Jump to content

Милан Ракић

Члан
  • Број садржаја

    20924
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    109

Репутација активности

  1. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Пг in Три јерменска споменика или прича о пожртвованости наших пилота   
    Да, да. У саставу нашег ЈРВ било је два авиона овога типа, тзв. "кец" (евиденцијски број 73311) и "двојка" (73312)... Ова потоња се срушила у Јерменији, а "кец" је продат неком бугарском карго превознику, а од тада судећи по овом руском сајту је променио неколико власника и тренутно припада некој Азербејџанској фирми, премда сам видео негде да је приземљен на неки аеродром у Саудијској Арабији... Иначе, док су били код нас, максимално су рабљени и коришћени за карго летове по афричким, европским и азијским дестинацијама, а за потребе ЈАТ-а су одржаване и две редовне карго линије према Лондону и Паризу...
  2. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла у Отворите Вашу страницу (групу) на Поуке.орг!   
    Веома културан и одличан начин да оно што сте писали на вашој страници виде чланови странице:

    искористите све могућности Ваше странице, заиста су феноменалне.
  3. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на Grizzly Adams у Покушано привођење бившег министра животне средине и просторног планирања   
    Ако мож` да платимо да по`апсе и остатак банде...
  4. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на Дејан у Православље у Гватемали   
    Желели бисмо да наше оце, браћу и сестре упознамо са великим чудом које Господ Дух Свети чини у Гватемали. По речима Псалмопевца: „Нема међу боговима таквог какав си Ти, Господе, и нема дела таквих каква су Твоја. Сви народи, које си створио, доћи ће и поклонити се пред Тобом, Господе, и славити име Твоје. Јер си Ти велик и твориш чудеса; Ти си један Бог“ (Пс. 86:8-10). Гватемала, земља централне Америке, чије већинско становништво чине племена Маја, у наредним годинама ће, ако Бог да, постати стуб Православља у западној хемисфери. Тренутно је то најправославнија земља у западној хемисфери ако се узме у обзир проценат у односу на укупан број становника. Тужно је да док људи у Србији читају књиге и гледају филмове са наводним мајанским пророчанствима о крају света током ове, 2012. године, не знају да Маје … постају Православне!
    Хајде да кренемо од почетка.

    Гватемалци су млад народ, народ који испуњава заповест Господњу: „Рађајте се и множите се, и напуните земљу“ (1 Мојс.1:28). То је народ са највећим наталитетом у западној хемисфери.
    1900. године их је било 885 000 хиљада, а 2011. године 13 824 000 (13 МИЛИОНА 824 хиљада људи). Сиромашни, али радни и вредни људи, простосрдачни, једноставни. Припремљена земља срца за благу Христову реч.
    „Гле, изиђе Сијач да сије…“ (Мт. 13:3)


    Мати Инес и о.Михаил


    Семе Православља је у Гватемали Господ посејао преко мати Инес. Мати Инес је искрен човек, жељан Истине. Ради Истине је и напустила римокатолицизам и ушла у „стуб и тврђаву Истине“ (1 Тим.3:15) – Христову Цркву, Православну Цркву. Она је са још две монахиње (мати Маријом и мати Ивон) 1986. године основала манастир Свете Тројице недалеко од престонице Гватемале, Гватемала Ситија. Њихов манастир је од 1995. године у окриљу Антиохијске Православне Цркве. Тренутно се при самом манастиру гради ново сиротиште.


    Манастир Свете Тројице (Антиохијска Православна Црква)






    Ново сиротиште које се гради при манастиру Свете Тројице


    „Ви сте свјетлост свијету; не може се град сакрити кад на гори стоји. Нити се ужиже свјетиљка и меће под суд него на свијећњак, те свијетли свима који су у кући“ (Мт. 5:14-15).
    Мати Инес је вршећи заповести Господње показала да је верна слушкиња Господња, а Господ је учинио да власти препознају њену врлину. Државне власти су највеће сиротиште у земљи у престоници Гватемале предале на управљање мати Инес и њеним монахињама.

    Штићеници м.Инес


    Мати Инес тој деци дарује сигурно уточиште, храну, образовање, али што је најважније – дар живе вере у Господа, љубав према Њему. Кроз сиротиште је прошло око 1000 деце, преко 300 је усвојено од стране православних породица у Америци. Плод рада мати Инес види се у томе да ова деца и након одласка из сиротишта (нека од њих која су напуштена, враћају се родитељима) настављају да воде редован литургијски живот.

    Сирочићи мати Инес певају тропар Педесетнице


    „Подигните очи своје и видите њиве како се већ жуте за жетву…“ (Јн. 4:35)


    о.Андрес Жирон


    Све је кренуло са оцем Андресом Жироном. Истакнути римокатолички свештеник, брижан за своју паству, борио се да најсиромашнији слојеви добију земљиште од државе да би преживели. 80-их година прошлог века предводио је чувени марш („La Marcha“) по целој Гватемали у борби да најсиромашнији добију земљиште и тако преживе. Био је посланик у скупштини Гватемале и представник Гватемале при Уједињеним нацијама. У својој борби успео је да својим рукама подигне 42 села и подигне 338 храмова за Гватемалце. Зато су му Маје безгранично лојалне и одане.
    „Молитве твоје и милостиње твоје узиђоше на спомен пред Богом.“ (Дела ап. 10:4).
    Међутим, што је још важније – о.Андрес је, поред тога што је човекољубац, пре свега – Богољубац. У својој потрази за Истином (у корист тој потрази биле су и околности да је о.Андрес због своје борбе за сиротињу дошао у сукоб са римокатоличким црквеним властима). Изашао је из римокатолицизма и основао неканонску православну цркву Гватемале.


