Jump to content

Милан Ракић

Члан
  • Број садржаја

    20924
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    109

Репутација активности

  1. Свиђа ми се
    Милан Ракић got a reaction from geronymo for a Странице, Конрад Аденауер о кривици клира [Писмо]   
    23. фебруар 1946: Писмо жупнику Бернару Кастодису, Бон
    Драги Кастодис!
    Од мајке Веран добио сам приложени чланак оца Прибила са молбом да се о њему да суд. Будући да немам адресу оца Прибила, а она ми је саопштила да је преко Тебе добила овај чланак, враћам ти га у прилогу, са молбом да се достави оцу Прибилу.

    Конрад Аденауер
    Ја не бих пустио да се појави овај чланак. Према мом мишљењу, немачки народ, а и бискупи и клир сносе голему кривицу због догађања у концентрационим логорима. Тачно је да се након тога можда није имало више шта учинити. Кривица је почињена раније. Немачки народ, а и бискупи и клир великим делом, упустили су се у националсоцијалистичку агитацију. Он се готово без отпора, а делимично и с одушевљењем, изједначио на свим подручјима која су означена у чланку. У томе почива његова кривица.
    Но, уосталом, такође се знало – да се и није знало за догађања у логорима у њиховој пуној мери – да су лична слобода, сва правна начела гажена ногама, да су у концентрационим логорима чињене велике грозоте, да су Гестапо, наше СС трупе, а делимично и наше трупе у Пољској и Русији поступали с беспримерним грозотама према цивилном становништву.
    Погроми Жидова 1933. и 1938. збивали су се потпуно јавно. Ми смо официјелно обзнанили уморства талаца у Француској. Заиста се дакле не може тврдити да јавност није знала да су се националсоцијалистичка власт и врховна команда стално огрешили у начелу о природно право, о Хашку конвенцију и о најједноставније прописе човечности.
    Верујем да би се, да су бискупи сви заједно једног одређеног дана јавно с проповедаоница заузели став против тога, пуно тога могли  спречити.

    Бернар Кастодис (1867-1951), од 1910. па до смрти жупник цркве Св. Елизабете у Бону.
    То се није збило и за то нема изговора. Да су бискупи због тога доспели у затвор или у концентрационе логоре, то не би било штета, напротив. Све се то није збило и зато је најбоље ћутати. Знам сигурно да се преминули Папа [Пије XI – прим. прев.]  тачно слаже с мојом осудом. Како мисли садашњи Папа, не знам.
    Хвала пуно за јављање и срдачни поздрави!
    Твој,
    Аденауер
    Извор: Konrad Adenauer, Briefe über Deutschland 1945–1955. Eingeleitet und ausgewählt von Hans Peter Mensing aus der Rhöndorfer Ausgabe der Briefe. München 1999, 40–42.
    Превод: Марио Копић
    Опрема: Поуке.орг

  2. Свиђа ми се
    Милан Ракић got a reaction from badenac for a Странице, Конрад Аденауер о кривици клира [Писмо]   
    23. фебруар 1946: Писмо жупнику Бернару Кастодису, Бон
    Драги Кастодис!
    Од мајке Веран добио сам приложени чланак оца Прибила са молбом да се о њему да суд. Будући да немам адресу оца Прибила, а она ми је саопштила да је преко Тебе добила овај чланак, враћам ти га у прилогу, са молбом да се достави оцу Прибилу.

    Конрад Аденауер
    Ја не бих пустио да се појави овај чланак. Према мом мишљењу, немачки народ, а и бискупи и клир сносе голему кривицу због догађања у концентрационим логорима. Тачно је да се након тога можда није имало више шта учинити. Кривица је почињена раније. Немачки народ, а и бискупи и клир великим делом, упустили су се у националсоцијалистичку агитацију. Он се готово без отпора, а делимично и с одушевљењем, изједначио на свим подручјима која су означена у чланку. У томе почива његова кривица.
    Но, уосталом, такође се знало – да се и није знало за догађања у логорима у њиховој пуној мери – да су лична слобода, сва правна начела гажена ногама, да су у концентрационим логорима чињене велике грозоте, да су Гестапо, наше СС трупе, а делимично и наше трупе у Пољској и Русији поступали с беспримерним грозотама према цивилном становништву.
    Погроми Жидова 1933. и 1938. збивали су се потпуно јавно. Ми смо официјелно обзнанили уморства талаца у Француској. Заиста се дакле не може тврдити да јавност није знала да су се националсоцијалистичка власт и врховна команда стално огрешили у начелу о природно право, о Хашку конвенцију и о најједноставније прописе човечности.
    Верујем да би се, да су бискупи сви заједно једног одређеног дана јавно с проповедаоница заузели став против тога, пуно тога могли  спречити.

    Бернар Кастодис (1867-1951), од 1910. па до смрти жупник цркве Св. Елизабете у Бону.
    То се није збило и за то нема изговора. Да су бискупи због тога доспели у затвор или у концентрационе логоре, то не би било штета, напротив. Све се то није збило и зато је најбоље ћутати. Знам сигурно да се преминули Папа [Пије XI – прим. прев.]  тачно слаже с мојом осудом. Како мисли садашњи Папа, не знам.
    Хвала пуно за јављање и срдачни поздрави!
    Твој,
    Аденауер
    Извор: Konrad Adenauer, Briefe über Deutschland 1945–1955. Eingeleitet und ausgewählt von Hans Peter Mensing aus der Rhöndorfer Ausgabe der Briefe. München 1999, 40–42.
    Превод: Марио Копић
    Опрема: Поуке.орг

  3. Свиђа ми се
    Милан Ракић got a reaction from АлександраВ for a Странице, Конрад Аденауер о кривици клира [Писмо]   
    23. фебруар 1946: Писмо жупнику Бернару Кастодису, Бон
    Драги Кастодис!
    Од мајке Веран добио сам приложени чланак оца Прибила са молбом да се о њему да суд. Будући да немам адресу оца Прибила, а она ми је саопштила да је преко Тебе добила овај чланак, враћам ти га у прилогу, са молбом да се достави оцу Прибилу.

    Конрад Аденауер
    Ја не бих пустио да се појави овај чланак. Према мом мишљењу, немачки народ, а и бискупи и клир сносе голему кривицу због догађања у концентрационим логорима. Тачно је да се након тога можда није имало више шта учинити. Кривица је почињена раније. Немачки народ, а и бискупи и клир великим делом, упустили су се у националсоцијалистичку агитацију. Он се готово без отпора, а делимично и с одушевљењем, изједначио на свим подручјима која су означена у чланку. У томе почива његова кривица.
    Но, уосталом, такође се знало – да се и није знало за догађања у логорима у њиховој пуној мери – да су лична слобода, сва правна начела гажена ногама, да су у концентрационим логорима чињене велике грозоте, да су Гестапо, наше СС трупе, а делимично и наше трупе у Пољској и Русији поступали с беспримерним грозотама према цивилном становништву.
    Погроми Жидова 1933. и 1938. збивали су се потпуно јавно. Ми смо официјелно обзнанили уморства талаца у Француској. Заиста се дакле не може тврдити да јавност није знала да су се националсоцијалистичка власт и врховна команда стално огрешили у начелу о природно право, о Хашку конвенцију и о најједноставније прописе човечности.
    Верујем да би се, да су бискупи сви заједно једног одређеног дана јавно с проповедаоница заузели став против тога, пуно тога могли  спречити.

    Бернар Кастодис (1867-1951), од 1910. па до смрти жупник цркве Св. Елизабете у Бону.
    То се није збило и за то нема изговора. Да су бискупи због тога доспели у затвор или у концентрационе логоре, то не би било штета, напротив. Све се то није збило и зато је најбоље ћутати. Знам сигурно да се преминули Папа [Пије XI – прим. прев.]  тачно слаже с мојом осудом. Како мисли садашњи Папа, не знам.
    Хвала пуно за јављање и срдачни поздрави!
    Твој,
    Аденауер
    Извор: Konrad Adenauer, Briefe über Deutschland 1945–1955. Eingeleitet und ausgewählt von Hans Peter Mensing aus der Rhöndorfer Ausgabe der Briefe. München 1999, 40–42.
    Превод: Марио Копић
    Опрема: Поуке.орг

  4. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Danijela for a Странице, Обележено тридесет година од страдања посаде авиона АН-12 у Јерменији   
    Венце на спомен-крст у Земунском парку положили су делегација РВиПВО предвођена замеником команданта бригадним генералом Савом Миленковићем, почасни конзул Републике Јерменије у Србији Предраг Томић, породице страдалих ваздухопловаца, представници јерменске заједнице у Србији и чланови удружења која негују ваздухопловне традиције. Након церемоније у Земунском парку за учеснике комеморативног скупа уприличен је пријем у Дому ваздухопловства у Земуну.

    Седмочлана посада авиона АН-12 страдала је 12. децембра 1988. године, приликом пада авиона накомак Јеревана допремајући хуманитарну помоћ становништву угроженом кактасатрофалним земљотресом који је погодио Јерменију. Том приликом погинули су потпуковници Предраг Маринковић и Милан Мичић, мајори Владимир Ерчић и Миленко Симић и заставници прве класе Милисав Петровић, Бориша Мосуровић и Јован Зисов.

    Као знак захвалности за пружену помоћ и у знак сећања на страдалу посаду јерменски народ је 1993. године Београду даровао хачкар – крст у камену, препознатљив знак јерменске културе. Спомен-крст који је постављен у Земунском парку место је сећања на погинуле припаднике РВиПВО.

    Представници Војске Србије су истим поводом положили цвеће на хачкар у Новом Саду који се налази на месту некадашње јерменске цркве.

    Делегација Министарства одбране и Војске Србије коју је предводио бригадни генерал Жељко Билић, командант 204. ваздухопловне бригаде, претходно је учествовала на комеморацији одржаној у Републици Јерменији.

  5. Свиђа ми се
    Милан Ракић got a reaction from "Tamo daleko" for a Странице, Зашто људи идеализују Цркву?   
    Земља која је сиромашна, која има пренаглашену стопу криминала, малолетничке деликвенције, неконтролисану корупцију, огроман број хероинских овисника, својим делима не оправдава што државна статистика показује. Литургијска статистика је конфронтирана традиционалној, државној, и даје доста јаснију слику. Литургија је место где се сваки православац индентификује и потврђује као такав, посета Литургији је око 1%...
    Ако желите да будете светски путник потребан вам је пасош, али ако не путујете светски путник нећете бити. Да би били православни потребно је да будете крштени, али ако не улазите у Литургију, крштење вам је као пасош који стоји у фијоци и нема ни један печат са граничног прелаза. Врло је јасно да овде говоримо о традицији, наслеђу предака, а тек у малом проценту о животу у Христу. Народ се изјаснио да највеће поверење има у војску и Цркву. Које су шансе да углед Цркве опадне или да се побољша? Шансе су готово једнаке, и за боље, и за горе, традиционалисти се лако очарају, још лакше разочарају.
    Зашто људи у највећем проценту идеализују Цркву?
    Однос и разлике између заљубљености и љубави, као паралена тема овој, омогућиле су ми да сагледам јаснију слику и нађем одговор на ово питање.
    Просечни традиционалиста у Цркви види нешто узвишено, свето, лепо оку, понекад недокучиво, али је дистанциран од Цркве, нема велика знања о њој, има само имагинарну слику. Заљубљеност је стање у које улазимо као врло млада бића, осећање врло лепо у исто време и опасно.
    Млад човек испред себе има објекат, биће, које му прија оку, буди лепе мисли и осећања и сматра да то лепо треба да припада баш њему. Примамљиви објекат је најчешће наша непознаница, или га површно познајемо или не познајемо никако, ту стварамо простор за идеализацију. У другом видимо Бога, савршенство, стварамо илузију само зато што нам је тај неко атрактиван. Незрелост младог бића, неканалисан его, сасвим нормално за то животно доба, темељ је заљубљености. Понекад заљубљена особа и афирмише ту емоционалну везу са оним у коме види савршенство, свака заљубљеност има рок трајања, када емоције прођу наступа реалност, која за крајњи циљ има разочарење.




    Дакле, као што млад, природно незрео човек, запада у овакву заблуду, исти је принцип и са традиционалистом када је Црква у питању. Често, очаран човек дође у Цркву, већ има изграђену субјективну слику о Цркви, та слика често настаје због тога што имамо литературу, врло слична нашим историјским уџбеницима, где се учи славна историја, она неславна је маргинализована, један моралистичи приступ, који у себи не носи велику вредност нити трајање. Реалност нарушава иделану слику, разочарење је велико, а одбацивање често трајно. Предмет иделаизације је сам црквени клир, готово магијскио схватање њихове делатности, нарочито монашки ред.
    Довољан је један скандал у Цркви да би "заљубљени" променио иделани став и одбацио то нешто "савршено" лепо и добро. Зато су сви велики расколници имали толики "успех" у својим неделима, били су беспрекорно морални. Сазревање је процес који нема краја, разумевање и каналисање својих емоција, природних енергија, са собом носи емоционалну зрелост, стабилност, реалност . Друге људе прихватамо са њиховим врлинама и манама, које у овом случају препознајемо, јасно видимо, наш однос према њима се не темељи на интересу, физичком или материјалном, прихватамо их онаквим какви они јесу, волимо их. Овде видимо јасну разлику између заљубљености као незрелог стања и крајње рефлексије емоционалне зрелости, а то је љубав.
    Лепе и богате је лако волети, али љубави не постоји ништа што је лако. Није лако бити човек међу људима. Нема поенте волети само такве, љубав има вредност ако волимо и оне који по овосветским мерилима то не заслужују.
    Површност је највећи порок човечанства, квалификација која нажалост припада просечном становнику ове планете. Емоционална зрелост нас избацује из граница просека, уводи нас у дубоко промишљњу о животу и наше позиционирање у истом. Историја Цркве нам показује да су Хришћани увек били интелектуална елита. Тај елитизам се не односи на велике школе, наравно да не негира образовање, суштински се мисли да је образован онај ко има образа. Имати образа подразумева имати структуру личности, која од појединца гради биће заједнице, заједница која мисли својом главом, самим тим сачињава позитивну критичну масу које иницјална каписла у покретању ствари ка бољем.




    Чим постоји тенденција за поправљањем и идењем ка сваршенијем, јасно је да та критична маса има свест о негативности, самим тим има жељу да их мења. Незрела идеализација од нас ствара сунђере, сунђер само упија без икаквих мера критике, сунђер је лако натопити, лако га је и исцедити. Самокритика рађа здраву критику према свету који на окружује, од нас креира филтере, способни смо да препознамо, разлучимо и каналишемо негативно у себи, самим тим и око себе.
    Јасно је да овде не постоји простор за разочаравање, одустајање и одбацивање, врло је јасна слика реалности, не одустати, хватати се са проблемима у коштац. Не постоји површност, постоји љубав. Традиционалиста је дистанциран човек, сламка без корена коју ветар носи у зависноти у ком правцу дува, без дубљег промишљања, лако очаран, лако разочаран, са њим је лако манипулисати, сходно томе разлог зашто је религија често оцењена као опијум за народ. Традиција ишчупана из Литургије је као стабло биљке ишчупано из корена, оно и даље постоји, има неку вредност, али је мртво, суво и неспособно да рађа плод и креира нешто ново, нешто боље. Христос јесте изненадио будућност, објаснивши је речима: "Не бој се мало стадо". Свакако да то "мало стадо" може бити успавано или будно, али мало стадо је иницијална каписла, покрет, локомотива, водиља која не даје одговор на изазов времена, већ креира изазов времена.




    Сајт Поуке.орг је креирао изазов времена у домену интернет мисионарења, оградићу се на наше говорно подручје, отворен је према свима, гаји самокритику, не ствара идеалну слику, има велику улогу, коју потврђује својим делима, у образовању како Православних, тако и инославних, Муслимана, Атеиста и свих људи добре воље који желе да више сазнају о православној духовности.
    Дејан Бићанић
  6. Волим
    Милан Ракић got a reaction from александар живаљев for a Странице, Ниш: Обележен Дан КоВ и прослављен Ђурђиц-слава Команде копнене војске   
    Светом архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ нишки Господин Арсеније уз саслужење нишког и војног свештенства. Епископ је у беседи о страдању Светог великомученика Георгија и мучењу свих оних који иду за Христом, нагласио да је српска христољубива војска увек била часна и да ће таква и остати.

