Jump to content

Милан Ракић

Члан
  • Број садржаја

    20924
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    109

Репутација активности

  1. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Перса in Задржи дах   
    Ево линкова ка филму који је снимљен у продукцији Ваздухопловне војне академије, чији су "Звезде" биле део. Филм је из 1987, и тада су још летели на Г-2...






  2. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Лидија Миленковић in Задржи дах   
    Ево мало наших...









  3. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Перса in Задржи дах   
    Ево мало наших...









  4. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла у Теологија Митрополита пергамског Јована (Зизијуласа)   
    @,
    Ево, волео бих да овде од ових који пљују и лажу за Митрополита напишу ГДЕ је он рекао да се бомбардује Србија (еј, схватате ли ви каква је ово лаж???) ? Аман, па ово је ужас!
    Кажем, то сам чуо и видео на сајтовима ових цркворасколника (њихова је идеја она чувена "марширамо одвојено а тучемо заједно"). То је таква глупост и идијотизам да немам речи. Али ко се "прима и пали" на такве приче? Па они који ће сутра доћи мени у Цркву или неком другом свештенику и солити памет о новотаријама, о екуменизмима, о издаји православаља... бла, бла, трућ, трућ... још ће и литургије прекидати као што су то радили фашистичка организација Образ и остали морони којима је Црква место где желе да покажу своје најгоре мржње.
    Ја на овакве ствари не могу да ћутим. Моја вера ми то не дозвољава. Верујем да има оних којима је свеједно када неко шири овакве лажи. Мислим да имамо могућност да одговоримо и не треба и не смемо да ћутимо.
    дакле, где је ово рекао Митрополит Јован? Ајмо бранитељи вере прађедовске, гукните! Ако немате доказе, заувек запушите ваша лажљива уста која шире омразу међу људима!
  5. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на Guest у Најаве и промоције СПЦ   
  6. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на Milan Nikolic у Поводом првог лета у свемир & "Летови у космос - историја и перспективе"   
    Сутра се лансира Сојуз са тројицом астронаута - два Руса и један Амер - на међународну свемирску станицу. Лансирање је заказано за 12:51ч по нашем времену.
    http://www.nasa.gov/multimedia/videogallery/index.html?media_id=154342781
    Директан пренос овде:
    http://www.nasa.gov/multimedia/nasatv/index.html
  7. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на dilic у Венчања, свадбе   
    Прошле недеље сам примером потрвдио ваш став - скроман ручак и Амин.
  8. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Anti Palma Crew in Венчања, свадбе   
    Мислим да сам рекордер у свадбама, јер сам то урадио (додуше не својом вољом) три пута, а са једном женом greengrin...
    Наиме, венчали смо се у Цркви и Општини и након тога је приређено скромно весеље, уз присуство кумова, родитеља и најближе родбине (рођене тетке, ујаци, стричеви), све у свему око 30-40 људи... Било лепо...
    Е онда мојој тазбини "дуне", где ће то у Мачви бити да се не купи дар, тј. да се не прави девојачка свадба, те `оћемо ми нашу `ћерку да испратимо како доликује, те срамота од фамилије, те ово, те оно, углавном новембар месец (додуше било лепо време), шатор, љубљене са једно 400 гостију... Срећом мој таст човек са рафинманом, па уместо певаљки, ангажов`о тамбураше, што уз вољену жену и коју чашу вина више и не испаде тако лоше...
    Е онда се и моји родитељи "досетише"! Не, није то било надгорњавање са "пријатељима", него су се тад стекли "услови" (по њима), па кад им се роди унук, а наш први син, ајд` и они да просвадбују... Нама двома није ни падало на памет да ће то бити свадба. Углавном, када смо недељу дана раније жена, дете и ја дошли на годишњи одмор, тамо нас је сачекала информација да ће се, поред крштења, истога дана одржати и свадба. На наше негодовање, отрпесмо критику да смо незахвални, тутнуше нам коверат са ловом у џеп и ајд` назад у Београд да се купе летња свечана одела и сл... Да се не би препирали и свађали, послушасмо... Свадба овај пута бејаше у хотелској сали, љубљене је пало једно 600 пута, а музика је била Грандовска... Овога сам пута пио ракију...
    Све у свему, да смо се жена и ја питали, остало би на оној првој, а овако, шта ћеш... Сморили се јесмо, али су бар наши стари били срећни, јер ето оженише и удадоше децу... А и не хтедосмо да се препиремо...
  9. Волим
    Милан Ракић got a reaction from dvabu in Венчања, свадбе   
    Мислим да сам рекордер у свадбама, јер сам то урадио (додуше не својом вољом) три пута, а са једном женом greengrin...
    Наиме, венчали смо се у Цркви и Општини и након тога је приређено скромно весеље, уз присуство кумова, родитеља и најближе родбине (рођене тетке, ујаци, стричеви), све у свему око 30-40 људи... Било лепо...
    Е онда мојој тазбини "дуне", где ће то у Мачви бити да се не купи дар, тј. да се не прави девојачка свадба, те `оћемо ми нашу `ћерку да испратимо како доликује, те срамота од фамилије, те ово, те оно, углавном новембар месец (додуше било лепо време), шатор, љубљене са једно 400 гостију... Срећом мој таст човек са рафинманом, па уместо певаљки, ангажов`о тамбураше, што уз вољену жену и коју чашу вина више и не испаде тако лоше...
    Е онда се и моји родитељи "досетише"! Не, није то било надгорњавање са "пријатељима", него су се тад стекли "услови" (по њима), па кад им се роди унук, а наш први син, ајд` и они да просвадбују... Нама двома није ни падало на памет да ће то бити свадба. Углавном, када смо недељу дана раније жена, дете и ја дошли на годишњи одмор, тамо нас је сачекала информација да ће се, поред крштења, истога дана одржати и свадба. На наше негодовање, отрпесмо критику да смо незахвални, тутнуше нам коверат са ловом у џеп и ајд` назад у Београд да се купе летња свечана одела и сл... Да се не би препирали и свађали, послушасмо... Свадба овај пута бејаше у хотелској сали, љубљене је пало једно 600 пута, а музика је била Грандовска... Овога сам пута пио ракију...