    Митрополит Атинагора мексички (Васељенска Патријаршија)


    Након неколико година, овај истинољубац са својом паством улази у Христову Цркву –улазе у окриље Васељенске Патријаршије, у састав митрополије мексичке на челу са митрополитом Атинагором.
    о.Андрес, Апостол Гватемале са собом у Цркву доводи и 200 000 људи! (две стотине хиљада људи!) Оно што радује је да ће, ако Бог да, у наредним годинама још десетине хиљада људи ући у Лађу Спасења, прећи из смрти у живот.





    Парохије у Малаги и Пинули…


    Свети Инокентије Московски, апостол Америке и Сибира је проповедајући на Аљасци говорио: „Видим у овоме један од путева Промисла да Православље уђе у Сједињене Америчке Државе.“
    Надамо се да Дух Свети преко Гватемале отвара врата за велику мисију Православља у целој Латинској Америци. Надамо се једино да ће назив „Латинска Америка“ у будућности бити само споменик који подсећа на прошла времена, да ће у ускоро тај огромни континент дисати и живети Православљем, вером Апостола, вером Отаца…
    Ускоро ћемо Вам представити како изгледа живот Цркве у Гватемали…

    *



    Како им ми, њихова старија браћа, можемо помоћи? Они тамо немају ни најосновније. Немају ни делић онога на шта смо ми овде навикли. Реткост је и радост за њих ако имају иконицу или напрсни крстић. Можемо им послати џепне иконе Христа Спаситеља и Мајке Божије које би на полеђини имале Исусову молитву и „Достојно јест“ на шпанском. Такође, можемо им помоћи ако бисмо им, например, послали неколико стотина Јеванђеља од Марка на шпанском језику. Помозимо им да би нови Христови војници знали да нису сами, да су ушли у велику породицу и да их ми, иако далеко, иако другог језика, боје коже, менталитета, љубимо и волимо, да се за њих Пречистој молимо – јер смо једно у Христу Исусу, Господу нашем.
    Ако желите да се прикључите пројекту „500×100“ пишите на urednik@svedokverni.org да бисмо Вас прикључили листи приложника.
    Чујмо великог Христовог апостола, светог Макарија Невског: „Не може свако да буде проповедник Вере међу невернима. Нису сви Апостоли, нису сви благовесници. Међутим, сваки верујући човек може да помаже проповедницима. Православни хришћани! Покажите Вашу љубав према Христу. Помозите нашим мисијама вашим појачаним прилозима за дело Христово”
    Станоје Станковић
    Уредник ПМЦ „о.Данил Сисојев“
  5. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Лидија Миленковић in Kaладонт   
    Чије је прво...
    За Ивана: Енталпија
    За имењака: Нација
    Свеједно је...
    Нова реч је на ЈА
  6. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на Grizzly Adams у Срушио се авион "Ласта" В и ПВО ВС   
    Из поштовања према мајору Савићу не би требало да ову тему претворимо у неку расправу... Господ да му душу прости у усели га у Царство Небеско, а породицу да утеши и сачува.
    Само да кажем да је наш народ веома склон митологији и фантазирању што нас пуно кошта.
  7. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на Grizzly Adams у Срушио се авион "Ласта" В и ПВО ВС   
    Зато што су за ову несрећу неки људи одговорни, а њима више одговара да од свега направе лепу "херојску бајку" него да буду позвани на одговорност.
  8. Волим
  9. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Јадранка-Дервента in Kaладонт   
    Чије је прво...
    За Ивана: Енталпија
    За имењака: Нација
    Свеједно је...
    Нова реч је на ЈА
  10. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Милан Меденица :) in Kaладонт   
    Чије је прво...
    За Ивана: Енталпија
    За имењака: Нација
    Свеједно је...
    Нова реч је на ЈА
  11. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Andre Williams in Kaладонт   
    Чије је прво...
    За Ивана: Енталпија
    За имењака: Нација
    Свеједно је...
    Нова реч је на ЈА
  12. Волим
    Милан Ракић got a reaction from mcvija in Шта ЈА тренутно слушам...   
    Thirteen Senses - Into The Fire

  13. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Плутон in Слике форумаша   
    Ево једне зракопловне, испред зракомлата... Са много мање година и много мање кила...

  14. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на Grizzly Adams у Човек који је први оборио авион   
    Ау брате, са овом старудијом да погодиш авион је стварно невероватно...


