Jump to content

Милан Ракић

Члан
  • Број садржаја

    20924
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    109

Репутација активности

  1. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Плутон in Пастирска песма   
    Исак. Петар. Андреј. Јован.
    А са сином нема оца.
    Где је Аврам?
    Оца нема. Само ован.
    Црнооки бели ован.
    Белооки црни ован.
    Жути ован. Зелен ован.
    Црвен ован.
    Где је Аврам?
    Нема ножа.
    Не чује се ни шум крила.
    Нема оца. Ни анђела.
    Само ован.
    Лежи мртав Исак.
    Мртав Петар.
    Андреј. Јован.
    А са неба гледа отац.
    Јагње држи у наручју.
    И дланом му
    Из очију
    Брише оцат.
    Александар Петров
  2. Волим
    Милан Ракић got a reaction from PredragVId in Kemtrejls zaglupljivanje - ili, odgovorite mi na ovo, pa da i ja verujem   
    Teorije zavere danas imaju alarmantno veliki broj poklonika. U stvari, ne mogu da tvrdim da tako nije bilo i ranije, ali ulaskom interneta u svaki dom, što je omogućilo svima da komuniciraju u onlajn svetu sa drugim ljudima, i da šire svoje ideje i stavove, postalo je evidentno da oko nas postoji veliki broj ljudi koji veruje u teorije zavere, i nekritički širi strah, paniku i dezinformacije.

    Iako bi se, možda, u prvi mah reklo da se tu radi o neobrazovanim ljudima, tužna je činjenica da ni obrazovani, čak fakultetski obrazovani, ljudi nisu „cepljeni“ protiv toga. Šta više, nastupima u javnosti visoko obrazovanih ljudi mnogi stiču utisak da u celoj priči “ima nešto”, te da u pitanju nije zavera. No, takav utisak mogu da steknu samo ljudi koji nemaju apsolutno nikakvog znanja iz nekoliko osnovnih naučnih i tehničkih disciplina.
    Teorija zavera ima mnogo, a neke od poznatijih su: zavere vezane za opasnosti GMO-a, zavere tajnih društava koje žele da zavladaju svetom, zavere drugih rasa koje žele da zavladaju ljudima, zavere vezane za industriju lekova i njihovo „trovanje“ ljudi vakcinama i sl.
    No, jedna teorija zavere kod mene ima posebno mesto jer se odnosi na moju veliku ljubav – avijaciju. Pogađate, u pitanju je teorija zavere vezana za tzv. „kemtrejlove“ (od eng. izraza „chemtrails“, što je skraćeno od „chemical trails“, i u prevodu znači „hemijski tragovi“, a ono pak dolazi kao izmenjena forma eng. izraza „contrails“, što označava kondenzacijske tragove koji uobičajeno nastaju iza aviona).

    Ukoliko do sada niste čuli za ovu teoriju zavere objasniću prvo o čemu se radi. Naime, u zavisnosti od toga gde živite, gotovo svakog dana možete videti komercijalne avione kako preleću preko neba. Ponekad iza njih nema nikakvih tragova, a ponekad iza njih nastaju beli tragovi koji mogu nestati kroz par sekundi ili minuta, a mogu da potraju i dugo, i da formiraju dugačke bele linije na nebu koje se, pak, ponekad šire.
    Ovo su kondenzacijski tragovi koji nastaju usled kondenzacije vodene pare koja se oslobađa prilikom sagorevanja goriva u motorima aviona. Oni nastaju kada je temperatura vazduha oko aviona -40 stepeni celzijusa ili hladnija. Na toj temperaturi sitne kapi kondenzovane vode se odmah smrzavaju. Kada se smrznu, one ne mogu da ispare ili da se otope, budući da je temperatura tako niska. Jedino mogu nestati ako prođu kroz proces sublimacije – što je izraz za prelazak iz čvrstog agregatnog stanja u gasovito. No, sublimacija se može desiti samo ako je vlažnost okolnog vazduha do 70%. Ukoliko je vlažnost veća, do sublimacije ne može da dođe i tada ti beli kondenzacijski tragovi ostaju dugo na nebu. Ukoliko je vlažnost vazduha vrlo niska, ti tragovi brzo nestaju.

    Postoji, međutim, veliki broj ljudi koji veruje da ti tragovi na nebu predstavljaju tragove otrova koji se izbacuju iz tih aviona, a sve u cilju trovanja (često samo) srBskog stanovništva. Na to se, potom, „kaleme“ priče kako je u pitanju velika zavera zapadnih sila, tajnih organizacija ili nečeg sličnog, koje za cilj imaju kontrolu i smanjenje broja stanovništva, povećanje broja bolesnih kako bi zarađivali na lekovima, pa čak to povezuju i sa GM usevima. U principu, maštovitost ne poznaje granice. Nedostatak elementarnog znanja i poznavanja nauke takođe ne poznaje granice.

    U tekstu koji sledi neću navoditi njihove uobičajene „argumente“ kojima nastoje dokazati kako su u pitanju otrovi koji se namerno izbacuju (kao što su „neprirodno“ širenje tragova, „mrežaste šeme“ tragova, isprekidani tragovi i sl.), ne zbog toga što ne znam kako da im razbijem te „argumente“ (jer znam odlično), nego zbog toga što bih ovoj temi želeo prići sa jedne druge strane. Ono što želim da uradim ovim tekstom jeste da postavim pitanja i da mi objasne neke stvari koje me interesuju, a koje se nameću kao potrebne za objasniti ukoliko bi prihvatili njihovu teoriju da postoji zavera trovanja iz aviona. Ova pitanja sam u kraćoj formi nedavno postavio u komentaru na jednoj objavi na FB stranici nekog domaćeg portala i, na moje veliko, ugodno iznenađenje, dobio sam veliki broj „lajkova“. Naravno, niko od teoretičara zavere nije odgovorio ni na jedno od ovih pitanja. Krenimo redom.
    I PROIZVODNJA OTROVA
    Ukoliko želite da ubacite otrov u avion i potom nekoga njime trujete, morate prvo da ga proizvedete. Iz ovoga proizlazi nekoliko pitanja na koje bih želeo da čujem odgovor. Prvo, ko i gde proizvodi taj otrov? Proizvodnja bilo kakvog otrova u ogromnim količinama potrebnim da bi se punili avioni zahteva veliki proizvodni kompleks. To znači da bi u proizvodnju otrova bilo uključeno na stotine, ili pak hiljade ljudi, ako uzmemo u ozbir ne samo radnike koji su direktno zaduženi za proizvodnju, nego i ostale radnike i službenike u fabrici, zatim upravljački menadžment i sl. Pored toga, retko koja fabrika danas može da proizvodi neki proizvod bez kooperanata. Ako uključimo i njih, taj broj ljudi koji bi znao za ovaj proizvodni proces iznosio bi nekoliko hiljada. Kako je onda moguće da nigde, niko ne priča o tome? Kako je moguće da niko to nije otkrio javnosti i potkrepio nekim dokazom? Fotografijom? Svedočanstvom? Ništa. Zar je zaista moguće da su svi ti ljudi potplaćeni? Ili možda zastrašeni?

    Pa ko bi to mogao da izvrši takav pritisak na njih kada znamo da su tajne iz američke vojske procurele u javnost (zlostavljanja u Abu Graibu, na primer), ili kada znamo da su špijunske afere najveće špijunske agencije na svetu takođe procurele u javnost? A o ovome niko ni reči da kaže. No, pretpostavimo zarad dalje priče da uspevaju u tajnosti da proizvode taj otrov. Postavlja se pitanje kakva je priroda tog otrova. Da li su u pitanju hemijski ili biološki otrovi, od kojih su ovi drugi izuzetno teški za proizvodnju ? Ovo je bitno znati iz razloga koji ćemo objasniti kasnije, kada budemo opisivali način izbacivanja otrova iz aviona. Sledeća na redu oblast iz koje proizlaze nova pitanja jeste transport.
    II TRANSPORT OTROVA DO AVIONA
    Uspeli smo, dakle, da proizvedemo otrov i sada ga moramo transportovati do aviona. Kako ćemo to uraditi? Pa, prvo što nam pada na pamet su kamioni, tj. potrebni su nam kamioni cisterne, i to veliki broj njih, kako bismo otrov dopremili do aviona. To znači da imamo još veći broj ljudi uključenih u ovu zaveru – što vozača kamiona, što radnika na utakanju i istakanju otrova, što inspektora i ljudi zaduženih za sigurnost transporta hemikalija, što ljudi koji vode prevozničke kompanije koje prevoze otrov. I opet nigde nikoga da priča o tome, da pruži nekakav materijalni dokaz. Dakle, i oni su svi potplaćeni i/ili zastrašeni?

    Nisu kamioni? Šta nam preostaje? Vozovi. Tu je situacija još „gora“ po teoretičare zavere, jer je mali broj avio baza povezan sa železničkom mrežom. O transportu vagonima, proverama koje prolaze i broju ljudi zaduženih za prevoz, sortiranje vagona i sl. da i ne govorimo. Jesu li i oni svi potplaćeni i/ili zastrašeni? No, hajde da pretpostavimo i da smo uspeli da transportujemo otrov do aviona, tačnije do avio baze. Šta sada?
    III UTAKANJE OTROVA U AVION
    Ovde se naša priča grana na dva dela, jer postoje dve mogućnosti za trovanje: komercijalni avioni i vojni avioni.
    Komercijalni avioni i aerodromi Veliki broj ljudi smatra kako nam „kemtrejlsi“ dolaze iz komercijalnih, tj. civilnih putničkih aviona. Nije ni čudo kada ih svaki dan vidimo kako tiho krstare iznad naših glava. Dakle, transportovali smo otrov do putničkog aerodroma. Šta to znači? Pa znači da opet imamo novu, veliku grupu ljudi koja taj otrov mora da primi, zatim prikači cisternu na rezervoar, natoči otrov u rezervoar i sl. Ovde, dakle, dodatno povećavamo broj ljudi koji je potplaćen i/ili zastrašen da ćuti o ovoj zaveri. Pored toga, na aerodromima radi ogroman broj ljudi, na stotine ili čak hiljade. Kolike su šanse da niko od njih ne primeti čudne cisterne koje svakodnevno dolaze na aerodrom? Znam, reći ćete da su maskirane u kamione za gorivo. No, gde oni istovaraju otrov? Znate, gorivo, ili u ovom slučaju otrov, ne možete da istovarite direktno iz kamiona cisterne u avion. Ono se mora prvo smestiti u rezervoar, a onda posebnim sistemom, ili kamionima sa pumpama dopremiti do aviona. Šta to znači? Pa još više ljudi uključenih u ovu veliku zaveru. I opet niko, nigde da progovori o tome. Ali dobro, uzmimo zarad priče da smo i u tome uspeli, i sada ostaje još jedno pitanje – gde ćemo smestiti taj otrov u avion?

