смо замољени да напустимо просторију, како би на другом делу "службе", остали само "верни"... Објашњено нам је да ће сада разговарати о постигнутим успесима током претходне седмице и нама новајлијама одредити менторе и пошто смо нови, немамо право да присуствујемо том чину... Друга просторија, опет кафа... За овај део састанка, којем нисам присуствовао, нашао сам на неком форуму причу, нека жена је објаснила, ја нисам видео, али преносим, како онда и она табла има своју улогу... Наиме, онај "Лучић" чита имена са табле, где пише колико је ко имао уговорених презентација током протекле седмице и да ли је успео да прода минимална два комада ваљда... Ако није успео, те недеље неће добити плату, а онда, има пред свима да устане и да почне да њаче као магарац... Ову информацију сам нашао негде на форуму, нисам видео, али обзиром на оно што видех и општи утисак, верујем да је истина...
    Углавном, тај дан сам отишао и "одрадио" првих пет презентација са ментором. Махом код родбине и пријатеља. Према речима ментора, добро ми је ишло, те тако морам испричати и једну анегдоту. Последња презентација те вечери код моје сестре. Поређала се публика, сестра, сад већ покојни зет, њихова деца, комшиница... Требало је представити могућности усисивача са тзв. Хепа филтером. Презентација се начини тако да се у филтер стави тканина од материјала од којег се праве кесе за обичне усисиваче и на ту тканину се стави коцка шећера... Онда се "третира" тепих неколико секунди, а потом се извади филтер и та коцка шећера који су црни, али буквално црни од прашине. Та црна коцка шећера се одложи. Онда се узме друга коцка, па се прекрије тим Хепа филтером, понови се поступак са усисавањем, те се онда тријумфалистички прикаже та нова коцка шећера, која је сад савршено бела, а све око ње је црно од прашине... Држећи црну и белу коцку у рукама. тада се према "литератури" потенцијалниим купцима треба обратити са питањем/констатацијом указујући на "чисту" коцку: "Ја сам свој шећер изабрао, а ви?" Е сад, пошто сестра није имала шећер у коцки, предложила је средину од хлеба, што је ментор прихватио... За време док је извршавао претходно наведене поступке, у собу где се то одвијало, ушла је сада покојна, сестрина свекрва, стара жена, која тек устала од поподневне сиесте беше... И кад узе мој ментор да редом поставља оно питање сестри, зету, деци, комшиници, све гурајући им онај "црни" и "бели" хлеб пред нос, када је дошао до баба Наде, она му само лаконски одговори, још увек поспана не схватајући о чему се ради: "Немој мене дете нудити, ја сам управо вечерала!" Вриштали смо од смеха...
    Када се то вече "вратисмо" у централу, похвали ме мој ментор пред "шефом" да сам добар и тако то... Овај ми заказа за сутра ујутро у девет наставак оних других пет презентација, све соколећи ме... Ја му рекох да је сутра недеља и да бих у то време требао ићи на Литургију... Он ме погледа бело, све не капирајући шта је то и углавном ја се тако оканух ових секташа....
  6. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла у Hristružica   
    Искрено, мене овакве теме вређају на форуму, а нарочито да читам несувисле коментаре са сајта атеиста. Баш ме брига и за христоружицу и њене трипове и атеистичка исмејавања и трпања све у исти кош.
    Ово је увреда за интелигенцију сваког иоле нормалног човека.
  7. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на Жељко у Mihailovićevi jevreji (ili Jevreji u četnicima)   
    Istina je da je bilo Jevreja i u komunistima , kao uostalom i Srba što je bilo na obe strane.
    Međutim nije titova Jugoslavija bila antiizraelska samo zbog pomaganja palesticima, uostalom i to pomaganje palestincima mnogo govori.
    У сваком случају нама то комунистичко наслеђе уопште не треба. Са Израелом треба да градимо добре односе , јер ми више нисмо комунистичка Југославија већ Србија .
    Ова тема је добра јер указује националистима , који су данас склони да Јевреје под утицајем хрватске пропаганде ( да не кажем усташке ) посматрају као непријатеље који су се нарочито заверили противу Срба , што уопште није тачно.
    Даље у Дражиним четницима активно је учествовало скоро 1000 Јевреја , ако је толико било и на партизанској страни онда свака част партизанима, али мислим да није.
    Јевреји су на овим просторима а и на свим другим увек водили своју политику, што је разумљиво само по себи и сагледавајући њихову историју, међутим у српској историји је немали број Јевреја српских патриота који су дали велики допринос управо српској идеји и државности. На неки начин од свих народа на простору екс Југославије србима су Јевреји били најнаклоњенији.
    На жалост ми данас у омладини српској имамо као што рекох под утицајем хрватске пропаганде појаву неког бесмисленог антисемитизма.
    Лабус је тада био функционер државе Србије када је једном приликом заплењен материјал који је из хрватске стигао у Србију са изразито антисемитским садржајем. Нису тада наши жути прстом мрднули да се ово истражи и обзнани , и да се изборе против ових акција хрватског дебеа.
    Просто су пустили да нам усташе инфилтрирају антисемитске књижице и брошуре разним појединцима и пацовским каналима овим домаћим неонацошима.
    О томе треба да се говори.
    Ништа боље жути нису чинили ни по питању медијског спиновања и тровања Срба против Руса.
    Зашто је то тако, ко је узео кинту за те марифетлуке то све треба истражити , али је велика одговорност на тим тадашњим властима.
  8. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на DankaM у Oriflame, Kirby, Amway i ostale "firme"...   
    To sa "molitvama" Kirby usisivaču, mislim da im je to neka fora iz popularne psihologije, recimo NLP.
    Svi su neverovatno progresivni :rolleyes: samo da bi zaradili više para. Mislim da bi držali gaće na glavi i
    nabili olovke u nozdrve, kao Crna Guja u 2.sv. ratu, ako bi to donelo profit...
  9. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на Јаков. у Mihailovićevi jevreji (ili Jevreji u četnicima)   
    Zbog ovakvog govora mržnje podneo sam žalbu administraciji.
    U Jugoslaviji je ubijeno 85 posto Jevrejskog stanovništva. (najviše u Makedoniji, gde je čak 98 posto Jevreja stradalo).
    Cilj ove teme nije da stvara razlike među narodima (Srbima i Jevrejima), već da pokaže da je se Izabrani narod opredeljivao svako po svojoj savesti i instinktu za održanje. Bilo je Jevreja partizana i komunista, bilo je Jevreja četnika...
    Uopštavati i govorti o Jevrejima na način kako vi to radite nije ništa drugo nego antisemitizam a samim tim i opovrgavanje i ismevanje Holokausta, slično onome što rade neke islamske vođe poput šeika Hamasa i iranskog Ahmadinedžada.
  10. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Andre Williams in Oriflame, Kirby, Amway i ostale "firme"...   
    Унапред се извињавам због рогобатног наслова теме, али ми тренутно ништа паметније није на уму, а хтедох са вама да поделим искуство...
    Ономад, "заслугом" бившег министра војног, одем ја у превремену пензију... Пензија, к`о пензија. Додуше, наше војне мало веће од осталог света, али мала деца, подстанарски живот, неприхватање седења кући у "најбољим" годинама, углавном, решим да пронађем некакав посао. Узмем огласе и јавим се... Са друге стране, пријатан глас,ми смо реномирана фирма, бла, бла, бла, дођите сутра у толико сати на разговор за посао... Тек кад сам спустио слушалицу, схватих да у ствари нисам ни добио информацију о природи посла. Ајде, рекох себи, видећеш већ шта је у питању...
    "Тржни центар", један од многих београдских зиданих 90-их, лоше градње, још лошије архитектуре... Од три локала, направљен један, а на зиду слике усисивача под именом "Kirby". Чуо ја за ту скаламерију, све саме оде и панегирике, начух нешто и око цене тог сокоћала, ал` не чух ништа о ономе што ме иза угла сачека... Разговор са секретарицом, која рече да директор "само што није стигао", кад ето њега... Лепо одело, фина кравата, скуп сат... Испостави се да и смо и колеге. Завршио Војну Гимназију, ал` старији од мене, не знам га. Каже, напустио војску, нема ту `леба наставља, ово је живот, ако си паметан и ако успеш у послу. Лично, нисам никада "падао" на те бонвиванске форе, битна ми је била само допуна кућног буџета, а и он је након неколико минута на основу моје камене фаце док је говорио о дијамантским значкама и осталим Бахамима убрзо схватио да нисам тај тип, па је прешао на посао. У реду, сутра у 9 сати, са још неколико колега почиње обука!
    Почиње школа! Девет је сати, два студента, незапослена мама, незапослени инжењер, два радника-жртве транзиције, још једна цура и ја. Одељење. И наш професор... Друго одело, кравата, чини ми се и сат... Само ципеле исте... Почиње представљање производа, што би рекли у војсци-тактичко технички подаци... Уређај добар... Види се "из ваздуха". Материјали употребљени за производњу, завршна обрада, углавном није Кина, онако колоквијално... Још кад учини презентацију могућности истог... Па то чудо усисава прашину, пере, пегла, чисти, масира... Само што ручак не кува... Вау! Након неколико утренираних фора, што сам тек касније схватио, свима нам се оте управо тај узвик. Вау! Ал` да се вратимо на технолошки поступак израде... Ту ја добих први минус. Материјал, од којег је направљено црево и још неки делови усисивача, према његовим речима, то је производ Џенерал Илектрика, који овај беше развио специјално за НАСА-у и за њихову компанију и нигде више се не користи... Ја га погледах, како бре не користи се, па користи се и у нашем ваздухопловству још од средине седамдесетих година прошлог столећа... Г-2, Г-4, Орао, Газела, укратко сви ваздухоплови који се некада правише у мостарској фабрици авиона, имаше на себи понеки део те "чудаствене" материје... Поче жамор, мећу "ђацима", упитни погледи ка професору, а овај ме прострели погледом и пређе на неку другу тему... Дан се завршио тако што је он наставио даљу презентацију, а ја се све до краја часова преиспитивао где то још има лексана у нашем РВ-у...
    Дан други... Кафа на рачун куће... Она к`о из америчких филмова... Из бокала, па дошла ко сок са укусом ничега. Одма` на почетку часа сам замолио да одем у тоалет... Нећу више пити ту текућину... Принципи пословања... Ступњеви у напредовању по вертикали. Врло уочљиво игнорисање мене приликом објашњавања сваког степена посебно, коју он награду доноси у виду неке симболичне значке, новца и семинара на егзотичним местима диљем земаљског шара... Мама и ја зевамо... Њена мука је да прехрани чедо, а не да види Тахити...Други део дана је протекао у објашњавању да они не послују по принципу "мулти левела" него по незнанијачему... Тад добих и други минус... Објашњава он пример продаје комплетног усисивача са свим додацима, дакле у "фулу". Каже, цена је 3100 евра. Вау, оте се опет нама... Чекајте, то је само пример, не морају сви да купе те додатке за масажу, полирање и воскирање аута... Ми, наставља он даље, можемо потенцијалном купцу да понудимо тај уређај за 700 евра одмах, а оно остало, без камате, административне забране, банке и сличних институција на 24 рате по 100 евра. Питам ја како то? Ако сам добро схватио, ја неком Петру Петровићу, уз сагласност шефа продам усисивач за 700 евра и оставим му 24 уплатнице по 100 евра да он сам плати без икаквог средства обезбеђења, да он сам плаћа... Тако је, рече профа! Па шта, ако Петар узме усисивач и "запали". Све то иде на фирмин ризик, одговори он. Па онда, логично, усисивач кошта 700 евра, а ово је само чист ћар, е да би се задовољила мулти-левел структура... Опет ме ошину... Погледом... Поче и мама да коментарише... Даде нам профа слободно поподне... Иначе, сад чујем да се кредитирање врши путем банке... Изгледа да их је неколико Петровића ипак "запалило"...
    Дан трећи... Не пијем кафу. Не пије је нико. Секретарица са жаљењем одложи бокалче. Дође профа. Кежуал варијанта, петак је... Ал` све фирмирано... Видим и она цура се средила... Маме нема... Данашња тема, презентација! Морам да напоменем, да смо ми у претходна два дана морали да доставимо свако по 10 адреса где смо уговорили презентацију, коју ћемо током наступајућег викенда обавити у склопу обуке... То нам неће платити... Али ће проценити ко је добар за посао... Поче час и поче објашњавање, како се то чудо од усисивача продаје... Па неке форе, па објашњавање производа, па обећавање награде и бонуса... Па разноразни трикови, како би потенцијалног купца "натерали" да "падне са столице" од запањености могућностима... Или пак да домаћицу куће у којој вршите презентацију доведете у стање да се посрами количином прашине и ко зна чега све не, коју је млазна турбина усисивача управо извукла из њеног најбољег и најновијег тепиха, који је,сва црвена у лицу, баш јутрос очистила... Машина моћна нема шта... Али ми се не свиђају те "телешоп форе". Почињем неке ствари да капирам, ал` ајде, да видим до краја шта ће бити... Нисам ништа коментарисао... Да не добијем минус... Завршише се часови и "паде" договор да се окупимо сутра на адреси тој и тој, где ћемо се упознати са осталим колегама, са шефом фирме за град Београд и где ћемо добити менторе за сутрашње и прексутрашње презентације. Отпусти све, мене остави. Каже, ево ти усисивач, носи кући, среди стан, мало вежбај, па га понеси сутра да радимо... Ја упртих ону кутијетину и дођо` кући... Јој како смо се забављали то вече жена, деца и ја... Ја применио све оне форе, деца у чуду... Старији син каже, тата ти си чаробњак... Углавном, радили смо до касно у ноћ, средили стан тип-топ...
    Субота јутро, мирно, тихо... Појављујем се на договореној адреси пола сата пре договореног времена... Уводе ме у "храм". Ја са усисвачем на леђима... А то нека вила, свуда по зидовима слике усисивача и задовољних и насмејаних родитеља и деце испред неких пејсажа к`о у јеховистичким публикацијама... Сија све...Просторија огромна. Поређане столице, једно 50-60 комада... Испред "амвон" и "предикаоница"... На "олтару" слика неке егзотичне плаже, табла са 50-ак имена сарадника и усисивачи, пуно усисивача... Видео бим и мини линија... На другом крају просторије, иза столица, огромна тераса, на њој моје будуће колеге... Ћаскају, пуше и пију кафу... Ону... Не пијем кафу, одбих девојку, која ми је понуди... Нађох оне моје школске... Они ме упознаше са некима... Дође и мој "шеф"... Слушам приче... Човече, сањаћу усисиваче, само се о томе прича, о продаји, о поенима, о напредовању, парама, острвима којекаквим... Ех... У једном тренутку, зачу се музика са оног разгласа, и то нека, рек`о би, `нако индијска... Или како они кажу амбијентална.. Свеједно, иде ми на живце. `Ајмо унутра, тапшањем нас позва нека "напуцана" госпоја... Идемо, каже мој "шеф", сад стиже газда. Кад смо ушли у просторију и поседали на оне столице, видех да нас има свакавих, старијих, млађих, скупо обучених (то су шефови), оних који би да изгледају скупо, али одају их лоше ципеле, кинеске кравате и жутило по оковратнику кошуље (они су дошли до неког степена, ал` још увек не могу себи да приуште те статусне симболе) и нас у кежуал варијанти... Наиме, нас које тек након тог пробног викенда треба да "иницирају" не "терају" да се држимо дрес кода, који је иначе управо такав-кравата и одело... Ту привилегију, ношења тих одежди ћемо добити тек након "иницијације", односно примања у фирму, уколико се добро покажемо следећих дана...
