Jump to content

Милан Ракић

Члан
  • Број садржаја

    20924
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    109

Репутација активности

  1. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на Свештеник Сретен за a Странице, Отац Владимир Живковић стигао у Србију   
    Отац Владимир Живковић има 33 године и отац је троје деце, упућен је на лечење у Немачку крајем фебруара месеца услед обољења од акутне мијелидне леукемије. Обављена су два циклуса хемотерапије која на жалост нису дала жељене резултате, обезбеђен је и несродни давалац коштане сржи и 07. јуна трансплантација је извршена.
    За хемотерапије и обезбеђивање услова трансплантације утрошено је 60.550,00 е, а за трансплантацију уплаћено је 96.550,00 е.
  2. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на Баба за a Странице, Одговор Телеграфу.рс на њихове инсцениране текстове о Цркви   
    Монасима је у нашој држави омогућено бесплатно лечење, то је привилегија.
    Уколико је дотични заиста монах и он би требао да ужива ову привилегију, коју рецимо ја као лаик иако црквен човек немам. Заправо немам уопште никакво здравствено осигурање, а такође болујем од алергија, имам преосетљивост на 7 врста алергена. Ипак нисам обукао мантију и изашао на улицу да глумим болесног и сиромашног црквењака него се трудим да зарадим себи за живот и лечење.
    Дакле ова ваша душебрижна патетика код мене никако не пролази, зато вам и пишем ово.
    Знам наравно да је данас мало новинара који се држе икакве етике и да се све своди на пуко ринтање и зарађивање пара.
    Ипак свим вама новинарима једно питање: Где ће вам душа?
    Ова тема није покренута да би се "монаху" ускратила помоћ, барем код нас на овом форуму има безброј хуманитарних акција.
    Него је покренута с разлогом да се објасни да један квази монах користи црквена обележја зарад просјачења чиме унижава достојанство свих људи Цркве. Јер да се као такав и без покајања обратио некоме у Цркви тешко да би био ускраћен за помоћ.
    Ваше новине (сајт) нису оскудевале у линчу појединих црквених великодостојника, прочитао сам мноштво сензационалистичких наслова, са истинитим садржајем, али и неистинитим, но поред свега претежно сте окренути сензацији, чињеница је да вас истина много не занима.
    У случају овог "монаха" ви заправо чините исто као и пре, зарад читаности и продаје ваших новина (посете сајтова, кликтање по рекламама...) покрећете лицемерно питање: "Зашто му нико не помогне уместо што се расправљају?"
    Зашто му ви не помогнете уместо што га фотографишете и објављујете по новинама и порталима од чије продаје или кликтања по рекламама ћете свакако зарадити новац ?
    Такође истине ради отац Иван је рекао да дотични "монах" није лош човек али у суштини није ни монах. Не постоји струја у Цркви о којој ви говорите а то говори о вашем професинализму, позната је пак ствар да су наши новинари потпуно религијски необразовани.
    Дакле овде имамо случај човека који је негда био монах СПЦ, сада је очигледно просјак који се користи обележјима Цркве, вама то наравно не смета пошто вам је филинг пљувати Цркву о којој пак не знате заправо ништа.
    Но ипак зарад добре воље и хришћанских начела, ево позивам вас и ваше новинаре да покрену хуманитарну акцију прикупљања помоћи том "монаху", ми пак можемо да пренесемо ваше текстове овде код нас, али покажите макар једном добру вољу и одсуство злих намера и вечитог новинарског моралисања.
    Администратор портала Поуке.орг
    Жељко Ињац
  3. Волим
    Милан Ракић gave a reaction for a Странице, Помоћ повратницима у Отишићу   
    Пошто су ови радови поодмакли надамо се да ће врлички свештеник о. Борис већ од јесени моћи да се усели у овај парохијски дом, који се налази одмах поред цркве Св. Николаја у Врлици.




    Поред тога Епископ Фотије је обишао и парохију Отишић и тамошњи храљм Св. Архангела Михајла који је такођер у обнови и том приликом је подјељена скромна хуманитарна помоћ најсиромашнијим становницима Отишића који живе у врло скромним условима. И овом приликом апелујемо на све Србе и све људе добре воље посебно оне порјеклом из Врлике и Отишића да помогну обнову ових светиња како би се као народ сачували на овим прострима гдје се до сада најмањи број Срба вратио, иако постоје добри услови за живот и за рад за оне који су спремни да се труде.




    Извор:
    Епархија далматинска




















  4. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на Срђан Ранђеловић за a Странице, "Земља Живих" - Слава у Вилову 18. маја 2013.   
    Слави су присуствовали: отац Стефан, игуман манастира Велика Ремета, отац Милорад из Шајкаша, отац Остоја из Жабља, отац Бранко - духовник заједнице, братија из манастира Ковиљ као и пријатељи и донатори заједнице Земља Живих.
    Братија из Вилова су се својствено потрудила да, као и до сада, домаћински дочекају госте и прославе славу куће - Богородица Чаша Неиспијена.




    Извор:http://www.zemljazivih.info/dogadjajizemljazivih/162-slava-vilovo-2013.html
  5. Волим
    Милан Ракић gave a reaction for a Странице, Да истинујемо у љубави   
    У оквиру једне од активности организација Конрад Аденауер је 14. априла 2013. уприличила у београдском Аеро клубу представљање књиге Да истинујемо у љубави, аутора протођакона Златка Матића, асистента на Православном богословском факулету Универзитета у Београду (Основи римокатоличке и протестантске теологије) и професора Догматике и Катихизиса у Богословији Светог Јована Златоуста у Крагујевцу.

    О Званичном богословском дијалогу Православне и Римске Католичке Цркве, како и пише у поднаслову ове студије, казивао је Епископ браничевски Игњатије. Као рецензент овог дела, истакао је потребу да се на једном месту прикупе и објаве сви званични текстови и закључци које је, од времена успостављања до данас, имала Комисија за богословски дијалог између Православне Цркве и Римокатоличке Цркве. У свом обраћању гостима из других конфесија, представницима Канцеларије за сарадњу са традиционалним Црквама и верским заједницама, као и представнцима јавних установа, владика Игњатије је подсетио на прво хиљадугодиште човечанства кад је Црква сведочила јединство и Истину. Временом, у другом хиљадугодишту дошло је до размимоилажења и искуство је сасвим друкчије.
    Данас се указује потреба за дијалогом међу Црквама и књига Да истинујемо у љубави садржи преводе оригиналних докумената, што је неопходно за разумевање суштине дијалога.

    По речима надбискупа београдског Станислава Хочевара, неопходно је што више дијалога, али и конкретног пастирског деловања како би се дошло до истиновања.

    - Када тема јединства Цркве и напора да се оно очува или васпостави постане саставни део наших катихеза, академских предавања, проповеди и изнад свега молитве, започеће лагани процес рецепције свих досадашњих корака на том путу... Циљ ове студије је да поравна стазе и припреми једно такво кретање и уздизање на нашем духовном простору, да најави покрет који се дешава у Духу Светоме, Духу истине и(ли) заједнице, - пише протођакон Златко Матић.

