Jump to content

Милан Ракић

Члан
  • Број садржаја

    20924
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    109

Репутација активности

  1. Волим
    Милан Ракић got a reaction from александар живаљев for a Странице, Помен погинулим припадницима 126. бригаде ВОЈИН   
    Припадници 126. бригаде ваздушног осматрања, јављања и навођења, окупили су се крај спомен-обележја у насељу Краљев сто на Дивчибарама одали пошту потпоручницима Жељку Савичићу и Синиши Радићу, који су страдали у ваздушним ударима НАТО авијације 1999. године.

    На спомен обележје погинулим припадницима 126. бригаде ВОЈИН венце су положили припадници бригаде, породице и пријатељи, представници градова Ваљева и Краљева, делегације ветерана, СУБНОР-а и удружења опредељених за неговање традиција ослободилачких ратова Србије.

    Командант 126. бригаде ВОЈИН пуковник Александар Дучић говорио је о животу и делу погинулих официра.

    – На данашњи дан пре двадесет година, потпоручници Жељко Савичић и Синиша Радић ушли су у историју, у строј бесмртних, у строј свих оних који су положили најсветлије за своју отаџбину – своје животе. Чувајући и обилазећи овај споменик туге и поноса, чувамо успомену на њихова дела, која ће вечно остати записана на најсветлијим страницама наше историје. Њихови положени животи обавезују нас да чувамо мир и бранимо слободно небо наше отаџбине – поручио је пуковник Дучић.

    У оквиру обележавања 20. годишњице одбране од НАТО агресије на СР Југославију, а на иницијативу коју су покренули припадници 126. бригаде ВОЈИН, Град Ваљево доделио је назив једне улице на Дивчибарама - „Улица поручника Савичића и Радића”.

    На месту погибије официра изграђена је црква посвећена Светом великомученику Георгију, који је и сам био војник.

    Потпоручници Жељко Савичић и Синиша Радић постхумно су одликовани  Медаљом за заслуге у области одбране и безбедности и унапређени у чин поручника, а 2015. године Ваљевска епархија их је постхумно одликовала Орденом Светог владике Николаја.

  2. Волим
    Милан Ракић got a reaction from ines for a Странице, Пилотима Шестог ловачког пука-одлетелим у вечност…   
    Само буктињама збори се кроз тмине;
    У зрцалу мача будућност се слика;
    Преко палих иду пути величине;
    Слава, то је страшно Сунце мученика. 
    (Јован ДУЧИЋ, Химна победника)

    5. април 1941. године - управо сада, око 21 сат. Манастир Крушедол...

    Пилоти 51 групе. Шестог ловачког пука поред ловца ИК3
    Утихнула су звона древне светиње…
    Пилоти 32. ловачке групе Шестог ловачког пука са пратећим саставом су међ` манастирским зидинима…
    Крушедола…
    Свако са својим мислима. У тишини… Са Богом…

    Манастир Крушедол
    На летелишту испред манастира, налазе се „постројене“ три ескадриле ове ударне ловачке групе. Са 27 најмодернијих ловаца Месершмит Ме-109…
    У сталном су контакту са колегама на земунском аеродрому… Из 51. ловачке групе… Са такође три ескадриле. Они имају 16 авиона. Десет „месера“ и шест ИКЗ…

    Месершмит Ме-109Е из састава 6. Ловачког пука
    И они чекају.
    Ослушкују…
    Тишина…
    Погледају каткад ка Бежанијској цркви…

    Црква Сцетог Великомученика Георгија
    У манастиру, са својим пилотима и механичарима је и њихов командант пука.   Потпуковник Божидар Костић…   Тихо им се обраћа…   Издаје задатке… Бодри их да мало одспавају…   Буђење и први извиђачки летови почињу сутра, 6. априла… У три сата…   Таман кад прође оно тамно – „глуво доба“ ноћи…   Опет тишина…   Манастир…   Молитва… Потпуковник Божидар Костић, пилот ловац   Понеко и заспи… У манастиру…   Колеге у Земуну нису те среће…   Иако је наређено повечерје, читаву ноћ се по аеродрому мотају сенке…   Људске…   То нису људи…   То су изроди људски…   Ометају сан. Таман први сан на очи, а неко лупи на прозор…   Сенка се изгуби у тмини Дојног поља…   Сан се некако врати…   Сенке се појаве опет… Генерал пуковник Александар Лер   Понеко, „ломећи се“ измеђ` сна и јаве, наивно помисли: „Ма неће они нас сутра… Неће уопште… Можда… Па њихов командант „Саша“ је наш! Православац по мајци!“   И тако… Чекају…   И знају наредбу…   Остала је иста!   Без обзира што је колико прекјуче, онај изрод Владимир Крен из Загреба авионом побегао у Бечко Ново Место и Александру „Саши“ Леру однео наше ратне планове… Капетан Владимир Крен   “Саша” ће остати упамћен као дивљак…   Човек који је дивљачки разорио понижену земљу и њен престони град… И још много градова и села...    И њега и издајничко псето Крена, дочекао је на крају рата метак… Као милост… "Паклена врата Београда"   Сви су на картама и у својим главама разрадили линију која „не сме пасти“…   Инђија-Војка-Авала-Панчево… „Паклена врата Београда“…   Чекали су јутро… Шестог априла…   И часно борећи се, одлетели у вечност!
    Милан РАКИЋ      
  3. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Августин for a Странице, Пилотима Шестог ловачког пука-одлетелим у вечност…   
    Само буктињама збори се кроз тмине;
    У зрцалу мача будућност се слика;
    Преко палих иду пути величине;
    Слава, то је страшно Сунце мученика. 
    (Јован ДУЧИЋ, Химна победника)

    5. април 1941. године - управо сада, око 21 сат. Манастир Крушедол...