  15. Свиђа ми се
    Милан Ракић got a reaction from Rašo in Човек који је први оборио авион   
    Радоје Рака Љутовац (1887-1968)
    Ваздухопловну историју на глобалном плану, „писали“ су и многи наши сународници. Један од њих је и Радоје Рака Љутовац. Није Рака био нити пилот, није ни конструисао авионе, није био чак ни официр… Рака Љутовац је био обичан војник – редов… А у историју светског војног ваздухопловства је уписан као први човек који је артиљеријском ватром са земље оборио непријатељски авион!
    Рака Љутовац је рођен 4. септембра 1887. године у трстеничком селу Пољна. По избијању балканских ратова, Радоје бива мобилисан као редов – артиљерац. Учествовао је у оба балканска рата, и још се топовске цеви не бејаху ни охладиле, а Шваба крену преко Дрине…
    Љутовац је одмах мобилисан у Прву допунску батерију артиљеријског пука „Танаско Рајић“. Током 1914. године, дејства аустроугарског ваздухопловства су била минимална, тако да им је наше младо ваздухопловство могло парирати. Међутим, почетком јуна месеца 1915. године, аустроугарско ваздухопловство бива појачано немачким авијацијским јединицама. Наши пилоти, појачани француским савезницима успевају ту и тамо да постигну понеку ваздушну победу, али непријатељ постепено успоставља превласт у српском ваздушном простору. То је нагнало Врховну команду Српске војске да предузме мере за организовање система противваздушне одбране. Уз несебичну помоћ савезника из Француске, врло брзо се успостављају сталне осматрачке станице у зони одговорности Дринске дивизије, а потом и око градова, који су били под нашом контролом. Рака бива прекомандован у противавионску батерију чији је задатак био да брани град Крагујевац.

    Упоредо са успостављањем батерија за противавионску борбу, у Војнотехничком заводу у Крагујевцу, прилагођено је и неколико топова за гађање циљева у ваздуху. Дакле, обични „пешадијски“ топови који су били у употреби у српској војсци,„Шнајдер М1907″ и „Круп М1903″, оба калибра 75мм, били су прерађени тако што им је модификован дрвени лафет, те је након тога имао већи ход по вертикалној оси и тиме је омогућавао стрелцу да „прати“ аероплан… Ракина батерија је била наоружана топовима овог првог типа…
    У јесен 1915. године, започињу операције Мекензенове групе армија за офанзиву на Србију, у склопу којих је једна од честих мета за ваздушне нападе био и град Крагујевац. Швабе су се биле устремиле нарочито на Војнотехнички завод и Арсенал у склопу истог. Напади су се дешавали свакодневно, за видног дела дана, у више серијских налета у групама од 3 па до 8 авиона. Тукли су наши артиљерци к`о Свети Илија, ал` безуспешно… Све до једном…

    Тог 17-ог септембарског јутра, по старом календару (30. септембар по новом), од ране зоре су од Лапова пристизале „црне швапске орлушине“. Редов Љутовац се налазио на положају на Метином брду, али не поред „Шнајдера“, којим је била наоружана његова батерија, него је Рака пуцао из залењеног турског топа из Првог балканског рата, којем је такође модификован лафет. Нанишанио је једaн непријатељски авион типа „Румплер Г1″, опалио и погодио га… Авион се пропео, а потом у густом диму пао у улицу Престолонаследника Петра, поред куће Обрена Јанковића. У авиону су била два члана посаде, пилот-извиђач капетан Курт фон Шефер и официрски приправник, пилот-извиђач Ото Кирш. Изгорели су у олупини авиона…

    Прича даље каже, да су Швабе након обарања свог колеге прекинуле дејство и удаљиле се ка Лапову, а Рака је праћен својим саборцима пришао олупини и војнички салутирао својим мртвим противницима. Тај „Румплер“ је и био вођа групе у којој је било још 6 троседа тип „АЕГ“. Они су полетели из Вршца да би дејствовали над Крагујевцом. Успели су да баце око 50 бомби, док им Рака није оборио вођу. Након неколико дана, стигло је и званично признање. Радоју је додељен чин каплара иодликован је Карађорђевом звездом са златним мачевима…

    Каплар Љутовац се касније преко Албаније повукао са српском војском, а приликом пробијања Солунског фронта, због својих заслуга као артиљерац, унапређен је у чин наредника. Носилац је и Албанске споменице и Споменице рата 1914-1918.

    Након повратка из рата, у оној општој беди је неких 20-ак година обилазио вашаре и панађуре и на једним колима носио робу којом је трговао и тако зарађивао за живот. Средином тридесетих година је успео да заради за скроман дућан у Трстенику, од којег је издржавао породицу све до своје смрти, 25. новембра 1968. године. 

    Дан када је Рака први у свету оборио авион, 30. септембар по новом календару, узет је за крсну славу Противавионске артиљерије Краљевине Југославије, а од пре неку годину и Артиљеријско ракетне јединице за противваздухопловна дејства Војске Србије (бивша АРЈ ПВО) – АРЈ ПВД ВС (250. ракетна бригада за ПВД), овај дан обележавају као свој Празник…

    Господо официри, подофицири и војници јединица АРЈ ПВД ВС, срећан вам Дан јединице!
     
     
     
  16. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на Дејан у Snimke pilota na samrti nudili za 20 do 500 evra   
    Čovek je dao život da ne bi ubio nekog od tih ljudi koju su zaradili na njegovoj smrti...
  17. Волим
    Милан Ракић got a reaction from sqny in Која вам је омиљена књига из детињства?   
    За разлику од оца Ивана, који је Ћопићеве "Магареће године" прочитао 5 пута, ја сам их прочитао више од 30 пута, тј. сваке године по једном од тренутка када сам научио да читам, а то је и прва књига коју сам прочитао...
    Иначе, један куриозум везан за ликове из Магарећих година...
    Сигурно се сећате врхунског спадала, којег је Ћопић тако лепо описао, Дулета Дабића званог Хајдук, илити скраћено Де-Де-Ха. Е тај Де-Де-Ха је отац за једне омрзнутог, за једне хваљеног, али свакако контроверзног пуковника ЈНА, а сада пензионисаног генерала Армије БиХ Јове Дивјака. Де-Де-Ха је дакле Душан Дивјак, родом из Горње Суваје, који је као учитељ, трбухом за хлебом дошао на службу у Београд, где му се и родио син Јово, а Ћопић му је само променио презиме у Дабић...
    A имам баш овакав примерак...