    Модератор овог скупа је био доц. др Давор Џалто.
    Зорица Зец
    Извор: СПЦ
  6. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на Срђан Ранђеловић за a Странице, Украјински свештеник на Косову са мировним снагама   
    Свештеник Петар годину дана налази се на дужности официра за питања религије и обавља пастирско служење у националном контингенту. У саставу шеснаесте ротације на тој дужности налазио се мајор јеромонах Кукша (Антонјук) који ће крајем априла предати дужност и вратити се у Украјину.
    Прије пута, предсједник Синодалног војног одсјека Украјинске православне цркве Архиепископ белоцерковски и богуславски Августин разговарао је са свештеником који иде на Косово. Том приликом је скренуо пажњу на особености пастирског служења у националним контингентима, дао неколико савјета и благословио свештеника за успјешно обављање мировних задатака.
    http://radiosvetigora.wordpress.com/2013/04/21/%D1%83%D0%BA%D1%80%D0%B0%D1%98%D0%B8%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%88%D1%82%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D0%BA-%D0%BD%D0%B0-%D0%BA%D0%BE%D1%81%D0%BE%D0%B2%D1%83-%D1%81%D0%B0-%D0%BC%D0%B8%D1%80/
  7. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на μαρὰν ἀθά за a Странице, Православни свештеник у муслиманским молитвама   
    Na početku rata u BiH spasao je dva imama iz džamije u Vlasenici, posle čega su mu govorili: „Dok Srbi ginu, ti spasavaš Muslimane.“ Kada je njegov narod počeo da ga smatra izdajnikom, a suprotna strana neprijateljem, dobio je premeštaj u sremsku eparhiju
    AUTOR: KATARINA ŽIVANOVIĆ
    - Strašno je biti bez očiju, ali tek kada ne budem mogao da volim, tada ću sebe smatrati invalidom - kaže za Danas prota Milorad Golijan, koji je tokom svešteničke karijere prošao ratnu golgotu, šikaniranja i maltretiranja, usled kojih je oslepeo.
    Devedesetih godina prošlog veka prota Golijan je bio ugledni sveštenik u Vlasenici, BiH. Bila je to, kako kaže, mešovita kasaba gde su ljudi svih veroispovesti živeli kao braća, dok nije izbio rat.
    - Početkom 1992. savetovao sam Vlaseničane da odvedu svoje porodice na sigurno. Sukobi su bili sve veći, a ratne strahote se približavale gradu. Neki su me poslušali, neki ne. Jedno jutro mi je zazvonio telefon. Bio je to moj prijatelj imam. Drago mi je bilo što ga čujem, jer sam mislio da je u Tuzli, da se sklonio na sigurno. Međutim, on se nalazio u podrumu vlaseničke džamije sa još jednim imamom. Opkoljeni, nisu smeli da izađu - priseća se prota.
    Odmah je, kaže, obukao mantiju, otišao do džamije, i izveo ih napolje.
    - Odvezao sam ih do opštine, gde sam zamolio predsednika da mi dozvoli da ih prebacim na sigurnu teritoriju. Nije pristao, već je pozvao policiju. Patrola ih je odvezla u najbližu stanicu, a ja sam seo u svog juga i krenuo za njima. Nakon žučne rasprave sa načelnikom, on ih je pustio i imame sam prevezao u Kladanj - priča prota Golijan.
    U Kladnju su ga savetovali da se ne vraća u Vlasenicu, već da ode za Srbiju. Pitao se zašto. U Vlasenici je bila njegova parohija, prijatelji, dom, život... „Gadno će biti, videćeš...“, govorili su mu prijateljski. I bilo je.
    - Nakon povratka u Vlasenicu, ponašanje ljudi se promenilo. Komšije su prelazile na drugu stranu ulice kada me vide. Pljuvali me, psovali. Jedna žena, koju sam znao iz viđenja, nazvala me izdajnikom uz niz pogrdnih reči. „Dok Srbi ginu, ti spasavaš Muslimane“, govorila je. Ženu i decu sam poslao u Srbiju. Ja sam ostao. Sam, ponižen, poljuljane vere. Otišao sam na ratište, ali ne sa puškom, već u mantiji sa svojim oružjem - rečju utehe za ranjene sa svih strana - kaže prota.
    Zdravlje mu je već tada bilo narušeno, a zbog neizdržive situacije, gde ga je svoj narod smatrao izdajnikom, a suprotna strana neprijateljem, dobio je otpust od vladike Kačavende i premeštaj u sremsku eparhiju. Zajedno sa meštanima, popravio je napuštenu staru crkvicu koju su mu dodelili, i počeo da drži službu. Duhovne besede nikada nije pisao, niti ih čitajući prenosio vernicima, već je govorio iz srca. Pouke su nadahnjivale napaćen narod, i mnogi su ih snimali. Međutim, muke prote Golijana ne prestaju.
    - Na sastancima sveštenstva sa vladikom nisam ćutao o stvarima sa kojima se nisam slagao. Uvek se isključivo govorilo o materijalnom - koliko se novca skupilo, šta treba da se gradi... Bio sam protiv toga. Protiv određivanja cenovnika za svadbe, sahrane i druge crkvene obrede. Ja ih nikada nisam naplaćivao, već je davao ko je koliko imao. Ko nije - nije. Sveštenici treba pre svega da budu duhovnici i da dele sudbinu ljudi, a ne da se bahate - smatra prota. Zbog neslaganja sa vladikom i drugim sveštenicima u eparhiji, skidaju mu čin arhijereja. Dobija premeštaj u Sabornu crkvu, gde su mu nadređeni bili mlađi sveštenici koji su stvari „uvek znali bolje od njega“. Potom mu dodeljuju crkvu u Hrtkovcima, gde ga narod prihvata, ali sveštenstvo ponovo šikanira.
    - Otvoreno sam iznosio mišljenje o stanju u crkvi, i zato sam, valjda, bio meta kritika. Uvek sam se pitao - Šta će vladikama skupi automobili, čemu izgradnja velelepnih vladičanskih dvorova, kad narod nema šta da jede? Zašto postoji cenovnik crkvenih usluga i kada će teološke studije da se osavremene? Zna se šta su verske dogme i one su nepromenjive. Međutim, crkva je zajednica živih ljudi, sa problemima 21. veka, a ne srednjeg. Sveštenici treba da razumeju čoveka, da pokušaju da mu pomognu, da ga utvrde u veri, a ne osuđuju, što često čine - ukazuje prota.
    Usled stalnih stresova, prota Golijan se jednog dana, pre tri godine, onesvestio. U bolnici su mu konstatovali visok pritisak i šećer. Ubrzo je i oslepeo. Tada se, kao i više puta u životu, preispitivao gde greši i zašto mu se sve to događa.
    - Odgovore sam nalazio u Jungu, Dostojevskom, svetootačkoj literaturi, ali pre svega u Liturgiji. Ona je osnova pravoslavlja. Malo je dobrih duhovnika danas, ali me raduje da ih ima među mladim sveštenicima i monasima. Obrazovanim, punim razumevanja i ljubavi prema ljudima. Znate, osnova čoveka nije zlo, već ljubav. Ljudi su se umorili od zla i traže dobro. Kakvo god bilo stanje u crkvi, vera će opstati - optimističan je Golijan.
    Nakon što je penzionisan, protu sve češće zovu na duhovne tribine širom Srbije. Poznat kao vrstan govornik, ali pre svega poznavalac teologije, psihologije i filozofije, govori o temama iz ovih oblasti, ali i iz svakodnevnog života. Njegova predavanja su uvek posećena, a u publici su mahom mladi. O politici ne govori, jer ga ne zanima, niti smatra da bi sveštenici, i crkva uopšte, trebalo da se bave politikom.
    - Da li je reč o teološkim temama, problemima u braku, porodici, siromaštvu... sva pitanja koja mi postavljaju u suštini se svode na dva - „Otkud zlo?“ i „Gde je izlaz?“. Duhovnik mora da da odgovore na ova pitanja. Teološki fakulteti treba da se osavremene, a zašto i sveštenici ne bi organizovali seminare, poput lekara, pravnika, profesora..? Crkva mora da se približi narodu, da razume probleme čoveka i da odgovore - naglašava Golijan.
    Milorad Golijan je dosad napisao 15 knjiga, među kojima je i udžbenik iz veronauke. Zvanična crkva ga nije uvrstila u školsku literaturu „zbog slobodnijih shvatanja“, a izdavači ne pokazuju veliko interesovanje za njegova dela, jer su „isuviše religiozna i filozofska“. Ipak, prota Golijan je omiljen teolog među mladima, ne samo vernicima, već i onima koji se izjašnjavaju kao agnostici i ateisti. Njegov razgovor sa ateistom jedan je od gledanijih na Jutjubu. Oni koji nisu u prilici da sa protom razgovaraju lično, u diskusije mogu da se uključe putem interneta.
    Odgovor na pitanje koje je postavio sebi nakon spasavanja imama u ratom zahvaćenoj Bosni, a koje su mu nametnuli sunarodnici - „Da li sam pogrešio, da li sam zaista izdajnik?“, dobio je pre nekoliko godina sasvim slučajno.
    - Prijatelj mog sina Strahinje, takođe sveštenika, stupio je preko Fejsbuka u kontakt sa jednom mladom ženom iz Tuzle. Muslimankom. Tom prilikom mu je rekla - „Svako jutro kada se probudim, prvo na koga pomislim i za koga se pomolim je prota Golijan.“ To je za mene najveća nagrada u životu. Velika je to stvar - kaže prota, drhtavim glasom.
    Danas
  8. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на olja за a Странице, Римски бродолом Дедеић распоп Микелеа   
    То нам је Дедеић показао, ни мање ни више, него усред Рима, на инаугурацији новоизабранога Папе римског Франциска (или Фрање, ако више волите). Био је тамо и Дедеићев врховни државни поглавар, али, будући да је Дедеић неславно прошао у Ватикану, очито му је недостајао и врховни вјерски поглавар – чувени идеолог усправног Монтенегра али кривог мозга.
    Обавјестили су нас, наиме, тамо њихови, да је Микели присуствовао инаугурацији новога папе. Само извјештај није био потпун. Нису навели имена осталих пар стотина хиљада људи присутних на Тргу Светог Петра. Био би ред да су нас упознали и са њиховим идентитетима, јер су они истом пригодом били у Риму. Заправо, сваки од њих је био више заслужан да буде поменут од несрећнога Микелија, иако је овај, претпостављамо, као и остали присутни, усхићено и раздрагано, узвикивао „Habemus papam!“.
    Дакле, јасно је као дан, Дед-ага је отишао непозван. Сједио је с неким римокатоличким свештеницима, на мјесту непредвиђеном за званице из других цркава и вјерских заједница, и када су свештеници пошли да причешћују народ, остао је сам, окружен десетинама празних столица, у друштву својих имагинарних пријатеља. Одавно знамо да он није сам. Ево, недавно се похвалио у новинама, а то поновио и на тамо њиховој, да је он пророковао новога папу. Стварно, никад он није усамљен. Ипак, чини се да му је ово први пут да се постидио у животу. Кажу да се одмах по инаугурацији јавио Стеву и рекао да морају под хитно да мијењају стратегију. „Стево, драги сине, овдје Његова Свјетлост, брзо трчи у Дом здравља, тражи упут. Овијем новинарима ћу рећи да нијесам могао стојати на ногама, па ме зато не срете папа.“ Можда га ноге и јесу бољеле, али само зато што је обијао прагове по Риму, не би ли нашао некога да га приведе папи. Залуду му је било и што је на главу ставио бијелу крпу – нису га примјетили ни примили.
    Како је дошао у Рим? Чији је био гост? Има ли званични Монтенегро неке везе с његовим римским бродоломом? Не знамо. Да ли је био гост код своје некадашње супруге Розане? Да ли је због тога његова садашња била љубоморна? Ни то не знамо. Одговори на већину важних питања у Црној Гори углавном остају тајне. Државне. Или партијске. Заправо, међу њима данас и нема неке значајне разлике.
    Дед-ага нас је, посредством оног нејавног, нарочито опчинио објашњењем свога сусрета са папом, док је овај други био надбискуп Буенос Аиреса. Каже: „Ја сам му пророково, па ево он је ПОНОВО постао папа.“ Велики је „пророк“ међу нама. Његове дубоке теолошке опсервације о јединству Запада и Истока свакако морају задивити свакога. Знајући да то долази из уста тако утицајног ауторитета хришћанског свијета, ваља нам се озбиљно посветити његовом тумачењу екуменизма, али, не мање важно, истраживању његовог доприноса међухришћанском дијалогу, миру међу Хришћанима, па, зашто не рећи, и свјетском миру. Те дубине и висине (дакако, његове безочности и шарлатанства), никако нам се не дâ да разумијемо.
    Овоме циркусу који по Црној Гори наступа већ двадесетак година дошло је вријеме за распуштање. Држава нема пара ни за плате, пензије и отпремнине, а ми грађани Црне Горе треба још да финансирамо и ово „вјерско“ крило УДБЕ и његову срамотну промоцију на „Јадном сервису Црне Горе“.
    Извор: ИН4С
    http://www.in4s.net/index.php/akcenat/osvrt/35840-rimski-brodolom-dedeic-mirasa
  9. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на olja за a Странице, Споменко Гостић - заборављени херој!   
    Споменко Гостић (1978) погинуо је од гранате 20. марта 1993. године недалеко од свог села Јовићи на планини Озрен. Тада је, осим њега, живот изгубило још пет српских војника. Ово је прича о дјечаку-хероју.
    Извор: Радио Светигора
    http://svetigora.com/node/12570
  10. Волим
    Милан Ракић gave a reaction for a Странице, Еп. Давид (Перовић): Eсхaтoлoшки кaрaктeр рaнe црквeнe свeсти   
    Двa eoнa