    Све у свему, да смо се жена и ја питали, остало би на оној првој, а овако, шта ћеш... Сморили се јесмо, али су бар наши стари били срећни, јер ето оженише и удадоше децу... А и не хтедосмо да се препиремо...
  10. Волим
    Милан Ракић got a reaction from мирођија in Венчања, свадбе   
    Иначе, један од разлога зашто родитељи "инсистирају" на великој свадби на коју ће бити позвана читава фамилија и ужа и шира је и чисто материјалне природе, а у најбољој намери да се помогне "деци", тј. младенцима да се скуће.... Е сад има то и својих добрих и лоших страна...
    И женини и моји родитељи су некада по фамилији (свако својој наравно), "узајимали" (тако се каже у Мачви баш за ту прилику) за будуће свадбе своје деце, е да би им помогли када на то дође ред. Тако да су водили рачуна где носе у дар фрижидер, где телевизор, шпорет, где неки кућни апарат, печено прасе и гајбу пива, где торту, а где бомбоњеру... Фасцинантна је та стртегија, премда вођена најбољим намерама и извођена у нека боља времена, када се то могло. Том тактиком, младенци би требали од најближе фамилије да добију комплет белу и аудио-видео технику, од оне мало даље допуну логистике (прасићи, јагњићи, пиће), а она најдаља родбина, коју видите само тад и вероватно више никад`, е они донесу по неки динар и сл...
    Међутим, када дођу тешка времена, шта онда!? Као што рекох у претходној причи, нити смо жена и ја планирали, нити хтели неку велику свадбу(е)... Били смо буквално натерани... А предочено нам је између осталог да је свадба и "услов" да се "узајмљено" врати... Али, не лези враже, шта ћемо ако је криза и фамилија нема да "врати", као што је био случај код мене...
    Дакле, нити сам знао за то, нити очекивао, нити тражио икакав поклон и од кога. Довољан поклон је жена за читав живот... Ваљда... Али кад је већ тако, не видех ја ни један ТВ, фрижидер, замрзивач и слично... Свадба била после бомбардовања, јад, беда, криза... Тако да још увек у селу у једној соби, ево и после 12 година, прашину скупљају кутије са лонцима и шерпама, чашама, тањирима и сличним "хардвером"...
    Додуше, у времена ова, добро дођу ти поклони, те се однесу на неку другу свадбу... Пре тога, потребно је само консултовати свеску, да се не врати људима баш исти поклон, који они ономад донесоше greengrin
  11. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на о.Небојша у Венчања, свадбе   
    Потпуно си у праву. У Мачви се записује шта ко донесе за свадбу и после је ред да се то врати. Сећам се људи који су крајем 80'их носили велике дарове и солидне своте новца, да би после 90'их нису то могли добити назад.
    Онда долази до љутње, тешких речи...
    Свадбу треба правити према својим могућностима, глупо је потрошити пар хиљада евра за дан, а после да се оскудева у свему и да младенци немају за почетак заједничког живота.
    Што ми рече један : "Оче, годину дана после свадбе смо храмали, али не жалим сви су причали како је била богата свадба"
  12. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Јадранка-Дервента in Венчања, свадбе   
    Иначе, један од разлога зашто родитељи "инсистирају" на великој свадби на коју ће бити позвана читава фамилија и ужа и шира је и чисто материјалне природе, а у најбољој намери да се помогне "деци", тј. младенцима да се скуће.... Е сад има то и својих добрих и лоших страна...
    И женини и моји родитељи су некада по фамилији (свако својој наравно), "узајимали" (тако се каже у Мачви баш за ту прилику) за будуће свадбе своје деце, е да би им помогли када на то дође ред. Тако да су водили рачуна где носе у дар фрижидер, где телевизор, шпорет, где неки кућни апарат, печено прасе и гајбу пива, где торту, а где бомбоњеру... Фасцинантна је та стртегија, премда вођена најбољим намерама и извођена у нека боља времена, када се то могло. Том тактиком, младенци би требали од најближе фамилије да добију комплет белу и аудио-видео технику, од оне мало даље допуну логистике (прасићи, јагњићи, пиће), а она најдаља родбина, коју видите само тад и вероватно више никад`, е они донесу по неки динар и сл...
    Међутим, када дођу тешка времена, шта онда!? Као што рекох у претходној причи, нити смо жена и ја планирали, нити хтели неку велику свадбу(е)... Били смо буквално натерани... А предочено нам је између осталог да је свадба и "услов" да се "узајмљено" врати... Али, не лези враже, шта ћемо ако је криза и фамилија нема да "врати", као што је био случај код мене...
    Дакле, нити сам знао за то, нити очекивао, нити тражио икакав поклон и од кога. Довољан поклон је жена за читав живот... Ваљда... Али кад је већ тако, не видех ја ни један ТВ, фрижидер, замрзивач и слично... Свадба била после бомбардовања, јад, беда, криза... Тако да још увек у селу у једној соби, ево и после 12 година, прашину скупљају кутије са лонцима и шерпама, чашама, тањирима и сличним "хардвером"...
    Додуше, у времена ова, добро дођу ти поклони, те се однесу на неку другу свадбу... Пре тога, потребно је само консултовати свеску, да се не врати људима баш исти поклон, који они ономад донесоше greengrin
  13. Волим
  14. Волим
  15. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Олимп in Венчања, свадбе   
    Мислим да сам рекордер у свадбама, јер сам то урадио (додуше не својом вољом) три пута, а са једном женом greengrin...
    Наиме, венчали смо се у Цркви и Општини и након тога је приређено скромно весеље, уз присуство кумова, родитеља и најближе родбине (рођене тетке, ујаци, стричеви), све у свему око 30-40 људи... Било лепо...
    Е онда мојој тазбини "дуне", где ће то у Мачви бити да се не купи дар, тј. да се не прави девојачка свадба, те `оћемо ми нашу `ћерку да испратимо како доликује, те срамота од фамилије, те ово, те оно, углавном новембар месец (додуше било лепо време), шатор, љубљене са једно 400 гостију... Срећом мој таст човек са рафинманом, па уместо певаљки, ангажов`о тамбураше, што уз вољену жену и коју чашу вина више и не испаде тако лоше...