    Иначе, 1994, у продукцији Федералне ТВ, снимљен је истоимени филм, чије фрагменте можете видети и на ЈуТјубу...

  18. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на obi-wan у Човек који је први оборио авион   
    Da li je ovo i zvanicno svuda u svetu priznato kao prvi ikad oboren avion sa zemlje?
    Inace, posto u tom naselju imam prijatelje, dosta puta prodjem pored spomenika na Metinom brdu...
  19. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Богдан_ in Човек који је први оборио авион   
    Радоје Рака Љутовац (1887-1968)
    Ваздухопловну историју на глобалном плану, „писали“ су и многи наши сународници. Један од њих је и Радоје Рака Љутовац. Није Рака био нити пилот, није ни конструисао авионе, није био чак ни официр… Рака Љутовац је био обичан војник – редов… А у историју светског војног ваздухопловства је уписан као први човек који је артиљеријском ватром са земље оборио непријатељски авион!
    Рака Љутовац је рођен 4. септембра 1887. године у трстеничком селу Пољна. По избијању балканских ратова, Радоје бива мобилисан као редов – артиљерац. Учествовао је у оба балканска рата, и још се топовске цеви не бејаху ни охладиле, а Шваба крену преко Дрине…
    Љутовац је одмах мобилисан у Прву допунску батерију артиљеријског пука „Танаско Рајић“. Током 1914. године, дејства аустроугарског ваздухопловства су била минимална, тако да им је наше младо ваздухопловство могло парирати. Међутим, почетком јуна месеца 1915. године, аустроугарско ваздухопловство бива појачано немачким авијацијским јединицама. Наши пилоти, појачани француским савезницима успевају ту и тамо да постигну понеку ваздушну победу, али непријатељ постепено успоставља превласт у српском ваздушном простору. То је нагнало Врховну команду Српске војске да предузме мере за организовање система противваздушне одбране. Уз несебичну помоћ савезника из Француске, врло брзо се успостављају сталне осматрачке станице у зони одговорности Дринске дивизије, а потом и око градова, који су били под нашом контролом. Рака бива прекомандован у противавионску батерију чији је задатак био да брани град Крагујевац.

    Упоредо са успостављањем батерија за противавионску борбу, у Војнотехничком заводу у Крагујевцу, прилагођено је и неколико топова за гађање циљева у ваздуху. Дакле, обични „пешадијски“ топови који су били у употреби у српској војсци,„Шнајдер М1907″ и „Круп М1903″, оба калибра 75мм, били су прерађени тако што им је модификован дрвени лафет, те је након тога имао већи ход по вертикалној оси и тиме је омогућавао стрелцу да „прати“ аероплан… Ракина батерија је била наоружана топовима овог првог типа…
    У јесен 1915. године, започињу операције Мекензенове групе армија за офанзиву на Србију, у склопу којих је једна од честих мета за ваздушне нападе био и град Крагујевац. Швабе су се биле устремиле нарочито на Војнотехнички завод и Арсенал у склопу истог. Напади су се дешавали свакодневно, за видног дела дана, у више серијских налета у групама од 3 па до 8 авиона. Тукли су наши артиљерци к`о Свети Илија, ал` безуспешно… Све до једном…

    Тог 17-ог септембарског јутра, по старом календару (30. септембар по новом), од ране зоре су од Лапова пристизале „црне швапске орлушине“. Редов Љутовац се налазио на положају на Метином брду, али не поред „Шнајдера“, којим је била наоружана његова батерија, него је Рака пуцао из залењеног турског топа из Првог балканског рата, којем је такође модификован лафет. Нанишанио је једaн непријатељски авион типа „Румплер Г1″, опалио и погодио га… Авион се пропео, а потом у густом диму пао у улицу Престолонаследника Петра, поред куће Обрена Јанковића. У авиону су била два члана посаде, пилот-извиђач капетан Курт фон Шефер и официрски приправник, пилот-извиђач Ото Кирш. Изгорели су у олупини авиона…

    Прича даље каже, да су Швабе након обарања свог колеге прекинуле дејство и удаљиле се ка Лапову, а Рака је праћен својим саборцима пришао олупини и војнички салутирао својим мртвим противницима. Тај „Румплер“ је и био вођа групе у којој је било још 6 троседа тип „АЕГ“. Они су полетели из Вршца да би дејствовали над Крагујевцом. Успели су да баце око 50 бомби, док им Рака није оборио вођу. Након неколико дана, стигло је и званично признање. Радоју је додељен чин каплара иодликован је Карађорђевом звездом са златним мачевима…

    Каплар Љутовац се касније преко Албаније повукао са српском војском, а приликом пробијања Солунског фронта, због својих заслуга као артиљерац, унапређен је у чин наредника. Носилац је и Албанске споменице и Споменице рата 1914-1918.

    Након повратка из рата, у оној општој беди је неких 20-ак година обилазио вашаре и панађуре и на једним колима носио робу којом је трговао и тако зарађивао за живот. Средином тридесетих година је успео да заради за скроман дућан у Трстенику, од којег је издржавао породицу све до своје смрти, 25. новембра 1968. године. 