    Музика престаје, улази "Биг-бос"... Неодољиво ме подсећа на Дејана Лучића... И он у неком Зилерију... Два печатна прстена и слово "К" на реверу сакоа, од неког драгог камена рекао бих... Значка, не сако... Како је он ушао, почиње "обред"... Е то се не може речима описати. Његов "ђакон", младић којије ушао са њим у просторију, прилази разгласу и пушта неку, овог пута диско музику краја 70-их година... Оне форе "Би-џиз" и то... И он онда са "предикаонице" почиње да маше рукама, и сви у просторији, ови старији сарадници, почеше да машу, као и он и певају, на енглеском језику, све вртећи рукама око главе и кажипрстом указујући на слепоочнице, да је:"Кирби је у мојим мислима!"... Онда он склапа руке у молитвени положај, а све њишући куковима, а и остали тако исто, па све подврискују да:"Кирби је у мом срцу!"
    Наш професор се окреће према нама новајлијама и захтева од нас, да и ми врцкамо... Неки бојажљиво и почеше, ја у чуду, зин`о сам, мог`о ми је голуб ући у уста... "Ђакон" наставља, па почиње да "метанише" и при томе пева, а остали понављају у истом положају, да:"Кирби је у мојим ногама"...Тотални циркус, ал` најјачи ми ово старији, што су учили руски у школи, па не знају енглески, а све ломе језик, како би изговорили речи "молитве"... Подиже се "ђакон" и онда к`о "обузет" поче да шири рукама око главе, како би завршио ову "јектенију" констатацијом, на енглеском наравно, да:"Кирби је свуда око нас" и "прозбом" да нам:"Кирби помогне да победимо све недаће у животу и постанемо успешни и цењени људи"... Након тога је следио један "акламативан" урлик, рекао бих, из свих грла "Кирби!", чиме се овај део "службе" завршио...
    Ово је био део за "оглашене". Ми новаци, тада смо замољени да напустимо просторију, како би на другом делу "службе", остали само "верни"... Објашњено нам је да ће сада разговарати о постигнутим успесима током претходне седмице и нама новајлијама одредити менторе и пошто смо нови, немамо право да присуствујемо том чину... Друга просторија, опет кафа... За овај део састанка, којем нисам присуствовао, нашао сам на неком форуму причу, нека жена је објаснила, ја нисам видео, али преносим, како онда и она табла има своју улогу... Наиме, онај "Лучић" чита имена са табле, где пише колико је ко имао уговорених презентација током протекле седмице и да ли је успео да прода минимална два комада ваљда... Ако није успео, те недеље неће добити плату, а онда, има пред свима да устане и да почне да њаче као магарац... Ову информацију сам нашао негде на форуму, нисам видео, али обзиром на оно што видех и општи утисак, верујем да је истина...
    Углавном, тај дан сам отишао и "одрадио" првих пет презентација са ментором. Махом код родбине и пријатеља. Према речима ментора, добро ми је ишло, те тако морам испричати и једну анегдоту. Последња презентација те вечери код моје сестре. Поређала се публика, сестра, сад већ покојни зет, њихова деца, комшиница... Требало је представити могућности усисивача са тзв. Хепа филтером. Презентација се начини тако да се у филтер стави тканина од материјала од којег се праве кесе за обичне усисиваче и на ту тканину се стави коцка шећера... Онда се "третира" тепих неколико секунди, а потом се извади филтер и та коцка шећера који су црни, али буквално црни од прашине. Та црна коцка шећера се одложи. Онда се узме друга коцка, па се прекрије тим Хепа филтером, понови се поступак са усисавањем, те се онда тријумфалистички прикаже та нова коцка шећера, која је сад савршено бела, а све око ње је црно од прашине... Држећи црну и белу коцку у рукама. тада се према "литератури" потенцијалниим купцима треба обратити са питањем/констатацијом указујући на "чисту" коцку: "Ја сам свој шећер изабрао, а ви?" Е сад, пошто сестра није имала шећер у коцки, предложила је средину од хлеба, што је ментор прихватио... За време док је извршавао претходно наведене поступке, у собу где се то одвијало, ушла је сада покојна, сестрина свекрва, стара жена, која тек устала од поподневне сиесте беше... И кад узе мој ментор да редом поставља оно питање сестри, зету, деци, комшиници, све гурајући им онај "црни" и "бели" хлеб пред нос, када је дошао до баба Наде, она му само лаконски одговори, још увек поспана не схватајући о чему се ради: "Немој мене дете нудити, ја сам управо вечерала!" Вриштали смо од смеха...
    Када се то вече "вратисмо" у централу, похвали ме мој ментор пред "шефом" да сам добар и тако то... Овај ми заказа за сутра ујутро у девет наставак оних других пет презентација, све соколећи ме... Ја му рекох да је сутра недеља и да бих у то време требао ићи на Литургију... Он ме погледа бело, све не капирајући шта је то и углавном ја се тако оканух ових секташа....
  11. Волим
    Милан Ракић got a reaction from DankaM in Oriflame, Kirby, Amway i ostale "firme"...   
    Унапред се извињавам због рогобатног наслова теме, али ми тренутно ништа паметније није на уму, а хтедох са вама да поделим искуство...
    Ономад, "заслугом" бившег министра војног, одем ја у превремену пензију... Пензија, к`о пензија. Додуше, наше војне мало веће од осталог света, али мала деца, подстанарски живот, неприхватање седења кући у "најбољим" годинама, углавном, решим да пронађем некакав посао. Узмем огласе и јавим се... Са друге стране, пријатан глас,ми смо реномирана фирма, бла, бла, бла, дођите сутра у толико сати на разговор за посао... Тек кад сам спустио слушалицу, схватих да у ствари нисам ни добио информацију о природи посла. Ајде, рекох себи, видећеш већ шта је у питању...
    "Тржни центар", један од многих београдских зиданих 90-их, лоше градње, још лошије архитектуре... Од три локала, направљен један, а на зиду слике усисивача под именом "Kirby". Чуо ја за ту скаламерију, све саме оде и панегирике, начух нешто и око цене тог сокоћала, ал` не чух ништа о ономе што ме иза угла сачека... Разговор са секретарицом, која рече да директор "само што није стигао", кад ето њега... Лепо одело, фина кравата, скуп сат... Испостави се да и смо и колеге. Завршио Војну Гимназију, ал` старији од мене, не знам га. Каже, напустио војску, нема ту `леба наставља, ово је живот, ако си паметан и ако успеш у послу. Лично, нисам никада "падао" на те бонвиванске форе, битна ми је била само допуна кућног буџета, а и он је након неколико минута на основу моје камене фаце док је говорио о дијамантским значкама и осталим Бахамима убрзо схватио да нисам тај тип, па је прешао на посао. У реду, сутра у 9 сати, са још неколико колега почиње обука!
    Почиње школа! Девет је сати, два студента, незапослена мама, незапослени инжењер, два радника-жртве транзиције, још једна цура и ја. Одељење. И наш професор... Друго одело, кравата, чини ми се и сат... Само ципеле исте... Почиње представљање производа, што би рекли у војсци-тактичко технички подаци... Уређај добар... Види се "из ваздуха". Материјали употребљени за производњу, завршна обрада, углавном није Кина, онако колоквијално... Још кад учини презентацију могућности истог... Па то чудо усисава прашину, пере, пегла, чисти, масира... Само што ручак не кува... Вау! Након неколико утренираних фора, што сам тек касније схватио, свима нам се оте управо тај узвик. Вау! Ал` да се вратимо на технолошки поступак израде... Ту ја добих први минус. Материјал, од којег је направљено црево и још неки делови усисивача, према његовим речима, то је производ Џенерал Илектрика, који овај беше развио специјално за НАСА-у и за њихову компанију и нигде више се не користи... Ја га погледах, како бре не користи се, па користи се и у нашем ваздухопловству још од средине седамдесетих година прошлог столећа... Г-2, Г-4, Орао, Газела, укратко сви ваздухоплови који се некада правише у мостарској фабрици авиона, имаше на себи понеки део те "чудаствене" материје... Поче жамор, мећу "ђацима", упитни погледи ка професору, а овај ме прострели погледом и пређе на неку другу тему... Дан се завршио тако што је он наставио даљу презентацију, а ја се све до краја часова преиспитивао где то још има лексана у нашем РВ-у...
    Дан други... Кафа на рачун куће... Она к`о из америчких филмова... Из бокала, па дошла ко сок са укусом ничега. Одма` на почетку часа сам замолио да одем у тоалет... Нећу више пити ту текућину... Принципи пословања... Ступњеви у напредовању по вертикали. Врло уочљиво игнорисање мене приликом објашњавања сваког степена посебно, коју он награду доноси у виду неке симболичне значке, новца и семинара на егзотичним местима диљем земаљског шара... Мама и ја зевамо... Њена мука је да прехрани чедо, а не да види Тахити...Други део дана је протекао у објашњавању да они не послују по принципу "мулти левела" него по незнанијачему... Тад добих и други минус... Објашњава он пример продаје комплетног усисивача са свим додацима, дакле у "фулу". Каже, цена је 3100 евра. Вау, оте се опет нама... Чекајте, то је само пример, не морају сви да купе те додатке за масажу, полирање и воскирање аута... Ми, наставља он даље, можемо потенцијалном купцу да понудимо тај уређај за 700 евра одмах, а оно остало, без камате, административне забране, банке и сличних институција на 24 рате по 100 евра. Питам ја како то? Ако сам добро схватио, ја неком Петру Петровићу, уз сагласност шефа продам усисивач за 700 евра и оставим му 24 уплатнице по 100 евра да он сам плати без икаквог средства обезбеђења, да он сам плаћа... Тако је, рече профа! Па шта, ако Петар узме усисивач и "запали". Све то иде на фирмин ризик, одговори он. Па онда, логично, усисивач кошта 700 евра, а ово је само чист ћар, е да би се задовољила мулти-левел структура... Опет ме ошину... Погледом... Поче и мама да коментарише... Даде нам профа слободно поподне... Иначе, сад чујем да се кредитирање врши путем банке... Изгледа да их је неколико Петровића ипак "запалило"...
    Дан трећи... Не пијем кафу. Не пије је нико. Секретарица са жаљењем одложи бокалче. Дође профа. Кежуал варијанта, петак је... Ал` све фирмирано... Видим и она цура се средила... Маме нема... Данашња тема, презентација! Морам да напоменем, да смо ми у претходна два дана морали да доставимо свако по 10 адреса где смо уговорили презентацију, коју ћемо током наступајућег викенда обавити у склопу обуке... То нам неће платити... Али ће проценити ко је добар за посао... Поче час и поче објашњавање, како се то чудо од усисивача продаје... Па неке форе, па објашњавање производа, па обећавање награде и бонуса... Па разноразни трикови, како би потенцијалног купца "натерали" да "падне са столице" од запањености могућностима... Или пак да домаћицу куће у којој вршите презентацију доведете у стање да се посрами количином прашине и ко зна чега све не, коју је млазна турбина усисивача управо извукла из њеног најбољег и најновијег тепиха, који је,сва црвена у лицу, баш јутрос очистила... Машина моћна нема шта... Али ми се не свиђају те "телешоп форе". Почињем неке ствари да капирам, ал` ајде, да видим до краја шта ће бити... Нисам ништа коментарисао... Да не добијем минус... Завршише се часови и "паде" договор да се окупимо сутра на адреси тој и тој, где ћемо се упознати са осталим колегама, са шефом фирме за град Београд и где ћемо добити менторе за сутрашње и прексутрашње презентације. Отпусти све, мене остави. Каже, ево ти усисивач, носи кући, среди стан, мало вежбај, па га понеси сутра да радимо... Ја упртих ону кутијетину и дођо` кући... Јој како смо се забављали то вече жена, деца и ја... Ја применио све оне форе, деца у чуду... Старији син каже, тата ти си чаробњак... Углавном, радили смо до касно у ноћ, средили стан тип-топ...
    Субота јутро, мирно, тихо... Појављујем се на договореној адреси пола сата пре договореног времена... Уводе ме у "храм". Ја са усисвачем на леђима... А то нека вила, свуда по зидовима слике усисивача и задовољних и насмејаних родитеља и деце испред неких пејсажа к`о у јеховистичким публикацијама... Сија све...Просторија огромна. Поређане столице, једно 50-60 комада... Испред "амвон" и "предикаоница"... На "олтару" слика неке егзотичне плаже, табла са 50-ак имена сарадника и усисивачи, пуно усисивача... Видео бим и мини линија... На другом крају просторије, иза столица, огромна тераса, на њој моје будуће колеге... Ћаскају, пуше и пију кафу... Ону... Не пијем кафу, одбих девојку, која ми је понуди... Нађох оне моје школске... Они ме упознаше са некима... Дође и мој "шеф"... Слушам приче... Човече, сањаћу усисиваче, само се о томе прича, о продаји, о поенима, о напредовању, парама, острвима којекаквим... Ех... У једном тренутку, зачу се музика са оног разгласа, и то нека, рек`о би, `нако индијска... Или како они кажу амбијентална.. Свеједно, иде ми на живце. `Ајмо унутра, тапшањем нас позва нека "напуцана" госпоја... Идемо, каже мој "шеф", сад стиже газда. Кад смо ушли у просторију и поседали на оне столице, видех да нас има свакавих, старијих, млађих, скупо обучених (то су шефови), оних који би да изгледају скупо, али одају их лоше ципеле, кинеске кравате и жутило по оковратнику кошуље (они су дошли до неког степена, ал` још увек не могу себи да приуште те статусне симболе) и нас у кежуал варијанти... Наиме, нас које тек након тог пробног викенда треба да "иницирају" не "терају" да се држимо дрес кода, који је иначе управо такав-кравата и одело... Ту привилегију, ношења тих одежди ћемо добити тек након "иницијације", односно примања у фирму, уколико се добро покажемо следећих дана...
    Музика престаје, улази "Биг-бос"... Неодољиво ме подсећа на Дејана Лучића... И он у неком Зилерију... Два печатна прстена и слово "К" на реверу сакоа, од неког драгог камена рекао бих... Значка, не сако... Како је он ушао, почиње "обред"... Е то се не може речима описати. Његов "ђакон", младић којије ушао са њим у просторију, прилази разгласу и пушта неку, овог пута диско музику краја 70-их година... Оне форе "Би-џиз" и то... И он онда са "предикаонице" почиње да маше рукама, и сви у просторији, ови старији сарадници, почеше да машу, као и он и певају, на енглеском језику, све вртећи рукама око главе и кажипрстом указујући на слепоочнице, да је:"Кирби је у мојим мислима!"... Онда он склапа руке у молитвени положај, а све њишући куковима, а и остали тако исто, па све подврискују да:"Кирби је у мом срцу!"
    Наш професор се окреће према нама новајлијама и захтева од нас, да и ми врцкамо... Неки бојажљиво и почеше, ја у чуду, зин`о сам, мог`о ми је голуб ући у уста... "Ђакон" наставља, па почиње да "метанише" и при томе пева, а остали понављају у истом положају, да:"Кирби је у мојим ногама"...Тотални циркус, ал` најјачи ми ово старији, што су учили руски у школи, па не знају енглески, а све ломе језик, како би изговорили речи "молитве"... Подиже се "ђакон" и онда к`о "обузет" поче да шири рукама око главе, како би завршио ову "јектенију" констатацијом, на енглеском наравно, да:"Кирби је свуда око нас" и "прозбом" да нам:"Кирби помогне да победимо све недаће у животу и постанемо успешни и цењени људи"... Након тога је следио један "акламативан" урлик, рекао бих, из свих грла "Кирби!", чиме се овај део "службе" завршио...