    Pre nego odgovorimo na ovo pitanje, moramo da kažemo nešto o količini potrebnog otrova. U tu svrhu ću koristiti jedan tekst čoveka koji ovaj tehnički aspekt poznaje daleko bolje od mene, a link ka njegovom tekstu ću postaviti na kraju.
    Prosečna brzina komercijalnog putničkog aviona iznosi oko 850 km/h. Uzmimo da je brzina isticanja otrova iz aviona 1 l/sek (jedna litra po sekundi), što iznosi 5 puta veću brzinu od one kojom voda ističe iz česme. Ovo moramo pomnožiti sa dva (jer su tragovi uglavnom dvostruki budući da je većina komercijalnih mlažnjaka dvomotornog tipa) i dobijamo količinu od 2 l/sek otrova koji taj avion izbacuje. Uzmimo sada jedan sat leta, u kojemu će taj avion da pređe (nadam se da već pogađate) 850 kilometara. To znači da u jednom satu on mora da izbaci 7,2 tone otrova (1h = 3 600 sek; 3 600 * 2 = 7 200 kg = 7,2 t). Zaokružićemo ovaj broj na 7 tona, čisto da mi bude lakše da pišem. Gde smestiti 7 tona otrova u komercijalnom avionu?
    Odgovor koji će teoretičar zavere kao iz topa da izbaci jeste (opet sam siguran da već pogađate) – rezervoar za gorivo. 
    Dobro, uzmimo sad rezervoare za gorivo na komercijalnim avionima. Za primer će nam poslužiti avion Airbus A320, avion koji se često sreće na kratkim i srednjim relacijama u komercijalnoj avijaciji. Njegov kapacitet goriva, u zavisnosti od verzije aviona, iznosi od 24 t do 30 t. Dakle, uzmimo ovu drugu brojku od 30 t goriva. Sad tu brojku smanjimo za onih 7 tona potrebnih za sat vremena trovanja i dobijamo smanjenje doleta tog aviona gotovo za trećinu. Naime, komercijalni avioni nikada ne lete do „crvenog“ i kalkulacije leta se rade tako da uvek postoji određena količina rezervnog goriva koje se neće potrošiti. Dakle, mi smo na ovom avionu smanjili njegovu količinu goriva za trećinu samo da bismo omogućili trovanje od sat vremena. Svako dodatno dotakanje otrova smanjuje ovom, ali i svakom drugom avionu, količinu goriva koju može da ponese.

    Uzmimo sad da smo uspeli negde da smestimo taj otrov. Sada nam ostaje glavno pitanje – kako izbaciti taj otrov? Prvi odgovor koji teoretičar zavere daje jeste – pa kroz motor. OK, ako je kroz motor, voleo bih da mi onda objasni kako motor i čitav avion preživljavaju ovaj proces?! Naime, postoji nekoliko načina da ga „ubacite“ u motor, te ću i ovde da citiram deo onog gore pomenutog teksta:
    „Je l’ u kompresor? Bilo bi jako zanimljivo vidjeti matematičku formulu koja opisuje promjenu u zračnoj struji unutar kompresora koja nastaje kada uleti kilogram otrova između trećeg i četvrtog stupnja kompresora!
    Dobro, nije u kompresor. Pa, gdje je? U komori za sagorijevanje? Da… Prije ili poslije lulice koja uvodi gorivo? Prije. Poremetit ćete maseni odnos plinova, a tako i aerodinamički profil strujanja neposredno pred paljenje? Ne. Onda poslije lulice? Da. Imate otrov koji, bez ikakvih problema, trpi izlaganje temperaturi od 1 200 stupnjeva celzijusa? Pa dobro, ne baš tu gdje je toliko vruće. Znači kod turbine, tu je malo manja temperatura, oko 1 000°C? Ne, ni tu. Pa gdje onda? Pa poslije. U ispušnoj cijevi? E, tu ga ubacuju. Osim što je temperatura i dalje visoka (700 stupnjeva), narušavate strujanje i skidate potisak aviona?”

    Da, 700 do 1 000 stepeni celzijusa. Koji to otrov može "preživeti" ovu temperaturu? Biološki otrovi sigurno ne mogu jer, koliko je meni poznato, ne postoji organizam koji može preživeti temperaturu od 1 000 stepeni celzijusa. O komplikovanoj i skupoj proceduri proizvodnje takvog otrova da i ne govorimo. Možda su onda, ipak, u pitanju hemijski otrovi? Kao odgovor na ovo pitanje reći ću samo da se organizovano uništavanje hemijskog oružja sistematski sprovodi spaljivanjem u pećima u kojima je temperatura - oko 1 000 stepeni celzijusa. Zaključak možete doneti sami.
    Ako nije kroz motor, kako onda? Drugi odgovor koji ćete dobiti jeste – kroz posebne pumpe i mlaznice na krajevima krila. Dobro, ako su posebne pumpe, ko ih je i gde instalirao na avion? Možda niste znali, ali proces proizvodnje jednog komercijalnog aviona uključuje na hiljade i hiljade ljudi. Sistem pumpi, sa dovodom otrova iz rezervoara, komponentama koje bi osiguravale struju za njihov rad i sl. zahteva ogroman posao koji se ne može uraditi „u garaži“. Da li su onda i svi ljudi koji rade na proizvodnji aviona potplaćeni i/ili zastrašeni? Već smo ustanovili da ih do sada ima na desetine hiljada, a još nismo ni pokrili sve tehničke aspekte ove (ne)mogućnosti. Nemojmo zaboraviti da se, pre svega toga, avion mora i konstruisati. Jesu li onda i svi koji su radili na konstrukciji u toj zaveri? Šta daje struju tim pumpama koje bi morale biti minimalne snage od 1 kW i težine oko 15 kg? Ne zaboravite, morate ih imati barem dve. Ovo iziskuje dodatne prerade na avionu na kojemu je svaki kilogram težine i svaki kubni centimetar prostora bitan, i na kojemu su svi sistemi duplirani radi sigurnosti.

    I još jedna bitna stvar. Ona cifra od 1 l otrova po sekundi bila je minimalna. Izbacivanjem 1 litre otrova po sekundi dobili biste sledeću situaciju: za jednu sekundu avion preleti 236 metara (krstareći brzinom od 850 km/h) što znači da se ovaj otrov rasprši u valjku dimenzija 236 m x 5 m prečnika. Zapremina valjka je r2xPix h i u ovom slučaju iznosi 18.526 m3. To znači litra otrova, tj. 1 dm3 raspršimo u 18.526 kubika. Da biste dobili sliku koliko je to zaista, uzmimo za primer standardni olimpijski bazen zapremine od 2 500 m3. Dakle, mi smo onu količinu od 1 litre (što vam je isto kao i dve velike konzerve piva) otrova izbacili na prostor zapremine 7 olimpijskih bazena (gruba računica).
    Postavlja se pitanje kakav je to otrov u pitanju, uzimajući u obzir jednu od fundamentalnih činjenica hemije da je glavni faktor u određivanju toksičnosti neke hemikalije količina. Drugim rečima, nijedna hemikalija na svetu sama po sebi nije otrovna ili neotrovna. Na to utiče više faktora, od kojih je najbitnija količina te hemikalije koja ulazi u organizam. Svaka hemikalija je otrovna u dovoljno velikoj količini, tj. svaka je bezopasna u dovoljno maloj količini. Koji je to otrov čija jedna litra predstavlja smrtnu (ili bilo kakvu drugu) opasnost u sedam olimpijskih bazena? I nemojte zaboraviti, to se odnosi samo na toksičnost u tom tragu. Što duže taj otrov boravi u vazduhu, to se više širi, tj. smanjuje svoj udeo u prostoru i, samim tim, postaje manje toksičan.
    Na kraju, čak i ako biste uspeli da ga strpate u komercijalni avion, ostaje činjenica da bi onda i SVI komercijalni piloti morali biti deo zavere. Isto tako i sve avio kompanije. Zemaljske ekipe za popravku i održavanje takođe. Dakle, još više ljudi koji su potplaćeni i/ili zastrašeni kako bi nas trovali. I niko, nigde da skupi hrabrosti i izađe u javnost s tim. Zar zaista verujete da je to moguće?

    Kao što vidite, tehnička ograničenja nas onemogućavaju da bacamo otrov iz komercijalnih aviona i zbog toga se od njih ovde i opraštamo. Da ponovimo još jednom – tehnički je NEIZVODLJIVO da se otrovi bacaju iz komercijalnih putničkih aviona.
    Vojni avioni i avio-baze Ako nisu komercijalni, onda su u pitanju vojni avioni, reći će svaki teoretičar zavere. Odmah da razjasnimo jednu stvar. Mnoge vojske sveta redovno koriste avio tankere koji služe da dotakanje goriva drugim vazduhoplovima (ili vazduplohovima ako ste jedan od onih) u toku leta. Možemo reći da ovde postoji tehnička mogućnost da se otrov stavi u avion i digne u vazduh. Naravno, i ovde postoji isti problem sa ogromnim brojem ljudi koji bi morali biti upućeni u to – od konstruktora aviona, preko vojnika u bazi, zemaljskih posada, mehaničara i pilota pa sve do komandanata baza. O onima iznad njih da i ne govorimo. I opet, jesu li svi oni potplaćeni i/ili zastrašeni da ćute?

    Ovde možemo da steknemo i predstavu o količini otrova koja bi mogla da se ponese. Naime, standardni ruski leteći tanker Iljušin Il-78 može da ponese, u zavisnosti od verzije, od 42 do 78 tona goriva u svojim rezervoarima za dotakanje u vazduhu. Međutim, uveren sam kako teoretičari zavere veruju da nas „braća Rusi“ nikada ne bi trovali.
    Uzmimo onda standardni američki leteći tanker McDonnell Douglas KC-10 „Extender“ koji može da ponese do 160 tona goriva za dotakanje u vazduhu. Ako uzmemo u obzir da bi gustina otrova bila jednaka gustini vode, to je onda i količina otrova koja bi mogla da se smesti u jedan takav avion. Sve ostalo vezano za tehničke aspekte sistema izbacivanja važi i ovde, pa se vratite gore na deo o komercijalnim avionima ako ste zaboravili detalje.

    Ovde, kao što vidimo, tehnička mogućnost postoji. Dakle, sad smo konačno seli u avion, vinuli se u vazduh i sad veselo zviždimo dok nosimo svoj ubojiti tovar prema, recimo, Belom Manastiru (Beli Manastir je grad u kojem sam odrastao i koji nalazi se na istoku Hrvatske). Ostaje nam samo jedna stvar – da istovarimo otrov na moje sugrađane. Ništa lakše, reći će teoretičari zavere. Dovešćemo avion iznad grada, pritisnuti crveno dugme i otrov će početi da pada po građanima koji ništa ne sumnjaju. Eto, sada smo objasnili kako se to može izvesti… ili nismo… Nadam se da vam se upalila lampica u glavi! Šta je ovde problem? Razmislite…

    Problem je sledeći – zaboravili smo na vazdušne struje. Da li ste nekada posmatrali poljoprivredni avion koji prska pesticidima polje (iznad Bukovice:) )? Ako jeste, sigurno ste primetili koliko nisko taj avion mora da leti. Sigurno ste se i pitali zašto je to tako, a oni sa barem malo grama mozga u glavi sigurno su došli do odgovora – pa mora da leti nisko, jer bi u suprotnom vetar razneo pesticide posvuda i malo ili nimalo ne bi palo na polje koje želimo da zaprašimo. Da, vetar i vazdušne struje to rade sa tekućinom koju izbacujemo iz aviona.