    Дан када је Рака први у свету оборио авион, 30. септембар по новом календару, узет је за крсну славу Противавионске артиљерије Краљевине Југославије, а од пре неку годину и Артиљеријско ракетне јединице за противваздухопловна дејства Војске Србије (бивша АРЈ ПВО) – АРЈ ПВД ВС (250. ракетна бригада за ПВД), овај дан обележавају као свој Празник…

    Господо официри, подофицири и војници јединица АРЈ ПВД ВС, срећан вам Дан јединице!
     
     
     
  20. Волим
    Милан Ракић got a reaction from kordun in Човек који је први оборио авион   
    Радоје Рака Љутовац (1887-1968)
    Ваздухопловну историју на глобалном плану, „писали“ су и многи наши сународници. Један од њих је и Радоје Рака Љутовац. Није Рака био нити пилот, није ни конструисао авионе, није био чак ни официр… Рака Љутовац је био обичан војник – редов… А у историју светског војног ваздухопловства је уписан као први човек који је артиљеријском ватром са земље оборио непријатељски авион!
    Рака Љутовац је рођен 4. септембра 1887. године у трстеничком селу Пољна. По избијању балканских ратова, Радоје бива мобилисан као редов – артиљерац. Учествовао је у оба балканска рата, и још се топовске цеви не бејаху ни охладиле, а Шваба крену преко Дрине…
    Љутовац је одмах мобилисан у Прву допунску батерију артиљеријског пука „Танаско Рајић“. Током 1914. године, дејства аустроугарског ваздухопловства су била минимална, тако да им је наше младо ваздухопловство могло парирати. Међутим, почетком јуна месеца 1915. године, аустроугарско ваздухопловство бива појачано немачким авијацијским јединицама. Наши пилоти, појачани француским савезницима успевају ту и тамо да постигну понеку ваздушну победу, али непријатељ постепено успоставља превласт у српском ваздушном простору. То је нагнало Врховну команду Српске војске да предузме мере за организовање система противваздушне одбране. Уз несебичну помоћ савезника из Француске, врло брзо се успостављају сталне осматрачке станице у зони одговорности Дринске дивизије, а потом и око градова, који су били под нашом контролом. Рака бива прекомандован у противавионску батерију чији је задатак био да брани град Крагујевац.

    Упоредо са успостављањем батерија за противавионску борбу, у Војнотехничком заводу у Крагујевцу, прилагођено је и неколико топова за гађање циљева у ваздуху. Дакле, обични „пешадијски“ топови који су били у употреби у српској војсци,„Шнајдер М1907″ и „Круп М1903″, оба калибра 75мм, били су прерађени тако што им је модификован дрвени лафет, те је након тога имао већи ход по вертикалној оси и тиме је омогућавао стрелцу да „прати“ аероплан… Ракина батерија је била наоружана топовима овог првог типа…
    У јесен 1915. године, започињу операције Мекензенове групе армија за офанзиву на Србију, у склопу којих је једна од честих мета за ваздушне нападе био и град Крагујевац. Швабе су се биле устремиле нарочито на Војнотехнички завод и Арсенал у склопу истог. Напади су се дешавали свакодневно, за видног дела дана, у више серијских налета у групама од 3 па до 8 авиона. Тукли су наши артиљерци к`о Свети Илија, ал` безуспешно… Све до једном…

    Тог 17-ог септембарског јутра, по старом календару (30. септембар по новом), од ране зоре су од Лапова пристизале „црне швапске орлушине“. Редов Љутовац се налазио на положају на Метином брду, али не поред „Шнајдера“, којим је била наоружана његова батерија, него је Рака пуцао из залењеног турског топа из Првог балканског рата, којем је такође модификован лафет. Нанишанио је једaн непријатељски авион типа „Румплер Г1″, опалио и погодио га… Авион се пропео, а потом у густом диму пао у улицу Престолонаследника Петра, поред куће Обрена Јанковића. У авиону су била два члана посаде, пилот-извиђач капетан Курт фон Шефер и официрски приправник, пилот-извиђач Ото Кирш. Изгорели су у олупини авиона…

    Прича даље каже, да су Швабе након обарања свог колеге прекинуле дејство и удаљиле се ка Лапову, а Рака је праћен својим саборцима пришао олупини и војнички салутирао својим мртвим противницима. Тај „Румплер“ је и био вођа групе у којој је било још 6 троседа тип „АЕГ“. Они су полетели из Вршца да би дејствовали над Крагујевцом. Успели су да баце око 50 бомби, док им Рака није оборио вођу. Након неколико дана, стигло је и званично признање. Радоју је додељен чин каплара иодликован је Карађорђевом звездом са златним мачевима…

    Каплар Љутовац се касније преко Албаније повукао са српском војском, а приликом пробијања Солунског фронта, због својих заслуга као артиљерац, унапређен је у чин наредника. Носилац је и Албанске споменице и Споменице рата 1914-1918.

    Након повратка из рата, у оној општој беди је неких 20-ак година обилазио вашаре и панађуре и на једним колима носио робу којом је трговао и тако зарађивао за живот. Средином тридесетих година је успео да заради за скроман дућан у Трстенику, од којег је издржавао породицу све до своје смрти, 25. новембра 1968. године. 