    Ово је био део за "оглашене". Ми новаци, тада смо замољени да напустимо просторију, како би на другом делу "службе", остали само "верни"... Објашњено нам је да ће сада разговарати о постигнутим успесима током претходне седмице и нама новајлијама одредити менторе и пошто смо нови, немамо право да присуствујемо том чину... Друга просторија, опет кафа... За овај део састанка, којем нисам присуствовао, нашао сам на неком форуму причу, нека жена је објаснила, ја нисам видео, али преносим, како онда и она табла има своју улогу... Наиме, онај "Лучић" чита имена са табле, где пише колико је ко имао уговорених презентација током протекле седмице и да ли је успео да прода минимална два комада ваљда... Ако није успео, те недеље неће добити плату, а онда, има пред свима да устане и да почне да њаче као магарац... Ову информацију сам нашао негде на форуму, нисам видео, али обзиром на оно што видех и општи утисак, верујем да је истина...
    Углавном, тај дан сам отишао и "одрадио" првих пет презентација са ментором. Махом код родбине и пријатеља. Према речима ментора, добро ми је ишло, те тако морам испричати и једну анегдоту. Последња презентација те вечери код моје сестре. Поређала се публика, сестра, сад већ покојни зет, њихова деца, комшиница... Требало је представити могућности усисивача са тзв. Хепа филтером. Презентација се начини тако да се у филтер стави тканина од материјала од којег се праве кесе за обичне усисиваче и на ту тканину се стави коцка шећера... Онда се "третира" тепих неколико секунди, а потом се извади филтер и та коцка шећера који су црни, али буквално црни од прашине. Та црна коцка шећера се одложи. Онда се узме друга коцка, па се прекрије тим Хепа филтером, понови се поступак са усисавањем, те се онда тријумфалистички прикаже та нова коцка шећера, која је сад савршено бела, а све око ње је црно од прашине... Држећи црну и белу коцку у рукама. тада се према "литератури" потенцијалниим купцима треба обратити са питањем/констатацијом указујући на "чисту" коцку: "Ја сам свој шећер изабрао, а ви?" Е сад, пошто сестра није имала шећер у коцки, предложила је средину од хлеба, што је ментор прихватио... За време док је извршавао претходно наведене поступке, у собу где се то одвијало, ушла је сада покојна, сестрина свекрва, стара жена, која тек устала од поподневне сиесте беше... И кад узе мој ментор да редом поставља оно питање сестри, зету, деци, комшиници, све гурајући им онај "црни" и "бели" хлеб пред нос, када је дошао до баба Наде, она му само лаконски одговори, још увек поспана не схватајући о чему се ради: "Немој мене дете нудити, ја сам управо вечерала!" Вриштали смо од смеха...
    Када се то вече "вратисмо" у централу, похвали ме мој ментор пред "шефом" да сам добар и тако то... Овај ми заказа за сутра ујутро у девет наставак оних других пет презентација, све соколећи ме... Ја му рекох да је сутра недеља и да бих у то време требао ићи на Литургију... Он ме погледа бело, све не капирајући шта је то и углавном ја се тако оканух ових секташа....
  12. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Иван in Oriflame, Kirby, Amway i ostale "firme"...   
    Гледах сад на ЈуТјубу и дођох до закључка да су ови наши ишли баш у детаље са оним молитвама Кирбију што сам написао...
    То је ко Руса и Амера много простије но код нас... Увек смо настојали да се истакнемо...

    http://www.youtube.com/watch?v=Ezqs-DzDVyo
  13. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Toma in Oriflame, Kirby, Amway i ostale "firme"...   
    Унапред се извињавам због рогобатног наслова теме, али ми тренутно ништа паметније није на уму, а хтедох са вама да поделим искуство...
    Ономад, "заслугом" бившег министра војног, одем ја у превремену пензију... Пензија, к`о пензија. Додуше, наше војне мало веће од осталог света, али мала деца, подстанарски живот, неприхватање седења кући у "најбољим" годинама, углавном, решим да пронађем некакав посао. Узмем огласе и јавим се... Са друге стране, пријатан глас,ми смо реномирана фирма, бла, бла, бла, дођите сутра у толико сати на разговор за посао... Тек кад сам спустио слушалицу, схватих да у ствари нисам ни добио информацију о природи посла. Ајде, рекох себи, видећеш већ шта је у питању...
    "Тржни центар", један од многих београдских зиданих 90-их, лоше градње, још лошије архитектуре... Од три локала, направљен један, а на зиду слике усисивача под именом "Kirby". Чуо ја за ту скаламерију, све саме оде и панегирике, начух нешто и око цене тог сокоћала, ал` не чух ништа о ономе што ме иза угла сачека... Разговор са секретарицом, која рече да директор "само што није стигао", кад ето њега... Лепо одело, фина кравата, скуп сат... Испостави се да и смо и колеге. Завршио Војну Гимназију, ал` старији од мене, не знам га. Каже, напустио војску, нема ту `леба наставља, ово је живот, ако си паметан и ако успеш у послу. Лично, нисам никада "падао" на те бонвиванске форе, битна ми је била само допуна кућног буџета, а и он је након неколико минута на основу моје камене фаце док је говорио о дијамантским значкама и осталим Бахамима убрзо схватио да нисам тај тип, па је прешао на посао. У реду, сутра у 9 сати, са још неколико колега почиње обука!
    Почиње школа! Девет је сати, два студента, незапослена мама, незапослени инжењер, два радника-жртве транзиције, још једна цура и ја. Одељење. И наш професор... Друго одело, кравата, чини ми се и сат... Само ципеле исте... Почиње представљање производа, што би рекли у војсци-тактичко технички подаци... Уређај добар... Види се "из ваздуха". Материјали употребљени за производњу, завршна обрада, углавном није Кина, онако колоквијално... Још кад учини презентацију могућности истог... Па то чудо усисава прашину, пере, пегла, чисти, масира... Само што ручак не кува... Вау! Након неколико утренираних фора, што сам тек касније схватио, свима нам се оте управо тај узвик. Вау! Ал` да се вратимо на технолошки поступак израде... Ту ја добих први минус. Материјал, од којег је направљено црево и још неки делови усисивача, према његовим речима, то је производ Џенерал Илектрика, који овај беше развио специјално за НАСА-у и за њихову компанију и нигде више се не користи... Ја га погледах, како бре не користи се, па користи се и у нашем ваздухопловству још од средине седамдесетих година прошлог столећа... Г-2, Г-4, Орао, Газела, укратко сви ваздухоплови који се некада правише у мостарској фабрици авиона, имаше на себи понеки део те "чудаствене" материје... Поче жамор, мећу "ђацима", упитни погледи ка професору, а овај ме прострели погледом и пређе на неку другу тему... Дан се завршио тако што је он наставио даљу презентацију, а ја се све до краја часова преиспитивао где то још има лексана у нашем РВ-у...
    Дан други... Кафа на рачун куће... Она к`о из америчких филмова... Из бокала, па дошла ко сок са укусом ничега. Одма` на почетку часа сам замолио да одем у тоалет... Нећу више пити ту текућину... Принципи пословања... Ступњеви у напредовању по вертикали. Врло уочљиво игнорисање мене приликом објашњавања сваког степена посебно, коју он награду доноси у виду неке симболичне значке, новца и семинара на егзотичним местима диљем земаљског шара... Мама и ја зевамо... Њена мука је да прехрани чедо, а не да види Тахити...Други део дана је протекао у објашњавању да они не послују по принципу "мулти левела" него по незнанијачему... Тад добих и други минус... Објашњава он пример продаје комплетног усисивача са свим додацима, дакле у "фулу". Каже, цена је 3100 евра. Вау, оте се опет нама... Чекајте, то је само пример, не морају сви да купе те додатке за масажу, полирање и воскирање аута... Ми, наставља он даље, можемо потенцијалном купцу да понудимо тај уређај за 700 евра одмах, а оно остало, без камате, административне забране, банке и сличних институција на 24 рате по 100 евра. Питам ја како то? Ако сам добро схватио, ја неком Петру Петровићу, уз сагласност шефа продам усисивач за 700 евра и оставим му 24 уплатнице по 100 евра да он сам плати без икаквог средства обезбеђења, да он сам плаћа... Тако је, рече профа! Па шта, ако Петар узме усисивач и "запали". Све то иде на фирмин ризик, одговори он. Па онда, логично, усисивач кошта 700 евра, а ово је само чист ћар, е да би се задовољила мулти-левел структура... Опет ме ошину... Погледом... Поче и мама да коментарише... Даде нам профа слободно поподне... Иначе, сад чујем да се кредитирање врши путем банке... Изгледа да их је неколико Петровића ипак "запалило"...
    Дан трећи... Не пијем кафу. Не пије је нико. Секретарица са жаљењем одложи бокалче. Дође профа. Кежуал варијанта, петак је... Ал` све фирмирано... Видим и она цура се средила... Маме нема... Данашња тема, презентација! Морам да напоменем, да смо ми у претходна два дана морали да доставимо свако по 10 адреса где смо уговорили презентацију, коју ћемо током наступајућег викенда обавити у склопу обуке... То нам неће платити... Али ће проценити ко је добар за посао... Поче час и поче објашњавање, како се то чудо од усисивача продаје... Па неке форе, па објашњавање производа, па обећавање награде и бонуса... Па разноразни трикови, како би потенцијалног купца "натерали" да "падне са столице" од запањености могућностима... Или пак да домаћицу куће у којој вршите презентацију доведете у стање да се посрами количином прашине и ко зна чега све не, коју је млазна турбина усисивача управо извукла из њеног најбољег и најновијег тепиха, који је,сва црвена у лицу, баш јутрос очистила... Машина моћна нема шта... Али ми се не свиђају те "телешоп форе". Почињем неке ствари да капирам, ал` ајде, да видим до краја шта ће бити... Нисам ништа коментарисао... Да не добијем минус... Завршише се часови и "паде" договор да се окупимо сутра на адреси тој и тој, где ћемо се упознати са осталим колегама, са шефом фирме за град Београд и где ћемо добити менторе за сутрашње и прексутрашње презентације. Отпусти све, мене остави. Каже, ево ти усисивач, носи кући, среди стан, мало вежбај, па га понеси сутра да радимо... Ја упртих ону кутијетину и дођо` кући... Јој како смо се забављали то вече жена, деца и ја... Ја применио све оне форе, деца у чуду... Старији син каже, тата ти си чаробњак... Углавном, радили смо до касно у ноћ, средили стан тип-топ...
    Субота јутро, мирно, тихо... Појављујем се на договореној адреси пола сата пре договореног времена... Уводе ме у "храм". Ја са усисвачем на леђима... А то нека вила, свуда по зидовима слике усисивача и задовољних и насмејаних родитеља и деце испред неких пејсажа к`о у јеховистичким публикацијама... Сија све...Просторија огромна. Поређане столице, једно 50-60 комада... Испред "амвон" и "предикаоница"... На "олтару" слика неке егзотичне плаже, табла са 50-ак имена сарадника и усисивачи, пуно усисивача... Видео бим и мини линија... На другом крају просторије, иза столица, огромна тераса, на њој моје будуће колеге... Ћаскају, пуше и пију кафу... Ону... Не пијем кафу, одбих девојку, која ми је понуди... Нађох оне моје школске... Они ме упознаше са некима... Дође и мој "шеф"... Слушам приче... Човече, сањаћу усисиваче, само се о томе прича, о продаји, о поенима, о напредовању, парама, острвима којекаквим... Ех... У једном тренутку, зачу се музика са оног разгласа, и то нека, рек`о би, `нако индијска... Или како они кажу амбијентална.. Свеједно, иде ми на живце. `Ајмо унутра, тапшањем нас позва нека "напуцана" госпоја... Идемо, каже мој "шеф", сад стиже газда. Кад смо ушли у просторију и поседали на оне столице, видех да нас има свакавих, старијих, млађих, скупо обучених (то су шефови), оних који би да изгледају скупо, али одају их лоше ципеле, кинеске кравате и жутило по оковратнику кошуље (они су дошли до неког степена, ал` још увек не могу себи да приуште те статусне симболе) и нас у кежуал варијанти... Наиме, нас које тек након тог пробног викенда треба да "иницирају" не "терају" да се држимо дрес кода, који је иначе управо такав-кравата и одело... Ту привилегију, ношења тих одежди ћемо добити тек након "иницијације", односно примања у фирму, уколико се добро покажемо следећих дана...
    Музика престаје, улази "Биг-бос"... Неодољиво ме подсећа на Дејана Лучића... И он у неком Зилерију... Два печатна прстена и слово "К" на реверу сакоа, од неког драгог камена рекао бих... Значка, не сако... Како је он ушао, почиње "обред"... Е то се не може речима описати. Његов "ђакон", младић којије ушао са њим у просторију, прилази разгласу и пушта неку, овог пута диско музику краја 70-их година... Оне форе "Би-џиз" и то... И он онда са "предикаонице" почиње да маше рукама, и сви у просторији, ови старији сарадници, почеше да машу, као и он и певају, на енглеском језику, све вртећи рукама око главе и кажипрстом указујући на слепоочнице, да је:"Кирби је у мојим мислима!"... Онда он склапа руке у молитвени положај, а све њишући куковима, а и остали тако исто, па све подврискују да:"Кирби је у мом срцу!"
    Наш професор се окреће према нама новајлијама и захтева од нас, да и ми врцкамо... Неки бојажљиво и почеше, ја у чуду, зин`о сам, мог`о ми је голуб ући у уста... "Ђакон" наставља, па почиње да "метанише" и при томе пева, а остали понављају у истом положају, да:"Кирби је у мојим ногама"...Тотални циркус, ал` најјачи ми ово старији, што су учили руски у школи, па не знају енглески, а све ломе језик, како би изговорили речи "молитве"... Подиже се "ђакон" и онда к`о "обузет" поче да шири рукама око главе, како би завршио ову "јектенију" констатацијом, на енглеском наравно, да:"Кирби је свуда око нас" и "прозбом" да нам:"Кирби помогне да победимо све недаће у животу и постанемо успешни и цењени људи"... Након тога је следио један "акламативан" урлик, рекао бих, из свих грла "Кирби!", чиме се овај део "службе" завршио...
    Ово је био део за "оглашене". Ми новаци, тада смо замољени да напустимо просторију, како би на другом делу "службе", остали само "верни"... Објашњено нам је да ће сада разговарати о постигнутим успесима током претходне седмице и нама новајлијама одредити менторе и пошто смо нови, немамо право да присуствујемо том чину... Друга просторија, опет кафа... За овај део састанка, којем нисам присуствовао, нашао сам на неком форуму причу, нека жена је објаснила, ја нисам видео, али преносим, како онда и она табла има своју улогу... Наиме, онај "Лучић" чита имена са табле, где пише колико је ко имао уговорених презентација током протекле седмице и да ли је успео да прода минимална два комада ваљда... Ако није успео, те недеље неће добити плату, а онда, има пред свима да устане и да почне да њаче као магарац... Ову информацију сам нашао негде на форуму, нисам видео, али обзиром на оно што видех и општи утисак, верујем да је истина...