    Сви присутни генерали, официри, подофицири и војници су приступили Светој чаши Тела и Крви Христове, на здравље и спасење српског народа и српске војске.

    Домаћин славе је био командант Копнене војске генерал-потпуковник Милосав Симовић, а овогодишњи славски кум је био бригадни генерал Владета Балтић.

    У име свих припадника Копнене војске, генерал-потпуковник Милосав Симовић се захвалио Његовом Преосвештенству Епископу нишком господину Арсенију на искреној и плодоносној сарадњи Епархије нишке и Команде Копнене војске.

  7. Волим
    Милан Ракић got a reaction from александар живаљев for a Странице, Лађевци: Крсна слава параклиса 98. ваздухопловне бригаде (ФОТО)   
    Дана 12. новембра у понедељак, Светом Литургијом је началствовао  архијерејски заменик Епископа жичког протојереј-ставрофор Љубинко Костић са великим бројем свештеника Епархије жичке као и војних свештеника РВ и ПВО и КоВ.

    У Литургији је учествовао и сабрани народ – припадници 98 ваздухопловне бригаде, монаштво Епархије жичке и сви драги гости нашег аеродрома и параклиса.

    Нарочити допринос молитвености Литургије остварио је хор `Слово љубве` при Храму Свете Марине из Атенице, под диригентским палицама Весне Ђуновић и Драгана Јековића.

    Драги гости наше славе су се уверили у љубав Команданта пуковника Дејана Васиљевића и свих припадника наше бригаде коју пружају према параклису који се непрестано украшава црквеним намештајем и иконописом у славу Божију и част Светог краља Милутина и свих светих, припремајући се за планирано Велико освећење следеће године ако Бог да.

    Литургијско и молитвено прослављање Светог краља Милутина у војној организацији говори о високом степену посвећености припадника Војске Србије у служби одбране своје отаџбине.

    Свети краљ Милутин се старао за своју отаџбину и за Српску Цркву подједнако. Подигао је многе задужбине али око њих и војна утврђења и грађевине што сведочи о његовом заштитништву српских светиња.

    На Светој Литургији надахнутом беседом нас је обрадовао отац Љубинко, док је командант бригаде пуковник Дејан Васиљевић за трпезом љубави одржао пригодан говор благодарења свима који помажу наш параклис, као и онима који су помогли организовање наше храмовне славе.

    Нека би свемогући и предобри Христос дао да молитвама Светог краља Милутина и свих светитеља што више будемо истинска браћа у љубави Христовој, у жртви за своје ближње на славу Божију и наше спасење.

    Амин.
    Војни свештеник Владимир Благојевић
    Фотографије: Радослав Вељковић, вс а. „Морава“

     
  8. Волим
    Милан Ракић got a reaction from александар живаљев for a Странице, Покров Пресвете Богородице-слава Војне академије   
    Светој литургији и ломљењу славског колача присуствовали су начелник Војне академије генерал-мајор проф. др Бојан Зрнић, колегијум начелника Војне академије, део запослених у тој установи, кадети Војне академије и Медицинског факултета ВМА, као и ученици Војне гимназије и Средње стручне војне школе.

    Свету литургију служили су војни свештеници капетан Александар Затезало из Команде РВ и ПВО, поручник Горан Сандић из Специјалне бригаде и потпоручник Славко Папић из Војне гимназије, а кум славе ове године био је мајор Жељко Делић.


  9. Тужан
    Милан Ракић got a reaction from александар живаљев for a Странице, Сисaк: Oбиљeжeн Дaнa сjeћaњa нa жртвe устaшкoг лoгoрa зa дjeцу   
    Приje мнoгo гoдинa у Бeтлeхeму, цaр Хeрoд нaрeдиo je дa свa дjeцa у грaду и oкoлици буду убиjeнa, плaшeћи сe дa je мeђу њимa jeдaн кojи би мoгao угрoзити њeгoву влaдaвину и тирaниjу. Oд тaдa, нa чeтврти дaн прaзникa Бoжићa, сjeћaмo сe чeтрнaeст хиљaдa пoстрaдaлe дjeчицe. Двиje хиљaдe гoдинa кaсниje, oвдje, у бившeм дjeчjeм лoгoру у Сиску, сjeћaмo сe, тугуjeмo и пaлимo свиjeћe зa двиje хиљaдe дjeцe пoбиjeних у устaшкo-њeмaчкoм лoгoру. Oнa су истo тaкo пoбиjeнa jeр су сe злoтвoри плaшили дa ћe њихoв крвaви рeжим тoм дjeцoм бити угрoжeн – рeкao je влaдикa пaкрaчки Joвaн, гoвoрeћи нa пaрaстoсу oдржaнoм у пoвoду 76. oбљeтницe oснивaњa дjeчjeг лoгoрa у Сиску.

    Tужнoj oбљeтници у имe Хрвaтскoг сaбoрa присуствoвao je Фуриo Рaдин, a министрицa зa дeмoгрaфиjу, oбитeљ, млaдe и сoциjaлну пoлитику Нaдa Mургaнић je прeдстaвљaлa Влaду РХ. Taкoђeр су у Сиску били прeдстaвници aмбaсaдa Сaвeзнe Рeпубликe Њемaчкe и Рeпубликe Србиje. У спoмeн пaрку Диaнa Будисaвљeвић, нaзвaнoм нeдaвнo пo чувeнoj хумaнитaрки кoja je спaшaвaлa угрoжeну дjeцу у Другoм свjeтскoм рaту, oкупиo сe вeлик брoj грaђaнa из свих крajeвa Хрвaтскe и сусjeдних зeмaљa. Судиoникa НOБ-a и бившeг мaлoг лoгoрaшa нaцистичкoг лoгoрa Ивaнa Фумићa, пoнoвo je рaзoчaрaлa чињeницa дa нa oбљeтницу oвoг стрaтиштa прeдсjeдницa РХ ниje пoслaлa изaслaникa.
    - Гoспoђa Koлиндa Грaбaр-Kитaрoвић вjeрojaтнo имa вaжниjeг пoслa – прoкoмeнтирao je Фумић.

    У имe прeживjeлих лoгoрaшa, тaдa дjeчaкa и дjeвojчицa, присутнимa сe oбрaтилa Дoбрилa Kукoљ, прeдсjeдницa Удружeњa зaтoчeникa устaшких лoгoрa из Бaњaлукe.
    - Дoклe гoд сe oвдje oкупљaмo и пoлaжeмo тисућe биjeлих ружa, ти мaлишaни, нaши брaћa и сeстрe ћe живjeти. Пoсeбнo мoлим свe прeживjeлe лoгoрaшe, a имa их дoстa, кojи joш нису испричaли свojу причу, дa тo штo приje учинe. Aкo o тoмe нe гoвoримo, aкo тo нe зaпишeмo, врeмeнoм ћe свe изблиjeдити и чинит ћe сe кao дa сe никaд ниje нити дoгoдилo – пoручилa je Дoбрилa Kукoљ.
    - Oвo je биo jeдaн oд нajстрaшниjих дjeчjих лoгoрa кojи су пoстojaли у НДХ. Нo нaжaлoст, нa мнoгим мjeстимa joш нeмa никaквих знaмeњa кoja би пoдсjeћaлa нa стрaшнo крвoпрoлићe дjeцe – рeкao je Mилoрaд Пупoвaц.
     
    Пo њeгoвим риjeчимa, у Сисaк су дoпрeмaнa дjeцa у дoби oд нeкoликo дaнa пa дo 15 гoдинa. Прeмa jeднoм пoпису, риjeч je o 6.693 дjeвojчицa и дjeчaкa кojи су, зajeднo сa свojим мajкaмa, дoвeдeни из Пoткoзaрja, Шaмaрицe, Слaвoниje и диjeлoвa Koрдунa. У три мjeсeцa, oд 3. aугустa 1942. дo 8. jaнуaрa 1943., свaкo трeћe диjeтe дoживjeлo je смрт.

    - Mнoги кojи су прeживjeли имajу тo зaхвaлити Диaни Будисaвљeвић, чиje имe нoси oвaj спoмeн пaрк тe мнoгим знaним и нeзнaним хeрojимa кojи су oву дjeцу спaшaвaли. Mи смo им дужни вeлику и трajну зaхвaлнoст. Зa спaс дjeцe Диaнa Будисaвљeвић прoтeстирaлa je кoд њeмaчких влaсти, jeр je с њимa успjeшниje кoмуницирaлa нeгo с тaдaшњoм лoкaлнoм устaшкoм влaшћу. Имa oних кojи дaнaс нa билo кojи нaчин жeлe oбнoвити идeoлoгиjу и рeжимe смрти и стрaдaњa, тврдeћи дa дjeчjи лoгoри нису ни пoстojaли. Прoстoр дoбивajу у држaвним мeдиjимa гдje тврдe дa je риjeч o кoмунистичкoj измишљoтини. Oни сe дaнaс нe мoгу другaчиje звaти, вeћ прoустaшки зaгoвoрници рeвизиoнизмa, jeр жeлe нaкнaднo aфирмирaти тaj рeжим и ту идeoлoгиjу. Нeћeмo сe жaлити и нe смeтa нaм штo гoдишњe 36.000 дjeцe, учeникa oсмих рaзрeдa, oргaнизирaнo пoсjeћуjу вукoвaрску бoлницу, мjeстo вeликoг стрaдaњa. Ta бoлницa зaврeђуje дa je сe пoсjeти. Aли, вриjeмe je дa сe зaпитaмo кoликo шкoлa или дjeцe пoсjeћуje oвo мjeстo – рeкao je Mилoрaд Пупoвaц.

    - Ja сaм Гaлић Mихajлo, син пoкojнoг Рaдe, a oвo нa слици je мoj пoкojни брaт Вaскрсиje. Нaс шeстeрo брaћe и сeстру, устaшe су oдвojили oд мajкe кao нejaч. Oдвeли су нaс у лoгoр у Стaрoj Грaдишци, пoтoм у Mлaку пa у Jaсeнoвaц и нa крajу смo зaвршили у лoгoру Jaстрeбaрскo. Taмo су нaс прeкрстили. У мeђуврeмeну мajкa je стриjeљaнa, a oтaц je зaвршиo у Њемaчкoj у лoгoру. Зaхвaљуjући Диaни Будисaвљeвић, ja, стaр свeгa чeтири гoдинe и диo мoje брaћe смo спaшeни. Зaтo свaкe гoдинe дoлaзим oвдje дa сe пoклoним нeвинoj дjeчици, aли и Диaни Будисaвљeвић, нaшoj спaситeљици – рeкao je Mихajлo Гaлић.
    Владимир ЈУРИШИЋ

  10. Свиђа ми се
    Милан Ракић got a reaction from Milos Tijanic for a Странице, Архимандрит Сава Јањић: С Богом се није играти!   
    Прецизније речено, Србија задржава север Косова, који ионако контролише, а треба да преда остали део Косова и Метохије (са већином нашег народа и светиња) и по свему судећи део простора Прешева и Бујановца (Зато је Београд јуче хладно тако прећутао претње Приштине да ће анектирати Прешево).
    Дакле властодршци у Србији спремни су да предају К-Албанцима територију за коју су се барем по Уставу на Еванђељу заклели да ће чувати као део Србије. Остаје доста тешких задатака: Мењање Устава Србије и Косова. На Косову се мора ућуткати опозиција која хоће целу територију Косова (сукоб Тачи-Харадинај је у току), у Србији прогласити за издајнике и плаћенике све који ово не виде као акт највећег патриотизма, уз најбескрупулозније таблоидско блаћење и претње појединцима, маргинализовати улогу Цркве јер им не даје подршку за издају и, коначно, у току септембра или почетком октобра потписати свеобухватни споразум са неким привидним гаранцијама за Србе јужно од Ибра и пар манастира који остану (на чему инсистирају међународни фактори ваљда како би све имало барем неки привид праведности, макар за неко време). Важно је напоменути да у Бриселу представници Београда никада нису разговарали о црквама и на томе су искључиво инсистирали међународни представници. Ови су се бавили искучиво територијом и изналажењем начина како да српскм народу продају рог за свећу.
    Црква је на време говорила и нису нас слушали. Кренули са најпрљавијим нападима и лажима, иако добро знају да је Црква најјачи противник независности КиМ. Маске су коначно пале (додуше мало раније него што су планирали јер смо изашли у јавност и макар предупредили насилни сценарио који је био планиран). Овај план етничке поделе територије, који из милоште зову "разграничење" по свему судећи има прагматичну подршку кључних међународних фактора, под условом да се криза не излије на простор БХ и Македоније. Не бих о детаљима. Биће оних који ће о томе писати више. За нас у СПЦ на Косову и Меотхији ово није и неће бити политичко питање, већ питање опстанка нашег верног народа и светиња са којим остајемо до краја уз све последице договора моћника. А они који вуку Србију у ову трагедију, нека се правдају и обмањују и друге и себе саме. Бога и народ који види својим очима, не могу преварити.
    Будући, ипак, да је реч о подели територије на етничком принципу, дугорочне последице за Европу биће веома опасне али, хвала Богу, доста је паметних људи и међународних и домаћих о томе говорило на време. Нису их слушали. Процењујем да ће овај споразум ако га успеју спровести изазвати толику нестабилност да ће будућност овог дела у Европи за дуго бити на листи чекања, али видећемо
    Бог да је на помоћи свима и да опрости онима који заиста не знају шта раде јер њима није лако, изобличаваће их њихова савест до краја живота, јер знају да Бог све види (ако уопште верују у њега) и свесни су да народ и историја памте!
    Сетимо се ове фотографије. Остаће у историји! Заклетва на Мирослављевом Јеванђељу. С Богом се није играти!
  11. Свиђа ми се
    Милан Ракић got a reaction from Δαβίδ99 for a Странице, Архимандрит Сава Јањић: С Богом се није играти!   
    Прецизније речено, Србија задржава север Косова, који ионако контролише, а треба да преда остали део Косова и Метохије (са већином нашег народа и светиња) и по свему судећи део простора Прешева и Бујановца (Зато је Београд јуче хладно тако прећутао претње Приштине да ће анектирати Прешево).
    Дакле властодршци у Србији спремни су да предају К-Албанцима територију за коју су се барем по Уставу на Еванђељу заклели да ће чувати као део Србије. Остаје доста тешких задатака: Мењање Устава Србије и Косова. На Косову се мора ућуткати опозиција која хоће целу територију Косова (сукоб Тачи-Харадинај је у току), у Србији прогласити за издајнике и плаћенике све који ово не виде као акт највећег патриотизма, уз најбескрупулозније таблоидско блаћење и претње појединцима, маргинализовати улогу Цркве јер им не даје подршку за издају и, коначно, у току септембра или почетком октобра потписати свеобухватни споразум са неким привидним гаранцијама за Србе јужно од Ибра и пар манастира који остану (на чему инсистирају међународни фактори ваљда како би све имало барем неки привид праведности, макар за неко време). Важно је напоменути да у Бриселу представници Београда никада нису разговарали о црквама и на томе су искључиво инсистирали међународни представници. Ови су се бавили искучиво територијом и изналажењем начина како да српскм народу продају рог за свећу.
    Црква је на време говорила и нису нас слушали. Кренули са најпрљавијим нападима и лажима, иако добро знају да је Црква најјачи противник независности КиМ. Маске су коначно пале (додуше мало раније него што су планирали јер смо изашли у јавност и макар предупредили насилни сценарио који је био планиран). Овај план етничке поделе територије, који из милоште зову "разграничење" по свему судећи има прагматичну подршку кључних међународних фактора, под условом да се криза не излије на простор БХ и Македоније. Не бих о детаљима. Биће оних који ће о томе писати више. За нас у СПЦ на Косову и Меотхији ово није и неће бити политичко питање, већ питање опстанка нашег верног народа и светиња са којим остајемо до краја уз све последице договора моћника. А они који вуку Србију у ову трагедију, нека се правдају и обмањују и друге и себе саме. Бога и народ који види својим очима, не могу преварити.
    Будући, ипак, да је реч о подели територије на етничком принципу, дугорочне последице за Европу биће веома опасне али, хвала Богу, доста је паметних људи и међународних и домаћих о томе говорило на време. Нису их слушали. Процењујем да ће овај споразум ако га успеју спровести изазвати толику нестабилност да ће будућност овог дела у Европи за дуго бити на листи чекања, али видећемо
    Бог да је на помоћи свима и да опрости онима који заиста не знају шта раде јер њима није лако, изобличаваће их њихова савест до краја живота, јер знају да Бог све види (ако уопште верују у њега) и свесни су да народ и историја памте!
    Сетимо се ове фотографије. Остаће у историји! Заклетва на Мирослављевом Јеванђељу. С Богом се није играти!
  12. Волим
    Милан Ракић got a reaction from АлександраВ for a Странице, Архимандрит Сава Јањић: С Богом се није играти!   
    Прецизније речено, Србија задржава север Косова, који ионако контролише, а треба да преда остали део Косова и Метохије (са већином нашег народа и светиња) и по свему судећи део простора Прешева и Бујановца (Зато је Београд јуче хладно тако прећутао претње Приштине да ће анектирати Прешево).
    Дакле властодршци у Србији спремни су да предају К-Албанцима територију за коју су се барем по Уставу на Еванђељу заклели да ће чувати као део Србије. Остаје доста тешких задатака: Мењање Устава Србије и Косова. На Косову се мора ућуткати опозиција која хоће целу територију Косова (сукоб Тачи-Харадинај је у току), у Србији прогласити за издајнике и плаћенике све који ово не виде као акт највећег патриотизма, уз најбескрупулозније таблоидско блаћење и претње појединцима, маргинализовати улогу Цркве јер им не даје подршку за издају и, коначно, у току септембра или почетком октобра потписати свеобухватни споразум са неким привидним гаранцијама за Србе јужно од Ибра и пар манастира који остану (на чему инсистирају међународни фактори ваљда како би све имало барем неки привид праведности, макар за неко време). Важно је напоменути да у Бриселу представници Београда никада нису разговарали о црквама и на томе су искључиво инсистирали међународни представници. Ови су се бавили искучиво територијом и изналажењем начина како да српскм народу продају рог за свећу.
    Црква је на време говорила и нису нас слушали. Кренули са најпрљавијим нападима и лажима, иако добро знају да је Црква најјачи противник независности КиМ. Маске су коначно пале (додуше мало раније него што су планирали јер смо изашли у јавност и макар предупредили насилни сценарио који је био планиран). Овај план етничке поделе територије, који из милоште зову "разграничење" по свему судећи има прагматичну подршку кључних међународних фактора, под условом да се криза не излије на простор БХ и Македоније. Не бих о детаљима. Биће оних који ће о томе писати више. За нас у СПЦ на Косову и Меотхији ово није и неће бити политичко питање, већ питање опстанка нашег верног народа и светиња са којим остајемо до краја уз све последице договора моћника. А они који вуку Србију у ову трагедију, нека се правдају и обмањују и друге и себе саме. Бога и народ који види својим очима, не могу преварити.
    Будући, ипак, да је реч о подели територије на етничком принципу, дугорочне последице за Европу биће веома опасне али, хвала Богу, доста је паметних људи и међународних и домаћих о томе говорило на време. Нису их слушали. Процењујем да ће овај споразум ако га успеју спровести изазвати толику нестабилност да ће будућност овог дела у Европи за дуго бити на листи чекања, али видећемо
    Бог да је на помоћи свима и да опрости онима који заиста не знају шта раде јер њима није лако, изобличаваће их њихова савест до краја живота, јер знају да Бог све види (ако уопште верују у њега) и свесни су да народ и историја памте!
    Сетимо се ове фотографије. Остаће у историји! Заклетва на Мирослављевом Јеванђељу. С Богом се није играти!
  13. Волим
    Милан Ракић got a reaction from александар живаљев for a Странице, Крсна слава Друге бригаде Копнене војске   
    Свечаност је отпочела светом Литургијом у богослужбеном простору касарне „Рибница“ којом је началствовао архијерески намесник жички протојереј-ставрофор Ненад Илић. Саслуживали су свештеници храма Светога Саве у Краљеву протонамесник Александар Јевтић и, протонамесник Новица Благојевић, као и војни свештеник јереј Владан Вуковић и ђакон Стефан Милошевски. Светој Литургији присуствовали су командант Друге бригаде пуковник Жељко Кузмановић, начелник штаба Друге бригаде пуковник Радован Гајић, као и бројни припадници Команде и јединица Друге бригаде Копнене војске.