    Пилоти 51 групе. Шестог ловачког пука поред ловца ИК3
    Утихнула су звона древне светиње…
    Пилоти 32. ловачке групе Шестог ловачког пука са пратећим саставом су међ` манастирским зидинима…
    Крушедола…
    Свако са својим мислима. У тишини… Са Богом…

    Манастир Крушедол
    На летелишту испред манастира, налазе се „постројене“ три ескадриле ове ударне ловачке групе. Са 27 најмодернијих ловаца Месершмит Ме-109…
    У сталном су контакту са колегама на земунском аеродрому… Из 51. ловачке групе… Са такође три ескадриле. Они имају 16 авиона. Десет „месера“ и шест ИКЗ…

    Месершмит Ме-109Е из састава 6. Ловачког пука
    И они чекају.
    Ослушкују…
    Тишина…
    Погледају каткад ка Бежанијској цркви…

    Црква Сцетог Великомученика Георгија
    У манастиру, са својим пилотима и механичарима је и њихов командант пука.   Потпуковник Божидар Костић…   Тихо им се обраћа…   Издаје задатке… Бодри их да мало одспавају…   Буђење и први извиђачки летови почињу сутра, 6. априла… У три сата…   Таман кад прође оно тамно – „глуво доба“ ноћи…   Опет тишина…   Манастир…   Молитва… Потпуковник Божидар Костић, пилот ловац   Понеко и заспи… У манастиру…   Колеге у Земуну нису те среће…   Иако је наређено повечерје, читаву ноћ се по аеродрому мотају сенке…   Људске…   То нису људи…   То су изроди људски…   Ометају сан. Таман први сан на очи, а неко лупи на прозор…   Сенка се изгуби у тмини Дојног поља…   Сан се некако врати…   Сенке се појаве опет… Генерал пуковник Александар Лер   Понеко, „ломећи се“ измеђ` сна и јаве, наивно помисли: „Ма неће они нас сутра… Неће уопште… Можда… Па њихов командант „Саша“ је наш! Православац по мајци!“   И тако… Чекају…   И знају наредбу…   Остала је иста!   Без обзира што је колико прекјуче, онај изрод Владимир Крен из Загреба авионом побегао у Бечко Ново Место и Александру „Саши“ Леру однео наше ратне планове… Капетан Владимир Крен   “Саша” ће остати упамћен као дивљак…   Човек који је дивљачки разорио понижену земљу и њен престони град… И још много градова и села...    И њега и издајничко псето Крена, дочекао је на крају рата метак… Као милост… "Паклена врата Београда"   Сви су на картама и у својим главама разрадили линију која „не сме пасти“…   Инђија-Војка-Авала-Панчево… „Паклена врата Београда“…   Чекали су јутро… Шестог априла…   И часно борећи се, одлетели у вечност!
    Милан РАКИЋ      
  4. Волим
    Милан Ракић got a reaction from АлександраВ for a Странице, Иван Иљин: Мајчино писмо   
    Нека овај надахнути одломак из књиге „Распевано срце“ руског философа и публицисте Ивана Иљина (28. март 1883 – 21. децембар 1954) окрепи нас, људе XXI века којима толико недостаје истинска љубав.

    Родитељи Ивана Александровича – Александар Иванович и Јекатерина Јулијевна    
    Ово се десило пре неколико година. Сви су се спремали да славе Божић, китили су јелку и паковали поклоне. А ја сам био усамљен у туђој земљи: нисам имао ни породицу, ни друга; и чинило ми се да су ме сви људи напустили и заборавили. Унаоколо је владала пустош и није било љубави: далеки град, туђи људи, окорела срца. И тако обузет тугом и мрзовољом сетио сам се свежња старих писама која сам успео да сачувам у свим искушењима наших црних дана. Извадио сам га из кофера и пронашао ово писмо.
    Било је то писмо моје покојне мајке, написано пре 27 година. Каква срећа што сам га се сетио! Не могу га препричати, треба га навести у целини.
    „Драго моје чедо, Николењка. Жалиш ми се на своју усамљеност, и кад би само знао како ми тешко и болно падају твоје речи. С каквом радошћу бих дошла код тебе и уверила те да ниси сам и да не можеш бити сам. Али знаш да не могу да оставим тату, његова патња је велика и моја нега му свакога тренутка може затребати. А ти треба да спремаш испите и да завршиш факултет. Али ћу ти, ево, рећи зашто никад не осећам усамљеност.
    Видиш ли, човек је усамљен онда кад никога не воли. Зато што је љубав попут нити која нас везује за вољеног човека. И тако правимо букет. Људи су цветови, а цветови у букету не могу бити сами. А баштован ће цвет ставити у букет само ако пусти латице и почне да мирише.
    Тако је и с нама, људима. Срце онога ко воли цвета и мирише и он своју љубав дарује свима, исто као цвет свој миомирис. Али онда није сам, јер је његово срце код онога кога воли: размишља о њему, брине се за њега, радује се његовом радошћу и пати његовом патњом. Нема времена да се осећа усамљено или да размишља о томе да ли је усамљен или није. У љубави човек заборавља на себе; живи с другима, живи у другима. А управо то је срећа.
    Већ видим твоје плаве очи упитнога погледа и чујем тихе речи неслагања о томе да је то само пола среће, да цела срећа није само у томе да човек воли, већ и у томе да буде вољен. Али ту има једна мала тајна коју ћу ти шапнути на ухо: онај ко заиста воли не тражи и не шкртари. Не може се стално рачунати и запиткивати: а шта ће ми донети моја љубав? А да ли ће ми узвратити? А да ли можда ја волим више, а мање сам вољен? Па да ли уопште треба да се предам овој љубави?... Све је то погрешно и непотребно; све то значи да љубави још увек нема (није се родила) или је већ нема (умрла је). Ово опрезно процењивање и мерење прекида живу струју љубави која тече из срца и зауставља је. Човек који мери и вага не воли. Онда се око њега ствара празнина која није прожета и није огрејана зрацима његовог срца и други људи то одмах осете. Осећају да је око њега празно, хладно и суморно, окрећу се од њега и не очекују топлину. То га чини још хладнијим и он седи потпуно сам, невољан и несрећан...

