Jump to content

Милан Ракић

Члан
  • Број садржаја

    20924
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    109

Репутација активности

  1. Волим
    Милан Ракић got a reaction from PredragVId for a Странице, У Дому војске и Генералштабу служени парастоси жртвама НАТО агресије   
    У параклису Светог краља Милутина у Дому Војске Србије данас је одржано богослужење поводом Дана сећања на жртве НАТО агресије.
    Молитве за покој душе, на помену, који је служио војни свештеник, отац Славко Папић , осим припадника Медија центра „Одбрана“ принели су и многобројни гости, док је имена преминулих припадника Војске током НАТО агресије, из књиге „Хероји отаџбине“, читао Немања, син погинулог пилота Миленка Павловића.

    – Данас смо се састали да бисмо се молитвено сетили оних који су дали животе за отаџбину и истину, и који су следили јеванђелско начело да нема веће љубави него кад да човек свој живот за пријатеље своје – рекао је након помена отац Славко Папић,  и додао да такво дело треба нам буде путоказ јер је у Светом писму речено – носите бремена једни другима, „а то ми данас чинимо овим поменом“.

    Он је упутио и поруку свим сународницима да имамо хришћанску обавезу да се свакодневно у својим молитвама сећамо хероја који су изгубили животе у кампањи названој „Милосрдни анђео“, „која је била све само не то“.
    Директор Медија центра „Одбрана“ пуковник Стевица Карапанџин подвукао је да нема веће жртве од приношења живота за своје ближње.

    – Данас смо прочитали имена свих хероја одбране, из књиге „Хероји отаџбине“, а ја сам имао част да то учиним први пут, у униформи, у Хиландару 2008. године. Књига је важна нама, како бисмо се сетили јунака, али њихова имена су уписана у једну другу књигу, књигу вечног живота, пред Богом живим, у којој су и имена Косанчића, Обилића, Синђелића и Карађорђа, као и Миленка Павловића и Горана Радосављевића и осталих бесмртних хероја који су остали на светосавском путу – рекао је директор Медија центра „Одбрана“ и додао да су својим херојством они завредили да нам буду вечни светионици.

    Помен постарадалим припадницима војске у НАТО агресији је у богослужбеном протору Генерелштаба Војске Србије служио главни војни свештеник, протојереј Слађан Влајић 

    Напади НАТО започети 24. марта 1999., трајали су 11 недеља и у њима је погинуло око 2.500 људи. У бомбардовањима која су без прекида трајала 78 дана, тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће и споменици културе.

    Акција НАТО-а, коју су Влада СРЈ, али и бројни правни стручњаци назвали агресијом, уследила је после неуспешних преговора о решењу кризе на Косову у Рамбујеу и Паризу, фебруара и марта 1999. године.

    ФБ Саша Милутиновић
  2. Волим
    Милан Ракић got a reaction from geronymo for a Странице, Парастос припадницима РВ и ПВО са батајничког аеродрома настрадалим у НАТО агресији   
    Крај места где се некада поносно уздизала зграда команде која је уништена у бомбардовању 1999. године, данас стоји споменик "Нико није рекао нећу". Спомен обележје подигнуто у знак сећања на све жртве НАТО агресије-припаднике јединица батајничког аеродрома.

    Достојанствено и мирно како и приличи, пред стројем официра, подофицира и војника; пилота, инжењера и техничара; у присуству чланова породица настрадалих, служен је помен за све колеге настрадале у рату 1999. године.

    Парастос су служили архијерејски намесник старопазовачки Миле Јокић и војни свештеник 204. ваздухопловне бригаде капетан Предраг Докић, те помоћник војног свештеника, заставник Синиша Трбојевић.

    У борбеним задацима у току НАТО агресије из састава јединица батајничког аеродрома, погинули су пилоти Зоран Радосављевић и Миленко Павловић. У молитви су поменути и пилоти оборени у току рата, Слободан Перић настрадао у саобраћајној несрећи 2010. године и Иљо Аризанов, који је преминуо 2011. године од срчаног удара.

    По речима јереја Предрага Докића, 24. март као Дан сећања постаје и црквени празник-црвено слово као сећање на наше мученике и Хероје!
     
     
  3. Волим
    Милан Ракић got a reaction from александар живаљев for a Странице, Парастос припадницима РВ и ПВО са батајничког аеродрома настрадалим у НАТО агресији   
    Крај места где се некада поносно уздизала зграда команде која је уништена у бомбардовању 1999. године, данас стоји споменик "Нико није рекао нећу". Спомен обележје подигнуто у знак сећања на све жртве НАТО агресије-припаднике јединица батајничког аеродрома.

    Достојанствено и мирно како и приличи, пред стројем официра, подофицира и војника; пилота, инжењера и техничара; у присуству чланова породица настрадалих, служен је помен за све колеге настрадале у рату 1999. године.

    Парастос су служили архијерејски намесник старопазовачки Миле Јокић и војни свештеник 204. ваздухопловне бригаде капетан Предраг Докић, те помоћник војног свештеника, заставник Синиша Трбојевић.

    У борбеним задацима у току НАТО агресије из састава јединица батајничког аеродрома, погинули су пилоти Зоран Радосављевић и Миленко Павловић. У молитви су поменути и пилоти оборени у току рата, Слободан Перић настрадао у саобраћајној несрећи 2010. године и Иљо Аризанов, који је преминуо 2011. године од срчаног удара.

    По речима јереја Предрага Докића, 24. март као Дан сећања постаје и црквени празник-црвено слово као сећање на наше мученике и Хероје!
     
     
  4. Волим
    Милан Ракић got a reaction from александар живаљев for a Странице, У Дому војске и Генералштабу служени парастоси жртвама НАТО агресије   
    У параклису Светог краља Милутина у Дому Војске Србије данас је одржано богослужење поводом Дана сећања на жртве НАТО агресије.
    Молитве за покој душе, на помену, који је служио војни свештеник, отац Славко Папић , осим припадника Медија центра „Одбрана“ принели су и многобројни гости, док је имена преминулих припадника Војске током НАТО агресије, из књиге „Хероји отаџбине“, читао Немања, син погинулог пилота Миленка Павловића.

    – Данас смо се састали да бисмо се молитвено сетили оних који су дали животе за отаџбину и истину, и који су следили јеванђелско начело да нема веће љубави него кад да човек свој живот за пријатеље своје – рекао је након помена отац Славко Папић,  и додао да такво дело треба нам буде путоказ јер је у Светом писму речено – носите бремена једни другима, „а то ми данас чинимо овим поменом“.

    Он је упутио и поруку свим сународницима да имамо хришћанску обавезу да се свакодневно у својим молитвама сећамо хероја који су изгубили животе у кампањи названој „Милосрдни анђео“, „која је била све само не то“.
    Директор Медија центра „Одбрана“ пуковник Стевица Карапанџин подвукао је да нема веће жртве од приношења живота за своје ближње.

    – Данас смо прочитали имена свих хероја одбране, из књиге „Хероји отаџбине“, а ја сам имао част да то учиним први пут, у униформи, у Хиландару 2008. године. Књига је важна нама, како бисмо се сетили јунака, али њихова имена су уписана у једну другу књигу, књигу вечног живота, пред Богом живим, у којој су и имена Косанчића, Обилића, Синђелића и Карађорђа, као и Миленка Павловића и Горана Радосављевића и осталих бесмртних хероја који су остали на светосавском путу – рекао је директор Медија центра „Одбрана“ и додао да су својим херојством они завредили да нам буду вечни светионици.

    Помен постарадалим припадницима војске у НАТО агресији је у богослужбеном протору Генерелштаба Војске Србије служио главни војни свештеник, протојереј Слађан Влајић 

    Напади НАТО започети 24. марта 1999., трајали су 11 недеља и у њима је погинуло око 2.500 људи. У бомбардовањима која су без прекида трајала 78 дана, тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће и споменици културе.

    Акција НАТО-а, коју су Влада СРЈ, али и бројни правни стручњаци назвали агресијом, уследила је после неуспешних преговора о решењу кризе на Косову у Рамбујеу и Паризу, фебруара и марта 1999. године.

    ФБ Саша Милутиновић
  5. Волим
    Милан Ракић got a reaction from ines for a Странице, Отац Сава (Јањић): Православни Албанци у посети Дечанима   
    Са радошћу смо примили групу православних студената теологије и верника из Албаније, са академије манастира св. Власија у Драчу.

    Са нашом браћом и сестрама из Албаније дошао је и о. Никола свештеник из Драча. Верници из Албаније су се причестили на св. Литургији, поклонили моштима св. Краља Стефана, а након братског разговора и обиласка манастира отпевали су нам и пар црквених песама на албанском језику.

    Наши поклоници из Драча посетили су такође и Пећку Патријаршију и светиње Призрена. И ми и наши гости растали смо се обогаћени овим братским сусретом са чврстом жељом да се поново видимо и заједно прославимо Бога.
    Архимандрит Сава Дечанац, ФБ
     
  6. Волим
    Милан Ракић got a reaction from александар живаљев for a Странице, Помен првом српском пилоту   
    На гроб наредника Петровића цвеће је положио Начелник штаба Ратног ваздухопловства и ПВО пуковник Александар Бјелић, а венце и цвеће су положиле и делегације Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије, Завичајног удружења "Михаило Петровић" из Влакче, Ваздухопловне фондације "Михаило Петровић", Удружења пилота "Курјаци са Ушћа", потомци и поштоваоци.

    Помен првом српском војном пилоту је служио јереј Александар Затезало из Команде РВ и ПВО.

    Потом је у Команди РВ и ПВО у Земуну, пуковник Бјелић приредио пријем.

    Поводом годишњице страдања првог српског пилота данас ће у Дому ваздухопловства у Земуну бити отворена изложба „Сећање на ваздухопловне жртве“.

    Наредник Михаило Петровић, први српски пилот са дипломом, трагично је настрадао 20. марта 1913. у борбеном лету код Скадра у Првом балканском рату.

    Михаило Петровић је био пилот са дозволом број један. (Ње­го­ва пи­лот­ска дипло­ма ФАИ (Међуна­род­не ва­зду­хо­плов­не фе­де­ра­ци­је) но­си број 979 од јуна 1912. године, а код нас број је­дан.) 