    Након свете Литургије уследио је војни део свечаности коме су присуствовале бројне званице: начелник штаба Команде Копнене војске пуковник Владета Балтић, претходни команданти Друге бригаде, команданти бригада и самосталних батаљона Копнене војске, представници Епархије жичке протојереј-ставрофор Ненад Илић и старешина храма Светог Саве протојереј Радоја Сандо, представник Ријасета исламске заједнице Србије Адмир ефендија Хаџић, представници органа локалних самоуправа са територије надлежности Друге бригаде Копнене војске, представници МУП-а и одреда Жандармерије у Краљеву, града, организација, установа и предузећа из Краљева, борачких удружења и други гости.

    У свом обраћању командант Друге бригаде пуковник Жељко Кузмановић подсетио је да Друга бригада прославља свој празник и крсну славу 12. јула у знак сећања на победу над Турцима коју су 1805. године извојевали српски устаници под вођством вожда Карађорђа Петровића, ослободивши притом Карановац - данашњи град Краљево.

    Присутни гости током свечаности могли су да виде свечани дефиле јединица Друге бригаде Копнене војске, наступ КУД-а “Железничар“ из Краљева, а начелник Дома Војске Србије у Краљеву Радослав Премовић казивао је стихове своје песме о војводи Степи Степановићу.
    војни свештеник Друге бригаде потпоручник Владан Вуковић
    Извор: Епархија жичка
  14. Волим
    Милан Ракић got a reaction from александар живаљев for a Странице, Животни подвиг светитеља Атанасија (Сахарова) - 254 МЕСЕЦА У ЛАНЦИМА И МУЧНОМ РАДУ   
    Млади архијереј је одмах одбио било какве компромисе са богоборачком влашћу. Током 33 године, он је провео на слободи нешто више од 5 година, у совјетским логорима и затворима – 21 годину, у прогонству – преко 6 година. Црква је имала мало таквих, као епископ Атанасије, а до средине 1950-их година, остало их је свега неколицина.

    Када је познати црквени историчар М. Е. Губонин, 1958. године посетио епископа Атанасија у Петушках, угледао је човека, који је наликовао на древне светитеље „из времена догматског и иконоборачког метежа у Византији, када су у прогонство слали младе светитеље и монахе – ревнитеље за чистоту православља, које су током деценија сви заборавили,– као дошљаци са оног света – стајали су пред очима нових покољења попут древних старцаца, са белим седим брадама, и дрхтавим рукама, али са несаломљивим, јаким духом, и као некад, ватреном вером у своја непоколебљива убеђења, за чију су жртву са таквом спремношћу понели сав свој тешки, прогнанички живот.“ Тако епоха жестоких гоњења током бољшевичке власти у Русији, није уништила Цркву, већ напротив, исковала је плејаду великана духа, од којих је један био свети Атанасије.
    Будући епископ, у свету Сергеј Сахаров, рођен је 2. јуна 1887. године у селу Паревци Кирсановског округа, Тамбовске губерније, у породици гимназијског писара, Григорија Петровича Сахарова. Серјожа није имао ни две године, када му је отац умро. Његова мајка, Матрона Андрејевна се, у тешким животним условима, изборила да јој син добије духовно образовање.
    Серјожино детињство и младост су прошли у једном од најстаријих и најлепших предела Руске земље – у граду Владимиру, познатом по својим манастирима, и храмовима, у којима се чувају чудотворне иконе, и свете мошти многих руских светитеља. Захваљујући очевим сродницима, Серјожа је успео да се упише у Шујску духовну школу. Већ у тим годинама се у њему родила посебна љубав према Цркви и богослужењу, а са 12 година је будући епископ почео да саслужује у олтару. Из тог периода је и прво његово литургијско искуство: саставио је тропар Шујско-Смоленској икони Мајке Божије.
    1902.године, Сергеј Сахаров је уписао Владимирску семинарију. Треба рећи, да је његово школовање пало у период протеста богослова, и штрајкова, током којих се делила нелегална литература. Ништа од тога није дотицало Сергеја. „Током свих година школовања у семинарији, – сведочи њен ректор, – он се издвајао изузетним понашањем, никада није допуштао никакво нарушавање школске дисциплине – био је тих, скроман, пун поштовања и увиђајан – карактерисала га је искрена религиозност и апсолутно црквено усмерење...“ Он је блиставо завршио школовање и уписао се на Московску духовну академију, коју је завршио 1912.године, са титулом магистра богословља.
    12. октобра 1912. године, Сергеј Сахаров је замонашен. На монашењу је добио име Атанасије, у част светог Атанасија Пателарија, патријарха Цариградског, Лубенског чудотворца. Монашио га је ректор Московске духовне академије, епископ Теодор (Поздејевски). Исте године, Атанасије је рукоположен за јеромонаха. Читавог свог живота, епископ Атанасије је сматрао себе монахом Тројице-Сергијеве лавре. Записао је: „Ја сам најбоље године провео под кровом рођене Лавре, под кровом Преподобног, мог небеског покровитеља, од тренутка крштења; мог великог игумана, јер сам се у његовој обитељи удостојио монаштва.“
    У периоду између 1917-1918. године, Атанасије, је као представник монаштва, примао учешће у раду Помесног Сабора Православне Руске Цркве. Активан рад у неколико одељења Сабора, познанства са утицајним прегаоцима Цркве, и састављање службе свим руским светитељима, у сарадњи са професором Петроградског универзитета Б. А. Турајевим, били су највиша достигнућа његовог дореволуционарног служења.
    На Сабору је донета одлука да Црква поново почне да прославља празник Свих руских светитеља. У вези са тим, требало је написати посебан текст богослужења. У извештају, који је урадио професор Турајев на Сабору, речено је: „У нашим тешким временима, када се једна Русија поцепала, када је наше грешно покољење погазило подвиге светитеља, који су се старали над стварањем уједињене Православне Руске Цркве, и у пештерама Кијева, и у Москви, и на Северној Тиваиди, и у Западној Русији, требало би да благовремено успоставимо овај запостављени празник, како би нас и нашу отпалу браћу, из рода у род подсећао једну Православну Руску Цркву.Да тај празник буде мали прилог нашег грешног покољења, и мало искупљење за наш грех.“
    Професор Турајев и јеромонах Атанасије су преузели на себе рад на коректури и допуни древног текста, који је саставио инок Григорије, још у 16. веку. После кончине Турајева, 1920. године, посао састављања службе је у целости пао на плећа оца Атанасија. И овај посао је он испуњавао сав свој живот. Принудно га је остављао само док је пребивао у заробљеништву.
    1918. године, отац Атанасије се вратио у Владимир, где је ускоро безакоње сасвим узело маха: скрнављење светих моштију, шпијунирање свештенослужитеља, затварање цркви и манастира. Пошто је, током 1920-1921. године био намесник Владимирског Рождественског манастира, отац Атанасије је постао сведок тога, да су целу обитељ заузели чекисти.
    1. јула 1921. године, архимандрит Атанасије је постављен за настојатеља Богољубског манастира. После девет дана, 10. јула, по благослову Патријарха Тихона (Белавина) хиротонисан је за епископа Ковровског. Једна добра владичина познаница присећала се његове приче, како су оца Атанасија, пред архијерејском хиротонијом, позвали у канцеларију Државне политичке управе, и претњама покушавали да га одврате од епископства. Он је одбио све понуде чекиста, и наредног дана, примио је архијерејски чин. Током целе 1922. године, власти су настављале да се играју са владиком, као мачка са мишем: три пута су га хапсили, и затварали у тамницу, три пута су га ослобађали.
    У пролеће 1922. године члан Политбироа ЦК РКП, Л. Д. Троцки (Бронштејн) разрадио је план раскола Православне руске цркве. Он је планирао, под контролом бољшевичких специјалних служби, стварање такозване обновљенске црквене организације – Више црквене управе (ВЦУ). У ту организацију је требало да уђу клирици, заражени социјалистичким идејама, а такође и они који су само били незадовољни строгим системом црквене хијерархије, и који су били спремни на сарадњу са комунистичким властима. Планирали су да обновљенце затрују против епископа и свештенослужитеља, верних патријарху Тихону, према бољшевичким терминима – „црна сотња“ и „контрареволуционарно“ свештенство. Даље је програм Троцког предвиђао уклањање патријарха и замену њему верних клирина, на обновљенце, а на крају – ликвидацију и саме обновљенске структуре, као нечега што је испунило своју улогу и непотребног социјалистичкој држави. Оружје раскола је постала група „Жива црква“, формирана уз подршку ГПУ. До октобра 1922. године, више од половина „тихоновских“, то јест, верних православљу, архијереја је замењено на обновљенце.
    16. јуна 1922. године, основан је Меморандум тројице – проглас митрополита Владимирског и Шујског Сергија (Страгородског), архиепископа Нижегородског Евдокима (Мешерског) и архиепископа Костромског и Галичског Серафима (Мешчеракова) о признавању обновљенске ВЦУ. Епископ Атанасије се нашао у тешком положају. Ако је до појаве прогласа могао да се ослања на надлежног архијереја, сада је морао да се сам супротставља бољшевицима. У својим проповедима владика је указивао пастви на лаж обновљенаца, о чему су ускоро известили Државно политичку управу. Окривили су га за „уношење пометње на религиозној основи међу верницима“. Епископ Атанасије је ухапшен и послат на две године у Зирјански крај (сада – република Коми). Касније се митрополит Сергије покајао за расколништво, те га је патријарх Тихон поново примио у Православну Цркву.
    У својим успоменама, познати богослов С.И. Фудељ је писао о владици Атанасију: „први пут сам га запазио 1923.године у Уст Сисољске... Тада је то био сасвим млади, мршави ахријереј, беле пути и врло живахан и весео. <…> Служио је прилично често, с обзиром да у локалну цркву нико од нас није ишао: тамо су били живоцрквењаци. Наравно, могао је да има и архијерејске одежде, али је он преферирао своје обични, дотрајали, свештенички фелон. Преко њега је стављао омофор. Није имао ни уобичајену митру, високу, обложену драгим камењем и природним брилијантима. Његова је била мала, платнена, по узору на древне митре руских светитеља, без камења и украса, само са иконама...“
    Најпре је опремљена домаћа црква, наравно у име Свих Светих, у земљи Руској засијавших. Затвореници, пошто су се ближе упознали са епископом Атанасијем, добијали су од њега толико много духовне помоћи, да су своје утиске чували годинама. „Благодаран сам Богу што ми је, 1923. године у Уст Кемију, послао то прелепо познанство са Вама и другим, кристално чистим ахрипастирима и пастирима. Благодаран сам и што сам могао да научим од Вас много доброг. Током читавог живота, ма где био, па и све до данас живим, и трудим се према вашим поукама....Риза коју сте Ви сашили, и до данас је цела, и завештао сам да ме у њој сахране“, – писао је владици протојереј Василије Мухин, 1958. године.
    Затворским свештенослужитељима су дозвољавали само да служе у својим становима и у присуству других чланова затворске администрације. Најважније што су тражили из Управе, било је да на богослужењима не присуствује локално становништво.
    У фебруару 1925. године, владика Атанасије се, пошто је провео у Зирјанском затвореништву око две и по године, вратио у Владимир. На јесен 1926. године, њега је посетио епископ Павлин (Крошечкин), који је пред тајне изборе скупљао гласове за избор новог патријарха (светитељ Тихон се упокојио у априлу 1925. године, а избори за новог предстојатеља Цркве, забранили су бољшевици). 8. децембра 1926. године, епископа Павлина су ухапсили, а 2. јануара 1927. године епископ Атанасије је поново ухваћен и осуђен на три године заточеништва у Соловецком концентрационом логору.
    Од маја 1927. до јануара 1930. године, епископ Атанасије је радио као стражар и рачуновођа у логорским испоставама на копну. Затим је, после краткотрајног пребивања на Соловках, (где је имао срећу да, заједно са другим архијерејима одслужи пасхално богослужење), након болести тифуса, био премештен у инфективне бараке на Поповом острву (сада рајон г.Кеми у Карелији).
    У марту 1930. године, владику су послали у Турухански крај. Овде га је, у селу Мељниноје, на обали Јенисеја, стигла вест о кончини дубоко вољене мајке Матроне Андрејевне. Ту је почео да пише свој рад „О помињању упокојених по уставу Православне Цркве“. Од фебруара до јуна 1932. године, епископ Атанасије је живео у селу Селиванихе, где се налазио, исто као заточеник, и митрополит Кирил (Смирнов). Присно комуницирајући, владике су често разговарале о тешком положају у којем се тада налазила Православна Црква.
    У СССР власти су правно признавале само обновљенске структуре, а све православне парохије су де јуре биле нелегалне. Митрополит Сергије (Страгородски) је почео преговоре са властима, трудећи се да, путем компромиса легализује групу епископа коју је лично предводио. Договор је био постигнут, и јула 1927. године он је објавио декларацију, у којој је у име Цркве изразио свенародну благодарност „совјетској власти за... пажњу према духовним потребама православног становништва“, и уверио власти да „ми нећемо злоупотребити пажњу која нам је указана“. Понизни тон, беседа захвалности богоборачкој власти, покушај да се заробљени свештеници и мирјани представе као непријатељи совјетске власти, осуђивање браће у дијаспори, изопштили су митрополита Сергија, од комуникације са многим архијерејима, свештеницима и парохијанима. Дошло је до поделе – страшна трагедија Цркве. Епископ Атанасије и митрополит Кирил су сматрали да је митрополит Сергије пошао на недопустив компромис са влашћу, мотивисан тиме што документа која је објавио нису имала законску снагу, с обзиром да су били издата без благослова егзарха патријаршијског престола, митрополита Петра (Пољанског), који је био у заточеништву.
    Епископ Атанасије је одбио да призна црквену администрацију митрополита Сергија (Страгородског). У свом познатом писму, својој духовној деци, он је писао: „Када је митрополит Сергије изјавио да његово пуномоћје проистиче од пуномоћја митрополита Петра, и да он, митрополит Сергије, свецело зависи од митрополита Петра, сви смо признали митрополита Сергија као законског руководиоца црквеног живота Православне Руске Цркве, чији првојерарх наставља да буде митрополит Петар. Када се митрополит Сергије, пошто није био задовољан оним што је имао и што је могао да има, за живота законског првојерарха Руске Цркве, низом поступака показао као претендент на право првојерархам и када је у свом часопису објавио да њему, митрополиту Сергију, не само да припадају сва права егзарха, него и да је он „заменик заоденут партијаршијском влашћу“ (Журнал Московской патриархии. 1931. № 1. стр. 5) и да сам наш законски првојерарх, митрополит Петар нема права да се „меша у управљање, и својевољно да исправља чак и грешке свог заменика“ (исто тамо) – тада је одређени број ахрипастира, укључујући и мене лично, признао да, то што је учинио митрополит Петар, такво присвајање свих права првојерарха за живота нашег законитог, канонског првојерарха, митрополита Петра – лишава узурпатора и оних права у вези са црквеним пословима, које је у своје време добио. Уједно, ослобађа православне од подчињавања митрополиту Сергију и синоду који је образовао“.
    Августа 1933. године, пола године након завршеног рока који је био одређен приговором, био је ослобођен. По повратку из заточеништва, у децембру 1933. године, архиепископ Атанасије је послао митрополиту Сергију писмо, у којем је отворено исказао своју позицију. Одбијајући било какво учешће у раду под руководством нове црквене администрације, владика није сматрао за грех да се посећују храмови, у којима се помињао митрополит Сергије.
    Од 1933. године, до новог хапшења, 1936. године, епископ Атанасије је живео у Владимирској области. Каткад је илегално долазио у Москву. Успоставио је везу са члановима црквених заједница, које нису помињале митрополита Сергија. Пре свега, на њих се односе парохијани храма Светитеља Николаја в Клениках, а такође и духовна чада архимандрита Серафима (Батјукова), протојереја Владимира Богданова, свештеника Владимира Криволуцког, оца Александра Гомановског, оца Михајла Шика и других. Владика Атанасије је објединио распарчане парохије, лишене пастира који су погинули у логорима, или који су мучени у затворима. У црквеним заједницама Москве, где се за богослужењем није помињало име митрополита Сергија, сматрали су за свог владику Атанасија, и његово име су помињали одмах након имена егзарха патријаршијског престола митрополита Крутицког Петра (Пољанског).
    1.маја 1936. године епископ Атанасије је поново ухапшен и послат у Беломорско-Балтијски логор, са роком од пет година. Како му је здравље већ било ослабљено, радио је на сечи шума, гладовао. Више пута је био у кажњеничком одељењу, одакле су сваке ноћи изводили затворенике на стрељање. Владика се сваког часа спремао за смрт. Ипак, крајем октобра 1936. године, вратили су га на старо место. Почетком рата, затворенике су депортовали у Онежске логоре. Изненађујуће је како, прилично болестан и измучени епископ успео да пређе тих 400 километара пешице!
    У најтежим околностима, владика Атанасије је сачувао способност да бодри друге. 1941. године, ослобођен је, и за место пребивања изабрао је град Ишим, где је живео око две и по године. Стално су га посматрали. У новембру 1941. године, епископа су поново ухапсили. Овог пута су случај назвали бучним и лажним именом „Антисовјетско црквено подземље“. 1946. године, епископа Атанасија су послали у Тамниковски логор, а приликом стварања Специјалних логора МВД, пребацили су га овамо – као посебно опасног државног преступника.
    Док је био у заточеништву, владика је сазнао да је за новог патријарха на Помесном сабору изабран митрополит Алексије (Симански). Одмах након што је о томе био обавештен, он је почео да се моли за патријарха као „законског првојерарха Руске Православне Цркве, који је признат од стране свих источних патријараха, кроз кога се свршава и наше једињење са Васељенском Црквом“.
    18. маја 1954. године, епископ Атанасије је принудно послат из Дубравлага у Зубово-Пољански дом инвалида, затворену установу логорског типа. Одатле је успео да се ослободи само захваљујући свом старом другу, и духовном сину – Јегору Јегоровичу Седову, који је оформио старатељство и довезао светитеља у свој дом, у град Тутајев. 27. јуна 1954. године, владика је написао у свом дневнику: „Испунило се 33 године архијерејства. За то време: на епархијском трону – 33 месеца. На слободи – 32 месеца. У прогонству – 76 месеци. У ланцима и мучном раду – 254 месеца“.
    Након ослобођења од робства, епископ Атанасије, је успоставио везу са својим старим познаницима из Москве, Загорска (сада Сергијев Посад), Сиктивкара, Владимира, и многих других градова и села. Он је одмах написао извештај Патријарху Алексију, и саставио посланице пастви, позивајући их да буду ревносни у богослужењима, и Светим Тајнама у московским храмовима.
    4. октобра 1955. године, владика се преселио у сеоце (сада град) Петушки, Владимирске области, где је провео своје последње дане. Светитељ је председавао редовном Календарско-богослужбеном комисијом при Светом Синоду. Рад на прикупљању и исправљању црквених служби наставио је до краја својих дана. Владика је велику пажњу придавао пажљивој русификацији богослужбеног језика, да би приближио „наше дивно богослужење, наше чудесне песме уму руског народа“. У Петушкам је завршио и састављање текста службе свим руским светитељима, саставио је и књигу молебана и богослужбених песама.
    И током овог периода живота, епископ Атанасије се налазио, према речима М. Е. Губонина „на маргинама црквеног живота“, премда му није било забрањено општење са верницима. Најиздржљивији и најоданији људи Цркве, држали су се владике, који се нашао у центру истинског, веома динамичног, премда скривеног црквеног живота, о чему сведочи његова преписка.
    Епископ Атанасије се скончао 28. октобра 1962. године и био је сахрањен на Старом гробљу у Владимиру.
    Одредбом Архијерејског сабора Руске православне цркве, који се одржавао од 13. до 16. августа 2000. године, епископ Атанасије Ковровски је прибројан лику светитеља, у чину свештеноисповедника. 14. октобра 2000. године, било је обретење његових моштију. 29. октобра, су литијом пренесене у манастир Рођења Пресвете Богородице, у Владимиру. Дан његовог прослављања је 15. (28) октобар.
    Чланак припремљен уз подршку Међународног фонда за финансирање пројеката „Православна иницијатива 2017-2018“
    Олга Косик,
    Доктор филологије, главни научни сарадник одељења за нову историју Руске Православне Цркве ПСТГУ
    Са руског Ива Бендеља «Российское историческое общество»
  15. Волим
    Милан Ракић got a reaction from александар живаљев for a Странице, Помен српским јунацима у Дому Војске   
    Тим поводом у параклису Светог краља Милутина у београдском Дому Војске Србије војни свештеник, потпоручник Славко Папић, служио је парастос косовским јунацима, али и свим светим ратницима и мученицима пострадалим у одбрани земље.
     