    Углавном, тај дан сам отишао и "одрадио" првих пет презентација са ментором. Махом код родбине и пријатеља. Према речима ментора, добро ми је ишло, те тако морам испричати и једну анегдоту. Последња презентација те вечери код моје сестре. Поређала се публика, сестра, сад већ покојни зет, њихова деца, комшиница... Требало је представити могућности усисивача са тзв. Хепа филтером. Презентација се начини тако да се у филтер стави тканина од материјала од којег се праве кесе за обичне усисиваче и на ту тканину се стави коцка шећера... Онда се "третира" тепих неколико секунди, а потом се извади филтер и та коцка шећера који су црни, али буквално црни од прашине. Та црна коцка шећера се одложи. Онда се узме друга коцка, па се прекрије тим Хепа филтером, понови се поступак са усисавањем, те се онда тријумфалистички прикаже та нова коцка шећера, која је сад савршено бела, а све око ње је црно од прашине... Држећи црну и белу коцку у рукама. тада се према "литератури" потенцијалниим купцима треба обратити са питањем/констатацијом указујући на "чисту" коцку: "Ја сам свој шећер изабрао, а ви?" Е сад, пошто сестра није имала шећер у коцки, предложила је средину од хлеба, што је ментор прихватио... За време док је извршавао претходно наведене поступке, у собу где се то одвијало, ушла је сада покојна, сестрина свекрва, стара жена, која тек устала од поподневне сиесте беше... И кад узе мој ментор да редом поставља оно питање сестри, зету, деци, комшиници, све гурајући им онај "црни" и "бели" хлеб пред нос, када је дошао до баба Наде, она му само лаконски одговори, још увек поспана не схватајући о чему се ради: "Немој мене дете нудити, ја сам управо вечерала!" Вриштали смо од смеха...
    Када се то вече "вратисмо" у централу, похвали ме мој ментор пред "шефом" да сам добар и тако то... Овај ми заказа за сутра ујутро у девет наставак оних других пет презентација, све соколећи ме... Ја му рекох да је сутра недеља и да бих у то време требао ићи на Литургију... Он ме погледа бело, све не капирајући шта је то и углавном ја се тако оканух ових секташа....
  14. Волим
    Милан Ракић got a reaction from RYLAH in Oriflame, Kirby, Amway i ostale "firme"...   
    Гледах сад на ЈуТјубу и дођох до закључка да су ови наши ишли баш у детаље са оним молитвама Кирбију што сам написао...
    То је ко Руса и Амера много простије но код нас... Увек смо настојали да се истакнемо...

    http://www.youtube.com/watch?v=Ezqs-DzDVyo
  15. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на Жељко у Mihailovićevi jevreji (ili Jevreji u četnicima)   
    Идеја "класног непријатеља" у комунизму је на равни расизма. Истина комунизам не зна за тај расизам на основу боје коже, али кад мало прочепркамо по текстовима идеолога комунизма видећемо да ни њима расизам није стран, рецимо оне небулозе Марксове и Енгелсове о Србима , па и о Лужичким Србима су чист расизам , а међутим њихов расизам се није заустављао само на Србима него је ишао и даље , сматрајући да су практично виша раса они народи који су омогући бољи друштвени систем , већу производњу , акумулацију капитала , друштвене односе итд. ... што ће рећи у преводу на нашки да су Африканци мање достојни да буду изабрани народ звани "радничка класа" заправо код њих у то доба радничка класа није ни постојала.
    У Титовој Југославији је отуда постојао презир према човеку сељаку и он је практично до данашњих дана наслеђен као својеврсан облик комунистичког расизма , те је на простору екс Југославије и данас срамота бити сељак. Реч сељак се користи као погрдна реч , отприлике као у Америци - Нигер ( црња) , тако код нас сељак, сељачина, сељо, сељобер, простачина сељачка ( ко да сељак по неком аутоматизму мора бити простачина, још нисам чуо код нас реч простачина Београдска или градска) , а уствари сељак је био отац нације, домаћин човек, верник, патриота, стуб друштва , његова кичма , а и ти градови су насељени сељацима , јер наши градови по Србијици су били у рукама Турака тако да је сељак био Србин а грађанин Турчин, све до Карађорђа... и да не дужим.
  16. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на Zayron у "KOKO" - KOmentari iz KOkpita   
    Sad jedna muzička pikanterija, od Vltave do Bosne. Pjesma na videu je remake izraelske himne koja je ustvari inspirovana Vltavom Bedricha Smetane, tekst je bogomoljački, pjesma s portala takozvane "Crkve Bosanske" a na slikama su stećci, Radimlja itd., sehr egzotisch.
    O zapali plamen


    Pjesma s portala Crkve Bosanske: http://www.crkvabosanska.org/
  17. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на Јаков. у Mihailovićevi jevreji (ili Jevreji u četnicima)   
    Aleksandar Lebl je ostavio podatke o istaknutim jevrejima koji su bili pripadnici Mihailovićevih jedinica.
    Lični lekari Draže Mihailovića su bili supružnici, dr Tibor Goldfahn i dr Ana Golfahn (poznati predratni stomatolog).
    Dr Đorđe Atlas, Gavra Bokor, Franjo Krishaber (poginuo u borbi sa partizanima), Oto Levenberg. Dragutin Presburger.
    Nakon rata sedamnaest Jevreja je osuđeno zbog pripanosti Mihailovićevim jedinicama.
    Rudi Klopfer (šofer vojvode Dobrosava Jevđevića).
    Svi osuđeni Jevreji su pušteni kada je naseljavan Izrael 50-tih godina prošlog veka.
    Postoji jedan interesantan dokument u Vojnoistorijskom institutu (Br. reg.37/2 K.15), a koji u stvarnosti predstavlja jevrejski apel od 15. marta 1945. godine cionistima cijeloga sveta sa molbom da se pomognu srpskom narodu. Apel je potpisalo petoro Jevreja koji su bili u četnicima: već pomenuti dr Ana i dr Tibor Goldfahn, kao i dr Regina Atijas, dr Šlezinger i inž. Vili Šlezinger.
    Za prisustvo Jevreja u četnicima znali su i Nijemci. Tako je pukovnik Harald Turner, šef Upravnog štaba komandujućeg njemačkog generala u Srbiji, pisao je: «Kod Mihailovića se nalaze Jevreji koje on štiti» (Zbornik dokumenata i podataka o NOR naroda Jugoslavije, tom IV, knjiga I, str. 866).
    U Arhivi Vojnoistorijskog instituta (Br.Reg. 17/1-1 / K 282) nalazi se tekst jedne emisije četničke radio stanice Demokratska Jugoslavija: "Demokratska Jugoslavija - agencija vesti - Slobodne planine 29 jun 1944, broj biltena 185, poslato 4. 6. 1944. u 22.00. Tekst glasi - “Jevreji iz Čehoslovačke, Mađarske, Rumunije i Jugoslavije, koji su sa nama, formirali su specijalni Komitet, i postavili sebi zadatak da se predstave jugoslovenskim vojnim zvaničnicima u našoj zemlji, i da vode jevrejske poslove u inostranstvu. Članovi Komiteta su: Jandrih Hegel iz Verhova, kao predstavnik čehoslovačkih Jevreja; dr ing. Ferenc May iz Segedina, koji predstavlja mađarske Jevreje; Emil Lauber, koji predstavlja rumunske Jevreje; Manojlo Irich iz Novog Sada koji predstavlja Jevreje iz Jugoslavije. U ime Jevreja koji se nalaze u Jugoslovenskoj vojsci izjavljujemo da se Jevreji iz Čehoslovačke, Mađarske, Rumunije i Jugoslavije, koji se sada nalaze u Jugoslaviji, bore za demokratiju, rame uz rame sa vojnicima Jugoslovenske vojske, a pod komandom generala Draže Mihailovića, a protiv zajedničkog neprijatelja Ujedinjenih nacija, Nemačke i njenih saveznika. Jevreji, građani Čehoslovačke, Rumunije i Mađarske se bore u specijalnim jevrejskim odredima koji su pridruženi Jugoslovenskoj vojsci. Jevreji, građani Kraljevine Jugoslavije, se bore kao ravnopravni borci u jedinicama Jugoslovenske vojske, u duhu tradicija iz prošlih ratova za slobodu.”
  18. Волим
    Милан Ракић got a reaction from kron in Oriflame, Kirby, Amway i ostale "firme"...   
    Унапред се извињавам због рогобатног наслова теме, али ми тренутно ништа паметније није на уму, а хтедох са вама да поделим искуство...
    Ономад, "заслугом" бившег министра војног, одем ја у превремену пензију... Пензија, к`о пензија. Додуше, наше војне мало веће од осталог света, али мала деца, подстанарски живот, неприхватање седења кући у "најбољим" годинама, углавном, решим да пронађем некакав посао. Узмем огласе и јавим се... Са друге стране, пријатан глас,ми смо реномирана фирма, бла, бла, бла, дођите сутра у толико сати на разговор за посао... Тек кад сам спустио слушалицу, схватих да у ствари нисам ни добио информацију о природи посла. Ајде, рекох себи, видећеш већ шта је у питању...
    "Тржни центар", један од многих београдских зиданих 90-их, лоше градње, још лошије архитектуре... Од три локала, направљен један, а на зиду слике усисивача под именом "Kirby". Чуо ја за ту скаламерију, све саме оде и панегирике, начух нешто и око цене тог сокоћала, ал` не чух ништа о ономе што ме иза угла сачека... Разговор са секретарицом, која рече да директор "само што није стигао", кад ето њега... Лепо одело, фина кравата, скуп сат... Испостави се да и смо и колеге. Завршио Војну Гимназију, ал` старији од мене, не знам га. Каже, напустио војску, нема ту `леба наставља, ово је живот, ако си паметан и ако успеш у послу. Лично, нисам никада "падао" на те бонвиванске форе, битна ми је била само допуна кућног буџета, а и он је након неколико минута на основу моје камене фаце док је говорио о дијамантским значкама и осталим Бахамима убрзо схватио да нисам тај тип, па је прешао на посао. У реду, сутра у 9 сати, са још неколико колега почиње обука!
    Почиње школа! Девет је сати, два студента, незапослена мама, незапослени инжењер, два радника-жртве транзиције, још једна цура и ја. Одељење. И наш професор... Друго одело, кравата, чини ми се и сат... Само ципеле исте... Почиње представљање производа, што би рекли у војсци-тактичко технички подаци... Уређај добар... Види се "из ваздуха". Материјали употребљени за производњу, завршна обрада, углавном није Кина, онако колоквијално... Још кад учини презентацију могућности истог... Па то чудо усисава прашину, пере, пегла, чисти, масира... Само што ручак не кува... Вау! Након неколико утренираних фора, што сам тек касније схватио, свима нам се оте управо тај узвик. Вау! Ал` да се вратимо на технолошки поступак израде... Ту ја добих први минус. Материјал, од којег је направљено црево и још неки делови усисивача, према његовим речима, то је производ Џенерал Илектрика, који овај беше развио специјално за НАСА-у и за њихову компанију и нигде више се не користи... Ја га погледах, како бре не користи се, па користи се и у нашем ваздухопловству још од средине седамдесетих година прошлог столећа... Г-2, Г-4, Орао, Газела, укратко сви ваздухоплови који се некада правише у мостарској фабрици авиона, имаше на себи понеки део те "чудаствене" материје... Поче жамор, мећу "ђацима", упитни погледи ка професору, а овај ме прострели погледом и пређе на неку другу тему... Дан се завршио тако што је он наставио даљу презентацију, а ја се све до краја часова преиспитивао где то још има лексана у нашем РВ-у...
    Дан други... Кафа на рачун куће... Она к`о из америчких филмова... Из бокала, па дошла ко сок са укусом ничега. Одма` на почетку часа сам замолио да одем у тоалет... Нећу више пити ту текућину... Принципи пословања... Ступњеви у напредовању по вертикали. Врло уочљиво игнорисање мене приликом објашњавања сваког степена посебно, коју он награду доноси у виду неке симболичне значке, новца и семинара на егзотичним местима диљем земаљског шара... Мама и ја зевамо... Њена мука је да прехрани чедо, а не да види Тахити...Други део дана је протекао у објашњавању да они не послују по принципу "мулти левела" него по незнанијачему... Тад добих и други минус... Објашњава он пример продаје комплетног усисивача са свим додацима, дакле у "фулу". Каже, цена је 3100 евра. Вау, оте се опет нама... Чекајте, то је само пример, не морају сви да купе те додатке за масажу, полирање и воскирање аута... Ми, наставља он даље, можемо потенцијалном купцу да понудимо тај уређај за 700 евра одмах, а оно остало, без камате, административне забране, банке и сличних институција на 24 рате по 100 евра. Питам ја како то? Ако сам добро схватио, ја неком Петру Петровићу, уз сагласност шефа продам усисивач за 700 евра и оставим му 24 уплатнице по 100 евра да он сам плати без икаквог средства обезбеђења, да он сам плаћа... Тако је, рече профа! Па шта, ако Петар узме усисивач и "запали". Све то иде на фирмин ризик, одговори он. Па онда, логично, усисивач кошта 700 евра, а ово је само чист ћар, е да би се задовољила мулти-левел структура... Опет ме ошину... Погледом... Поче и мама да коментарише... Даде нам профа слободно поподне... Иначе, сад чујем да се кредитирање врши путем банке... Изгледа да их је неколико Петровића ипак "запалило"...
    Дан трећи... Не пијем кафу. Не пије је нико. Секретарица са жаљењем одложи бокалче. Дође профа. Кежуал варијанта, петак је... Ал` све фирмирано... Видим и она цура се средила... Маме нема... Данашња тема, презентација! Морам да напоменем, да смо ми у претходна два дана морали да доставимо свако по 10 адреса где смо уговорили презентацију, коју ћемо током наступајућег викенда обавити у склопу обуке... То нам неће платити... Али ће проценити ко је добар за посао... Поче час и поче објашњавање, како се то чудо од усисивача продаје... Па неке форе, па објашњавање производа, па обећавање награде и бонуса... Па разноразни трикови, како би потенцијалног купца "натерали" да "падне са столице" од запањености могућностима... Или пак да домаћицу куће у којој вршите презентацију доведете у стање да се посрами количином прашине и ко зна чега све не, коју је млазна турбина усисивача управо извукла из њеног најбољег и најновијег тепиха, који је,сва црвена у лицу, баш јутрос очистила... Машина моћна нема шта... Али ми се не свиђају те "телешоп форе". Почињем неке ствари да капирам, ал` ајде, да видим до краја шта ће бити... Нисам ништа коментарисао... Да не добијем минус... Завршише се часови и "паде" договор да се окупимо сутра на адреси тој и тој, где ћемо се упознати са осталим колегама, са шефом фирме за град Београд и где ћемо добити менторе за сутрашње и прексутрашње презентације. Отпусти све, мене остави. Каже, ево ти усисивач, носи кући, среди стан, мало вежбај, па га понеси сутра да радимо... Ја упртих ону кутијетину и дођо` кући... Јој како смо се забављали то вече жена, деца и ја... Ја применио све оне форе, деца у чуду... Старији син каже, тата ти си чаробњак... Углавном, радили смо до касно у ноћ, средили стан тип-топ...