    Е онда се и моји родитељи "досетише"! Не, није то било надгорњавање са "пријатељима", него су се тад стекли "услови" (по њима), па кад им се роди унук, а наш први син, ајд` и они да просвадбују... Нама двома није ни падало на памет да ће то бити свадба. Углавном, када смо недељу дана раније жена, дете и ја дошли на годишњи одмор, тамо нас је сачекала информација да ће се, поред крштења, истога дана одржати и свадба. На наше негодовање, отрпесмо критику да смо незахвални, тутнуше нам коверат са ловом у џеп и ајд` назад у Београд да се купе летња свечана одела и сл... Да се не би препирали и свађали, послушасмо... Свадба овај пута бејаше у хотелској сали, љубљене је пало једно 600 пута, а музика је била Грандовска... Овога сам пута пио ракију...
    Све у свему, да смо се жена и ја питали, остало би на оној првој, а овако, шта ћеш... Сморили се јесмо, али су бар наши стари били срећни, јер ето оженише и удадоше децу... А и не хтедосмо да се препиремо...
  16. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Дејан in Венчања, свадбе   
    Мислим да сам рекордер у свадбама, јер сам то урадио (додуше не својом вољом) три пута, а са једном женом greengrin...
    Наиме, венчали смо се у Цркви и Општини и након тога је приређено скромно весеље, уз присуство кумова, родитеља и најближе родбине (рођене тетке, ујаци, стричеви), све у свему око 30-40 људи... Било лепо...
    Е онда мојој тазбини "дуне", где ће то у Мачви бити да се не купи дар, тј. да се не прави девојачка свадба, те `оћемо ми нашу `ћерку да испратимо како доликује, те срамота од фамилије, те ово, те оно, углавном новембар месец (додуше било лепо време), шатор, љубљене са једно 400 гостију... Срећом мој таст човек са рафинманом, па уместо певаљки, ангажов`о тамбураше, што уз вољену жену и коју чашу вина више и не испаде тако лоше...
    Е онда се и моји родитељи "досетише"! Не, није то било надгорњавање са "пријатељима", него су се тад стекли "услови" (по њима), па кад им се роди унук, а наш први син, ајд` и они да просвадбују... Нама двома није ни падало на памет да ће то бити свадба. Углавном, када смо недељу дана раније жена, дете и ја дошли на годишњи одмор, тамо нас је сачекала информација да ће се, поред крштења, истога дана одржати и свадба. На наше негодовање, отрпесмо критику да смо незахвални, тутнуше нам коверат са ловом у џеп и ајд` назад у Београд да се купе летња свечана одела и сл... Да се не би препирали и свађали, послушасмо... Свадба овај пута бејаше у хотелској сали, љубљене је пало једно 600 пута, а музика је била Грандовска... Овога сам пута пио ракију...
    Све у свему, да смо се жена и ја питали, остало би на оној првој, а овако, шта ћеш... Сморили се јесмо, али су бар наши стари били срећни, јер ето оженише и удадоше децу... А и не хтедосмо да се препиремо...
  17. Волим
  18. Волим
  19. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на grigorije22 у Cern u Srbiji   
    Церн у Србији
    19. октобар — 7. новембар
    Галерија Робне куће „Београд“
    Кнез Михаиловa 5, Београд
    Како изгледа Велики сударач хадрона (LHC), акцелератор ЦЕРН-а на коме је доказано постојање Хигсовог бозона? Каква се све истраживања спроводе у овој престижној европској научној институцији? Шта у ЦЕРН-у раде научници из Србије и шта за Србију значи чланство у овој организацији?
    Како би одговорили на сва ова питања, Центар за промоцију науке и Комисија за сарадњу са ЦЕРН-ом у Београду, представљају интерактивну изложбу „ЦЕРН у Србији“, која ће приказати најновија достигнућа у највећој истраживачкој институцији на свету.
    Oрганизована под покровитељством самог ЦЕРН-а, као и Министарства просветe, наукe и технолошкog развојa Републике Србије, изложба публици представља инструменте, детекторе и технологију, као и друга кључна питања савремене физике.
    Изложени експонати ће истовремено представити како истраживања у ЦЕРН-у тако и вишегодишње учешће више од 30 српских научника у раду ове организације, у оквиру посебне поставке „Србија у ЦЕРН-у “.
    У сарадњи са Институтом за физику у Београду, у простору за предавања у Галерији организована је серија популарних предавања о физици честица, као и три трибине које ће одговорити на питања о границама савремене науке, о томе како ЦЕРН буди машту милиона људи и чему у практичном смислу служи ова институција.
    Поред тога, у сарадњи са Физичким факултетом Универзитета у Београду, за школе, али и за све грађане организоване су и популарне демонстрације огледа из физике, које ће изводити студенти и докторанти Физичког факултета, као и научни демонстратори Центра за промоцију науке. Посетиоци уз то могу да учествују и у радионицама из физике.
    LHC
    Велики сударач хадрона (LHC, Large hadron collider) представља највећи инструмент који је човек досад направио. Реч је о акцелератору, убрзивачу честица обима 27 километара, који се налази око 100 метара под земљом. Снопови протона се на LHC-у убрзавају до огромних енергија помоћу 1296 суперпроводних магнета, а потом сударају у једном од четири инсталирана детектора на кругу акцелератора.
    ATLAS
    ATLAS је не само највећи од детектора на LHC-у већ и највећи досад направљен. ATLAS, што је скраћеница од тороидни LHC апарат (A Toroidal LHC Apparatus), тежак је 7000 тона, дуг 45 метара и има пречник од 25 метара. У њему се сударају протони убрзани на LHC-у, а на основу снимака судара и огромног броја реакција, на овом детектору је 2012. доказано постојање Хигсовог бозона.
    ISOLDE
    Постројење ISOLDE, саграђено унутар ЦЕРН комплекса, постоји од 1967. и данас предстваља водећи пројекат посвећен производњи радиоактивних језгара за различите области, као што су нуклеарна, атомска, молекуларна физика, а и за биофизику и астрофизику. Радиоактивна језгра се производе у реакцијама протона високе енергије.
    CMS
    На супротној страни LHC круга, у односу на ATLAS постављен је детектор CMS (Compact Muon Solenoid), који сам за себе представља најкомплекснију машину коју су људи направили. Аналогно са ATLAS-ом, овај детектор је такође намењен „лову на Хигсов бозон“, чије је постојање и на њему доказано 2012. На CMS-у се истражују и питања иза Стандардног модела физике честица.
    Научнопопуларна предавања