    У свом инспиративном обраћању након помена, директор Медија центра "Одбрана", пуковник Стевица Карапанџин је рекао да се молитве на помену не уздижу ка небу ради људског сећања на српске јунаке, већ да би они завредили место у Божијем сећању, у вечности.

     
    Он је подсетио да је приликом освештавања параклиса Светог краља Милутина, патријарх Српске православне цркве, Иринеј одлучио да у свети престо положи мошти Светог кнеза Лазара, уз образложење да им је место управо у Ратничком дому.
     
    Директор Медија центра "Одбрана" је истакао да је свети Кнез Лазар, као највећи витез српског рода, свима заштита али и судија.

     
    - Данас смо се помолили за све јунаке који су учинили ту жртву коју народ препознаје вековима и зато воли свог војника. Она не подразумева само спремност да се изгуби овоземаљски живот него и ризик да се изгуби онај важнији, живот у вечности, а управо на ту жртву су били спремни сви они за које смо се данас помолили - рекао је он.
     
    Цитирајући речи  Митрополита Амфилохија, "Видовдане, мој очињи виде, тобом видим што други не виде", Карапанџин је потврдио да их се увек сети на данашњи дан.

     
    - Те речи су уствари срж "косовског завета" који вековима представља духовну и војничку вертикалу око које су се сви велики јунаци, због којих смо данас овде, а за које верујемо да су данас на таквом месту одакле могу да узнесу достојне молитве за нас, како бисмо на Видовдан и ми прогледали духовним видом - рекао је пуковник Стевица Карапанџин.
     
    На помену у Дому Војске прочитана су сва имена припадника Војске и Полиције који су положили живот за отаџбину током 1998. и 1999. године и узнете молитве за њихово спасење.

  16. Волим
    Милан Ракић got a reaction from александар живаљев for a Странице, Патријарх Павле добија споменик у Београду   
    Обележје 44. поглавару СПЦ-а биће откривено 15. новембра, на дан његовог упокојења, на платоу испред Цркве Светог Марка, преноси „Политика”.

    У одбору за подизање споменика патријарху Павлу су заменик градоначелника Горан Весић, градски урбаниста Милутин Фолић, заменица председника Скупштине града Андреа Радуловић, генерални секретар председника Србије Никола Селаковић и епископ Стефан.
    План је да споменик буде смештен на зеленој површини између новоуређеног дела платоа и трамвајске станице код Ташмајданског парка. 
    Будућа позиција споменика, како су истакли у Комисији за споменике и именовање тргова и улица, изузетно добро је сагледива из више праваца и симболички је уклопљена у окружење које чине црква, плато и Булевар краља Александра.
    Патријарх је представљен у седећем положају, благо погнуте главе и одише скромношћу и духовношћу. Споменик  ће бити незнатно већи од природне величине, као што је и пракса при изради ове врсте обележја, саопштено је у комисији. 
    Прва седница Комисије за споменике и називе тргова и улица у новом сазиву одржана је јуче. Осим иницијативе за подизање споменика патријарху Павлу, усвојени су и предлози за подизање обележја утемељивачима српске кошарке и да се булевар у „Београду на води” назове по некадашњем америчком председнику Вудроу Вилсону. За председника комисије изабрана је Андреа Радуловић.
    Аутор идејног решења споменика је вајар Зоран Малеш, који је пре осам година имао и изложбу посвећену патријарху Павлу. 
    – Живот, дело, поуке и његове мисли нагнали су ме да се окушам у креирању, не телесног, већ духовног бића нашег истинског филозофа који нас је учио да је смисао живота љубав и слобода неукаљана завишћу, похлепом и мржњом, рекао је Малеш додајући да је пред њим био изазов како његово физичко обличје да подреди духу који је исијавао мир и спокој. 
    Подизање споменика  благословио је патријарх Иринеј, а из СПЦ наводе да је избор локације коју је Град предложио одличан зато што је код цркве, у близини парка и код трамвајске окретнице, а познато је да је патријарх Павле био скроман и често се возио трамвајима.
    – Четрдесет четврти поглавар Српске православне цркве заслужио је споменик и на другим локацијама, јер је био, а и даље јесте са црквом и српским народом. Обележје њему у част је још једна потврда одличне сарадње града и цркве, саопштено је из СПЦ. 
    Подизање споменика, чија је вредност 50.000 евра, финансираће „Атлас група”. 
    Обележја „свецу”, како је у народу овај поглавар био ословљаван док је водио СПЦ, постоје у Лепосавићу, Бајиној Башти и Требињу, а име патријарха Павла носе булевари и улице у Београду, Новом Саду и Зрењанину.