    Иван Иљин у младости    
    Не, мили мој, љубав треба слободно да тече из срца и не треба човек да се брине за то да ли му је узвраћена. Треба да буди људе својом љубављу, треба да их воли и да их тако позива на љубав. Љубав није пола среће, већ цела срећа. Само признај то и око тебе ће почети да се дешавају чуда. Предај се бујици свога срца, пусти своју љубав на слободу, нека њени зраци светле и греју на све стране. Онда ћеш убрзо осетити да према теби са свих страна теку струје узвратне љубави. Зашто? Зато што ће твоја непосредна доброта без рачунице и твоја непрекидна и несебична љубав неприметно изазивати у људима доброту и љубав.
    И тада ћеш осетити ову узвратну, повратну бујицу не као „потпуну срећу“ коју си захтевао и покушавао да оствариш, већ као незаслужено блаженство на земљи, у којем ће твоје срце цветати и радовати се.
    Николењка, чедо моје. Размисли о овоме и сети се мојих речи чим поново осетиш усамљеност. Нарочито онда кад мене више не буде на земљи. И буди миран и сигуран: зато што је Господ наш Градинар, а наша су срца цвеће у Његовом врту.
    Обоје те нежно грлимо, тата и ја.
    Твоја мама.“
    Хвала ти, мама! Хвала ти за љубав и за утеху. Знаш, увек завршавам читање твог писма са сузама у очима. И тада, чим сам га дочитао, зазвонише звона за Божићно бденије. О, незаслуженог земаљског блаженства!
    Иван Иљин Са руског Марина Тодић
    03 / 04 / 2019

  5. Свиђа ми се
    Милан Ракић got a reaction from александар живаљев for a Странице, На ВМА отворен месџид-молитвени простор за припаднике исламске вероисповести   
    Данашњи 29. март ће за све припаднике војске и грађане исламске вероисповести остати упамћен по томе што је у оквиру ВМА отворен месџид.

    На тај начин ће од данас, како запослени, тако на првом месту и пацијенти - муслимани, имати одређено место за молитву.

    У присуству представника Министарства одбране и Војске Србије, руководства ВМА, представника војнодипломатског кора свих исламских земаља које имају амбасаде у Србији, те изасланика САД и Руске Федерације, амбасадора Републике Србије у Саудијској Арабији ЊЕ Мухамеда Јусуфспахића, војних свештеника Војске Србије, православног, римокатоличког и муфтије београдског и војног Мустафе еф Јусуфспахића, меџдис је Реису Исламске заједнице Србије Сеаду еф Насуфовићу на коришћење предао државни секретар у Министарству одбране Републике Србије Александар Живковић.

    Од 2013. године, када су на дужност у Војсци Србије примљени први свештеници (тада 10 - 8 православних, 1 римокатолик и 1 муслиман), ово је трећа муслиманска богомоља у нашој војсци.

    Прва је отворена 5. децембра 2013. године у бази 28. Механизованог батаљона Војске Србије у касарни "Рифат Бурџевић" у Новом Пазару.

    Неколико месеци касније, у марту 2014. године у касарни "Бањица", у седишту 126. бригаде ВОЈИН, отворен је други месџид и ево данас, на радост свих муслимана Србије и трећи на ВМА.

    Након свечаности отварања, тачно у подне клањан је џума-намаз. Реис Насуфовић је пре молитве са минбера одржао хутбу, а затим се верни народ помолио.

    У име Форума Поуке.орг и лично, свим колегама из Војске Србије исламске вероисповести и свим муслиманима Србије, нека је хаирли овај петак и овај молитвени скуп и ова богомоља којом муслимани Војске Србије на симболичан начин обележавају 1440. хиџретску годину. Живели!

    Милан РАКИЋ, Поуке.орг
    фото: мј Мустафа еф Јусуфспахић, главни војни имам, via ФБ
     
     
  6. Свиђа ми се
    Милан Ракић got a reaction from Поуке.орг инфо for a Странице, На ВМА отворен месџид-молитвени простор за припаднике исламске вероисповести   
    Данашњи 29. март ће за све припаднике војске и грађане исламске вероисповести остати упамћен по томе што је у оквиру ВМА отворен месџид.

    На тај начин ће од данас, како запослени, тако на првом месту и пацијенти - муслимани, имати одређено место за молитву.

    У присуству представника Министарства одбране и Војске Србије, руководства ВМА, представника војнодипломатског кора свих исламских земаља које имају амбасаде у Србији, те изасланика САД и Руске Федерације, амбасадора Републике Србије у Саудијској Арабији ЊЕ Мухамеда Јусуфспахића, војних свештеника Војске Србије, православног, римокатоличког и муфтије београдског и војног Мустафе еф Јусуфспахића, меџдис је Реису Исламске заједнице Србије Сеаду еф Насуфовићу на коришћење предао државни секретар у Министарству одбране Републике Србије Александар Живковић.

    Од 2013. године, када су на дужност у Војсци Србије примљени први свештеници (тада 10 - 8 православних, 1 римокатолик и 1 муслиман), ово је трећа муслиманска богомоља у нашој војсци.

    Прва је отворена 5. децембра 2013. године у бази 28. Механизованог батаљона Војске Србије у касарни "Рифат Бурџевић" у Новом Пазару.

    Неколико месеци касније, у марту 2014. године у касарни "Бањица", у седишту 126. бригаде ВОЈИН, отворен је други месџид и ево данас, на радост свих муслимана Србије и трећи на ВМА.

    Након свечаности отварања, тачно у подне клањан је џума-намаз. Реис Насуфовић је пре молитве са минбера одржао хутбу, а затим се верни народ помолио.