    Дан када је Рака први у свету оборио авион, 30. септембар по новом календару, узет је за крсну славу Противавионске артиљерије Краљевине Југославије, а од пре неку годину и Артиљеријско ракетне јединице за противваздухопловна дејства Војске Србије (бивша АРЈ ПВО) – АРЈ ПВД ВС (250. ракетна бригада за ПВД), овај дан обележавају као свој Празник…

    Господо официри, подофицири и војници јединица АРЈ ПВД ВС, срећан вам Дан јединице!
     
     
     
  21. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Пг in Човек који је први оборио авион   
    Радоје Рака Љутовац (1887-1968)
    Ваздухопловну историју на глобалном плану, „писали“ су и многи наши сународници. Један од њих је и Радоје Рака Љутовац. Није Рака био нити пилот, није ни конструисао авионе, није био чак ни официр… Рака Љутовац је био обичан војник – редов… А у историју светског војног ваздухопловства је уписан као први човек који је артиљеријском ватром са земље оборио непријатељски авион!
    Рака Љутовац је рођен 4. септембра 1887. године у трстеничком селу Пољна. По избијању балканских ратова, Радоје бива мобилисан као редов – артиљерац. Учествовао је у оба балканска рата, и још се топовске цеви не бејаху ни охладиле, а Шваба крену преко Дрине…
    Љутовац је одмах мобилисан у Прву допунску батерију артиљеријског пука „Танаско Рајић“. Током 1914. године, дејства аустроугарског ваздухопловства су била минимална, тако да им је наше младо ваздухопловство могло парирати. Међутим, почетком јуна месеца 1915. године, аустроугарско ваздухопловство бива појачано немачким авијацијским јединицама. Наши пилоти, појачани француским савезницима успевају ту и тамо да постигну понеку ваздушну победу, али непријатељ постепено успоставља превласт у српском ваздушном простору. То је нагнало Врховну команду Српске војске да предузме мере за организовање система противваздушне одбране. Уз несебичну помоћ савезника из Француске, врло брзо се успостављају сталне осматрачке станице у зони одговорности Дринске дивизије, а потом и око градова, који су били под нашом контролом. Рака бива прекомандован у противавионску батерију чији је задатак био да брани град Крагујевац.

    Упоредо са успостављањем батерија за противавионску борбу, у Војнотехничком заводу у Крагујевцу, прилагођено је и неколико топова за гађање циљева у ваздуху. Дакле, обични „пешадијски“ топови који су били у употреби у српској војсци,„Шнајдер М1907″ и „Круп М1903″, оба калибра 75мм, били су прерађени тако што им је модификован дрвени лафет, те је након тога имао већи ход по вертикалној оси и тиме је омогућавао стрелцу да „прати“ аероплан… Ракина батерија је била наоружана топовима овог првог типа…
    У јесен 1915. године, започињу операције Мекензенове групе армија за офанзиву на Србију, у склопу којих је једна од честих мета за ваздушне нападе био и град Крагујевац. Швабе су се биле устремиле нарочито на Војнотехнички завод и Арсенал у склопу истог. Напади су се дешавали свакодневно, за видног дела дана, у више серијских налета у групама од 3 па до 8 авиона. Тукли су наши артиљерци к`о Свети Илија, ал` безуспешно… Све до једном…

    Тог 17-ог септембарског јутра, по старом календару (30. септембар по новом), од ране зоре су од Лапова пристизале „црне швапске орлушине“. Редов Љутовац се налазио на положају на Метином брду, али не поред „Шнајдера“, којим је била наоружана његова батерија, него је Рака пуцао из залењеног турског топа из Првог балканског рата, којем је такође модификован лафет. Нанишанио је једaн непријатељски авион типа „Румплер Г1″, опалио и погодио га… Авион се пропео, а потом у густом диму пао у улицу Престолонаследника Петра, поред куће Обрена Јанковића. У авиону су била два члана посаде, пилот-извиђач капетан Курт фон Шефер и официрски приправник, пилот-извиђач Ото Кирш. Изгорели су у олупини авиона…

    Прича даље каже, да су Швабе након обарања свог колеге прекинуле дејство и удаљиле се ка Лапову, а Рака је праћен својим саборцима пришао олупини и војнички салутирао својим мртвим противницима. Тај „Румплер“ је и био вођа групе у којој је било још 6 троседа тип „АЕГ“. Они су полетели из Вршца да би дејствовали над Крагујевцом. Успели су да баце око 50 бомби, док им Рака није оборио вођу. Након неколико дана, стигло је и званично признање. Радоју је додељен чин каплара иодликован је Карађорђевом звездом са златним мачевима…

    Каплар Љутовац се касније преко Албаније повукао са српском војском, а приликом пробијања Солунског фронта, због својих заслуга као артиљерац, унапређен је у чин наредника. Носилац је и Албанске споменице и Споменице рата 1914-1918.

    Након повратка из рата, у оној општој беди је неких 20-ак година обилазио вашаре и панађуре и на једним колима носио робу којом је трговао и тако зарађивао за живот. Средином тридесетих година је успео да заради за скроман дућан у Трстенику, од којег је издржавао породицу све до своје смрти, 25. новембра 1968. године. 

    Дан када је Рака први у свету оборио авион, 30. септембар по новом календару, узет је за крсну славу Противавионске артиљерије Краљевине Југославије, а од пре неку годину и Артиљеријско ракетне јединице за противваздухопловна дејства Војске Србије (бивша АРЈ ПВО) – АРЈ ПВД ВС (250. ракетна бригада за ПВД), овај дан обележавају као свој Празник…

    Господо официри, подофицири и војници јединица АРЈ ПВД ВС, срећан вам Дан јединице!
     