    Субота, 20. октобар 18.00
    Откриће Хигсовог бозона на LHC-у, I део
    др Владимир Рековић

    Недеља, 21. октобар 18.00
    Откриће Хигсовог бозона на LHC-у, II део
    др Предраг Миленовић

    Уторак, 23. октобар 18.00
    Стандардни модел елементарних честица
    др Игор Салом

    Четвртак, 25. октобар 18.00
    Релативност, гравитација и космологија
    др Бранислав Цветковић

    Петак, 26. октобар 18.00
    Експеримент CMS и двобозонска физика
    др Милош Ђорђевић

    Субота, 27. октобар 18.00
    Експеримент SHINE
    проф. др Јован Пузовић



    Недеља, 28. октобар 18.00
    Судари тешких jона на LHC-у
    др Јован Милошевић

    Уторак, 30. октобар 18.00
    ЦЕРН и егзотична jезгра
    проф. др Мирослав Весковић и Jована Николов

    Четвртак, 1. новембар 18.00
    Космичко зрачење – стогодишњица открића
    проф. др Иван Аничин

    Петак, 2. новембар 18.00
    LHC акцелератор у ЦЕРН-у
    др Јелена Крстић

    Субота, 3. новембар 18.00
    ATLAS експеримент на LHC-у
    др Љиљана Симић

    Недеља, 4, новембар 18.00
    GRID – светски електронски мозак
    др Антун Балаж

    Уторак, 6. новембар 18.00
    Будућност Србиjе у истраживању и развоjу
    др Александар Белић



    Експерименти
    Експерименти су интерактивни, покривају више области физике, од механике, термодинамике, преко суперпроводности до нуклеарне физике. Посетиоци нису само неми посматрачи, већ ће активно учествовати у извођењу сваког експеримента и на тај начин ће осетити дух рада у правој научној лабораторији. Сазнаће у каквој су вези уређај од кога вам се диже коса на глави и нуклеарна физика или лебдећи воз који не додирује шине са квантном физиком. Имаће прилике да виде и део LHC акцелератора који долази директно из ЦЕРН-а. Видеће незаобилазне Теслине експерименте и многе друге.
    Радионице
    Радионице су отвореног типа — у сваком тренутку можете да се укључите. Организована одељења или индивидуални посетиоци изложбе научиће да направе телефон, да на различите начине произведу звук, искористе равнотежу на неочекивани начин, да склопе честицу... Најмлађи ће цртати научнике, како их они замишљају, а њихове радове ћемо редовно излагати.
    Експерименти и радионице се одвијају свих дана у недељи, осим понедељком, од 11 до 21 час, а улаз је слободан.
    Свечано отварање изложбе
    Петак, 19 октобар 18.30

    Реч организатора:
    Александра Дрецун, директорка Центра за промоцију науке и
    Петар Аџић, председник Комисије за сарадњу са ЦЕРН-ом Републике Србије.

    Отварање изложбе:
    Ролф Дитер Хојер, генерални директор ЦЕРН-а и
    Жарко Обрадовић, министар просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.

    Изложба је отворена свих дана, осим понедељком. Радно време Галерије је од 11 до 21 час, а улаз је слободан.
    Трибина средом
    У оквиру пратећег програма изложбе „ЦЕРН у Србиjи“ организована је сериjа отворених трибина на коjима гостуjу угледни физичари, али и други научници, jавне личности и промотери науке. Трибине су посвећене последњим достигнућима у ЦЕРН-у коjа дотичу саме границе људског сазнања и коjа буде машту милиона људи, као и чему у практичном смислу служи ова институција, како за европску науку, технологиjу и привреду тако и за државе попут Србиjе.
    Домаћин трибина jе др Александар Богоjевић са Института за физику у Београду.

    Среда, 24. октобар 18.00
    Куда иде ЦЕРН?
    На фронту науке

    Среда, 31. октобар 18.00
    Коме jе ЦЕРН намењен?
    Технологија и образовање

    Среда, 7. новембар 18.00
    Чему заправо служи ЦЕРН?
    Машта и сазнање

    Организатори

    Мисија Центра за промоцију науке је да популарише и промовише науку, да развија научну писменост, повезаност и афирмише идеје економије знања, да буди радозналост и подстакне младе да се определе за пут науке.

    Комисија за сарадњу са ЦЕРН-ом је основана као саветодавно тело некадашњег министарства науке и технолошког развоја Републике Србије са циљем да прати, евалуира и контролише активности српских истраживача и специјалиста у ЦЕРН-у. Jедан од најважнијих задатака Комисије био је вођење апликације Србије за чланство у ЦЕРН-у до пријема за придруженог члана почетком 2012. године.
    Покровитељи

    Партнери
    http://www.cpn.rs/cern/
  20. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла у На Дрини брвнара - на сајту "Националне географије"   
    На Дрини брвнара
    Фотографија кућице на Дрини нашла се на сајту "Националне географије" и донела Србији и Бајиној Башти велику популарност.
    Једна фотографија на сајту Националне географије од августа је Бајиној Башти и Србији обезбедила велику популарност, поготово у Кини, па је у Бајину Башту стигла и екипа кинеске телевизије да уради репортажу о сада већ чувеној кућици на Дрини.


    ВИДЕО: Кућица на Дрини

    После фотографије дана, постала је фотографија месеца, са 150 хиљада лајкова и дељења. До сада је кућица на Дрини стекла је популарност не само на сајту Националне географије, већ и шире, а све је почело једним случајним доласком у Бајину Башту.
    "У више наврата сам долазила, али је нисам сликала, јер сам чекала да се створе идеални услови за добру фотографију", каже уметнички фотограф из Мађарске Ирена Бекер.
    Тако је уз "Валтера" и Бору Милутиновића својеврсни српски бренд у Кини постало и ово мало здање.
    "У Кини је ова кућа врло популарна и има много љубитеља, па сам из тога разлога и дошла овде", истиче новинарка Чан Јуан Лиу са кинеске Си-Си-Ти-Ви.
    Брвнара на стени симбол је истрајности човека у борби са реком, која ју је рушила шест пута, а захваљујући интернету стекла је светску популарност, што је донело славу Бајиној Башти.




    "За ове 44 године колико сам овде, схватио сам да морам да се повинујем сили реке, јер је не могу никад зауставити.Тако сам одлучио да ову последљу кућицу направим тако што се и предња и задња страна дижу нагоре", објашњава Милија Мандић из Бајине Баште.
    Кућица је постала мотив и на честиткама и часописима широм Америке.
  21. Волим
    Милан Ракић got a reaction from obi-wan in Avioni   
    Ево како изгледа када сипање горива пође по злу... Не завидим посади овог "Авакса" доле... Ко се није вез`о сад привија облоге на чело...




    Мислим да су и "шофер" и "пумпаџија" после овога послати мало на принудни одмор....
  22. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на Sanja888 у Најаве и промоције СПЦ   
    Poštovani dragi gosti,
    Sa radošću Vas obaveštavamo da su gostovanja Klausa Keneta u našim krajevima potvrđena i da Vas očekujemo u što većem broju, u našim druženjima, uz priču i pesmu.