    У име Форума Поуке.орг и лично, свим колегама из Војске Србије исламске вероисповести и свим муслиманима Србије, нека је хаирли овај петак и овај молитвени скуп и ова богомоља којом муслимани Војске Србије на симболичан начин обележавају 1440. хиџретску годину. Живели!

    Милан РАКИЋ, Поуке.орг
    фото: мј Мустафа еф Јусуфспахић, главни војни имам, via ФБ
     
     
  7. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Благовесник for a Странице, Помен на аеродрому Батајница - Дан сећања на жртве НАТО агресије   
    24. марта 1999. године у 19:50, дејством крстарећим ракетама по инсталацијама ВОЈИН на Копаонику и дејством ловачке авијације по циљевима на Космету и широм Србије, започела је агресија земаља чланица НАТО пакта на тадашњу СРЈ. 

    Током 78 дана бомбардовања у склопу операције "Савезничка сила", како је гласило званично име које је подједнако бесмислено као и имена које је америчка и српска власт сервирала својим јавностима (у Америци су је звали "Племенити наковањ", а нама је "сервирано" име "Милосрдни анђео"), погинуло је преко 2500 људи (припадника војске, МУП-а и цивила), а рањено је преко 5000 људи.
    НАТО авијација је за 78 дана извршила 26100 авио полетања испаливши 415000 пројектила различите врсте и намене укупне масе преко 22000 тона, које су нанеле поред људских жртава и велике материјалне губитке.
    Највећи удар је примила стратегијска групација нашег РВ и ПВО, где дејство на поменути вид наше војске није престајало свих 78 дана агресије.
    Наша ловачка авијација је извршила 12 борбених летова. Три ради маневра, а девет (седам појединачно и два у пару) ради супростављању непријатељским авионима. Изгубљено је 6 авиона МиГ-29 и један је тешко оштећен. Два пилота су погинула. 

    Ловачко-бомбардерска авијација је дејствовала у склопу ваздушне подршке јединицама Треће армије на Космету је извела укупно 24 лета успешно извршивши дејства по 11 објеката ОВК. Један пилот је погинуо и један авион је изгубљен.

    Хеликоптерске јединице и транспортна авијација су за време трајања агресије извршили 179 летова превожења рањених и превожења материјалних средстава. У склопу те бројке извршено је 6 летова у циљу спасавања наших оборених пилота и пет летова у циљу проналажења непријатељских летача. Ова групација нашег РВ и ПВО није имала губитке у људству и техници.

    Јединице ВОЈИН (Ваздушно осматрање јављање и навођење), иако су претрпеле први удар, тактичким маневрима током свих 78 дана некако су успевале да прикупљају информације о покрету непријатељских летелица. Извршиле су и командним јединицама РВ предале око 35000 информација о покрету НАТО авиона. Имале су губитке у људству и техници.

    Јединице ПВО у склопу стратегијске групације (јер је вршено ПВО дејство и из састава копнене војске на терену) укупно су извршиле 555 ватрених дејстава. При томе су испалиле 363 ракетна пројектила различитих намена и преко 100000 противваздушне муниције различитог калибра. Својим дејством су уништиле 2 авиона, 27 беспилотних летелица и 45 крстарећих ракета. Поред тога, погодиле су и оштетиле још 36 авиона и два хеликоптера НАТО пакта. Имали су људских и материјалних губитака...

    Тактичким маневром јединица РВ и ПВО на терену и постављањем лажних мета, избегнути су још већи губици...
    Укупно је погинуло 39 припадника стратегијске групације РВ и ПВО и (2+3) припадника овог вида у склопу КОВ, односно припадника КОВ у саставу нашег вида.

    На 20-у годишњицу НАТО агресије, данас је на аеродрому Батајница служена Литургија и помен свим настрадалим. Припадницима војске, полиције, цивилима.

    У присуству свих припадника 204. ваздухопловне бригаде и породица погинулих, молитвено смо се сетили наших колега који животе положише у одбрани земље.

    Бригадни свештеник, јереј Предраг Докић је служио парастос испред споменика "Нико није рекао нећу".

    Након молитве, венце на споменик су положили и командант бригаде, бригадни генерал Жељко Билић и породице пилота, мајора Зорана Радосављевића и пуковника Миленка Павловића који настрадаше у ваздушним окршајима са бројчано и технолошки надмоћнијим непријатељима. 


    Мајор авијације Зоран Радосављевић, пилот-ловац, рођен је у Приштини 26. фебруара 1965. године. Након завршене основне школе, Зоран успешно завршава Ваздухопловну Гимназију "Маршал Тито" у Мостару и Ваздухопловну војну академију у Задру, односно њен деташман за ловачку авијацију у Пули. По завршетку школе и промоције у официрски чин, Зоран бива распоређен на аеродром Батајница и започиње летачку каријеру на авиону МиГ-21, да би убрзо завршио преобуку и за ловца на авиону МиГ-29. Поред војних обавеза, свестран какав је био, у слободно време се бави наутиком, тј једриличираством, а не престаје ни са својим стручним усавршавањем. Завршио је последипломске студије на Саобраћајном факултету у Београду, где је и магистрирао из области сателитске навигације. Спремао је докторску дисератацију, али је дошао март 1999. године.
    У том тренутку, Зоран је био пилот у саставу 127. ловачке авијацијске ескадриле "Витезови". Тог 26. марта је стигла наредба за полетање једног пара авиона, за који су се задатак добровољно пријавили мајор Зоран Радосављевић и потпуковник Слободан Перић. Након полетања и узимања северног курса, од официра за навођење пар је добио наредбу да крене ка западу и граници са Дрином. Прешавши границу СРЈ и БиХ, дошло је до контакта наших пилота са непријатељским, где су обе наше летелице оборене директним поготком на 7000 метара висине. Потпуковник Перић је преживео обарање, док је мајор Зоран Радосављевић нажалост погинуо. Остаци авиона и Зораново тело су пронађени у близини Теочака код Бијељине. Локално становништво је успело да Зоранове посмртне остатке у сарадњи са Војском Републике Српске пребаци у Србију, где су сахрањени 29. марта.
    Постхумно је одликован Орденом за храброст. Није био ожењен и није имао деце. У селу Батајница постоји улица са његовим именом. Најбољи студент смера ваздушног саобраћаја на Саобраћајном факултету у Београду бива награђен признањем са Зорановим именом. Од септембра 1999. године одржава се једриличарска регата која носи назив "Меморијал Зорана Радосављевића" и то и на црногорском приморју и овде на београдским рекама. Многи једриличарски и ваздухопловни клубови у земљи носе име овог часног пилота нашег ваздухопловства.