    Субота јутро, мирно, тихо... Појављујем се на договореној адреси пола сата пре договореног времена... Уводе ме у "храм". Ја са усисвачем на леђима... А то нека вила, свуда по зидовима слике усисивача и задовољних и насмејаних родитеља и деце испред неких пејсажа к`о у јеховистичким публикацијама... Сија све...Просторија огромна. Поређане столице, једно 50-60 комада... Испред "амвон" и "предикаоница"... На "олтару" слика неке егзотичне плаже, табла са 50-ак имена сарадника и усисивачи, пуно усисивача... Видео бим и мини линија... На другом крају просторије, иза столица, огромна тераса, на њој моје будуће колеге... Ћаскају, пуше и пију кафу... Ону... Не пијем кафу, одбих девојку, која ми је понуди... Нађох оне моје школске... Они ме упознаше са некима... Дође и мој "шеф"... Слушам приче... Човече, сањаћу усисиваче, само се о томе прича, о продаји, о поенима, о напредовању, парама, острвима којекаквим... Ех... У једном тренутку, зачу се музика са оног разгласа, и то нека, рек`о би, `нако индијска... Или како они кажу амбијентална.. Свеједно, иде ми на живце. `Ајмо унутра, тапшањем нас позва нека "напуцана" госпоја... Идемо, каже мој "шеф", сад стиже газда. Кад смо ушли у просторију и поседали на оне столице, видех да нас има свакавих, старијих, млађих, скупо обучених (то су шефови), оних који би да изгледају скупо, али одају их лоше ципеле, кинеске кравате и жутило по оковратнику кошуље (они су дошли до неког степена, ал` још увек не могу себи да приуште те статусне симболе) и нас у кежуал варијанти... Наиме, нас које тек након тог пробног викенда треба да "иницирају" не "терају" да се држимо дрес кода, који је иначе управо такав-кравата и одело... Ту привилегију, ношења тих одежди ћемо добити тек након "иницијације", односно примања у фирму, уколико се добро покажемо следећих дана...
    Музика престаје, улази "Биг-бос"... Неодољиво ме подсећа на Дејана Лучића... И он у неком Зилерију... Два печатна прстена и слово "К" на реверу сакоа, од неког драгог камена рекао бих... Значка, не сако... Како је он ушао, почиње "обред"... Е то се не може речима описати. Његов "ђакон", младић којије ушао са њим у просторију, прилази разгласу и пушта неку, овог пута диско музику краја 70-их година... Оне форе "Би-џиз" и то... И он онда са "предикаонице" почиње да маше рукама, и сви у просторији, ови старији сарадници, почеше да машу, као и он и певају, на енглеском језику, све вртећи рукама око главе и кажипрстом указујући на слепоочнице, да је:"Кирби је у мојим мислима!"... Онда он склапа руке у молитвени положај, а све њишући куковима, а и остали тако исто, па све подврискују да:"Кирби је у мом срцу!"
    Наш професор се окреће према нама новајлијама и захтева од нас, да и ми врцкамо... Неки бојажљиво и почеше, ја у чуду, зин`о сам, мог`о ми је голуб ући у уста... "Ђакон" наставља, па почиње да "метанише" и при томе пева, а остали понављају у истом положају, да:"Кирби је у мојим ногама"...Тотални циркус, ал` најјачи ми ово старији, што су учили руски у школи, па не знају енглески, а све ломе језик, како би изговорили речи "молитве"... Подиже се "ђакон" и онда к`о "обузет" поче да шири рукама око главе, како би завршио ову "јектенију" констатацијом, на енглеском наравно, да:"Кирби је свуда око нас" и "прозбом" да нам:"Кирби помогне да победимо све недаће у животу и постанемо успешни и цењени људи"... Након тога је следио један "акламативан" урлик, рекао бих, из свих грла "Кирби!", чиме се овај део "службе" завршио...
    Ово је био део за "оглашене". Ми новаци, тада смо замољени да напустимо просторију, како би на другом делу "службе", остали само "верни"... Објашњено нам је да ће сада разговарати о постигнутим успесима током претходне седмице и нама новајлијама одредити менторе и пошто смо нови, немамо право да присуствујемо том чину... Друга просторија, опет кафа... За овај део састанка, којем нисам присуствовао, нашао сам на неком форуму причу, нека жена је објаснила, ја нисам видео, али преносим, како онда и она табла има своју улогу... Наиме, онај "Лучић" чита имена са табле, где пише колико је ко имао уговорених презентација током протекле седмице и да ли је успео да прода минимална два комада ваљда... Ако није успео, те недеље неће добити плату, а онда, има пред свима да устане и да почне да њаче као магарац... Ову информацију сам нашао негде на форуму, нисам видео, али обзиром на оно што видех и општи утисак, верујем да је истина...
    Углавном, тај дан сам отишао и "одрадио" првих пет презентација са ментором. Махом код родбине и пријатеља. Према речима ментора, добро ми је ишло, те тако морам испричати и једну анегдоту. Последња презентација те вечери код моје сестре. Поређала се публика, сестра, сад већ покојни зет, њихова деца, комшиница... Требало је представити могућности усисивача са тзв. Хепа филтером. Презентација се начини тако да се у филтер стави тканина од материјала од којег се праве кесе за обичне усисиваче и на ту тканину се стави коцка шећера... Онда се "третира" тепих неколико секунди, а потом се извади филтер и та коцка шећера који су црни, али буквално црни од прашине. Та црна коцка шећера се одложи. Онда се узме друга коцка, па се прекрије тим Хепа филтером, понови се поступак са усисавањем, те се онда тријумфалистички прикаже та нова коцка шећера, која је сад савршено бела, а све око ње је црно од прашине... Држећи црну и белу коцку у рукама. тада се према "литератури" потенцијалниим купцима треба обратити са питањем/констатацијом указујући на "чисту" коцку: "Ја сам свој шећер изабрао, а ви?" Е сад, пошто сестра није имала шећер у коцки, предложила је средину од хлеба, што је ментор прихватио... За време док је извршавао претходно наведене поступке, у собу где се то одвијало, ушла је сада покојна, сестрина свекрва, стара жена, која тек устала од поподневне сиесте беше... И кад узе мој ментор да редом поставља оно питање сестри, зету, деци, комшиници, све гурајући им онај "црни" и "бели" хлеб пред нос, када је дошао до баба Наде, она му само лаконски одговори, још увек поспана не схватајући о чему се ради: "Немој мене дете нудити, ја сам управо вечерала!" Вриштали смо од смеха...
    Када се то вече "вратисмо" у централу, похвали ме мој ментор пред "шефом" да сам добар и тако то... Овај ми заказа за сутра ујутро у девет наставак оних других пет презентација, све соколећи ме... Ја му рекох да је сутра недеља и да бих у то време требао ићи на Литургију... Он ме погледа бело, све не капирајући шта је то и углавном ја се тако оканух ових секташа....
  19. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Лидија Миленковић in Oriflame, Kirby, Amway i ostale "firme"...   
    Унапред се извињавам због рогобатног наслова теме, али ми тренутно ништа паметније није на уму, а хтедох са вама да поделим искуство...
    Ономад, "заслугом" бившег министра војног, одем ја у превремену пензију... Пензија, к`о пензија. Додуше, наше војне мало веће од осталог света, али мала деца, подстанарски живот, неприхватање седења кући у "најбољим" годинама, углавном, решим да пронађем некакав посао. Узмем огласе и јавим се... Са друге стране, пријатан глас,ми смо реномирана фирма, бла, бла, бла, дођите сутра у толико сати на разговор за посао... Тек кад сам спустио слушалицу, схватих да у ствари нисам ни добио информацију о природи посла. Ајде, рекох себи, видећеш већ шта је у питању...
    "Тржни центар", један од многих београдских зиданих 90-их, лоше градње, још лошије архитектуре... Од три локала, направљен један, а на зиду слике усисивача под именом "Kirby". Чуо ја за ту скаламерију, све саме оде и панегирике, начух нешто и око цене тог сокоћала, ал` не чух ништа о ономе што ме иза угла сачека... Разговор са секретарицом, која рече да директор "само што није стигао", кад ето њега... Лепо одело, фина кравата, скуп сат... Испостави се да и смо и колеге. Завршио Војну Гимназију, ал` старији од мене, не знам га. Каже, напустио војску, нема ту `леба наставља, ово је живот, ако си паметан и ако успеш у послу. Лично, нисам никада "падао" на те бонвиванске форе, битна ми је била само допуна кућног буџета, а и он је након неколико минута на основу моје камене фаце док је говорио о дијамантским значкама и осталим Бахамима убрзо схватио да нисам тај тип, па је прешао на посао. У реду, сутра у 9 сати, са још неколико колега почиње обука!
    Почиње школа! Девет је сати, два студента, незапослена мама, незапослени инжењер, два радника-жртве транзиције, још једна цура и ја. Одељење. И наш професор... Друго одело, кравата, чини ми се и сат... Само ципеле исте... Почиње представљање производа, што би рекли у војсци-тактичко технички подаци... Уређај добар... Види се "из ваздуха". Материјали употребљени за производњу, завршна обрада, углавном није Кина, онако колоквијално... Још кад учини презентацију могућности истог... Па то чудо усисава прашину, пере, пегла, чисти, масира... Само што ручак не кува... Вау! Након неколико утренираних фора, што сам тек касније схватио, свима нам се оте управо тај узвик. Вау! Ал` да се вратимо на технолошки поступак израде... Ту ја добих први минус. Материјал, од којег је направљено црево и још неки делови усисивача, према његовим речима, то је производ Џенерал Илектрика, који овај беше развио специјално за НАСА-у и за њихову компанију и нигде више се не користи... Ја га погледах, како бре не користи се, па користи се и у нашем ваздухопловству још од средине седамдесетих година прошлог столећа... Г-2, Г-4, Орао, Газела, укратко сви ваздухоплови који се некада правише у мостарској фабрици авиона, имаше на себи понеки део те "чудаствене" материје... Поче жамор, мећу "ђацима", упитни погледи ка професору, а овај ме прострели погледом и пређе на неку другу тему... Дан се завршио тако што је он наставио даљу презентацију, а ја се све до краја часова преиспитивао где то још има лексана у нашем РВ-у...
    Дан други... Кафа на рачун куће... Она к`о из америчких филмова... Из бокала, па дошла ко сок са укусом ничега. Одма` на почетку часа сам замолио да одем у тоалет... Нећу више пити ту текућину... Принципи пословања... Ступњеви у напредовању по вертикали. Врло уочљиво игнорисање мене приликом објашњавања сваког степена посебно, коју он награду доноси у виду неке симболичне значке, новца и семинара на егзотичним местима диљем земаљског шара... Мама и ја зевамо... Њена мука је да прехрани чедо, а не да види Тахити...Други део дана је протекао у објашњавању да они не послују по принципу "мулти левела" него по незнанијачему... Тад добих и други минус... Објашњава он пример продаје комплетног усисивача са свим додацима, дакле у "фулу". Каже, цена је 3100 евра. Вау, оте се опет нама... Чекајте, то је само пример, не морају сви да купе те додатке за масажу, полирање и воскирање аута... Ми, наставља он даље, можемо потенцијалном купцу да понудимо тај уређај за 700 евра одмах, а оно остало, без камате, административне забране, банке и сличних институција на 24 рате по 100 евра. Питам ја како то? Ако сам добро схватио, ја неком Петру Петровићу, уз сагласност шефа продам усисивач за 700 евра и оставим му 24 уплатнице по 100 евра да он сам плати без икаквог средства обезбеђења, да он сам плаћа... Тако је, рече профа! Па шта, ако Петар узме усисивач и "запали". Све то иде на фирмин ризик, одговори он. Па онда, логично, усисивач кошта 700 евра, а ово је само чист ћар, е да би се задовољила мулти-левел структура... Опет ме ошину... Погледом... Поче и мама да коментарише... Даде нам профа слободно поподне... Иначе, сад чујем да се кредитирање врши путем банке... Изгледа да их је неколико Петровића ипак "запалило"...
    Дан трећи... Не пијем кафу. Не пије је нико. Секретарица са жаљењем одложи бокалче. Дође профа. Кежуал варијанта, петак је... Ал` све фирмирано... Видим и она цура се средила... Маме нема... Данашња тема, презентација! Морам да напоменем, да смо ми у претходна два дана морали да доставимо свако по 10 адреса где смо уговорили презентацију, коју ћемо током наступајућег викенда обавити у склопу обуке... То нам неће платити... Али ће проценити ко је добар за посао... Поче час и поче објашњавање, како се то чудо од усисивача продаје... Па неке форе, па објашњавање производа, па обећавање награде и бонуса... Па разноразни трикови, како би потенцијалног купца "натерали" да "падне са столице" од запањености могућностима... Или пак да домаћицу куће у којој вршите презентацију доведете у стање да се посрами количином прашине и ко зна чега све не, коју је млазна турбина усисивача управо извукла из њеног најбољег и најновијег тепиха, који је,сва црвена у лицу, баш јутрос очистила... Машина моћна нема шта... Али ми се не свиђају те "телешоп форе". Почињем неке ствари да капирам, ал` ајде, да видим до краја шта ће бити... Нисам ништа коментарисао... Да не добијем минус... Завршише се часови и "паде" договор да се окупимо сутра на адреси тој и тој, где ћемо се упознати са осталим колегама, са шефом фирме за град Београд и где ћемо добити менторе за сутрашње и прексутрашње презентације. Отпусти све, мене остави. Каже, ево ти усисивач, носи кући, среди стан, мало вежбај, па га понеси сутра да радимо... Ја упртих ону кутијетину и дођо` кући... Јој како смо се забављали то вече жена, деца и ја... Ја применио све оне форе, деца у чуду... Старији син каже, тата ти си чаробњак... Углавном, радили смо до касно у ноћ, средили стан тип-топ...
    Субота јутро, мирно, тихо... Појављујем се на договореној адреси пола сата пре договореног времена... Уводе ме у "храм". Ја са усисвачем на леђима... А то нека вила, свуда по зидовима слике усисивача и задовољних и насмејаних родитеља и деце испред неких пејсажа к`о у јеховистичким публикацијама... Сија све...Просторија огромна. Поређане столице, једно 50-60 комада... Испред "амвон" и "предикаоница"... На "олтару" слика неке егзотичне плаже, табла са 50-ак имена сарадника и усисивачи, пуно усисивача... Видео бим и мини линија... На другом крају просторије, иза столица, огромна тераса, на њој моје будуће колеге... Ћаскају, пуше и пију кафу... Ону... Не пијем кафу, одбих девојку, која ми је понуди... Нађох оне моје школске... Они ме упознаше са некима... Дође и мој "шеф"... Слушам приче... Човече, сањаћу усисиваче, само се о томе прича, о продаји, о поенима, о напредовању, парама, острвима којекаквим... Ех... У једном тренутку, зачу се музика са оног разгласа, и то нека, рек`о би, `нако индијска... Или како они кажу амбијентална.. Свеједно, иде ми на живце. `Ајмо унутра, тапшањем нас позва нека "напуцана" госпоја... Идемо, каже мој "шеф", сад стиже газда. Кад смо ушли у просторију и поседали на оне столице, видех да нас има свакавих, старијих, млађих, скупо обучених (то су шефови), оних који би да изгледају скупо, али одају их лоше ципеле, кинеске кравате и жутило по оковратнику кошуље (они су дошли до неког степена, ал` још увек не могу себи да приуште те статусне симболе) и нас у кежуал варијанти... Наиме, нас које тек након тог пробног викенда треба да "иницирају" не "терају" да се држимо дрес кода, који је иначе управо такав-кравата и одело... Ту привилегију, ношења тих одежди ћемо добити тек након "иницијације", односно примања у фирму, уколико се добро покажемо следећих дана...