    Uzmimo u obzir da već na deset ili više metara visine vetar duva dovoljno jako da pesticide odnese na komšijinu njivu, pa se onda zapitajte kakva je situacija na 10 000 metara visine. Ili, jedan još ilustrativniji primer. Pre nekoliko godina smo na području Srbije imali žutu kišu. Nastala je kao rezultat toga što su vazdušne struje donele pesak iz Sahare koji se pomešao sa kišom i tako joj dao karakterističnu žutu boju. Čisto da znate, udaljenost Sahare od Beograda vazdušnom linijom iznosi više od 2 000 kilometara (slovima, da ne bude zabune – dve hiljade kilometara). I tu daljinu je prešao pesak, podignut sa površine Zemlje.
    Kao što vidite, ne postoji nikakav, i još jednom – NIKAKAV način da se kontroliše gde bi otrov izbačen sa 10 000 metara visine mogao da padne. Vi možete da pritisnete dugme iznad Belog Manastira, ali on bi mogao završiti u Kazablanki, ili pak Moskvi, u zavisnosti od jačine i smera vazdušnih struja i, kao što smo gore utvrdili, ne bi imao nikakav efekat usled smanjenja koncentracije širenjem u prostoru. Ovo je samo po sebi dovoljno za donošenje zaključka kako je ciljano trovanje iz vazduha jednostavno nemoguće.
    IV EFEKTI
    Iako smo utvrdili kako je tehnički nemoguće vršiti bilo kakvo trovanje stanovništva iz aviona, uzmimo za trenutak da je to ipak moguće, samo kako bismo naveli još jednu rupu u „argumentima“ teoretičara zavere veliku kao ona u budžetu Republike Srbije. Ona se odnosi na efekte trovanja. 
    Naime, ukoliko trujete neko stanovništvo, onda morate imati i nekakve efekte koji se ne mogu objasniti ničim drugim, a mogu se sa velikom dozom sigurnosti pripisati promenama u sastavu vazduha/vode/zemljišta koje bi se, pak, mogle otkriti na područjima gde su primećeni "kemtrejlsi". Voleo bih, onda, da mi neko ukaže na njih. Koje su to promene u sastavu vazduha, zemljišta i vode, i koji su to efekti nastali kao posledica trovanja iz aviona? Znam, neko će reći – povećanje broja obolelih od raznih bolesti. OK, ali kakav je to onda otrov koji deluje samo na neke stanovnike, a na druge ne? Ako jednu populaciju na nekom području trujemo nekim otrovom, onda bi svi, ili barem ogromna većina te populacije, morali imati iste simptome trovanja.
    Kao što vidite, teorija zavere trovanja iz vazduha toliko je glupa da samo izuzetno nekritičan čovek, bez ikakvog znanja o svetu oko sebe, može da ju podržava. Kad god sretnete nekoga ko pokuša da vam „proda“ te budalaštine, postavite mu neko od ovih pitanja, ili, još bolje, prosledite mu ovaj tekst.

    Za kraj bih voleo da završim sa jednom pozitivnom notom, a tiče se komercijalnog vazduhoplovstva. Naime, SVE komercijalne letove možete uživo da pratite preko interneta na stranici http://www.flightradar24.com/. Kad god ugledate neki avion iznad svoje glave, bilo da ostavlja beli trag iza sebe, ili ne, otvorite ovu stranicu (ili skinite njenu aplikaciju na telefon) i pronađite o kom se avionu radi. Tu možete da vidite tip aviona, podatke o visini i brzini leta, ruti na kojoj putuje, pa čak i sliku baš tog aviona. Za sve ljubitelje avijacije ovo je mnogo zabavna stvar, a možda i u vama stvori ljubav prema ovom divnom i zanimljivom području ljudskog delovanja.
    Postoji mnogo stvari u svetu koje treba da nas zabrinjavaju. Avijacija nije jedna od njih. Umesto da u vama stvara nelagodu i strah, uživajte u njoj učeći iz knjiga i tekstova, posmatrajte avione na slikama i gledajte u nebo. To je jedna mala životna radost koja nam može ulepšati svakodnevicu, a ne košta ništa.
    Borislav MILETIĆ, FB
    Literatura:
    “Kontrolor leta za Crometeo: Kako ekonomska računica i zdrav razum pobijaju chemstrails teoriju” nalazi se na sledećem linku: http://crometeo.hr/profesionalni-pilot-za-crometeo-hr-kako…/
     
  3. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Н И Н Е in Sve oko vojske   
    Иначе, да појаснимо и "стелтност" односно њен утицај на радаре. Нема ту никакве "невидљивости" да се разуме. Такво што је немогуће и постоји можда у филмовима и популарној култури. Оно што се постиже низом технолошких и конструкторских поступака (летелица се пројектује тако да главни извори зрачења буду добро "сакривени"-ту се пре свега мисли на погонску групу; затим, изводи се у "једној линији", као нпр. Б2, односно са низом наглашено "исечених" правих линија као код Ф-117; наоружање се пакује у унутрашњост летелице-дакле без спољних носача наоружања; летелице се премазују нарочитим слојем фарбе способне да један део ел. зрачења са радара апсорбује или пак одбије, али у "растеризованој" форми и тиме "збуни" ел. логику радара), је да се, у најкраћем, сигнал који радарски оператор добије на заслону буде нејасан, што може да укаже на грешку нпр.
    Значи, СВАКА летелица, била "стелтна" или не, приказаће се на СВАКОМ радару. Али је само питање да ли ће њен одраз бити јасан као код сваког "обичног" авиона, или ће бити нејасан, мутан (чак и до 50-ак пута мањи него код уобичајеног сигнала), несталан (јави се, па се изгуби), што логику радара упућује на грешку. 
  4. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Н И Н Е in Sve oko vojske   
    Б2 није срушен... Што се тиче Ф-117, то је истина. Не да смо га срушили, то се зна, него да је највећи део хардвера завршио код Руса и Кинеза... Дакле сем оног дела кабине и крила изложеног у МЈВ, те парчића оплате који се и данас могу наћи као сувенири, највећи део структуре летелице, односно погонске групе је завршио код Руса (и вероватно Кинеза). 
  5. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Н И Н Е in Севдалинке   
    Čuvar svetog grala: Himzo Polovina
    Muzička zaostavština Himze Polovine, te njegov nemjerljiv doprinos kao vrsnog pjevača, tumača, sakupljača i istraživača, zauzimaju centralno mjesto u tradiciji sevdalinke