     
     
  22. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на Дејан у Жубор воде то је глас мога оца   
    Писмо индијанског поглавице племена Сијетла председнику САД Френклину Пирсу
    Порука коју ћете прочитати настала је 1854 године када је амерички председник Франклин Пирс понудио индијанским племенима на истоку Америке, племенима поред мора, да им се откупи земља на којој су живели. Већи део индијанске земље је већ био узурпиран од стране белих досељеника, и овог пута уместо силе, амерички председник је за неких 2.000.000 акри (око 8,100 км2) земље понудио 150.000 долара. На преговорима је био и племенски поглавица индијанског племена Suquamish-a , по имену Seattle (Сијетл по нашем изговору).Поглавица Сијетл је тада током преговора, на свом матерњем језику одговорио:
    “…Како се може купити или продати небо или топлина земље? Тако нешто потпуно нам је страно. Ми нисмо власници свежине ваздуха и бистрине воде. Па како их можемо продати или купити? Сваки делић ове земље свет је моме народу. Свака блистава борова иглица, свако зрно песка на речном спруду, свака маглица у тами шуме свети су у мислима и у животу мог народа…. Сокови у дрвећу прожети су у сећањима црвеног човека. Када мртви бледолики оду у шетњу међу звезде, заборављају земљу, која им је дала живот. Наши мртви никада не забораве своју предивну земљу, јер је она мати црвеног човека. Део смо земље, и она је део нас. Мирисне траве су нам сестре. Јелен, пастув, велики орао – то су наша браћа. Стеновити врхови, сточни пашњаци, топло понијево тело и човек – све то припада истој породици.

    Кад велики поглавица из Вашингтона шаље свој глас да жели купити нашу земљу – он превише тражи од нас. Велики поглавица поручује да ће нам наћи место на којем ћемо лепо живети. Он ће нам бити отац – ми његова деца. Размотрићемо ту понуду да купите нашу земљу. Али то неће бити лако. Ова нам је земља света. Ова блистава вода што тече, брзацима и рекама није само вода, то је и крв наших предака. Продамо ли вам земљу, морате знати да је ова вода света, морате рећи својој деци да је света, да сваки одраз у бистром језеру одражава догађаје и успомене из живота мог народа. Жубор воде то је глас мога оца. Реке су наша браћа – утољују нам жеђ. Реке носе наше кануе. Хране нам децу. Продамо ли вам ову земљу, морате да знате и да учите своју децу да су реке наша и ваша браћа. Зато рекама морате пружити доброту какву бисте пружили брату. Знамо да нас бели човек не разуме. Њему је један део земље исто што и било који други. Он је странац што дође ноћу и одузме земљи све што му треба. Земља му није брат – већ непријатељ. Када је покори, он креће даље. Оставља за собом гробове својих отаца и не пати због тога. Одузима земљу својој деци, и није га брига. Гробови његових отаца и земља што му децу роди – остају заборављени. Према мајци-земљи и брату-небу односи се као према стварима што се могу купити, опљачкати, продати попут стоке или сјајног накита! Његова ће похлепа уништити земљу, и за собом ће оставити пустош. Не знам. Наш се начин живота разликује од вашег. Од погледа на ваше градове црвеног човека заболе очи.
    То је можда зато што је црвени човек дивљи и што не разуме ствари. У градовима белог човека нема мирног кутка. Нема места на којем би се чуло отварање лишћа у пролеће или дрхтај крила мушице. Можда зато што смо дивљи – једноставно не схватам! Бука ми вређа уши. Шта вреди живот ако човек не може чути крик козорога или ноћну препирку жаба у бари? Ја сам црвени човек и не разумем много… Индијанац воли звук ветра када се поиграва површином мочваре. И мирис поветарца, освежен подневном кишом или боровином. Највеће благо црвеног човека је ваздух. Све живо ужива исти ваздух – животиње, дрво и човек. Свима је тај ваздух потребан. Бели човек као да не опажа ваздух који удише. Попут неког ко је дуго на самрти, неосетљив је на смрад. Продамо ли вам земљу, морате знати да нам је ваздух драгоцен. Да ваздух дели свој дах са свим животом који одржава. Ветар што је мом деди дао први дах – прихватиће и његов последњи издах. Ако вам продамо земљу, морате је чувати као светињу. Као место на коме ће бели човек моћи да удахне ветар заслађен мирисом пољског цвећа. Размотрићемо вашу понуду да купите земљу. Одлучимо ли да пристанемо, захтеваћемо да испуните овај услов: бели човек ће морати да се понаша са животињама овог краја као према својој браћи! Дивљи сам и не разумем друкчији живот. Видео сам у преријама хиљаде бизона које је бели човек убио, пуцајући из ватреног коња који јури преријом. Дивљи сам и не разумем како гвоздени коњ из кога сукља дим може бити важнији од живог бизона, кога ми убијамо да бисмо преживели. Шта је човек без животиња? Када би животиња нестало, човек би умро од велике усамљености. Шта год задеси животиње, убрзо снађе и људе. Све је у свету повезано. Мораћете своју децу учити да им је под ногама пепео наших дедова. Да би поштовали земљу, рећи ћете им да је земља богата животом наших предака. Мораћете учити своју децу исто као што ми учимо нашу – да нам је земља мати. Што снађе земљу – снађе и њену децу. Пљује ли човек на земљу – пљује на себе самога. Земља не припада човеку – човек припада земљи. То добро знамо. Све је у међусобној вези, као што је породица крвљу сједињена. Све је повезано. Није човек творац ткачнице живота, већ је само влакно у њој. Што учини са ткачницом – чини са собом. Чак ни бели човек, чији бог иступи и говори с њим као пријатељ са пријатељем, неће избећи заједничку судбину. Можда смо ипак браћа? Видећемо… Не разумем зашто се убија бизон? Зашто се кроте дивљи коњи? Зашто је у дубини шуме толико људског смрада? Зашто је поглед на зелене брегове испрекидан жицама што говоре? Где су? Нема их више. Где је орао? Одлетео. Правом живљењу је крај. Почиње борба за опстанак…”

