Jump to content

Милан Ракић

Члан
  • Број садржаја

    20924
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    109

Репутација активности

  1. Љут
    Милан Ракић got a reaction from александар живаљев for a Странице, "Љубиша Самарџић се опростио од Небојше Глоговца" или о "дновинарима" и "новинџијама" на Поукама по други пут   
    Начин на који је сазнала беше исувише, а као што је то данас ваљда и обичај-сензационалистички. Готово да нема медија у Србији, било штампаног, било електронског који се није "утркивао" да што пре објави информацију од "блиског породичног пријатеља" или "како сазнајемо из породичних кругова".
    Они пак који нису имали те и такве "изворе", рециклирали су неке старе вести, е да би код потенцијалних читалаца изазвали неку емоцију. Коментара је као и увек било свакаквих. Од појединих, поштеног човека и стомак да заболи. Нисам испратио свуда, али за очекивати је, а какви постадосмо, да се неки "интермек" делија одважио да прокоментарише и једну од последњих Небојшиних улога, у Грлићевом "Уставу Републике Хрватске"... 
    Могло се очекивати, на основу пређашњих сличних дешавања, да су "новинџије" (хвала Светиславу Басари за реч) и "дновинари" (хвала Сергеју Трифуновићу за реч), тек ухватили залет за бесомучно рециклирање старих и креирање нових вести о Небојши Глоговцу, но Господ га прими у своје наручје. Изненада, путем медија сазнадосмо да је борба са опаком болешћу изгубљена.
    Е онда поједини уредници медија, "окренуше на план Б". Не, нема ништа у томе лоше. Опет својим читаоцима испоруче неки нови инфо, направе кратак прозни кроки глумчевог животног пута, цитирају по неку мисао о глумцу од стране људи који су га познавали.
    Најдаље у томе је отишао "Телеграф". Јер ако је болест јавне личности "одлична прилика" да сензацијом прикупимо читаоце, замисли тек каква је смрт "прилика". Добро, мни тамо неки уредник, не можемо баш толико на ексклузиви инсистирати као када беше болан, али свеједно, ево и смрт кад наступи, "где ћеш лепше" него кад на насловну ставиш како се од једне глумачке легенде опростила друга глумачка легенда.

    Не. Није шала неког доконог интернет "нерда". Макар била и "неслана". Ако не верујете ево линка:
    http://www.telegraf.rs/jetset/vesti-jetset/2934229-nikad-zaboravljeni-ljubisa-samardzic-se-uz-zajednicku-sliku-sa-snimanja-nebeske-udice-oprostio-od-nebojse-glogovca-foto
    Пардонирам. Неко у Телеграфу је видео вест па ју је склонио. Ипак ју је "ВебКеш" запамтио. Ево линка:
    http://webcache.googleusercontent.com/search?q=cache:YJtBaED1gpwJ:www.telegraf.rs/jetset/vesti-jetset/2934229-nikad-zaboravljeni-ljubisa-samardzic-se-uz-zajednicku-sliku-sa-snimanja-nebeske-udice-oprostio-od-nebojse-glogovca-foto+&cd=1&hl=en&ct=clnk&gl=rs
    Но, брзо се вест проширила, од ува до ува, од ФБ налога до комшијиног Твитера, углавном од петка увече, до јуче до поподне, сазнало се за ову "новинарску" свињарију. Те је јуче у поподневним сатима уследило и извињење "Телеграфа", које ћу због коментара пренети у целости.
    <цитат>
    Izvinjenje redakcije Telegraf.rs porodicama Ljubiše Samardžića i Nebojše Glogovca i čitaocima
    Portal Telegraf.rs sinoć je grubom greškom objavio da se pokojni velikan srpske glume Ljubiša Samardžić oprostio od drugog velikana Nebojše Glogovca, koji je preminuo juče od posledica teške bolesti.
    Do grube greške nije došlo iz namere da se nanese bilo kakva šteta porodicama Ljubiše Samardžića i Nebojše Glogovca, već zbog neoprostive nepažnje našeg novinara, koji je kao izvor ove dezinformacije koristio profil na društvenim mrežama posvećen sećanju na velikog Ljubišu Samardžića.
    Najiskrenije se izvinjavamo porodicama Ljubiše Samardžića i Nebojše Glogovca, kao i našim čitaocima zbog pomenute greške. Osobe zaposlene u redakciji portala Telegraf.rs koje su odgovorne za ovu grubu grešku već su najstrože kažnjene.
    <крај цитата>
    http://www.telegraf.rs/vesti/srbija/2934365-izvinjenje-redakcije-telegrafrs-porodicama-ljubise-samardzica-i-nebojse-glogovca-i-citaocima
    Е сад наравно, да нико није мислио да је Телеграф ово објавио да би се поиграо емоцијама породица Самарџић и Глоговац. Али "тврд стојим" што каже Басара, да су се дновинари и новинџије који уређују овакво смеће од медија у Србији данас - поиграли и заиграли.
    Да ли можете да појмите уредника који својем новинару нареди да прати профиле на друштвеним мрежама и од њих (нечијих статуса и проче) креира вести. Је ли то озбиљно новинарство?
    Да ли можете да појмите да у том истом Телеграфу, е да би прикупили неке бодове на име практичног рада из неког предмета (заборавих којег), волонтирају студенти оног "Комтрејд" факултета за ИТ. (Извор, "како сазнајемо из кругова блиских уредништу Телеграфа"). Могу да претпоставим да онда та деца и прате Твитере и Фејсбукове "познатих" у потрази за вестима. 
    И то није само "ексклузива" Телеграфа, то раде вероватно сви, од дна "Информера", до неких "нормалнијих" вода "Данаса и Политике". Неке ето не плате, упишу им ЕСПБ бод, док неки добију до 200 евра месечно. Стање је још и горе у поплави електронских информативних портала. Тамо гадарија што се може прочитати, "Информер" му дође к`о неки научни магазин, а Телеграф к`о црквене новине.
    Сетимо се само, а зато је и у наслова текста наведено да се о томе на Поукама пише по други пут; дакле сетите се америчанских избора и Трамповог интервјуа који је "дао" за лист "Недељник"
     
    За разлику од Телеграфа који је ипак упутио извињене читаоцима због ове вести о Самарџићу и Глоговцу, уредништво "Недељника" се није никада испричало свом читалачком пуку за свињарију са интервјуом са Трампом. Иако им је најдобронамерније, најмање два пута предочавано, а док су се хвалили како имају ексклузиву са Трампом, да се тима "бавила" нека "црквена екипа са неког црквеног сајта."
    За разлику од тада, где то сатира беше и где се уредници не испричаху, овде се ради о смрти.
    Истина, уредништво Телеграфа је поред извињења објавило и да је "најстроже казнило одгворне за грубу грешку"
    Ваљда неуписивањем ЕСПБ бодова...
    И да разјасним, није овде проблем "Телеграф", "Информер", "Блиц" или "Политика"...
    Проблем нису чак ни вести које се пласирају, нити наслови којима су покривене, нити начин на који настају.
    Проблем је када до овако нечега дође, када "пукне брука", казну не трпе ни "новинџије" ни "дновинари".
    Кажњени буду они који праве "грубе грешке" и ми читаоци који такве вести читамо.
    Зато они и постоје и зато нам и јесте тако. 
  2. Тужан
    Милан Ракић је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Вјечнаја памјат, Небојши Глоговцу!   
    In memoriam: Nebojša Glogovac (1969-2018)
    9. феб 2018 | Autor: Đorđe Bajić
     

    U Beogradu je u 48. godini preminuo Nebojša Glogovac, filmski, pozorišni i televizijski glumac. Smatran vodećim glumcem svoje generacije, Glogovac je ostvario brojne uloge za pamćenje a dobitnik je i niza prestižnih esnafskih priznanja.
    Enklava
    Na filmu je debitovao epizodom u ostvarenju Vukovar, jedna priča Bore Draškovića, a sledile su uiloge u sledećim filmovima: Ubistvo s predumišljajem, Do koske, Spasitelj, Bure baruta, Ranjena zemlja, Normalni ljudi, Munje!, Bumerang, T. T. Sindrom, Kad porastem, biću Kengur, Država mrtvih, Sutra ujutro, Optimisti, Klopka, Hadersfild, Technotise: Edit i ja, Kenjac, Žena sa slomljenim nosem, Sedamdeset i dva dana, Beli, beli svet, Kad svane dan, Artiljero, Krugovi, S/kidanje, Dječaci iz ulice Marksa i Engelsa, Jednaki, Branio sam Mladu Bosnu, Enklava, Za kralja i otadžbinu, Otadžbina, Oslobođenje Skoplja, Ustav Republike Hrvatske, Saga o tri nevina muškarca, The Books of Knjige: Slučajevi pravde, a u postprodukciji su i filmovi Južni vetar, Apsurdni eksperiment i Zaspanka za vojnike. Glogovac je ostvario značajnije uloge i u TV serijama Porodično blago, Lift, Košarkaši, Moj rođak sa sela, Lud, zbunjen, normalan, Ravna Gora, Ubice mog oca…
    Klopka
    Za uloge u nekim od pomenutih filmova poneo je visoka festivalska odličja poput Cara Konstantina, gran-prija Naisa na Filmskim susretima u Nišu, a za ulogu u Grlićevom Ustavu Republike Hrvatske nagrađen je i na festivalima u  Puli, Lećeu, Troji, Londonu (na festivalu Rejndens)…
    Zoran Janković
     
  3. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Trifke for a Странице, Поуке на "Слободи 2017"   
    И беше "Слобода 2017". (и ваш уредник "на њој")

    Како је званично најављено, "приказ дела оперативних способности Војске Србије"; данашњи догађај на аеродрому Батајница је показао (готово) све са чиме наша војска располаже данас. Ако одузмемо и покушамо да не обратимо пажњу на зло(употребу) и онога што је још увек добро код нас, а чиме се више или мање служе све политичке елите од актуелне, па до њених претходника, те још неке ситније организационе пропусте у конкретном, ово је било лепо дружење са нашим војницима.

    Годишњица ослобођења Београда у Другом светском рату, те пријем купљених ловаца из Руске Федерације су у основи послужили као оквир за организовање овог догађаја. Који, нити је био класичан аеромитинг, нити је био нека врсте војне параде.

    Ту негде треба тражити и разлоге за одређене пропусте у организационом смислу, који су ипак у ходу превазилажени залагањем људи из Управе за односе са јавношћу Министарства одбране и човеком који је успевао да у "сваком тренутку буде на сваком месту", капетаном фрегате Јованом Кривокапићем.

    "Микс" летачког програма и елемената приказа б/г пешадијских и сродних јединица су допринели нешто другачијој организацији овог догађаја, који је одскакао од уобичајене опуштености која прати сваки "празник" авијатичара на аеродромима-аеромитинг. Уз неуобичајено високе мере безбедности због великог присуства високих званица, те неку врсту "аутистичности" актуелне политичке елите, другачије вероватно није ни могло.

    Када кажем аутистичност, ту пре свега мислим на чињеницу да је бина са високим званицама била физички одвојена од "обичног пука". То није ништа необично и тако је било нпр. и 2012. године када је великим аеромитингом обележен век српске војне авијације. И тада су високе званице биле "одвојене". Али за разлику од тада, они се нису, као данас "обраћали народу". 