    Ovaj kompilacijski album obuhvata pjesme koje najjasnije zaokružuju i definiraju Polovinin pjevački izraz. Te su interpretacije ključne za razumijevanje njegovog značaja i pozicije u okviru sevdalijske muzičke tradicije. Na albumu iz 1976. našle su se: Emina, Hasanagin sevdah, Na prijestolju sjedi sultan, Azra i Voljelo se dvoje mladih. Osim njih treba spomenuti poznate i prihvaćene Prošetala Suljagina Fata i Stade se cvijeće rosom kititi, ali manje važne u kontekstu ove teme. Himzo Polovina, uslovno rečeno, pripada drugoj generaciji (poznatih) izvođača sevdalinke. Generaciji koja se okupila oko tadašnjeg Radio Sarajeva, od njegovog osnutka 1945. pa sve do osamdesetih godina prošlog stoljeća. Ranije, u periodu između dva rata, pjevali su Vuka Šeherović, Rešad Bešlagić, Sofka Nikolić i drugi.
    Po čemu je specifičan i vrijedan ovaj album? Prije svega po tretmanu teksta. Po profinjenoj i pažljivoj selekciji koja je differentia specifica Polovininog izvođačkog opusa. Sevdalinka je, jasno, lirska narodna pjesma i njena vrijednost, kao autentičnog duhovnog artefakta, je podrazumijevajuća. Međutim, šta se dešava kada sevdalinka postane predložak i osnova za jednu melopoetsku formu? Kakav je odnos melodije prema tekstu, a kakav izvođača? Unutar strukturne trijade tekst – melodija – vokal, interpretacija se isključivo veže za tekst. On je nosilac semantičkog sloja kompozicije, bez teksta se ne može govoriti o vokalno-instrumentalnom djelu. Interpretirati (lat. interpretari - posredovati, tumačiti) znači da pjevač postaje svojevrsni medij koji kroz svoje iskustvo i vještinu oživotvoruje stihove i posreduje između teksta i slušatelja. Melodiji to ne treba, ona interpretira samu sebe. Himzo Polovina je za svoje snimke birao stihove visokih literarnih kvaliteta. Kao što je manje-više poznato, najbolju sponu ostvario je sa pjesmama Alekse Šantića, ali je snimao i na tekstove Safvet-bega Bašagića, Osmana Đikića, Đure Jakšića. Upravo zbog toga, dobar dio Himzinog repertoara nisu sevdalinke, barem ne u onom užem, tradicionalnom smislu. Ovdje mi se čini pogodnim objasniti šta zapravo znači taj žanrovski puritanizam. Prema općem stavu, narodna pjesma (samim tim i sevdalinka) je ona čiji je autor nepoznat, koja je „nekad davno nastala u narodu“. Međutim, jasno je da stih i melodija ne mogu nastati iz ničega, niti sami od sebe, već samo iz glave i ruku konkretnog pojedinca, koje potom šira društvena zajednica usvoji ili odbaci. U tom procesu ključni elementi su kriterij vremena i očuvanje stilskih osobina, pa se tako i „novokomponovane“, pjesme nastale u narodnom duhu ili po uzoru na tradicionalne, samo par desetljeća kasnije prihvaćene kao narodne, ili u ovom slučaju sevdalinke. Tako danas pomalo anahrono zvuči podatak da su npr. Stani, stani Ibar vodo, Mito bekrijo ili Jutros mi je ruža procvjetala zapravo (ne tako davno) komponovane pjesme sa (dobro) poznatim autorima. Ovaj uvod poslužiće kao muzičko-povijesni kontekst za bolje razumijevanje konkretnih analiza u nastavku teksta.
    Polovinin pjevački stil odlikuju sotto voce interpretacija, precizno intoniranje, izražen osjećaj za dinamiku, originalna vokalna ornamentika, i, uprkos šprahfeleru „r“, dosta čista dikcija. Stil je to karakterističan za autohtonu sevdalinku i a cappella pjevanje, najčešće u rubato ritmu i intimnom ambijentu. Sve nabrojano čuje se u pjesmi Hasanagin sevdah (poznatijoj pod imenom Što te nema), snimljenoj 1964. godine uz ansambl Ratomira Petkovića. Već nakon foršpila, koji je jednostavno izveden iz same melodije, dolazi kraća solistička kadenca koju Polovina izvodi smjenjujući ravne tonove i ukrasne improvizacije. To, uz rafinirani, sitni vibrato, definira melanhonični ambijent Hasanaginog sevdaha. Jasno, riječ je o odnosu emocije i interpretacije. Emotivnost jeste bitna osobina sevdalinke kako u njenoj suštini, tako i u izvođenju. Ali kako se ovaj specifični aspekt realizira u samoj pjesmi? Tako što prije svega ostaje u polju konotativnog. Izvođač, preko teksta i melodije, treba da svojim vokalom nagovještava i upućuje na emociju. Ne da je dočara, već da je stvara. Ne da imitira, nego prouzrokuje. Za to je potreban profinjen osjećaj za mjeru i dobro poznavanje onoga šta se pjeva. Za razliku od mlađeg kolege Isovića, Himzo Polovina je interpretaciji pristupao odmjereno, uz minimalnu mimiku, bez teatralnosti i tzv. scenskog efekta. To je bila osnova na kojoj je gradio svoj pjevački repertoar, ali i poetiku. S pravom se može reći poetiku jer se u njegovim pjesmama jasno primijeti nit, zajednička crta, koja ih tematski i stilski povezuje; pogotovo u izdvojenim pjesmama sa ovog albuma: melanhonični sentiment i tragika nemoguće ljubavi. Polovina je te priče donosio kroz svoju skoro aristokratsku uzdržanost, sugestivnu snagu ne samo tumača, već i svjedoka, te majstorskom ornamentikom. A po čemu je tako poseban taj Himzin triler, pored toga što je po svojoj formi i orijentalni, i starogadski? Po tome što osim kvaliteta u smislu ukrašavanja melodije, prodire u semantičke i emotivne slojeve pjesme.
    Naime, triler sam po sebi jeste lirski fenomen par excellence. Ta vokalna minijatura, smjenjivanje naglašenih i nenaglašenih tonova u jednom dahu, po svojoj kratkoći i intenzitetu stoji naspram dugih i ravnih tonova kao lirska pjesma spram pripovijetke. Znati rasporediti ukrase u interpretaciji znači određenim trenucima dati dodatni smisao. Kao ilustracija poslužit će prepoznatljive solo kadence na krajevima kompozicija Azra i Na prijestolju sjedi sultan. U suštini obiju pjesama je motiv fatalne ljubavi; kod Azre na planu naracije, u Sultanu kao realizacija. Mlado ropče se prvo određuje kao pripadnik uzritskog plemena Azra, a zatim tu poziciju definira time da su to oni „što za ljubav glavu gube, i umiru kada ljube“. U drugom primjeru junak krši društvenu normu, zaljubljuje se u sultanovu sestru i time pokreće tragički potencijal pjesme. Na kraju prve pjesme, u frazi „kada ljube“, Polovina ostvaruje brilijantna melizmatska rješenja. Da bi prenio dubinu te posebne osobine naroda kojoj pripada lirski subjekt, na slogovima KA i DA veže svoje spore i široke ukrase, a zatvoreni i nazalni vokal „a“ doprinosi osjećaju tamnog, teškog i konačnog koji leže u asocijativnom polju pojma smrt. Sa druge strane, nakon mladićevog priznanja da mu je ključeve harema dala sultanova sestra, silni ekber (veliki) car prepoznaje hrabrost kao vrlinu, odlučuje poštedjeti mladića i blagosloviti vezu njega i svoje sestre. Na tom mjestu, Polovina preuzima glas sultana i na frazi „blagosilja vas“, samoglasniku „i“, kratkim i lepršavim trilerima konotira afirmativno, i gradi ambijent pozitivnog i sretnog ishoda.
    Međutim, treba pomenuti i neke nedostatke, ili bolje rečeno sporna mjesta u interpetacijama Himze Polovine. Naime, osim problema sa izgovorom glasa „r“, koji nije bio prepreka za polaganje audicije na Radio Sarajevu 1953. godine, na nekim mjestima pojavljuju se nejasnoće u modeliranju samoglasnika. Za to je važna impostacija, pravilno postavljanje vokala (A E I O U) , tako da svaki od njih, krećući se po vertikalnoj (visoki i niski registri) ili horizontalnoj (izdržavani tonovi) osi, zadržava svoju boju i kakvoću. Prirodno je da se na višim tonovima vokal „istanji“, ali i tada je neophodno da zadrži svoju određenost i prepoznatljivost. To se dobro primijeti u intepretaciji pjesme Voljelo se dvoje mladih, na mjestu fraze „i htjedoše da se uzmu, da se uzmu oh aman“, kada dugim redanjem melizama samoglasnik „A“ mijenja oblik, i na kraju potpuno prelazi u „O“ pa riječ „aman“ postaje „amon“. Ipak, ovakvi momenti u ukupnoj recepciji Polovininog pjevanja nisu markirani negativno, već kao specifičnost individualnog stila, kakav je čest slučaj sa značajnim i istaknutim izvođačima. Bitno je naglasiti i muzičku pratnju na kompozicijama ovog albuma. Kažem pratnju jer su u sevdalinci aranžmani i orkestracija podređeni vokalu i interpretaciji. To je naravno rezultat tradicije u kojoj se, prvobitno, sevdalinka izvodila bez instrumenata. Kasnije se kao harmonska pratnja pojavio saz, dolaskom Austro-Ugarske harmonika i violina, a sa Radio Sarajevom i veliki orkestri. Na ovom albumu tri su važna ansambla: Ratomira Petkovića, Spase Beraka i Tamburaški orkestar RS pod upravom Drage Trkulje. Ratomir je bio mlađi brat poznatijeg harmonikaša Jovice čije je sviranje odlikovao brži i agresivniji stil, često zasnovan na kolu, svojstvenom za šumadijski melos. Berak je, kao i Himzo, bio sakupljač, istraživač i odličan poznavalac u oblasti narodne muzike. Njegovi aranžmani, protkani i inspirisani orijentalnim skalama, jedan su od glavnih razloga zašto pjesme sa ovog albuma krasi takvo bogatstvo i raznolikost zvuka. Tamburaški orkestar, u kome dominiraju žičani instrumenti, prisutniji je u ovom repertoaru od Narodnog, zasnovanog na harmonici, jer je taj zvuk bliži tradicionalnom izvođenju sevdalinke uz saz.
    Za razliku od ambijenta osamdesetih i ranih devedesetih kada je rok muzika služila kao kod raspoznavanja i legitimisanja među urbanom omladinom, današnje urbane tendencije obilježava lagano otklizavanje ka etno i world musicu. Međutim, to „propuštanje“ narodnjaka u znaku je specifične političke korektnosti; što je muzika dalja, opskurnija i iz vizure domaće kulture manje poznata i teže razumljiva, time je zanimljivija i vrijednija. Tako je moderno i poželjno ići na koncerte romske muzike jer to nije mejnstrim ovih krajeva, nego neki egzotični, potisnuti vapaj jedne marginalne društvene grupe. Ali i tada samo ako je na sceni neki jazz sastav, ili eventualno Vlatko Stefanovski, koji će tu muziku „internacionalizirati“.
    Himzo Polovina bio je prvi! koje je zapisao i otpjevao Čudna jada, Ah što ćemo ljubav kriti, Što te nema, Kraj tanana šadrvana, Mostarske dućane, Sultana, Žute dunje – na njegovim standardima nastale su popularne obrade u izvođenjima Ibrice Jusića, Johnnyja Štulića, Jadranke Stojaković, Indexa, Hanke Paldum, pa sve do Mostar Sevdah Reuniona i Amire Medunjanin danas.
    Nakon svega navedenog, sa sigurnošću se može zaključiti da muzička zaostavština Himze Polovine, te njegov nemjerljiv doprinos kao vrsnog pjevača, tumača, sakupljača i istraživača, zauzimaju centralno mjesto u tradiciji sevdalinke, kao kulturnom fenomenu, ali i melopoetskoj formi.
    Omar BRKAN, PROMETEJ
  6. Тужан
    Милан Ракић got a reaction from Н И Н Е in Севдалинке   
    Јебаји га...
    Био сам тамо прошле године... На размеђи негдашње Васе Мискина и Милоша Обилића приметио сам једну "линију"...

    Јебо линију, ако нема ко у линиј да стоји! Јебеш пос`о ако моји класићи мухамеданци кажу да Сарај`во-"то више није то"... То није онај град.. Јебеш град у којем нашег Владу попа, када је крен`о кучи ка Добрињи заболи зуб... И сврати код зубара.. Првог на којег га је реклама упутила,, Тамо на Пофаличима... Негде где нам је била црква-ротонда.. Код "пијаног Перише"
    И каже "цанарц" Влади Ступару, док је обај заваљен у столици чекао интервенцију, а зубар видео му колар око врата и-препзнао; каже зубар: "Устај попе, нећу да се прљам, да прљам руке-ти једеш крметину"...
  7. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Н И Н Е in Севдалинке   
    Па не треба заборавири Давора Дујмовића...
    Ходао је Васом Мискина, од "Вјечне Ватре" до Себиља и расипао свој таленат, који си могао буквално "ухватити" јбте! Какав је то дечак био! Бог да га прости!

  8. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Н И Н Е in Севдалинке   
    Један од многих сарајвских легенди...
    А имао их је тај убијени град многе... 
    Нпр. Гари Гаринча, па он-Зуровац, па и сам Немања док је био Емир.. Био је легенда тог града...
  9. Свиђа ми се
    Милан Ракић got a reaction from Н И Н Е in Севдалинке   
    Формално није севдалинка...
    Али, и те како има све премисе тог музичког израза...
    Покојни Саша Зуровац...

  10. Свиђа ми се
    Милан Ракић got a reaction from Н И Н Е in Куд се деде романтика: Како се Срби удварају   
    Ne slažem se, al nema veze. Zapravo, pitah, vi ste mlađi pa se i bolje razumete; dakle, pitah, da li postoje devojke kojima to godi. Svim mojim devojkama dok sam ih tražio i ženi sadašnjoj je imponovalo...
  11. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Драшко in Фотографије познатих   
    Николај II и кћерка му Анастасија, Фото:http://siberiantimes.com/other/others/news/remarkable-private-pictures-of-the-russian-royal-family-found-in-a-remote-urals-museum/
  12. Волим
    Милан Ракић got a reaction from josipovic in Ivan Ivanović: U ovoj zemlji ništa nije kako treba   
    "OVDE JE SISTEM TAKO NAPRAVLJEN DA SE MI PLAŠIMO DRŽAVE. DRŽAVA JE NAŠ SERVIS, MI PLAĆAMO NJIH DA RADE. ALEKSANDAR VUČIĆ RADI ZA NAS, ON JE NAŠ ZAPOSLENI. DA LI SE IJEDAN ŠEF PLAŠI SVOG ZAPOSLENOG? ZAŠTO BI GA SE PLAŠIO? STRAH JE KAO I LEPOTA – U OČIMA POSMATRAČA. TO JE TVOJA ODLUKA. KAD ODLUČIŠ ILI KAD SI ROĐEN TAKO DA SE NE PLAŠIŠ, TO JE TO. EVO, SAD NEMAM POSAO, I ŠTA ĆEMO SAD"