    manastir Glogovac

  23. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на Ђуро Станивук у Ми, Срби, смо дивљаци!   
    Французи запалили ромско насеље у Марсеју
    29. 09. 2012 14:20 | Срна

    Група незадовољних мештана истерала Роме из насеља у Марсеју и запалила га (Фото: Мондо)
    Марсеј - Да се ми понашамо као сами Цигани, да се понашамо као њихова елита и лидери, попут певача Џеја Рамадановског, који свој народ зове Цигани, написали бисмо да су Французи запалили Цигане… али, у складу са демократијом која тренутно влада, ми ћемо се правити већи Роми од Цигана, па ћемо их звати Роми, обезбедити им контејнере, станове и тако то, а демократска Европа ће да их протерује, пали њихова насеља и Србе да зове дивљацима…
    У сваком случају, група незадовољних мештана истјерала је Роме из насеља у Марсеју и запалила га, јавили су француски медији. Пре тога није било случајева никаквог насиља или крађа када је 35 Рома било присиљено да напусти своје насеље у кварту Крено.
    Намештај и други предмети запаљени су у насељу које је подигнуто на пустој земљи почетком недеље. Међутим, мештани су се жалили градоначелнику кривећи Роме за пљачке у насељу.
    Каролин Годар, члан групе за права Рома, рекла је да је била ужаснута вестима о протеривању, написао је “Ле монд“. То је сигурно зато што она не живи са Ромима, него се прави демократа, али то се не помиње… У сваком случају, мештани су се обратили властима пре него су грађани узели закон у своје руке.
    У Марсеју су већ неко време загетнути односи мештана и Рома који су на више места подигли логоре, често само шаторе на парчету голе земље. Насеље у Марсеју где су Роми подигли логор једно је од најсиромашнијих, са великом имигрантском популацијом.
    Срби, не осуђујте сами себе
    Превише је душебрижника у Србији који говоре како смо лоши, како не разумемо друге људе, како смо силоватељи и убице… То су, заиста, зли људи, и немојте им веровати ништа. У Фанцуској, нова социјалистичка влада уништава илегална ромска насеља и депортује станаре назад у источну Европу, што је наставак контроверзне политике претходне конзервативне владе. Дакле, обе различите француске владе протерују Цигане, а Срби, који им обезбеђују станове и школују им децу, су лоши. Заиста, размислите мало шта причате…
  24. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Предраг М in Богослужбени водич   
    На адреси: http://bogosluzbeniv...ijaniska.rs/rs/, можете погледати нову презентацију, коју је са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Јована, поставила Информативна служба Епархије нишке...

    На овом сајту, заинтересовани се могу упознати са основним деловима храма као богослужбеног простора,

    могу да стекну увид у богослужбено време,

    да сазнају више о многим литургијским и богослужбеним појмовима,

    да "завире" у црквени календар...

    Такође, за свако богослужење презентован је опис, као и текст самог богослужења, односно линк ка "месту" где се то богослужење налази у, нпр. Требнику, Типику, Минеју,... Даље, поред реченог постоји и опис са фотографијом свих црквених одежди, црквених сасуда, објашњење њихове употребе, укратко оно што свакоме, а нарочито онима који тек приступају нашој Цркви, може помоћи за схватање неких недоумица, уколико су их имали, а које се тичу неких радњи током богослужења...
    Лично, много ми се свиђа поменута презентација, те бих је топло свима препоручио, а унапред се извињавам, ако је ова тема већ била на ЖРУ форуму...
  25. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Срђан Шијакињић in Која вам је омиљена књига из детињства?   
    За разлику од оца Ивана, који је Ћопићеве "Магареће године" прочитао 5 пута, ја сам их прочитао више од 30 пута, тј. сваке године по једном од тренутка када сам научио да читам, а то је и прва књига коју сам прочитао...
    Иначе, један куриозум везан за ликове из Магарећих година...
    Сигурно се сећате врхунског спадала, којег је Ћопић тако лепо описао, Дулета Дабића званог Хајдук, илити скраћено Де-Де-Ха. Е тај Де-Де-Ха је отац за једне омрзнутог, за једне хваљеног, али свакако контроверзног пуковника ЈНА, а сада пензионисаног генерала Армије БиХ Јове Дивјака. Де-Де-Ха је дакле Душан Дивјак, родом из Горње Суваје, који је као учитељ, трбухом за хлебом дошао на службу у Београд, где му се и родио син Јово, а Ћопић му је само променио презиме у Дабић...
    A имам баш овакав примерак...

    Иначе, 1994, у продукцији Федералне ТВ, снимљен је истоимени филм, чије фрагменте можете видети и на ЈуТјубу...

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...