    Припадао је првој групи од шест српских пилота школованих у Француској 1912. године. На Фарманову пилотску школу у Француској се уписао када је српска војска 1912. године позвала добровољце да се пријаве за пилотску обуку. Завршне испите је положио месец дана пре осталих из групе.
    УПВЛПС, ВС
    фото: Драгољуб Швабић, ВС, УПВЛПС 
  7. Волим
    Милан Ракић got a reaction from AnaLaz for a Странице, Отац Сава (Јањић): Православни Албанци у посети Дечанима   
    Са радошћу смо примили групу православних студената теологије и верника из Албаније, са академије манастира св. Власија у Драчу.

    Са нашом браћом и сестрама из Албаније дошао је и о. Никола свештеник из Драча. Верници из Албаније су се причестили на св. Литургији, поклонили моштима св. Краља Стефана, а након братског разговора и обиласка манастира отпевали су нам и пар црквених песама на албанском језику.

    Наши поклоници из Драча посетили су такође и Пећку Патријаршију и светиње Призрена. И ми и наши гости растали смо се обогаћени овим братским сусретом са чврстом жељом да се поново видимо и заједно прославимо Бога.
    Архимандрит Сава Дечанац, ФБ
     
  8. Волим
    Милан Ракић got a reaction from MiguelAngel94 for a Странице, Отац Сава (Јањић): Православни Албанци у посети Дечанима   
    Са радошћу смо примили групу православних студената теологије и верника из Албаније, са академије манастира св. Власија у Драчу.

    Са нашом браћом и сестрама из Албаније дошао је и о. Никола свештеник из Драча. Верници из Албаније су се причестили на св. Литургији, поклонили моштима св. Краља Стефана, а након братског разговора и обиласка манастира отпевали су нам и пар црквених песама на албанском језику.

    Наши поклоници из Драча посетили су такође и Пећку Патријаршију и светиње Призрена. И ми и наши гости растали смо се обогаћени овим братским сусретом са чврстом жељом да се поново видимо и заједно прославимо Бога.
    Архимандрит Сава Дечанац, ФБ
     
  9. Волим
    Милан Ракић got a reaction from александар живаљев for a Странице, Отац Сава (Јањић): Православни Албанци у посети Дечанима   
    Са радошћу смо примили групу православних студената теологије и верника из Албаније, са академије манастира св. Власија у Драчу.

    Са нашом браћом и сестрама из Албаније дошао је и о. Никола свештеник из Драча. Верници из Албаније су се причестили на св. Литургији, поклонили моштима св. Краља Стефана, а након братског разговора и обиласка манастира отпевали су нам и пар црквених песама на албанском језику.

    Наши поклоници из Драча посетили су такође и Пећку Патријаршију и светиње Призрена. И ми и наши гости растали смо се обогаћени овим братским сусретом са чврстом жељом да се поново видимо и заједно прославимо Бога.
    Архимандрит Сава Дечанац, ФБ
     
  10. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Вилер Текс for a Странице, Отац Сава (Јањић): Православни Албанци у посети Дечанима   
    Са радошћу смо примили групу православних студената теологије и верника из Албаније, са академије манастира св. Власија у Драчу.

    Са нашом браћом и сестрама из Албаније дошао је и о. Никола свештеник из Драча. Верници из Албаније су се причестили на св. Литургији, поклонили моштима св. Краља Стефана, а након братског разговора и обиласка манастира отпевали су нам и пар црквених песама на албанском језику.

    Наши поклоници из Драча посетили су такође и Пећку Патријаршију и светиње Призрена. И ми и наши гости растали смо се обогаћени овим братским сусретом са чврстом жељом да се поново видимо и заједно прославимо Бога.
    Архимандрит Сава Дечанац, ФБ
     
  11. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Августин for a Странице, Ђуро Шушњић: О књизи и телевизији   
    Пошто новине, часописи и књиге нису најефикаснија средства убеђивања, разумљиво је да се убеђивачи окрећу моћнијим средствима: филму, телевизији и радију. Ова средства – унутар једног система власништва и контроле – како по свом облику тако и по структури, одговарају потребама тога система. Систем нема потребу за читањем и размишљањем већ за гледањем и слушањем.

    Књига тера човека да мисли, телевизија га омамљује; књига га осамљује, филм и телевизија га враћају групи; садржај књиге доживљава се индивидуално, садржај филма и телевизије колективно; читање захтева интелектуални напор, гледање удобан смештај; читати се може полагано и по мало, гледати се мора брзо и много; књига се може поново читати, телевизијску серију тешко је понављати; књига је јевтина за производњу али вредна за читаоца; филм, телевизијске и радио емисије су скупе за производњу али обично јевтине за потрошњу; књигу производи личност за друге личности, телевизијске серије производе групе за масу; књигу читају искусни зналци, телевизију гледају неискусни и слабије образовани потрошачи; књига је продужетак људског разума, телевизија људског тела; књига је неписмене учинила подређенима, телевизија им је повратила пољуљани углед; књига задовољава лични укус, телевизија масовне нагоне; књига је културно добро, телевизијска серија потрошна роба; књига се може читати кад се хоће, телевизија се гледа кад се мора; књига обично подучава и васпитава, телевизија забавља и експлоатише; књига информише, телевизија манипулише (реклама, пропаганда, индоктринација); књига захтева разумевање без обавезе слагања, телевизија подстиче слагање без обавезе разумевања; књига омогућава стварну комуникацију, телевизија спречава комуникацију (број оних који одашиљу поруке у односу на број оних који те поруке примају чудесно је мали); књига је учионица без ограда, телевизија је затвор без зидова; књига је створена за оне који се чуде и мисле о животу, телевизија је измишљена за оне који се чуде овима што мисле.
    Ђуро ШУШЊИЋ, Рибари људских душа: Идеја манипулације и манипулација идејама (1976)

  12. Свиђа ми се
    Милан Ракић је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Свештеник Георгије Максимов: Двадесет питања јеросхимонаху Рафаилу (Берестову)   
    У писму јеросхимонаха Рафаила (Берестова) нису се нашли одговори ни на једно од питања која се тичу његове делатности и његових побуда. Зато сам сада набројао та питања

    О. Рафаил и о. Онуфрије
     
    (Блог свештеника Георгија Максимова, 9. 3. 2018)
    После доста бурног развоја моје полемике с расколницима – следбеницима јеросхимонаха Рафаила (Берестова), добио сам од њега отворено писмо, у којем ми захваљује за „лекцију смирења“ и скромно признаје да не сматра себе старцем. О. Рафаил је замолио људе да ми проследе своје писмо, што су многи и урадили. Нажалост, у његовом писму нису се нашли одговори ни на једно од питања која се тичу његове делатности и његових побуда. Зато сам у одговору набројао та питања, да би о. Рафаилу било лакше да одговара. И тако, сада молим оне који имају могућност да предају та питања о. Рафаилу (Берестову). Такође предлажем могућност онима које, као и мене, занимају одговори на ова питања, да се придруже писму. Ако желите, можете у коментарима написати ваше податке и додаћу Вас у текст писма као потписнике. О. Рафаил воли да потписује разна колективна отворена писма и изјаве, тако да ће можда присуство много потписника помоћи да брже добије моја питања. Ево их:
    __________________________________
    Драги о. Рафаиле,