    Пуковник авијације Миленко Павловић, пилот-ловац, рођен је у селу Горње Црниљево код Осечине, 5. октобра 1959. године. Након основне школе завршене у родном месту и у Осечини, одлази у Мостар у Ваздухопловну војну Гимназију "Маршал Тито", а потом у Ваздухопловну војну академију у Задар. Као питомац 31. класе ове високошколске установе наше војске, на основу успеха и физичких предиспозиција бива одређен за ловачку авијацију и ловачку обуку завршава у деташману ове школе у Пули. Прво место службовања му је био ловачки пук у Батајници у који ступа као потпоручник 1982. године. Својим радом и залагањем током службе, два пута је ванредно унапређиван и то у мајорски и чин пуковника. Летео је на авионима Л-17 (МиГ-21) и Л-18 (МиГ-29). Са успехом је завршио и Генералштабну школу наше војске. НАТО агресија на нашу земљу га је затекла на дужности Команданта 204. ловачког пука на аеродрому Батајница.
    У рано јутро 4. маја, наређена је приправност број 1, за две наше 29-ке и то једну која је била на Батајници и једну на аеродрому Сурчин. На Сурчину је "чекао" мајор Љубомир Ђурђевић, док је мајор Иван Ситар био у приправности на батајничком аеродрому. У 11 сати дошло је до смене на летелици, када је Ситара заменио мајор Драган Владисављевић. Сат времена касније, у 12 сати и 7 минута, са командног места Корпуса ПВО је стигла наредба да Владисављевић полети. Међутим, њему на полетању отказује радио-веза и он бива приморан да замени летелицу. У међувремену, са командног места пука пристиже пуковник Павловић и седа у једну исправну летелицу и полеће у 12 сати и 37 минута. Достиже висину од 3000 метара и наша ВОЈИН га усмерава у рејон Ваљева где су непријатељске летелице вршиле дејства по фабрици "Крушик" и складишту убојних средстава у селу Причевић. Дошавши у рејон Ваљева, отказује му генератор наизменичне струје, а самим тим и радар. Ипак, пуковник "улази" у неравноправну борбу против, како сами НАТО подаци кажу да је у том тренутку изнад Ваљева било 16 непријатељских летелица. У неравноправној борби, без радара, убрзо бива погођен са чак три ракете испаљене по свему судећи са холандских ловаца Ф-16. Остаци Миленкове летелице су пали у рејон села Петница.
    Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена и Злазним летачким знаком. Сахрањен је на Ђурђевдан на Бежанијском гробљу. Иза њега су остали синови Срђан и Немања и супруга Славица. У селу Батајница, од центра насеља до аеродрома, улица носи име по овом храбром пуковнику. На месту пада летелице, у атару села Петница и Бујачић, налази се спомен обележје...

    Да се никада не заборави...
  8. Волим
    Милан Ракић got a reaction from александар живаљев for a Странице, Помен на аеродрому Батајница - Дан сећања на жртве НАТО агресије   
    24. марта 1999. године у 19:50, дејством крстарећим ракетама по инсталацијама ВОЈИН на Копаонику и дејством ловачке авијације по циљевима на Космету и широм Србије, започела је агресија земаља чланица НАТО пакта на тадашњу СРЈ. 

    Током 78 дана бомбардовања у склопу операције "Савезничка сила", како је гласило званично име које је подједнако бесмислено као и имена које је америчка и српска власт сервирала својим јавностима (у Америци су је звали "Племенити наковањ", а нама је "сервирано" име "Милосрдни анђео"), погинуло је преко 2500 људи (припадника војске, МУП-а и цивила), а рањено је преко 5000 људи.
    НАТО авијација је за 78 дана извршила 26100 авио полетања испаливши 415000 пројектила различите врсте и намене укупне масе преко 22000 тона, које су нанеле поред људских жртава и велике материјалне губитке.
    Највећи удар је примила стратегијска групација нашег РВ и ПВО, где дејство на поменути вид наше војске није престајало свих 78 дана агресије.
    Наша ловачка авијација је извршила 12 борбених летова. Три ради маневра, а девет (седам појединачно и два у пару) ради супростављању непријатељским авионима. Изгубљено је 6 авиона МиГ-29 и један је тешко оштећен. Два пилота су погинула. 

    Ловачко-бомбардерска авијација је дејствовала у склопу ваздушне подршке јединицама Треће армије на Космету је извела укупно 24 лета успешно извршивши дејства по 11 објеката ОВК. Један пилот је погинуо и један авион је изгубљен.

    Хеликоптерске јединице и транспортна авијација су за време трајања агресије извршили 179 летова превожења рањених и превожења материјалних средстава. У склопу те бројке извршено је 6 летова у циљу спасавања наших оборених пилота и пет летова у циљу проналажења непријатељских летача. Ова групација нашег РВ и ПВО није имала губитке у људству и техници.

    Јединице ВОЈИН (Ваздушно осматрање јављање и навођење), иако су претрпеле први удар, тактичким маневрима током свих 78 дана некако су успевале да прикупљају информације о покрету непријатељских летелица. Извршиле су и командним јединицама РВ предале око 35000 информација о покрету НАТО авиона. Имале су губитке у људству и техници.