    Наиме, Председник Републике је своје (врло коректно иначе) обраћање и говор, изрекао у камере РТС-а. Место где је он био је физички било одвојено новинарском бином, од посетилаца којих је било према проценама око 20000. Иако не могу да се отмем утиску да је поред истинских љубитеља авијације међу присутнима било и "професионалних" посетилаца домјенака на којима "учествује" и Председник Републике, мени лично је та количина "одвојености" од обичног света била мало passe.

    Тако да "ботови", ако их је и било, нису ипак били у могућности да "виде и додирну Пинкија". Ни током његовог обраћања, сем на видеобиму, ни након симболичне примопредаје летелица између њега и Министра одбране Руске Федерације. Ово потоње је било просто онемогућено високим мерама обезбеђења, те великим бројем медијских екипа.

    Медија што се тиче, званично је било 36 редакција (међу њима и Поуке), али је на лицу места то износило преко 200 новинара и фото-репортера. Још једном похвала за организацију, послужење, уређен прес центар и дозволу да се приђе и фотографише све изложено, што посетиоцима иначе није било омогућено. (Нарочито "нови мигови").

    Од високих званица, поред политичког и војног врха наше земље, био је присутан и Председник Републике Српске, неколико амбасадора, Министар одбране РФ са сарадницима,

    представници НАТО и ЕУ, војни аташеи, Патријарх Иринеј и владика славонски Јован (Ћулибрк),

    а видех и Милорада Пуповца.

    Андреја Младеновића, Ненада Поповића, Мирослава Лазанских, Горна Весића и сличних је било напретек
    Што се тиче самог програма, замишљен је и изведен без грешке.
    Отпочео је пресретањем и приморавањем на атерирање једног "отетог" авиона којег је "глумио" наш Ан-26, и којег су две 29-ке пресреле у ваздушном простору и спровеле га на писту да се приземљи.

    Током те операције, један наш ловац је оборен, а пилота који се катапултирао је пронашла и "покупила" екипа за Трагање и спасавање у надлежности Команде РВ и ПВО. Овај приказ је био ефектан, у смислу да су летелице из екипе ТиС (трагање и спасавање) тражиле обореног пилота на земљи, а овај им је привукао пажњу тако што је активирао димне бомбе да би показао своју локацију. Пошто је тиме "одао" своју позицију и терористима, настало је пушкарање између поменутих и тима за спасавање који су вршили пешадијску заштиту спасавања.

    Затим је приказано решавање талачке кризе у отетом авиону, те хапшење терориста и уклањање минскоексплозивних средстава које су ти "талибани" имали код себе.

    Потом је на ливади испред главне платформе батајничког аеродрома настао "прави рат", када су наступиле јединице за специјална дејства које су неутралисале део терориста који је био у извлачењеу. Бо`ме, грувало је к`о Свети Илија.

    Затим је изведен део програма који су сви са нестрпљењем ишчекивали. Прво налет (готово) свих ваздушних потенцијала којима наша авијација располаже; налет јуришне-ловачко бомбардерске авијације (ЛБА) са пет авиона типа Орао,

    затим три школско борбена млазњака Супергалеб Г-4, те онда ешелон (још увек званично неуведених у састав нашег РВ), летелица за прелазну обуку типа Ласта. Потом је свака јединица из састава нашег РВ која лети на хеликоптерима, "продефиловала" попут "ваздушне коњице" изнад батајничке аеродромске просторије.

    Газеле из састава батајничке ескадриле, па Гаме из састава ескадрила у Нишу и Краљеву,

    и на концу Ми-8/17 - "мешано" Нишлије и Батајничани.

    Потом је уследио прелет наша (једина) три оперативна авиона МиГ-29, што је био и својеврсни пролог за наступ акро-групе "Стрижи".
    Нарочито велики број страних новинарских екипа и то оних специјализованих за авијацију, може се "правдати" наступом "Стрижија" који и не баш тако често наступају на оваквим догађајима на ономе што зовемо "Запад". Ако су руски медији (из "праве" Русије-екипе Спутника, Востока и Руске речи "не рачунам" они ионако раде и регистровани су код нас); дакле ако су "Раша тудеј" и "Телеканал Звезда" нпр. дошли због "мандата" који им је дала примопредаја "руских мигова",

    присуство познатих ваздухопловних ентузијаста, са којима сам многима и ћаскао на путу ка Батајници у аутобусу је било само због "Стрижија".

    Екипа из састава 234. гардијског пука из базе "Кубинка" крај Москве, представља "оно" (што би рекли Београђани), акрогрупу која је у "топфајв" светских акробатских група. За разлику од пред 5 година, када су наступали у "окрњеном" саставу, јер је тог викенда када и на Батајници био организован и велики аеромитинг у Слиачу у Словачкој, па је део "Стрижија" наступао и тамо, те су се над "батајничким небом" тада "вртела" само тројица, овога пута су момци из Кубинке наступали у пуном саставу, предвођени потпуковником Сергејом Осјакином.

    И шта да кажем, него да су "покидали".

    Истина, високи безбедоносни стандарди који су успостављени у последњих 15-ак година након великих трагедија које су се десиле на неколико светских аеромитинга су мало "везали узде", нарочито у брзинском смислу, али свеједно, елементи групног летења и све фигуре су изведене баш како "књиге кажу" и по свим "ставкама" и у свим итерацијама;

    од групе са шест, преко одељења са две летелице, до соло наступа команданта акро-групе који је, ако су сви заједно са њиме "покидали", он сам и "покидао" и "развалио".

    Мирис керозина и бравуре које су извођене су готово опипљиво подигле ниво адреналина над сремском пустаром коју је југословенско РВ и ПВО 1951. године преуредило у аеродромску просторију.

    Након "Стрижија", започело је не мање визуелно ефектан, али за ваздухопловце свих фела (изузимајући наступ падобранаца),

    релативно незанимљив део програма, где је представљен програм "1500 војника", припадника свих бригада КоВ-а, који су се постројили испред централне бине под пуном ратном опремом, која је сва "севала" од ласерске и најмодерније технике у смислу пешадисјко наоружања, са до сада виђеним превозним (оклопним) средствима, али и оним мање виђеним-кинеским десантним чамцима.

    Ипак и тим момцима и девојкама треба одати признанање и због часне професије коју обављају и још више због количине опреме и "хајтекбуџа" којима су били "окићени" на неуобичајених 27 степени спољне температуре.

    Уз статички дисплеј постојећих потенцијала којима располаже наше РВ,

    приказа неких средстава из арсенала КоВ, од којих су многа још увек у фази развоја или пак нису уведена у састав наше војске,

    ПЕТ руских 29-ки (шеста се "вратила" у Русију из бирократских разлога), које су иначе офарбане у наше боје и којима предстоји стандардизација на "наша правила", те неће полетети до следеће године,

    тиме се завршио и званичан део приказа, а незваничан је настављен на "хангарпартију" и дружењу уприличеном у новоизграђеном хангару са послужењем и диксиленд оркестром Гарде који је у позадини изводио рок и блуз стандарде.

    Да додам да је и наступ "Стрижија" био пропраћен одличним избором рок музике :).

    Све у свему, без обзира на сву политичку систуацију, анимозитете, Вулине и остале Гашиће, без обзира на сву могућу (и конкретну) злоупотребу једног сасвим нормалног процеса обучавања и попуњавања војске новим средствима; без обзира на сву кризу која влада у војсци, те у друштву свеукупно; кризу сваковрсну; и знајући још на "милион" ситница које мање или више "пишу" историју овог нашег тренутка данас, са неминовним ефектима и за будућност, ипак је ово, а како рекох напред и тешко ми је да будем објективан, јер рекох једаред, мирис керозина је најјача дрога која постоји...