    Свештеник Георгије Максимов
    Захваљујем Вам за писмо. Међутим, из Вашег писма се стиче утисак да све материјале које сам записао ви сводите на ругање и омаловажавање Вас лично, и једино питање на које сте одговорили јесте да ли Вас треба сматрати старцем? Међутим, свођење целе настале озбиљне расправе само на то питање је, по мом мишљењу, неоправдано. Могуће је да Вам Ваши помоћници нису дали да погледате моје видео снимке, а можда и јесу, али нисте имали времена да их погледате. Ја и не инсистирам на томе да их обавезно погледате. Да би вам било лакше, ја сам издвојио из свега што сам рекао у расправи двадесет питања које имају суштинску важност, и изложио сам их у писменом облику. Прилажем их испод и биће ми драго да добијем од Вас одговоре, и неће само мени бити драго, пошто делатност који Ви и Ваши помоћници спроводите збуњује многе православне људе.
    ПРВО ПИТАЊЕ
    Зашто Ви ширите такозвани „Руски символ вере?“ Тај текст, који се на интернету лажно приписује или Св. Јовану Шангајском или Теодосију (Кашину) нема с њима никакве везе, и уствари га је 1999. године саставио расколник Ефрем (Красовски). Од давнина су у Цркви символом вере називали текстове у којима се „малим бројем речи излагала целокупност свих коренитих догмата Хришћанства“ (митр. Макарије (Булгаков)). Тако да сам назив „символ вере“ подразумева догматски значај текста. Након потврђивања Никејско-Цариградског символа вере, седмим правилом III Васељенског сабора установљено је: „да не буде дозвољено ником да изговара, или пише, или саставља другу веру осим оне одређене од светих отаца, који су се сабрали у граду Никеји са Светим Духом“. Зато се чак и Васељенски сабори који су уследили нису усудили да своје дефиниције вере називају „символом вере“ или да некако допуњују раније утврђени символ. И ево на крају XX века Ефрем (Красовски), рашчињен у Заграничној цркви, усудио се да назове свој текст „руски символ вере“, и још је позвао руске људе да га читају „одмах после Никејско-Цариградског“. У том тексту већ се само на основу његовог назива државном монархистичком уређењу приписује догматски и конкретно сотериолошки значај (вера у монархију је повезана са „спасењем душа наших“). То је увођење новог учења, које потпада под анатему отаца VII Васељенског Сабора: „Оне који додају било шта учењу саборне Цркве… ми предајемо анатеми“. Осим тога, у том „символу“ је изложена јавна лаж: да је наводно „Православна Царска Аутократија… утврђена за вечна времена ради мира и благостања Отаџбине Руске“. 1917. године прекинута је царска аутократија у Русији, и само на основу те чињенице она не може бити названа вечном и, према томе, реч је о увођењу не само новог, него и очигледно лажног догмата. Зашто Ви и Ваша чеда ширите нови символ вере и нове, лажне догмате?
    ДРУГО ПИТАЊЕ
    Зашто ви ширите лажно пророчанство о томе да ће наводно будући руски цар бити истовремено и патријарх? Па то је забрањено канонима; шесто апостолско правило гласи: „Епископ да не прима на себе световне дужности, иначе ће му се одузети свештенички чин“. Према томе, такав цар-патријарх био би прекршилац и непоштовалац канона, и Ви, ширећи то лажно пророчанство (а лажно је јер јавно противречи апостолским правилима), пропагирате кршење канона Цркве као нешто нормално и чак похвално. Вреди такође узети у обзир да је и преп. Максим Исповедник директно и без страха говорио да цар не може бити свештенослужитељ, и то је била једна од оптужби против њега од стране јеретика.
    ТРЕЋЕ ПИТАЊЕ
    Зашто Ви проповедате ново учење о томе да ће се наводно од будућег цара Русије „изменити цела васељена“? И подмећете то као истину од Бога, наводећи сумњиво виђење кијевског свештеника коме је забрањено служење? Да ли се Васељена сваки пут мењала због прошлих руских царева? Да ли се она мењала због грчких, српских, грузијских, бугарских и других православних монарха? Ако јесте, на који начин и који светитељи о томе уче? А ако се због прошлих није мењала, зашто ће се онда због будућег променити? И на који начин?
    ЧЕТВРТО ПИТАЊЕ
    Зашто Ви учите да наводно треба крстити људе које су умрли некрштени, када 26. правило Картагинског сабора то директно забрањује: „Да се не догоди незнање презвитера да крсте оне који су већ скончали“?
    ПЕТО ПИТАЊЕ
    Ви сте изјавили много пута да је нови руски пасош печат антихриста, ко га извади, тај „се поистовећује са сатаном и његовим системом антикрштења“. Слично сте говорили и о матичним бројевима грађана, личним картама, здравственим књижицама, пензионим и другим картицама. Притом Ви и Ваша чеда имате иностране пасоше, које издаје исти систем као и горе наведене документе. Како то да Ваши инострани пасоши остају имуни на нечистоте антихристовог система, који издаје све сличне документе што их називате антихристовим? „Зар може из истог извора тећи слатко и горко“ (Јак. 3:11). Зар сте заборавили да „не може дрво добро плодове зле рађати, ни дрво зло, плодове добре рађати“ (Мт. 7:18). Како је могло зло дрво антихристовог система родити добар плод у виду ваших иностраних пасоша?
    ШЕСТО ПИТАЊЕ
    Ви сте прогласили анатему чак и физичким носиоцима – чиповима, картицама и пасошима, као упрљаним антихристовим системом. Зашто новац који Ви примате као прилог и плате за „светогорски корен“ од људи који имају те документе, и који су одштампани од истог система који је и направио те документе, сматрате добрим да се узима и од њих живи? Зашто се Ви од новца произведеног тим системом не одричете и на њих не бацате анатему? Зар неће антихрист користити новац за успостављање свог утицаја? Каква то чудесна благодатна сила омогућују новцу да остане неупрљан од антихристовог система? Зашто се утицај те благодатне силе односи само на новац који Ви примате и на Ваше иностране пасоше, а не односи се, на пример, на матичне бројеве и личне карте?
    СЕДМО ПИТАЊЕ
    Ви сте много пута јавно позивали људе да спале нове руске пасоше, које сте називали масонским. Притом Ваш помоћник јеромонах Онуфрије „духовно руководи“ независно установљеним женским „скитом“ (тзв. Иверско-Серафимова пустиња) у селу Бољшоје Јакшино Селижаровске општине Тверске области. И, по речима очевидаца, настојатељица монахиња Антонија (Јегорова) има нови руски пасош. Још најмање једна сестра по благослову јеромонаха Онуфрија исто има руски пасош. Сестре тог „скита“ кажу да, по Вашим и речима о. Онуфрија, иако је тај пасош „веома лош“, ради благог дела неки могу да га задрже. Како то објашњавате, о. Рафаил? Те сестре, укључујући и „настојатељку скита“ нешто нису схватиле или су измислиле? Или то јеромонах Онуфрије у тајности од Вас благослови према свом нахођењу некима да користе руске пасоше? Или се све то догађа по Вашем знању и благослову и Ви сте променили своје мишљење? Али зашто Ви то онда не кажете гласно, што је изгледа случај ако вађење новог пасоша не представља однос са сатаном и антикрштењем и дозвољено је хришћанима и чак монасима?
    ОСМО ПИТАЊЕ 
    Ви сте пре више од годину дана објавили апел са речима: „не идите више у цркве где помињу слуге антихриста – екуменисте“ на тај начин позвавши да се не иде у цркве где помињу патријарха. Али истовремено, када Вам је било потребно, Ви сте мирно отишли у манастир Хиландар, и стајали сте тамо у храму на служби, на којој су помињали патријарха Вартоломеја. Зашто сами не испуњавате то на шта позивате друге? Ви кажете да тајне свештеника, који помињу патријарха, важе, што значи да је у чаши са причешћем – Христос. Зашто онда позивате хришћане да не иду туда где је Христос, и куда и Ви сами, када Вам је то потребно, идете?
    ДЕВЕТО ПИТАЊЕ
    Ваш помоћник о. Онуфрије објавио је текст у којем се изјављује да Ви награђујете звањем генералисимуса А. Добичина и Г. Цареву, а касније сте потврдили ту „награду“ и на видео снимку. Ко Вас је јавно опуномоћио да делите звања генералисимуса Вама блиским људима? Зар не мислите да је гордо и да не одговара монашком смирењу себе овластити и делити звања другима?
    ДЕСЕТО ПИТАЊЕ
    Да ли је по Вашем благослову Ваш помоћник јеромонах Онуфрије (Стебељев-Веласкез) објавио на сајту „Москва-Трећи Рим“ текст у којем се међу мученицима који се за нас моле помињу отворени атеисти (Г. Трошев), а међу савременим „херојима Свјатој Руси“ лица која су се одрекла Христа и примила ислам (А. Ковтун), а такође и нео-пагани, укључујући и оне који су спаљивали православне капеле (В. Лукоњин)? Да ли то значи да Ви и Ваша сабраћа верујете да се атеист, без обзира на своје одрицање од Бога, може не само спасти, већ и постати свети мученик, а херојима се могу сматрати одступници од Христа? Ако је јеромонах Онуфрије то објавио без Вашег знања, независно, зашто се он до сада није јавно извинуо православним људима које је збунио својим текстом? Исто као и Ваш „генералисимус“ А. Добичин, који је поставио тај текст? Зашто они ћуте чак и након што су их више пута јавно питали за ту публикацију?
    ЈЕДАНАЕСТО ПИТАЊЕ
    Зашто Ви називате себе и своје саборце исповедницима и дозвољавате да вас тако називају? Зар не знате да је исповеднички чин – чин светости, који се односи на оне које су мучили због вере, али не до смрти? Ко је и како Вас мучио или подвргавао тортури због вере? Колико је познато, ничег сличног у Вашој биографији није било, шта више – патријарх, од кога Ви позивате да се одступи, до сада не само да Вас није лишио чина, већ вам није ни забранио служење, а Ваши стамбени услови не само да се нису погоршали, него су се у међувремену побољшали (појавила се кућица на Криту). У чему је онда ваше исповедништво? Одговара ли хришћанској скромности додељивати себи или дозвољавати другима да Вам додељују име које добијају само светитељи одређених заслуга?
    ДВАНАЕСТО ПИТАЊЕ
    Зашто Ви називате себе и дозвољавате јеромонаху Онуфрију да себе назива монасима-светогорцима, иако нисте пријављени ни у једној евиденцији било ког светогорског манастира? Шта више, лично сте још 2002. године добили службени документ о неопходности напуштања Свете Горе, и притом, колико је познато, значајан део године не живите на Светој Гори?
    ТРИНАЕСТО ПИТАЊЕ
    године Ви сте, о. Рафаил, говорили да „Патријарха треба помињати… Ево иде осми сабор, на којем хоће да уведу јединство с католицима, нови стил, скраћивање постова, поновну женидбу свештенства и ожењен епископат… Добро, ми смо спремни чак и то да истрпимо, али када буду помињали Папу – ни у ком случају“. Године 2010. Ви сте такође говорили да ће прекидање помињања патријарха постати могуће у случају да он „почне молитвено да помиње папу Римског“. Ви сте упозоравали: „Важно је да не почне да се делује пре времена. Да се реагује на то чега још нема“. Међутим, 28. јануара 2016. Ви сте изјавили неопходност прекидања помињања патријарха Кирила, иако се ништа од тога што сте набројали није догодило, и папу Римског у Руској Цркви нису почели да помињу. Зашто сте онда почели да противречите себи и поступили сте управо онако како сте раније упозоравали да не треба поступати? Зашто сте почели „да делујете пре времена“? ЧЕТРНАЕСТО ПИТАЊЕ
    У априлу 2016. године говорили сте да ће се на Критском сабору разјаснити: „видећемо шта ће он (патријарх Кирил) радити, можда ће се успротивити јеретичком сабору, тада ћемо га примити као нашег светог патријарха. А ако он прихвати, учествује у сабору и потпише, онда више неће бити наш патријарх, већ расколник“. Као што је познато, патријарх Кирил је одбио да отпутује на сабор, одбио је да пошаље било какву делегацију, није учествовао на Критском сабору и није потписао документе који су тамо усвојени; шта више, Синод наше Цркве на челу са патријархом службено је изјавио 15. јула 2016. године, да се „Сабор одржан на Криту не може сматрати Свеправославним, а документи који су на њему усвојени не изражавају општеправославни консензус“. Архијерејски сабор је 2017. године поновио исто и додао отворену критику Критског сабора, између осталог указавши да усвојене документе не треба „сматрати примерним изразима истине православне вере и Црквеног Предања“. Међутим, без обзира на то, Ви не само да нисте одржали своју реч и нисте га прихватили „као свог светог патријарха“, већ сте предали патријарха Кирила анатеми. Зашто сте нарушили сопствено обећање? Зашто говорите једно, а чините друго?
    ПЕТНАЕСТО ПИТАЊЕ
    Да ли је по Вашем благослову или тајно од Вас братија Ваша на Светој Гори, при активном учешћу јеромонаха Онуфрија, организовала продају у Русији, Грчкој и Бугарског делова луковице биљке козлац као „светогорског корена“, који наводно лечи рак у последњем стадијуму, под условом одбијања обичног лечења и за цену од 50 евра по тегли? Да ли је по вашем благослову јеромонах Онуфрије лагао када је јавно изјављивао да је то „средство против рака познато монасима већ стотинама година“, како га производе и продају, између осталог, у Дохијару, како је његова делотворност потврђена лабораторијским испитивањима?
    ШЕСНАЕСТО ПИТАЊЕ
    Какав је Ваш однос према томе што Ваша духовна чеда прете физичким обрачуном онима који се осмељавају да Вас и њих критикују? Конкретно, Ваш „генералисимус“ А. Добичин ми је претио, а претње су добијали и други људи. Да ли они то раде по Вашем благослову, и да ли Ви одобравате слично понашање Ваших духовних чеда?
    СЕДАМНАЕСТО ПИТАЊЕ
    Како се усуђујете да говорите о будућности, када је из Ваших речи очигледно да не поседујете дар пророштва? 2010. године изјавили сте да се припрема сабор на Родосу, на којем ће „наши патријарси почети да помињу Папу“. Притом сте додавали: „Мислим да ће тако бити!“ Сабор није био на Родосу, већ на Криту, и патријарси после њега нису почели да помињу папу. Године 2015. сте изјавили: „Мислим да ће следеће године почети рат… Мислим да ће следеће године он бити на Духове“. Рат на Духове 2016. није почео. Зашто после тога с Ваше стране није било никаквих извињења за то што сте збунили многе људе својим гатањем о будућности?
    ОСАМНАЕСТО ПИТАЊЕ
    На видео снимку је забележено како у Вашем присуству Ваш помоћник јеромонах Онуфрије (Стебељев-Веласкез) назива господарем неког човека кога и Ви више пута спомињете као „Будућег цара“ Русије. Али пре званичног доласка на престо човек се не може звати господаром. Зашто Ви газите на тај начин законе Руског царства, установљене од стране правих царева?
    ДЕВЕТНАЕСТО ПИТАЊЕ
    Заједничко боравиште жена из Тверској области које сте организовали Ви и Ваш помоћник јеромонах Онуфрије називате не само Иверско-Серафимовом пустињом, већ и Светогорским метохом – барем га тако назива настојатељица монахиња Антонија (Јегорова), која себе зове „геронтиса“. Осим тога има још неколико ваших следбеника у Абхазији, који себе зову „Светогорским подворјем“. По уставу Свете Горе (чл. 14), само један од двадесет светогорских манастира може да отвара подворје (метох), и то само с благословом надлежног архијереја. На основу чега се усуђујете да доделите статус светогорских метоха заједницама Ваших следбеника у Русији и Абхазији, без икаквог права на то, и да ли сте обавестили о тим својим делатностима игумана манастира Хиландара, на чијој земљи боравите у својству госта?
    ДВАДЕСЕТО ПИТАЊЕ
    Ви сте изјавили да сте доделили звање генералисимуса А. Добичину као награду за његову делатност на интернету. Он је уредник сајта „Москва Трећи Рим“. На том сајту се регуларно објављују материјали који садрже наводе сумњивих аутора-езотерика, рекламе јоге и јеретички садржаји (на пример, проповед именославске јереси, осуђене пре револуције од стране две помесне Цркве и после револуције од стране светитеља Тихона и Серафима (Собољева)). Пошто се редакција сајта регуларно позива на Ваш ауторитет, објасните, молим вас, да ли стварно одобравате сличне садржаје и препоручујете их за читање православним људима?
    С нестрпљењем очекујем Ваше одговоре,
    свештеник Георгије Максимов 
    Овом писму су се такође придружили:
    Архимандрит Никанор (Мишков), игуман монастира Светих Козме и Дамјана, Бугарска Православна Црква
    Протојереј Максим Обухов, Москва
    Протојереј Виталиј Рибаков, Рјазањ
    Јеромонах Корнилије (Колосков), реп. Адигеја
    Јеромонах Михеј (Шаповалов), Мордовија
    Свештеник Алексиј Сергејев, Пенза
    Свештеник Андреј Барабаш, Курск
    Свештеник Дионисиј Моничев, Ставропољ
    Свештеник Дионисиј Осадчиј, Брјанск
    Свештеник Георгиј Молчанов, Можајск
    Свештеник Андреј Нестеров, Луганск
    Свештеник Сергиј Доронченко, Нарткала
    Свештеник Анатолиј Слободчиков, Бежаници
    Свештеник Сергиј Корељски, Архангелск
    Свештеник Фјодор Сидоров, Москва
    Свештеник Илија Точуков, Владивосток
    Ђакон Аркадиј Кедров, Киров
    Ђакон Георгиј Кључников, Москва
    Ђакон Николај Лавренов, Москва
    Ђакон Авксентиј (Казаков)
    Монахиња Јелисавета (Горњицкаја)
    следе имена још педесетак мирјана
    Са руског посрбио: Светозар Поштићhttps://stanjestvari.com/2018/03/13/maksimov-berestovu/
  13. Волим
    Милан Ракић got a reaction from александар живаљев for a Странице, Ђуро Шушњић: О књизи и телевизији   
    Пошто новине, часописи и књиге нису најефикаснија средства убеђивања, разумљиво је да се убеђивачи окрећу моћнијим средствима: филму, телевизији и радију. Ова средства – унутар једног система власништва и контроле – како по свом облику тако и по структури, одговарају потребама тога система. Систем нема потребу за читањем и размишљањем већ за гледањем и слушањем.