    Музика престаје, улази "Биг-бос"... Неодољиво ме подсећа на Дејана Лучића... И он у неком Зилерију... Два печатна прстена и слово "К" на реверу сакоа, од неког драгог камена рекао бих... Значка, не сако... Како је он ушао, почиње "обред"... Е то се не може речима описати. Његов "ђакон", младић којије ушао са њим у просторију, прилази разгласу и пушта неку, овог пута диско музику краја 70-их година... Оне форе "Би-џиз" и то... И он онда са "предикаонице" почиње да маше рукама, и сви у просторији, ови старији сарадници, почеше да машу, као и он и певају, на енглеском језику, све вртећи рукама око главе и кажипрстом указујући на слепоочнице, да је:"Кирби је у мојим мислима!"... Онда он склапа руке у молитвени положај, а све њишући куковима, а и остали тако исто, па све подврискују да:"Кирби је у мом срцу!"
    Наш професор се окреће према нама новајлијама и захтева од нас, да и ми врцкамо... Неки бојажљиво и почеше, ја у чуду, зин`о сам, мог`о ми је голуб ући у уста... "Ђакон" наставља, па почиње да "метанише" и при томе пева, а остали понављају у истом положају, да:"Кирби је у мојим ногама"...Тотални циркус, ал` најјачи ми ово старији, што су учили руски у школи, па не знају енглески, а све ломе језик, како би изговорили речи "молитве"... Подиже се "ђакон" и онда к`о "обузет" поче да шири рукама око главе, како би завршио ову "јектенију" констатацијом, на енглеском наравно, да:"Кирби је свуда око нас" и "прозбом" да нам:"Кирби помогне да победимо све недаће у животу и постанемо успешни и цењени људи"... Након тога је следио један "акламативан" урлик, рекао бих, из свих грла "Кирби!", чиме се овај део "службе" завршио...
    Ово је био део за "оглашене". Ми новаци, тада смо замољени да напустимо просторију, како би на другом делу "службе", остали само "верни"... Објашњено нам је да ће сада разговарати о постигнутим успесима током претходне седмице и нама новајлијама одредити менторе и пошто смо нови, немамо право да присуствујемо том чину... Друга просторија, опет кафа... За овај део састанка, којем нисам присуствовао, нашао сам на неком форуму причу, нека жена је објаснила, ја нисам видео, али преносим, како онда и она табла има своју улогу... Наиме, онај "Лучић" чита имена са табле, где пише колико је ко имао уговорених презентација током протекле седмице и да ли је успео да прода минимална два комада ваљда... Ако није успео, те недеље неће добити плату, а онда, има пред свима да устане и да почне да њаче као магарац... Ову информацију сам нашао негде на форуму, нисам видео, али обзиром на оно што видех и општи утисак, верујем да је истина...
    Углавном, тај дан сам отишао и "одрадио" првих пет презентација са ментором. Махом код родбине и пријатеља. Према речима ментора, добро ми је ишло, те тако морам испричати и једну анегдоту. Последња презентација те вечери код моје сестре. Поређала се публика, сестра, сад већ покојни зет, њихова деца, комшиница... Требало је представити могућности усисивача са тзв. Хепа филтером. Презентација се начини тако да се у филтер стави тканина од материјала од којег се праве кесе за обичне усисиваче и на ту тканину се стави коцка шећера... Онда се "третира" тепих неколико секунди, а потом се извади филтер и та коцка шећера који су црни, али буквално црни од прашине. Та црна коцка шећера се одложи. Онда се узме друга коцка, па се прекрије тим Хепа филтером, понови се поступак са усисавањем, те се онда тријумфалистички прикаже та нова коцка шећера, која је сад савршено бела, а све око ње је црно од прашине... Држећи црну и белу коцку у рукама. тада се према "литератури" потенцијалниим купцима треба обратити са питањем/констатацијом указујући на "чисту" коцку: "Ја сам свој шећер изабрао, а ви?" Е сад, пошто сестра није имала шећер у коцки, предложила је средину од хлеба, што је ментор прихватио... За време док је извршавао претходно наведене поступке, у собу где се то одвијало, ушла је сада покојна, сестрина свекрва, стара жена, која тек устала од поподневне сиесте беше... И кад узе мој ментор да редом поставља оно питање сестри, зету, деци, комшиници, све гурајући им онај "црни" и "бели" хлеб пред нос, када је дошао до баба Наде, она му само лаконски одговори, још увек поспана не схватајући о чему се ради: "Немој мене дете нудити, ја сам управо вечерала!" Вриштали смо од смеха...
    Када се то вече "вратисмо" у централу, похвали ме мој ментор пред "шефом" да сам добар и тако то... Овај ми заказа за сутра ујутро у девет наставак оних других пет презентација, све соколећи ме... Ја му рекох да је сутра недеља и да бих у то време требао ићи на Литургију... Он ме погледа бело, све не капирајући шта је то и углавном ја се тако оканух ових секташа....
  20. Волим
    Милан Ракић got a reaction from PetarP in Oriflame, Kirby, Amway i ostale "firme"...   
    Унапред се извињавам због рогобатног наслова теме, али ми тренутно ништа паметније није на уму, а хтедох са вама да поделим искуство...
    Ономад, "заслугом" бившег министра војног, одем ја у превремену пензију... Пензија, к`о пензија. Додуше, наше војне мало веће од осталог света, али мала деца, подстанарски живот, неприхватање седења кући у "најбољим" годинама, углавном, решим да пронађем некакав посао. Узмем огласе и јавим се... Са друге стране, пријатан глас,ми смо реномирана фирма, бла, бла, бла, дођите сутра у толико сати на разговор за посао... Тек кад сам спустио слушалицу, схватих да у ствари нисам ни добио информацију о природи посла. Ајде, рекох себи, видећеш већ шта је у питању...
    "Тржни центар", један од многих београдских зиданих 90-их, лоше градње, још лошије архитектуре... Од три локала, направљен један, а на зиду слике усисивача под именом "Kirby". Чуо ја за ту скаламерију, све саме оде и панегирике, начух нешто и око цене тог сокоћала, ал` не чух ништа о ономе што ме иза угла сачека... Разговор са секретарицом, која рече да директор "само што није стигао", кад ето њега... Лепо одело, фина кравата, скуп сат... Испостави се да и смо и колеге. Завршио Војну Гимназију, ал` старији од мене, не знам га. Каже, напустио војску, нема ту `леба наставља, ово је живот, ако си паметан и ако успеш у послу. Лично, нисам никада "падао" на те бонвиванске форе, битна ми је била само допуна кућног буџета, а и он је након неколико минута на основу моје камене фаце док је говорио о дијамантским значкама и осталим Бахамима убрзо схватио да нисам тај тип, па је прешао на посао. У реду, сутра у 9 сати, са још неколико колега почиње обука!
    Почиње школа! Девет је сати, два студента, незапослена мама, незапослени инжењер, два радника-жртве транзиције, још једна цура и ја. Одељење. И наш професор... Друго одело, кравата, чини ми се и сат... Само ципеле исте... Почиње представљање производа, што би рекли у војсци-тактичко технички подаци... Уређај добар... Види се "из ваздуха". Материјали употребљени за производњу, завршна обрада, углавном није Кина, онако колоквијално... Још кад учини презентацију могућности истог... Па то чудо усисава прашину, пере, пегла, чисти, масира... Само што ручак не кува... Вау! Након неколико утренираних фора, што сам тек касније схватио, свима нам се оте управо тај узвик. Вау! Ал` да се вратимо на технолошки поступак израде... Ту ја добих први минус. Материјал, од којег је направљено црево и још неки делови усисивача, према његовим речима, то је производ Џенерал Илектрика, који овај беше развио специјално за НАСА-у и за њихову компанију и нигде више се не користи... Ја га погледах, како бре не користи се, па користи се и у нашем ваздухопловству још од средине седамдесетих година прошлог столећа... Г-2, Г-4, Орао, Газела, укратко сви ваздухоплови који се некада правише у мостарској фабрици авиона, имаше на себи понеки део те "чудаствене" материје... Поче жамор, мећу "ђацима", упитни погледи ка професору, а овај ме прострели погледом и пређе на неку другу тему... Дан се завршио тако што је он наставио даљу презентацију, а ја се све до краја часова преиспитивао где то још има лексана у нашем РВ-у...
    Дан други... Кафа на рачун куће... Она к`о из америчких филмова... Из бокала, па дошла ко сок са укусом ничега. Одма` на почетку часа сам замолио да одем у тоалет... Нећу више пити ту текућину... Принципи пословања... Ступњеви у напредовању по вертикали. Врло уочљиво игнорисање мене приликом објашњавања сваког степена посебно, коју он награду доноси у виду неке симболичне значке, новца и семинара на егзотичним местима диљем земаљског шара... Мама и ја зевамо... Њена мука је да прехрани чедо, а не да види Тахити...Други део дана је протекао у објашњавању да они не послују по принципу "мулти левела" него по незнанијачему... Тад добих и други минус... Објашњава он пример продаје комплетног усисивача са свим додацима, дакле у "фулу". Каже, цена је 3100 евра. Вау, оте се опет нама... Чекајте, то је само пример, не морају сви да купе те додатке за масажу, полирање и воскирање аута... Ми, наставља он даље, можемо потенцијалном купцу да понудимо тај уређај за 700 евра одмах, а оно остало, без камате, административне забране, банке и сличних институција на 24 рате по 100 евра. Питам ја како то? Ако сам добро схватио, ја неком Петру Петровићу, уз сагласност шефа продам усисивач за 700 евра и оставим му 24 уплатнице по 100 евра да он сам плати без икаквог средства обезбеђења, да он сам плаћа... Тако је, рече профа! Па шта, ако Петар узме усисивач и "запали". Све то иде на фирмин ризик, одговори он. Па онда, логично, усисивач кошта 700 евра, а ово је само чист ћар, е да би се задовољила мулти-левел структура... Опет ме ошину... Погледом... Поче и мама да коментарише... Даде нам профа слободно поподне... Иначе, сад чујем да се кредитирање врши путем банке... Изгледа да их је неколико Петровића ипак "запалило"...
    Дан трећи... Не пијем кафу. Не пије је нико. Секретарица са жаљењем одложи бокалче. Дође профа. Кежуал варијанта, петак је... Ал` све фирмирано... Видим и она цура се средила... Маме нема... Данашња тема, презентација! Морам да напоменем, да смо ми у претходна два дана морали да доставимо свако по 10 адреса где смо уговорили презентацију, коју ћемо током наступајућег викенда обавити у склопу обуке... То нам неће платити... Али ће проценити ко је добар за посао... Поче час и поче објашњавање, како се то чудо од усисивача продаје... Па неке форе, па објашњавање производа, па обећавање награде и бонуса... Па разноразни трикови, како би потенцијалног купца "натерали" да "падне са столице" од запањености могућностима... Или пак да домаћицу куће у којој вршите презентацију доведете у стање да се посрами количином прашине и ко зна чега све не, коју је млазна турбина усисивача управо извукла из њеног најбољег и најновијег тепиха, који је,сва црвена у лицу, баш јутрос очистила... Машина моћна нема шта... Али ми се не свиђају те "телешоп форе". Почињем неке ствари да капирам, ал` ајде, да видим до краја шта ће бити... Нисам ништа коментарисао... Да не добијем минус... Завршише се часови и "паде" договор да се окупимо сутра на адреси тој и тој, где ћемо се упознати са осталим колегама, са шефом фирме за град Београд и где ћемо добити менторе за сутрашње и прексутрашње презентације. Отпусти све, мене остави. Каже, ево ти усисивач, носи кући, среди стан, мало вежбај, па га понеси сутра да радимо... Ја упртих ону кутијетину и дођо` кући... Јој како смо се забављали то вече жена, деца и ја... Ја применио све оне форе, деца у чуду... Старији син каже, тата ти си чаробњак... Углавном, радили смо до касно у ноћ, средили стан тип-топ...
    Субота јутро, мирно, тихо... Појављујем се на договореној адреси пола сата пре договореног времена... Уводе ме у "храм". Ја са усисвачем на леђима... А то нека вила, свуда по зидовима слике усисивача и задовољних и насмејаних родитеља и деце испред неких пејсажа к`о у јеховистичким публикацијама... Сија све...Просторија огромна. Поређане столице, једно 50-60 комада... Испред "амвон" и "предикаоница"... На "олтару" слика неке егзотичне плаже, табла са 50-ак имена сарадника и усисивачи, пуно усисивача... Видео бим и мини линија... На другом крају просторије, иза столица, огромна тераса, на њој моје будуће колеге... Ћаскају, пуше и пију кафу... Ону... Не пијем кафу, одбих девојку, која ми је понуди... Нађох оне моје школске... Они ме упознаше са некима... Дође и мој "шеф"... Слушам приче... Човече, сањаћу усисиваче, само се о томе прича, о продаји, о поенима, о напредовању, парама, острвима којекаквим... Ех... У једном тренутку, зачу се музика са оног разгласа, и то нека, рек`о би, `нако индијска... Или како они кажу амбијентална.. Свеједно, иде ми на живце. `Ајмо унутра, тапшањем нас позва нека "напуцана" госпоја... Идемо, каже мој "шеф", сад стиже газда. Кад смо ушли у просторију и поседали на оне столице, видех да нас има свакавих, старијих, млађих, скупо обучених (то су шефови), оних који би да изгледају скупо, али одају их лоше ципеле, кинеске кравате и жутило по оковратнику кошуље (они су дошли до неког степена, ал` још увек не могу себи да приуште те статусне симболе) и нас у кежуал варијанти... Наиме, нас које тек након тог пробног викенда треба да "иницирају" не "терају" да се држимо дрес кода, који је иначе управо такав-кравата и одело... Ту привилегију, ношења тих одежди ћемо добити тек након "иницијације", односно примања у фирму, уколико се добро покажемо следећих дана...
    Музика престаје, улази "Биг-бос"... Неодољиво ме подсећа на Дејана Лучића... И он у неком Зилерију... Два печатна прстена и слово "К" на реверу сакоа, од неког драгог камена рекао бих... Значка, не сако... Како је он ушао, почиње "обред"... Е то се не може речима описати. Његов "ђакон", младић којије ушао са њим у просторију, прилази разгласу и пушта неку, овог пута диско музику краја 70-их година... Оне форе "Би-џиз" и то... И он онда са "предикаонице" почиње да маше рукама, и сви у просторији, ови старији сарадници, почеше да машу, као и он и певају, на енглеском језику, све вртећи рукама око главе и кажипрстом указујући на слепоочнице, да је:"Кирби је у мојим мислима!"... Онда он склапа руке у молитвени положај, а све њишући куковима, а и остали тако исто, па све подврискују да:"Кирби је у мом срцу!"
    Наш професор се окреће према нама новајлијама и захтева од нас, да и ми врцкамо... Неки бојажљиво и почеше, ја у чуду, зин`о сам, мог`о ми је голуб ући у уста... "Ђакон" наставља, па почиње да "метанише" и при томе пева, а остали понављају у истом положају, да:"Кирби је у мојим ногама"...Тотални циркус, ал` најјачи ми ово старији, што су учили руски у школи, па не знају енглески, а све ломе језик, како би изговорили речи "молитве"... Подиже се "ђакон" и онда к`о "обузет" поче да шири рукама око главе, како би завршио ову "јектенију" констатацијом, на енглеском наравно, да:"Кирби је свуда око нас" и "прозбом" да нам:"Кирби помогне да победимо све недаће у животу и постанемо успешни и цењени људи"... Након тога је следио један "акламативан" урлик, рекао бих, из свих грла "Кирби!", чиме се овај део "службе" завршио...