    Ипак је ово, како год, било једно лепо поподне у Дому 204. ваздухопловне бригаде...
    за Поуке.орг
    Милан РАКИЋ
    све фото, осим 1, 5, 8, 11, 12, 21, 24, 25, 28, 29, 20, 31, 32, 33 су валсништво Министарства одбране Републике Србије
  4. Тужан
    Милан Ракић got a reaction from АлександраВ for a Странице, Упокојио се Кирило Хиландарац   
    Како је објавио отац Доситеј Хиландарац, данас у подне се упокојио јеромонах Кирило Хиландарац, један од "најлепших украса монаштва" како је у књизи о њему "Ниси мали" написао аутор Душан Убовић.
    Пре монашења човек ванредно узбудљивог живота, где је од малих ногу побегавши још као дечак у манастир и путујући по свету стигавши и до Америке где се бавио разним пословима, 1985. године дошао је у Хиландар. И као мирјанин и као монах, био је сведок једне епохе; монах Калист, отац Тадеј, војвода Ђујић, многи игумани Хиландара и многе владике су биле његови савременици.
    Бог нека му души опрости 
  5. Тужан
    Милан Ракић got a reaction from Dragana Neg for a Странице, Упокојио се Кирило Хиландарац   
    Како је објавио отац Доситеј Хиландарац, данас у подне се упокојио јеромонах Кирило Хиландарац, један од "најлепших украса монаштва" како је у књизи о њему "Ниси мали" написао аутор Душан Убовић.
    Пре монашења човек ванредно узбудљивог живота, где је од малих ногу побегавши још као дечак у манастир и путујући по свету стигавши и до Америке где се бавио разним пословима, 1985. године дошао је у Хиландар. И као мирјанин и као монах, био је сведок једне епохе; монах Калист, отац Тадеј, војвода Ђујић, многи игумани Хиландара и многе владике су биле његови савременици.
    Бог нека му души опрости 
  6. Тужан
    Милан Ракић got a reaction from Поуке.орг инфо for a Странице, Упокојио се Кирило Хиландарац   
    Како је објавио отац Доситеј Хиландарац, данас у подне се упокојио јеромонах Кирило Хиландарац, један од "најлепших украса монаштва" како је у књизи о њему "Ниси мали" написао аутор Душан Убовић.
    Пре монашења човек ванредно узбудљивог живота, где је од малих ногу побегавши још као дечак у манастир и путујући по свету стигавши и до Америке где се бавио разним пословима, 1985. године дошао је у Хиландар. И као мирјанин и као монах, био је сведок једне епохе; монах Калист, отац Тадеј, војвода Ђујић, многи игумани Хиландара и многе владике су биле његови савременици.
    Бог нека му души опрости 
  7. Тужан
    Милан Ракић got a reaction from Blaža Željko for a Странице, Упокојио се Кирило Хиландарац   
    Како је објавио отац Доситеј Хиландарац, данас у подне се упокојио јеромонах Кирило Хиландарац, један од "најлепших украса монаштва" како је у књизи о њему "Ниси мали" написао аутор Душан Убовић.
    Пре монашења човек ванредно узбудљивог живота, где је од малих ногу побегавши још као дечак у манастир и путујући по свету стигавши и до Америке где се бавио разним пословима, 1985. године дошао је у Хиландар. И као мирјанин и као монах, био је сведок једне епохе; монах Калист, отац Тадеј, војвода Ђујић, многи игумани Хиландара и многе владике су биле његови савременици.
    Бог нека му души опрости 
  8. Волим
    Милан Ракић got a reaction from александар живаљев for a Странице, Упокојио се Кирило Хиландарац   
    Како је објавио отац Доситеј Хиландарац, данас у подне се упокојио јеромонах Кирило Хиландарац, један од "најлепших украса монаштва" како је у књизи о њему "Ниси мали" написао аутор Душан Убовић.
    Пре монашења човек ванредно узбудљивог живота, где је од малих ногу побегавши још као дечак у манастир и путујући по свету стигавши и до Америке где се бавио разним пословима, 1985. године дошао је у Хиландар. И као мирјанин и као монах, био је сведок једне епохе; монах Калист, отац Тадеј, војвода Ђујић, многи игумани Хиландара и многе владике су биле његови савременици.
    Бог нека му души опрости 
  9. Волим
    Милан Ракић got a reaction from хахаха for a Странице, Упокојио се Кирило Хиландарац   
    Како је објавио отац Доситеј Хиландарац, данас у подне се упокојио јеромонах Кирило Хиландарац, један од "најлепших украса монаштва" како је у књизи о њему "Ниси мали" написао аутор Душан Убовић.
    Пре монашења човек ванредно узбудљивог живота, где је од малих ногу побегавши још као дечак у манастир и путујући по свету стигавши и до Америке где се бавио разним пословима, 1985. године дошао је у Хиландар. И као мирјанин и као монах, био је сведок једне епохе; монах Калист, отац Тадеј, војвода Ђујић, многи игумани Хиландара и многе владике су биле његови савременици.
    Бог нека му души опрости 
  10. Волим
    Милан Ракић got a reaction from AnaLaz for a Странице, Упокојио се Кирило Хиландарац   
    Како је објавио отац Доситеј Хиландарац, данас у подне се упокојио јеромонах Кирило Хиландарац, један од "најлепших украса монаштва" како је у књизи о њему "Ниси мали" написао аутор Душан Убовић.
    Пре монашења човек ванредно узбудљивог живота, где је од малих ногу побегавши још као дечак у манастир и путујући по свету стигавши и до Америке где се бавио разним пословима, 1985. године дошао је у Хиландар. И као мирјанин и као монах, био је сведок једне епохе; монах Калист, отац Тадеј, војвода Ђујић, многи игумани Хиландара и многе владике су биле његови савременици.
    Бог нека му души опрости 
  11. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Goku for a Странице, Упокојио се Кирило Хиландарац   
    Како је објавио отац Доситеј Хиландарац, данас у подне се упокојио јеромонах Кирило Хиландарац, један од "најлепших украса монаштва" како је у књизи о њему "Ниси мали" написао аутор Душан Убовић.
    Пре монашења човек ванредно узбудљивог живота, где је од малих ногу побегавши још као дечак у манастир и путујући по свету стигавши и до Америке где се бавио разним пословима, 1985. године дошао је у Хиландар. И као мирјанин и као монах, био је сведок једне епохе; монах Калист, отац Тадеј, војвода Ђујић, многи игумани Хиландара и многе владике су биле његови савременици.
    Бог нека му души опрости 
  12. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Августин for a Странице, Упокојио се Кирило Хиландарац   
    Како је објавио отац Доситеј Хиландарац, данас у подне се упокојио јеромонах Кирило Хиландарац, један од "најлепших украса монаштва" како је у књизи о њему "Ниси мали" написао аутор Душан Убовић.
    Пре монашења човек ванредно узбудљивог живота, где је од малих ногу побегавши још као дечак у манастир и путујући по свету стигавши и до Америке где се бавио разним пословима, 1985. године дошао је у Хиландар. И као мирјанин и као монах, био је сведок једне епохе; монах Калист, отац Тадеј, војвода Ђујић, многи игумани Хиландара и многе владике су биле његови савременици.
    Бог нека му души опрости 
  13. Свиђа ми се
    Милан Ракић got a reaction from александар живаљев for a Странице, Дан холокауста у Лондону: Предавање епископа Јована   
    Капелан ове високе и познате школе и њен редовни професор каноник др Џејмс Волтерс представио је владику Јована као председника Одбора Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве за Јасеновац и председника Управног одбора Музеја жртава  геноцида у Београду. Предавању епископа Јована присуствовали су бивши англикански бискуп Лондона Ричард Чартрс, Епископ британско-скандинавски г. Доситеј, војни аташе при Амабасади Р. Србије г. Слободан Новаковић, отправник послова у Амбасади Р. Србије гђа Наташа Марић и председник Црквене општине лондонске г. Марко Гашић.

    Упечатљиво предавање владике Јована подсетило је многобројну публику на страдање Јевреја, Рома и Срба у току Другог светског рата од нациста и усташа не само у Јесеновцу и Аушвицу него и на другим стратиштима. У току излагања епископ Јован је цитирао, између осталих, и холандског писца Мартина Вакрефорда, аутора књиге „Хитлерова стратегија“,  поткрепљујући предавање исказима и других аутора и  проучавалаца холокауста.
    СПЦ
  14. Волим
    Милан Ракић got a reaction from zslavo for a Странице, Дан холокауста у Лондону: Предавање епископа Јована   
    Капелан ове високе и познате школе и њен редовни професор каноник др Џејмс Волтерс представио је владику Јована као председника Одбора Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве за Јасеновац и председника Управног одбора Музеја жртава  геноцида у Београду. Предавању епископа Јована присуствовали су бивши англикански бискуп Лондона Ричард Чартрс, Епископ британско-скандинавски г. Доситеј, војни аташе при Амабасади Р. Србије г. Слободан Новаковић, отправник послова у Амбасади Р. Србије гђа Наташа Марић и председник Црквене општине лондонске г. Марко Гашић.

    Упечатљиво предавање владике Јована подсетило је многобројну публику на страдање Јевреја, Рома и Срба у току Другог светског рата од нациста и усташа не само у Јесеновцу и Аушвицу него и на другим стратиштима. У току излагања епископ Јован је цитирао, између осталих, и холандског писца Мартина Вакрефорда, аутора књиге „Хитлерова стратегија“,  поткрепљујући предавање исказима и других аутора и  проучавалаца холокауста.
    СПЦ
  15. Свиђа ми се
    Милан Ракић got a reaction from geronymo for a Странице, Дан холокауста у Лондону: Предавање епископа Јована   
    Капелан ове високе и познате школе и њен редовни професор каноник др Џејмс Волтерс представио је владику Јована као председника Одбора Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве за Јасеновац и председника Управног одбора Музеја жртава  геноцида у Београду. Предавању епископа Јована присуствовали су бивши англикански бискуп Лондона Ричард Чартрс, Епископ британско-скандинавски г. Доситеј, војни аташе при Амабасади Р. Србије г. Слободан Новаковић, отправник послова у Амбасади Р. Србије гђа Наташа Марић и председник Црквене општине лондонске г. Марко Гашић.