    Књига тера човека да мисли, телевизија га омамљује; књига га осамљује, филм и телевизија га враћају групи; садржај књиге доживљава се индивидуално, садржај филма и телевизије колективно; читање захтева интелектуални напор, гледање удобан смештај; читати се може полагано и по мало, гледати се мора брзо и много; књига се може поново читати, телевизијску серију тешко је понављати; књига је јевтина за производњу али вредна за читаоца; филм, телевизијске и радио емисије су скупе за производњу али обично јевтине за потрошњу; књигу производи личност за друге личности, телевизијске серије производе групе за масу; књигу читају искусни зналци, телевизију гледају неискусни и слабије образовани потрошачи; књига је продужетак људског разума, телевизија људског тела; књига је неписмене учинила подређенима, телевизија им је повратила пољуљани углед; књига задовољава лични укус, телевизија масовне нагоне; књига је културно добро, телевизијска серија потрошна роба; књига се може читати кад се хоће, телевизија се гледа кад се мора; књига обично подучава и васпитава, телевизија забавља и експлоатише; књига информише, телевизија манипулише (реклама, пропаганда, индоктринација); књига захтева разумевање без обавезе слагања, телевизија подстиче слагање без обавезе разумевања; књига омогућава стварну комуникацију, телевизија спречава комуникацију (број оних који одашиљу поруке у односу на број оних који те поруке примају чудесно је мали); књига је учионица без ограда, телевизија је затвор без зидова; књига је створена за оне који се чуде и мисле о животу, телевизија је измишљена за оне који се чуде овима што мисле.
    Ђуро ШУШЊИЋ, Рибари људских душа: Идеја манипулације и манипулација идејама (1976)