    Svoju karijeru na TV Prvoj Ivan Ivanović je završio u istom stilu kako ju je i započeo 2007, kad se ta televizija zvala Foks – burno, bučno i u centru pažnje. Došao je u "Keš taksiju", a otišao uz "Veče sa Ivanom Ivanovićem". U međuvremenu je bio i jedan od voditelja rijalitija "Survajvor", voditelj i urednik Jutarnjeg programa na nekadašnjem B92 i urednik zabavnog programa na Prvoj. Njegova autorska tok-šou emisija "Veče sa Ivanom Ivanovićem" u svakom svom segmentu bila je na nivou velikih uzora na uglednim svetskim televizijama. Nekad čak i bolja. Ivanović je intervjuisao skoro svakog iz sveta srpskog šou-biznisa, kulture, sporta, od velikih svetskih zvezda Brajana Ferija i Stinga, preko Borisa Tadića i Aleksandra Vučića do Novaka Đokovića. Sluteći da promena vlasnika televizija Prva i O2 neće na dobro izaći, u svojoj pretposlednjoj emisiji je najavio da odlazi, a poslednja emisija nije emitovana jer se novi menadžment našao uvređen Ivanovićevim obraćanjem. Čovek za koga struka još uvek nije utvrdila da li je novinar, voditelj ili zabavljač, diplomirao je u svojim četrdesetim godinama na Pravnom fakultetu u Beogradu, prvi posao mu je bio naplata parkinga, a dugo pre televizijske karijere radio je na poslovima obezbeđenja.
    "VREME": Profesorka Anđelka iz Gimnazije "Sveti Sava" kaže da ste bili slab učenik, ali da ste stalno i svima govorili: "Videćete vi, jednog dana ja ću biti poznat."
    IVAN IVANOVIĆ: Anđa je moja profesorka hemije iz gimnazije. Divna žena. Imali smo specifičan odnos, ja sam nju imitirao, to je cela škola znala. Gotivili smo se. Uvek sam mislio da ću raditi nešto veliko, nisam baš tačno znao šta. Kad bih sad mogao da gledam svoje odrastanje, ništa, sem moje upornosti, nije ukazivalo da bi bilo šta u mom životu moglo da krene na dobro. Danas verujem da me je neka ruka dovela do televizije, potpuno sporednim putevima, i to nije bilo slučajno.
    Kako mislite da ništa u vašoj mladosti nije moglo da krene na dobro?
    Potičem iz radničke porodice, iz radničkog naselja, poznatog samo po znamenitim kriminalcima koje je dalo beogradskom podzemlju. Očigledno je da nisam imao kapaciteta da se bavim time. Uvek sam imao neke veće snove, ali dugo nisam mogao da prepoznam šta je to u čemu bih bio toliko dobar. Tek kad sam došao na televiziju, sve je eksplodiralo u meni, i prvi put u životu sam osetio da sam tamo gde treba da budem. A to je neverovatan osećaj, kad čovek sebe pronađe i ide srećan na posao. Mislim da mali broj ljudi to doživi. Ne bih ovo menjao ni za šta.
    Zašto ste odabrali late night show, kako se zove format emisije koju ste vodili?
    Zato što je to crème de la crème televizijskog šou-biznisa. Ako treba da igraš fudbal, a ne možeš da igraš u Zvezdi ili Partizanu, nema razloga da karijeru provedeš u Maloj Moštanici. Ako na televiziji hoćeš da dotakneš sam vrh i pipneš zvezde, to možeš samo radeći late night show. To je tako u svih 56 zemalja u kojima postoji taj format i u svakoj je voditelj takve emisije jedna od najpoznatijih ličnosti. Temelje ovog posla postavio je Ed Saliven, ali je takav format postao poznat tek sa Džonijem Karsonom šezdesetih godina. Svi koji se time bavimo radimo na isti način: sve što je bitno za takvu emisiju jeste sadržaj, a ne forma. Ako imaš loše šale ili loše goste ili ne umeš da radiš intervju, nema ti spasa. Imaš Lava Pajkića kao primer kako stvari mogu da skrenu sa tog puta. Komedija je težak posao, a komedija na televiziji u ovakvoj zemlji je pakao.
    U takvim emisijama se podrazumeva i izvesna doza političke satire. Da li je tako bilo kod vas od početka?
    Naravno. Nikad neću zaboraviti prvu epizodu, odnosno pilot-emisiju, kada sam rekao da je napolju – bio je januar – toliko hladno da je Mlađan Dinkić – tada ministar – stavio ruke u svoje džepove. U studiju muk. Publika u šoku, samo su se uzdasi čuli. Tada sam shvatio šta me čeka i da će tu biti svega i svačega. Međutim, do 2012. mene niko nije pozvao telefonom niti se požalio na bilo šta. Nekako, moje šale o političarima bile su normalna stvar.
    Ko vas je prvi pozvao?
    Direktor televizije, jer je i njega neko pre toga zvao. Ostaće zauvek tajna ko, ali direktor je dobio poziv u vezi sa emisijom u kojoj je gostovao Tomislav Nikolić, tada kandidat za predsednika. Boris Tadić je bio uoči prvog kruga predsedničkih izbora, a Nikolić uoči drugog. Ideja je bila da obojicu ravnopravno predstavimo i da narod odluči za koga će glasati. To sa Tomom je bio najveći incident do tada. Snimili smo emisiju i onda je bila frka da li će uopšte biti emitovana. Tada sam prvi put u životu stavio karijeru na kocku i rekao da ću da dam otkaz ukoliko se to ne emituje, jer ja dajem sve od sebe da se ne bojim bilo kakvim političkim bojama i da je nekorektno da me menadžment oboji. Odluka da se ta emisija emituje doneta je u osam uveče, a emitovanje je bilo u devet. Ali je emitovana. Godinu dana ranije smatrao sam, kao novinar, da je potpuno neprihvatljivo da jedan od lidera opozicije, Aleksandar Vučić, ne može da se pojavi ni na jednoj nacionalnoj frekvenciji. Pozvao sam ga u svoju emisiju i on je bio prvi političar koji je ušao u moj studio. Tada mi je direktor televizije rekao da ne misli da je to pametno i što bih ja to radio, odgovorio sam mu: "To tako mora. Ako hoćemo da budemo slobodni, ako mislimo da smo prava televizija, moramo da pružamo jednake šanse svima, i ko bude bolji neka pobedi. To nije naša briga." Zašto danas ne postoji niko ko sme da dovede lidera opozicije, ko god to bio, na nacionalnu frekvenciju, da sedi sam u emisiji 48 minuta i kaže šta ima? Dakle, promenilo se sve. Mora da postoji određeni nivo ispod kojeg nijedan novinar ne bi smeo da ide.
    Ko je od opozicionih političara gostovao u vašoj emisiji poslednjih šest godina?
    Nije niko. Ukinuo sam gostovanje političara posle gostovanja Vuka Draškovića. Bio je sjajan intervju, odlična emisija sa 35 odsto šera, ali je REM sledećeg dana doneo zabranu gostovanja političara u zabavnim emisijama tokom izborne kampanje. Onda sam rešio da ta zabrana traje zauvek. Gostovalo je nekoliko ljudi koji su u opoziciji, ali tema nije bila politika. Bili su Siniša Kovačević i Dragoljub Mićunović, ali smo pričali samo o njihovim knjigama koje su bile aktuelne. Nekako sam shvatio da ako ne može da se radi kako treba, onda nećemo da radimo nikako. Ali, nisam mogao da odustanem od politike u uvodnom monologu jer ideja late night showa je da analizira ono što se dešavalo u toku tog dana, a u našem slučaju sve što se desilo u toku prethodne nedelje. Nisam nikada u emisiji imao ništa što nije bilo naslov u novinama ili na internetu. Takve emisije se bave prepakivanjem javnog mnjenja u proteklih sedam dana i davanjem humoristički uspešnog pristupa nekim ozbiljnim temama. To je, zapravo, ono što biste sa svojim ortacima u kafani rekli za stolom dok pijete treće, četvrto piće.
    Kako se sadašnja vlast, odnosno predsednik Aleksandar Vučić, odnosi prema šalama na njihov račun?
    Mislim da je ovo osvešćivanje režima koliko su moćni i šta sve mogu. To je, prosto, njihova odluka da se medijima ozbiljno pozabave. Oni se od januara 2014. do danas ozbiljno bave medijima i sad imamo priliku da vidimo, malo je reći, pokolj u medijskom svetu. Svakom od nas bi, u najmanju ruku, trebalo da bude neprijatno čak i bez svoje krivice. Već dvanaest godina se bavim ovim poslom i jedini sam kao autor preživeo promenu režima. Kesić je počeo pod Vučićem, ovo što danas radi nije radio za vreme Tadića. Ja jedini imam iskustvo sa oba režima, ali poslednje dve godine su postale stvarno nepodnošljive. Svaki put kad gledam neki intervju sa Vučićem, hoću da umrem od smeha. Imate jednu potpuno nenormalnu situaciju da novinar mora da bude oponent predsedniku. Novinar je instrument koji priču treba da predstavi narodu, a ne neko ko treba svoje lične stavove da sučeljava sa predsednikom. Radio sam i ja intervju sa njim 2015. i to je za mene bilo neverovatno iskustvo, kad sam mu uživo rekao da me cenzurišu i opisao mu kako to rade, na šta je on odgovorio: "Pa, što ne nađete neku televiziju gde će vas više ceniti?" Taj intervju nije bio u mojoj emisiji, to je bio njegov novogodišnji intervju, pošto on odluči i na kojoj televiziji će biti i ko će da vodi... Televizija je insistirala da ja to radim, pa sam pristao. Ispratili su me kao na streljanje, tako su me tužno gledali kad sam ulazio u studio. Vučiću sam rekao da je narod gladan, on je crtao neke razlomke na papiru, pričao o bruto društvenom proizvodu, onda me pitao koliko plaćam porez. Najzanimljivije je da se u isto vreme održavaju protesti "Novinari ne kleče", a posle te emisije ni jedan jedini kolega, ni jedne novine, ni jedna televizija nisu rekli reč o tome da sam predsedniku saopštio da me cenzurišu i kako to rade. Ni reč. Ni UNS, ni NUNS. Tada sam shvatio da nam se ne piše ništa dobro i da ništa dobro nismo ni zaslužili zbog takvog ponašanja.
    A možda vas kolege ne doživljavaju kao pravog novinara?
    Znam da me ne doživljavaju, ali to mene uopšte ne interesuje. Celu svoju karijeru zalagao sam za istinu, slobodu i humanitarni rad. Ne mogu da nađem ništa loše u tome. S vremena na vreme sam umeo da pomenem neki polni organ u emisiji, ako je to toliki greh da ćemo da zanemarimo sve drugo što sam radio, onda u redu.
    Da li ste se tokom intervjua sa Vučićem osećali kao da morate da se branite, što se redovno dešava kolegama na RTS-u kad razgovaraju sa predsednikom?
    Ma, ja se njega uopšte nisam plašio, kao što ga se ne plašim ni danas. Ovde je sistem tako napravljen da se mi plašimo države. Država je naš servis, mi plaćamo njih da rade. Aleksandar Vučić radi za nas, on je naš zaposleni. Da li se ijedan šef plaši svog zaposlenog? Zašto bi ga se plašio? Strah je kao i lepota – u očima posmatrača. To je tvoja odluka. Kad odlučiš ili kad si rođen tako da se ne plašiš, to je to. Evo, sad nemam posao, i šta ćemo sad?
    Kojoj vrsti pritisaka ste bili izloženi dok ste radili na TV Prvoj?
    Pre svega, pritisak kreće preko tabloida. Taj pritisak je mnogo gori od političkog. To je orkestrirana hajka za koju tačno znaš ko će da započne i kako će da izgleda. Ona uvek počinje u "Informeru" i uvek najnenormalnijim tekstovima o meni – da primam pare od hrvatske tajne službe i poustašujem Srbiju, da radim za tajkune, da kradem vespe po Beogradu, da sam narkoman, ološ, izdajnik. Lanac ide kad predsednik nešto kaže, to je odmah signal, kao Pavlovljev refleks, za tabloide da treba da napadnu, oni to sve već imaju uigrano. Tu niko nema nikakav dokaz, niko nema nijednu činjenicu jer niko nije opterećen tegovima morala. I sad ti bivaš izložen na stubu srama, na kraju se sve završava nekim baticom od dva metra i 120 kila koji hoće da ti lomi ruke i noge, i onda ideš u odeljenje za visokotehnološki kriminal. Imam toliko poseta tom odeljenju da očekujem da me neko uzme za kuma. Nije normalno da deset puta godišnje idem tamo i to je svaki put izazvano izjavom predsednika, ministra ili nekog ozbiljnog državnika. Još 2011. "Informer" je počeo o meni da piše najgore moguće budalaštine, i pametan čovek mora tada da reaguje. Moraš da se ogradiš od takvih ljudi i kažeš: "To nije naša profesija. Ovo je odmetnik, ima neke svoje interese, ovo nije novinarstvo, ovo nisu novinari. Neću da budem kolega s tim ljudima." A ne da smatraš da si heroj ako uspeš da objaviš istinu. To treba da bude normalno stanje stvari. Kad kažem da Beograd nema metro, sutra osvanem kao izdajnik. A Beograd nema metro. Prosto nema. Uvek se završi u tabloidima. Tabloidi su osnovni instrument pritiska na bilo koga ko misli drugačije od ovog režima. Da me ne shvatite pogrešno, ja nisam nikakva opozicija, nisam politički aktivan na bilo koji način. Ja predstavljam slobodnomislećeg čoveka koji u ovom trenutku slobodno misli da u ovoj zemlji ništa nije kako treba. Stvari nisu normalne i, da izvinite, niko nas ne jebe dva posto.
    Da li vi glasate?
    Glasam. Poslednjih nekoliko godina redovno glasam. Imao sam i ja svoj period apstinencije nakon Đinđićevog ubistva, a vratio sam se glasanju od 2013. Ali, mislim da mi i dalje možemo mnogo toga da promenimo. Verujem da među nama novinarima – evo, nazvaću sebe novinarom – ima 80 posto normalnih ljudi kojima nije dobro kad posle svojih emisija i svojih intervjua dođu kući i legnu u krevet. Nisu u redu sa sobom što su morali tako da rade. Pozivam ih da se zapitaju da li stvarno moraju. Da li stvarno zarađuju toliki novac koji ne mogu da zarade na drugom mestu pa da se osećaju bolje?
    Na to će mnogi da vam odgovore da je vama lako jer ste zaradili veliki novac i imate komoditet da kažete da nećete da radite.
    Evo na čemu se zasniva moj komoditet: na tome što mi obraz, stvarno, nema cenu. Sad ću da prodam svoj stan, pa ću od toga da živim. Ako je to dobar plan, onda sam ja car. Na kraju krajeva, ako ja mogu sa svojom platom da uradim ovako nešto, onda može i neko sa daleko manjom. Mnogo je lakše naći posao za manje plaćene pozicije od ove na kojoj sam ja bio. Znam da više nikada neću naći posao za platu kakvu sam imao na Prvoj. I uopšte mi nije bitno. To je moja donja crta dostojanstva. Sve materijalno što si jednom napravio u životu možeš da izgubiš, pa da napraviš drugi, treći put, ali dostojanstvo gubiš samo jednom u životu. Da li mislite da je trebalo da posle godina poštenog rada ostavim svoje ime u jednoj ovakvoj transakciji u kojoj je prodata Prva? U kojoj je 200 miliona evra državnih para okrenuto u roku od dve nedelje pred svima nama. Gde novi vlasnik nije imao revizora da proveri papire u Prvoj. Pa polovni auto kad kupuješ odeš kod majstora da ga stavi na kompjuter da proveriš da li je sve u redu. Druga stvar, da li mislite da ja treba da budem kolega sa Đukom, da radimo u istoj firmi?
    A doći će Đuka?
    Đuka ne mora da dođe, on je u Kopernikusu, a Kopernikus je u Prvoj. Evo još jedno pitanje: u novogodišnjoj čestitki na televiziji piše "Kopernikus grupa", po kom osnovu kad je Srđan Milovanović kupio Prvu kao fizičko lice? Tu toliko sumnjivih detalja ima da ja ne želim da moje ime bude deo toga. Pritom, njihovo skidanje poslednje epizode je pečat na sve ovo što sam rekao. To je ekstremno glup potez koji je u rekordno kratkom roku potvrdio apsolutno sve ono što sam ja rekao publici u svom obraćanju. Koje, naravno, nije viđeno, ali stoji na Jutjubu.
    Ali, niste ste u toj epizodi previše šalili sa Vučićem.
    Ta epizoda je skinuta zbog poslednjeg dela u kojem objašnjavam zašto odlazim. Ne zbog nečega što sam rekao o Prvoj, već zbog onoga što sam rekao o stanju u medijima u Srbiji. Da je na nacionalne frekvencije pao mrak. Kraj, to je vest. Javite svima, da se ne zanose. Sve što možeš da vidiš jesu samo prividi slobode. To su ozbiljne mašinerije, uredničke, direktorske, koje kontrolišu maltene svaku reč koja će se izgovoriti. I kad se izgovori nešto što ti deluje kao sloboda, to je planirano pušteno. Da bi bio privid slobode. Ja sam bio urednik na toj televiziji, a kad sam podneo ostavku na tu funkciju, niko me nije zvao da pita zašto sam to uradio. Kada je Vučić odlučio da njegov intervju sa Brankicom ide petkom u devet, a meni niko nije javio, niti me ko pitao šta mislim o tome, nego sam sve saznao na Tviteru, ušao sam kod direktorke i rekao da Vučić može da uređuje i ostale dane. Ne moram ja da se cimam bez razloga i dolazim na posao, dajte mu i "Jutarnji program" i "150 minuta" i sve ostalo, pa nek radi čovek kad voli. Za mene je bilo neprihvatljivo da kao urednik zabavnog programa na Tviteru saznam da je promenjena programska šema za koju ja odgovaram.
    Da li ćete se priključiti protestu "Stop krvavim košuljama"?
    Nisam pristalica toga da novinari treba javno da podržavaju bilo koju političku opciju. Mene nikada nećete videti ni na jednom protestu, ni na jednom političkom skupu. Ja zabavljam sve ljude u ovoj zemlji i sve što želim je da slobodno razmišljaju. Mislim da ovi ljudi i bilo koji u budućnosti moraju da žive u zemlji u kojoj normalno mogu da se okupe i da protestuju protiv onoga što im ne odgovara u državi koju sami finansiraju i izdržavaju. To je elementarna stvar u demokratiji.
    Priča se da ćete svoju emisiju ubuduće raditi za TOP kanal.
    Ni sa jednom televizijom još nisam pregovarao. Za sada sa svojim timom pokrećem emisiju, prva epizoda će biti na Jutjubu 8. februara, a snimaćemo je u mojoj dnevnoj sobi. Bez gostiju.
    Radoslav ĆEBIĆ