    Упечатљиво предавање владике Јована подсетило је многобројну публику на страдање Јевреја, Рома и Срба у току Другог светског рата од нациста и усташа не само у Јесеновцу и Аушвицу него и на другим стратиштима. У току излагања епископ Јован је цитирао, између осталих, и холандског писца Мартина Вакрефорда, аутора књиге „Хитлерова стратегија“,  поткрепљујући предавање исказима и других аутора и  проучавалаца холокауста.
    СПЦ
  16. Волим
    Милан Ракић got a reaction from александар живаљев for a Странице, Drago Pilsel: Bilo bi vrijeme da Crkva jasno osudi ustaše i NDH   
    Sistematska i namjerna destrukcija jednoga naroda ili etničke grupe se iz perspektive međunarodnoga prava smatra najtežim od svih mogućih zločina. Zovemo ga genocid. To je zločin protiv čovječnosti, zločin koji teško i danas možemo razumjeti.
    Holokaust, masovno umorstvo Židova u Europi (Hitler je želio zbrisati i Rome), je grčka riječ koja znači ”potpuno spaljen”, a obilježava razdoblje od 1933. do 1945. koje karakterizira neprekidna eskalacija sve brutalnijih mjera nacističkih vlasti i njihovih pomagača. Vrhunac je bilo ”konačno rje­šenje” (Endlösung), što je u nacističkoj terminologiji bio eufemizam za masovno ubijanje i uništenje čitavog europskog židovstva.
    Povijest holokausta je pedantno i na široko dokumentirana, kako pokazuje 72 milijuna stranica, 300.000 fotografija i 23.000 predmeta u arhivima Yad Vashema u Izraelu. Naši povijesničari još duguju iscrpno istraživanje o zločinačkom ustaškom režimu. Tragična je činjenica da veći dio naše mladeži nije informirana o njemu
    U civiliziranom svijetu javne institucije i mediji provode posebne programe koji se bave antisemitizmom, a njega ima i u nas iako je pojačana obrazovna aktivnost.
    To što se holokaust (šoah na hebrejskom) dogodio i na području tzv. Nezavisne Države Hrvatske, dakle i na teritoriju sadašnje Republike Hrvatske, trebalo bi nas činiti izuzetno osjetljivima i nepopustljivima prema bilo kakvoj pojavi negacionizma i relativiziranja bilo čijih zločina, odnosno uzdizanja ili nekritičnoga predstavljanja bilo kojeg od ustaških dužnosnika i ubojica, od Ante Pavelića na niže.
    Povijest holokausta je pedantno i na široko dokumentirana, kako pokazuje 72 milijuna stranica, 300.000 fotografija i 23.000 predmeta u arhivima Yad Vashema u Izraelu.
    Naši povijesničari još duguju iscrpno istraživanje o zločinačkom ustaškom režimu. Tragična je činjenica da veći dio naše mladeži nije informirana o njemu.
    Mnogi ne znaju o strahovitom zločinu koji su Srbi počinili kod Ovčare u studenom 1991. ili Hrvati kod Mrkonjić grada u listopadu 1995., a kamoli o stradanjima u Jadovnom ili Jasenovcu u režiji ustaških mesara.
    Izazov je to i za Katoličku crkvu, pogotovo što je 1941. podržala ustaški režim i što se do dana današnjega nije ispričala i pokajala na adekvatan način, a željela bi se baviti obrazovanjem djece i mladeži.
    Nobelovac Elie Wiesel, koji je preživio čak tri nacistička logora, kao i naš oskarovac Branko Lustig ili antifašist koji je također preživio Auschwitz Oleg Mandić, naučili su me da moramo svjedočiti u ime onih koji su stradali kao nevine žrtve i da to moramo učiniti odgajajući za mir. Jer što će nam sjećanje na holokaust bez želje da nam se ne ponovi povijest koja u nas ima neumoljivu sklonost prema nasilju?
    Što se mene tiče, ja imam jedan mali ritual. Možda je mnogima zajednički. Svaki puta kada u Zagrebu prolazim Praškom ulicom, na trenutak stanem pred praznim prostorom, sada parkiralištem, tamo gdje je stajala sinagoga i pomislim na silne ubijene Židove, na stradale Rome, Hrvate, Srbe, Bošnjake, Albance, Makedonce, Crnogorce, Slovence i druge u pokušaju da oživim duh snošljivosti i kajanja, da ne odustanem, jer teška vremena, nažalost, još nisu prošla.
    Zašto?
    Jer još uvijek pred nama stoji teška zadaća da demontiramo mitove naše povijesti, da se odupremo manipulacijama svake elite, da gdje god stignemo progovorimo o stvarnim problemima naše sadašnjosti. Da kažemo istinu o barbarima.
    Valja  upozoriti na još uvijek prisutan problem antisemitizma u modernom društvu. Ima ga i u nas. Itekako ga ima. I zato, parafrazirajući pismo koje je njemački kancelar Konrad Adenauer u veljači 1946. poslao prijatelju, katoličkom svećeniku u Bonnu (”Mislim da njemački narod, pa tako i biskupi i svećenici u njemu, nose veliku krivnju za ono što se dogodilo u koncentracijskim logorima (…) A ta je krivnja počela dosta ranije, jer su narod i Crkva podržali nacističku agitaciju. Neki vrlo entuzijastički”), grijesi u hrvatskoj nacionalnoj stvarnosti su činjenice kao što je praznina u Praškoj ulici u Zagrebu gdje sramota traje jer sinagoga i prateći kulturni centar nikako da se dogode!
    Još nešto.
    Hrvatska biskupska konferencija još nikad nije NDH proglasila zločinačkom tvorevinom, a Jasenovac magnum crimenom, podrazumijevajući da je zločinac Ante Pavelić ipak ostvario tisućljetni san hrvatskog naroda, kako obznanjivahu ustaške novine iz tog tragičnog vremena. Da je zločin Jasenovca u temeljima Republike Hrvatske, ona bi bila zločinačkom tvorevinom, no ona to (na sreću) nije.
    Međutim, kada se analiziraju, na primjer, govori (nad)biskupa na Bleiburškom polju, vidi se da se veliča vojska NDH i žali zbog stradavanja ”nevinih” ustaša. Taj refleks ne bi trebao iznenaditi: Katolička crkva se dosta puta priklonila fašističkim diktatorima, genocidnim režimima, masovnim ubojicama, organizatorima logora smrti, silovateljima i otmičarima djece!
    Pa i kada osuđuju zločine NDH-zije, predstavnici Katoličke crkve stalno moraju balansirati, nivelirati, relativizirati, svoditi na rat brojem žrtava.
    Zašto se broj žrtava mijenja ovisno o okolnostima i potrebama političkih režima i njihove vlasti?
    Zašto se neke žrtve nisu smjele ni spominjati, zašto mi u naše vrijeme ne spominjemo sve žrtve, nego neke prešućujemo, zašto ne brojimo sve, nego samo žrtve na svojoj strani te zašto Jasenovac nije do danas od političke prerastao u povijesnu temu?
    ”Mislim da njemački narod, pa tako i biskupi i svećenici u njemu, nose veliku krivnju za ono što se dogodilo u koncentracijskim logorima (…) A ta je krivnja počela dosta ranije, jer su narod i Crkva podržali nacističku agitaciju. Neki vrlo entuzijastički”
    Odmah nakon proglašenja NDH na udaru sistematskog državnog terora našli su se prije svega Srbi i Srpska pravoslavna crkva, s njima i Židovi, Romi i politički protivnici, prije svega komunisti i demokratski orijentirani Hrvati. Sve to odvijalo se pred očima Alojzija Stepinca koji je, manje-više, kako je napisao patrijarh srpski Irinej papi Franji – ”ćutao”.
    Važno je istaknuti da je on sudjelovao i u iniciranju nekih važnih dalekosežnih odluka koje su se uklapale u strateške ciljeve RKC i ustaške države, a ujedno i u planove o ”etničkoj reorganizaciji” Europe koju je provodila nacistička Njemačka.
    Na primjer: ne dovodeći u pitanje cijeli niz represivnih zakona i naredbi, koje je pratila mnogo surovija praksa, nadbiskup Stepinac se zalagao samo za to da se oni provode ”na čovječan način”. On nije dovodio u pitanje kompetencije države da donosi makar i najrepresivnije zakone.
    Ostaje nejasno kako su se sistematske mjere državnog terora mogle provoditi ”na human način” i nadbiskup je toga morao biti svjestan. Njegov stav je proizlazio iz osnovnog uvjerenja da je stvorena velika hrvatska država i da ima pravo i dužnost donositi zakone koje valja poštovati jer, po njegovom mišljenju, djeluje u interesu hrvatskog naroda i same Crkve.
    Nadbiskup se pri tome nije obazirao na činjenicu da je ta država stvorena agresijom osovinskih sila na Kraljevinu Jugoslaviju (kojoj je bio obećao lojalnost), da je organizirana na principima i u okviru ”novog europskog poretka”, odnosno na totalitarnim načelima, na vjerskoj i nacionalnoj netrpeljivosti i masovnoj represiji i uništenju diskriminiranih grupa.
    Povremene intervencije u korist progonjenih Srba i Židova izloženih genocidu, prije svega onih koji su prešli na rimokatoličku vjeru, te zakašnjelo povremeno javno osporavanje ideoloških načela na kojima su vršeni progoni nikada nisu ozbiljnije dovodili u pitanje podršku nadbiskupa Stepinca i Rimokatoličke crkve ustaškoj državi do samog kraja njenog postojanja. Dapače, sredinom 1943., nakon uništenja Židova, Stepinac će se i dalje pred samim papom Pijom XII. zalagati za priznanje NDH!!
    Nadbiskup Stepinac je imao vrlo naglašen moralni autoritet i velik utjecaj na vlasti NDH. To je svakako bio glavni razlog da mu ustaški vođa Ante Pavelić uoči sloma države i povlačenja iz zemlje ponudi prerogative vlasti, što je Stepinac odbio.
    Ostaje nejasno kako su se sistematske mjere državnog terora mogle provoditi ”na human način” i nadbiskup Stepinac je toga morao biti svjestan. Njegov stav je proizlazio iz osnovnog uvjerenja da je stvorena velika hrvatska država i da ima pravo i dužnost donositi zakone koje valja poštovati jer, po njegovom mišljenju, djeluje u interesu hrvatskog naroda i same Crkve
    Elem, tvrdi se da mi koji na te stvari upozoravamo napadamo, čak i mrzimo Crkvu. To nije točno. Crkva napada samu sebe sadržajem onoga što je izgovarala, ne samo u doba NDH, što je jednostavno pokazati i to na temelju izjava članova episkopata koji ne poznaju niti poštuju duh Drugog vatikanskog sabora.
    Slično je ponašanje predstavnika hrvatskih vlasti, cinične dabome (kako to pojašnjava kolega Dragan Markovina). To dokazuje da su i tada i danas na djelu oni koji prakticiraju moral fašista.
    A on je, u najkraćim crtama, kako su ga opisali ideolozi koji su potpomagali Mussolinija, u sljedećem: ”Očevidno je da se moralnost mora identificirati s nacijom. Odatle naša praktična dužnost da unapređujemo, širimo i učinimo plodnim život te nacije. Mi se, naime, možemo nazivati samo toliko moralnima koliko nastojimo razviti svoju personalnost koja je istovjetna s nacijom.”
    Bilo bi vrijeme da se ta praksa napusti: da Crkva jasno osudi ustaše i NDH te da Andrej Plenković prestane razvijati jedan diskurs za po doma, a drugi za Yad Vašem.

     
     
     
     
  17. Волим
    Милан Ракић got a reaction from zslavo for a Странице, Батајница: Прослава Светог Саве у Центру за обуку РВ и ПВО   
    Прослава Светог Саве на батајничком аеродрому почела је литургијским сабрањем у капели Светог Илије у присуству припадника Центра и њихових породица.

    Началствовао је архимандрит Стефан (Стокић),

    а саслуживали су војни свештеници, отац Стеван Стевановић из Команде за обуку (КзО) и отац Предраг Докић, војни свештеник 204. ваздухопловне бригаде са аеродрома Батајница.

    Потом су домаћини позвали госте у простор аеродромског ресторана на трпезу љубави.

    Ту је пресечен славски колач и благосиљано жито. Након обреда беседу је одржао архимадрит Стефан (Стокић).

    Осим домаћина славе потпуковника Саше Антанасијевића команданта ЦО РВ и ПВО, обележавању крсне славе присуствовали су и бригадни генерал Дејан Јанковић, начелник штаба КзО, пуковник у пензији мр Златомир Грујић, председник Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС),

    претходни команданти ЦО РВ и ПВО, команданти јединица са аеродрома Батајница, припадници ЦО РВ и ПВО са породицама и децом, Дечији хор цркве Светог Ђорђа на Чукарици под управом Ирине Војводић, војници на служењу војног рока и остали гости.

    Светковину су увеличала деца професионалних припадника ЦО РВ и ПВО.

    Уз ликовне радове посвећене Светом Сави и рецитујући и певајући песме посвећене овом угоднику Божијем, деца су додатно оплеменила ову прославу.

    По обичају, свој деци су након програма подељени пакетићи.
    Саша АНТАНАСИЈЕВИЋ, Милан РАКИЋ
    фото: Саша АНТАНАСИЈЕВИЋ, Војислав СТОЈАНОВИЋ
  18. Волим
    Милан Ракић got a reaction from александар живаљев for a Странице, Батајница: Прослава Светог Саве у Центру за обуку РВ и ПВО   
    Прослава Светог Саве на батајничком аеродрому почела је литургијским сабрањем у капели Светог Илије у присуству припадника Центра и њихових породица.

    Началствовао је архимандрит Стефан (Стокић),

    а саслуживали су војни свештеници, отац Стеван Стевановић из Команде за обуку (КзО) и отац Предраг Докић, војни свештеник 204. ваздухопловне бригаде са аеродрома Батајница.

    Потом су домаћини позвали госте у простор аеродромског ресторана на трпезу љубави.

    Ту је пресечен славски колач и благосиљано жито. Након обреда беседу је одржао архимадрит Стефан (Стокић).

    Осим домаћина славе потпуковника Саше Антанасијевића команданта ЦО РВ и ПВО, обележавању крсне славе присуствовали су и бригадни генерал Дејан Јанковић, начелник штаба КзО, пуковник у пензији мр Златомир Грујић, председник Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС),

    претходни команданти ЦО РВ и ПВО, команданти јединица са аеродрома Батајница, припадници ЦО РВ и ПВО са породицама и децом, Дечији хор цркве Светог Ђорђа на Чукарици под управом Ирине Војводић, војници на служењу војног рока и остали гости.

    Светковину су увеличала деца професионалних припадника ЦО РВ и ПВО.

    Уз ликовне радове посвећене Светом Сави и рецитујући и певајући песме посвећене овом угоднику Божијем, деца су додатно оплеменила ову прославу.

    По обичају, свој деци су након програма подељени пакетићи.
    Саша АНТАНАСИЈЕВИЋ, Милан РАКИЋ
    фото: Саша АНТАНАСИЈЕВИЋ, Војислав СТОЈАНОВИЋ
  19. Свиђа ми се
    Милан Ракић got a reaction from Blaža Željko for a Странице, Како су комунисти "убили Бога" у Београду   
    Фреска Исуса Христа на своду дворске капеле Светог Андреја Првозваног са рупом од метка на челу и данас сведочи о комунистичком дивљаштву и природи дела "црвених револуционара".

    О том вандалском чину разговарамо са Драгомиром Ацовићем, председавајућим Крунским саветом и чланом Крунског већа.
    "Улазак партизана у Краљевски двор на Дедињу био је прилика да се искаже идеолошки став, а тај став је био 'Бог је мртав, Стаљин је жив, а Тито је његов пророк'. Тај примитивни атеизам и примитивна партијска страст није подразумевала да је циљ борбе против окупатора ослобођење, него револуција", каже је Ацовић.