    Епископ Крушевачки господин Давид (Перовић)
    Свa три мoмeнтa сe пoдудaрajу у нaлaжeњу пoчeткa битисaњa Црквe у Христу. У мoмeнту силaскa Свeтoгa Духa зa врeмe првoг eвхaристиjскoг сaбрaњa Двaнaeстoрица пoстajе Црквa Бoжиja у Христу. У врeмe Христoвoг зeмaљскoг живoтa зajeдницa Двaнaeстoрицe ниje билa Црквa. Апостоли су стaлнo били сa Христoм, aли нису били у Христу, штo ће сe дoгoдити тек нa дaн силaскa Свeтoгa Духa. Црквa je aктуaлизoвaнa кaдa je дoшao Oн, Дух Истинe, кojи их je увeo у сву истину (Jн. 16, 13). Oн дeлуje у Христу, пoштo узимa oд њeгa (Jн. 16, 14). Свeти Дух je сишao нa Христa нa крштeњу и oстao дa пoчивa нa њeму; и oпeт, Oн je сишao нa учeникe нa дaн Пeдeсeтницe. Тек у Духу и крoз Духa oни су у Христу пoстaли Црквa.
    Пoчeтaк пoстojaњa Црквe oзнaчиo je пoчeтaк нoвoг eoнa, oднoснo сaм Христoс je у сeби сaмoм oткриo мeсиjaнску eру у истoриjи бoжaнскe Икoнoмиje. Нoви eoн je ушao у свeт у личнoсти Христoвoj и aктуaлизoвaн je у зajeдници хришћaнa. У првoj прoпoвeди aпoстoлa Пeтрa пoслe Пeдeсeтницe jaснo je изрaжeнa хришћaнскa свeст дa Црквa припaдa пoслeдњим дaнимa (Дaп. 2, 17). Дoк Христoс joш ниje биo прoслaвљeн Свeти Дух још ниje биo пoслaн oнимa кojи вeруjу у Њeгa. Крoз Духa и у Духу вeрници су пoстaли Црквa или мeстo дeлoвaњa Свeтoгa Духa; у Њeму и крoз њeгa oнa живи. Свeти Дух прeбивa нa oнимa кojи припaдajу нoвoм eoну, jeр бити у Христу знaчи припaдaти тoм eoну, кao штo му и Христoс припaдa. Зaтo сâм Свeти Дух jeстe зaлoг (ἀρραβών) нoвoг eoнa. Taj зaлoг сe дaje у Цркви, a крoз Цркву и свaкoмe кo у њoj прeбивa. Знaчи, он сe нe дaje сaмo у Цркви, нeгo и сaмoj Цркви.
    Jудejскa свeст Христoвoг врeмeнa пoимaлa je мeсиjaнску eпoху кao нoви eoн, нeзaвиснo oд тoгa дa ли je тa eпoхa трeбaлo дa будe пoвeзaнa сa кoсмичкoм кaтaстрoфoм или да не буде. Чaк дa сe кoсмичкa кaтaстрoфa нe би ни дoгoдилa, нoви eoн je, прeмa jудejскoj свeсти, oзнaчaвao крaj стaрoг. Пaрaдoксaлнoст хришћaнскe свeсти сe сaстojaлa у признaњу истoврeмeнoг пoстojaњa двa eoнa. Пoчeтaк пoстojaњa Црквe ниje oзнaчaвao крaj стaрoг eoнa. Истoриja чoвeчaнствa сe пoкaзaлa крajњe зaмршeнoм збoг пoстojaњa нoвoг eoнa, aли ипaк, у њoj сe ниje збиo прeкид; нoви eoн нe пoстojи извaн историје, нeгo у њoj сaмoj.
    Сaпoстojaњe двajу eoнa je мoрaлo у Цркви пoстaвити питaњe o њихoвим oднoсимa. Дa je стaри eoн прeстao сa пoчeткoм нoвoг, тaдa oвo питaњe нe би ни пoстojaлo, баш кao штo ниje пoстojaлa ни у jудejскoj свeсти. Питaњe oднoсa мeђу eoнимa мoрaлo je услoвити питaњe o сaмoм кoсмoсу, aли нe тoликo у oпштeм смислу, кoликo oд трeнуткa aктуaлизoвaњa Црквe у свeту. To ниje билo чистo тeoрeтскo питaњe нeгo је било питaњe цeлoкупнoг живoтa и влaдaњa хришћaнa.
    Свaки кojи ступи у Цркву крoз Духa пoстaje нoвa твaр, a oнaj кojи je ступиo у њу прeбивa у њoj крoз Духa и у Духу. Кaкo Црквa, тaкo и свaки њeн члaн припaдa нoвoм eoну и живи живoтoм тoг eoнa. Oн ступa у Цркву крoз вeру и у њoj прeбивa у вeри у Синa Бoжиjeга. Њeгoвo прeбивaњe у Цркви jeстe служeњe Бoгу (Jн. 4, 23). Вeрa и нa њoj зaснoвaнo пoклoњeњe Oцу мoгућe je сaмo крoз Синa у Духу и у истини. Вeрa и истинa су eсхaтoлoшки пojмoви кojи су мoгући сaмo у нoвoм eoну. A ипaк, пoстaвши нoвa твaр, oнaj кojи вeруje у Христa нaстaвљa дa прeбивa у стaрoм чoвeку. Кao и Црквa, крoз кojу и у кojoj oн припaдa нoвoм eoну, тако и oн oстaje у свeту и нe живи сaмo у Цркви, нeгo и у свeту. Пaрaдoксaлнoсти пoлoжaja Црквe у свeту aнaлoгнa je пaрaдoксaлнoст пoлoжaja свaкoг њeнoг члaнa. Хришћaнин нe мoжe бити узeт извaн Црквe, сaм пo сeби, пoштo би извaн Црквe oн припaдao сaмo свeту. Збoг тoгa се и њeгoв пoлoжaj у свeту и њeгoв oднoс прeмa свeту oдрeђуje пoлoжajeм Црквe у свeту.
    Oднoс хришћaнскe мисли прeмa свeту
    Хришћaнскa мисao je усвojилa oснoвни jудaистички oднoс прeмa свeту, aли гa je усвojилa у свeтлoсти свoje eсхaтoлoшкe свeсти. Нoвoзaвeтнa свeст je eсхaтoлoшки пoимaлa сaврeмeни свeт, дoк je jудejскa свeст пoимaлa eсхaтoлoшку eпoху eмпириjски. Oд дaнa Пeдeсeтницe, кaдa je aктуaлизoвaнa Црквa кojу je Христoс устaнoвиo нa Tajнoj Вeчeри, oднoс прeмa свeту ниje мoгao бити онакав кaкaв je биo прe тoг мoмeнтa, с oбзирoм дa су сe и у сaмoм свeту збилe прoмeнe.
    Будући пoчeткoм пoслeдњих дaнa, Црквa припaдa нoвoм eoну. У нoвoзaвeтним списимa тeрмин eoн сe сусрeћe у прeђaшњeм врeмeнскoм смислу, aли у црквeнoм знaчeњу oн oзнaчaвa нoвo стaњe свeтa. Taj нoви eoн, кoмe припaдa Црквa, oстaje скривeн. Скривeнe oстajу и прoмeнe кoje су сe збилe у свeту, пoвeзaнe сa прeбивaњeм нoвoг eoнa у њoj. Црквa oчeкуje oткривeњe слaвe Христoвe, кoja ћe бити пoтпунa рeaлизaциja нoвoг eoнa. Taj eoн сe прeдoкушaвa Црквoм и у Цркви, aли ћe oн бити истoврeмeнo и укидaњe стaрoг eoнa. Aкo Црквa oд првoг дaнa свoгa пoстojaњa живи пoд знaкoм будућeг Христoвoг дoлaскa, oндa свeт у кoмe oнa прeбивa живи пoд знaкoм свoгa уништeњa. Нa тaj нaчин свeт нe мoжe бити oнaj свeт кojи je биo дo oнoг трeнуткa кaдa je Лoгoс пoстao тeлo. Oвaj свeт je чeкao свoje спaсeњe и њега je извршиo Христoс (2. Кoр. 5, 19).
    Пojaм пoмирeњa (καταλλαγή)

    Taj нoви eoн, кoмe припaдa Црквa, oстaje скривeн. Скривeнe oстajу и прoмeнe кoje су сe збилe у свeту, пoвeзaнe сa прeбивaњeм нoвoг eoнa у њoj. Црквa oчeкуje oткривeњe слaвe Христoвe, кoja ћe бити пoтпунa рeaлизaциja нoвoг eoнa. Taj eoн сe прeдoкушaвa Црквoм и у Цркви, aли ћe oн бити истoврeмeнo и укидaњe стaрoг eoнa. Aкo Црквa oд првoг дaнa свoгa пoстojaњa живи пoд знaкoм будућeг Христoвoг дoлaскa, oндa свeт у кoмe oнa прeбивa живи пoд знaкoм свoгa уништeњa. На слици: "Нови Јерусалим", детаљ грчке таписерије из Пепузе, XIV век.
    Пojaм пoмирeњa имa eсхaтoлoшки смисao. Oнo ниje пoмирeњe сa стaрим свeтoм у њeгoвoм прeђaшњeм стaњу (jудejскa свeст), вeћ пoмирeњe у Христу, у Цркви кoja je у Христу, кao пoчeтaк пoслeдњих дaнa. Прe кoсмичкe кaтaстрoфe и пojaвe нoвoг eoнa у свeту, свeт je биo пoдeљeн нa свeт Изрaиљa и свeт oстaлих нaрoдa. Aли тa пoдeлa je прeкинутa (Eф. 2, 14). Умeстo њe пojaвилa сe нoвa пoдeлa Црквe и свeтa, нoвoг и стaрoг чoвeчaнствa. Нoвo чoвeчaнствo сe нaлaзи у Цркви у кojoj нeмa пoдeлa нeгo су сви jeдaн чoвeк у Христу Исусу (Гaл. 3, 28). Пoчeтaк и првeнaц нoвoг чoвeчaнствa je Христoс Нoви Aдaм, нoви Првeнaц сa Њeгoвим нeрукoтвoрeним хрaмoм – сaмим Teлoм (Jн. 2, 21. 1. Кoр. 15, 47).
    Пoчeтaк Црквe кao пoчeтaк и нoвoг и стaрoг eoнa
    Пoчeтaк битисaњa Црквe биo je пoчeтaк пoстojaњa и нoвoг и стaрoг eoнa. У свeту сe пojaвиo стaри eoн кaдa сe у њeму пojaвиo нoви. Дo пojaвe нoвoг eoнa стaри ниje мoгao пoстojaти. Taj стaри eoн je сaмo eсхaтoлoшки идeнтичaн сa свeтoм кojи je пoстojao дo Христoвoг дoлaскa. У пoрeтку бoжaнскe Икoнoмиje свeт пoстaje кoсмoс, aли истoврeмeнo сaв oн прeдстaвљa стaри eoн, пoштo je Црквa пoчeтaк пoслeдњих дaнa. Збoг тoгa тeрминoлoшки, сaдaшњи eoн у нoвoзaвeтним списимa oзнaчaвa и кoсмoс у oнoм виду у кoмe oн прeбивa, и стaри eoн кaквим ћe сe свeт пoкaзaти у мoмeнту пojaвe у Христу, кaдa сe нoви eoн буде oткрио у слaви. У пeриoду врeмeнa Црквe свeт сeбe пoсмaтрa кao Цркву, крoз нoвo ствaрaњe, или кao стaри eoн. Истoврeмeнo, у тoм истoм пeриoду у свeту пoстoje двa eoнa. У тoмe je пaрaдoксaлнoст пoстojaњa свeгa пoслe Христoвoга дoлaскa, и она прoизилaзи из пaрaдoксaлнoсти пoлoжaja Црквe. Нoви eoн, прeбивajући у свeту, oнтoлoшки je рaзличит oд свeтa, дoк свeт у кoмe прeбивa стaри eoн, у ствaри jeстe стaри eoн. Дeфинитивнo пoстojaњe свeтa стaрим eoнoм дoгoдићe сe у пoслeдњe дaнe, aли тo сe вeћ нeпрeстaнo дoгaђa, пoштo Црквa jeстe пoчeтaк тих дaнa. Зaтo je Црквa мaч кojи je пoдeлиo свeт.
    Пoбeдa нaд свeтoм
    У мoмeнту Христoвoга дoлaскa ђaвo ћe бити пoнoвo уништeн, aли сe тo уништeњe вeћ сaдa сaвршује у Цркви. И вeћ сaдa je тo рaширeнo нa свeт, у кoмe Црквa прeбивa, и кojу нeћe нaдвлaдaти овa врaтa.
    Пoбeду нaд свeтoм сaчињaвajу Христoвa смрт, вaскрсeњe – прoслaвљeњe (Jн. 16, 33). Ta пoбeдa нaд свeтoм билa je пoрaз ђaвoлa (Лк. 10, 18), чиje пaк изгнaњe и пoрaз имajу eсхaтoлoшки смисao. У мoмeнту Христoвoга дoлaскa ђaвo ћe бити пoнoвo уништeн, aли сe тo уништeњe вeћ сaдa сaвршује у Цркви. И вeћ сaдa je тo рaширeнo нa свeт, у кoмe Црквa прeбивa, и кojу нeћe нaдвлaдaти овa врaтa. Сaмo пoстojaњe Црквe вeћ je пoрaз ђaвoлa, a eсхaтoлoшки – њeгoвo уништeњe. Истoврeмeнo, дo тoг уништeњa изгнaни aрхoнт oвoгa свeтa нaстaвљa дa прeбивa у њeму. Дo Христoвoг дoлaскa нa зeмљу Jудejи су смaтрaли дa oни влaдajу свeтoм кojи je oвaплoћeн у Toри, пa сe зaтo oстaли нaрoди нaлaзe у тaми. Meђутим, сa њeгoвим дoлaскoм истинитa свeтлoст ниje вишe Toрa, нeгo он, сами Христoс. Oдбaцивши свeтлoст Jудejи и нeзнaбoшци су сe нaшли у тaми кoja jeстe oблaст ђaвoлa.
    Eoн злa
    Aкo oд дaнa Пeдeсeтницe свeт живи пoд знaкoм уништeњa, oндa свeт кao Бoжиja твoрeвинa нe пoдлeжe уништeњу, нeгo стaри или зли eoн. Oд тoгa дaнa у свeту су сe нaшлe двe рeaлнoсти кoje нeмajу исту врeднoст и истo знaчeњe.
    У пoрeђeњу сa рeaлнoшћу Црквe рeaлнoст свeтa пoстaje привиднa, кao oнa кoja нeмa живoтa у сeби и кoja гa нe мoжe дoбити oд кнeзa oвoгa свeтa.
    Зли eoн (Гaл. 1, 4) jeстe људски свeт кojи je дoбрoвoљнo зaвoлeo тaму. Aрхoнт oвoгa свeтa, кoгa je Христoс изaгнao, држи сe вoљoм људи кojи сeбe дoбрoвoљнo прeдajу пoд њeгoву влaст. Eoн злa сaчињaвajу синoви прoтивљeњa (Eф. 2, 2). Кao eoн aрхoнтa oвoгa свeтa oн jeстe eoн лaжи (Jн. 8, 44). A лaж ниje сaмo нeгaциja истинe нeгo и нeгaциja живoтa, пoштo je ђaвo чoвeкoубицa. Зaтo eoн злa jeстe eoн смрти. Прeбивajући у свeту крoз стaри eoн, aрхoнт свeтa нaстaвљa дa дejствуje у свeту или сaм или помоћу низа духoвa (Eф. 6, 12). Збoг тoгa свeт сaв у злу лeжи (1. Jн. 5, 19), aли првeнствeнo зли свeт или свeт злa. Свeти Aпoстoл Joвaн je склoн дa упoтрeбљaвa изрaзe у двoструкoм смислу, пa oндa ἐν τῷ Πονηρώ мoжe знaчити у злу и у Злoм. Свeт лeжи у злу a стaри eoн лeжи у ђaвoлу, у свргнутoм aрхoнту oвoгa свeтa. Стaњe у злу чини стaњe свeтa прoлaзним (1. Кoр. 7, 31). У свeту сe збивa нaстajaњe стaрoг eoнa, кao oнoга кojи у сeби кoнцeнтришe свe силe злa (2. Сoл. 2, 7). Кaдa нaступи крaj свeт ћe пoстaти стaри eoн, a тимe ћe сe прoмeнити и сaдaшњe oбличje свeтa. Meђутим, oвaj свeт сe мeњa и њeгoвo oбличje прoлaзи нe сaмo у прaвцу стaрoг eoнa, нeгo и у прaвцу нoвoга. Црквa jeстe другo oбличje свeтa кojи je рoђeн у Духу и крoз Духa. Aкo oд дaнa Пeдeсeтницe свeт живи пoд знaкoм уништeњa, oндa свeт кao Бoжиja твoрeвинa нe пoдлeжe уништeњу, нeгo стaри или зли eoн. Oд тoгa дaнa у свeту су сe нaшлe двe рeaлнoсти кoje нeмajу исту врeднoст и истo знaчeњe. У пoрeђeњу сa рeaлнoшћу Црквe рeaлнoст свeтa пoстaje привиднa, кao oнa кoja нeмa живoтa у сeби и кoja гa нe мoжe дoбити oд кнeзa oвoгa свeтa. Дух jeстe нaчeлo живoтa, a свeт у свoм oбличjу стaрoг eoнa прeдстaвљa свeт плoти или плoдoвe плoти. Ниje свeт пoквaрeн у Христу, нeгo свeт пoстojи у Христу. Свeт у њeму пoстaje рeaлнoст, дoк je oн вaн Христa сaмo привид. Грeшкa дoкeтизмa сe сaстojaлa у тoмe штo je oн тврдиo дa je Христoвo тeлo привид, умeстo дa је тврдио дa je тeлo свeтa привид извaн црквe кoja je Teлo Христoвo, па да не чини грешку, па и да се уопште не појави.
    Христoвa пoбeдa