    Ово је био део за "оглашене". Ми новаци, тада смо замољени да напустимо просторију, како би на другом делу "службе", остали само "верни"... Објашњено нам је да ће сада разговарати о постигнутим успесима током претходне седмице и нама новајлијама одредити менторе и пошто смо нови, немамо право да присуствујемо том чину... Друга просторија, опет кафа... За овај део састанка, којем нисам присуствовао, нашао сам на неком форуму причу, нека жена је објаснила, ја нисам видео, али преносим, како онда и она табла има своју улогу... Наиме, онај "Лучић" чита имена са табле, где пише колико је ко имао уговорених презентација током протекле седмице и да ли је успео да прода минимална два комада ваљда... Ако није успео, те недеље неће добити плату, а онда, има пред свима да устане и да почне да њаче као магарац... Ову информацију сам нашао негде на форуму, нисам видео, али обзиром на оно што видех и општи утисак, верујем да је истина...
    Углавном, тај дан сам отишао и "одрадио" првих пет презентација са ментором. Махом код родбине и пријатеља. Према речима ментора, добро ми је ишло, те тако морам испричати и једну анегдоту. Последња презентација те вечери код моје сестре. Поређала се публика, сестра, сад већ покојни зет, њихова деца, комшиница... Требало је представити могућности усисивача са тзв. Хепа филтером. Презентација се начини тако да се у филтер стави тканина од материјала од којег се праве кесе за обичне усисиваче и на ту тканину се стави коцка шећера... Онда се "третира" тепих неколико секунди, а потом се извади филтер и та коцка шећера који су црни, али буквално црни од прашине. Та црна коцка шећера се одложи. Онда се узме друга коцка, па се прекрије тим Хепа филтером, понови се поступак са усисавањем, те се онда тријумфалистички прикаже та нова коцка шећера, која је сад савршено бела, а све око ње је црно од прашине... Држећи црну и белу коцку у рукама. тада се према "литератури" потенцијалниим купцима треба обратити са питањем/констатацијом указујући на "чисту" коцку: "Ја сам свој шећер изабрао, а ви?" Е сад, пошто сестра није имала шећер у коцки, предложила је средину од хлеба, што је ментор прихватио... За време док је извршавао претходно наведене поступке, у собу где се то одвијало, ушла је сада покојна, сестрина свекрва, стара жена, која тек устала од поподневне сиесте беше... И кад узе мој ментор да редом поставља оно питање сестри, зету, деци, комшиници, све гурајући им онај "црни" и "бели" хлеб пред нос, када је дошао до баба Наде, она му само лаконски одговори, још увек поспана не схватајући о чему се ради: "Немој мене дете нудити, ја сам управо вечерала!" Вриштали смо од смеха...
    Када се то вече "вратисмо" у централу, похвали ме мој ментор пред "шефом" да сам добар и тако то... Овај ми заказа за сутра ујутро у девет наставак оних других пет презентација, све соколећи ме... Ја му рекох да је сутра недеља и да бих у то време требао ићи на Литургију... Он ме погледа бело, све не капирајући шта је то и углавном ја се тако оканух ових секташа....
  21. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Ромејац in Oriflame, Kirby, Amway i ostale "firme"...   
    Унапред се извињавам због рогобатног наслова теме, али ми тренутно ништа паметније није на уму, а хтедох са вама да поделим искуство...
    Ономад, "заслугом" бившег министра војног, одем ја у превремену пензију... Пензија, к`о пензија. Додуше, наше војне мало веће од осталог света, али мала деца, подстанарски живот, неприхватање седења кући у "најбољим" годинама, углавном, решим да пронађем некакав посао. Узмем огласе и јавим се... Са друге стране, пријатан глас,ми смо реномирана фирма, бла, бла, бла, дођите сутра у толико сати на разговор за посао... Тек кад сам спустио слушалицу, схватих да у ствари нисам ни добио информацију о природи посла. Ајде, рекох себи, видећеш већ шта је у питању...
    "Тржни центар", један од многих београдских зиданих 90-их, лоше градње, још лошије архитектуре... Од три локала, направљен један, а на зиду слике усисивача под именом "Kirby". Чуо ја за ту скаламерију, све саме оде и панегирике, начух нешто и око цене тог сокоћала, ал` не чух ништа о ономе што ме иза угла сачека... Разговор са секретарицом, која рече да директор "само што није стигао", кад ето њега... Лепо одело, фина кравата, скуп сат... Испостави се да и смо и колеге. Завршио Војну Гимназију, ал` старији од мене, не знам га. Каже, напустио војску, нема ту `леба наставља, ово је живот, ако си паметан и ако успеш у послу. Лично, нисам никада "падао" на те бонвиванске форе, битна ми је била само допуна кућног буџета, а и он је након неколико минута на основу моје камене фаце док је говорио о дијамантским значкама и осталим Бахамима убрзо схватио да нисам тај тип, па је прешао на посао. У реду, сутра у 9 сати, са још неколико колега почиње обука!
    Почиње школа! Девет је сати, два студента, незапослена мама, незапослени инжењер, два радника-жртве транзиције, још једна цура и ја. Одељење. И наш професор... Друго одело, кравата, чини ми се и сат... Само ципеле исте... Почиње представљање производа, што би рекли у војсци-тактичко технички подаци... Уређај добар... Види се "из ваздуха". Материјали употребљени за производњу, завршна обрада, углавном није Кина, онако колоквијално... Још кад учини презентацију могућности истог... Па то чудо усисава прашину, пере, пегла, чисти, масира... Само што ручак не кува... Вау! Након неколико утренираних фора, што сам тек касније схватио, свима нам се оте управо тај узвик. Вау! Ал` да се вратимо на технолошки поступак израде... Ту ја добих први минус. Материјал, од којег је направљено црево и још неки делови усисивача, према његовим речима, то је производ Џенерал Илектрика, који овај беше развио специјално за НАСА-у и за њихову компанију и нигде више се не користи... Ја га погледах, како бре не користи се, па користи се и у нашем ваздухопловству још од средине седамдесетих година прошлог столећа... Г-2, Г-4, Орао, Газела, укратко сви ваздухоплови који се некада правише у мостарској фабрици авиона, имаше на себи понеки део те "чудаствене" материје... Поче жамор, мећу "ђацима", упитни погледи ка професору, а овај ме прострели погледом и пређе на неку другу тему... Дан се завршио тако што је он наставио даљу презентацију, а ја се све до краја часова преиспитивао где то још има лексана у нашем РВ-у...
    Дан други... Кафа на рачун куће... Она к`о из америчких филмова... Из бокала, па дошла ко сок са укусом ничега. Одма` на почетку часа сам замолио да одем у тоалет... Нећу више пити ту текућину... Принципи пословања... Ступњеви у напредовању по вертикали. Врло уочљиво игнорисање мене приликом објашњавања сваког степена посебно, коју он награду доноси у виду неке симболичне значке, новца и семинара на егзотичним местима диљем земаљског шара... Мама и ја зевамо... Њена мука је да прехрани чедо, а не да види Тахити...Други део дана је протекао у објашњавању да они не послују по принципу "мулти левела" него по незнанијачему... Тад добих и други минус... Објашњава он пример продаје комплетног усисивача са свим додацима, дакле у "фулу". Каже, цена је 3100 евра. Вау, оте се опет нама... Чекајте, то је само пример, не морају сви да купе те додатке за масажу, полирање и воскирање аута... Ми, наставља он даље, можемо потенцијалном купцу да понудимо тај уређај за 700 евра одмах, а оно остало, без камате, административне забране, банке и сличних институција на 24 рате по 100 евра. Питам ја како то? Ако сам добро схватио, ја неком Петру Петровићу, уз сагласност шефа продам усисивач за 700 евра и оставим му 24 уплатнице по 100 евра да он сам плати без икаквог средства обезбеђења, да он сам плаћа... Тако је, рече профа! Па шта, ако Петар узме усисивач и "запали". Све то иде на фирмин ризик, одговори он. Па онда, логично, усисивач кошта 700 евра, а ово је само чист ћар, е да би се задовољила мулти-левел структура... Опет ме ошину... Погледом... Поче и мама да коментарише... Даде нам профа слободно поподне... Иначе, сад чујем да се кредитирање врши путем банке... Изгледа да их је неколико Петровића ипак "запалило"...
    Дан трећи... Не пијем кафу. Не пије је нико. Секретарица са жаљењем одложи бокалче. Дође профа. Кежуал варијанта, петак је... Ал` све фирмирано... Видим и она цура се средила... Маме нема... Данашња тема, презентација! Морам да напоменем, да смо ми у претходна два дана морали да доставимо свако по 10 адреса где смо уговорили презентацију, коју ћемо током наступајућег викенда обавити у склопу обуке... То нам неће платити... Али ће проценити ко је добар за посао... Поче час и поче објашњавање, како се то чудо од усисивача продаје... Па неке форе, па објашњавање производа, па обећавање награде и бонуса... Па разноразни трикови, како би потенцијалног купца "натерали" да "падне са столице" од запањености могућностима... Или пак да домаћицу куће у којој вршите презентацију доведете у стање да се посрами количином прашине и ко зна чега све не, коју је млазна турбина усисивача управо извукла из њеног најбољег и најновијег тепиха, који је,сва црвена у лицу, баш јутрос очистила... Машина моћна нема шта... Али ми се не свиђају те "телешоп форе". Почињем неке ствари да капирам, ал` ајде, да видим до краја шта ће бити... Нисам ништа коментарисао... Да не добијем минус... Завршише се часови и "паде" договор да се окупимо сутра на адреси тој и тој, где ћемо се упознати са осталим колегама, са шефом фирме за град Београд и где ћемо добити менторе за сутрашње и прексутрашње презентације. Отпусти све, мене остави. Каже, ево ти усисивач, носи кући, среди стан, мало вежбај, па га понеси сутра да радимо... Ја упртих ону кутијетину и дођо` кући... Јој како смо се забављали то вече жена, деца и ја... Ја применио све оне форе, деца у чуду... Старији син каже, тата ти си чаробњак... Углавном, радили смо до касно у ноћ, средили стан тип-топ...
    Субота јутро, мирно, тихо... Појављујем се на договореној адреси пола сата пре договореног времена... Уводе ме у "храм". Ја са усисвачем на леђима... А то нека вила, свуда по зидовима слике усисивача и задовољних и насмејаних родитеља и деце испред неких пејсажа к`о у јеховистичким публикацијама... Сија све...Просторија огромна. Поређане столице, једно 50-60 комада... Испред "амвон" и "предикаоница"... На "олтару" слика неке егзотичне плаже, табла са 50-ак имена сарадника и усисивачи, пуно усисивача... Видео бим и мини линија... На другом крају просторије, иза столица, огромна тераса, на њој моје будуће колеге... Ћаскају, пуше и пију кафу... Ону... Не пијем кафу, одбих девојку, која ми је понуди... Нађох оне моје школске... Они ме упознаше са некима... Дође и мој "шеф"... Слушам приче... Човече, сањаћу усисиваче, само се о томе прича, о продаји, о поенима, о напредовању, парама, острвима којекаквим... Ех... У једном тренутку, зачу се музика са оног разгласа, и то нека, рек`о би, `нако индијска... Или како они кажу амбијентална.. Свеједно, иде ми на живце. `Ајмо унутра, тапшањем нас позва нека "напуцана" госпоја... Идемо, каже мој "шеф", сад стиже газда. Кад смо ушли у просторију и поседали на оне столице, видех да нас има свакавих, старијих, млађих, скупо обучених (то су шефови), оних који би да изгледају скупо, али одају их лоше ципеле, кинеске кравате и жутило по оковратнику кошуље (они су дошли до неког степена, ал` још увек не могу себи да приуште те статусне симболе) и нас у кежуал варијанти... Наиме, нас које тек након тог пробног викенда треба да "иницирају" не "терају" да се држимо дрес кода, који је иначе управо такав-кравата и одело... Ту привилегију, ношења тих одежди ћемо добити тек након "иницијације", односно примања у фирму, уколико се добро покажемо следећих дана...
    Музика престаје, улази "Биг-бос"... Неодољиво ме подсећа на Дејана Лучића... И он у неком Зилерију... Два печатна прстена и слово "К" на реверу сакоа, од неког драгог камена рекао бих... Значка, не сако... Како је он ушао, почиње "обред"... Е то се не може речима описати. Његов "ђакон", младић којије ушао са њим у просторију, прилази разгласу и пушта неку, овог пута диско музику краја 70-их година... Оне форе "Би-џиз" и то... И он онда са "предикаонице" почиње да маше рукама, и сви у просторији, ови старији сарадници, почеше да машу, као и он и певају, на енглеском језику, све вртећи рукама око главе и кажипрстом указујући на слепоочнице, да је:"Кирби је у мојим мислима!"... Онда он склапа руке у молитвени положај, а све њишући куковима, а и остали тако исто, па све подврискују да:"Кирби је у мом срцу!"
    Наш професор се окреће према нама новајлијама и захтева од нас, да и ми врцкамо... Неки бојажљиво и почеше, ја у чуду, зин`о сам, мог`о ми је голуб ући у уста... "Ђакон" наставља, па почиње да "метанише" и при томе пева, а остали понављају у истом положају, да:"Кирби је у мојим ногама"...Тотални циркус, ал` најјачи ми ово старији, што су учили руски у школи, па не знају енглески, а све ломе језик, како би изговорили речи "молитве"... Подиже се "ђакон" и онда к`о "обузет" поче да шири рукама око главе, како би завршио ову "јектенију" констатацијом, на енглеском наравно, да:"Кирби је свуда око нас" и "прозбом" да нам:"Кирби помогне да победимо све недаће у животу и постанемо успешни и цењени људи"... Након тога је следио један "акламативан" урлик, рекао бих, из свих грла "Кирби!", чиме се овај део "службе" завршио...
    Ово је био део за "оглашене". Ми новаци, тада смо замољени да напустимо просторију, како би на другом делу "службе", остали само "верни"... Објашњено нам је да ће сада разговарати о постигнутим успесима током претходне седмице и нама новајлијама одредити менторе и пошто смо нови, немамо право да присуствујемо том чину... Друга просторија, опет кафа... За овај део састанка, којем нисам присуствовао, нашао сам на неком форуму причу, нека жена је објаснила, ја нисам видео, али преносим, како онда и она табла има своју улогу... Наиме, онај "Лучић" чита имена са табле, где пише колико је ко имао уговорених презентација током протекле седмице и да ли је успео да прода минимална два комада ваљда... Ако није успео, те недеље неће добити плату, а онда, има пред свима да устане и да почне да њаче као магарац... Ову информацију сам нашао негде на форуму, нисам видео, али обзиром на оно што видех и општи утисак, верујем да је истина...
    Углавном, тај дан сам отишао и "одрадио" првих пет презентација са ментором. Махом код родбине и пријатеља. Према речима ментора, добро ми је ишло, те тако морам испричати и једну анегдоту. Последња презентација те вечери код моје сестре. Поређала се публика, сестра, сад већ покојни зет, њихова деца, комшиница... Требало је представити могућности усисивача са тзв. Хепа филтером. Презентација се начини тако да се у филтер стави тканина од материјала од којег се праве кесе за обичне усисиваче и на ту тканину се стави коцка шећера... Онда се "третира" тепих неколико секунди, а потом се извади филтер и та коцка шећера који су црни, али буквално црни од прашине. Та црна коцка шећера се одложи. Онда се узме друга коцка, па се прекрије тим Хепа филтером, понови се поступак са усисавањем, те се онда тријумфалистички прикаже та нова коцка шећера, која је сад савршено бела, а све око ње је црно од прашине... Држећи црну и белу коцку у рукама. тада се према "литератури" потенцијалниим купцима треба обратити са питањем/констатацијом указујући на "чисту" коцку: "Ја сам свој шећер изабрао, а ви?" Е сад, пошто сестра није имала шећер у коцки, предложила је средину од хлеба, што је ментор прихватио... За време док је извршавао претходно наведене поступке, у собу где се то одвијало, ушла је сада покојна, сестрина свекрва, стара жена, која тек устала од поподневне сиесте беше... И кад узе мој ментор да редом поставља оно питање сестри, зету, деци, комшиници, све гурајући им онај "црни" и "бели" хлеб пред нос, када је дошао до баба Наде, она му само лаконски одговори, још увек поспана не схватајући о чему се ради: "Немој мене дете нудити, ја сам управо вечерала!" Вриштали смо од смеха...