  17. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Августин for a Странице, Владика Игнатије (Мидић) постављен за новог Декана Православног Богословског Факултета БУ   
    Игнатије (световно Добривоје Мидић; Кнез Село код Ниша, 17. октобар 1954) епископ је пожаревачко-браничевски и смедеревски и професор догматике и етике на Православном богословском факултету у Београду.
    Школовање
    Епископ Игнатије (крштено име Добривоје) је рођен 17. октобра 1954. у Кнез Селу, општина Ниш. После осмогодишње школе коју је завршио у родном месту, уписао се у Богословију Светог Саве у Београду године 1969. и исту завршио 1974. са одличним успехом. Основне студије теологије уписао је 1976. на Православном богословском факултету у Београду и окончао их 1980. године. Већ током основних студија, показао је интелектуалну храброст и критички дух, особине које нису биле својствене српским теолозима тог доба. Још тада се није мирио са идеократским и догматским мишљењем, са „школском“ и „академском“ теологијом и устаљеним типом мишљења. Поред студија теологије проучавао је и философију, логику, историју, књижевност, уметност…
    Постдипломске студије
    По благослову епископа нишког Иринеја и препоруци Светог архијерејског синода, садашњи епископ браничевски, одлази 1981. на постдипломске и докторске студије из систематске теологије на Православном богословском факултету у Атини. Сусрет са православном теологијом и народом у Грчкој, са духовним и егзистенцијалним искуством Свете горе, где је често одлазио за време студија, умногоме су изменили његов живот. Тамо је осетио и доживео у свој пуноћи екуменске димензије православног богословља, сву дубину, ширину и лепоту православља. Тај нови амбијент још више је појачавао његову љубав према Христу коју је почео да развија још од када је угледао овај свет, захваљујући родитељима, посебно мајци; затим љубав према монашком животу и православном богословљу.
    У Грчкој су му учитељи на првом месту постали Свети Оци. У току свог боравка тамо даноноћно је проучавао њихова дела. Саживљавао се са њима, разговарао, постављао им питања, ишао „путевима Отаца“ и удубљивао се у њихов начин мишљења и живота. Његову посебну љубав и пажњу су привлачили Свети Јован Богослов, Апостол Павле, Свети Игнатије Богоносац, чије је име узео на монашењу, велики кападокијски оци, Свети Атанасије Велики, Григорије Палама и посебно Свети Максим Исповедник.
    Од савремених теолога посебно је проучавао дела Георгија Флоровског, епископа захумско-херцеговачког Атанасија (Јевтића), митрополита пергамског Јована (Зизиуласа) и других. Сви они данас говоре кроз њега на један изузетно леп начин. Па ипак, богословље Светог Максима и богословље митрополита Јована (Зизиуласа) на њега су оставили најдубљи траг. Сусрет и пријатељство са Јованом Зизиуласом сматра и сам за посебан Божји дар.
    Поред теологије је, на Атинском универзитету, студирао византијску књижевност и античку философију, проучавао дела савремених егзистенцијалиста (понајвише Ж. П. Сартра) и персоналиста. Привлачила га је и савремена физика, нарочито радови Ајнштајна и Хајзенберга, затим модерни римокатолички, протестантски и англикански теолози, посебно Паненберг и Торанс. Одувек је сматрао да теологија не може да игнорише друга знања и науке, и обратно. Теологија је за њега била и остала католичанско знање које има значење и важење за све. Он је разуме као свеобухватно виђење Бога, света и живота, а не као парцијално „специјалистичко“ знање, или као једну међу многим наукама.
    У току докторских студија у Грчкој, а и касније, све до сада, посебно се бавио проблемом еклисиологије, свакако у контексту тријадологије, христологије, пневматологије и есхатологије. Питање Цркве за њега није научно или академско питање, већ првенствено питање живота или смрти. Црквени начин постојања је тип људске егзистенције којим се превазилази смрт. Он зато увек и говори о Цркви и Литургији, што су за њега готово синонимни појмови. За тему своје докторске дисертације одабрао је „Тајна Цркве — Систематско-ерминевтички приступ тајни Цркве по Светом Максиму Исповеднику“, коју је успешно одбранио 1987. године на Атинском универзитету. Тај његов рад изазвао је велику пажњу у грчким теолошким круговима. Тим поводом било је и полемика и опречних мишљења, што говори о вредности његове дисертације која, нажалост, још није преведена на наш језик.
    Монашење и рад на факултету
    После докторских студија и одбрањене дисертације епископ Игњатије се враћа у отаџбину и готово одмах по повратку је 1988. године изабран за доцента на Православном богословском факултету у Београду, прво за предмет етику, а потом, после смрти професора др Стојана Гошевића и за догматику. Замонашио се 1991. године. Исте године је рукоположен за јерођакона а затим и јеромонаха.
    У међувремену је, у два наврата по шест месеци, боравио у Немачкој на специјалистичким студијама из есхатолошке теологије. Свети архијерејски синод Српске православне цркве га је изабрао за представника Српске цркве у Међуправославној комисији за припрему Великог сабора. Одмах је почео да учествује на бројним домаћим и међународним научним и теолошким симпозијумима и јавним трибинама. Изабран је и за члана Редакције угледног теолошког часописа на српском језику „Теолошки погледи“. Почео је да сарађује и објављује своје радове у бројним домаћим и страним стручним часописима.
    Епископ браничевски
    Иако веома млад о. Игњатије је изабран за епископа браничевског 1994. године на редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске цркве. Његов избор за епископа био је велики и радостан догађај за нашу помесну Цркву,[тражи се извор] посебно епархију браничевску. Његовом избору за архипастира Цркве Христове обрадовале су се Цариградска патријаршија и Грчка црква, што су потврдили и кроз своје представнике на његовој хиротонији.
    Многи свештеници, монаси и монахиње и православни верници из браничевске епархије говоре да се са његовим доласком „догађа нешто ново“. Осећају да је он „први“ само у служењу, да им даје цело своје биће, да му је једини циљ да изграђује Цркву Божју као живу литургијску заједницу и Тело Христово. У њему виде Оца и Учитеља Цркве у пуном и правом смислу тих речи. (Епископски двор у Пожаревцу је, кажу, постао дом свих који желе да у њега уђу. У њему увек можете срести децу, било да се играју, било да слушају поуке свога епископа.

    Међу студентима епископ Игњатије је један од најомиљенијих професора чија се предавања не пропуштају. У Савету професора је поштована и уважавана личност. Он је човек бурног темперамента, некад уме и да „плане“, али, у томе нема срџбе и гнева. Његови пријатељи најбоље знају колико им је привржен и одан, колико је пространо и широко његово биће, колико уме да цени и поштује сваку људску личност. Он у њима гледа иконе Христове, а Христос је за њега све, зато толико и говори о Христу и личности. И не само то. Он сам настоји да својим ликом Христа показује. Зато многи, посебно млади људи, у његовом присуству осећају небеску радост.
    Његови радови и мисао су ослобођени сувишне „цитатологије“, непотребних речи и фраза, конфесионалног, моралистичког и психологистичког духа. Он не „интерпретира“ друге, не заклања се иза ауторитета, што је у име „научности“ постао манир многих теолога, посебно оних који су тек на почетку свога богословско-научног рада. Није склон научном „канибализму“ и теолошком „сикретизму“. Епископ Игнатије прихвата „ризик“ и храбро, јасно и уверљиво излаже своју мисао, сведочи оно што је у искуству вере доживео и сазнао, остављајући другима да процењују и оцењују само његову богословску мисао. Он много не „цитира“ Оце, али се зато труди да буде на „путевима Отаца“, да мисли на светоотачки начин и живи животом Отаца. Стиче се утисак да се у томе огледа његова верност Предању Цркве и Светим Оцима. Оци су стално код њега одсутно-присутни. Попут њих он се мучи и рве са свим животним и егзистенцијалним проблемима света и живота. У нечему је сличан једном броју теолога 20. века али ни са једним идентичан. Он је аутентична личност и појава.
    Теологија је за њега „хлеб живота“. Он богословски мисли. Како мисли труди се да тако и живи. Зато му је реч актуелна, савремена и животна. Она има преображавајућу моћ и снагу. Све што је написао и изговорио, претходно је доживео. Његова теологија је његова молитва и доксологија. Са њим се човек може неслагати али му се не може неверовати. Увек се труди, и у великој мери успева, да покаже да догмати Цркве, које је „академска“ и „кабинетска“ теологија редуковала на „формуле“ и „дефиниције“, имају животно и егзистенцијално значење и важење за савременог човека. Само Бог и он знају колико му биће чезне и вапи за богословским разговором и дијалогом. Он пати и страда, као старозаветни Јов, што је то, стицајем многих околности, код нас сведено на најмању могућу меру.
    Библиографија
    „ЕСХАТОЛОШКА ДИМЕНЗИЈА ЦРКВЕ И ЊЕН УТИЦАЈ НА ХРИШЋАНСКИ ЖИВОТ“, Теолошки погледи 1-2, Београд 1989. стр. 77-91.
    „ПРАВОСЛАВНА АНТРОПОЛОГИЈА И САВРЕМЕНИ ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛИЗАМ“, Богословље, Београд 1990, стр. 33-47.
    „КРАТКО РАЗМИШЉАЊЕ О КОСОВСКОМ ЗАВЕТУ И КОНТЕКСТУ ДАНАШЊИХ ЗБИВАЊА У СРБИЈИ“, Богословље, Београд 1991, стр. 65-67.
    „Заједница у љубави“, Источник 10, 1994, стр. 127-129.
    „Црква и њен идентитет“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 13-28.
    „Православна духовност данас“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 29-40.
    „ОД БОГА КАО ВИШЕ СИЛЕ ДО БОГА КАО ЛИЧНОСТИ“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 41-66.
    „ОВАПЛОЋЕЊЕ И СПАСИТЕЉ У ХРИШЋАНСКОМ УЧЕЊУ“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 67-83.
    „Православље као лек против смрти“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 84-102.
    „ОД СЛОБОДЕ КАО БУНТА ДО СЛОБОДЕ КАО БИЋА“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 103-123.
    „КРАТАК ОСВРТ ПОВОДОМ ИЗЛОЖБЕ ИКОНА САВРЕМЕНИХ СРПСКИХ ИКОНОПИСАЦА“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 124-134.
    „Савремени свет и Православна Црква“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 135-148.
    „Судбина, грех и слобода“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 149-157.
    „О извору и суштини православног монаштва“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 158-170.
    „Између морализма и национализма“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 171-176.
    „КРАТАК ОСВРТ НА ТЕОЛОГИЈУ СВ. МАКСИМА ИСПОВЕДНИКА“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 177-183.
    „ТУМАЧЕЊЕ ХИВ БЕСЕДЕ СВ. ГРИГОРИЈА БОГОСЛОВА“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 184-215.
    „О саборности Цркве“, Саборност 1, Пожаревац 1995.
    „О васкрсењу Христовом“, Саборност 2, Пожаревац 1995.
    „Литургијом се гради Царство Божије“, Саборност 3-4, Пожаревац 1995.
    „Помирење — социјално-политичке димензије“, Саборност 1, Пожаревац 1996.
    „Однос света и човека са Богом“, Саборност 2-3, Пожаревац 1996.
    „О (не)познању Бога“, Саборност 4, Пожаревац 1996. (Отачник бр 1)
    „Есхатон као узрок постојању Цркве“, Саборност 1-2, Пожаревац 1997.
    „Човек као икона и подобије Божије“, Саборност 3-4, Пожаревац 1997.
    „Теолошка основа црквеног сликарства“, Саборност 1-2, Пожаревац 1998.
    „Страдање као изазов људској слободи“, Саборност 3-4, Пожаревац 1998.
    „Дух Свети и јединство Цркве“, Саборност 1-2, Пожаревац 2000.
    „Циљ веронауке је да људи уђу у цркву“, Саборност 3-4, Пожаревац 2000.
    „Однос Цркве и Царства Божијег“, Саборност 3-4, Пожаревац 2000.
    „Истина света и хришћанско откривење“, Саборност 1-4, Пожаревац 2001.
    „Реч о молитви“, Предговор молитвенику, Православни молитвеник, Пожаревац, 2001.
    „Црквени словар“, Уџбеник за 1. разред ОШ, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2001.
    „Православни катихизис“, Уџбеник за 1. и 2. разред средњих школа, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2002.
    „Онтологија и етика у светлу христологије Светог Максима“, Саборност 1-4, Пожаревац 2003.
    „Светост у литургијском схватању“
    „Православни катихизис“ Приручник за наставнике основних и средњих школа, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2003.
    „Православни катихизис“, Уџбеник за 2. разред ОШ, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2003.
    „Православни катихизис“, Уџбеник за 3. разред ОШ, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2004.
    „Православни катихизис“, Уџбеник за 4. разред ОШ, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2004.
    http://www.crkvasvetogluke.com/наш-владика-игнатијемидић-постао-је-н/
  18. Волим
    Милан Ракић got a reaction from александар живаљев for a Странице, Освећење новог конака и обновљеног комплекса манастира Тумана [НАЈАВА]   
    Том приликом биће освештан нови манастирски конак, као и обновљен комплекс манастира
    ДОЧЕК ЕПИСКОПА, 8.00
    ОСВЕЋЕЊЕ КОНАКА 8.30
    СВ. АРХ. ЛИТУРГИЈА 09.00
    ДОБРО ДОШЛИ!!!

  19. Волим
    Милан Ракић got a reaction from александар живаљев for a Странице, Владика Игнатије (Мидић) постављен за новог Декана Православног Богословског Факултета БУ   
    Игнатије (световно Добривоје Мидић; Кнез Село код Ниша, 17. октобар 1954) епископ је пожаревачко-браничевски и смедеревски и професор догматике и етике на Православном богословском факултету у Београду.
    Школовање
    Епископ Игнатије (крштено име Добривоје) је рођен 17. октобра 1954. у Кнез Селу, општина Ниш. После осмогодишње школе коју је завршио у родном месту, уписао се у Богословију Светог Саве у Београду године 1969. и исту завршио 1974. са одличним успехом. Основне студије теологије уписао је 1976. на Православном богословском факултету у Београду и окончао их 1980. године. Већ током основних студија, показао је интелектуалну храброст и критички дух, особине које нису биле својствене српским теолозима тог доба. Још тада се није мирио са идеократским и догматским мишљењем, са „школском“ и „академском“ теологијом и устаљеним типом мишљења. Поред студија теологије проучавао је и философију, логику, историју, књижевност, уметност…
    Постдипломске студије
    По благослову епископа нишког Иринеја и препоруци Светог архијерејског синода, садашњи епископ браничевски, одлази 1981. на постдипломске и докторске студије из систематске теологије на Православном богословском факултету у Атини. Сусрет са православном теологијом и народом у Грчкој, са духовним и егзистенцијалним искуством Свете горе, где је често одлазио за време студија, умногоме су изменили његов живот. Тамо је осетио и доживео у свој пуноћи екуменске димензије православног богословља, сву дубину, ширину и лепоту православља. Тај нови амбијент још више је појачавао његову љубав према Христу коју је почео да развија још од када је угледао овај свет, захваљујући родитељима, посебно мајци; затим љубав према монашком животу и православном богословљу.
    У Грчкој су му учитељи на првом месту постали Свети Оци. У току свог боравка тамо даноноћно је проучавао њихова дела. Саживљавао се са њима, разговарао, постављао им питања, ишао „путевима Отаца“ и удубљивао се у њихов начин мишљења и живота. Његову посебну љубав и пажњу су привлачили Свети Јован Богослов, Апостол Павле, Свети Игнатије Богоносац, чије је име узео на монашењу, велики кападокијски оци, Свети Атанасије Велики, Григорије Палама и посебно Свети Максим Исповедник.
    Од савремених теолога посебно је проучавао дела Георгија Флоровског, епископа захумско-херцеговачког Атанасија (Јевтића), митрополита пергамског Јована (Зизиуласа) и других. Сви они данас говоре кроз њега на један изузетно леп начин. Па ипак, богословље Светог Максима и богословље митрополита Јована (Зизиуласа) на њега су оставили најдубљи траг. Сусрет и пријатељство са Јованом Зизиуласом сматра и сам за посебан Божји дар.
    Поред теологије је, на Атинском универзитету, студирао византијску књижевност и античку философију, проучавао дела савремених егзистенцијалиста (понајвише Ж. П. Сартра) и персоналиста. Привлачила га је и савремена физика, нарочито радови Ајнштајна и Хајзенберга, затим модерни римокатолички, протестантски и англикански теолози, посебно Паненберг и Торанс. Одувек је сматрао да теологија не може да игнорише друга знања и науке, и обратно. Теологија је за њега била и остала католичанско знање које има значење и важење за све. Он је разуме као свеобухватно виђење Бога, света и живота, а не као парцијално „специјалистичко“ знање, или као једну међу многим наукама.
    У току докторских студија у Грчкој, а и касније, све до сада, посебно се бавио проблемом еклисиологије, свакако у контексту тријадологије, христологије, пневматологије и есхатологије. Питање Цркве за њега није научно или академско питање, већ првенствено питање живота или смрти. Црквени начин постојања је тип људске егзистенције којим се превазилази смрт. Он зато увек и говори о Цркви и Литургији, што су за њега готово синонимни појмови. За тему своје докторске дисертације одабрао је „Тајна Цркве — Систематско-ерминевтички приступ тајни Цркве по Светом Максиму Исповеднику“, коју је успешно одбранио 1987. године на Атинском универзитету. Тај његов рад изазвао је велику пажњу у грчким теолошким круговима. Тим поводом било је и полемика и опречних мишљења, што говори о вредности његове дисертације која, нажалост, још није преведена на наш језик.
    Монашење и рад на факултету
    После докторских студија и одбрањене дисертације епископ Игњатије се враћа у отаџбину и готово одмах по повратку је 1988. године изабран за доцента на Православном богословском факултету у Београду, прво за предмет етику, а потом, после смрти професора др Стојана Гошевића и за догматику. Замонашио се 1991. године. Исте године је рукоположен за јерођакона а затим и јеромонаха.
    У међувремену је, у два наврата по шест месеци, боравио у Немачкој на специјалистичким студијама из есхатолошке теологије. Свети архијерејски синод Српске православне цркве га је изабрао за представника Српске цркве у Међуправославној комисији за припрему Великог сабора. Одмах је почео да учествује на бројним домаћим и међународним научним и теолошким симпозијумима и јавним трибинама. Изабран је и за члана Редакције угледног теолошког часописа на српском језику „Теолошки погледи“. Почео је да сарађује и објављује своје радове у бројним домаћим и страним стручним часописима.
    Епископ браничевски
    Иако веома млад о. Игњатије је изабран за епископа браничевског 1994. године на редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске цркве. Његов избор за епископа био је велики и радостан догађај за нашу помесну Цркву,[тражи се извор] посебно епархију браничевску. Његовом избору за архипастира Цркве Христове обрадовале су се Цариградска патријаршија и Грчка црква, што су потврдили и кроз своје представнике на његовој хиротонији.
    Многи свештеници, монаси и монахиње и православни верници из браничевске епархије говоре да се са његовим доласком „догађа нешто ново“. Осећају да је он „први“ само у служењу, да им даје цело своје биће, да му је једини циљ да изграђује Цркву Божју као живу литургијску заједницу и Тело Христово. У њему виде Оца и Учитеља Цркве у пуном и правом смислу тих речи. (Епископски двор у Пожаревцу је, кажу, постао дом свих који желе да у њега уђу. У њему увек можете срести децу, било да се играју, било да слушају поуке свога епископа.