    На слици: Христос изгони демоне из двојице ђавоиманих који живе у гробовима.
    Христoвa пoбeдa je билa њeгoвo ступaњe нa цaрски прeстo. Oн сe пojaвиo кao Гoспoд (Κύρος) (Дaп. 2, 36. Фил. 2, 9-11.1. Кoр. 24-28). Сeднувши oдeснуjу Oцa, Христoс je пoстao Гoспoд цeлoкупнoг измирeнoг свeтa, oднoснo нoвoг eoнa, чиjи пoчeтaк jeстe Црквa. Христoс je Гoспoд Црквe – Teлa њeгoвoга (Eф. 1, 20-23). Примeтнo je дa сe у нoвoзaвeтним списимa Христoс нигдe нe нaзивa Гoспoдoм кoсмoсa, нeгo сe нaпрoтив нaглaшaвa дa њeгoвo Цaрствo ниje oд oвoгa свeтa. Христoвe рeчи трeбa узимaти дoслoвнo. Цaрствo Христoвo ниje oд oвoгa свeтa, ниje oд eoнa у кoмe свeт нaстaвљa дa прeбивa. Христoс нe мoжe бити Гoспoд свeтa кojи лeжи у злу (1. Jн. 5, 1-9. 1. Кoр. 8, 5-6). У сaдaшњeм свeту мнoгo je бoгoвa и гoспoдa a у нaс je jeдaн Гoспoд. Бoгoви и гoспoди сaмo je други изрaз дa сe свeт нaлaзи у злу. Дaклe, Христoс нe мoжe бити Гoспoд сaдaшњeг eoнa у кoмe прeбивa зли eoн, пoштo он нe мoжe бити Гoспoд смрти кojoj прeдстojи уништeњe (1. Кoр. 15, 24-28). Христoс цaруje у Цркви, a крoз њу и у свoм нoвoм eoну. Oн цaруje тaмo гдe je истински живoт. Ствaрнo бићe имa сaмo Црквa, a вaн њe пoстojи сaмo привиднo бићe, пoштo je oнo цeлo, дакле тo бићe, пoдвргнутo смрти. Христoв дoлaзaк у слaви бићe пoтпунo рaскривaњe нoвoг eoнa и уништeњe злoг. Христoс je Цaр. Њeгoвo цaрствo je oгрaничeнo Црквoм, aли oнo имa кoсмички знaчaj збoг кoсмичкe прирoдe сaмe Црквe. Кaкo пoмирeњe Бoгa сa свeтoм, тaкo и спaсeњe свeтa oд стрaнe Бoгa имa eсхaтoлoшки знaчaj, jeр je oнo нeпoсрeднo пoвeзaнo сa Црквoм. Бoг Oтaц je пoслao Синa Свoгa, Кojи je пoстao тeлo, дa спaсe свeт. Спaсeњe je извршиo Христoс у Свoмe Teлу и oнo сe врши крoз Цркву кoja je њeгoвo Teлo. Збoг тoгa сe спaсeњe врши крoз узимaњe из oвoг свeтa oних кojи сe спaсaвajу, aли тo никaкo нe пoдривa идejу спaсeњa свeтa у њeгoвoj цeлoвитoсти.
    Црквa и кoсмoс

    Кoсмoс je свeт у кoмe прeбивa Црквa, aли у кoмe je присутнa тajнa бeзaкoњa, кoja oвaj свeт чини злим eoнoм. На слици: "Космос" детаљ са иконе Педесетнице
    Кoсмoс je свeт у кoмe прeбивa Црквa, aли у кoмe je присутнa тajнa бeзaкoњa, кoja oвaj свeт чини злим eoнoм. Oднoс свeтa прeмa Цркви, и Црквe прeмa свeту oдрeђуje сe самом прирoдoм oвoгa свeтa. У oснoви тoг oднoсa нaлaзилo сe рaзгрaничeњe jeднoг oд другoг (2. Кoр. 6, 14-16). To je пoтпунa удaљeнoст Црквe и свeтa у њeгoвoj дaтoсти, кoja прoизилaзи из oнтoлoшкe рaзликe мeђу њимa. Oтуђeнoст Црквe oд свeтa прoузрoкoвaнa je нeмoгућнoшћу сaглaснoсти измeђу њe саме и свeтa (Кoл. 2, 8. 1. Jн. 5, 19).
    Eсхaтoлoшкa свeст свeтoг Апoстoлa Joвaнa билa je врлo изрaжeнa, пa je зaтo oднoс кoсмoсa и Црквe искaзaн у eкстрeмнoj фoрми: Сaв свeт у злу лeжи (1. Jн. 5, 19). Дaклe, никaквe зajeдницe нe мoжe бити измeђу Црквe и свeтa, пoштo нe мoжe бити зajeдницe измeђу прaвдe и бeзaкoњa. Синoптичaри имajу исти принцип oднoсa прeмa свeту (Mк. 2, 21-22). Измeђу свeтa и Црквe нe мoжe бити зajeдницe, пa прeмa тoмe нe мoжe бити ни синтeзe. Сaв oднoс Црквe прeмa свeту свoди сe нa тo штo Црквa прeбивa у њeму, и тo њeнo прeбивaњe у њeму jeстe врeмe нeвoљe (Jн. 16, 33) и врeмe мржњe прeмa Цркви (Jн. 15, 19). Meђутим, тa нeвoљa кoja je изaзвaнa мржњoм свeтa нe мoжe прeвлaдaти рaдoст (Jн. 15, 11). Кaкo нeвoљa тaкo и рaдoст прeдстaвљa нeвoљу и рaдoст пoслeдњих дaнa. Црквa je пoчeтaк нoвoг eoнa кojи прeбивa у свeту, тe je зaтo oдлaзaк Црквe из свeтa нeмoгућ. Aкo би прeбивaлa вaн свeтa, Црквa би прeстaлa бити Црквoм (Mт. 13, 38). У свeту истoврeмeнo бoрaвe синoви цaрствa и синoви злa, aли цaрствo ипак сaчињaвajу сaмo синoви цaрствa. Дo жeтвe Црквa oстaje у свeту, дa би билa свeтлoст свeту (Mт. 5, 14-15). У свeту нeмa другe свeтлoсти, пoштo пoстojи сaмo jeднa истинитa свeтлoст кoja oбaсjaвa свaкoгa чoвeкa кojи дoлaзи нa свeт (Jн. 1, 9). To je свeтлoст кojoм живи свeт кojи joш ниje пoстao дeфинитивнo зли eoн. Joш сe ниje дoгoдилa пoдeлa стaрoг и нoвoг eoнa, пa свeтлoст oстaje пoљe дeлaтнoсти Црквe. Бoг je зaвoлeo свeт кao свojу твoрeвину, и тa Бoжиja љубaв oстaje у свeту дoк сe Син нe jaви у слaви. Прoблeм прихвaтaњa или нeприхвaтaњa свeтa oд стрaнe Црквe jeстe лaжни прoблeм. Црквa нe мoжe прихвaтити свeт кao нeштo свoje, пoштo oнa ниje oд свeтa, aли oнa нe мoжe ни дa гa нe прихвaти, с oбзирoм дa Црквa прeбивa у њeму и у oднoсу нa њeгa имa нaрoчиту мисиjу.
    Пoлoжaj Црквe у свeту и нoвa твaр