  13. Волим
    Милан Ракић got a reaction from nesha973 in Пажња! Секташка литература у православном декору у поштанском сандучету! (ФОТО)   
    @Иван ♪♫ Неки "протестатори". Баптисти ваљда. Премда видим на сајту да деле и књиге иза којих стоје Пентакосталци. 
    Објашњено је све на почетку теме. А ти сад види бајо мој колко има станова и кућа у Земуну и на НБгд па помножи са 50-ак РСД колико отприлике кошта писмо. Агресивна кампања, нема шта.
  14. Волим
  15. Свиђа ми се
    Милан Ракић got a reaction from Kafanski amater in Фотографија дана   
    "Кажу бићемо немртви док нас ви желите и надате се сусрету са нама. А када престанете да нас сањате, можда неће бити ни нас ни вас. Ни тамо, ни овамо, ни било где..."

    (Александар Б. Лаковић, Гласови неба под земљом, Песма 8)

    #kragujevackioktobar #krvavabajka #zlocin #sumarice — у месту Šumarice Memorial Park.
  16. Свиђа ми се
  17. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Дејан in Слике форумаша   
  18. Свиђа ми се
    Милан Ракић got a reaction from Н И Н Е in "Fenomen" COBY ili o ukusima se ne raspravlja?!   
    Ал` то је новосадска момчад из "Државног посла" јебитачно одрадила са Бишевцом.
     
  19. Свиђа ми се
    Милан Ракић got a reaction from obi-wan in Дан када је "Орао" полетео први пут   
    Na današnji dan, 31. oktobra 1974. godine, u razmaku od pola sata, poletela su, jedan u Jugoslaviji, a jedan u Rumuniji, prva dva prototipa aviona "Orao".

    Na današnji dan, 31. oktobra 1974. godine, poleteo je prvi prototip našeg aviona „Orao“. Prvi probni let je obavljen na aerodromu Batajnica, a probni pilot koji je izvršio zadatak, bio je major avijacije Vladislav Slavujević, inače pilot Vazduhoplovnog opitnog centra (VOC). Ujedno, ovo je bio i prvi avion domaće proizvodnje koji je probio „zvučni zid“. Ovo je priča o njemu…

    Negde krajem šesdesetih godina, u vrhu tadašnjeg RV i PVO, u svetlu razvoja vojne misli, koncepcije odbrambenog rata i primene teorije na terenu, dolazi se do zaključka da je našem vazduhoplovstvu potreban jedan robustniji, jači, opremljeniji i naoružaniji višeplatformski avion, koji bi zamenio dotadašnjeg „Jastreba“. Njegova namena bi prema zamisli bila prvenstveno kao jurišnika i bombardera, te za izviđanje kopnene i morske teritorije. Istovremeno, razvojem letelice bi se nastavio i tehnološki razvoj i unapređivanje naše vazduhoplovne, ali i industrije u celini.

    Zahtevi koji su postavljeni pred inženjere Vazduhoplovno-tehničkog Instituta (VTI) su u najkraćem bili da avion bude sposoban da brzinom bliskom brzini zvuka u taktičkom radijusu do 500 kilometara, može da ponese do 1500 kilograma ubojnih sredstava. Konfiguracija mora zbog borbene žilavosti da ima dva motora i letelica mora biti osposbljena da poleće i sleće i sa travnate piste.
    Tadašnja vazduhoplovna industrija je razvojem i proizvodnjom „Galeba“ i čitave palete njegovih iteracija dostigla jedan tehnološki nivo, koji obzirom na zahteve i tehnologije „zamišljenog“ aviona u smislu materijalne baze nije bio dovoljan, pa tadašnji državni vrh donosi odluku da se saradnja oko izrade aviona ponudi Rumuniji, što ovi i prihvataju. Tako da je ubrzo, prekriven velom tajne, započeo projekat nazvan „JuRom“. Saradnja sa Rumunijom je imala svoje opravdanje u mogućnosti proizvodnje većeg broja serisjkih primeraka letelice. Sa druge strane, brzo su se pokazale i neke manjkavosti te odluke, jer su Rumuni i njihova vazduhoplovna indsutrija bili ipak na mnogo nižem nivou i opremljenosti i tehničke kulture uopšte. No, moralo se raditi…

    Rad na izradi prototipa po sistemu „pola-pola“, poveren je našem Vazduhoplovno-tehničkom Institutu, te istoj takvoj ustanovi u Bukureštu. Sama izrada sklopova kod nas je izvođena na više mesta, tako da su konstrukcija aviona i prednji deo sa kabinom, te finalni radovi, rađeni u mostarskoj fabrici „Soko“. Pančevačka „Utva“ je pravila zadnji deo trupa, stajni trap i hidrauliku „Prva petoletka“ iz Trstenika. Rajlovački „Orao“ je proizvodio motore, dok se u zemunskom „Teleoptik“-u proizvodila elektrooprema, a radio oprema u banjalučkom „Rudi Čajavec“-u. Rumuni su opet čitav proizvodni proces izvodili u fabrici „IAR“ u Brašovu.

    Inače, kao uzor našim i rumunskim konstruktorima, poslužio je francusko-britanski jurišnik „Jaguar“. Sličnost je očigledna, ali za razliku od „Jaguara“, naš „Orao“ je od samog početka imao probleme sa motorima. Naime, konstrukcijski zahtevi za taj avion su predviđali mnogo jače motore, međutim politika velikih sila je i u ovom slučaju presudila, te smo mogli računati samo na slabije modele motora britanskog „Rols-Rojsa“. Oni jednostavno nisu hteli da daju licencu za neki bolji (jači) motor nekoj zemlji Istočnog bloka (Rumuniji), odnosno Nesvrstanoj (kakvi smo mi bili), jednostavno se ogradivši ograničenjima izvoznih normi. Bilo kako bilo rajlovački „Orao“ je po licenci proizvodio motore „Rols-Rojs Vajper 632“, na koje je u kasnijim iteracijama dodao komoru za dodatno sagorevanje, u narodu poznatiju kao „forsaž“, koja je koliko-toliko doprinela poboljšanju performansi letelice.