    Међу студентима епископ Игњатије је један од најомиљенијих професора чија се предавања не пропуштају. У Савету професора је поштована и уважавана личност. Он је човек бурног темперамента, некад уме и да „плане“, али, у томе нема срџбе и гнева. Његови пријатељи најбоље знају колико им је привржен и одан, колико је пространо и широко његово биће, колико уме да цени и поштује сваку људску личност. Он у њима гледа иконе Христове, а Христос је за њега све, зато толико и говори о Христу и личности. И не само то. Он сам настоји да својим ликом Христа показује. Зато многи, посебно млади људи, у његовом присуству осећају небеску радост.
    Његови радови и мисао су ослобођени сувишне „цитатологије“, непотребних речи и фраза, конфесионалног, моралистичког и психологистичког духа. Он не „интерпретира“ друге, не заклања се иза ауторитета, што је у име „научности“ постао манир многих теолога, посебно оних који су тек на почетку свога богословско-научног рада. Није склон научном „канибализму“ и теолошком „сикретизму“. Епископ Игнатије прихвата „ризик“ и храбро, јасно и уверљиво излаже своју мисао, сведочи оно што је у искуству вере доживео и сазнао, остављајући другима да процењују и оцењују само његову богословску мисао. Он много не „цитира“ Оце, али се зато труди да буде на „путевима Отаца“, да мисли на светоотачки начин и живи животом Отаца. Стиче се утисак да се у томе огледа његова верност Предању Цркве и Светим Оцима. Оци су стално код њега одсутно-присутни. Попут њих он се мучи и рве са свим животним и егзистенцијалним проблемима света и живота. У нечему је сличан једном броју теолога 20. века али ни са једним идентичан. Он је аутентична личност и појава.
    Теологија је за њега „хлеб живота“. Он богословски мисли. Како мисли труди се да тако и живи. Зато му је реч актуелна, савремена и животна. Она има преображавајућу моћ и снагу. Све што је написао и изговорио, претходно је доживео. Његова теологија је његова молитва и доксологија. Са њим се човек може неслагати али му се не може неверовати. Увек се труди, и у великој мери успева, да покаже да догмати Цркве, које је „академска“ и „кабинетска“ теологија редуковала на „формуле“ и „дефиниције“, имају животно и егзистенцијално значење и важење за савременог човека. Само Бог и он знају колико му биће чезне и вапи за богословским разговором и дијалогом. Он пати и страда, као старозаветни Јов, што је то, стицајем многих околности, код нас сведено на најмању могућу меру.
    Библиографија
    „ЕСХАТОЛОШКА ДИМЕНЗИЈА ЦРКВЕ И ЊЕН УТИЦАЈ НА ХРИШЋАНСКИ ЖИВОТ“, Теолошки погледи 1-2, Београд 1989. стр. 77-91.
    „ПРАВОСЛАВНА АНТРОПОЛОГИЈА И САВРЕМЕНИ ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛИЗАМ“, Богословље, Београд 1990, стр. 33-47.
    „КРАТКО РАЗМИШЉАЊЕ О КОСОВСКОМ ЗАВЕТУ И КОНТЕКСТУ ДАНАШЊИХ ЗБИВАЊА У СРБИЈИ“, Богословље, Београд 1991, стр. 65-67.
    „Заједница у љубави“, Источник 10, 1994, стр. 127-129.
    „Црква и њен идентитет“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 13-28.
    „Православна духовност данас“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 29-40.
    „ОД БОГА КАО ВИШЕ СИЛЕ ДО БОГА КАО ЛИЧНОСТИ“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 41-66.
    „ОВАПЛОЋЕЊЕ И СПАСИТЕЉ У ХРИШЋАНСКОМ УЧЕЊУ“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 67-83.
    „Православље као лек против смрти“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 84-102.
    „ОД СЛОБОДЕ КАО БУНТА ДО СЛОБОДЕ КАО БИЋА“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 103-123.
    „КРАТАК ОСВРТ ПОВОДОМ ИЗЛОЖБЕ ИКОНА САВРЕМЕНИХ СРПСКИХ ИКОНОПИСАЦА“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 124-134.
    „Савремени свет и Православна Црква“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 135-148.
    „Судбина, грех и слобода“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 149-157.
    „О извору и суштини православног монаштва“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 158-170.
    „Између морализма и национализма“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 171-176.
    „КРАТАК ОСВРТ НА ТЕОЛОГИЈУ СВ. МАКСИМА ИСПОВЕДНИКА“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 177-183.
    „ТУМАЧЕЊЕ ХИВ БЕСЕДЕ СВ. ГРИГОРИЈА БОГОСЛОВА“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 184-215.
    „О саборности Цркве“, Саборност 1, Пожаревац 1995.
    „О васкрсењу Христовом“, Саборност 2, Пожаревац 1995.
    „Литургијом се гради Царство Божије“, Саборност 3-4, Пожаревац 1995.
    „Помирење — социјално-политичке димензије“, Саборност 1, Пожаревац 1996.
    „Однос света и човека са Богом“, Саборност 2-3, Пожаревац 1996.
    „О (не)познању Бога“, Саборност 4, Пожаревац 1996. (Отачник бр 1)
    „Есхатон као узрок постојању Цркве“, Саборност 1-2, Пожаревац 1997.
    „Човек као икона и подобије Божије“, Саборност 3-4, Пожаревац 1997.
    „Теолошка основа црквеног сликарства“, Саборност 1-2, Пожаревац 1998.
    „Страдање као изазов људској слободи“, Саборност 3-4, Пожаревац 1998.
    „Дух Свети и јединство Цркве“, Саборност 1-2, Пожаревац 2000.
    „Циљ веронауке је да људи уђу у цркву“, Саборност 3-4, Пожаревац 2000.
    „Однос Цркве и Царства Божијег“, Саборност 3-4, Пожаревац 2000.
    „Истина света и хришћанско откривење“, Саборност 1-4, Пожаревац 2001.
    „Реч о молитви“, Предговор молитвенику, Православни молитвеник, Пожаревац, 2001.
    „Црквени словар“, Уџбеник за 1. разред ОШ, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2001.
    „Православни катихизис“, Уџбеник за 1. и 2. разред средњих школа, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2002.
    „Онтологија и етика у светлу христологије Светог Максима“, Саборност 1-4, Пожаревац 2003.
    „Светост у литургијском схватању“
    „Православни катихизис“ Приручник за наставнике основних и средњих школа, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2003.
    „Православни катихизис“, Уџбеник за 2. разред ОШ, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2003.
    „Православни катихизис“, Уџбеник за 3. разред ОШ, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2004.
    „Православни катихизис“, Уџбеник за 4. разред ОШ, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2004.
    http://www.crkvasvetogluke.com/наш-владика-игнатијемидић-постао-је-н/
  20. Волим
    Милан Ракић got a reaction from "Tamo daleko" for a Странице, Владика Игнатије (Мидић) постављен за новог Декана Православног Богословског Факултета БУ   
    Игнатије (световно Добривоје Мидић; Кнез Село код Ниша, 17. октобар 1954) епископ је пожаревачко-браничевски и смедеревски и професор догматике и етике на Православном богословском факултету у Београду.
    Школовање
    Епископ Игнатије (крштено име Добривоје) је рођен 17. октобра 1954. у Кнез Селу, општина Ниш. После осмогодишње школе коју је завршио у родном месту, уписао се у Богословију Светог Саве у Београду године 1969. и исту завршио 1974. са одличним успехом. Основне студије теологије уписао је 1976. на Православном богословском факултету у Београду и окончао их 1980. године. Већ током основних студија, показао је интелектуалну храброст и критички дух, особине које нису биле својствене српским теолозима тог доба. Још тада се није мирио са идеократским и догматским мишљењем, са „школском“ и „академском“ теологијом и устаљеним типом мишљења. Поред студија теологије проучавао је и философију, логику, историју, књижевност, уметност…
    Постдипломске студије
    По благослову епископа нишког Иринеја и препоруци Светог архијерејског синода, садашњи епископ браничевски, одлази 1981. на постдипломске и докторске студије из систематске теологије на Православном богословском факултету у Атини. Сусрет са православном теологијом и народом у Грчкој, са духовним и егзистенцијалним искуством Свете горе, где је често одлазио за време студија, умногоме су изменили његов живот. Тамо је осетио и доживео у свој пуноћи екуменске димензије православног богословља, сву дубину, ширину и лепоту православља. Тај нови амбијент још више је појачавао његову љубав према Христу коју је почео да развија још од када је угледао овај свет, захваљујући родитељима, посебно мајци; затим љубав према монашком животу и православном богословљу.
    У Грчкој су му учитељи на првом месту постали Свети Оци. У току свог боравка тамо даноноћно је проучавао њихова дела. Саживљавао се са њима, разговарао, постављао им питања, ишао „путевима Отаца“ и удубљивао се у њихов начин мишљења и живота. Његову посебну љубав и пажњу су привлачили Свети Јован Богослов, Апостол Павле, Свети Игнатије Богоносац, чије је име узео на монашењу, велики кападокијски оци, Свети Атанасије Велики, Григорије Палама и посебно Свети Максим Исповедник.
    Од савремених теолога посебно је проучавао дела Георгија Флоровског, епископа захумско-херцеговачког Атанасија (Јевтића), митрополита пергамског Јована (Зизиуласа) и других. Сви они данас говоре кроз њега на један изузетно леп начин. Па ипак, богословље Светог Максима и богословље митрополита Јована (Зизиуласа) на њега су оставили најдубљи траг. Сусрет и пријатељство са Јованом Зизиуласом сматра и сам за посебан Божји дар.
    Поред теологије је, на Атинском универзитету, студирао византијску књижевност и античку философију, проучавао дела савремених егзистенцијалиста (понајвише Ж. П. Сартра) и персоналиста. Привлачила га је и савремена физика, нарочито радови Ајнштајна и Хајзенберга, затим модерни римокатолички, протестантски и англикански теолози, посебно Паненберг и Торанс. Одувек је сматрао да теологија не може да игнорише друга знања и науке, и обратно. Теологија је за њега била и остала католичанско знање које има значење и важење за све. Он је разуме као свеобухватно виђење Бога, света и живота, а не као парцијално „специјалистичко“ знање, или као једну међу многим наукама.
    У току докторских студија у Грчкој, а и касније, све до сада, посебно се бавио проблемом еклисиологије, свакако у контексту тријадологије, христологије, пневматологије и есхатологије. Питање Цркве за њега није научно или академско питање, већ првенствено питање живота или смрти. Црквени начин постојања је тип људске егзистенције којим се превазилази смрт. Он зато увек и говори о Цркви и Литургији, што су за њега готово синонимни појмови. За тему своје докторске дисертације одабрао је „Тајна Цркве — Систематско-ерминевтички приступ тајни Цркве по Светом Максиму Исповеднику“, коју је успешно одбранио 1987. године на Атинском универзитету. Тај његов рад изазвао је велику пажњу у грчким теолошким круговима. Тим поводом било је и полемика и опречних мишљења, што говори о вредности његове дисертације која, нажалост, још није преведена на наш језик.
    Монашење и рад на факултету
    После докторских студија и одбрањене дисертације епископ Игњатије се враћа у отаџбину и готово одмах по повратку је 1988. године изабран за доцента на Православном богословском факултету у Београду, прво за предмет етику, а потом, после смрти професора др Стојана Гошевића и за догматику. Замонашио се 1991. године. Исте године је рукоположен за јерођакона а затим и јеромонаха.
    У међувремену је, у два наврата по шест месеци, боравио у Немачкој на специјалистичким студијама из есхатолошке теологије. Свети архијерејски синод Српске православне цркве га је изабрао за представника Српске цркве у Међуправославној комисији за припрему Великог сабора. Одмах је почео да учествује на бројним домаћим и међународним научним и теолошким симпозијумима и јавним трибинама. Изабран је и за члана Редакције угледног теолошког часописа на српском језику „Теолошки погледи“. Почео је да сарађује и објављује своје радове у бројним домаћим и страним стручним часописима.
    Епископ браничевски
    Иако веома млад о. Игњатије је изабран за епископа браничевског 1994. године на редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске цркве. Његов избор за епископа био је велики и радостан догађај за нашу помесну Цркву,[тражи се извор] посебно епархију браничевску. Његовом избору за архипастира Цркве Христове обрадовале су се Цариградска патријаршија и Грчка црква, што су потврдили и кроз своје представнике на његовој хиротонији.
    Многи свештеници, монаси и монахиње и православни верници из браничевске епархије говоре да се са његовим доласком „догађа нешто ново“. Осећају да је он „први“ само у служењу, да им даје цело своје биће, да му је једини циљ да изграђује Цркву Божју као живу литургијску заједницу и Тело Христово. У њему виде Оца и Учитеља Цркве у пуном и правом смислу тих речи. (Епископски двор у Пожаревцу је, кажу, постао дом свих који желе да у њега уђу. У њему увек можете срести децу, било да се играју, било да слушају поуке свога епископа.