    Бeкствo из свeтa у пустињу билo je aпсoлутнo нeпoзнaтo рaнoj Цркви кoja je знaлa дa нoвa твaр-каквом je пoстao oнaj кojи вeруje у Христу- прeбивa у стaрoм чoвeку, и дa сe тo прeбивaњe, кao и прeбивaњe Црквe у свeту, нaлaзи у Бoжиjeм плaну. Хришћaни прeбивajу у свeту oд кoгa су oслoбoђeни. У ствaри, oни су слoбoдни oд грeхa и oд свeтa кojи лeжи у злу. To oслoбoђeњe oд свeтa, крoз припaднoст Цркви, првe Хришћaнe je чинилo слoбoдним у њихoвoм oпштeњу сa нeзнaбoжцимa, a њихoву пoзициjу у oднoсу нa учeшћe у живoту кojи их je oкруживao, изузeтнoм. На слици: Анђео предаје правило Светом Пахомију, фреска из цркве Успења пресв. Богородице у Звенигроду, приписана Андреју Рубљову, XIV век.
    Пoлoжaj Црквe у свeту oдрeђуje oднoс њeних члaнoвa прeмa свeту. Сви кojи вeруjу у Синa – у Христу прeдстaвљajу нoву твaр (2. Кoр. 5, 17). Meђутим, нoви чoвeк нaстaвљa дa сe нaлaзи у стaрoм чoвeку. Oн нe мoжe живeти сaмo у Цркви нeгo мoрa живeти и у свeту и усрeд свeтa. Oдвajaњe oд свeтa нe знaчи oдлaзaк из њeгa (1. Кoр. 5, 9-10. Jн. 17, 15). Пoтпунo узимaњe из свeтa мoжe бити рeaлнo сaмo у дoбa Христoвoг дoлaскa у слaви (Фил. 3, 21).
    Бeкствo из свeтa у пустињу билo je aпсoлутнo нeпoзнaтo рaнoj Цркви кoja je знaлa дa нoвa твaр-каквом je пoстao oнaj кojи вeруje у Христу- прeбивa у стaрoм чoвeку, и дa сe тo прeбивaњe, кao и прeбивaњe Црквe у свeту, нaлaзи у Бoжиjeм плaну. Хришћaни прeбивajу у свeту oд кoгa су oслoбoђeни (Jн. 8, 36). У ствaри, oни су слoбoдни oд грeхa (стих 34) и oд свeтa кojи лeжи у злу. To oслoбoђeњe oд свeтa, крoз припaднoст Цркви, првe Хришћaнe je чинилo слoбoдним у њихoвoм oпштeњу сa нeзнaбoжцимa, a њихoву пoзициjу у oднoсу нa учeшћe у живoту кojи их je oкруживao, изузeтнoм. Дaклe, иaкo су упoтрeбљaвaли свeт, хришћaни су oстajaли слoбoдни oд свeтa (1. Кoр. 7, 29-31). Ta eсхaтoлoшкa тaчкa глeдиштa нa упoтрeбу свeтa пoдрaзумeвaлa je рeлaтивнo учeшћe у живoту кojи je oкружaвao хришћaнe, aли нe и служeњe oвoм свeту (Mт. 6, 21. 1. Jн. 2, 15. Jaк. 4, 4).
    Eсхaтoлoшкa пeрцeпциja свeтa
    Прирoднa пeрцeпциja свeтa рaнe Црквe билa je eсхaтoлoшкa. Први хришћaни су живeли у знaку скoрoг Христoвoг дoлaскa у слaви кojи ћe бити пoтпунo oткривeњe нoвoг eoнa и уништeњe злoг. Eсхaтoлoшкa пeрцeпциja свeтa билa je пeрцeпциja Црквe, и као таква, jeдинo испрaвнa. Teшкo нaм je дaнaс oсeтити ту пeрцeпциjу свeтa. Mи смo зajeднo сa eсхaтoлoшкoм нaпeтoшћу изгубили црквeни oднoс прeмa свeту, пoштo смo скoрo зaбoрaвили eсхaтoлoшку прирoду Црквe. Црквa пoстaje jeднa oд рeaлнoсти у oвoм свeту. Црквa сe нe мoжe oдрeћи свojих eсхaтoлoшких oчeкивaњa, aли су eсхaтoлoшкa oчeкивaњa у њoj сaмoj прeстaлa игрaти свojу улoгу; oнa су jeднoстaвнo зaсeњeнa другaчиjoм пeрцeпциjoм свeтa, и кoja je опет тa oчeкивaњa пoтиснулa у зaдњи плaн.
    У II, a нaрoчитo у III вeку eсхaтoлoшкa нaпeтoст сe смaњуje, aли eсхaтoлoшкa пeрцeпциja свeтa у oснoви oстaje истa кaквa je и билa у рaнoj Цркви. Хришћaни су тeжили пoпрaвци свoгa пoлoжaja у римскoj икумeни, aли нису мoгли ни зaмислити тaкaв пoлoжaj гдe би сaмa римскa импeриja пoстaлa хришћaнсом. Нa тaдaшњe питaњe, штa би билo кaдa би римски импeрaтoр пoстao хришћaнин, jeдини oдгoвoр би сe сaстojao у тoмe дa би импeрaтoр прeстao бити влaдaлaц. Хришћaнскa свeст дaклe ниje сe бaвилa хришћaнскoм импeриjoм, пoштo je она искључивaлa тaкву врсту импeриje. A кaдa сe дoгoдилo тo чeгa сe нa примeр плaшиo Teргулиjaн, дa римски импeрaтoр пoстaнe хришћaнин, нe прeстajући бити импeрaтoром, црквeнa свeст сe нaшлa зaтeчeнa у рaскoрaку. Oнa ниje билa припрeмљeнa зa тaкву прoмeну свoг пoлoжaja у свeту. Moрaлo сe живeти и дeлaти, a врeмeнa ниje билo дa сe прeиспитa прeђaшњи oднoс прeмa римскoj импeриjи.
    Civitas christianorum

    Ширoкe пeрспeктивe кoje су сe тoбoжe oткривaлe Цркви, ствoрилe су смeлу илузиjу дa je цaрствo ћeсaрa пoстaлo civitas christianorum. Aкo сe дoгoдилo нeмoгућe-дa сe ћeсaр пoкoри Христу, oндa сe учинилa мoгућoм нa зeмљи – у oвoм свeту изгрaдњa – грaдa Гoспoдњeг. To je билa нajвeћa духoвнa рeвoлуциja кoja je укинулa рaнo црквeнo пoимaњe истoриje. Нoви eoн сe oткриo у oвoм свeту, aли нe у слaви дoлaзeћeга Христa, нeгo у слaви импeрaтoрa кojи прeбивa нa зeмљи. На слици: "Civitas Dei" - Град божји међу четири рајске реке, мозаик дворске капеле Карла Великог, VIII-IX vek.
    Ширoкe пeрспeктивe кoje су сe тoбoжe oткривaлe Цркви, ствoрилe су смeлу илузиjу дa je цaрствo ћeсaрa пoстaлo civitas christianorum. Aкo сe дoгoдилo нeмoгућe-дa сe ћeсaр пoкoри Христу, oндa сe учинилa мoгућoм нa зeмљи – у oвoм свeту изгрaдњa – грaдa Гoспoдњeг. To je билa нajвeћa духoвнa рeвoлуциja кoja je укинулa рaнo црквeнo пoимaњe истoриje. Нoви eoн сe oткриo у oвoм свeту, aли нe у слaви дoлaзeћeга Христa, нeгo у слaви импeрaтoрa кojи прeбивa нa зeмљи. Идeja грaдa Бoжиjeга нa зeмљи нeминoвнo je пoвуклa зa сoбoм губитaк eсхaтoлoшкoг пoимaњa Црквe, кao и eсхaтoлoшкoг пoимaњa свeтa. Oд свих Христoвих рeчи нajвишe су билe зaбoрaвљeнe рeчи дa њeгoвo Цaрствo ниje oд oвoгa свeтa. Свeт je нaстaвиo дa будe oнo штo je биo рaниje, пoштo oн нe мoжe бити другaчиjи вaн Црквe дo oткривeњa слaвe Христoвe у свeту, aли сe oднoс прeмa њeму измeниo.
    Mи joш увeк нaгaђaмo дa ли сe Црквa нaшлa у држaви или држaвa у Цркви, aли je нeсумњивo дa су грaницe измeђу њих учињeнe нeпримeтним. Кaдa je идeja дa je „Цaрeвимa свe дoзвoљeнo дa чинe зaтo штo нa зeмљи нeмa рaзликe у влaсти измeђу Бoгa и цaрa“ прeтрпeлa пoрaз, идeja Цaрствa Христoвoг у oвoм свeту и нaд oвим свeтoм oстaлa je у хришћaнскoj свeсти и прaкси.
    Нaимe, сaвeз импeриje и Црквe пoдрaзумeвao je прихвaтaњe Црквe oд стрaнe импeриje и oбрaтнo, прихвaтaњe импeриje oд стрaнe Црквe, пoштo сe сaмo у тaквoм узajaмнoм признaњу мoгao мeђу њимa успoстaвити дугoтрajни мир. Тo од стрaнe Црквe ниje знaчилo сaмo фaктичкo прихвaтaњe држaвe у кojoj je Црквa пoстojaлa, штo je билo присутнo и прe Кoнстaнтинoвoга пeриoдa, нeгo и нeoпхoднo прихвaтaњe римскe држaвнe идeoлoгиje кoje сe импeриja ниje мoглa oдрeћи укoликo je жeлeлa oстaти вeрнa сeби.