    Улазимо у капелу, која се отвара тек неколико пута годишње, а Ацовић подсећа да је дворска капела Светог Андреја Првозваног грађена када и Стари двор, између 1924. године и 1928. године, а завршена нешто касније, 1931. године. Свети Андреј Првозвани је светитељ заштитник краљевског дома и краљевска слава.
    "Револуција је безгранична и захвата све, и природно и неприродно, а нарочито натприродно. Јединствен тренутак за доказивање своје правоверности било је показивање стрељачке вештине на лику Исуса Христа. Није то био јединствен такав случај, али због места на којем се то догодило и трага који је остао, имамо намеру да то сачувамо", каже Ацовић.

    Партизани своју мржњу према религији нису испољили само у двору Карађорђевића.
    Ацовић наводи да је и формирање прве партизанске болнице у задужбини на Опленцу било праћено изношењем икона и "вежбањем у гађању тих икона".
    "Једна племенита иницијатива да се оформи болница је оскрвављена, повређена и увређена самом чињеницом да је то био повод за манифестовање неограниченог вандализма", каже Ацовић.

    Он додаје да је уништавање икона био манир нових власти и скреће пажњу на иконостас у капели.
    "Ако погледате иконостас у краљевској капели, видећете да је икона Богородице са Христом насликана врло наивно. На том месту је била оригинална охридска икона, али су је партизани извалили када су ушли. Икону смо лоцирали тек 2004. године или 2005. године, када смо установили да је она све време била у Народном музеју у Београду, али није била обележена као таква нити је било познато да је тамо", наводи Ацовић.

    Икону, која је и сада у иконостасу, вероватно је насликао неки војник на одслужењу војног рока пред долазак етиопског цара Хајла Селасија, који је инсистирао да му се на располагање мора ставити црква, па је капела донекле сређена, открива Ацовић.
    ТИТО КАПЕЛУ ПРЕТВОРИО У ШПАЈЗ
    Тито је, када је заузео дворски комплекс, капелу претворио у оставу за четке, метле и крпе за прање.
    "Пошто је, међутим, недостајала икона и нису могли да се сете шта се са њом десило, онда је неко добио задужење да то наслика преко ноћи и то се и види. Та импровизована икона не припада иконостасу и она је на неки начин постала историјски артефакт и посвећена је самом чињеницом да јој је била таква судбина", каже Ацовић.
    Капела није једино место у двору које сведочи о партизанском вандализму.

    "У двору су, између осталог, уклоњени сви амблеми, грбови и симболи који су подсећали да је ту боравио неко други, пре него што се Тито уселио", каже Ацовић, који је и оснивач Српског друства за хералдику, генеалогију, вексилологију и фалеристику "Бели Орао".
    Ацовић каже да се Тито, по заузимању власти, није уселио у зграду Старог двора Карађорђевића, која је повезана са капелом, јер вероватно није могао да поднесе близину цркве и све му је било превише српски за његове "светоназоре".
    "У двору нигде више нема круне, грба нити иницијала, а премазани су чак и у подрумским просторијама. Премазано је и на много других места и сада се духови прошлости поново појављују јер су пробили кроз слојеве нанете боје", наводи Ацовић.
    Одмах по улазу у Стари двор из правца капеле, стоје стубови од оникса.

    "Када су партизани ушли у двор, они су улазак хтели да овере, а то су урадили тако што су у један стуб угребали петокраку и офарбали је у црвено. Касније, када им је синуло да је то без везе, покушали су да скину петокраку, али није вредело, јер је боја већ ушла у оникс и не може се истерати", каже Ацовић док показује на траг петокраке на стубу.
    То је, додаје, тек један од вандализама.
    "Вандализам има своју ружну физиономију и, где год се појави, упрска сваку причу, чак и када је прича позитивна, а камоли ако није", наводи председавајући Крунским саветом.
    СРАМОТА ПОЈЕДИНЦА И ОРГАНИЗАЦИЈЕ
    Питамо га да ли је познато име човека који је пуцао у Христа и која је партизанска јединица прва ушла у дворски комплекс на Дедињу.
    "То, нажалост, није познато. Можда су се некад негде и легитимисали и тражили да им се то упише у карактеристику да су били добри момци и да су се истакли. Ако је и постоје неки трагови, онда је то негде сачувано само случајно", каже Ацовић.

    Он наводи да су Немци током окупације понекад користили Бели двор, али да Стари двор, у принципу, нису, и додаје да је Стари двор током нацистичке окупације био закључан и ту се није догађало ништа значајно.
    "У стуб није угребан кукасти крст, него црвена петокрака. То су спомени једног времена, којег они који се сећају више воле да се не сећају, а они који се не сећају тешко ће поверовати да се то икада догодило. Зато је добро да тај спомен остане као упозорење", каже Ацовић.
    Питамо Ацовића да ли је са симболичког и религијког становишта добро да на Христовом челу стоји рупа од метка.

    "Христов живот и Христова смрт јесу жртвовање. Ми приказујемо Христа са трновим венцем који је био израз поруке, његово разапињање на крст је било увреда, па је потом претворено у знак тријумфа. Покушај убиства Бога остаје срамота на свакоме, на појединцу, организацији и времену. Зато то није питање да се сада поправља историја, него да остане успомена и упозорење да се то више никада не понови", истиче Ацовић.
    "ОМИЉЕНА ТЕМА"
    Пуцањ Титових партизана у Христа у двору Карађорђевића на Дедињу није једини покушај убиства Бога.
    Титови узори Владимир Иљич Лењин и Јосиф Висаринович Стаљин такође су гајили бес и мржњу према цркви, које су исказивали масовним убиствима православних свештеника, рушењем цркава и њиховим скрнављењем, а руске иконе су деценијама после бољшевичке револуције продаване у западним државама.
    Левичари у Шпанском грађанском рату такође су пуцали у Христа, а Ацовић наводи још неке примере из историје.
    "То је омиљена тема. Постоје бројни примери покушаја убиства Бога, у Холандији и Енглеској нарочито. У Холандији стоје јавно изложени оскрнављени ликови и иконе светитеља. То нису урадили комунисти нити нацисти, него хришћани другачије оријентације, калвинисти, када су преузели власт. У Енглеској постоје силне рушевине манастира и цркава, и тамо није дошао неки освајач са стране, то је порушио Хенри VIII", каже Ацовић.

    Породица Карађорђевић, пошто јој је после пада с власти Слободана Милошевића, дозвољен повратак у дворски комплекс на Дедињу, одлучила је да као сведочанство остави све трагове уљеза, па тако и данас на есцајгу у двору стоје утиснути грбови СФРЈ са шест бакљи и шибљем.
    "Дворски комплекс је место на којем се као кроз призму преламају разне светлости, то је природа призме и то је природа овог здања. Овде би и требало да се преломе разне светлости, јер ако се придружите онима који немилосрдно бришу све што је било пре њих, онда се поставља питање критеријума", каже Ацовић.
    Он истиче да остављење Титових трагова не значи и да се скрнављење хвали.
    "Не, него се тиме скреће пажња докле може да падне човек и докле може да падне људска свест. То је упозорење - немојте да се то икада више деси. Знам да то неће никога у суштини задржати ако је већ кренуо, али ће можда некога подсетити да би о извесним стварима прво требало размислити, а онда рушити, пуцати и бости", каже Ацовић, чија је породица наследник комплекса у Ужичкој улици у којем је Тито живео после Другог светског рата.
    КОМУНИСТИ СУ СЕ ПОНАШАЛИ КАО ОСВАЈАЧИ
    Ацовић наводи да у целој Србији постоје сведочанства о иживљавању комунста после рата.
    "Они су се понашали онако како су се увек понашали освајачи. Нису они дошли да ослободе Београд, него да га освоје, и понашали су се као и сви освајачи. Како су се понашали Готи и Вандали када су ушли у Рим? Исто тако. То је био плен. Иживљавање над војводом Бојовићем и Мајором Гавриловићем није имало никакав други смисао, то је било 'право победника' и зато су Латини рекли "вае вицтис" (тешко побеђенима)", каже наш саговорник.
    Познато је да су партизанске главешине после победе у рату узимале све - спавали су у пиџамама људи које су истерали из својих кућа, а многе и стељали, јели су из њихових тањира, облачили њихову гардеробу и носили њихове ципеле.
    Ацовић, међутим, указује и да би, када се из данашње перспективе посматрају догађаји с краја Другог светског рата, требало имати у виду какве су прилике тада влада и шта су све људи проживели.

    "Узимали су све, али не може човек у сваком тренутку и у свакој прилици да се понаша као да седи на врху Олимпа и гледа шта доле раде мрави. Међу њима је било много људи који нису знали ни где су дошли и много људи који пиџаму у животу нису ни видели, нити су знали чему то служи. Било је и много људи који су се партизанима придружили не из идеолошке острашћености, него због страха који су преживели и зато што су морали", наводи Ацовић.
    Он истиче да се не може о сваком судити на исти начин, али се увек и без резерве морају осудити онај и они који су им давали на знање да је то пожељно и прихватљиво.
    "Они морају бити осуђени", каже Ацовић.
    Подсећа да је међу партизанима било много људи који су четири године провели потуцајући се од немила до недрага и провлачили се по шумама, грмовима и јаругама и да је вероватно добар део њих током те четири године "веровао да чини неко богоугодно и патриотско дело".
    "Када су се у једном тренутку нашли потпуно лишени страха у којем су живели, вероватно су изгубили сваки осећај и сваку меру, али томе служи команда и они који руководе. За то одговарају они, а не маса коју су за собом повели и рекли 'идите напред, а ми ћемо мало да гледамо са стране'", наводи Ацовић, док нас кроз дворски парк испраћа по свежем пролећном ваздуху.

    Пуцањ у Христа у капели дворског комплекса Карађорђевића, на крају, није ни први ни једини такве врсте у свету, али речито сведочи о понорима у које ратне страхоте могу да баце људску душу и још речитије нас упозорава да се клонимо тог амбиса.
    Комунисти одмах стрељали 126 свештеника Историчар Срђан Цветковић каже за Мондо да је комунистичка власт одмах по завршетку Другог светског рата, од октобра 1944. године до марта 1945. године током удара револуционарног терора, убила 126 свештеника, углавном без суђења и са различитим мотивима - освета, подржавање другог покрета и личних разлога. Комунисти су до избора 1945. године из тактичких разлога толерисали поштовање верских обичаја, а оштрији курс према цркви и свештенству заузет је после 1948. године, када верска настава избацивана из школа, некри храмови су рушени и скрнављени, а градња нових је забрањена. Људи који су одлазили у цркву имали су све више проблема и забрањиване су литургије. Велики део црквене имовине је одузет у неколико наврата.
    Суђења после стрељања Цветковић каже да је репресија, после масовног убиства свештеника, настављена јавним суђењима угледним црквеним великодостојницима који су били непослушни, попут Варнаве Настића, који је осуђен на дугогодишњу робију. Митрополит црногорско-приморски Арсеније Брадваревић осуђен је на 10 година затвора јер је рекао да "нема демократије", а протојереј Сава Банковић прво је осуђен на смрт, а затим помилован па осуђен на најстрожу затворску казну од 20 година затвора, од којих је 15 година провео у самици. Тако је осуђено још неколико стотина свештеника.
    Јахање попова, чупање брада Понижавање свештеника било је распрострањено, попут јахања попова, чупања брада, скрнављење цркава и фрески и пребијања свештеника. Познат је случај Иринеја Ћирића, који је брутално претучен и касније је умро, каже Цветковић.
     