  14. Волим
    Милан Ракић got a reaction from "Tamo daleko" for a Странице, Епископ ГРИГОРИЈЕ: Глупост није дефект интелекта   
    Тек скоро сам научио да је глупост можда опаснија пo друштво и од самог зла будући да зло дође и прође, буде и нестане. Злу се можемо супротстављати, можемо га разобличити, показати другима да се ради о злу и можда већ тада има наде да му неко храбар стане на пут.
    Међутим, глупост не трпи савјета, а притом је њен носилац преиспуњен собом и само(за)довољан, спреман је увијек и свагда за напад. Он је готов унедоглед понављати исте фразе, крилатице и пароле. Он засигурно није философ који разабира шта је добро, а шта зло; он (поста)је мјерило свему, те главни критичар свега и свачега. По ријечима теолога Дитриха Бонхофера, глупост није дефект интелекта него дефект људскости, јер несумњиво је да многи људи који су обремењени глупошћу имају врло развијен интелект. О тој појави размишљао је и велики Андрић, дошавши до сљедећег закључка: „Постоји такав тип несрећног човјека који од рођења до смрти живи у заблуди да је по нечем позван да се бави јавним пословима, да исправи што је криво и изводи на чистину што је замршено, а у ствари он се бави само самим собом и својим мутним амбицијама, и ничим више и ничим другим. У круг тих својих послова он увлачи све: идеје, покрете, установе, јавне људе и скромне незнанце. Болујући од фиксне идеје да је он у вези са свим што постоји и да се све на свету њега тиче, он ниже грешку на грешку и глупост на глупост. Али, убеђен и упоран, он то не примећује. Сваки корак му је погрешан, јер иде у наопаком правцу. И на штету је и досаду свему и свима око себе” (из књиге Знакови поред пута).
    О овој теми је писано још у Старом завјету у којем се на једном мјесту наводи да ако доброме дамо савјет, послушаће нас, а да зломе ништа не треба казивати, јер ће нас замрзити (Приче Соломонове 9.1–11). Ако желимо избјећи погрешку на коју нас упозорава премудри Соломон, требало би да тежимо страху Божијем као почетку мудрости (Пс. 110). Другим ријечима, будући одговорни пред Богом, проналазићемо пут који води надилажењу глупости.
    Из свега поменутог намеће се питање како заправо треба да се опходимо са овако убијеђенима и упорнима људима? Увјерен сам да са сваким човјеком, па и са оним који посједује наведени дефект, треба поступати крајње благо, с љубављу, јер једино су љубав и пажња надразумне и дотичу нас у срж бића. Међутим, љубав подразумијева озбиљну жртву, испуњену милошћу Божијом, те као таква треба да буде ослобађајућа за оне о којима је ријеч. Ако пак нисте спремни на такав подвиг, онда се од наведене пошасти уклањајте. Уклањајте се на све могуће начине и прије свега се трудите да избјегнете било какву комуникацију са таквим људима, јер они ће је на неки волшебан начин заодјенути својом непоколебљивом глупошћу, која све зна и на све има одговор. Такви су пренебрегнули ону чувену јеванђеоску тврдњу која каже да је једино Бог Истина, јер они за себе мисле и говоре: „Истина то сам ја“.
    Према томе, ако наша љубав не зацијели тај личносни дефект, онда се треба клонити људи који га посједују. У вези с тим увјерен сам да трбух и крух нису главни разлози егзодуса паметних. Главни разлог су свјесни и подсвјесни страхови од овако недобронамјерних људи и уклањање од њихове глупости. Неко се може запитати зашто одлазити негдје друго, зар не би било довољно уклањати се од таквих људи овдје и сада? Нажалост, проблем произилази из тога што се такви људи неће клонити вас, неће вас оставити на миру. Будући да постоје крајеви у којима је увријежено схватање да глупост треба игнорисати и не давати јој снаге тако што ће јој се придавати било какав значај – многи се склањају у такве крајеве, гдје су постигнуте норме које глупост не хране, не бране и не дају јој да дјелује. Интересантно је да, бјежећи од глупости, бјеже сви они који су иоле паметнији, без обзира на боју коже, вјеру или нацију, иако се на тај начин неки од њих заувијек растају од кућног прага, од завичаја и простора сопственог језика и предања. Међутим, у том општем покрету уз паметне неријетко пођу и неки од оних о којима причамо, те се тако нађу унутар друштва у коме нико не обраћа пажњу на њихову глупост. Ова чињеница доводи до дубоких унутрашњих потреса у њиховом бићу те, као посљедицу тога, они почињу пуцати на људе и газити их. Таквом трагичном исходу данас смо често свједоци, макар путем средстава информисања. Свакако није искључено ни то да се у новом окружењу удруже са својим истомишљеницима којих сигурно нигдје не мањка. Из свега овога видимо да ни напреднији свијет за овакве случајеве нема рјешење, јер је очигледно да су они који су заробљени глупошћу добили предност те из дана у дан овладавају новим просторима. Само по себи намеће се питање ко им је то допустио и зашто? Страхујем да су они у дослуху са онима који имају моћ да им то допусте. Тиме је, умјесто страха Божијег као почетка мудрости, завладао страх од људи као почетак глупости.
    Промишљање о овој теми подсјети ме, између осталог, и на једну причу коју сам давно чуо, а тиче се дечанског игумана Јустина и оних већ давних времена, седамдесетих година прошлога вијека. Наиме, једном је један младић, који је као сироче одрастао у Високим Дечанима, упитао старца игумана зашто се у манастиру не обнавља монаштво и не долазе нови људи, а чак ако неко и дође, брзо се испостави да је тврдоглав и да није баш чисте памети. Наравно да је било и других узрока томе, али је игуман тада кроз шалу навео младићу овај разлог: „Па знаш, синко, нема нових људи, јер ко год је паметан отишао је у Њемачку да ради”. Шала је, као што знамо, увијек љековита, али често болно погађа у саму срж проблема.
    А сада шалу на страну: шта је за мене као хришћанина круцијално у свему овоме? Гдје је ту Бог и зашто он то допушта? Мудри пјесник би рекао: „Бог као Бог, ћути и гледа”. Можда неки мислe да би он као Бог требало нешто да уради. Али ми заборављамо да је Он урадио, показао нам је пут живећи међу нама. Исус је на глупост првосвештиника и Пилата одговарао ћутањем. Поучавао је само оне који су хтјели чути његову ријеч и није се супротстављао глупости силом. Молио се Оцу за оне који су га пљували и распињали, те је тако промијенио свијет и свјесном жртвом отворио врата новом времену. Али ми смо – први ја међу вама – то Његово поучавање заборавили. Сви бисмо ми заправо могли много научити из Христовог односа према другим људима, јер заиста има безброј дивних примјера као, рецимо, онај кад Христос пише по пијеску питајући оне који су држали камење у рукама с намјером да убију жену грешницу: „Ко је од вас без гриjеха, нека први баци камен”. Иако је међу њима несумњиво било и злих људи, увјеравам вас да није било ниједног глупог човјека, будући да су, добро размисливши, од своје накане сви одустали. Христос је глупост као и друге људске слабости лијечио благим облогама, а савремени свијет мисли да је то могуће цивилизацијским достигнућима и законима.
    Мени се пак чини да је потребно употријебити и један и други лијек, али ми као да смо, нажалост, изгубили корак с временом и не дјелујемо ни у једном правцу конкретно. Чак ми се чини да се појединици радују што људске слабости око нас цвјетају и множе се. С друге стране, свједоци смо и тога да су неки прогласили наше слабости и немоћи за примјер добре побожности. Тим поводом требало би да се запитамо да ли би Христос лијечио слабе и исцјељивао болесне да су те слабости биле саме по себи добре и бенигне? Како год било, у наше дане – било то јавно или тајно, свјесно или несвјесно – људима се намећу лоши примјери несрећних људи за образац, за узор, на шта ми одговарамо ћутањем и бјежањем.
    Другим ријечима, ми нисмо спремни на жртву без које ниједно добро није могуће. Није ли све то можда знак наше свеопште слабости и немоћи наспрам захуктале и самоувјерене глупости, која гази све пред собом, ничега се не стидећи, јер она је увијек у праву!?

  15. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Лапис Лазули for a Странице, Епископ ГРИГОРИЈЕ: Глупост није дефект интелекта   
    Тек скоро сам научио да је глупост можда опаснија пo друштво и од самог зла будући да зло дође и прође, буде и нестане. Злу се можемо супротстављати, можемо га разобличити, показати другима да се ради о злу и можда већ тада има наде да му неко храбар стане на пут.
    Међутим, глупост не трпи савјета, а притом је њен носилац преиспуњен собом и само(за)довољан, спреман је увијек и свагда за напад. Он је готов унедоглед понављати исте фразе, крилатице и пароле. Он засигурно није философ који разабира шта је добро, а шта зло; он (поста)је мјерило свему, те главни критичар свега и свачега. По ријечима теолога Дитриха Бонхофера, глупост није дефект интелекта него дефект људскости, јер несумњиво је да многи људи који су обремењени глупошћу имају врло развијен интелект. О тој појави размишљао је и велики Андрић, дошавши до сљедећег закључка: „Постоји такав тип несрећног човјека који од рођења до смрти живи у заблуди да је по нечем позван да се бави јавним пословима, да исправи што је криво и изводи на чистину што је замршено, а у ствари он се бави само самим собом и својим мутним амбицијама, и ничим више и ничим другим. У круг тих својих послова он увлачи све: идеје, покрете, установе, јавне људе и скромне незнанце. Болујући од фиксне идеје да је он у вези са свим што постоји и да се све на свету њега тиче, он ниже грешку на грешку и глупост на глупост. Али, убеђен и упоран, он то не примећује. Сваки корак му је погрешан, јер иде у наопаком правцу. И на штету је и досаду свему и свима око себе” (из књиге Знакови поред пута).
    О овој теми је писано још у Старом завјету у којем се на једном мјесту наводи да ако доброме дамо савјет, послушаће нас, а да зломе ништа не треба казивати, јер ће нас замрзити (Приче Соломонове 9.1–11). Ако желимо избјећи погрешку на коју нас упозорава премудри Соломон, требало би да тежимо страху Божијем као почетку мудрости (Пс. 110). Другим ријечима, будући одговорни пред Богом, проналазићемо пут који води надилажењу глупости.
    Из свега поменутог намеће се питање како заправо треба да се опходимо са овако убијеђенима и упорнима људима? Увјерен сам да са сваким човјеком, па и са оним који посједује наведени дефект, треба поступати крајње благо, с љубављу, јер једино су љубав и пажња надразумне и дотичу нас у срж бића. Међутим, љубав подразумијева озбиљну жртву, испуњену милошћу Божијом, те као таква треба да буде ослобађајућа за оне о којима је ријеч. Ако пак нисте спремни на такав подвиг, онда се од наведене пошасти уклањајте. Уклањајте се на све могуће начине и прије свега се трудите да избјегнете било какву комуникацију са таквим људима, јер они ће је на неки волшебан начин заодјенути својом непоколебљивом глупошћу, која све зна и на све има одговор. Такви су пренебрегнули ону чувену јеванђеоску тврдњу која каже да је једино Бог Истина, јер они за себе мисле и говоре: „Истина то сам ја“.
    Према томе, ако наша љубав не зацијели тај личносни дефект, онда се треба клонити људи који га посједују. У вези с тим увјерен сам да трбух и крух нису главни разлози егзодуса паметних. Главни разлог су свјесни и подсвјесни страхови од овако недобронамјерних људи и уклањање од њихове глупости. Неко се може запитати зашто одлазити негдје друго, зар не би било довољно уклањати се од таквих људи овдје и сада? Нажалост, проблем произилази из тога што се такви људи неће клонити вас, неће вас оставити на миру. Будући да постоје крајеви у којима је увријежено схватање да глупост треба игнорисати и не давати јој снаге тако што ће јој се придавати било какав значај – многи се склањају у такве крајеве, гдје су постигнуте норме које глупост не хране, не бране и не дају јој да дјелује. Интересантно је да, бјежећи од глупости, бјеже сви они који су иоле паметнији, без обзира на боју коже, вјеру или нацију, иако се на тај начин неки од њих заувијек растају од кућног прага, од завичаја и простора сопственог језика и предања. Међутим, у том општем покрету уз паметне неријетко пођу и неки од оних о којима причамо, те се тако нађу унутар друштва у коме нико не обраћа пажњу на њихову глупост. Ова чињеница доводи до дубоких унутрашњих потреса у њиховом бићу те, као посљедицу тога, они почињу пуцати на људе и газити их. Таквом трагичном исходу данас смо често свједоци, макар путем средстава информисања. Свакако није искључено ни то да се у новом окружењу удруже са својим истомишљеницима којих сигурно нигдје не мањка. Из свега овога видимо да ни напреднији свијет за овакве случајеве нема рјешење, јер је очигледно да су они који су заробљени глупошћу добили предност те из дана у дан овладавају новим просторима. Само по себи намеће се питање ко им је то допустио и зашто? Страхујем да су они у дослуху са онима који имају моћ да им то допусте. Тиме је, умјесто страха Божијег као почетка мудрости, завладао страх од људи као почетак глупости.
    Промишљање о овој теми подсјети ме, између осталог, и на једну причу коју сам давно чуо, а тиче се дечанског игумана Јустина и оних већ давних времена, седамдесетих година прошлога вијека. Наиме, једном је један младић, који је као сироче одрастао у Високим Дечанима, упитао старца игумана зашто се у манастиру не обнавља монаштво и не долазе нови људи, а чак ако неко и дође, брзо се испостави да је тврдоглав и да није баш чисте памети. Наравно да је било и других узрока томе, али је игуман тада кроз шалу навео младићу овај разлог: „Па знаш, синко, нема нових људи, јер ко год је паметан отишао је у Њемачку да ради”. Шала је, као што знамо, увијек љековита, али често болно погађа у саму срж проблема.
    А сада шалу на страну: шта је за мене као хришћанина круцијално у свему овоме? Гдје је ту Бог и зашто он то допушта? Мудри пјесник би рекао: „Бог као Бог, ћути и гледа”. Можда неки мислe да би он као Бог требало нешто да уради. Али ми заборављамо да је Он урадио, показао нам је пут живећи међу нама. Исус је на глупост првосвештиника и Пилата одговарао ћутањем. Поучавао је само оне који су хтјели чути његову ријеч и није се супротстављао глупости силом. Молио се Оцу за оне који су га пљували и распињали, те је тако промијенио свијет и свјесном жртвом отворио врата новом времену. Али ми смо – први ја међу вама – то Његово поучавање заборавили. Сви бисмо ми заправо могли много научити из Христовог односа према другим људима, јер заиста има безброј дивних примјера као, рецимо, онај кад Христос пише по пијеску питајући оне који су држали камење у рукама с намјером да убију жену грешницу: „Ко је од вас без гриjеха, нека први баци камен”. Иако је међу њима несумњиво било и злих људи, увјеравам вас да није било ниједног глупог човјека, будући да су, добро размисливши, од своје накане сви одустали. Христос је глупост као и друге људске слабости лијечио благим облогама, а савремени свијет мисли да је то могуће цивилизацијским достигнућима и законима.
    Мени се пак чини да је потребно употријебити и један и други лијек, али ми као да смо, нажалост, изгубили корак с временом и не дјелујемо ни у једном правцу конкретно. Чак ми се чини да се појединици радују што људске слабости око нас цвјетају и множе се. С друге стране, свједоци смо и тога да су неки прогласили наше слабости и немоћи за примјер добре побожности. Тим поводом требало би да се запитамо да ли би Христос лијечио слабе и исцјељивао болесне да су те слабости биле саме по себи добре и бенигне? Како год било, у наше дане – било то јавно или тајно, свјесно или несвјесно – људима се намећу лоши примјери несрећних људи за образац, за узор, на шта ми одговарамо ћутањем и бјежањем.
    Другим ријечима, ми нисмо спремни на жртву без које ниједно добро није могуће. Није ли све то можда знак наше свеопште слабости и немоћи наспрам захуктале и самоувјерене глупости, која гази све пред собом, ничега се не стидећи, јер она је увијек у праву!?