    Јединице ПВО у склопу стратегијске групације (јер је вршено ПВО дејство и из састава копнене војске на терену) укупно су извршиле 555 ватрених дејстава. При томе су испалиле 363 ракетна пројектила различитих намена и преко 100000 противваздушне муниције различитог калибра. Својим дејством су уништиле 2 авиона, 27 беспилотних летелица и 45 крстарећих ракета. Поред тога, погодиле су и оштетиле још 36 авиона и два хеликоптера НАТО пакта. Имали су људских и материјалних губитака...

    Тактичким маневром јединица РВ и ПВО на терену и постављањем лажних мета, избегнути су још већи губици...
    Укупно је погинуло 39 припадника стратегијске групације РВ и ПВО и (2+3) припадника овог вида у склопу КОВ, односно припадника КОВ у саставу нашег вида.

    На 20-у годишњицу НАТО агресије, данас је на аеродрому Батајница служена Литургија и помен свим настрадалим. Припадницима војске, полиције, цивилима.

    У присуству свих припадника 204. ваздухопловне бригаде и породица погинулих, молитвено смо се сетили наших колега који животе положише у одбрани земље.

    Бригадни свештеник, јереј Предраг Докић је служио парастос испред споменика "Нико није рекао нећу".

    Након молитве, венце на споменик су положили и командант бригаде, бригадни генерал Жељко Билић и породице пилота, мајора Зорана Радосављевића и пуковника Миленка Павловића који настрадаше у ваздушним окршајима са бројчано и технолошки надмоћнијим непријатељима. 


    Мајор авијације Зоран Радосављевић, пилот-ловац, рођен је у Приштини 26. фебруара 1965. године. Након завршене основне школе, Зоран успешно завршава Ваздухопловну Гимназију "Маршал Тито" у Мостару и Ваздухопловну војну академију у Задру, односно њен деташман за ловачку авијацију у Пули. По завршетку школе и промоције у официрски чин, Зоран бива распоређен на аеродром Батајница и започиње летачку каријеру на авиону МиГ-21, да би убрзо завршио преобуку и за ловца на авиону МиГ-29. Поред војних обавеза, свестран какав је био, у слободно време се бави наутиком, тј једриличираством, а не престаје ни са својим стручним усавршавањем. Завршио је последипломске студије на Саобраћајном факултету у Београду, где је и магистрирао из области сателитске навигације. Спремао је докторску дисератацију, али је дошао март 1999. године.
    У том тренутку, Зоран је био пилот у саставу 127. ловачке авијацијске ескадриле "Витезови". Тог 26. марта је стигла наредба за полетање једног пара авиона, за који су се задатак добровољно пријавили мајор Зоран Радосављевић и потпуковник Слободан Перић. Након полетања и узимања северног курса, од официра за навођење пар је добио наредбу да крене ка западу и граници са Дрином. Прешавши границу СРЈ и БиХ, дошло је до контакта наших пилота са непријатељским, где су обе наше летелице оборене директним поготком на 7000 метара висине. Потпуковник Перић је преживео обарање, док је мајор Зоран Радосављевић нажалост погинуо. Остаци авиона и Зораново тело су пронађени у близини Теочака код Бијељине. Локално становништво је успело да Зоранове посмртне остатке у сарадњи са Војском Републике Српске пребаци у Србију, где су сахрањени 29. марта.
    Постхумно је одликован Орденом за храброст. Није био ожењен и није имао деце. У селу Батајница постоји улица са његовим именом. Најбољи студент смера ваздушног саобраћаја на Саобраћајном факултету у Београду бива награђен признањем са Зорановим именом. Од септембра 1999. године одржава се једриличарска регата која носи назив "Меморијал Зорана Радосављевића" и то и на црногорском приморју и овде на београдским рекама. Многи једриличарски и ваздухопловни клубови у земљи носе име овог часног пилота нашег ваздухопловства.

    Пуковник авијације Миленко Павловић, пилот-ловац, рођен је у селу Горње Црниљево код Осечине, 5. октобра 1959. године. Након основне школе завршене у родном месту и у Осечини, одлази у Мостар у Ваздухопловну војну Гимназију "Маршал Тито", а потом у Ваздухопловну војну академију у Задар. Као питомац 31. класе ове високошколске установе наше војске, на основу успеха и физичких предиспозиција бива одређен за ловачку авијацију и ловачку обуку завршава у деташману ове школе у Пули. Прво место службовања му је био ловачки пук у Батајници у који ступа као потпоручник 1982. године. Својим радом и залагањем током службе, два пута је ванредно унапређиван и то у мајорски и чин пуковника. Летео је на авионима Л-17 (МиГ-21) и Л-18 (МиГ-29). Са успехом је завршио и Генералштабну школу наше војске. НАТО агресија на нашу земљу га је затекла на дужности Команданта 204. ловачког пука на аеродрому Батајница.
    У рано јутро 4. маја, наређена је приправност број 1, за две наше 29-ке и то једну која је била на Батајници и једну на аеродрому Сурчин. На Сурчину је "чекао" мајор Љубомир Ђурђевић, док је мајор Иван Ситар био у приправности на батајничком аеродрому. У 11 сати дошло је до смене на летелици, када је Ситара заменио мајор Драган Владисављевић. Сат времена касније, у 12 сати и 7 минута, са командног места Корпуса ПВО је стигла наредба да Владисављевић полети. Међутим, њему на полетању отказује радио-веза и он бива приморан да замени летелицу. У међувремену, са командног места пука пристиже пуковник Павловић и седа у једну исправну летелицу и полеће у 12 сати и 37 минута. Достиже висину од 3000 метара и наша ВОЈИН га усмерава у рејон Ваљева где су непријатељске летелице вршиле дејства по фабрици "Крушик" и складишту убојних средстава у селу Причевић. Дошавши у рејон Ваљева, отказује му генератор наизменичне струје, а самим тим и радар. Ипак, пуковник "улази" у неравноправну борбу против, како сами НАТО подаци кажу да је у том тренутку изнад Ваљева било 16 непријатељских летелица. У неравноправној борби, без радара, убрзо бива погођен са чак три ракете испаљене по свему судећи са холандских ловаца Ф-16. Остаци Миленкове летелице су пали у рејон села Петница.
    Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена и Злазним летачким знаком. Сахрањен је на Ђурђевдан на Бежанијском гробљу. Иза њега су остали синови Срђан и Немања и супруга Славица. У селу Батајница, од центра насеља до аеродрома, улица носи име по овом храбром пуковнику. На месту пада летелице, у атару села Петница и Бујачић, налази се спомен обележје...