    Милош ЂОРЕЛИЈЕВСКИ
    фото: Стефан СТОЈАНОВИЋ

    mondo.rs
     
  20. Свиђа ми се
    Милан Ракић got a reaction from Пг for a Странице, Владан Перишић: АКО МОЖЕШ ВЕРОВАТИ...   
    Владан Перишић
    Светосавска беседа, 27. јануар 2002.
    АКО МОЖЕШ ВЕРОВАТИ ...
    Беседа ова није о Св. Сави, него њему у част. Несумњиво најмудрији Србин, цео свој живот посветио је узвратној љубави родитељки своје и наше духовности, Цркви Христовој, те га се стога увек радо молитвено сећамо не би ли се његовим савршенством испунили недостаци наши. Св. Сава је родоначелник нашег духовног наслеђа, а наслеђе духовно има ту особеност да се не наслеђује онако како се наслеђују куће или њиве, брда или долине, тј. простом чињеницом крвне или националне везе, него једино свесним усвајањем и разложним опредељењем за баш те (а не неке друге) духовне вредности, а потом и трудељубивим непрестаним обделавањем њихове вечне 'приматељке', тј. сопствене душе.   Отуда се и ти можеш звати Савиним наследником и следбеником само ако можеш бити у потпуном јединству вере са њим. Ако, као и он, и ти можеш веровати да ништа од постојећег није тек тако ту, него да је део остварења биће твореће љубави Божије која не само што васцело јестество приводи из непостојања у битије, него га сваког трена и одржава у постојању својом творачком љубављу...   Ако можеш веровати да Бог није створио свет из нужности, него да је света могло и да не буде. А ако није морало да буде света, није морало да буде ни тебе. Па ипак, ту си. Призван си у биће само благодарећи љубави Божијој, и само благодарећи њој држиш се над амбисом небића. Стога:   - Ако не осећаш дубоку захвалност због саме чињенице да постојиш, због тога што те уопште има - немој себе називати хришћанином.   - Ако ниси захвалан Богу што данас сија сунце, што уопште постоји сунце - немој себе звати хришћанином.   - Ако ниси свестан тога да је свет творевина Божије љубави, и ако та свест не производи у теби осећај, штавише етос, благодарности Богу за све и сва - немој себе звати хришћанином.   - Ако можеш веровати да си на овој планети са неким циљем који надмаша твоју моћ поимања, и да његовом одгонетању вреди посветити цео свој живот, као и да ћеш величниу тога циља откривати а њему се све више приближавати тек у мери свога смирења пред Њим...   - Ако можеш веровати да Црква није од овога него од онога света, да то није институција коју су основали људи, него заједница коју је установио сам Бог, коме треба да смо неизмерно захвални што је до дана данашњег очувава не допуштајући да она пропадне упркос нама оваквима до којих кад би било - ње већ одавно не би било.   Уистину, иако имамо Бога који нас поштује и никада не узурпира нашу слободу, који нас је учинио самовласнима и жели да будемо аристократи духа (јер не мање него Духа Светога примисмо), ми се необично лако одричемо свог небеског порекла и задовољавамо само сувишним мрвицама са пребогате трпезе. Јефтино се продајемо иако смо прескупо плаћени.   А плативши нас скупо, и све чинећи не би ли нас некако узвео на небо, и даровао нам Царство своје будуће, праведни Бог у томе, можда, и не сме бити баш сасвим праведан. Јер, ако буде судио по правди, ко ће претећи, ко ће избећи праведну казну за преобиље својих промашаја и сагрешења?   Бог својом 'широком руком' мора додати своје милости и љубави на наш тас, не бисмо ли некако превагнули у благобитије а тиме и у вечнобитије.   Он мора бити 'неправедно' многомилостив и безразложно човекољубив, да би човек могао окусити вечност. Но, да би твоје спасење, а једино преко тебе и спасење васцеле творевине Божије, и од тебе зависило, мораш бити и одговоран, те стога треба да знаш да се одговорност хришћана састоји у чињеници што су они Црква, јер бити Црква значи бити тело Христово, тј. сам Господ Христос. Отуда, суштина твога греха није у неиспуњавању неке формалне обавезе (нпр. молитвеног правила или одређеног поста или, пак, посебно придодате молитве пре причешћивања - као да цела Литургија није молитва пред причешћивање - итд., итд.), него је твој грех, твоја грешка, боље речено - твој егзистенцијални промашај, у томе што не успеваш да будеш конституент Цркве, тј. самога Христа, а то увек изнова не успеваш када немаш љубави за другог.   Срж греха је - бити 'Христос' без љубави. Заиста, има ли ичег парадоксалнијег и неприроднијег од 'Христа' без љубави - а управо тај живи   contradictio   in   adiecto   је сваки од нас који је хришћанин само породичном или националном инерцнјом, а у бити - непокајани егоиста.   Но, ако можеш веровати да је твоја једина шанса у преумљењу, у истинском покајању које из темеља пресаздава васцело твоје биће и преусмерава га са широких друмова који воде у бездане и ћорсокаке, на уску и тешко проходну стазу која једина води Царству Небеском...   Ако можеш веровати и то да коначне правде неће бити док Он поново не дође, а ипак не западати у очајање и не бити захваћен бесмислом ...   Ако можеш веровати да ћеш хришћанин постати тек ако се одрекнеш свог србовања (јер пред засењујућим ликом Христовим све друго бледи и губи на значају), и да ћеш тек поставши истински хришћанин моћи да будеш и прави Србин, само што ти тада до тога неће бити стало, ...   Ако можеш не уздати се у 'бесмртност душе', него веровати да твоја душа неће нужно надживети тело, него да, штавише, може умрети чак и пре тела (јер смрт душе је њено одвајање од Бога), онда не штеди себе ни највећег труда богопознања ради.   Стога, ваља да знаш да Бога можеш познати само онолико колико га волиш. Јер, сазнавање личности (а Бог је личност раr ехсellапсе) не састоји се у схватању појмова, него у живљењу односа.   Стога Бог није, нити икада може постати, предмет твога истраживања, објект сазнања, него је увек субјект, твој Творац, Одржавалац у постојању, Животодавац и надасве Смислодавац који бива спознат само онолнко колико Он то жели н колико ти Он то допусти.   У гносеолошкој 'борби' са њим, Он ће положити оружје једино пред твојом безусловном и 'манијачком' љубави према њему.   Тада ћеш увидети да је свако богопознање искључиво дар Божији.   С тим у вези веруј и то да Истина (која је сам живи тројични Бог) нема своје аналогије у језику, те се стога може манифестовати многоструко, а не само на један начин. Она се, такође, никада не може без остатка преточити у неки језички израз, формулу, дефиницију, догму и томе слично. Стога им не робуј.   Веруј и да пошто Бог ничнм, ни аd еxtrа ни ad intra, није био приморан да ствара, то онда слобода Божија (приликом стварања) није била тзв. 'слобода избора', јер тада никакав избор није ни постојао. Божије стварање било је, у ствари, потврђивање његовог бића које је ништа друго до љубав сама.   Божија слобода испољена приликом стварања је, у стварн, његова љубавна одлука или одлучна љубав којом се светови утврдише, воде раздвојише, којом из ништавила изрони свака твар видљива н невидљива и ради које сва творевина, словесна и бесловесна, прославља свога Творца.   Не желећи да их лиши ниједног свог блага такву слободу је Бог из своје пребогате ризнице даровао и људима. За разлику од политичке или социјалне слободе, која се задобија, ова онтолошка слобода је дар. То је слобода да се буде личност, а не да се изабере ово или оно. То је слобода као стваралачкн чин (а не као рационалистички или волунтаристички избор). То је поступак васцелог бнћа (а не само интелекта који нешто одабира). То је чин потврђивања живота (а не одабирање једне од понуђених алтернатива).   Укратко, истинска слобода је онтолошка, а не интелектуална или етичка стварност. Стога је права слобода у ствари неодвојива од љубави – она је чин потврђивања бића оног другог, али и чин којим је онај други потврдио нас.   Отуда је слободан однос између два бића немогућ ако није пројава њихове узајамне љубави. Веруј и то да ова љубав није само психолошка, већ пре свега онтолошка стварност, што значи да ако некога волиш онда желиш да он постоји заувек.   Или, да не можеш да замислиш да он не постоји. Или, да не можеш да замислиш да ти постојиш без њега. 'Вечно постојање' (а то је онтолошка категорија раr ехсеllапсе) је, дакле, у самом темељу љубави.   Веруј, опет, и да истинска љубав увек иде заједно са слободом, која је и сама такође онтолошка стварност.   Слободу и љубав не смеш одвајати, иначе се нећеш дотаћи вечности.   Дакле, ако некога волиш, не смеш желети да га поседујеш или да га желиш само за себе.   Ако некога заиста волиш, онда му дајеш апсолутну слободу. То значи да му, на крају крајева, остављаш слободу и да он тебе не воли. Стога је љубав увек крст.   А то, опет, значи: права љубав је само она која даје неусловљено тиме да ли ће јој то бити враћено, и штавише, даје чак и када види да јој се не враћа. (Треба ли бољег примера за то да је љубав крст - од самога Христа.)   Додуше, треба да знаш да и ван Христа постоји слобода, али само слобода без љубави. Слобода неодвојива од љубави постоји само у Цркви, јер се само истинска љубав не мири са смрћу (која се, на крају крајева, испоставља као једини суштински човеков проблем).   Слобода није слобода ако није апсолутна, и једино што је може ограничити а да је при том не уништи јесте љубав.   Веруј да без Христа (а то значи - без Цркве) не може постојати истинска личност, као ни нераздвојност њених саставних елемената - љубави и слободе, јер када би несливено и нераздељиво јединство слободе н љубави могло да постоји и ван Цркве, Црква тада не би уопште морала да постоји - била би сувишна.   Ако, дакле, све ово можеш (и хоћеш) веровати и на темељу те вере зидати живот свој, тек онда се с правом можеш назвати поштоваоцем и ученком и следбеником Св. Саве, који је и сам ученик и следбеник самога Господа Исуса Христа који нас Црквом својом свему овоме и научи, те му зато слава и част у векове векова. Амин.  
    Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
  21. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Августин for a Странице, Специјална бригада Војске Србије обележила славу   
    Министар Вулин је после славског обреда и литургије припадницима честитао славу, најављујући да ће у складу с наређењима врховног команданта и председника Републике Александра Вучића, припадници специјалних припадника бити још боље опремљени и обучени.

    Како је прецизирао, Пројекат 1500 који је за циљ имао да припаднике специјалних јединица опреми у складу с највишим светским стандардима, продужава се и на Пројекат 1500 ПЛУС који ће омогућити да припадници наших специјалних јединица буду још боље опремљени и још боље обучени и спремни за све изазове и задатке који стоје пред њима.

    Вулин је истакао да су специјалне јединице Војске Србије своју вредност и своју храброст, своју стручност и знање, доказали у ратовима иза нас, али да, исто тако, нису пропустили да буду уз свој народ ни када су биле хуманитарне катастрофе и елементарне непогоде, и уопште у сваком делу нашег живота.