    Knjiga je do sada izdata na nemačkom, engleskom, grčkom, rumunskom, bugarskom i ruskom. Uveliko je postala “best seler” širom navedenih zemalja.
    Radi se o knjizi ispovednog tona , čoveka sa velikim životnim iskustvom, iskrenog tragača za suštinskom Radošću , Ljubavlju i Istinom.
    Sadržina knjige je živo, iskreno i potresno svedočenje o najtamnijim putevima i stanjima u kojima se Klaus nalazio tokom svog dugog lutanja “KROZ NJIVE GLADI” dok mu, kako sam kaže, Bog nije poslao “BOMBU LJUBAVI” susretom sa starcem Sofronijem Saharovim, koji će ga svojim blagim savetima i dubokom očinskom ljubavlju dovesti “DO HLEBA ŽIVOTA”, na kome i od koga ispunjen istinskom radošću i ljubavlju živi i dan danas, osećajući se iz tog razloga kao "NAJSREĆNIJI ČOVEK NA ZAPADNOJ POLULOPTI"!
  23. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на Јанко у Датум прослављања Васкрса (или датум Васкрса 1941. године)   
    Мала дигресија.
    Josipe, Христос је васкрсао "у трећи дан, по Писму". Дакле, не после 72 сата, већ У ТРЕЋИ ДАН. Први дан када је био погребен је петак, други субота а трећи недеља. Тако да иако је Васкрсење било око 36 сати касније, то је било у трећем дану од страдања и погребења..."А у први дан седмице,...дођоше рано жене мироносице на гроб...". Први дан седмице је недеља.
    Милане, у колико сати је почело бомбардовање? Можда је то "уочи" означавало де је напад почео пре зоре, или пре Литургије на Васкрс, тј није почело празновање, шта зна тамо неки новинар кад почиње Васкрс...
  24. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на RYLAH у Добродошли у Детроит   
    Због његове изузетне архитектуре, пред крај 19. и почетком 20. века Детроит су звали Паризом на Западу. Будући да се налази на Великим језерима, Детроит је постао важно раскршће путева. У њему је 1896. године Хенри Форд направио свој први аутомобил у изнајмљеној радионици на Мек авенији, где је 1903. основао и Ford MotorCompany. Пионири производње аутомобила Вилијем Ц. Дјурант, браћа Доџ, Пакард и Волтер Крајслер ојачали су статус Детроита као светског аутомобилског центра. Зато је добио надимак Motor City.
    У првој половини 20. века у град су дошле десетине хиљада нових становника, посебно из јужних држава, тако да је Детроит постао четврти највећи град у САД. У исто време су дошле и десетине хиљада европских имиграната.





    Cadillac Place (1923) лево, Fisher Building (1928) десно. Photo: Andrew Jameson


    Детроит је постао велики културни центар. Музика уживо била је заштитни знак ноћног живота Детроита од краја 40-тих. Тако је настао и његов надимак Motown. Тада је постојао велики број сцена на којима су се одржавали концерти, приредбе, био је ту и велики број биоскопских дворана, а изграђен је и Motown Motion Picture Studios величине 49.700 м2.
    Бери Горд Јуниор основао је Motown Records, компанију која је постала веома популарна током 60-тих и почетком 70-тих година. За компанију су снимали Стеви Вондер, Темптејшнс, Дајана Рос и Сјупримс, Џексон 5, Марвин Гај и многи други. Када је достигао највећу славу у 50-тим, Детроит је био пети највећи град у САД. Нешто касније почело је велико напуштање града, тако да је 1950. године имао 1,85 милона становника, а 2010. само 713 хиљада. Више од милион људи напустило је град. Где су отишли ти људи и зашто?





    Некада славни United Artists Theater







    Michigan Theatre







    Wilbur Wright High School - кабинет биологије







    East Methodist Church


    Детроит је један од градова у САД у којем има највише расне сегрегације. Црнци су у великом броју долазили са југа тражећи посао. Нису били добро примљени. Белци су нападали домове црнаца, разбијали им прозоре, палили им куће, бацали бомбе... После тога су белци почели да селе у предграђа, док је црначка популација остајала у центру града. Многи људи желе да живе у центру града, али у Детроиту је потпуно другачије. Детроит има чак и Eight Mile Road, који је традиционална граница између црнаца и белаца, који дели град од белих предграђа на северу.





    Fort Shelby Hotel


    Ако на Интернет претраживачу укуцате термин Detroit ruins (рушевине у Детроиту), бићете шокирани. Пошто човек прегледа видео снимке и фотографије Детроита данас, може да помисли да се ради о граду где су вођене уличне борбе у некој ратом захваћеној земљи. Ако се узме у обзир да се град налази у САД, поставља се питање да ли је „амерички сан“ постао „амерички кошмар“ и да ли је „амерички сан“ био само илузија? Неки Американци користе црни хумор и на примеру Детроита кажу да је „амерички сан“ постојао једино кад се оде на спавање.





    Некад препуна чекаоница путника, данас сабласна слига главне железничке станице у Детроиту


    ИСКЉУЧИТЕ РАСВЕТУ
    Многи који знају што се догодило у Детроиту, посебно они у Европи, рећи ће да је то изолован случај и да се то не може поновити, поготово не у Европи. Да ли је заиста тако? Нећемо се удаљавати од теме, али интересантно је да је влада премијера Монтија у Италији пре неколико дана расправљала о искључивању јавне расвете у Италији у склопу мера штедње. Убрзо ћемо сазнати како су замислили да то проведу у пракси.