  16. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Јанко for a Странице, Нова теолошка "звезда" на "Интернет небу": Портал "Теологија.нет"   
    Како се може видети на самом сајту, Теологија.нет је теолошки интернет магазин чији је циљ промовисање културе критичког теолошког мишљења у дигиталном добу. Пошто настоји да негује критички став, наши аутори и уредници имају пуну слободу када је реч о избору тема и начину на који се те теме обрађују. Портал нема било какве идеолошке или друге преференце. Чврсто верујемо у дијалог унутар теологије као и теологије са другим хуманистичким, друштвеним, природним наукама као и у потребу прожимања теологије и уметности, и управо то уверење суштински одређује нашу уређивачку политику.
    Портал има три основне рубрике: Аутографи, Дијалози, Преводи и преписи. Разлика између прве и треће рубрике је у томе што прву чине ауторски текстови, коментари и есеји (новинским жаргоном речено, колумне) наших сарадника, који су писани за портал, а последњу преводи или већ објављени огледи који нису баш доступни, посебно не на интернету, а јесу значајни и занимљиви.

    Испред "Отачника" као покретача овог портала, "стоји" Благоје Пантелић као глодур, а уредништво чине и: Дарко Ђого, Андреј Јефтић, Марко Вилотић, Александар Ђаковац, Бојан Бошковић, Вукашин Милићевић, Ненад Божовић, Владимир Вељковић, Срђан Сремац и Милосав Гудовић
    Како се у импресуму портала наводи, и сарадничка листа је веома разуђена и богата теолозима (и не само њима) млађе генерације. Милија Јовичић, Ведран Голијанин, Смиљана Ћурчић Беро, Владимир Коларић, Јелена Јабланов Максимовић, Миљан Танић, Растко Јовић, Милана Ивковић, Драган Шљивић, Јована Пантелић и Славиша Костић
    Када се погледа насловна сајта само од вечерас како је портал покренут, са задовољством могу да констатујем да ћемо и ми на Поукама имати доста материјала за шеровање и дискусије, чији ће извор бити портал Теологија.нет.
    У име уредничког тима Поуке.орг и лично, честитам екипи Отачника на новом пројекту и желим им постану референтно место када је у питању теологија у модерном добу.
    ТЕОЛОГИЈА.НЕТ
  17. Волим
    Милан Ракић got a reaction from александар живаљев for a Странице, Нова теолошка "звезда" на "Интернет небу": Портал "Теологија.нет"   
    Како се може видети на самом сајту, Теологија.нет је теолошки интернет магазин чији је циљ промовисање културе критичког теолошког мишљења у дигиталном добу. Пошто настоји да негује критички став, наши аутори и уредници имају пуну слободу када је реч о избору тема и начину на који се те теме обрађују. Портал нема било какве идеолошке или друге преференце. Чврсто верујемо у дијалог унутар теологије као и теологије са другим хуманистичким, друштвеним, природним наукама као и у потребу прожимања теологије и уметности, и управо то уверење суштински одређује нашу уређивачку политику.
    Портал има три основне рубрике: Аутографи, Дијалози, Преводи и преписи. Разлика између прве и треће рубрике је у томе што прву чине ауторски текстови, коментари и есеји (новинским жаргоном речено, колумне) наших сарадника, који су писани за портал, а последњу преводи или већ објављени огледи који нису баш доступни, посебно не на интернету, а јесу значајни и занимљиви.

    Испред "Отачника" као покретача овог портала, "стоји" Благоје Пантелић као глодур, а уредништво чине и: Дарко Ђого, Андреј Јефтић, Марко Вилотић, Александар Ђаковац, Бојан Бошковић, Вукашин Милићевић, Ненад Божовић, Владимир Вељковић, Срђан Сремац и Милосав Гудовић
    Како се у импресуму портала наводи, и сарадничка листа је веома разуђена и богата теолозима (и не само њима) млађе генерације. Милија Јовичић, Ведран Голијанин, Смиљана Ћурчић Беро, Владимир Коларић, Јелена Јабланов Максимовић, Миљан Танић, Растко Јовић, Милана Ивковић, Драган Шљивић, Јована Пантелић и Славиша Костић
    Када се погледа насловна сајта само од вечерас како је портал покренут, са задовољством могу да констатујем да ћемо и ми на Поукама имати доста материјала за шеровање и дискусије, чији ће извор бити портал Теологија.нет.
    У име уредничког тима Поуке.орг и лично, честитам екипи Отачника на новом пројекту и желим им постану референтно место када је у питању теологија у модерном добу.
    ТЕОЛОГИЈА.НЕТ
  18. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Жика for a Странице, Нова теолошка "звезда" на "Интернет небу": Портал "Теологија.нет"   
    Како се може видети на самом сајту, Теологија.нет је теолошки интернет магазин чији је циљ промовисање културе критичког теолошког мишљења у дигиталном добу. Пошто настоји да негује критички став, наши аутори и уредници имају пуну слободу када је реч о избору тема и начину на који се те теме обрађују. Портал нема било какве идеолошке или друге преференце. Чврсто верујемо у дијалог унутар теологије као и теологије са другим хуманистичким, друштвеним, природним наукама као и у потребу прожимања теологије и уметности, и управо то уверење суштински одређује нашу уређивачку политику.
    Портал има три основне рубрике: Аутографи, Дијалози, Преводи и преписи. Разлика између прве и треће рубрике је у томе што прву чине ауторски текстови, коментари и есеји (новинским жаргоном речено, колумне) наших сарадника, који су писани за портал, а последњу преводи или већ објављени огледи који нису баш доступни, посебно не на интернету, а јесу значајни и занимљиви.