    "Припадници специјалних јединица су људи који се одликују, који својом храброшћу показују у ком правцу треба да иде свака војска и у ком правцу ће ићи наша војска. У складу са одлукама војног руководства и у складу с наређењима врховног команданта Војске Републике Србије наставићемо да ојачавамо и опремамо наше специјалне јединице, али исто тако да припремамо и нове организационе моделе за њих и да их јачамо и материјално и кадровски", рекао је Вулин.

    Заменик команданта јединице пуковник Мирољуб Чупић је рекао да Специјална бригада ВС већ 12 година обележава Савиндан као своју славу, што је и природно с обзиром на значај Светог Саве, највећег српског светитеља и народног просветитеља.

    "Сматрамо да је нормално да Специјална бригада прославља дан с обзиром на то да у савременим условима техника и наука много напредују и да сви наши припадници морају да поседују огромно знање како би та борбена средства, и не само њих, могли да користимо на нормалан начин", рекао је пуковник Чупић.
    Поред Чупића, Вулина је дочекао и командант Копнене војске генерал-потпуковник Милосав Симовић, наведено је из ресорног министарства.
    РТС
    фото: МОРС
  22. Свиђа ми се
    Милан Ракић је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Светосавска беседа катихете Бранислава Илића (АУДИО)   
    Високопречасни оци, драга децо, драга браћо и сестре, благословени народе Божји! Припала ми је част да Вас у навечерје празника Светог Саве, првог архиепископа и просветитеља српског, у име драге ми у Христу браће вероучитељâ и катихетâ, поздравим са неколико скромних речи.    Драга браћо и сестре, на самом почетку нагласио бих да о светим угодницима Божјим није лако говорити, а особито није лако говорити о светитељу Сави који је васцелог свог живота напредовао из подвига у подвиг, и из силе у силу, у меру раста пуноће Христове. У централној богослужбеној песми (тропару) наши појци и васцела Црква пева да је Свети Сава наставник пута који води у живот вечни.    Многи народи би дали све што имају да су у својој историји имали једну овакву личност, Божјег човека, мудраца, учитеља, дипломату, државника, писца, песника и пре свега истинског Божјег човека. Оно што је код светитеља Саве прво и последње, најосновније и вечно, то је да је био истински, изворни, аутентични човек, велики човек, Христов човек. Светитељ наш Сава је био идеал на коме је наш српски благочестиви народ обликовао и одредио пут нашем националном бићу, и то баш онда кад се наша народна душа први пут нашла на раскрсници између два света, Свети Сава ју је одлучно повео путем Богочовека Христа. Бивајући испуњен благодаћу Духа Светога духовни отац васцелог српског народа је од смртног  нашу душу окренуо ка бесмртном, од пролазног ка вечном, од човечанског ка Богочовечанском. Драга браћо и сестре, од стварања света до данас људи имају један особити дар, и слободно могу рећи, дар над даровима, да буду богослужбена бића, бића христолика која увек и на свакоме месту богослуже. Видови тог непрестаног богослужења свакако јесу различити, али је њихов циљ увек исти – заједница са живим и истинитим Богом и свима Светима који су од памтивека угодили Господу. Свети и богоносни отац наш Сава, присутан је богослужењу наше цркве, пре свега свакодневно у отпустима, а потом у годишњем богослужбеном кругу присутан је три пута, када га богослужбено прослављамо: дан његовог упокојења 14/27. јануара; спаљивање његових светих моштију 27. априла/10. маја; и пренос његових светих моштију  6/19. маја. Посебно наглашавам интензивно присуство Светог Саве у богослужењу Цркве, јер ми једино кроз Свето богослужење имамо прилику да молитвено заједничаримо са њим, који се вечно пред престолом Божјим моли за свој народ.  Светитељ Сава бивајући у својој свеобухавтности испуњен Богом и благодаћу Његовом, оснива прву српску државу, прву просвету, културу, науку, здравство и сваку у том бурном и богоборном времену институцију. Овај миомирисни угодник Божји оснива државу која тада по први пут добија своју личну карту, јасан и у читавом тадашњем културном и цивилизованом свету препознатљив идентитет. Као први хришћански просветитељ Свети Сава утемељује просвету као просвјешченије, као светост и светитељство, образовање као поновно васпостављање изгубљеног образа Божијег у човеку и васпитање као васцело храњење читавог човековог бића, како тела, тако и душе.      Циљ светосавске културе јесте да што више божанског унесе у човека и свет око човека, другим речима да оваплоти Бога у човеку и свету, и да кроз јеванђеоске врлине човек стекне власт над собом, потпуно преобрази себе и укроти природу у себи и око себе. Светосавска култура је увек богослужење, служење Христу Богу. Драга децо, као што не може бити лозе без чокота, тако и ми нећемо добар род донети ако се одвојимо од Христа који је чокот вечнога живота, него ћемо без Њега усахнути и нестати. Чак су и многи богоборни људи атеистичког настројења, као велики безбожници објавили и признали, после великог броја својих безбожних дела, да је Христос ипак идеал човечије савршености, недостижан, који се не може више поновити чак ни у будућности. Стога светосавље јесте, наше аутентично православље и христославље.    Светитељ Сава је највећи српски просветитељ, а његово просветитељство увек је било, али и остало неодвојиво од светитељства првог српског просветитеља. Просвета је увек пројекција светости, светитељи светле неугасивом благословеном и свештеном светлошћу светитељства и богопознања, те тако  том вечном и неугасивом светлошћу просветљују све оне који својим истинским хришћанским животом потребују ту светлост која долази о Бога који је дародавац истинске светлости. Дакле, просвета је условљена светошћу, без светости нема просвете. Једном је Исидора Секулић своме колеги из Француске, који је тврдио да су Светитељ и геније исто, одговорила да је Светитељ већи, јер не мисли као геније, да је достигао врхунац свог усавршавања. Црквенословенска реч просвјешченије, и значи просветљење. Просветљење Духом и истином. Свети Сава је Духом Светим пре свега родио и препородио себе, па онда и своју духовну децу.    Знаменити Његош је богомудро рекао да ко на брду бар и мало стоји, више види него онај под брдом. Поучени овим дубоким речима и следујући свештени и благословени пример Светог Саве, уздигнимо своја срца на висину духовну и сигурним корацима корачајмо путем Светога Саве, нашег светог наставника пута који води у живот вечни.    Нека би ово наше вечерашње сабрање око Светог Саве било свима нама на духовну корист, јер је дивно и благословено свако величање угодника Божјих на шта нас подсећа псламопојац Давид речима Диван је Бог у светима својим, Бог израиљев. Стога из срдаца својих завапимо: Свети оче Саво, као онај који има слободу пред Христом, молитвама својим спаси нас од свих невоља, да ти кличемо: Радуј се, оче Саво богомудри! Амин.   катихета Бранислав Илић     *Беседа изговорена на свечаној Светосавској академији 2018. лета Господњег у дому културе у Футогу   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  23. Волим
    Милан Ракић got a reaction from александар живаљев for a Странице, РПЦ увела тактилне иконе за слабовиде   
    Иконе су рађене у дрвету у техници дубоког рељефа. 
    Иконе израђене јединственом техником дрвореза, намењене за слепе и слабовиде људе, добило је 26 цркава у разним градовима Русије, рекао је за агенцију Тасс скулптор по образовању и иконописац Олег Зон.
    То су посебне иконе које је могуће додирнути рукама како би се опипао лик светитеља. Израђене су у техници високог рељефа, односно то су резбарене иконе које се могу разумети тактилно, рекао је он.

    Како је истакао сарадници његове иконописачке радионице иконе су већ доставили храмовима у Подмосковљу, Тверској и Ижевској области.
    „Храм Бориса и Глеба у граду Раменско у Московској области добиће ових дана нашу 26. по реду икону, светог Луке (Војно Јасењецког), архиепископа Симферопољског и Кримског“, рекао је Зон.

    Тактилне иконе се налазе и у храмовима Московске духовне академије у Тројице-Сергијевој лаври, као и у подворју лавре, у храму посвећеном јављању Мајке Божије преподобном Сергију Радоњешком на простору дома за глуву и слепу децу.

  24. Волим
    Милан Ракић got a reaction from александар живаљев for a Странице, Како су комунисти "убили Бога" у Београду   
    Фреска Исуса Христа на своду дворске капеле Светог Андреја Првозваног са рупом од метка на челу и данас сведочи о комунистичком дивљаштву и природи дела "црвених револуционара".

    О том вандалском чину разговарамо са Драгомиром Ацовићем, председавајућим Крунским саветом и чланом Крунског већа.
    "Улазак партизана у Краљевски двор на Дедињу био је прилика да се искаже идеолошки став, а тај став је био 'Бог је мртав, Стаљин је жив, а Тито је његов пророк'. Тај примитивни атеизам и примитивна партијска страст није подразумевала да је циљ борбе против окупатора ослобођење, него револуција", каже је Ацовић.

    Улазимо у капелу, која се отвара тек неколико пута годишње, а Ацовић подсећа да је дворска капела Светог Андреја Првозваног грађена када и Стари двор, између 1924. године и 1928. године, а завршена нешто касније, 1931. године. Свети Андреј Првозвани је светитељ заштитник краљевског дома и краљевска слава.
    "Револуција је безгранична и захвата све, и природно и неприродно, а нарочито натприродно. Јединствен тренутак за доказивање своје правоверности било је показивање стрељачке вештине на лику Исуса Христа. Није то био јединствен такав случај, али због места на којем се то догодило и трага који је остао, имамо намеру да то сачувамо", каже Ацовић.

    Партизани своју мржњу према религији нису испољили само у двору Карађорђевића.
    Ацовић наводи да је и формирање прве партизанске болнице у задужбини на Опленцу било праћено изношењем икона и "вежбањем у гађању тих икона".
    "Једна племенита иницијатива да се оформи болница је оскрвављена, повређена и увређена самом чињеницом да је то био повод за манифестовање неограниченог вандализма", каже Ацовић.

    Он додаје да је уништавање икона био манир нових власти и скреће пажњу на иконостас у капели.
    "Ако погледате иконостас у краљевској капели, видећете да је икона Богородице са Христом насликана врло наивно. На том месту је била оригинална охридска икона, али су је партизани извалили када су ушли. Икону смо лоцирали тек 2004. године или 2005. године, када смо установили да је она све време била у Народном музеју у Београду, али није била обележена као таква нити је било познато да је тамо", наводи Ацовић.

    Икону, која је и сада у иконостасу, вероватно је насликао неки војник на одслужењу војног рока пред долазак етиопског цара Хајла Селасија, који је инсистирао да му се на располагање мора ставити црква, па је капела донекле сређена, открива Ацовић.
    ТИТО КАПЕЛУ ПРЕТВОРИО У ШПАЈЗ
    Тито је, када је заузео дворски комплекс, капелу претворио у оставу за четке, метле и крпе за прање.
    "Пошто је, међутим, недостајала икона и нису могли да се сете шта се са њом десило, онда је неко добио задужење да то наслика преко ноћи и то се и види. Та импровизована икона не припада иконостасу и она је на неки начин постала историјски артефакт и посвећена је самом чињеницом да јој је била таква судбина", каже Ацовић.
    Капела није једино место у двору које сведочи о партизанском вандализму.