    Библиотека у којој нико више не изнајмљује књиге


    Иако је Детроит је најочигледнији примјер умирања градова, Чикаго, Кливленд, па чак и Лас Вегас, крећу његовим стопама. Постоји иронична изрека када се говори о Детроиту: „Молимо да последњи ко напусти Детроит искључи расвету“.
    Где су отишли ти људи из Детроита, радници из толиких фабрика, музичари, глумци? Шта се догодило? Одговор стаје у једну реч – outsourcing – пребацивање производње и услуга у друге земље. Америка се давно одрекла златног стандарда и пад долара није нешто што је почело пре неколико година иако се драстично повећао после 2007. године. Немилосрдно дигитално и физичко штампање новца и outsourcing неминовно воде ка томе да ће и други амерички градови изгледати као Детроит. Многи већ и изгледају тако, као Кливленд, Гери у Индијани или Камден у Њу Џерзију.
    Фабрике у Детроиту су девастиране као да су биле под артиљеријском паљбом, а ни друге зграде не изгледају пуно боље. Приватне куће су већином девастирали криминалаци, наркомани и људи који су крали материјал. На wеб страници mjperry.blogspot.com може се прочитати следеће (ваља напоменути да се ради о 2007. години, и зато можемо само да замислимо какве су цене данас): „Купите куће у Детроиту за 250 долара, месечна рата – један долар.“
    Ако одете на страницу Realtor.com и тражите за куповину кућу у Детроиту која кошта између нула и хиљаду долара, пронаћи ћете 74 куће, укључујући и кућу која је у власништву банке и кошта 250 долара са процењеном месечном ратом од једног долара. Постоје четири куће које се продају за један долар. Ако тражите кућу у Детроиту која кошта мање од пет хиљада долара, имате избор од скоро хиљаду кућа.
    Сваки коментар на ово је сувишан, као и на призоре из Детроита који објашњавају зашто су цене овакве. Још почетком 2010. године почели су да се појављују чланци у којима се говори о намери градоначелника Детроита да булдожерима поравна једну четвртину града. Један од њих пренео је theeconomiccollapseblog.com.
    У њему се између осталог каже и следеће: „Буџетски дефицит од 300 милиона долара и све мањи приходи од пореза присилили су власт у Детроиту да доносе веома тешке одлуке. Људи и даље масовно напуштају град и процењује се да је незапосленост у 2010. години била 45-50 одсто. У неким подручјима живе једна или две породице у целој улици. Нека подручја Детроита имају толико напуштених и спаљених кућа да личе на ратну зону. Детроит има 33.500 празних кућа и 91.000 празних парцела за куће. Градоначелник Дејв Бинг верује да је једино решење да штеди где год стигне. Његов план је да булдожерима уништи око 10 хиљада кућа. Становници у подручјима која ће бити поравната ће добити прилику да се преселе у боље подручје. Наравно, ако не желе да селе, може се применити сила.“