    Међу студентима епископ Игњатије је један од најомиљенијих професора чија се предавања не пропуштају. У Савету професора је поштована и уважавана личност. Он је човек бурног темперамента, некад уме и да „плане“, али, у томе нема срџбе и гнева. Његови пријатељи најбоље знају колико им је привржен и одан, колико је пространо и широко његово биће, колико уме да цени и поштује сваку људску личност. Он у њима гледа иконе Христове, а Христос је за њега све, зато толико и говори о Христу и личности. И не само то. Он сам настоји да својим ликом Христа показује. Зато многи, посебно млади људи, у његовом присуству осећају небеску радост.
    Његови радови и мисао су ослобођени сувишне „цитатологије“, непотребних речи и фраза, конфесионалног, моралистичког и психологистичког духа. Он не „интерпретира“ друге, не заклања се иза ауторитета, што је у име „научности“ постао манир многих теолога, посебно оних који су тек на почетку свога богословско-научног рада. Није склон научном „канибализму“ и теолошком „сикретизму“. Епископ Игнатије прихвата „ризик“ и храбро, јасно и уверљиво излаже своју мисао, сведочи оно што је у искуству вере доживео и сазнао, остављајући другима да процењују и оцењују само његову богословску мисао. Он много не „цитира“ Оце, али се зато труди да буде на „путевима Отаца“, да мисли на светоотачки начин и живи животом Отаца. Стиче се утисак да се у томе огледа његова верност Предању Цркве и Светим Оцима. Оци су стално код њега одсутно-присутни. Попут њих он се мучи и рве са свим животним и егзистенцијалним проблемима света и живота. У нечему је сличан једном броју теолога 20. века али ни са једним идентичан. Он је аутентична личност и појава.
    Теологија је за њега „хлеб живота“. Он богословски мисли. Како мисли труди се да тако и живи. Зато му је реч актуелна, савремена и животна. Она има преображавајућу моћ и снагу. Све што је написао и изговорио, претходно је доживео. Његова теологија је његова молитва и доксологија. Са њим се човек може неслагати али му се не може неверовати. Увек се труди, и у великој мери успева, да покаже да догмати Цркве, које је „академска“ и „кабинетска“ теологија редуковала на „формуле“ и „дефиниције“, имају животно и егзистенцијално значење и важење за савременог човека. Само Бог и он знају колико му биће чезне и вапи за богословским разговором и дијалогом. Он пати и страда, као старозаветни Јов, што је то, стицајем многих околности, код нас сведено на најмању могућу меру.
    Библиографија
    „ЕСХАТОЛОШКА ДИМЕНЗИЈА ЦРКВЕ И ЊЕН УТИЦАЈ НА ХРИШЋАНСКИ ЖИВОТ“, Теолошки погледи 1-2, Београд 1989. стр. 77-91.
    „ПРАВОСЛАВНА АНТРОПОЛОГИЈА И САВРЕМЕНИ ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛИЗАМ“, Богословље, Београд 1990, стр. 33-47.
    „КРАТКО РАЗМИШЉАЊЕ О КОСОВСКОМ ЗАВЕТУ И КОНТЕКСТУ ДАНАШЊИХ ЗБИВАЊА У СРБИЈИ“, Богословље, Београд 1991, стр. 65-67.
    „Заједница у љубави“, Источник 10, 1994, стр. 127-129.
    „Црква и њен идентитет“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 13-28.
    „Православна духовност данас“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 29-40.
    „ОД БОГА КАО ВИШЕ СИЛЕ ДО БОГА КАО ЛИЧНОСТИ“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 41-66.
    „ОВАПЛОЋЕЊЕ И СПАСИТЕЉ У ХРИШЋАНСКОМ УЧЕЊУ“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 67-83.
    „Православље као лек против смрти“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 84-102.
    „ОД СЛОБОДЕ КАО БУНТА ДО СЛОБОДЕ КАО БИЋА“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 103-123.
    „КРАТАК ОСВРТ ПОВОДОМ ИЗЛОЖБЕ ИКОНА САВРЕМЕНИХ СРПСКИХ ИКОНОПИСАЦА“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 124-134.
    „Савремени свет и Православна Црква“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 135-148.
    „Судбина, грех и слобода“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 149-157.
    „О извору и суштини православног монаштва“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 158-170.
    „Између морализма и национализма“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 171-176.
    „КРАТАК ОСВРТ НА ТЕОЛОГИЈУ СВ. МАКСИМА ИСПОВЕДНИКА“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 177-183.
    „ТУМАЧЕЊЕ ХИВ БЕСЕДЕ СВ. ГРИГОРИЈА БОГОСЛОВА“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 184-215.
    „О саборности Цркве“, Саборност 1, Пожаревац 1995.
    „О васкрсењу Христовом“, Саборност 2, Пожаревац 1995.
    „Литургијом се гради Царство Божије“, Саборност 3-4, Пожаревац 1995.
    „Помирење — социјално-политичке димензије“, Саборност 1, Пожаревац 1996.
    „Однос света и човека са Богом“, Саборност 2-3, Пожаревац 1996.
    „О (не)познању Бога“, Саборност 4, Пожаревац 1996. (Отачник бр 1)
    „Есхатон као узрок постојању Цркве“, Саборност 1-2, Пожаревац 1997.
    „Човек као икона и подобије Божије“, Саборност 3-4, Пожаревац 1997.
    „Теолошка основа црквеног сликарства“, Саборност 1-2, Пожаревац 1998.
    „Страдање као изазов људској слободи“, Саборност 3-4, Пожаревац 1998.
    „Дух Свети и јединство Цркве“, Саборност 1-2, Пожаревац 2000.
    „Циљ веронауке је да људи уђу у цркву“, Саборност 3-4, Пожаревац 2000.
    „Однос Цркве и Царства Божијег“, Саборност 3-4, Пожаревац 2000.
    „Истина света и хришћанско откривење“, Саборност 1-4, Пожаревац 2001.
    „Реч о молитви“, Предговор молитвенику, Православни молитвеник, Пожаревац, 2001.
    „Црквени словар“, Уџбеник за 1. разред ОШ, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2001.
    „Православни катихизис“, Уџбеник за 1. и 2. разред средњих школа, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2002.
    „Онтологија и етика у светлу христологије Светог Максима“, Саборност 1-4, Пожаревац 2003.
    „Светост у литургијском схватању“
    „Православни катихизис“ Приручник за наставнике основних и средњих школа, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2003.
    „Православни катихизис“, Уџбеник за 2. разред ОШ, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2003.
    „Православни катихизис“, Уџбеник за 3. разред ОШ, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2004.
    „Православни катихизис“, Уџбеник за 4. разред ОШ, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2004.
    http://www.crkvasvetogluke.com/наш-владика-игнатијемидић-постао-је-н/
  21. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Поуке.орг инфо for a Странице, Владика Игнатије (Мидић) постављен за новог Декана Православног Богословског Факултета БУ   
    Игнатије (световно Добривоје Мидић; Кнез Село код Ниша, 17. октобар 1954) епископ је пожаревачко-браничевски и смедеревски и професор догматике и етике на Православном богословском факултету у Београду.
    Школовање
    Епископ Игнатије (крштено име Добривоје) је рођен 17. октобра 1954. у Кнез Селу, општина Ниш. После осмогодишње школе коју је завршио у родном месту, уписао се у Богословију Светог Саве у Београду године 1969. и исту завршио 1974. са одличним успехом. Основне студије теологије уписао је 1976. на Православном богословском факултету у Београду и окончао их 1980. године. Већ током основних студија, показао је интелектуалну храброст и критички дух, особине које нису биле својствене српским теолозима тог доба. Још тада се није мирио са идеократским и догматским мишљењем, са „школском“ и „академском“ теологијом и устаљеним типом мишљења. Поред студија теологије проучавао је и философију, логику, историју, књижевност, уметност…
    Постдипломске студије
    По благослову епископа нишког Иринеја и препоруци Светог архијерејског синода, садашњи епископ браничевски, одлази 1981. на постдипломске и докторске студије из систематске теологије на Православном богословском факултету у Атини. Сусрет са православном теологијом и народом у Грчкој, са духовним и егзистенцијалним искуством Свете горе, где је често одлазио за време студија, умногоме су изменили његов живот. Тамо је осетио и доживео у свој пуноћи екуменске димензије православног богословља, сву дубину, ширину и лепоту православља. Тај нови амбијент још више је појачавао његову љубав према Христу коју је почео да развија још од када је угледао овај свет, захваљујући родитељима, посебно мајци; затим љубав према монашком животу и православном богословљу.
    У Грчкој су му учитељи на првом месту постали Свети Оци. У току свог боравка тамо даноноћно је проучавао њихова дела. Саживљавао се са њима, разговарао, постављао им питања, ишао „путевима Отаца“ и удубљивао се у њихов начин мишљења и живота. Његову посебну љубав и пажњу су привлачили Свети Јован Богослов, Апостол Павле, Свети Игнатије Богоносац, чије је име узео на монашењу, велики кападокијски оци, Свети Атанасије Велики, Григорије Палама и посебно Свети Максим Исповедник.
    Од савремених теолога посебно је проучавао дела Георгија Флоровског, епископа захумско-херцеговачког Атанасија (Јевтића), митрополита пергамског Јована (Зизиуласа) и других. Сви они данас говоре кроз њега на један изузетно леп начин. Па ипак, богословље Светог Максима и богословље митрополита Јована (Зизиуласа) на њега су оставили најдубљи траг. Сусрет и пријатељство са Јованом Зизиуласом сматра и сам за посебан Божји дар.
    Поред теологије је, на Атинском универзитету, студирао византијску књижевност и античку философију, проучавао дела савремених егзистенцијалиста (понајвише Ж. П. Сартра) и персоналиста. Привлачила га је и савремена физика, нарочито радови Ајнштајна и Хајзенберга, затим модерни римокатолички, протестантски и англикански теолози, посебно Паненберг и Торанс. Одувек је сматрао да теологија не може да игнорише друга знања и науке, и обратно. Теологија је за њега била и остала католичанско знање које има значење и важење за све. Он је разуме као свеобухватно виђење Бога, света и живота, а не као парцијално „специјалистичко“ знање, или као једну међу многим наукама.
    У току докторских студија у Грчкој, а и касније, све до сада, посебно се бавио проблемом еклисиологије, свакако у контексту тријадологије, христологије, пневматологије и есхатологије. Питање Цркве за њега није научно или академско питање, већ првенствено питање живота или смрти. Црквени начин постојања је тип људске егзистенције којим се превазилази смрт. Он зато увек и говори о Цркви и Литургији, што су за њега готово синонимни појмови. За тему своје докторске дисертације одабрао је „Тајна Цркве — Систематско-ерминевтички приступ тајни Цркве по Светом Максиму Исповеднику“, коју је успешно одбранио 1987. године на Атинском универзитету. Тај његов рад изазвао је велику пажњу у грчким теолошким круговима. Тим поводом било је и полемика и опречних мишљења, што говори о вредности његове дисертације која, нажалост, још није преведена на наш језик.
    Монашење и рад на факултету
    После докторских студија и одбрањене дисертације епископ Игњатије се враћа у отаџбину и готово одмах по повратку је 1988. године изабран за доцента на Православном богословском факултету у Београду, прво за предмет етику, а потом, после смрти професора др Стојана Гошевића и за догматику. Замонашио се 1991. године. Исте године је рукоположен за јерођакона а затим и јеромонаха.
    У међувремену је, у два наврата по шест месеци, боравио у Немачкој на специјалистичким студијама из есхатолошке теологије. Свети архијерејски синод Српске православне цркве га је изабрао за представника Српске цркве у Међуправославној комисији за припрему Великог сабора. Одмах је почео да учествује на бројним домаћим и међународним научним и теолошким симпозијумима и јавним трибинама. Изабран је и за члана Редакције угледног теолошког часописа на српском језику „Теолошки погледи“. Почео је да сарађује и објављује своје радове у бројним домаћим и страним стручним часописима.
    Епископ браничевски
    Иако веома млад о. Игњатије је изабран за епископа браничевског 1994. године на редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске цркве. Његов избор за епископа био је велики и радостан догађај за нашу помесну Цркву,[тражи се извор] посебно епархију браничевску. Његовом избору за архипастира Цркве Христове обрадовале су се Цариградска патријаршија и Грчка црква, што су потврдили и кроз своје представнике на његовој хиротонији.
    Многи свештеници, монаси и монахиње и православни верници из браничевске епархије говоре да се са његовим доласком „догађа нешто ново“. Осећају да је он „први“ само у служењу, да им даје цело своје биће, да му је једини циљ да изграђује Цркву Божју као живу литургијску заједницу и Тело Христово. У њему виде Оца и Учитеља Цркве у пуном и правом смислу тих речи. (Епископски двор у Пожаревцу је, кажу, постао дом свих који желе да у њега уђу. У њему увек можете срести децу, било да се играју, било да слушају поуке свога епископа.

    Међу студентима епископ Игњатије је један од најомиљенијих професора чија се предавања не пропуштају. У Савету професора је поштована и уважавана личност. Он је човек бурног темперамента, некад уме и да „плане“, али, у томе нема срџбе и гнева. Његови пријатељи најбоље знају колико им је привржен и одан, колико је пространо и широко његово биће, колико уме да цени и поштује сваку људску личност. Он у њима гледа иконе Христове, а Христос је за њега све, зато толико и говори о Христу и личности. И не само то. Он сам настоји да својим ликом Христа показује. Зато многи, посебно млади људи, у његовом присуству осећају небеску радост.
    Његови радови и мисао су ослобођени сувишне „цитатологије“, непотребних речи и фраза, конфесионалног, моралистичког и психологистичког духа. Он не „интерпретира“ друге, не заклања се иза ауторитета, што је у име „научности“ постао манир многих теолога, посебно оних који су тек на почетку свога богословско-научног рада. Није склон научном „канибализму“ и теолошком „сикретизму“. Епископ Игнатије прихвата „ризик“ и храбро, јасно и уверљиво излаже своју мисао, сведочи оно што је у искуству вере доживео и сазнао, остављајући другима да процењују и оцењују само његову богословску мисао. Он много не „цитира“ Оце, али се зато труди да буде на „путевима Отаца“, да мисли на светоотачки начин и живи животом Отаца. Стиче се утисак да се у томе огледа његова верност Предању Цркве и Светим Оцима. Оци су стално код њега одсутно-присутни. Попут њих он се мучи и рве са свим животним и егзистенцијалним проблемима света и живота. У нечему је сличан једном броју теолога 20. века али ни са једним идентичан. Он је аутентична личност и појава.
    Теологија је за њега „хлеб живота“. Он богословски мисли. Како мисли труди се да тако и живи. Зато му је реч актуелна, савремена и животна. Она има преображавајућу моћ и снагу. Све што је написао и изговорио, претходно је доживео. Његова теологија је његова молитва и доксологија. Са њим се човек може неслагати али му се не може неверовати. Увек се труди, и у великој мери успева, да покаже да догмати Цркве, које је „академска“ и „кабинетска“ теологија редуковала на „формуле“ и „дефиниције“, имају животно и егзистенцијално значење и важење за савременог човека. Само Бог и он знају колико му биће чезне и вапи за богословским разговором и дијалогом. Он пати и страда, као старозаветни Јов, што је то, стицајем многих околности, код нас сведено на најмању могућу меру.
    Библиографија
    „ЕСХАТОЛОШКА ДИМЕНЗИЈА ЦРКВЕ И ЊЕН УТИЦАЈ НА ХРИШЋАНСКИ ЖИВОТ“, Теолошки погледи 1-2, Београд 1989. стр. 77-91.
    „ПРАВОСЛАВНА АНТРОПОЛОГИЈА И САВРЕМЕНИ ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛИЗАМ“, Богословље, Београд 1990, стр. 33-47.
    „КРАТКО РАЗМИШЉАЊЕ О КОСОВСКОМ ЗАВЕТУ И КОНТЕКСТУ ДАНАШЊИХ ЗБИВАЊА У СРБИЈИ“, Богословље, Београд 1991, стр. 65-67.
    „Заједница у љубави“, Источник 10, 1994, стр. 127-129.
    „Црква и њен идентитет“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 13-28.
    „Православна духовност данас“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 29-40.
    „ОД БОГА КАО ВИШЕ СИЛЕ ДО БОГА КАО ЛИЧНОСТИ“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 41-66.
    „ОВАПЛОЋЕЊЕ И СПАСИТЕЉ У ХРИШЋАНСКОМ УЧЕЊУ“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 67-83.
    „Православље као лек против смрти“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 84-102.
    „ОД СЛОБОДЕ КАО БУНТА ДО СЛОБОДЕ КАО БИЋА“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 103-123.
    „КРАТАК ОСВРТ ПОВОДОМ ИЗЛОЖБЕ ИКОНА САВРЕМЕНИХ СРПСКИХ ИКОНОПИСАЦА“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 124-134.
    „Савремени свет и Православна Црква“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 135-148.
    „Судбина, грех и слобода“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 149-157.
    „О извору и суштини православног монаштва“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 158-170.
    „Између морализма и национализма“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 171-176.
    „КРАТАК ОСВРТ НА ТЕОЛОГИЈУ СВ. МАКСИМА ИСПОВЕДНИКА“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 177-183.
    „ТУМАЧЕЊЕ ХИВ БЕСЕДЕ СВ. ГРИГОРИЈА БОГОСЛОВА“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 184-215.
    „О саборности Цркве“, Саборност 1, Пожаревац 1995.
    „О васкрсењу Христовом“, Саборност 2, Пожаревац 1995.
    „Литургијом се гради Царство Божије“, Саборност 3-4, Пожаревац 1995.
    „Помирење — социјално-политичке димензије“, Саборност 1, Пожаревац 1996.
    „Однос света и човека са Богом“, Саборност 2-3, Пожаревац 1996.
    „О (не)познању Бога“, Саборност 4, Пожаревац 1996. (Отачник бр 1)
    „Есхатон као узрок постојању Цркве“, Саборност 1-2, Пожаревац 1997.
    „Човек као икона и подобије Божије“, Саборност 3-4, Пожаревац 1997.
    „Теолошка основа црквеног сликарства“, Саборност 1-2, Пожаревац 1998.
    „Страдање као изазов људској слободи“, Саборност 3-4, Пожаревац 1998.
    „Дух Свети и јединство Цркве“, Саборност 1-2, Пожаревац 2000.
    „Циљ веронауке је да људи уђу у цркву“, Саборност 3-4, Пожаревац 2000.
    „Однос Цркве и Царства Божијег“, Саборност 3-4, Пожаревац 2000.
    „Истина света и хришћанско откривење“, Саборност 1-4, Пожаревац 2001.
    „Реч о молитви“, Предговор молитвенику, Православни молитвеник, Пожаревац, 2001.
    „Црквени словар“, Уџбеник за 1. разред ОШ, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2001.
    „Православни катихизис“, Уџбеник за 1. и 2. разред средњих школа, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2002.
    „Онтологија и етика у светлу христологије Светог Максима“, Саборност 1-4, Пожаревац 2003.
    „Светост у литургијском схватању“
    „Православни катихизис“ Приручник за наставнике основних и средњих школа, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2003.
    „Православни катихизис“, Уџбеник за 2. разред ОШ, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2003.
    „Православни катихизис“, Уџбеник за 3. разред ОШ, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2004.
    „Православни катихизис“, Уџбеник за 4. разред ОШ, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2004.
    http://www.crkvasvetogluke.com/наш-владика-игнатијемидић-постао-је-н/
  22. Тужан
    Милан Ракић got a reaction from ines for a Странице, ВАНДАЛИ ДЕМОЛИРАЛИ И ОСКРНАВИЛИ ЦРКВУ У ЧЕКРЧИЋИМА КОД ВИСОКОГ   
    Према првим закључцима увиђаја непознати  вандали су ушли у овај свети храм проваливши улазна врата притом оштетивши иста. У самом храму разбили су  плочу часног пријестола, а на  упаљену ватру   бацили су свето јеванђеље, иконе и друге сакралне предмете овога храма. 