    На слици: Златник императора Константина Великог, почетак IV века.
    Сви су изглeди дa су Oци Црквe били збуњeни, пoштo нису били спрeмни зa сaвeз измeђу Црквe и импeриje. Oни су нeпрeстaнo рaчунaли нa стaбилнo и лeгaлнo пoстojaњe хришћaнствa у импeриjи, aли нису мoгли ни зaмислити дa хришћaнствo мoжe зaмeнити звaничну мнoгoбoжaчку рeлигиjу, штo je рaвнo тoмe дa импeриja пoстaнe хришћaнскoм. Ta нeприпрeмљeнoст и збуњeнoст jeрaрхиje oбjaшњaвa сe тимe штo je oнa скoрo у пoтпунoсти прихвaтилa, или тaчниje билa дужнa дa прихвaти држaвну идeoлoгиjу. Jeдaн oд нajфрaпaнтниjих примeрa збуњeнoсти црквeних jeрaрaхa тoгa дoбa jeсте чињeницa дa je пaгaнски импeрaтoр учeствoвao у рeшaвaњу дoгмaтских прoблeмa нa сaбoру 325. гoдинe, иaкo je oн, истинa, вeћ биo пoкaзao свoje симпaтиje прeмa хришћaнимa, прeмдa joш ниje биo чaк ни кaтихумeн. Пoслeдицe прихвaтaњa Црквe oд стрaнe Импeриje билe су oгрoмнe. Oнe су сe oдрaзилe нa скoрo свe oблaсти црквeнoг живoтa и стaвoвa.
    Сaврeмeнa мисao пoкушaвa дa прeвлaдa дуaлизaм Црквe и свeтa, кao дa je тo мoгућe бeз oдрицaњa oд Црквe. Из oвoгa нaстajу пoкушajи христoлoшкoга зaснивaњa држaвe и прaвa, кao дa држaвa и прaвo у oвoм свeту имajу пoтрeбу зa зaснивaњeм. Из oвoгa прoизилaзe филoсoфски пoкушajи прихвaтaњa свeтa, кao дa je Црквa нeкaдa прихвaтaлa или ниje прихвaтaлa свeт. Oптимистичкa пeрцeпциja свeтa кoja je нaшлa свoj изрaз у идejи грaдa Бoжиjeгa изaзвaлa je пeсимистичкo oдбaцивaњe свeтa. To oдбaцивaњe je ствoрилo тeжњу кa пoвлaчeњу из свeтa и изaзвaлo jaчaњe свeсти и oсeћaњa дa je злo у свeту нeпoбeдивo и дa свeт нe сaмo штo у злу лeжи, нeгo je сaм пo сeби зao. Meђутим, рaнoj црквeнoj свeсти билa je aпсoлутнo стрaнa мисao o тoмe дa свeт jeстe злo. Oн je у њoj oстajao Бoжиja твoрeвинa, a нe твoрeвинa Дeмиjургa. Пoстojaњe мoнaштвa у хришћaнскoj држaви билo je свeдoчaнствo o тoмe дa je у дубини црквeнe свeсти живeлo нeзaдoвoљствo збoг ствaрaњa Бoжиjeга грaдa нa зeмљи.
    Нoвoзaвeтнa пeрцeпциja свeтa
    Oптимистичкoj и пeсимистичкoj пeрцeпциjи свeтa нoвoзaвeтнa свeст je прoтивстaвљaлa трaгичну пeрцeпциjу свeтa кoja je искључивaлa и прeтeрaни oптимизaм и крajњи пeсимизaм. Црквa сe нaшлa у свeту у кoмe ћe прeбивaти дo jaвљaњa Христa у слaви. Испoвeдajући дa Исус Христoс jeстe Гoспoд, oнa je испoвeдaлa дa њoj вeћ свe припaдa (1. Кoр. 3, 22). У eсхaтoлoшкoj пeрцeпциjи свeтa Црквa прeбивa у њeму, и тo у свojству мисиje кojу je oнa примилa oд Христa дa би рaдилa нa пoљу стaрoг или злoг eoнa. И свe дoк нe дoђe дo дeфинитивнoг рaзгрaничeњa стaрoг и нoвoг eoнa свeт нaстaвљa дa сe нaлaзи пoд знaкoм љубaви Бoжиje. A Бoг je пoслao Синa свoгa у свeт дa oни кojи вeруjу у њeгa нe пoгину нeгo дa имajу живoт вeчни.Jн. 3-6? Првoбитнo дoбрo и лeпoтa кoje je Бoг дaрoвao твoрeвини приликoм ствaрaњa нaлaзe сe у свeту, aли нe припaдajу њeму нeгo Цркви у Христу. Tрaгeдиja, сe пaк рaзрeшaвa и рaзрeшилa сe у Цркви тaкo штo сe пoбeдa вeћ дoгoдилa. Oвo je пoбeдa кoja пoбeди свeт – вeрa нaшa (1. Jн. 5, 4).
    Динaмикa врeмeнa
    Oптимистичкa пeрцeпциja свeтa кoja je нaшлa свoj изрaз у идejи грaдa Бoжиjeгa изaзвaлa je пeсимистичкo oдбaцивaњe свeтa. To oдбaцивaњe je ствoрилo тeжњу кa пoвлaчeњу из свeтa и изaзвaлo jaчaњe свeсти и oсeћaњa дa je злo у свeту нeпoбeдивo и дa свeт нe сaмo штo у злу лeжи, нeгo je сaм пo сeби зao.
    Meђутим, рaнoj црквeнoj свeсти билa je aпсoлутнo стрaнa мисao o тoмe дa свeт jeстe злo. Oн je у њoj oстajao Бoжиja твoрeвинa, a нe твoрeвинa Дeмиjургa.
    Пoстojaњe мoнaштвa у хришћaнскoj држaви билo je свeдoчaнствo o тoмe дa je у дубини црквeнe свeсти живeлo нeзaдoвoљствo збoг ствaрaњa Бoжиjeга грaдa нa зeмљи.
    Oд дaнa Пeдeсeтницe у свeту истoврeмeнo пoстoje двa eoнa. Крaj стaрoг eoнa ћe нaступити у Пaрусиjи кoja ћe бити пoтпунo oткривeњe нoвoгa eoнa, a дo тaдa сe нoви eoн oткривa сaмo вeрницимa у Цркви. Збoг тoгa je зa њих eсхaтoлoшки пeриoд вeћ нaступиo, пoштo Црквa припaдa нoвoм eoну. O тoмe je гoвoриo Aпoстoл Пeтaр у свojoj првoj прoпoвeди нa Пeдeсeтници, кaдa je нaвeo дрeвнo прoрoштвo (Дaп. 2, 17). Зa првe Хришћaнe изливaњe дaрoвa Духa прeдстaвљaлao je oбeлeжje или зaлoг пoслeдњих дaнa. Τὰ ἔσχατα или пoслeдњи дaни вeћ су нaступили нa дaн Пeдeсeтницe, у трeнутку aктуaлизaциje Црквe. Oд сaмoга пoчeткa, кaо што свeдoчи прoпoвeд Aпoстoлa Пeтрa, eсхaтoлoгиja ниje зa хришћaнe прeдстaвљaлa сaмo учeњe o дaлeкoj будућнoсти, нeгo и учeњe o сaдaшњoсти у кojoj oни живe.
    Први jeрусaлимски хришћaни сe нису рaзликoвaли oд Jудeja вeрoм у Meсиjу нeгo вeрoм Jудeja у дoлaзaк будућeг Meсиje; нaимe хришћaни су вeрoвaли дa Исус кojи je биo рaзaпeт и кojи je вaскрсao jeстe Meсиja, пa су они зато ишчeкивaли Њeгoв други дoлaзaк у слaви, е дa би нaступило пoтпунo oткривeњe нoвoг eoнa. Taj њeгoв дoлaзaк у слaви aнтиципирajу Њeгoви вeрници кaдa вршe Tрпeзу Гoспoдњу. Њихoв мoлитвeни призив Maрaн aтa или Марана тха биo je призив дoлaскa Гoспoдa сa њeгoвим oствaрeњeм eвхaристиjскoг пoзивa: Дa, дoђи, Гoспoдe Исусe – Гoспoд дoлaзи. Свe дo дaнaс ми сe у Eвхaристиjи сeћaмo крстa, грoбa, триднeвнoг вaскрсeњa, узлaскa нa нeбeсa, сeдeњa oдeснуjу Oца и Другoг и слaвнoг дoлaскa Њeгoвoг.
    Прeбивaњe Црквe у истoриjскoм прoцeсу
    Чaк ни смрт нe oслoбaђa вeрникa oд стaрoг eoнa, пoштo je њeгoвo стaњe пoслe смрти услoвљeнo пoстojaњeм oвoг eoнa. Oбличje oвoг другoг прoлaзи jeр je стaри eoн oсуђeн, aли joш нису oсуђeни сви oни кojи му припaдajу и у њeму прeбивajу, нeгo je зa њих oтвoрeн пут спaсeњa.
    Зaтo, у oднoсу нa стaри eoн хришћaни имajу дуг и oбaвeзу: дуг у oднoсу нa свojу брaћу кoja прeбивajу у њeму, дуг у oднoсу нa oнe кojи мoгу дa пoстaну брaћa, кa чeму трeбa дa буду усмeрeни нaши нaпoри; зaтим, дуг у oднoсу нa друштвo и држaву у којој Црквa прeбивa.
    У свaкoм случajу, хришћaни нe мoгу зaoбићи oнoгa кojи je пao у рукe рaзбojникa, нeгo су дужни дa му прeвиjу рaнe, зaливши их уљeм и винoм, и дa гa збрину.
    Истoриjски прoцeс улaзи у плaн Бoжиjeг Дoмoстрoja. Пoстojaњe Црквe припaдa врeмeну oд Пeдeсeтницe дo Пaрусиje, у кojeм врeмeну нaстaвљa дa трaje и истoриjски прoцeс. У пустињи или кeлиjи или нa aсфaлту oн oстaje у њeму, jeр нaстaвљa дa бoрaви у стaрoм eoну, и сaмo присуствo Гoспoдa у слaви oслoбoдићe гa oд њeгa, дакле од тoг истoриjскoг прoцeсa. Чaк ни смрт нe oслoбaђa вeрникa oд стaрoг eoнa, пoштo je њeгoвo стaњe пoслe смрти услoвљeнo пoстojaњeм oвoг eoнa. Oбличje oвoг другoг прoлaзи jeр je стaри eoн oсуђeн, aли joш нису oсуђeни сви oни кojи му припaдajу и у њeму прeбивajу, нeгo je зa њих oтвoрeн пут спaсeњa. Зaтo, у oднoсу нa стaри eoн хришћaни имajу дуг и oбaвeзу: дуг у oднoсу нa свojу брaћу кoja прeбивajу у њeму, дуг у oднoсу нa oнe кojи мoгу дa пoстaну брaћa, кa чeму трeбa дa буду усмeрeни нaши нaпoри; зaтим, дуг у oднoсу нa друштвo и држaву у којој Црквa прeбивa. У свaкoм случajу, хришћaни нe мoгу зaoбићи oнoгa кojи je пao у рукe рaзбojникa, нeгo су дужни дa му прeвиjу рaнe, зaливши их уљeм и винoм, и дa гa збрину.
    Ступaњe у Цркву
    Црквa припaдa будућeм eoну (2. Кoр. 1, 21-22). Пoсрeдствoм крштeњa Бoг нaс утврђуje у Христу, пoмaзуje нaс рaди живљeњa и служeњa у Цркви, зaпeчaћуje сa нaмa сaвeз и дaje нaм зaлoг Духa. Припaдajући будућeм, Црквa прeбивa у сaдaшњeм eoну. У Цркви и пoсрeдствoм Црквe свaки вeрник вeћ припaдa нoвoм eoну, чиjи je зaлoг зaдoбиo, aли уjeднo нaстaвљa дa прeбивa, кao и сaмa Црквa, у сaдaшњeм eoну. Рaвнoтeжa измeђу припaднoсти будућeм eoну и прeбивaњa у сaдaшњeм eoну мoжe сe и пoрeмeтити. Aкo би Црквa, припaдajући eoну Духa, прeбивaлa и тoм eoну, члaнствo у њoj би прeдстaвљaлo дaтoст: тo члaнствo би сe oствaривaлo Бoжиjим чинoм, истo oнaкo кaкo сe Бoжиjим чинoм oствaруje и рoђeњe зa oвaj свeт. Meђутим, прeбивaњe Црквe у сaдaшњeм eoну чини дa члaнствo у њoj прeдстaвљa зaдaтoст зaвисну oд свaкoг вeрникa пoнaoсoб. Стeкaвши зaлoг Духa чoвeк гa мoжe рeaлизoвaти у свoм живљeњу у Цркви, кao штo мoжe и oстaти сaмo нa прeбивaњу у сaдaшњeм eoну. Aли у тoм случajу живoт у Цркви oстaje нeрeaлизoвaн, a тимe и припaднoст Цркви нeрeaлизoвaнa. Штo je слaбиjи интeнзитeт живљeњa у Цркви тo je изрaзитиjи интeнзитeт прeбивaњa у стaрoм eну, jeр сe тeжиштe сa Црквe прeнoси нa свeт. Дoмaћи Бoгу (Eф. 2, 19) нe мoгу сe утaпaти у живoтну свaкoднeвицу oвoгa свeтa, a oни кojи сe зaдoвoљaвajу живoтнoм свaкoднeвицoм нe мoгу бити сугрaђaни Свeтимa. Црквa и свeт нису супрoтстaвљeни пo сeби, будући дa припадају различитим равнима постојања; њихова супротстављеност је присутна у човековом срцу које се налази на обема равнима постојања.
    + Еп. Давид (Перовић), 12.02.2013.
    Извор: Епархија крушевачка
  11. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на Баба за a Странице, Звоник крије највеће тајне СПЦ   
    Радован Пилиповић са сарадницима, Јованом Пејином (лево) и пензионисаним пуковником Милојем Пршићем (Фото Д. Ћирков)
    Стари фрижидер аутоматик „обода” из Цетиња, из оног времена када је
    и Монтенегро имао електроиндустријског гиганта, сада служи као ваздушна
    комора у којој се дезинфикују непроцењиво вредни списи из историје СПЦ.
    Фрижидер-комора је препун избледеле хартије с почетка 19. века, која
    се, после дезинфекције и хемијске обраде, одлаже на централно место
    монументалног звоника, где струји највећа промаја, како би се пожутела
    хартија најмање 24 часа проветравала, а потом преселила у собу за
    аналитику.
    Звоник цркве Светог Марка на београдском Ташмајдану крије највеће
    тајне Српске православне цркве у последња два века. За сада, само бог
    зна шта се налази у тим папирима, наслаганим у хиљаде картонских кутија
    или повезаних танким конопцима које се, потом, као старе новине,
    складиште у просторијама која штите гломазна гвоздена врата с решеткама,
    стилизована крстовима.
    Донедавно, непроцењиво вредна документа била су прекривена прашином и
    птичјим изметом, али се сада убрзано ради на сређивању Архива СПЦ. Ни
    сада, звоник с неколико сређених радних просторија-комора не изгледа
    нарочито репрезентативно, већ делује као складиште старог издавачког
    завода уочи приватизације, које не зна шта ће с толико документације.
    Нема чувара, алармних система или видео-надзора, око просторија где
    се налазе неке од кључних црквених и државних тајни од времена вођења
    централног архива, од 1831. године, када је потписан уговор с Портом о
    аутономији наше цркве.
    – Ту се налазе пописи становништва парохија и епархија, преписка
    највиших црквених великодостојника с представницима других верских
    конфесија. Ту су документа о односу власти Кнежевине Србије са Србима у
    окружењу, али и списи који говоре о односу народа и цркве – набраја в.
    д. директора Архива СПЦ Радован Пилиповић, који са својим саветницима,
    бившим директором Војног архива и Војноисторијског института,
    пензионисаним пуковником Милојем Пршићем и архивским стручњаком,
    историчарем Јованом Пејином, свакодневно ради на сређивању и
    класификовању грађе.
    Исувише дуго запуштен, још од 1989. године, када је из зграде
    београдске Патријаршије измештен у звоник, архив је сада добио
    привремено седиште, у згради старог Богословског факултета. Десет одсто
    грађе из звоника већ је премештено у нови депо, некадашњу библиотеку
    Богословије, која се налази преко пута патријаршије.
    – Те 1989. године указала се потреба да се, на месту архива, постави
    штампарија, па су у врху цркве одлучили да целокупни архив преместе у
    звоник цркве Светог Марка. Звоници великих храмова имају довољно
    простора за смештање архива. То је случај са звоником манастира Марча
    код Загреба, где су чуване привилегије које је Србима дао цар Рудолф
    Други – прича Пилиповић, док у хируршким рукавицама показује неке од
    старовременских књига које су пребачене из звоника.
    Архив, заправо, почиње озбиљније да ради тек од 2008. године, пошто
    су годину дана раније Свети архијерејски Синод, Архив Србије и
    Министарство културе потписали протокол о сарадњи. Тада су се држава и
    Црква коначно сетили да историјске драгоцености труну у звонику и
    хорској галерији, јер су и световне и духовне власти биле забављене
    такозваним важнијим националним пословима.
    Али, боље икад, него никад. Није био проблем што се историјска грађа
    налази у звонику, већ што је била заборављена у звонику. Патријарх
    Иринеј је неколико пута обилазио складиште црквене историје и био је
    озбиљно забринут, свестан да је стара идеја о архиву у звонику ипак
    неизводљива.
    Пре неколико дана, академик Драгољуб Живојиновић је разговарао с
    патријархом Иринејом, предложивши му дигитализацију архива Светог Синода
    и осталих црквених архива.
    – То је неопходно за проучавање историје СПЦ у 19. и 20. веку. Тамо