    Када се то вече "вратисмо" у централу, похвали ме мој ментор пред "шефом" да сам добар и тако то... Овај ми заказа за сутра ујутро у девет наставак оних других пет презентација, све соколећи ме... Ја му рекох да је сутра недеља и да бих у то време требао ићи на Литургију... Он ме погледа бело, све не капирајући шта је то и углавном ја се тако оканух ових секташа....
  22. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на RYLAH у Oriflame, Kirby, Amway i ostale "firme"...   
    Нем појма, нисам улазио толико дубоко да бих знао разлику, мени све то Кирби усисивачи
  23. Волим
    Милан Ракић got a reaction from RYLAH in Oriflame, Kirby, Amway i ostale "firme"...   
    Ти си вероватно имао продавати "Rainbow" усисиваче .smesko. .smesko. .smesko. , тј. системе за пречишћавање....
  24. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Crveni Baron in Oriflame, Kirby, Amway i ostale "firme"...   
    Унапред се извињавам због рогобатног наслова теме, али ми тренутно ништа паметније није на уму, а хтедох са вама да поделим искуство...
    Ономад, "заслугом" бившег министра војног, одем ја у превремену пензију... Пензија, к`о пензија. Додуше, наше војне мало веће од осталог света, али мала деца, подстанарски живот, неприхватање седења кући у "најбољим" годинама, углавном, решим да пронађем некакав посао. Узмем огласе и јавим се... Са друге стране, пријатан глас,ми смо реномирана фирма, бла, бла, бла, дођите сутра у толико сати на разговор за посао... Тек кад сам спустио слушалицу, схватих да у ствари нисам ни добио информацију о природи посла. Ајде, рекох себи, видећеш већ шта је у питању...
    "Тржни центар", један од многих београдских зиданих 90-их, лоше градње, још лошије архитектуре... Од три локала, направљен један, а на зиду слике усисивача под именом "Kirby". Чуо ја за ту скаламерију, све саме оде и панегирике, начух нешто и око цене тог сокоћала, ал` не чух ништа о ономе што ме иза угла сачека... Разговор са секретарицом, која рече да директор "само што није стигао", кад ето њега... Лепо одело, фина кравата, скуп сат... Испостави се да и смо и колеге. Завршио Војну Гимназију, ал` старији од мене, не знам га. Каже, напустио војску, нема ту `леба наставља, ово је живот, ако си паметан и ако успеш у послу. Лично, нисам никада "падао" на те бонвиванске форе, битна ми је била само допуна кућног буџета, а и он је након неколико минута на основу моје камене фаце док је говорио о дијамантским значкама и осталим Бахамима убрзо схватио да нисам тај тип, па је прешао на посао. У реду, сутра у 9 сати, са још неколико колега почиње обука!
    Почиње школа! Девет је сати, два студента, незапослена мама, незапослени инжењер, два радника-жртве транзиције, још једна цура и ја. Одељење. И наш професор... Друго одело, кравата, чини ми се и сат... Само ципеле исте... Почиње представљање производа, што би рекли у војсци-тактичко технички подаци... Уређај добар... Види се "из ваздуха". Материјали употребљени за производњу, завршна обрада, углавном није Кина, онако колоквијално... Још кад учини презентацију могућности истог... Па то чудо усисава прашину, пере, пегла, чисти, масира... Само што ручак не кува... Вау! Након неколико утренираних фора, што сам тек касније схватио, свима нам се оте управо тај узвик. Вау! Ал` да се вратимо на технолошки поступак израде... Ту ја добих први минус. Материјал, од којег је направљено црево и још неки делови усисивача, према његовим речима, то је производ Џенерал Илектрика, који овај беше развио специјално за НАСА-у и за њихову компанију и нигде више се не користи... Ја га погледах, како бре не користи се, па користи се и у нашем ваздухопловству још од средине седамдесетих година прошлог столећа... Г-2, Г-4, Орао, Газела, укратко сви ваздухоплови који се некада правише у мостарској фабрици авиона, имаше на себи понеки део те "чудаствене" материје... Поче жамор, мећу "ђацима", упитни погледи ка професору, а овај ме прострели погледом и пређе на неку другу тему... Дан се завршио тако што је он наставио даљу презентацију, а ја се све до краја часова преиспитивао где то још има лексана у нашем РВ-у...
    Дан други... Кафа на рачун куће... Она к`о из америчких филмова... Из бокала, па дошла ко сок са укусом ничега. Одма` на почетку часа сам замолио да одем у тоалет... Нећу више пити ту текућину... Принципи пословања... Ступњеви у напредовању по вертикали. Врло уочљиво игнорисање мене приликом објашњавања сваког степена посебно, коју он награду доноси у виду неке симболичне значке, новца и семинара на егзотичним местима диљем земаљског шара... Мама и ја зевамо... Њена мука је да прехрани чедо, а не да види Тахити...Други део дана је протекао у објашњавању да они не послују по принципу "мулти левела" него по незнанијачему... Тад добих и други минус... Објашњава он пример продаје комплетног усисивача са свим додацима, дакле у "фулу". Каже, цена је 3100 евра. Вау, оте се опет нама... Чекајте, то је само пример, не морају сви да купе те додатке за масажу, полирање и воскирање аута... Ми, наставља он даље, можемо потенцијалном купцу да понудимо тај уређај за 700 евра одмах, а оно остало, без камате, административне забране, банке и сличних институција на 24 рате по 100 евра. Питам ја како то? Ако сам добро схватио, ја неком Петру Петровићу, уз сагласност шефа продам усисивач за 700 евра и оставим му 24 уплатнице по 100 евра да он сам плати без икаквог средства обезбеђења, да он сам плаћа... Тако је, рече профа! Па шта, ако Петар узме усисивач и "запали". Све то иде на фирмин ризик, одговори он. Па онда, логично, усисивач кошта 700 евра, а ово је само чист ћар, е да би се задовољила мулти-левел структура... Опет ме ошину... Погледом... Поче и мама да коментарише... Даде нам профа слободно поподне... Иначе, сад чујем да се кредитирање врши путем банке... Изгледа да их је неколико Петровића ипак "запалило"...
    Дан трећи... Не пијем кафу. Не пије је нико. Секретарица са жаљењем одложи бокалче. Дође профа. Кежуал варијанта, петак је... Ал` све фирмирано... Видим и она цура се средила... Маме нема... Данашња тема, презентација! Морам да напоменем, да смо ми у претходна два дана морали да доставимо свако по 10 адреса где смо уговорили презентацију, коју ћемо током наступајућег викенда обавити у склопу обуке... То нам неће платити... Али ће проценити ко је добар за посао... Поче час и поче објашњавање, како се то чудо од усисивача продаје... Па неке форе, па објашњавање производа, па обећавање награде и бонуса... Па разноразни трикови, како би потенцијалног купца "натерали" да "падне са столице" од запањености могућностима... Или пак да домаћицу куће у којој вршите презентацију доведете у стање да се посрами количином прашине и ко зна чега све не, коју је млазна турбина усисивача управо извукла из њеног најбољег и најновијег тепиха, који је,сва црвена у лицу, баш јутрос очистила... Машина моћна нема шта... Али ми се не свиђају те "телешоп форе". Почињем неке ствари да капирам, ал` ајде, да видим до краја шта ће бити... Нисам ништа коментарисао... Да не добијем минус... Завршише се часови и "паде" договор да се окупимо сутра на адреси тој и тој, где ћемо се упознати са осталим колегама, са шефом фирме за град Београд и где ћемо добити менторе за сутрашње и прексутрашње презентације. Отпусти све, мене остави. Каже, ево ти усисивач, носи кући, среди стан, мало вежбај, па га понеси сутра да радимо... Ја упртих ону кутијетину и дођо` кући... Јој како смо се забављали то вече жена, деца и ја... Ја применио све оне форе, деца у чуду... Старији син каже, тата ти си чаробњак... Углавном, радили смо до касно у ноћ, средили стан тип-топ...
    Субота јутро, мирно, тихо... Појављујем се на договореној адреси пола сата пре договореног времена... Уводе ме у "храм". Ја са усисвачем на леђима... А то нека вила, свуда по зидовима слике усисивача и задовољних и насмејаних родитеља и деце испред неких пејсажа к`о у јеховистичким публикацијама... Сија све...Просторија огромна. Поређане столице, једно 50-60 комада... Испред "амвон" и "предикаоница"... На "олтару" слика неке егзотичне плаже, табла са 50-ак имена сарадника и усисивачи, пуно усисивача... Видео бим и мини линија... На другом крају просторије, иза столица, огромна тераса, на њој моје будуће колеге... Ћаскају, пуше и пију кафу... Ону... Не пијем кафу, одбих девојку, која ми је понуди... Нађох оне моје школске... Они ме упознаше са некима... Дође и мој "шеф"... Слушам приче... Човече, сањаћу усисиваче, само се о томе прича, о продаји, о поенима, о напредовању, парама, острвима којекаквим... Ех... У једном тренутку, зачу се музика са оног разгласа, и то нека, рек`о би, `нако индијска... Или како они кажу амбијентална.. Свеједно, иде ми на живце. `Ајмо унутра, тапшањем нас позва нека "напуцана" госпоја... Идемо, каже мој "шеф", сад стиже газда. Кад смо ушли у просторију и поседали на оне столице, видех да нас има свакавих, старијих, млађих, скупо обучених (то су шефови), оних који би да изгледају скупо, али одају их лоше ципеле, кинеске кравате и жутило по оковратнику кошуље (они су дошли до неког степена, ал` још увек не могу себи да приуште те статусне симболе) и нас у кежуал варијанти... Наиме, нас које тек након тог пробног викенда треба да "иницирају" не "терају" да се држимо дрес кода, који је иначе управо такав-кравата и одело... Ту привилегију, ношења тих одежди ћемо добити тек након "иницијације", односно примања у фирму, уколико се добро покажемо следећих дана...
    Музика престаје, улази "Биг-бос"... Неодољиво ме подсећа на Дејана Лучића... И он у неком Зилерију... Два печатна прстена и слово "К" на реверу сакоа, од неког драгог камена рекао бих... Значка, не сако... Како је он ушао, почиње "обред"... Е то се не може речима описати. Његов "ђакон", младић којије ушао са њим у просторију, прилази разгласу и пушта неку, овог пута диско музику краја 70-их година... Оне форе "Би-џиз" и то... И он онда са "предикаонице" почиње да маше рукама, и сви у просторији, ови старији сарадници, почеше да машу, као и он и певају, на енглеском језику, све вртећи рукама око главе и кажипрстом указујући на слепоочнице, да је:"Кирби је у мојим мислима!"... Онда он склапа руке у молитвени положај, а све њишући куковима, а и остали тако исто, па све подврискују да:"Кирби је у мом срцу!"
    Наш професор се окреће према нама новајлијама и захтева од нас, да и ми врцкамо... Неки бојажљиво и почеше, ја у чуду, зин`о сам, мог`о ми је голуб ући у уста... "Ђакон" наставља, па почиње да "метанише" и при томе пева, а остали понављају у истом положају, да:"Кирби је у мојим ногама"...Тотални циркус, ал` најјачи ми ово старији, што су учили руски у школи, па не знају енглески, а све ломе језик, како би изговорили речи "молитве"... Подиже се "ђакон" и онда к`о "обузет" поче да шири рукама око главе, како би завршио ову "јектенију" констатацијом, на енглеском наравно, да:"Кирби је свуда око нас" и "прозбом" да нам:"Кирби помогне да победимо све недаће у животу и постанемо успешни и цењени људи"... Након тога је следио један "акламативан" урлик, рекао бих, из свих грла "Кирби!", чиме се овај део "службе" завршио...
    Ово је био део за "оглашене". Ми новаци, тада смо замољени да напустимо просторију, како би на другом делу "службе", остали само "верни"... Објашњено нам је да ће сада разговарати о постигнутим успесима током претходне седмице и нама новајлијама одредити менторе и пошто смо нови, немамо право да присуствујемо том чину... Друга просторија, опет кафа... За овај део састанка, којем нисам присуствовао, нашао сам на неком форуму причу, нека жена је објаснила, ја нисам видео, али преносим, како онда и она табла има своју улогу... Наиме, онај "Лучић" чита имена са табле, где пише колико је ко имао уговорених презентација током протекле седмице и да ли је успео да прода минимална два комада ваљда... Ако није успео, те недеље неће добити плату, а онда, има пред свима да устане и да почне да њаче као магарац... Ову информацију сам нашао негде на форуму, нисам видео, али обзиром на оно што видех и општи утисак, верујем да је истина...
    Углавном, тај дан сам отишао и "одрадио" првих пет презентација са ментором. Махом код родбине и пријатеља. Према речима ментора, добро ми је ишло, те тако морам испричати и једну анегдоту. Последња презентација те вечери код моје сестре. Поређала се публика, сестра, сад већ покојни зет, њихова деца, комшиница... Требало је представити могућности усисивача са тзв. Хепа филтером. Презентација се начини тако да се у филтер стави тканина од материјала од којег се праве кесе за обичне усисиваче и на ту тканину се стави коцка шећера... Онда се "третира" тепих неколико секунди, а потом се извади филтер и та коцка шећера који су црни, али буквално црни од прашине. Та црна коцка шећера се одложи. Онда се узме друга коцка, па се прекрије тим Хепа филтером, понови се поступак са усисавањем, те се онда тријумфалистички прикаже та нова коцка шећера, која је сад савршено бела, а све око ње је црно од прашине... Држећи црну и белу коцку у рукама. тада се према "литератури" потенцијалниим купцима треба обратити са питањем/констатацијом указујући на "чисту" коцку: "Ја сам свој шећер изабрао, а ви?" Е сад, пошто сестра није имала шећер у коцки, предложила је средину од хлеба, што је ментор прихватио... За време док је извршавао претходно наведене поступке, у собу где се то одвијало, ушла је сада покојна, сестрина свекрва, стара жена, која тек устала од поподневне сиесте беше... И кад узе мој ментор да редом поставља оно питање сестри, зету, деци, комшиници, све гурајући им онај "црни" и "бели" хлеб пред нос, када је дошао до баба Наде, она му само лаконски одговори, још увек поспана не схватајући о чему се ради: "Немој мене дете нудити, ја сам управо вечерала!" Вриштали смо од смеха...
    Када се то вече "вратисмо" у централу, похвали ме мој ментор пред "шефом" да сам добар и тако то... Овај ми заказа за сутра ујутро у девет наставак оних других пет презентација, све соколећи ме... Ја му рекох да је сутра недеља и да бих у то време требао ићи на Литургију... Он ме погледа бело, све не капирајући шта је то и углавном ја се тако оканух ових секташа....
  25. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на Ignjatije у Истина је само једна : Чак Норис ! (видео)   
    Nova fora u budućnosti : Čak Noris ne izlazi na glasanje, On odlučuje ko će biti pretsednik.
×
×
  • Креирај ново...