    Зграда браће Фишер - "Fisher Body Plant 21" у Детроиту, некад и сад


    ПРОПАСТИ ИЛИ БАНКРОТИРАТИ
    Детроит нема новца да купи земљу и пресели грађане без федералне помоћи. Неки мањи градови то већ чине. Јангстаун у Охају руши булдожерима неколико стотина кућа годишње још од 2005. године. Флинт, Мичиген, је већ уништио око 1.100 кућа. Постоји много градова у САД који су у стању распада, поготово у такозваном „Лошем појасу“ Америке. Због неозбиљне трговинске политике САД, привреда у том делу дословно је демонтирана и никад више се та производња неће вратити, а с њом ни радна места.
    Зато се градови као Детроит и Флинт суочавају са избором – да ли да пропадну или да заувек банкротирају. Ако се то уопште може назвати избором… Али то је само мали дио оног што се догађа у САД.
    Често се на блоговима може прочитати да, ако желите да знате како ће изгледати будућност САД, довољно је погледати Детроит. Некад један од највећих индустријских градова на свету икада, изгледа стравично. Ево неких занимљивости о Детроиту:
    — Скоро половина мушкараца не ради;
    — Више од половине деце живи у сиромаштву;
    — Сваке ноћи у граду се дешавају застрашујући обрачуни између криминалаца и власника кућа;
    — Број полицајаца у Детроиту је толико смањен да на лице места долазе прекасно или никако;
    — Између 2000. и 2010. године Детроит је на свака 22 минута напуштао по један становник (Тхе У.С. Ценсус Буреау – Статистички завод САД);
    — Број убистава у самообрани се повећао за 79 одсто током 2011. године;
    — Стопа убистава у самообрани у Детроиту је 2.200 одсто већа од државног просека;
    — Пре десет година било је око пет хиљада полицајаца у Детроиту, а данас око три хиљаде;
    — Администрација Детроита најавила је смањење буџета, и све полицијске станице ће бити 16 сати дневно затворене;
    — Грађани Детроита морају сами да се бране. Занимљив је пример 73-годишње Џулије Браун, која је затражила дозволу за ношење оружја пошто је полиција дошла тек дан касније.
    — Лопови су украли толико бакра из уличне расвете да више од пола градске расвете у неким деловима града не функционише;
    — Није сигурно возити ни током дана. Недавно је сто возача аутобуса одбило да вози дуж свакодневних рута јер су се плашили за живот;
    — Само 25 одсто ученика у Детроиту заврши средњу школу;
    — Чак 47 одсто људи у Детроиту је функционално неписмено.
    А сада погледајмо најновије вести које долазе из Детроита. У ироничном уводу једног чланка се каже: „Ако планирате да ускоро посетите Детроит, полиција има поруку за вас – уђите у град на сопствену одговорност“. Та порука налази се на летку који је направило Удружење полицајаца Детроита. Леци су се делили пре скупа овог Удружења. На летку пише и да је Детроит најопаснији град у САД, да има највећу стопу убистава у земљи и да је број полицајаца изузетно мали. Пише такође да се размотре неки од радних услова полицајаца:
    1. Једини полицијски одред у САД где полицајци раде у сменама од по 12 сати без довољно особља. Замислите како је радити 12 сати као полицајац у Детроиту – више него узбудљиво и више него исцрпљујуће;
    2. Полицајци у Детроиту су већ пристали на велике уступке у вези са пензијама, платама и другим бенифицијама, и тако је град уштедео милионе долара...
    КО ЈЕ ЕВРОПСКИ ДЕТРОИТ
    У каквим условима раде полицајци у Детроиту и како то користе млади без икакве будућности, добро се види у овом видеу (myfoxdetroit.com), где власник бензинске пумпе не може да ради јер је група младих заузела пумпу и ту проводи време. Млади кажу да је пумпа сада њихова. Ако се полицајци и појаве, накратко побегну, а после одласка полиције, опет се врате. Власнику радње су полицајци предложили да нађе приватно обезбеђење јер му они не могу помоћи.
    Најновија анкета коју је провео ЦБС Детроит показује да се више од 80 одсто људи плаши да уђе у град. Адвокат Удружења полицајаца Донато Иорио је рекао следеће за ЦБС: „Ово су мушкарци и жене од којих очекујемо да нас штите, а полицајци не могу да вас штите ако их нема. Полицајци једноставно одлазе јер немају новца да остану у Детроиту и не могу да раде у сменама од 12 сати за плату коју добијају. Мало је рећи да су ови полицајци деморализовани. Они одлазе јер не могу више да остану у одреду и да штитите грађане“.
    Треба рећи и да је спасавање „превеликих да пропадну“ донело Детроиту 26 милијарди долара. Где је тај новац отишао? И да ли је уопште икад доспео у Детроит?
    Можда нам се у Европи чини да је то тамо негде далеко, преко баре, али већ поменута намера Монтијеве владе у Италији личи на почетак онога што се дешава у Детроиту.
    Да ли ћемо имати у Европи градове попут Детроита? Само време може дати одговор на то питање.
    http://www.advance.h...tu-odgovornost/
  25. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на Желе Зека у Сто година од ослобађања Старе Србије   
    Прочитајте беседу младог свештеника изговорену на обележавању стогодишњице ослобођења Старе Србије од отоманске тираније.
    Ваше Преосвештенство, високопреподобни и високопречасни оци, високопреподобна мати игуманијо ове свете обитељи са сестринством, уважена господо академици и професори, Господине председниче Друштва српских домаћина, чланови друштва, културно јавни посленици, драга браћо и сестре, помаже Бог!
    Сабрали смо се данас у овој древној светињи, и на овај недељни васкрсни дан, да прославимо својеврсно васкрсење српске слободе, које се неуморно ишчекивало скоро пет стотина година. Сабрали смо се пред гробом духовног оца српског народа, Светог Саве, који је сваком правом Србину био у свима невољама утеха, у свима тугама радост, у свима патњама сапатник, у свима гресима избавитељ, а његове чудотворне мошти преко триста педесет година за Србе су биле непресушни извор сваког племенитог надахнућа, сваког еванђелског прегнућа, сваке еванђелске ревности, еванђелске вере, љубави, наде, утехе, радости, окрепљења. Сабрали смо се да бисмо се сетили славних предака својих који пре тачно сто година животе своје положише да би нама, њиховим потомцима коначно засијало сунце слободе, сунце правде и љубави. У догађају ослобођења Старе Србије, врхуне се речи Светог владике Николаја Српског који нам благовести: „После Сваке ноћи неправде, рађа се Христос као Сунце Правде; после сваког мрака тираније, рађа се Христос као Сунце Слободе, после сваког мрачног страха од смрти, рађа се Христос као Сунце Живота, после сваког тамног страдања од лажи и насиља, рађа се Христос као Сунце Истине и Љубави.“
    Полажући на бранику отаџбине највредније што су имали, животе своје, или боље речено, душе своје, српски јунаци испунише заповест Христову коју је Он дао ученицима својим: “да љубите једни друге као што Ја вас љубим. Од ове љубави нико нема веће, да ко душу своју положи за пријатеље своје” (Јн. 15, 12–13). Овом заповешћу Христос нас учи да своју љубав увек проверавамо Његовом, еванђелском љубављу, која се непрестаним подвигом и трудом стиче и исто тако се увек чува светом, божанском и радосном. Само таква љубав је највећа љубав, љубав која подразумева жртвовање душе своје за пријатеље, за ближње. То је љубав Христова, љубав саможртвена, која је увек спремна да се жртвује за све што је узвишено, божанско, еванђелско, национално.
    Таквом љубављу живели су српски војници – јунаци, који су животе своје, душе своје дали, знајући шта дају и зашто их дају. Да је тако, сведочи нам и норвешки пуковник Ангел Христијан, који је у својој књизи од заборава сачувао његово одушевљење српским народом и српским војником. Он овако казује: “Ми смо видели да је то један миран народ, који влада собом и који је родољубив. Ми смо у њима (Србима) открили најбоље војнике света, храбре, послушне, трезвене, издржљиве, који радо дају свој живот за своју земљу, за своју браћу и за велику националну идеју”.
    Да је тако, сведочи нам и Љубомир Ковачевић, велики српски историчар и академик, који је након чувене Кумановске битке, сам у посебном вагону, допратио у престоницу тело свог јединца сина, Владете, који је положио свој млади живот за ослобођење Старе и Јужне Србије. У својој краткој надахнутој беседи он је рекао: “Сине, пет стотина година српски народ је чекао да ослободи Косово, и дочекао га је. Ти си пао у рату за ту свету ствар и ја сам поносит што сам као отац данас у стању да те свесно и са поносом жртвујем идеалу за који сам и сам живео. Сине, ја не плачем, ја се поносим тобом, јер ти си био са витезовима који су после векова страдања дошли да својом смрћу спасу животе милионима других. Иди спокојно пред престо Вечнога и кажи радосно Душану и Лазару, кажи свима косовским мученицима: да је Косово освећено. Однеси им глас наше радости и буди им весник једног бољег доба за цело Српство!”