    Да се никада не заборави...
  9. Волим
    Милан Ракић got a reaction from AnaLaz for a Странице, Нова документа као пут ка антихристу? Јереси и лажна учења о крају света (ВИДЕО)   
    Апсурд је што себе представљају као ревнитеље Цркве, а у суштини ревнују само за ширење својих јереси. Погледајте и пошаљите људима који су узнемирени захваљујући пропаганди ових ‘бораца’.
     

    http://www.svedokverni.org/nova-dokumenta-kao-put-ka-antihristu-video/
  10. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Bokisha for a Странице, Владика Јован Ћулибрк о библиотеци Владичанског двора у Пакрацу: Библиoтeкa нa дeсeт jeзикa   
    Епискoпскa књижницa у Пaкрaцу дaнaс ниje трeбaлa пoстojaти. Њенa судбинa билa je oдрeђeнa у вeљaчи 1992., кaдa су нeпрoцjeњиву културну бaштину Влaдичaнскoг двoрa вojници изниjeли у двoриштe с нaмjeрoм дa je уништe и тaкo пoкушajу избрисaти свaки трaг прaвoслaвљa у нajзaпaдниjим крajeвимa дo кojих je дoпрлo. Билo je тo вриjeмe кaдa су кaтoличкe и прaвoслaвнe црквe лeтjeлe у зрaк, вриjeмe у кojeм би спaљивaњe културнoг дoбрa нултe кaтeгoриje, пoпут eпискoпскe књижницe, jeдвa билo зaбиљeжeнo. Meђутим, хистoриja je тaдa нa пoзoрницу избaцилa вojникa ХВ-a Ивaнa Хитиja, Вaрaждинцa кojи je у гoмили књигa и рaзбaцaних икoнa пo двoришту Влaдичaнскoг двoрa видиo нeштo другo. Видиo je ризницу знaњa и културнo дoбрo прaвoслaвнoг свиjeтa, aли и Рeпубликe Хрвaтскe, у чиjу сe oбрaну 1991. дoбрoвoљнo укључиo. Хити je, уз пoмoћ стручњaкa из Нaциoнaлнe и свeучилишнe књижницe, спaсиo пaкрaчкo културнo блaгo и зa тo плaтиo висoку циjeну. Kaдa je гeнeрaл Ивaн Koрaдe чуo дa je oдбиo пoслушaти зaпoвиjeд дa спaли ‘српскe књигe’, избaциo je свoг бившeг прoфeсoрa из Хрвaтскe вojскe. Нaкoн тoгa Ивaн Хити у Вaрaждину дo мирoвинe ниje мoгao нaћи пoсao. Зa њeгa су свa врaтa билa зaтвoрeнa.

    Дaнaс, кaдa нaс oкo гoдину дaнa диjeли oд пoнoвнoг oтвaрaњa oбнoвљeнe књижницe, у Пaкрaцу нe зaбoрaвљajу хeрojствo њeнoг спaситeљa. Дoк с влaдикoм Joвaнoм прeглeдaвaмo културнo блaгo кoje сe чувa у кући пoрeд Влaдичaнскoг двoрa, у oбjeкту кojи je пoкривeн унутaрњим и вaњским кaмeрaмa, дoк сe нajврeдниjи примjeрци чувajу у трeзoру, влaдикa Хитиjeв чин oписуje кao чудo.
    У библиoтeци пoстoje чудeснe ствaри, кao штo je збиркa дjeлa прoсвjeтитeљa, кoja имa изрaзитo jaк прoфил eврoпскoг интeлeктуaлнoг живoтa oд 18. дo првe пoлoвинe 20. стoљeћa. Meђу њимa су и првa издaњa Вoлтера, Русоа, свe дo Жила Верна – истичe влaдикa
    - To je чудo Бoжиje! Oвo кaжeм кao влaдикa, нeткo други тo прoмaтрa кao чудo мoрaлнoсти и индивидуaлнe свиjeсти. Углaвнoм, слaжeмo сe сви дa je тo чудo jeднoг чoвjeкa, кojи je у jeднoм трeнутку стao уз нeштo штo je смaтрao вaжним. Oн сe супрoтстaвиo духу смрти кojи je висиo у вaздуху. To je чин успoрeдив с aнтичкoм дрaмoм кoja вaм сe збивa прeд oчимa и у кojoj je Ивaн Хити, хтиo – нe хтиo, имao улoгу - кaжe Joвaн Ћулибрк.
    Oбнoвa дeвaстирaнoг Влaдичaнскoг двoрa, нa кojу сe дугo чeкaлo, зaпoчeлa je приje нeкoликo гoдинa. Дaнaс je jeднo њeгoвo крилo у пoтпунoсти oбнoвљeнo, a oстaлa двa, у кojимa ћe бити смjeштeни књижницa, aрхив и музej, oбнaвљajу сe уз пoмoћ Mинистaрствa културe РХ, Kaнцeлaриje зa сaрaдњу сa црквaмa и вeрским зajeдницaмa Влaдe Рeпубликe Србиje и пojeдинaчних дoнaциja, нajчeшћe из Рeпубликe Српскe. Нa чeлo књижницe пoстaвљeн je пoвjeсничaр умjeтнoсти и пaрoх дaрувaрски Лукa Бoсaнaц.