    Испред "Отачника" као покретача овог портала, "стоји" Благоје Пантелић као глодур, а уредништво чине и: Дарко Ђого, Андреј Јефтић, Марко Вилотић, Александар Ђаковац, Бојан Бошковић, Вукашин Милићевић, Ненад Божовић, Владимир Вељковић, Срђан Сремац и Милосав Гудовић
    Како се у импресуму портала наводи, и сарадничка листа је веома разуђена и богата теолозима (и не само њима) млађе генерације. Милија Јовичић, Ведран Голијанин, Смиљана Ћурчић Беро, Владимир Коларић, Јелена Јабланов Максимовић, Миљан Танић, Растко Јовић, Милана Ивковић, Драган Шљивић, Јована Пантелић и Славиша Костић
    Када се погледа насловна сајта само од вечерас како је портал покренут, са задовољством могу да констатујем да ћемо и ми на Поукама имати доста материјала за шеровање и дискусије, чији ће извор бити портал Теологија.нет.
    У име уредничког тима Поуке.орг и лично, честитам екипи Отачника на новом пројекту и желим им постану референтно место када је у питању теологија у модерном добу.
    ТЕОЛОГИЈА.НЕТ
  19. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Поуке.орг инфо for a Странице, Нова теолошка "звезда" на "Интернет небу": Портал "Теологија.нет"   
    Како се може видети на самом сајту, Теологија.нет је теолошки интернет магазин чији је циљ промовисање културе критичког теолошког мишљења у дигиталном добу. Пошто настоји да негује критички став, наши аутори и уредници имају пуну слободу када је реч о избору тема и начину на који се те теме обрађују. Портал нема било какве идеолошке или друге преференце. Чврсто верујемо у дијалог унутар теологије као и теологије са другим хуманистичким, друштвеним, природним наукама као и у потребу прожимања теологије и уметности, и управо то уверење суштински одређује нашу уређивачку политику.
    Портал има три основне рубрике: Аутографи, Дијалози, Преводи и преписи. Разлика између прве и треће рубрике је у томе што прву чине ауторски текстови, коментари и есеји (новинским жаргоном речено, колумне) наших сарадника, који су писани за портал, а последњу преводи или већ објављени огледи који нису баш доступни, посебно не на интернету, а јесу значајни и занимљиви.

    Испред "Отачника" као покретача овог портала, "стоји" Благоје Пантелић као глодур, а уредништво чине и: Дарко Ђого, Андреј Јефтић, Марко Вилотић, Александар Ђаковац, Бојан Бошковић, Вукашин Милићевић, Ненад Божовић, Владимир Вељковић, Срђан Сремац и Милосав Гудовић
    Како се у импресуму портала наводи, и сарадничка листа је веома разуђена и богата теолозима (и не само њима) млађе генерације. Милија Јовичић, Ведран Голијанин, Смиљана Ћурчић Беро, Владимир Коларић, Јелена Јабланов Максимовић, Миљан Танић, Растко Јовић, Милана Ивковић, Драган Шљивић, Јована Пантелић и Славиша Костић
    Када се погледа насловна сајта само од вечерас како је портал покренут, са задовољством могу да констатујем да ћемо и ми на Поукама имати доста материјала за шеровање и дискусије, чији ће извор бити портал Теологија.нет.
    У име уредничког тима Поуке.орг и лично, честитам екипи Отачника на новом пројекту и желим им постану референтно место када је у питању теологија у модерном добу.
    ТЕОЛОГИЈА.НЕТ
  20. Волим
    Милан Ракић got a reaction from александар живаљев for a Странице, Краљево: Осликавање војне капеле у касарни у Јарчујку   
    Прва израђена дела која ће красити иконостас овог параклиса представљају престоне иконе Господа Исуса Христа и Богородице. Осликавање Господа је инспирисано иконом Христа Пантократора из 6. века, похрањенoм у манастиру Свете Екатарине на Синају. Тамошња икона је израђена технологијом енкаустике – темпере од пчелињег воска. Иначе представља јединствен покушај ликовног приказивања двају сједињених природа у личности Христа Спаситеља – несливено, непромењиво, нераздељиво, неразлучно (Халкидонски Орос вере, 451).

    На икони за војни параклис у Јарчујку, Уметничка радионица Светог краља Милутина желела је да интерпретира исту идеју, али не приступајући копистички у односу на синајску икону, већ ауторски. Господ је приказан у хитону и химатиону ведрих боја, богато колорисан и осунчан, како држи отворену књигу са цитатом из Јеванђеља по Јовану 15,14: „Ви сте пријатељи моји, ако творите што вам ја заповедам.“

    После израде Христове иконе, осликана је и икона Пресвете Богородице, чији је стил уједначен са пређашњом иконом Господа.
    Иконе су високе по 120 цм, при чему је величина лика око 25 цм, што је једна од природних величина. Израђене су технологијом акрилне темпере.

  21. Волим
    Милан Ракић got a reaction from александар живаљев for a Странице, Митрополит волоколамски Иларион: Срби су на раскршћу, мораће да изаберу!   
    Митрополит Иларион у Београд је дошао како би присуствовао откривању мозаика у куполи Храма Светог Саве, а истиче да није случајно што се тај догађај поклопио са прославом 180. годишњице успостављања односа између Русије и Србије.
    — Наши народи повезани су вишевековним везама који сежу још из времена Светог Саве и из времена многих наших владара који су штитили српски народ. Није случајно што у центру Београда стоји споменик последњем руском цару. Код нас у Русији досад нема споменика Николају II, а у Београду стоји такав споменик.
    То сведочи о томе да је српски народ свестан колико је високу цену платио руски народ за слободу Србије. Током векова Русија је штитила Србију и то пријатељство међу нашим народима, које и данас постоји, плаћено је крвљу руских војника. То што се јубилеј 180 година успостављања дипломатских односа између Русије и Србије поклопио са отварањем прве етапе мозаика Храма Светог Саве такође није случајно, јер су управо Русија и Руска православна црква притекли у помоћ српском народу и Српској православној цркви како би им помогли да се реализује тај огромни пројекат. Надам да ће наше заједничко стваралаштво у том храму бити настављено.
    Како ви видите суштину духовних односа између Срба и Руса и између наше две цркве? — Наши односи су данас у успону. То су односи које одликује дух братске сарадње. Ми практично на дневној основи имамо комуникацију и дијалог о читавом низу питања. Већ много година у Београду служи представник РПЦ, протојереј Виталиј Тарасјев, већ много година у Москви служи представник СПЦ, владика Антоније, који на веома високом нивоу представља Српску православну цркву и ми се према њему односимо са великим поверењем и великом љубављу. Наша два патријарха се редовно састају. Буквално у децембру су се састали када смо празновали век обнове Патријаршије у Руској православној цркви, а ускоро поново очекујемо Његову светост патријарха Иринеја у Москви зато што му је додељена награда Фонда јединства православних народа. Та награда се додељује једном годишње. Његова светост патријарх Кирил утврђује кандидатуре и у овом случају награда је додељена патријарху Иринеју за вишегодишњи и истакнути допринос православном јединству. Ти односи данас су наравно наставак вишевековних веза између наше две цркве које су постојале и, како сам уверен, постојаће увек зато што друкчије напросто не може да буде. Ми смо предодређени да будемо заједно, јер смо једнокрвни и једноверни народи.
    Митрополит Иларион: Наши народи повезани су вишевековним везама који сежу још из времена Светог Саве и из времена многих наших владара који су штитили српски народ. Није случајно што у центру Београда стоји споменик последњем руском цару. Код нас у Русији досад нема споменика. Србија је у сложеној ситуацији зато што нам кажу да не можемо да будемо и блиски са Русијом и да постанемо чланица ЕУ. Стално смо изложени уценама. Нова уцена је да треба ускладити спољну политику са ЕУ пре него што постанемо чланица ЕУ, другим речима, то значи да се уведу санкције Русије. Какво је Ваше мишљење, може ли Србија да се одупре? — Мислим да Србија сада заиста стоји пред избором и тај избор зависи од српског руководства и српског народа. У тој ситуацији вештачке конфронтације између ЕУ и Русије, која је данас направљено пре свега због политике САД, Србија је заиста пред избором. Веома је тешко и вероватно немогуће помирити у овом тренутку тежњу ка евроинтеграцијама са тежњом ка даљем развоју дијалога са Русијом. Осим тога, треба да разумете да ако намеравате да уђете у ЕУ један од услова је да Србија одустане од било каквих претензија на Косово и Метохију, тј. да пристане на одрицање од своје историјске територије, на којој се налазе српске светиње и на којој и даље живи српски народ, мада веома притиснут последњим догађајима и околностима. Уз то, да би добила улазницу за Европску унију Србија ће морати да прихвати законе који постоје у ЕУ: да призна тзв. истополне заједнице, да их изједначи са браком, да хомосексуалним паровима да право на усвајање деце, а то ће бити издаја не само српског народа, већ и издаја православља. Зато. наравно. мора да се направи избор, а мислим да су се многи народи нашли у сличној ситуацији. Сада су Срби на раскршћу. Ми се истински надамо да ће српски народ направити свој избор пре свега полазећи од своје историје и полазећи од православне вере која је заправо и створила тај народ.
    Двапут сте били на Космету, а снимили сте и филм о српским православним земљама. Добро вам је позната ситуација на Косову и Метохији. Шта мислите, зашто Запад радије ћути о ситуацији у којој се налазе православни верници и СПЦ на Космету? — Ако погледамо политику Запада према православљу у целини у последњих 10 година, онда можемо да видимо да ту нема никакве подршке. Штавише, спроводи се активна подршка исламу, чак и вештачко наметање ислама, и то на традиционално хришћанским територијама. Сведоци смо имиграционе политике која подстиче прилив представника те религиозне традиције у Европу што доводи до нарушавања равнотеже успостављене током векова. То кажем упркос томе што у Русији, на пример, можемо видети изузетно добре и лепе односе између православаца и муслимана. Али муслимани код нас живе вековима, а у појединим земљама у Европи они су се појавили од скора. Притом, Европа акценат ставља на идеју да ће ти муслимани бити интегрисани у европско друштво и да ће прихватити европске вредности, иако многи не намеравају да се интегришу, а европске вредности им нису интересантне. Ти људи заправо желе да дођу у Европу где ће створити своје енклаве, од чега ће потом у Европи настати европски исламски калифат. О томе су прилично отворено говорили и многи представници радикалног ислама. Мислим да та имиграциона политика коју данас воде поједине западне земље представља својеврсно самоубиство, јер ће доћи време када ће се, на пример, Немци пробудити у својој земљи и схватити да то више није њихова земља. Тој политици се тренутно противе поједине земље ЕУ, као што су Мађарска, Словачка и Пољска, али време ће показати колико ће оне успети да сачувају свој идентитет и да се успротиве тој иницијативи из Брисела.
    Митрополит Иларион: Ми смо предодређени да будемо заједно јер смо једнокрвни и једноверни народи. Православни свет се налази у компликованој ситуацији, а сличност између Руске и Српске православне цркве лежи такође у томе што ми, на пример, имамо проблем са непризнатом Македонском православном црквом, а РПЦ са расколницима у Украјини. Одакле ти расколи? — Раскол се увек дешава на политичкој основи. Ако говоримо о Украјинској цркви, она је настала након што се Украјина одвојила од Русије, прогласила се самосталном државом. Тада је и Филарет Денисенко, који није постао патријарх Руске православне цркве, решио да постане патријарх у Украјини. Он је заправо направио тај раскол у цркви, он је тај процес предводио, имао је добре односе са тадашњим украјинским властима и уз њихову подршку тај раскол је почео да јача. Нажалост, то траје већ неких 25 година, то је раскол који је немогуће превазићи, упркос томе што је децембра прошле године Филарет Денисенко написао писмо руском патријарху Кирилу и епископима Руске православне цркве у којем је позвао обе стране на дијалог, па чак и молио за опроштај. Буквално сутрадан након што је то писмо прочитано и након што смо ми формирали комисију за дијалог он је одржао конференцију за новинаре на којој је у суштини дезавуисао све своје тврдње и молбе. Тако да видимо да је превазилажење тог раскола веома сложена ствар, али се надамо да је то ипак могуће и увек рачунамо на солидарност свих помесних цркава. Јер раскол у једној цркви означава раскол у свим православним црквама — морамо то јасно да схватимо. А ако једна православна црква почне да подржава раскол на штету других цркава, онда то може довести до нових раскола, али никако неће довести до превазилажења постојећих.
    Непризната Македонска православна црква обратила се Бугарској православној цркви како би она била мајка црква МПЦ. Како Ви то коментаришете? — Увек полазимо од тога да проблем непризнате Македонске цркве мора да се решава дијалогом између ње и Српске православне цркве.
    Тања ТРИКИЋ