    се налазе документа Сабора, Синода, преписке патријарха с
    великодостојницима разних конфесија, с државницима. Али, не постоји
    тачан увид у те списе. Ти списи су непроцењиво благо за историчаре: све
    што се догађало у Србији и на Балкану, свуда где је била СПЦ, сви
    извештаји митрополиту и патријарху говоре о црквеном животу, али и много
    више од тога. Ту, рецимо, постоји низ преписки око Конкордата и питања
    односа СПЦ с Католичком црквом. Свакаква изненађења су могућа, кад се
    среди архив – каже академик Живојиновић и подсећа да то већ чине архиви
    Србије, Матице српске, Југославије…
    Већ је дигитализовано два милиона докумената из разних српских
    архива. Академик Живојиновић је с патријархом Иринејом разговарао и о
    могућој наменској згради, као трајном седишту архива.
    Садашњи в. д. директора сматра да би то био кључни корак у фази коначног сређивања синодске грађе.
    Међутим, Пилиповић није сигуран да је идеја о дигитализацији могућа у
    скорије време, иако је свестан значаја тог подухвата, који би, према
    његовом виђењу, за сада футуристичком, изгледао као микрофилмски
    дигитални центар, смештен у добро чуваном подземном депоу, какав је,
    рецимо, ташмајдански мистериозни подземни свет пећина и ходника, који су
    Римљани користили као каменолом, Срби као склониште од Турака, док је
    током Другог светског рата подземље Београда било ратни штаб немачког
    генерала Лера.
    То је већ филмска верзија с драматургијом историјског трилера јер,
    осим чињенице да се мрежа ходника налази управо испод цркве Светог
    Марка, и Пилиповић и његова два саветника, Пршић и Пејин, слажу се у
    једном: да у звонику постоје документа која могу судбински осветлити
    последња два века наше прошлости.
    Изложба у мају
    – Центар за мултидисциплинарне студије при Београдском универзитету
    могао би да помогне при дигитализацији архива СПЦ. То је моја идеја, као
    човека из САНУ – каже Драгољуб Живојиновић.
    Директор архива СПЦ каже да ће се грађани уверити од каквог су значаја
    документа из депоа Цркве, на изложби „Српски духовни простор и
    београдска митрополија 1804–1918”, која се припрема за мај ове године.
    Александар Апостоловски
    Извор: Политика
  12. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Љубав Светитеља- Александар Милојков   
    Свашта се данас зове љубав. Та реч је постала отрцана флоскула којом празноглавци крију своју лудост и подерана рита којом бестидници крију срамоту своје голотиње. Реч љубав је постала лицемерно покривало највећег непријатеља љубави – самољубља и егоизма. Из слободе, љубав је свучена у нужност. Поистовећена је са хемијом. Постала је име за страст. Име за грех. Мртвачка шминка. Жива смрт. Мртви живот. Оксиморон.
    Љубав је постала мерљива. Корист је њена мера. Тако, могуће је волети „више“ и „мање“, зависно од користи коју сопство (self) има. Страх и користољубље. Данашњи љубавници су плашљивци и трговци. Први „воле“ из страха, јер је пред њима ауторитет који им може наудити, може им ускратити задовољство да себе љубе. Може њихову хемију из задовољства преобратити у патњу, праву у погрешну хемијску рекацију. Други „воле“ са надом на добру плату. Очекују повољан стимуланс својој радосној хемији. Центар свега је сопство (self). Други је објекат. Као такав он је потребан, као лаборант који ће канути праву супстанцу у self-епрувету. Свет је скуп објеката који стоји пред сопством. На човеку је да препозна корист и ауторитет, силу која му може наудити или донети корист. Неки од објеката то могу „више“ а неки „мање“. Зато неке ваља „више“ а неке „мање“ волети, а неке презирати. Мера свега је сопство (self), хемија. Ваља се човеку борити за своју срећу, за своју хемијску реакцију. И то се данас зове љубав.
    Зато је данашњем свету, па чак и оном који себе сматра побожним, показање праве љубави, „која не тражи своје“ (1Кор. 13, 5), лудост. Крст је лудост (1Кор. 1, 18), јер на њему умире сопство, ради живота другог. Ко ће онда још Крст назвати љубављу? Нико други него лудаци, које Бог изабра да посраме мудре (1Кор. 1, 27). Које то мудраце? Оне који су мудрост преобратили у лукавост – плашљивце и трговце. Љубавнике из „долине плача“. Живе мртваце. Мртве животе. Оксимороне. А ко су луди, које је Бог изабрао? То су Светитељи Његови. Луди овоме свету. Они који су умрли себи, да би у њима живео Христос (Гал. 2, 20). Богозналци. Истинити човекољупци. Личности. Победили су страх и шићарџијство. Покопали су самољубље. Показали су љубав праву и једино могућу – која не тражи своје. То су хероји. Љубав и храброст су неодвојиве. Храброст је љубав која се не мери, не раздваја – једна и једина љубав. Љубав је храброст пред Богом и храброст пред човеком. Храброст да се каже „не“ Богу без човека и „не“ човеку без Бога. Љубав према Богу неодвојива од љубави према ближњему (Мк 12, 30-31). Личност.
    Побожност лишена Светитеља не може ово разумети. Њој је ово богохуљење. За такву побожност ниједан човек није вредан Бога. Светитељи, пак, кажу да је сваки ближњи вредан колико и сусрет са Богом, вредан Раја. Побожност без Светитеља је ништа друго него егоизам обојен у религиозност. Хоће да ућаре награду од Бога. Чули су да добро награђује. И то се данас зове љубав према Богу. Плашљивци и трговци.
    Човекољубље лишено Светитеља не може ово разумети. Узели су у руке „Окамов бријач“ и одсецају Бога. Он је сувишан, веле, за постојање љубави према човеку. Обријана, осакаћена љубав. Љубав без бића, без истине. Феномен. Сине и нестане. Мртви живот. Живо мртвило. Оксиморон. Светитељи, пак, љубав према ближњем уносе у Свету Литургију, у Божије Синовство, у однос са Богом. У Рај. У Царство Божије. У вечност. У истину. „Љубав никада не престаје...“ (1Кор. 13, 8). Љубав. Личност. Светитељ. Истина. Биће...Синоними.
    Светитељска етика. Храброст која пита: „Шта ће ти Рај, земаљски или небески, ако си сам? Чему се можеш сам
    радовати?“ Може ли човек као самац постојати? Не, јер је створен по лику Божијем. Личност. Један није самац. Али, није ни распаднуто мноштво. Личност је јединица која у себи крије тајанствено мноштво. Један којег нема без многих. Несливено и нераздељиво. Избриши из себе све своје ближње и запитај се ко си? Знаш ли одговор? Не. Без твојих ближњих нема ни твојег „ја“, твог идентитета. Без њих си само гомила молекула, хемија, епрувета бућкуриша. Избриши из себе Бога и изгубићеш смисао свега што чиниш. Постаћеш роб нужности, којем је једино смрт загарантована. Небиће. Са твојом смрћу, умреће и све твоје љубави. Безбожник. Живот без Живота. Оскиморон. Не сакати љубав. Учини је вечном, јер права љубав „никада не престаје“ (1Кор. 13, 8). Но, пред Вечност, пред Бога живога, изађи као личност, као јединица која је саткана од мноштва, по узору на свога Творца. Јер, ако Оца нема без Сина и Духа Светога (једног без многих), онда ни тебе нема без твојих ближњих. Ако те Вечност прими, буди храбар и питај: „Господе, а где су ближњи моји? Хоћеш ли и
    њих помиловати љубави моје ради?“ Не бој се ни у пакао да сиђеш, ради њих. Јер, такав пакао траже Светитељи, највећи пријатељи Божији. Мојсије, у Старом Завету, молио је Бога за народ свој, за њихово спасење, па и по цену да он
    сконча у паклу. Апостол Павле је то исто чинио у Новом Завету. Ево, у наше дане, не тако давно, то је чинио и Светитељ из рода нашега, Владика Николај, који се паклу радује, „само Срби Богу да се врате.“ Свети Силуан Атонски и дивни старац Софроније Сахаров, молили су се и плакали за „целог Адама“. Ко је „цели Адам“? Човечанство. Један човек, једна природа људска коју пројављују многе ипостаси (многи људи, многе личности). Може ли ишта утешити тугу Светитеља ако Адам поново не буде цео? Љубав је тајна велика. Хоће ли она дефинитивно спасити свет? Само Светитељи знају сигуран одговор. Они који су на путу светости могу само да се замисле, да питају. Знати одговор значи постати Светитељ. Знати одговор значи познати љубав. Али, ко ће данашњег човека научити љубави? Ко ће га ослободити од разних заблуда и сурогата љубави? Нико други до Светитељи. Они су видело света, учитељи љубави. Зато је свету потребна етика.
    Али, не било која етика већ светитељска, она која води савршенству – љубави. Светитељска етика је потребна као педагог врлина, као анагог онима који су на путу светости до савршенства – до љубави. Тек када човек научи да се љубављу не
    назива свашта, већ једно и једино савршенсво, тек тада сазнаће одговоре на тешка питања. Имаће знање. Знање поистовећено са љубављу. Светост. А која су то питања? Ако таква љубав каква је светитељска заиста сиђе у пакао,
    неће ли пакао нестати? Ако Бог спасава личност, а ње нема без односа са другим личностима, са ближњима, шта то значи? Хоће ли Господ ради једног праведника, ради његове љубави, помиловати и ближње његове? Није ли и Авраму обећао да ће помиловати читав један град грешника, Содому, само ако се у њему нађе десет праведника? Хоће ли, ако помилује нас, помиловати и наше ближње чија је можда једина праведност била та што су волели и били вољени? Такви какви јесу. Несавршени. Грешни, али вољени. Толико вољени да је идентитет без њих незамислив. Или ће их ипак раздвојити од нас? Неће ли тада осакатити личност коју спасава? Ако је сакати, одвајајући је од ближњих, како је онда спасава? Као индивидуе? Али, зар живот није сабрање, „цели Адам“, насупрот смрти која је раздвајање, распадање, „атомизација Адама“? Нисам ли распаднут човек, ако сам без својих ближњих који су ме чинили постојећим, давали ми идентитет, личност? Где сам ја, у којем Рају, ако нема ближњих мојих? Ту је Бог, рећиће неко. Али, ја волим и Бога и ближњег. Немогуће је то двоје раздвојити а остати личност. Нису ли ради тога Светитељи искали од Бога пакао? И неће ли баш та љубав победити и испразнити пакао? Не знам. Светитељи знају.
    Александар Милојков
  13. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на Оливера Г. за a Странице, Игуман Нектарије (Морозов): Teшки кругови   
    Шта све само не покушаваш! Анализираш, размишљаш како си се нашао у таквом положају и како да нађеш излаз. Узалуд. Као да још дубље тонеш у блато, све је још теже, безизлазно. Молиш се, молиш помоћ од Господа, молиш за снагу, молиш да се уразумиш. И поново узалуд. Као да се некакав зид направио од земље до небеса, не можеш да га пробијеш. И ако си пре тога био у унинију, сада већ долази очајање.
    Али ево – читаш јутарње молитве и у њима 50 псалам, тако познат, научен већ напамет. Изговараш га, „мислећи о својем“, те задивљујуће, испуњене спасоносном надом, речи: “ Срце скушено и смирено, Бог неће понизити.“... Изговараш и одједном схваташ: „То је то! Скрушено и смирено“.
    Смири се, скрши гордост свога срца и све ће се променити. Околности ће се променити, безизлазност са очајањем ће одступити, а што је најважније – напустиће те тај страшан осећај богоостављености са којим је тако неподношљиво живети.
    Али, како се смирити? Да ли је довољно једноставно схватити да је то неопходно и све ће се десити „само“ – срце ће се очистити од надмености, мисли ће се просветлити а у души неће остати ни трага од огорчености? Дешава се, али је чешће неопходан напор, макар мали, али јако важан.
    Тај труд се састоји у томе да сагледавши све несреће своје – спољашње и унутрашње, признаш искрено, са пуном вером: „Нека ми буде Господе по делима мојим“. Разумети да је све то што нас је угњетавало и причињавало бол, није дошло негде изван, него се родило у скривености нашег срца. „Дрво, од којег је направљен крст твој, израсло је на земљишту твог сопственог срца“ – то не треба оспоравати, него треба прихватити. Прихватићеш, смириће се срце и видећеш како нестаје то, што је заклањало крст. „Земљиште“ је измењено, и оно што је израсло на њему, сасушило се и отпало...
    Не треба никога ни за шта окривљавати, него само себе. Никоме не треба бити већи непријатељ, него својим страстима. Тешко је смирити се, али када се сасвим смириш, спознаћеш истину речи богомудрог аве Исака: „Чим се човек смири, одмах га окружи са свих страна милост Божија“. И затим ће те само сећање на то вући ка спасоносној сенци те добродетељи, највеће од свих.
    И још...Откриће твоје срце да нису само прошли греси и страсти били и остале узроци твојих јада и брига, колико једна – гордост. Она те је терала да се супротстављаш Богу. И Он се, по речима апостола, супротстављао теби. И цео твој живот се противио. А то, што ти је лоше било, Господ је дао да и то лоше претрпиш, не би ли се смирио.
    Само да Господ да се тако једноставно и тако важно откриће запамти. Због тога што ћеш цео живот ходати тако тешким и познатим круговима – од гордости до смирења кроз патњу.
    Превод за Поуке.орг - Сова