    "У двору су, између осталог, уклоњени сви амблеми, грбови и симболи који су подсећали да је ту боравио неко други, пре него што се Тито уселио", каже Ацовић, који је и оснивач Српског друства за хералдику, генеалогију, вексилологију и фалеристику "Бели Орао".
    Ацовић каже да се Тито, по заузимању власти, није уселио у зграду Старог двора Карађорђевића, која је повезана са капелом, јер вероватно није могао да поднесе близину цркве и све му је било превише српски за његове "светоназоре".
    "У двору нигде више нема круне, грба нити иницијала, а премазани су чак и у подрумским просторијама. Премазано је и на много других места и сада се духови прошлости поново појављују јер су пробили кроз слојеве нанете боје", наводи Ацовић.
    Одмах по улазу у Стари двор из правца капеле, стоје стубови од оникса.

    "Када су партизани ушли у двор, они су улазак хтели да овере, а то су урадили тако што су у један стуб угребали петокраку и офарбали је у црвено. Касније, када им је синуло да је то без везе, покушали су да скину петокраку, али није вредело, јер је боја већ ушла у оникс и не може се истерати", каже Ацовић док показује на траг петокраке на стубу.
    То је, додаје, тек један од вандализама.
    "Вандализам има своју ружну физиономију и, где год се појави, упрска сваку причу, чак и када је прича позитивна, а камоли ако није", наводи председавајући Крунским саветом.
    СРАМОТА ПОЈЕДИНЦА И ОРГАНИЗАЦИЈЕ
    Питамо га да ли је познато име човека који је пуцао у Христа и која је партизанска јединица прва ушла у дворски комплекс на Дедињу.
    "То, нажалост, није познато. Можда су се некад негде и легитимисали и тражили да им се то упише у карактеристику да су били добри момци и да су се истакли. Ако је и постоје неки трагови, онда је то негде сачувано само случајно", каже Ацовић.

    Он наводи да су Немци током окупације понекад користили Бели двор, али да Стари двор, у принципу, нису, и додаје да је Стари двор током нацистичке окупације био закључан и ту се није догађало ништа значајно.
    "У стуб није угребан кукасти крст, него црвена петокрака. То су спомени једног времена, којег они који се сећају више воле да се не сећају, а они који се не сећају тешко ће поверовати да се то икада догодило. Зато је добро да тај спомен остане као упозорење", каже Ацовић.
    Питамо Ацовића да ли је са симболичког и религијког становишта добро да на Христовом челу стоји рупа од метка.

    "Христов живот и Христова смрт јесу жртвовање. Ми приказујемо Христа са трновим венцем који је био израз поруке, његово разапињање на крст је било увреда, па је потом претворено у знак тријумфа. Покушај убиства Бога остаје срамота на свакоме, на појединцу, организацији и времену. Зато то није питање да се сада поправља историја, него да остане успомена и упозорење да се то више никада не понови", истиче Ацовић.
    "ОМИЉЕНА ТЕМА"
    Пуцањ Титових партизана у Христа у двору Карађорђевића на Дедињу није једини покушај убиства Бога.
    Титови узори Владимир Иљич Лењин и Јосиф Висаринович Стаљин такође су гајили бес и мржњу према цркви, које су исказивали масовним убиствима православних свештеника, рушењем цркава и њиховим скрнављењем, а руске иконе су деценијама после бољшевичке револуције продаване у западним државама.
    Левичари у Шпанском грађанском рату такође су пуцали у Христа, а Ацовић наводи још неке примере из историје.
    "То је омиљена тема. Постоје бројни примери покушаја убиства Бога, у Холандији и Енглеској нарочито. У Холандији стоје јавно изложени оскрнављени ликови и иконе светитеља. То нису урадили комунисти нити нацисти, него хришћани другачије оријентације, калвинисти, када су преузели власт. У Енглеској постоје силне рушевине манастира и цркава, и тамо није дошао неки освајач са стране, то је порушио Хенри VIII", каже Ацовић.

    Породица Карађорђевић, пошто јој је после пада с власти Слободана Милошевића, дозвољен повратак у дворски комплекс на Дедињу, одлучила је да као сведочанство остави све трагове уљеза, па тако и данас на есцајгу у двору стоје утиснути грбови СФРЈ са шест бакљи и шибљем.
    "Дворски комплекс је место на којем се као кроз призму преламају разне светлости, то је природа призме и то је природа овог здања. Овде би и требало да се преломе разне светлости, јер ако се придружите онима који немилосрдно бришу све што је било пре њих, онда се поставља питање критеријума", каже Ацовић.
    Он истиче да остављење Титових трагова не значи и да се скрнављење хвали.
    "Не, него се тиме скреће пажња докле може да падне човек и докле може да падне људска свест. То је упозорење - немојте да се то икада више деси. Знам да то неће никога у суштини задржати ако је већ кренуо, али ће можда некога подсетити да би о извесним стварима прво требало размислити, а онда рушити, пуцати и бости", каже Ацовић, чија је породица наследник комплекса у Ужичкој улици у којем је Тито живео после Другог светског рата.
    КОМУНИСТИ СУ СЕ ПОНАШАЛИ КАО ОСВАЈАЧИ
    Ацовић наводи да у целој Србији постоје сведочанства о иживљавању комунста после рата.
    "Они су се понашали онако како су се увек понашали освајачи. Нису они дошли да ослободе Београд, него да га освоје, и понашали су се као и сви освајачи. Како су се понашали Готи и Вандали када су ушли у Рим? Исто тако. То је био плен. Иживљавање над војводом Бојовићем и Мајором Гавриловићем није имало никакав други смисао, то је било 'право победника' и зато су Латини рекли "вае вицтис" (тешко побеђенима)", каже наш саговорник.
    Познато је да су партизанске главешине после победе у рату узимале све - спавали су у пиџамама људи које су истерали из својих кућа, а многе и стељали, јели су из њихових тањира, облачили њихову гардеробу и носили њихове ципеле.
    Ацовић, међутим, указује и да би, када се из данашње перспективе посматрају догађаји с краја Другог светског рата, требало имати у виду какве су прилике тада влада и шта су све људи проживели.

    "Узимали су све, али не може човек у сваком тренутку и у свакој прилици да се понаша као да седи на врху Олимпа и гледа шта доле раде мрави. Међу њима је било много људи који нису знали ни где су дошли и много људи који пиџаму у животу нису ни видели, нити су знали чему то служи. Било је и много људи који су се партизанима придружили не из идеолошке острашћености, него због страха који су преживели и зато што су морали", наводи Ацовић.
    Он истиче да се не може о сваком судити на исти начин, али се увек и без резерве морају осудити онај и они који су им давали на знање да је то пожељно и прихватљиво.
    "Они морају бити осуђени", каже Ацовић.
    Подсећа да је међу партизанима било много људи који су четири године провели потуцајући се од немила до недрага и провлачили се по шумама, грмовима и јаругама и да је вероватно добар део њих током те четири године "веровао да чини неко богоугодно и патриотско дело".
    "Када су се у једном тренутку нашли потпуно лишени страха у којем су живели, вероватно су изгубили сваки осећај и сваку меру, али томе служи команда и они који руководе. За то одговарају они, а не маса коју су за собом повели и рекли 'идите напред, а ми ћемо мало да гледамо са стране'", наводи Ацовић, док нас кроз дворски парк испраћа по свежем пролећном ваздуху.

    Пуцањ у Христа у капели дворског комплекса Карађорђевића, на крају, није ни први ни једини такве врсте у свету, али речито сведочи о понорима у које ратне страхоте могу да баце људску душу и још речитије нас упозорава да се клонимо тог амбиса.
    Комунисти одмах стрељали 126 свештеника Историчар Срђан Цветковић каже за Мондо да је комунистичка власт одмах по завршетку Другог светског рата, од октобра 1944. године до марта 1945. године током удара револуционарног терора, убила 126 свештеника, углавном без суђења и са различитим мотивима - освета, подржавање другог покрета и личних разлога. Комунисти су до избора 1945. године из тактичких разлога толерисали поштовање верских обичаја, а оштрији курс према цркви и свештенству заузет је после 1948. године, када верска настава избацивана из школа, некри храмови су рушени и скрнављени, а градња нових је забрањена. Људи који су одлазили у цркву имали су све више проблема и забрањиване су литургије. Велики део црквене имовине је одузет у неколико наврата.
    Суђења после стрељања Цветковић каже да је репресија, после масовног убиства свештеника, настављена јавним суђењима угледним црквеним великодостојницима који су били непослушни, попут Варнаве Настића, који је осуђен на дугогодишњу робију. Митрополит црногорско-приморски Арсеније Брадваревић осуђен је на 10 година затвора јер је рекао да "нема демократије", а протојереј Сава Банковић прво је осуђен на смрт, а затим помилован па осуђен на најстрожу затворску казну од 20 година затвора, од којих је 15 година провео у самици. Тако је осуђено још неколико стотина свештеника.
    Јахање попова, чупање брада Понижавање свештеника било је распрострањено, попут јахања попова, чупања брада, скрнављење цркава и фрески и пребијања свештеника. Познат је случај Иринеја Ћирића, који је брутално претучен и касније је умро, каже Цветковић.
     
    Милош ЂОРЕЛИЈЕВСКИ
    фото: Стефан СТОЈАНОВИЋ

    mondo.rs
     
  25. Волим
    Милан Ракић got a reaction from александар живаљев for a Странице, Специјална бригада Војске Србије обележила славу   
    Министар Вулин је после славског обреда и литургије припадницима честитао славу, најављујући да ће у складу с наређењима врховног команданта и председника Републике Александра Вучића, припадници специјалних припадника бити још боље опремљени и обучени.

    Како је прецизирао, Пројекат 1500 који је за циљ имао да припаднике специјалних јединица опреми у складу с највишим светским стандардима, продужава се и на Пројекат 1500 ПЛУС који ће омогућити да припадници наших специјалних јединица буду још боље опремљени и још боље обучени и спремни за све изазове и задатке који стоје пред њима.

    Вулин је истакао да су специјалне јединице Војске Србије своју вредност и своју храброст, своју стручност и знање, доказали у ратовима иза нас, али да, исто тако, нису пропустили да буду уз свој народ ни када су биле хуманитарне катастрофе и елементарне непогоде, и уопште у сваком делу нашег живота.

    "Припадници специјалних јединица су људи који се одликују, који својом храброшћу показују у ком правцу треба да иде свака војска и у ком правцу ће ићи наша војска. У складу са одлукама војног руководства и у складу с наређењима врховног команданта Војске Републике Србије наставићемо да ојачавамо и опремамо наше специјалне јединице, али исто тако да припремамо и нове организационе моделе за њих и да их јачамо и материјално и кадровски", рекао је Вулин.

    Заменик команданта јединице пуковник Мирољуб Чупић је рекао да Специјална бригада ВС већ 12 година обележава Савиндан као своју славу, што је и природно с обзиром на значај Светог Саве, највећег српског светитеља и народног просветитеља.

    "Сматрамо да је нормално да Специјална бригада прославља дан с обзиром на то да у савременим условима техника и наука много напредују и да сви наши припадници морају да поседују огромно знање како би та борбена средства, и не само њих, могли да користимо на нормалан начин", рекао је пуковник Чупић.
    Поред Чупића, Вулина је дочекао и командант Копнене војске генерал-потпуковник Милосав Симовић, наведено је из ресорног министарства.
    РТС
    фото: МОРС
×
×
  • Креирај ново...