  22. Волим
    Милан Ракић got a reaction from александар живаљев for a Странице, Епископ Теодосије уручио орден италијанском генералу Ерику, некадашњем заповеднику КФОР-а   
    14. фебруара на Св. Трифуна, Владика Теодосије је уручио високо одликовање СПЦ - Орден Светог Цара Константина команданту италијанских копнених снага генералу Данилу Ерику.

    Генерал Ерико је као ранији командант КФОР-а, а потом на високим дужностима у италијанској армији усрдно показивао делотворну љубав према Српској Православној Цркви и српском народу и дао је велики допринос у обнови наших порушених манастира, заштити Пећке Патријаршије и Дечана и био је постојани сведок истине о страдању нашег народа на Косову и Метохији.

    Високи орден СПЦ додељен је одлуком Његове Светости Патријарха Српског Г. Иринеја од 23. јануара, на иницијативу Епископа Рашко-призренског Теодосија.

    Свечаности додељивања ордена у италијанској војној бази КФОР-а код Пећи присуствовали су командант КФОР-а ген. Салваторе Куочи, војни представници других контингената КФОР-а, надбискуп италијског војног ординаријата г. Санто Марчијано, игуман манастира Високи Дечани архимандрит сава са дечанским монасима као и две монахиње манастира Пећке Патријаршије.

    Орден Св. Цара Константина се састоји од ХР символа који је Константин први пут у римској историји употребио у бици на Милвијском мосту поред Рима 312 са додатком Алфе и Омеге који символизују Христа који је почетак и крај свега.

    Српска Црква и њен верни народ увек ће знати да цене своје искрене пријатеље, а генерал Ерико је један од њих.
    Архимнадрит Сава (Јањић), ФБ
  23. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Аристарх for a Странице, Архимандрит Сава (Јањић): НАСИЉЕ И МРЖЊА НЕ ВОДЕ МИРУ   
    Сви знамо да се на Балкану границе никада не договарају, већ се цртају крвљу и милиони људи на просторима бивше Југославије и те како знају како то изгледа. Последице екстремних идеја које се заснивају на етнички чистим територијама добро познају и Срби и Албанци на Косову и Метохији, а да не говоримо о другима.
     
    Време је да се одговорно траже решења на основу међународног права које признају све чланице УН, ЕУ, ОЕБС-а итд. Изузеци лако постају правила и круг насиља се наставља. Дијалог између Београда и Приштине треба да допринесе пре свега успостављању владавине права, закона, међуетничке толеранције, права на повратак, права на имовину и пуном поштовању културне баштине која је важна како за поједине заједнице којима она припада, тако и за све остале и читав свет.
     
    Од Европе и осталих земаља света очекујемо управо да помогне да се остваре ти стандарди (на КиМ 19 година након рата) јер ће Балкан у противном остати фактор нестабилности, без обзира како се владајуће структуре ”договоре” званично или незванично. Једнострани и селективни приступи нажалост само су поспешили трагедију распада бивше Југославије са трагичним последицама које сви осећамо.
    о. Сава Јањић, ФБ
  24. Волим
    Милан Ракић got a reaction from александар живаљев for a Странице, Сретење: Слава Музеја ваздухопловства   
    Присуствовали су ваздухопловни ветерани, многобројни гости и пријатељи ваздухопловства. Запослени у музеју били су одлични домаћини.
    Након молитве и сечења сласвког колача изведен је пригодан културно-уметнички програм.
    Честитајући Дан државности Републике Србије, директор Музеја ваздухопловства Чедо Миливојевић, поздравио је присутне и  пожелео срећну Славу - Сретење господње, кад су постављени темељи ваздухопловног музеја.

    Он је истакао да музеј задњих година, а посебно од момента када је 15. марта 2017. године држава Србија преузела оснивачка права над овом установом, постиже значајне резултате који су плод залагања запослених и њихове жеље да се музеј афирмише у пуном светлу. Пописана је сва имовина музеја, а раучоноводствена актива је повећана за хиљаду посто; успотављен је ред и одговорност; повећани су приходи, а највећи део од тога је уложен у ревитализацију музеја; зараде се исплаћују редовно и повећане су за скоро педесет процената и доведене у ниво плата државних службеника. Музеј ваздухопловста има велике људске и материјалне капацитете.  Запослени су млади и стручни људи, опредељени за свој посао и мотивисани да раде што боље. Зато се музеју отварају перспективе.

    На крају су додељена признања заслужним установама и појединцима.
    И заиста, присутнима на слави и свечарима, било је пуно срце на празник, сабрали су се у нашој „ризници ваздухопловног блага“ и једном од храмова ваздухопловства Србије, срећни, задовољни и са добром надом да ће сутра бити боље, да ћемо на следеће године славити још већа достигнућа.
    З.Г.
    Фото: Војислав Стојановић
  25. Волим
    Милан Ракић got a reaction from АлександраВ for a Странице, Православље у Хрватској: Жива заједница у околини Лудбрега   
    На подручју града Лудбрега, на истоку Вараждинске жупаније, на крајњем сјеверу регије Подравине, на самом прагу калничког Пригорја и Хрватског загорја, пола сата вожње од Вараждинских Топлица, смјестило се село Болфан. Своје необично име село дугује римокатоличкој средњовјековној цркви св. Волфганга, чије је тешко изговорљиво име народ преиначио у Болфан (кајкавски: Бољфан). Село је сједиште истоимене парохије (православне жупе), која је у саставу загребачког архијерејског намјесништва (бискупског викаријата) Митрополије загребачко-љубљанске.

    Српска православна заједница у Болфану и околици потјече из времена досељавања православних Срба у 16. и 17. веку. У извјештају крижевачког суца Михаела Форгача копривничком капетану Луки Секељу, од 10. 12. 1542., спомиње се одред од око 30 православних Срба између Крижеваца и Копривнице под водством Ивана Маргетића. Дотичног Маргетића око 1555.г. видимо као заповједника коњичке посаде од 49 припадника у Лудбрегу. Обитељи тих војника су биле први досељеници на подручје Болфана. Касније је било још досељавања.

    Не зна се када је парохија формално основана. Осим Болфана, у њу спадају и села Беланово Село, Иванчец, Сеговина, Торчец и Чуковец (Ћуковац). Црква св. Петке у Болфану спомиње се 1755.г., док се за садашњу грађевину зна да је подигнута 1761.г., и имала је тада 40 домова (за ондашње прилике, то је пуно, радило се о вишечланим обитељским задругама). Број људи је растао, те је до краја 18.ст. нарасла на 54 дома. У Ћуковцу такођер постоји и филијална капела св. Николе из 1756.г.
    Ова заједница је имала живахан вјерски живот. Одупрла се, као и остале, унији и гркокатоличанству у 18.ст.; имала је стално свог пароха, за којег се у извјештају 1785.г. каже да је реван у навијештању кршћанског наука. Сама црква је саграђена у српско-бизантском стилу, што је ријеткост за оно доба и ове крајеве. Њен садашњи иконостас потјече из некадашње загребачке гимназијске капеле, а донесен је овамо након Другог свјетског рата.
    Године 1932. парохија Болфан је имала, по службеном  попису, 218 кућа и 861 вјерника, што је утростручење за стотињак и нешто година, поготово ако се узме у обзир да се ради о истуреној и периферној заједници, посве окруженој хрватским римокатоличким селима.

    Нажалост, Други свјетски рат је прекинуо цват ове заједнице. Одмах по формирању НДХ започела су одвођења појединих група, обично 10-20 људи, у лудбрешки затвор, затим у Вараждин и Лепоглаву. Одатле их је много завршило по стратиштима Јадовна и Јасеновца. Један дио је депортиран у Србију, а преостали су цијели рат трпјели упаде и терор усташких јединица. Слично је било и у оближњим парохијама. Точан број жртава свих поткалничких села никада није утврђен, но било их је најмање 200-250. Што се вјерских пријелаза тиче, било их је и на римокатоличанство и на гркокатоличанство. Ови први су били рјеђи, пошто су управу над парохијом у Болфану преузели гркокатолици, чији је жупник Феликс Биленики столовао у Плавшинцима код Копривнице. Наравно, људи су те пријелазе чинили да спасе голе животе, те је читава та фарса пропала крајем рата.
    Ова заједница се у бројчаном смислу никада више није опоравила, те је 2003.г. имала мање од 300 вјерника. Ипак, заједница живи, у живом континуитету, као драгоцјени свједок православне вјере на крајњем сјеверу Хрватске.

×
×
  • Креирај ново...