    Sa druge strane, bez obzira na nedostatke vezane za pogonsku grupu, a iz toga i određene konstukcijske nedostatke, ovaj projekat je „podigao“ i nivo tehnološke razvijenosti naše avio industrije, jer je sa „Orlom“ osvojen niz novih tehnologija. Potpuna presurizacija kabine, ugradnja tzv. „0-0“ izbacivog sedišta (sposobnog za dejstvo i kada avion „stoji“ na stajanci), izrada letelice sa strelastim krilom, ugradnja žiro-platforme spregnute sa auto-pilotom za neutralisanje svih „nenormalnih“ evolucija tokom leta, savremen sistem komandi zasnovan na hidro pokretačima, samo su deo postignute (i dostignute) tehnologije, čemu je „kumovao“ ovaj projekat.

    Izrada prva dva prototipa je započela 1972. godine i za zemaljska i letna ispitivanja je već kao što je uobičajeno, bio određen Vazduhoplovni opitni Centar (VOC) na aerodromu Batajnica. Odgovorna lica za sprovođenje ovog zadatka sa naše strane su bili pukovnik Franc Rupnik kao načelnik VOC-a, odnosno inženjeri, poptukovnik Olga Velašević i major Valter Kučera. Za pilota je određen Vladislav Slavujević iskusni VOC-ov pilot, koji je do tada u sklopu ove institucije opitovao 45 raznih vrsta letelica, od klipnih, pa do MiG-21. Zanimljiva je i još jedna stvar koja je opredelila za izbor kapetana Slavujevića, jer se verovalo da će on zadatak uspešno obaviti. Naime, Velibor je završio Školu rezervnih oficira avijacije, tj. nije imao završenu Akademiju, što je automatski značilo da ne može da napreduje više od čina kapetana I klase. Na stranu njegova uspešna letačkla karijera, al`, propisi su-propisi. I onda je, između ostalog odlučeno da se njemu dadne taj zadatak, nakon kojeg će se imati i „opravdanje“ za unapređenje u majorski čin.
    Početkom avgusta 1974. godine, prvi prototip je sklopljen u mostarskom „Sokolu“ i zemaljskim putem je prebačen na Batajnicu.  Avion je imao u sbe ugrađene originalne, predserijske britanske motore i odmah su započeta ispitivanja na zemlji, kao i pripreme za prve probe zaletanja na pisti. Zanimljivo je da je u jesen 1974. godine vladala i epidemija gripa, tako da je pilot Slavujević sve vreme bio u karantinu na aerodromu i pod stalnim lekarskim nadzorom.

    Probe zaletanja su vršene tokom vikenda, 26. i 27. oktobra, kada je dostignuta i brzina od 260 km/č kao i podizanje nosne noge i rasterećivanje glavnih nogu stajnog trapa. Svi dotadašnji parametri su ukazivali da je sve spremno za prvi let. Kako našeg prototipa, tako i rumunskog… Odlučeno je da taj dan bude četvrtak, 31. oktobar 1974. godine.

    Na Batajnici je tog dana bilo živo od ranog jutra. Baš kao i bazi rumunskog RV kraj grada Bakau. Dok su inženjeri i tehničari spremali letelice, piloti su bili u kontaktu sa meteorolozima. Naročito Slavujević, jer je donja baza oblaka koja se nadvila nad Sremom je bila izuzetno niska i pretila je da se zadatak odloži. Iako je došao i komandant RV i PVO, general Ćemalović i još mnogi zvaničnici. Rumunski kolega, pukovnik Georg Stanica nije imao tih problema. Vreme na istoku Rumunije je bilo idealno. A urbana legenda kaže, da se iz Danske javio general armije Nikola Ljubičić, koji je tada bio u pratnji Josipa Broza i rekao da se Tito interesuje kako je prošao let. Navodno je posle toga ipak pristupljeno izvođenju zadatka…

    Bilo kako bilo, u hronometražu je zabeleženo da je kapetan Vladislav Slavujević poleteo na zadatak u 10:30 sati, a da je sleteo u 11:15 sati. Tokom tih 45 minuta dostigao je maksimalnu visinu od 3000 metara i brzinu od 490 km/č, uz angažovanje 85% snage oba motora. Izveo je takođe i nekoliko školskih krugova i imitacija sletanja. Njegov kolega, pukovnik Stanica, poleteo je 38 minuta kasnije, po našem vremenu, u 11:08 i sleteo je u 11:29 sati. Obe strane su nakon telefonskih razgovora konstatovale da je prvi probni let uspešno izveden i da se dalji razvoj letelice može nastaviti, no to je već neka druga priča…

    Ipak, treba dodati i ovo, da je 10 godina kasnije, 22. novembra 1984. godine, kada je već započela i serijska proizvodnja, opitni pilot VOC-a, tada major, Marjan Jelen u rejonu Pančeva, prethodno pošavši sa visine od 12000 metara, u poniranju sa uglom od gotovo 30 stepeni, na visini od 2000 metara probija zvučni zid i tako ulazi u istoriju kao prvi pilot koji je to učinio sa avionom domaće proizvodnje.

    Ukupno je proizvedeno 203 aviona, i to za nas 115, a ostatak za Rumune. Rumuni su ih se odavno otarasili, dok ga naše RV još uvek koristi i trenutno raspolažemo sa preko 30 primeraka ovog jurišnog dvomotorca, koji danas „slavi“ jubilej…

    „Orao“ je po mnogim merilima „nedovršen avion“ i letelica koja je zaista zaslužila da bude mnogo bolja mašina, pa i u svetlu činjenice da je uspešno korišćena i tokom rata u BiH, odnosno na Kosmetu….
    Milan RAKIĆ

  20. Свиђа ми се
    Милан Ракић got a reaction from obi-wan in Дан када је "Орао" полетео први пут   
    45 година
  21. Оплаках :))
    Милан Ракић got a reaction from AnaLaz in "Fenomen" COBY ili o ukusima se ne raspravlja?!   
    Morao sam da guglam "Moja braca lyrics" jeri sam isto tako bio u problemu da povatam reči, a naročito termin "šanavala".
    No kada se pažljivo pročita, ipak - moram da priznam, biva jasnije.
    I nije nikakva "šanavala", kao "poseban" u smislu reči entitet... No "šana" kao jedna reč (od "šaner"), a tako je u lajriksu i "vala" kao "bogami" donekle objašnjavaju
    A ja misliJo to nešto iz hinduizma 
  22. Волим
  23. Оплаках :))
    Милан Ракић got a reaction from Аристарх in "Fenomen" COBY ili o ukusima se ne raspravlja?!   
    Morao sam da guglam "Moja braca lyrics" jeri sam isto tako bio u problemu da povatam reči, a naročito termin "šanavala".
    No kada se pažljivo pročita, ipak - moram da priznam, biva jasnije.
    I nije nikakva "šanavala", kao "poseban" u smislu reči entitet... No "šana" kao jedna reč (od "šaner"), a tako je u lajriksu i "vala" kao "bogami" donekle objašnjavaju
    A ja misliJo to nešto iz hinduizma 
  24. Хахаха
    Милан Ракић got a reaction from Аристарх in "Fenomen" COBY ili o ukusima se ne raspravlja?!   
    Da l` da stanem na naslovu i prestanem da pišem (dotvaram temu), jeri se o okusima ne raspravlja ili da podelim sa vama problem?
    Pripadam nekoj generaciji odrasloj na jugoslavenskoj verziji rokenrola (i svim njenim iteracijama na polju popularne kulture-dakle nisu mi strani ni uradci Arsenija Dedića, Josipe Lisac, pa i ranije još iz ere Lutajućih srca i tak daljše)
    U "vremenima raspleta" muzički okus je evoluirao prvotno na, opet, jugoslovenskim pankrokovima tipa ElOrg i EKV npr., da bi se negde zaustavio na Brzim Bendovima Srbije (Goblini, Bjesovi, Atheist Rap, Kristali, Jarboli, Ništa Ali Logopedi, Zvončekova bilježnica, Džukele i proče)
    I od "malih beba", kako su moja deca odrastala, nisam naravno "silovao", ali negde ako se u kući nešto sluša, to bi bilo to.
    Meždutime, moja me deca "obradovaše" ovih dana i "proglasiše" ovaj uradak izvesnog Cobeta, kao "vrh" popularne muzičeske umetnosti...
    Kažu, Cobija je vrhunski umetnik i jebem te robijo (čkolovao se u Amerikama) i sve tako u tom smislu.
    Inače i moj stariji sin je prošle godine na fonu tog Cobije napravio uradak koji sam smatrao incidentom i prolaznom tinejdžerskom ekscentričnošću...

    I sad nisam ja neki čistunac (znamo se) , al ovo bajo moj (po meni) ni reči, ni poruke, ni suštine.
    Ima te li vi vakih priključenija?
  25. Свиђа ми се
    Милан Ракић got a reaction from dilic in Politička anatomija saobraćajne nesreće ili o Zoranu Babiću i smrti na drumu u prisustvu vlasti   
    ONO ŠTO JE DODATNO IZIRITIRALO JAVNOST POSLE UDESA U KOME JE JEDNA ŽENA IZGUBILA ŽIVOT JESTE IZJAVA ZORANA BABIĆA DATA "KURIRU": "SVA SREĆA ŽIV SAM I JOŠ ĆU VAS GNJAVITI. NISAM ŽIVOTNO UGROŽEN, ALI IMAM PRELOME NOGE, BUTNE KOSTI NAJVEROVATNIJE, SADA SE SVE UTVRĐUJE. NALAZIM SE U KLINIČKOM CENTRU NIŠ I OVDE SU LEKARI I SESTRE PREDIVNI. DOBRO SAM PROŠAO", REKAO JE BABIĆ