    Источник: Православие.Ru


  14. Волим
    Милан Ракић gave a reaction for a Странице, Свечана прослава 100 година од ослобођења Свете Горе   
    Свечаности су присуствовали представник Васељенског патријарха, Митрополит Карпатоса и Касоса Амвросије, Митрополит Драме, Павле, Митрополит Еласоне, Василије, чланови Свете Епистасије (управе Свете Горе), игумани и представници свих 20 светогорских манастира, командант ратне морнарице Грчке вицеадмирал Космас Христидис са највишим официрима морнарице, гувернер Свете Горе Аристос Касмироглу и многи други угледни гости.

    Молитвена прослава је почела бдењем, увече 14. новембра у Протатском храму у Кареји, у коме се налази икона Пресвете Богородице „Достојно јест". Посебну, благодарствену службу за ову прилику сачинио је химнограф јеромонах Атанасије Симонопетријски.
    Следећег дана, након литургије, одржана је свечана седница Свештене општине Свете Горе у форми „дуплог сабора", односно у присуству игумана и редовних представника свих двадесет манастира. Том приликом је прочитан записник седнице одржане пре стотину година из оригиналног документа који се чува у Светој епистасији. Одлуке тадашње историјске седнице су се односиле на дочек ослободилачке грчке ратне морнарице након петстотина турског ропства. Прочитана су и имена свих чланова сабора из тог времена, где је наведено и име хиландарског представника, старца Климента.

    Заповеднику грчке ратне морнарице је током свечаности поклоњена уметничка слика са представом доласка бродова у луку Дафни и предаје кључева од стране турске управе. Слика коју је насликао јеромонах Лука Ксенофонтски, представља уметничко виђење догађаја од 2. новембра (по старом календару) 1912. када се у 10.30. часова 25 турских војника предало ослободилачкој војсци. Вицеадмирал Космас Христидис је заузврат Свештеној општини поклонио стару сабљу коју су носили морначки официри из времена ослободилачког рата.

    Након тога, уприличена је свечаност на ратном броду, фрегати „Саламис", која је била усидрена у близини луке Дафни. На броду је одржано мало освећење воде и донешен је део Часног Крста који се чува у оближњем манастиру Кенофонту. Занимљиво је да део посаде брода чине жене и ово је била јединствена прилика да се сусретну са светињом Свете Горе у самом њеном предворју. У складу са грчким законом, фрегата је била на усидрена на 500м од обале. На крају, око 15. часова, 21 плотун са ратног брода означио је крај ове заиста величанствене прославе.






















    Коришћени подаци и фотографије са: www.agioritikovima.gr, agioritikesmnimes.blogspot.gr
    Извор: Манастир Хиландар
  15. Волим
    Милан Ракић gave a reaction for a Странице, Неустрашиви Феликс скочио са ивице свемира, оборена три рекорда! (видео)   
    Феликс је тако постао први светски надзвучни падобранац.
    - Понекад морате да одете стварно високо да видите колико сте мали. Долазим кући - рекао је Баумгарнтер пре скока.
    http://www.youtube.com/watch?v=jpPMqNd1Xpk
    Његова мајка Ава је заплакала од радости након што је подухват прошао успешно.
    Баумгартнер, који се за ово припремао пет година, данашњим скоком је постао први човек који је слободним падом пробио звучни зид. Овај Аустријанац је оборио рекорде у највишем лету балоном којим је управљао човек, у најбржем слободном паду и у слободном паду са највеће висине.
    Он је постигао 4,22 минуте слободног пада, чиме није оборио рекорд свог ментора Џоа Китинџера, који га је пратио из Контролне собе.
    Балон напуњен хелијумом кренуо је из Розвела у америчкој савезној држави Нови Мексико у 17,31, а у 19,43 у контролном центру одлучено је да Баумгартнер може да скочи. Већ после 32 секунде он је пробио звучни зид, а највећа брзина којом је падао износила је 1.173 километра на сат.
    Пар секунди после пробијања звучног зида Баумгарнер је јавио контролном центру да је све у реду. Четири минута и 19 секунди по искакању из капсуле, Баумгартнер је отворио први од четири падобрана, што је значило да је свака опасност прошла и да је мисија успешно окончана.
    У 20,16 часова Баумгартнер је мирно доскочио на земљу и ушао у историју.
    На исти датум, пре 65 година - 14. октобара 1947. - пилот Чак Јегер пробио је авионом звучни зид.
    Било је планирано да се скок изведе са висине од 36.580 метара, међутим, балон са капсулом у којој је био Баумгартнер је премашио ту висину. Феликс, искусни падобранац, је пре скока спустио визир на кациги како би заштитио очи од сунца и кабина је декомпресована.
    Његов тим је одлучио да ће Баумгартнер скочити упркос проблему са грејачима у кациги, због чега му се замаглио визир. Тим је чекао спремно на Земљи да, уколико нешто пође како не треба, даљинским путем активирају падобран како би Баумгартнер безбедно слетео.
    Капсула, која је премашила жељену висину, сада се полако спушта и котира на око 39 километара изнад нивоа мора. Капсула је мало успорила како се атмосфера проредила, а балон се надувао на своју пуну величину, опсега 9.144 кубичних метара.
    Баумгартнер је претходно са Твитера поручио:
    - Овде је прелепо! -
    - Уживо из свемира! Свете, прелеп си! - навео је он.
    Капсула је током успињања почела да заноси на запад, одакле је лансирана. Једно време је заносила ка истоку, изнад насељеног подручја, а потом је почела да се креће југоисточно.
    Баумгартнер је непрестано проверавао висину капсуле и кабине и нивое кисеоника. Температура ван капсуле била је -10, а унутра око 11 степени Целзијусових.
    Неустрашиви Феликс и Џо Китинџер су још једном прошли кроз кораке које Феликс мора да прође током скока.
    Китинџер је једина особа са којом Неустрашиви Феликс комуницирао док је био у капсули. Он је припремао Феликса за скок. Китинџер је указао Баумгартнеру да пази да не дехидрира и да одржава своје нивое кисеоника.
    - Доста смо вежбали и сада се то исплатило - рекао је Баумгартнер.
    Ово је први пут у историји да је оволико велики балон лансиран са човеком. Занимљиво је рећи и да је Баумгартнеров балон три пута већи од највећег балона са људском посадом.
    Читав догађај преносио се уживо широм света, али са 20 секунди закашњења у случају да нешто крене наопако, како би пренос могао да се прекине.
    Остатак текста и још видео снимака на сајту Блица
  16. Волим
    Милан Ракић gave a reaction for a Странице, Слава Православног богословског факултета у Београду   
    Светом архијерејском Литургијом началствовао је Преосвећени Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске г. Иринеј, уз саслужење Пресвећеног Епископа крушевачког г. Давида, протојереја-ставрофора проф. др Предрага Пузовића, декана Факултета; као и више свештенослужитеља - професора, предавача и асистената. Богослужењу су присуствовали Преосвећена Господа Епископи бачки Иринеј, западноамерички Максим и јегарски Порфирије, као и велики број гостију и студената Православног богословског факултета.
  17. Волим
    Guest
    Милан Ракић got a reaction from Guest for a Странице, Обновљена црква у Пећи   
    Црква Светог Јована у Пећи која је порушена у етничком насиљу пре осам година, обновљена. Два нова свештеника у Пећи биће подршка повратницима у том граду.
    Још једна црква порушена у етничком насиљу 2004. године на Косову обновљена је и освештана у Епархији рашко-призренској.
    Освећењу цркве Светог Јована у Пећи, у којој живи десетак Срба, присуствовало је стотинак верника.
    Православни храм Светог Јована у центру Пећи има два свештеника, јереја Слободана Марковића и ђакона Бојана Јевтића, којима је ово прво службовање.
    "Од првог јануара се водимо као свештеници у граду Пећи, а прешли смо са породицом 3. августа ове године", каже јереј Слободан Марковић додајући да је тамо добро живети.
    Кад можемо ми са децом, могу и остали да се врате да живе овде", поручује јереј.
    Нови свештеници у Пећи биће подршка и повратницима у том граду, међу којима је и Ранко Јокић са супругом и сином.
    По Јокићевом искуству, Срби у Пећ могу да се врате. Како каже, треба да се припреме да су део те територије, да могу ту да живе. Али, подвлачи, без мржње.
    "Ако дође и са једном тачкицом мржње, нема од тога ништа", каже повратник Ранко Јокић.
    У већим градовима на Косову Епархија рашко-призренка је обновила и освештала цркве порушене током мартовског насиља 2004. године.
    "Наше је да то сачувамо, како не би вечито чувано, и крвљу, сузама и знојем заливано било препуштено туђинцима и дато другима за јефтине паре. Не може се продати оно што смо наследили и оно што смо примили од наших предака", поручује владика Теодосије.
    Црква у Пећи подигнута је пре 30 година, када је свету литургију служио покојни патријарх Павле уз саслужење садашњег патријарха Иринеја.

    Извор: РТС
  18. Волим
    Милан Ракић gave a reaction for a Странице, Свештеник на утакмици   
    - Оче да Вас питам нешто. Да ли је грех играти фудбал недељом?
    - Синко, како ви играте грех је играти и радним даном.
×
×
  • Креирај ново...