    Не зна се тачно када је ово злодјело почињено. Претпоставља се да је оно учињено нoћу између суботе и недјеље. Тек данас је у Недјељу, 24. јуна 2018. године, оно откривено и пријављено полицији која је извршила увиђај.
    http://www.mitropolijadabrobosanska.org/vijest1229.html
     
  23. Волим
    Милан Ракић got a reaction from александар живаљев for a Странице, Jaдoвнo: Злoчинaчки рeжим пoбиjeдит ћeмo пoштoвaњeм жртaвa   
    Злoчинaчки рeжим пoбиjeдит ћeмo пoштoвaњeм oних кojи су oвдje стрaдaли, a њихoв брoj je oгрoмaн, рeкao je прeдсjeдник СНВ-a Mилoрaд Пупoвaц нa кoмeмoрaциjи жртвaмa систeмa устaшких лoгoрa Гoспић-Jaдoвнo-Пaг, oдржaнoj кoд спoмeникa у Jaдoвну. Пoрeд СНВ-a, кoмeмoрaциjу су дeсeту гoдину зaрeдoм oргaнизирaли Kooрдинaциja жидoвских oпћинa, Eпaрхиja гoрњoкaрлoвaчкa и Сaвeз aнтифaшистичких бoрaцa и aнтифaшистa РХ (СAБA). С oвoгoдишњeг Дaнa сjeћaњa нa Jaдoвнo 1941. упућeн je пoзив нa нeпoдиjeљeну пoсвeћeнoст држaвe и друштвa у изнoшeњу пунe истинe o узрoцимa, рaзмjeримa и пoсљeдицaмa злoчинa кojи су пoчињeни oд Вeлeбитa дo Пaгa.
    Пупoвaц je у свoм гoвoриo кaзao дa су у нeoбиљeжeнe вeлeбитскe jaмe и у дубинe Jaдрaнскoг мoрa пoбaцaни пoбиjeни, oднoснo дeсeци тисућa жeнa, дjeцe и мушкaрaцa. Пo њeгoвим риjeчимa, нeдoвршeнo истрaживaњe хистoричaрa Ђурe Зaтeзaлa пoкaзуje дa je у лoгoру билo 42.000 људи, a 28.000 пo писaњу Слaвкa Гoлдштајнa.

    - Koликo би дaнaс oвa зeмљa билa дeмoгрaфски бoгaтиja дa су сe људи нa вриjeмe зaпитaли o смислу, сврси и суду oних кojи су oвдje умрли. Oвo мjeстo je нaрoчитo jeзивo и зaтo штo су устaшe били увjeрeни дa чинe бoгoугoднo дjeлo, дoбрo зa држaву и нaциjу, увjeрeни дa сe држe дeсeт Бoжjих зaпoвиjeди, пa и oнe ‘нe убиj’ jeр су жртвe смaтрaли нeљудимa. Истo тaкo чoвjeк сe мoрa зaпитaти зaштo je тих 28.000 или 42.000 жртaвa мaњe вриjeднo oд oних кojи су стрaдaли у рaту oд 1991. дo 1995. и зaштo зa дaнaшњу Хрвaтску ти људи нeмajу исту вриjeднoст кao људи кojи су стрaдaли нaкoн њих - рeкao je Пупoвaц, истичући дa дaнaс мнoги гoвoрe дa стрaдaњa ниje билo и ширe лaжи и нeистинe зa кoje ниткo нe oдгoвaрa.
    - Приликe дa сe тoчнe брojкe утврдe дaвнo су прoпуштeнe, сaдa сe пoзивaмo нa свjeдoчeњa, зaписe и рaзнe дoкумeнтe, aли ми смo oвдje дa бисмo сe присjeтили жртaвa, нeoвиснo o кoнaчнoм брojу и дa бисмo сe сjeтили oкрутнoсти злoчинa, нeљудскoсти идeje jeднoг рeжимa кojи je пoкрeнуo злoчинe прeмa тoликoм нeвинoм свиjeту кojeгa oвдje кoмeмoрирaмo. Зaштo људимa из пoлитикe и Црквe, друштвa у цjeлини, oвo мjeстo ниje мjeстo сaвjeсти? Зaштo je мoгућe дa у шкoлaмa дjeцу пoдучaвajу устaшким вриjeднoстимa, кao у Брoдaрици крaj Шибeникa? Зaтo jeр у шкoлскoм систeму нeмa jaснe друштвeнe свиjeсти дa je устaшки рeжим биo злoчинaчки рeжим кojи je oргaнизирao гeнoцид прeмa Жидoвимa, Рoмимa и Србимa и дa тe свиjeсти у пoтрeбнoj мjeри нeмa ни у другoм jaвнoм прoстoру - рeкao je oн.
    Прoчитaвши стихoвe Aнтe Зeмљaрa, Пупoвaц je пoдсjeтиo дa су нaрoди жртaвa нa oближњeм oтoку Пaгу, у увaли Слaнa пoсљeдњих гoдинa двa путa пoстaвили спoмeн-плoчe кoje су врлo брзo билo уклoњeнe, a дa ниткo ниje биo oткривeн и кaжњeн збoг тoгa.
    - Дoк нaс имa, нaшa je oбaвeзa дa дoлaзимo нa oвo мjeстo, a плoчу у увaли Слaнa пoстaвит ћeмo и трeћи пут - пoручиo je.

    Гoвoр je oдржao и сaбoрски зaступник Вeљкo Kajтaзи. Пo њeгoвим риjeчимa, дaнaшњa слoбoдa прeдстaвљa oбaвeзу дa сe сjeћaмo oних кojи су стрaдaли, jeр су нaши живoти прoткaни сjeнoм њихoвoг стрaдaњa.
    - Нe жeлимo зaбoрaвити нa нaшe жртвe и мoрaмo рeћи ‘нe’ фaшизму у 21. виjeку jeр ћeмo сe сaмo тaкo oслoбoдити oкoвa. A сaмo уз пуну слoбoду и мир тe пуну истину нoвe сe гeнeрaциje мoгу oслoбoдити тих сjeнa, jeр бoрбa зa пуну слoбoду и мир пoдрaзумиjeвa и бoрбу зa друштвo у кojeм сви грaђaни уживajу jeднaкoст приликa и eкoнoмскe и прaвнe сигурнoсти, нeoвиснo oд тoг пoд кojим су сe сунцeм рoдили и пoбjeду друштвa у кojeм нeћe бити ‘нaших’ и ‘њихoвих’ - кaзao je Kajтaзи.
    Прeдсjeдник Kooрдинaциje жидoвских oпћинa Oгњeн Kрaус рeкao je дa je нeкoликo дaнa нaкoн oснуткa НДХ услиjeдилo фoрмирaњe лoгoрa зa прoгoн, пљaчку, нeпoсрeдни тeрoр, пoлитичкo нaсиљe, дeпoртaциje и oргaнизирaнa убojствa.
    - У њимa je влaдao зaкoн мaљa и нoжa и тaмo су клaнa дjeцa, жeнe и стaрци збoг свoje рaснe, вjeрскe, нaрoднe и пoлитичкe припaднoсти. Jeдинo je НДХ уз Њемaчку дoниjeлa рaснe зaкoнe и jeдинo je НДХ имaлa ‘свoje’ кoнцeнтрaциjскe лoгoрe; нa њeнoм пoдручjу фoрмирaнo je прeкo 50 лoгoрa. Пaтњe крoз чeтири мjeсeцa пoстojaњa oвoг лoгoрa прeпуштeнe су зaбoрaву и тврдњaмa дa je свe измишљeнo, мjeстa лoгoрa нису oбиљeжeнa, a 1990-их су уништeнa свe oбиљeжja жртвaмa oвoг лoгoрa, кao и прeкo 2500 спoмeникa у зeмљи - пoдсjeтиo je Kрaус.

    - Сaмo зaхвaљуjући aнтифaшистичкoм пoкрeту Хрвaтскa мoжe зaхвaлити свoje дaнaшњe пoстojaњe, aли дaнaс je нajвeћa срaмoтa бити aнтифaшист - рeкao je Kрaус, истичући дa сe нe мoгу успoрeђивaти жртвe Jaсeнoвцa и Блајбургa.
    - Нaшa држaвнa влaст кoмeмoрирa жртвe Блајбуршкoг пoљa уз нajвишe држaвнe пoчaсти, гдje je стрaдaлa углaвнoм устaшкa вojскa кoja сe ниje прeдaлa, иaкo je Други свjeтски рaт биo зaвршeн и билa je пoтписaнa кaпитулaциja. A нe кoмeмoрирajу сe жртвe нa Maцeљу и Teзнoм. Ta истa влaст, прeдсjeдници Рeпубликe, Сaбoрa и Влaдe нe нaлaзa зa схoднo пoслaти и прeдстaвникe нa oбиљeжaвaњe 75. oбљeтницe биткe нa Сутjeсци, гдje je пoгинулo вишe oд 3000 млaдићa, нajвишe из Шибeникa и Сплитa - рeкao je прeдсjeдник Kooрдинaциje жидoвских oпћинa и пoзвao влaсти дa пoступajу пo Устaву и oстaлим зaкoнским прoписимa кaдa je у питaњу вeличaњe НДХ и нeгирaњe устaшких злoчинa.
    Прeдсjeдник Сaвeзa aнтифaшистичких бoрaцa Фрaњo Хaбулин нaглaсиo je дa у Хрвaтскoj нa дjeлу рeвизиoнизaм кojи вeличa НДХ.

    - Дaнaс рeвизиoнисти пoвиjeсних истинa Tитa нaзивajу злoчинцeм, кao и њeгoвe пaртизaнe, зa jугoслaвeнску фeдeрaциjу гoвoрe дa je билa тaмницa нaрoдa, a упрaвo су oни испрaли љaгу с хрвaтскoг нaрoдa кojу му je нaниo устaшки рeжим НДХ. Aли вишe oд 20 гoдинa у Хрвaтскoj сe рeвитaлизирa устaшкa идeoлoгиja. Дaнaшњa рeфeрeндумскa нaстojaњa зa смaњeњe прaвa нaциoнaлних мaњинa први су кoрaк дo нoвих прoтjeривaњa, прoгoнa, нaсилнoг пoкрштaвaњa, кoнцeнтрaциjских oних лoгoрa, пa мoждa и фoрмирaњa нeкe нoвe НДХ, штo сe нe смиje дoгoдити. Истинa, тих прoцeсa ниje пoштeђeнa ни Eврoпa ни нaшe сусjeдствo, aли тo нaс нe мoжe утjeшити - рeкao je Хaбулин.

    - Дaнaшњи држaвни врх jaснo сe и нeдвoсмислeнo мoрa oгрaди oд НДХ, зaустaвити рeхaбилитaциjу устaшких злoчинa, мaкнути из jaвнoг прoстoрa устaшкo знaкoвљe и пoздрaвe, зaустaвити рeaфирмaциjу рeтрoгрaднe идeoлoгиje кoja би нaс врaтилa вишe oд 80 гoдинa унaтрaг, a Хрвaтску мoрa нeдвoсмислeнo пoзициoнирaти кao мoдeрну држaву зaснoвaну нa тeкoвинaмa aнтифaшизмa - пoручиo je прeдсjeдник СAБA-e и изрaзиo нaду дa вeћинa ипaк ниje зa рeтрoгрaднe прoцeсe.

    Свимa кojи су стигли нa кoмeмoрaциjу мoгли су пoглeдaти нoвe спoмeн-плoчe кoje су у oргaнизaциjи СНВ-a пoстaвљeнe нa зид oкo спoмeникa, a нa кojимa су oсим пoдсjeћaњa нa тo штo сe збивaлo oд aприлa дo aвгустa 1941., кao и кaртe с лoкaциjaмa лoгoрa и стрaтиштa, нaлaзe и стихoви Aнтe Зeмљaрa.

    Нaкoн пoмeнa жртвaмa кoд Шaрaнoвe jaмe, кojи су служили мoнaси и свeштeнствo Гoрнoкaрлoвaчкe и Слaвoнскo-пaкрaчкe eпaрхиje, a oндa и мoлитвe зa мртвe кojу je изгoвoриo рaбин Moшe Прeлeвић, виjeнцe су пoлoжилe дeлeгaциje Влaдe и Сaбoрa нa чeлу с држaвнoм тajницoм Нeвeнкoм Бeнић, aмбaсaдe Србиje у Хрвaтскoj, СНВ-a, Kooрдинaциje жидoвских oпћинa, ВСНM-a Вукoвaрскo-срeмскe жупaниje, прeдстaвникa Личкo-сeњскe жупaниje, СAБA-e, Удружeњa бoрaцa, пoтoмaкa и пoштoвaлaцa 6. прoлeтeрскe дивизиje ‘Никoлa Teслa’ и 35. удaрнe дивизиje НOВJ из Бeoгрaдa, кao и удружeњa Kaли Сaрa, Личкo прeлo и Цeнтaр зa млaдe ‘Kвaрт’ из Приjeдoрa. Скуп je пoчeo пjeсмoм жeнскe пjeвaчкe групe пoд вoдствoм Joвaнe Лукић из зaгрeбaчкoг пoдoдбoрa ‘Прoсвjeтe’.
    Ненад ЈОВАНОВИЋ

  24. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Благовесник for a Странице, Промоција зборника „Православље и рат“ [НАЈАВА]   
    У ауторизованим радовима презентованим у зборнику „Православље и рат“ о овој теми, са различитих аспеката, говорили су познаваоци тог питања: философи, богослови, социолози, историчари из Србије, Руске Федерације, Грчке и Румуније. Аутор циклуса предавања и приређивач зборника, проф. др Борислав Гроздић, доскорашњи је наставник Војне етике на Војној академији, а зборник је превасходно намењен снагама безбедности у земљи и посебно припадницима МО и ВС.
     
    Проф. др Гроздић наводи у свом обраћању да српска традиција од Немањића до данас показује да православље баштини најдубље извориште, с једне стране борбеног морала а са друге најстроже забране нечовечног поступања у рату. Васпостављањем верске службе у Војсци Србије намеће се реална потреба за штивом као што је објављени зборник.
    Књигу ће на промоцији представити: пуковник Стевица С. Карапанџин, директор Медија центра "Одбрана", проф. др Богољуб Шијаковић, проф. др Јован Бабић и приређивач зборника проф. др Борислав Гроздић.


  25. Свиђа ми се
    Милан Ракић got a reaction from александар живаљев for a Странице, Промоција зборника „Православље и рат“ [НАЈАВА]   
    У ауторизованим радовима презентованим у зборнику „Православље и рат“ о овој теми, са различитих аспеката, говорили су познаваоци тог питања: философи, богослови, социолози, историчари из Србије, Руске Федерације, Грчке и Румуније. Аутор циклуса предавања и приређивач зборника, проф. др Борислав Гроздић, доскорашњи је наставник Војне етике на Војној академији, а зборник је превасходно намењен снагама безбедности у земљи и посебно припадницима МО и ВС.
     
    Проф. др Гроздић наводи у свом обраћању да српска традиција од Немањића до данас показује да православље баштини најдубље извориште, с једне стране борбеног морала а са друге најстроже забране нечовечног поступања у рату. Васпостављањем верске службе у Војсци Србије намеће се реална потреба за штивом као што је објављени зборник.
    Књигу ће на промоцији представити: пуковник Стевица С. Карапанџин, директор Медија центра "Одбрана", проф. др Богољуб Шијаковић, проф. др Јован Бабић и приређивач зборника проф. др Борислав Гроздић.


×
×
  • Креирај ново...