    KAO NA BOJNOM POLJU: "Škoda" koja je izazvala sudar...
    U toku tog četvrtka, 31. januara, standardno-podobni mediji u Srbiji kao da su se obavezali na nešto što je ličilo na zavet ćutanja. Oko 8.20 ujutru na auto-putu E-75, na naplatnoj rampi kod Doljevca, automobil marke škoda se ogromnom brzinom zakucao u opel astru, na čijem zadnjem sedištu se, propisno vezana pojasom, nalazila Stanika Gligorijević. Od siline udara Gligorijević je na mestu preminula, a povređeno je još pet osoba – dve teže i tri lakše.
    ...i automobil u kome je bila žrtva Medijski izveštaji o tom udesu počeli su da stižu već pre 10 časova ujutru. No, mediji su, uprkos osnovnim pravilima novinarstva, uglavnom izveštavali o stanju Zorana Babića, tada još uvek vršioca dužnosti direktora državne firme Koridori Srbije d.o.o. Babić, član predsedništva Srpske napredne stranke, nalazio se u vozilu koje je izazvalo sudar, i tom prilikom je zadobio prelom butne kosti, a mediji su, uz usputno pominjanje da je jedna osoba poginula, mnogo više prostora posvetili Babićevoj butnoj kosti.
    Ujedno, niko od medija pod SNS kontrolom nije konstatovao šta se zaista dogodilo: da je vozilo u kome je bio Zoran Babić usmrtilo ženu zbog neprilagođene brzine. Odmah je bilo javljeno da je kod Doljevca bila gusta magla, vidljivost oko 15 metara, a škoda je toliko brzo uletela u opel astru da je i treći automobil, koji se nalazio ispred opela i čiji je vozač u trenutku udara plaćao putarinu, bio odbačen više desetina metara unapred. (Tek sutradan, javnost će saznati da Babićev vozač uopšte nije ni kočio pre sudara.) No, za medije je, izgleda, bila misterija šta se dogodilo, i ko je krivac kada se jedno vozilo od pozadi zakuca u drugo.
    KRATKA HRONIKA BEŠČAŠĆA: Tako, u prvom izveštaju, za "Informer" su se "iz za sada nepoznatog razloga sudarila tri vozila", a među povređenima se nalazi i Babić. Za "Kurir" su se "sudarila tri automobila", a "kao uzrok nesreće spominje se klizav kolovoz". TV Prva, odnedavno praktično pod kontrolom SNS-a, javila je u podne da su u nesreći "učestvovala tri putnička vozila", te da "očevici kažu da je ovde jutros bila gusta magla, a šta je tačno uzrok nesreće, utvrdiće istraga". Maltene istim rečima o događaju je izvestio i tzv. javni servis.
    "Blic" je bio naročito kreativan: osim o Babićevim povredama, list je izvestio da se "nastradala žena nalazila u automobilu koji je bio u sredini", a "vozilo u kom je bio Babić bilo je poslednje u koloni koja se sudarila". Dakle, kolona se sudarila, a, eto, vozilo u kojem je bio Babić je tu naišlo poslednje. U nečemu što se zove Nacionalni dnevnik, a prikazuje se na TV Pinku, takođe je najviše detalja bilo o Babićevim povredama, bez ikakvog nagoveštaja ko je krivac za udes.
    U toku tog dana – još uvek smo u poslednjem danu januara – stizala je podrška sa svih strana nekadašnjem šefu poslaničke grupe SNS-a u Skupštini Srbije, a prenosi "Kurir": "Svima nama koji smo na točkovima glava je u torbi. Strašno je što je ljudski život izgubljen, ali hvala bogu da je izbegnuta veća tragedija" (Rasim Ljajić). "Zoki je dobar čovek i ima punu podršku od mene i u ovom groznom trenutku. Srećom je dobro prošao i verujem da će se brzo oporaviti, pa da završimo konačno taj koridor" (Milutin Mrkonjić). "Zoran da ne brine. Biće sve dobro. Da sluša doktore! Svi mu želimo brz oporavak. A zna on da ćemo kolegijum organizovati i u bolničkoj sobi, ako zatreba" (Zorana Mihajlović). "Zoran je snažan i uporan čovek koji ima divnu porodicu zbog koje se vredi boriti i živeti. Svi smo uz njega" (Aleksandar Vulin).
    Ono što je dodatno iziritiralo javnost – na društvenim mrežama, jer je najveći broj medija partijsko glasilo – jeste Babićeva izjava, data opet "Kuriru": "Sva sreća živ sam i još ću vas gnjaviti. Nisam životno ugrožen, ali imam prelome noge, butne kosti najverovatnije, sada se sve utvrđuje. Nalazim se u Kliničkom centru Niš i ovde su lekari i sestre predivni. Dobro sam prošao", rekao je posle udesa Babić za "Kurir".
    BEZ LIČNE ODGOVORNOSTI: No, preko noći se sve menja. Sledećeg jutra, načelnik Uprave saobraćajne policije Ministarstva unutrašnjih poslova Nebojša Arsov izjavljuje da je uhapšen vozač koji je izazvao sudar i opisuje način na koji se saobraćajna nezgoda dogodila ("vozilo marke škoda kretalo se velikom brzinom iz pravca Niša ka Leskovcu, kada je došlo do naplatne stanice Doljevac, isto se nije zaustavilo, već je udarilo u vozilo marke opel astra, koje je bilo zaustavljeno u redu za čekanje za naplatu putarine, koje je od siline udarca nabačeno na vozilo marke folksvagen pasat, čiji je vozač u tom trenutku plaćao putarinu"), a u javnost, kako su izvestili tabloidi, "isplivava" snimak udesa sa naplatne rampe.
    Iako se iz kadrova sa mesta udesa može videti da naplatna rampa Doljevac ima kameru na svom krovu, u javnost je "isplivao" snimak sa nivoa puta, sa koga se apsolutno ništa ne može utvrditi – u jednom trenutku prvi vozač plaća putarinu, u narednom se na njegovom mestu nalazi slupani automobil u kome se nalazio Babić. Sve se odigralo toliko brzo da se, osim činjenice da se sudar dogodio, malo šta može zaključiti: ni kolikom brzinom se vozilo kretalo, ni da li je kočilo, ni ko je vozio, ni ko se u automobilu uopšte nalazio. Na sva ova pitanja odgovor može da dâ pomenuta kamera koja se nalazi na krovu naplatne rampe.
    POSLUŠNI VOJNIK PARTIJE: Bivši v.d. Koridora Srbije Zoran Babić Već po podne ministar policije Nebojša Stefanović izjavljuje da će Babić podneti ostavku na mesto direktora Koridora Srbije, da je dotadašnja istraga pokazala "da je vozilo Koridora neprilagođenom i ogromnom brzinom ušlo u pojas naplatne rampe", te da Babić "nema ličnu odgovornost, jer nije upravljao vozilom, ali da je to (ostavka), ipak, logičan potez".
    Sofija Mandić je na "Peščaniku" primetila da bi upravo lična odgovornost trebalo da Babića preporuči za ostavku, "ali kao što Stefanović lepo kaže, Babić ove odgovornosti u sebi jednostavno nema". Ispostaviće se i da ministar, po ko zna koji put, laže javnost Srbije: "Insajder" je saznao, što su kasnije potvrdili i Koridori, da škoda nije u vlasništvu Koridora, već bugarske firme Trejs, koja je izvođač radova na koridoru 10 u Grdelici, a da je uhapšeni vozač – zaposlen u Koridorima. Obrazloženje Koridora bilo je da je "uobičajena praksa u međunarodnim ugovorima u celoj Evropi i svetu" da izvođači radova obezbede opremu i vozila za potrebe investitora i inženjera u cilju realizacije projekta.
    IZVRŠENJE BEZ NAREĐENJA: Tako je moralo da se dogodi da jedna osoba pogine, pa da javnost sazna za krajnje koruptivnu praksu – da je preduzeće čiji rad Koridori kontrolišu, tim istim Koridorima po ugovoru obavezno da kupuje automobile, koji nakon završetka projekta ostaju u vlasništvu Koridora. Nije još uvek jasno zašto se Babić vozio u tim kolima, jer su ona navodno dobijena za potrebe nadzora radova, a ne za vozikanje direktora. Takođe, javnost bi mogla i da se zapita šta joj sve još nije poznato kada ovako, čim se zagrebe, pokuljaju krajnje sumnjivi i koruptivni poslovi državnih firmi.
    Ubrzo nakon Stefanovića, u petak predveče, javlja se i Zoran Babić. Uz napomenu koja bi u drugim okolnostima bila smešna – da se naprednjacima ne naređuje, jer oni znaju šta treba da čine – Babić je podneo neopozivu ostavku ispoljivši, čak i u ovoj situaciji, neprimeren hvalospev stranačkom gazdi: "Znanje, ali i moral, odgovornost i pre svega ljudskost i čestitost, osobine su koje u svakom od nas traži naš predsednik. I ne treba da mi kaže bilo šta. Ako me je predložio na funkciju, onda znam šta mi je činiti."
    Tako se saga Zorana Babića u Koridorima završila nakon smrtnog slučaja koji je izazvao njegov vozač, saga koja je počela nakon predsedničkih izbora 2017. kada je, u maju, postavljen za v.d. direktora. No, to nikako nije jedini udes, niti jedina smrt koju su ljudi iz ove vlasti ili bliski njoj izazvali na putevima Srbije u poslednjih šest-sedam godina.
    MOLI TE ALEKSANDAR: Dva meseca pre nego što je Babić dobio novo zaduženje, u martu 2017, Slavica Đukić Dejanović je, vraćajući se službenim vozilom sa predizbornog mitinga Aleksandra Vučića, u Grdeličkoj klisuri doživela udes i dobila prelom ruke. Agencija za borbu protiv korupcije je, iako je bilo belodano da se službena vozila (i drugi funkcioneri su se vozili po Srbiji, da bi iskazali odanost) koriste u svrhu kampanje, što je protivzakonito – blagonaklono saopštila da neće reagovati na (zlo)upotrebu službenih automobila, jer, po njihovom mišljenju, to nije kršenje zakona.
    Koji dan kasnije, aktivista SNS-a Milivoje Gajić je poginuo na auto-putu Beograd– Novi Sad dok je lepio plakate za vladajuću partiju. Vest o njegovoj pogibiji saopštio je lično Vučić na jednom od svojih svakodnevnih mitinga, umećući ovu informaciju između vređanja opozicije i hvalospeva samom sebi.
    Očevici su posle pričali da je pukom srećom izbegnuta veća nesreća, a ko je Gajića poslao da lepi plakate na auto-put, još nije poznato. Ministar Stefanović bio je dovoljno bezobrazan da izjavi tada da mu je "užasno kada sluša da ljudi pokušavaju da na nesreći jednog čoveka, jedne porodice izgrade neku vrstu političkog napada da li na SNS, da li na Vučića, da li na bilo koga drugog", a na pitanje novinara da li je postojao nalog stranke da se plakati lepe na tom mestu, Stefanović je rekao da je "čovek lepio plakate", "da nije činio nikakvo krivično delo" i da se "dogodila nesreća".
    U novembru 2018. teško je povređen potpredsednik skupštine i poslanik SPS a Đorđe Milićević, kada je škoda u kojoj se vozio sletela sa puta i udarila u podzid na regionalnom putu Ub–Slovac. Milićević je nakon udesa bio u teškom stanju, a njegov vozač je zadobio prelome obe noge.
    U decembru 2017, ministar Zoran Đorđević je jurio da stigne na predizborni miting u Kostolcu, kada je vozilo u kom je bio sletelo sa puta i nekoliko puta se prevrnulo. Ministar nije bio povređen i stigao je na miting, dok tri njegova saradnika nisu bili iste sreće i završili su u bolnici sa lakšim povredama.
    U novembru 2014, službeni audi ministra Aleksandara Antića sleteo je u kanal pri povratku iz Kladova. Niko nije bio povređen.
    U decembru 2013, vozilo ministra Vanje Udovičića je pod uključenom rotacijom prilikom preticanja udarilo vozilo iz suprotnog smera. Ni ovde nije bilo povređenih.
    Napokon, ili najpre, u julu 2013. sin vlasnika TV Pinka Željka Mitrovića, Aleksandar, vozeći džip BMW X5, udario je vozilom 17-godišnju Andreu Bojanić. Mitrović mlađi je pobegao sa mesta udesa, da bi se nakon nekoliko sati pojavio u policiji sa svojim ocem i advokatom. Aleksandar Mitrović bio je optužen za teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja, u sticaju sa krivičnim delom nepružanja pomoći licu povređenom u saobraćajnoj nezgodi, ali je u januaru 2015. viši tužilac Vera Stanić odlučila da ga ne goni za to što nije pružio pomoć pregaženoj Andrei, uz cinično obrazloženje da je devojka ostala mrtva na licu mesta.
    U oktobru 2018, otac pokojne Andree se pojavio na Pinku i izjavio da se ime njegove ćerke zloupotrebljava u političke svrhe, te da je Željko Mitrović "održao reč" jer nije uticao na tužilaštvo i sud. Prema njegovim rečima, slučaj je tada bio na "superveštačenju na saobraćajnom departmanu u Novom Sadu".
    U decembru 2018, glavni urednik lista "Danas" objavio je SMS koji je, po njegovim rečima, tog jula 2013. uputila urednicima medija Suzana Vasiljević, savetnica za medije predsednika Aleksandra Vučića. U SMS-u je pisalo: "Moli te Aleksandar samo da ne budeš previše grub prema Željkovom malom. Ako nije problem. Hvala!"
    Radmilo MARKOVIĆ, VREME

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...