    Ових неколико реченица, драги моји, описују дубину и ширину српског етоса, те златне нити уткане у биће нашег народа. Зато и не чуде једнодушност и једномислије које је владало међ’ свим слојевима тадашњег српског друштва: и сељаци, студенти, песници, научници, државници, сви сложно, раме уз раме, надахнути најпре косовским Видовданом, али и Орашцем и Таковом, крећу у одлучујући бој за крст часни и слободу златну, да испуне најсветију људску дужност: тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права!
    А отоманска тиранија била је заснована на друштвеном, националном и верском угњетавању поробљеног српског народа. Срби су били обесправљени, насилно су исламизирани, расељавани, набијања на колац и многа друга зверства била су лајтмотив у петвековном невремену. Из године у годину, из века у век, положај Срба бивао је све тежи и тежи.
    Са својим народом страдала је и црква. Српске светиње су рушене, спаљиване, помунарене. Управо је Милешева страдала неколико пута, ови неосликани зидови светиње које видите живе су ране њене, и сведочанство великог страдања њеног. Само у овом делу Старе Рашке порушено је седамнаест манастира, а међу њима и Давидовица, Куманица, Дубница, Ораховица у Мажићима, Довоља, Пустиња и многи други. Већина манастира је обновљена, а своју обнову у рушевинама још сањају манастири Заступ, Мили и Житин. Овакве околности чиниле су живот неподношљивим и допринеле су да се српски народ тргне из кошмара и започне борбу противу угњетача.
    Народ жедан и гладан слободе и мира подиже буне и устанке, започиње ратове. Велики допринос уобличавању националних ослободилачких идеја дала је управо Српска православна црква и њени свештеници као главни проносиоци тих идеја кроз многострадални народ. Поменимо хаџи Рувима, проту Матеју Ненадовића, игумана Мелентија Стефановића, архимандрите Нићифора Дучића, Гедеона Марића и Прокопија Бујишића, свештенике Јевту Поповића, Чедомира Чакаревића и незаборавног попа Милосава Поповића из Страњана под Јадовником, тог страњанског мученика, у чијим се страдањима огледају страдања и патње свеколиког српског живља у овим крајевима. Зато се ми данас сећамо не само ослободиоца Старе Србије, већ и свих оних који су у свим ратовима од Косовског боја до данашњих дана храбро положили животе своје за слободу земље своје и свога народа.
    Многобројне године и векови ропства и патње, неправде и недосањане слободе, кључали су, кључали и прокључали у херојској и неустрашивој генерацији Срба с почетка друге деценије двадесетог века пробудивши у њој дамаре најискренијег и најдубљег патриотизма који је поведоше у свети бој који ће поробљеној браћи донети слободу, бољи и у сваком погледу напреднији живот. А када се са овако чистим намерама крене у свети бој циљ је само један – ослобођење и ништа друго, и ту нема места освети, злотворењу. Сетимо се само Наредбе Врховног команданта војсци за рат против отоманске власти. У њој наш велики краљ Петар Први између осталог наређује: “...Тамо нас, војници, чекају наша рођена браћа. Тамо нас чекају и сви они, који су жудни слободе, мира и реда. Тамо ћете наћи не само Срба, него и Арбанаса, разне вере. Који се од њих не буду придружили Турској, а нас пријатељски прихвате, њих не дирајте, ни њихову чељад, ни њихове домове, ни имања. Нека вам, војници, буде вођа ова велика и светла реч народна: Душманину рат, пријатељу брат. Брат је мио које вере био”.
    Ето каквог смо Краља имали, незлобивог, неосветољубивог, који чињаше само оно што је добро и праведно пред Господом. Такве Господ љуби, таквима Господ и помаже. Господ беше “застава његова” која га је водила до коначне победе. Краљ Петар беше најсличнији Исусу Навину који је увео Израиљски народ у Oбећану земљу, и коме се Господ јавио рекавши му: “Буди слободан и храбар, јер ћеш ти предати томе народу у наследство земљу за коју сам се заклео оцима њиховим да ћу им је дати. Само буди слободан и храбар да држиш и твориш све по закону који ти је заповедио Мојсије, слуга мој, не одступај од њега ни надесно ни налево, да би напредовао куда ти хоћеш” (ИНав. 1,6–8). А наш возљубљени Краљ Петар беше слободан и храбар, одлучан и неустрашив, упоран и истрајан у Божијем закону и животу по Божијој вољи и због тога је напредовао. И ето, српски Исус Навин улази у српски Јерусалим, на Косово и Метохију и доноси слободу народу своме и Божијем.
    И након стотину година ми се сећамо ове славне српске епопеје, сећамо се јунака, витезова без мане и страха, сећамо се Краља који је испунио свету дужност коју је његов бесмртни деда започео. Овај догађај је, по речима проф. др Славенка Терзића, “лекција из истинског родољубља, сјајна илустрација дубине историјске свести и ширине гледања претходних српских генерација”.
    И након стотину година, нема боље прилике од ове да се запитамо: Које куде, браћо Срби? Како ми дочекујемо и прослављамо овај велики јубилеј, да ли подигнуте или погнуте главе и да ли након стотину година племе наше сном мртвијем спава? Да ли смо достојни историје наше? Да ли нас је захватила западњачка река и да ли нам се душе опасности плаше?
    У каквим приликама, или боље рећи, неприликама ми дочекујемо и прослављамо стогодишњицу ослобођења? Славимо ослобођење Косова и Метохије а последњих тринаест година ова најсветија српска земља је под окупацијом! Славимо ослобођење Старе Рашке која се и након једног века од ослобођења, чак и од многих из нашега рода назива Санџаком! Где се то изгубила она златна нит слободе и храбрости уткане у биће нашег народа? Да ли смо допринели да данас Стара Рашка и Косово и Метохија, те две задужбине предака наших поново плачу? Запитајмо се колико смо се сви ми као деца једне Мајке огрешили о њу? Да ли треба мирно да гледамо како нашој заједничкој Мајци поново ампутирају срце и душу, да мирно гледамо и да јој не помогнемо, да је не сачувамо од убица? Да ли мајку искрено волимо када је себично искоришћавамо, само да би нама било добро, не марећи нимало за њу? Не воли се тако мајка.
    Све што нам се дешава у последњих пола века, сва духовна и национална искушења која су нас снашла, по Божијем су допуштењу, браћо и сестре. Бог нас опомиње, као што је опомињао и Израиљце у Старом Завету. Опомиње нас да смо изгубили духовни и национални компас који би нам у одлучујућем тренутку показао једини прави правац који води у Царство Небеско. И тек онда када су Израиљци завапили Господу, када је Господ видео уздисање њихово избавио их је из мора узбурканог буром искушења у којем су се нашли. Завапимо покајнички и ми, браћо и сестре. Осим покајања, умножимо у срцима нашим и наду која ће у свести нашој сачувати идеју да наш српски Јерусалим није изгубљен занавек, и да ћемо када за то дође пуноћа времена, ослободити Косово и да, по речима Митрополита Димитрија, “на том загашеном огњишту поново наложимо огањ слободе, и да око њега окупимо све српске душе, жедне среће и мирног напредовања”.
    Зато већ од данас нека свако од нас преузме део одговорности: нека мајке децу своју осим млеком задоје и сећањем на Косово, нека деци својој место успаванки косовске песме певају, нека песници пишу о Косову, нека сликари сликају Косово, нека гуслари народу о Косову певају, нека свештеници проносе кроз народ ослободилачку идеју, нека сав српски народ с краја на крај васељене изгради свест да Косово није тек бусен земље већ светиња над светињама коју Србин љуби и за коју не жали и живот свој положити.
    Нека данашњи јубилеј буде почетак нашег свенародног покајања, нашег свенародног повратка Богу, нашег коначног свенародног јединства и свете слоге, јер једино тако Господ ће нам дати снаге и моћи да развијемо српску тробојку и пронесемо је, победоносну и поноситу, кроз наше тужно и поробљено Косово. Нека нам се стихови књаза песника не престају преливати са усана наших, а они гласе: “Онамо...покој добићу души кад Србин више не буде роб”.
    Догодине на Косову! Амин, Боже дај!
    Протојереј-ставрофор Марко Папић, парох бродаревски
    14. октобра 2012. године,
    у манастиру Милешеви

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...