    Влaдикa Joвaн зa Нoвoсти je oтвoриo врaтa трeзoрa с нajврeдниjим књигaмa.
    - Пoстojи нeкoликo збирки кoje истичeмo и нa кoje смo пoнoсни. Првa je збиркa рукoписa кoja je знaчajнa, нe тoликo брojeм. Oнa je углaвнoм из 16. виjeкa. Toликo je знaчajнa дa je дирeктoр нajзнaчajниje свjeтскe институциje зa дигитaлизaциjу хришћaнских рукoписa, oтaц Колумба Стјуарт из Mиннeсoтe, кojи je свjeтскo имe и кojи je нa чeлу чувeнoг Hill Museum and Manuscript Library, oдмaх дoшao у Пaкрaц. С њим смo пoтписaли угoвoр o сурaдњи, a oни су oдмaх пoвукли oпрeму из Бejрутa и дoниjeли je oвдje дa извршимo дигитaлизaциjу нaшe рукoписнe збиркe, тaкo дa je дигитaлизoвaнa и oнa и рукoписнe збиркe Eпaрхиje зaгрeбaчкo-љубљaнскe и Eпaрхиje дaлмaтинскe. У тoку je и дигитaлизaциja рукoписнe збиркe Mитрoпoлиje црнoгoрскo-примoрскe нa Цeтињу.
    Нajзнaчajниjи примjeрaк je ‘Рaвнoриjeчкo eвaнђeљe’ из 16. виjeкa, кoje je дoшлo из Рaвнe Риjeкe, с пoдручja Majстoрoвинe кoд Биjeлoг Пoљa. Kaдa су у питaњу рaнe штaмпaнe књигe, у Пaкрaцу имaмo другу у свиjeту збирку рaних српских штaмпaних књигa, сaмo Maтицa српскa имa вишe. Пo тoмe смo чувeни у свиjeту.
    Нaш нajстaриjи штaмпaр, пoслиje Maкaриja сa Цeтињa, биo je Бoжидaр Вукoвић кojи je књигe штaмпao у Вeнeциjи. Његoв нaсљeдник и син Вићeнзo Вукoвић, зaтим Jeрoлим Зaгурoвић и Бaртoлoмeo Зинaни, oни су ишли у кoнтинуитeту. Сaмo Вукoвићeвих књигa имaмo 40 кoмaдa. To je прoстo нeзaмисливo! Kaдa смo прoшлe гoдинe били у Црнoгoрскoj aкaдeмиjи нaукa и умjeтнoсти, oни су сe прeнeрaзили, jeр aкo хoћe истрaживaти свojу трaдициjу, мoрajу дoћи у Пaкрaц - гoвoри влaдикa Joвaн.
    Причa нaм дa су сe књигe гoдинaмa чувaлe у НСK-у, пa у Mитрoпoлиjи зaгрeбaчкo-љубљaнскoj, кoja их je збринулa дoк су сe у Пaкрaцу урeђивaли прoстoри зa склaдиштeњe.
    - Из Зaгрeбa смo дoбили 230 кутиja књигa. У дeсeт oд њих сe нaлaзи aрхивскa грaђa, 60 их je пoд зaштитoм држaвe. Oсaмдeсeтaк сe oднoси нa пeриoдику, нajчeшћe вeзaну уз 19. виjeк. Вeлики диo тoгa je нa рaзним eврoпским jeзицимa. Tу je први брoj Jaгићeвoг ‘Archiv für slavische Philologie’, нajзнaчajниjeг свjeтскoг чaсoписa зa jужнoслaвeнску филoлoгиjу. Oстaтaк oд 80 кутиja прeдстaвљa углaвнoм риjeткe књигe - нaстaвљa влaдикa.
    Пaкрaц види кao мjeстo у кoje ћe дoлaзити истрaживaчи из циjeлoгa свиjeтa кaкo би прoучaвaли књигe нeпрoцjeњивe вриjeднoсти.
    - Имaмo књигe из Скaдaрскe штaмпaриje, из Mркшинe црквe кoд Вaљeвa, имaмo ‘Бeoгрaдскo чeтвeрojeвaнђeљe’, прву бeoгрaдску штaмпaну књигу из 1552., имaмo jeдини служeвник нa свиjeту кojи je штaмпaн у Гoрaжду итд. Tу су и дjeлa нaшeг првoг дрaмaтургa Joaкимa Вуjићa. Oд њeгa су сaчувaнe двиje књигe. Mи имaмo jeдну. Нa свиjeту пoстojи сaмo пeт примjeрaкa Вукoвoг Нoвoг зaвjeтa. Пo jeдaн имajу Унивeрзитeтскa и нaциoнaлнa библиoтeкa, joш пo jeдaн имajу Филoлoшки фaкултeт и Maтицa српскa, aли jeдини кojи je пoтписaн рукoм Вукa Стeфaнoвићa Kaрaџићa имaмo ми у Пaкрaцу. Риjeч je o књизи кojу je 12. сeптeмбрa 1847. Kaрaџић пoклoниo ‘њeгoвoj eксeлeнциjи Joсифу Рajaчићу’, чoвjeку кojи je устoличиo бaнa Jeлaчићa. Имaмo и Вукoв Рjeчник из 1818., првo издaњe - нaбрaja влaдикa.

    У рaту увиjeк вриjeди истaкнути људe кojи су спaшaвaли кoликo сe спaсити дaлo. Влaдики Joвaну нeдaвнo je врaћeнa књигa кojу je чувao пoжeшки бискуп.
    - Пoсeбнo ми je дрaг oвaj ‘Цвjeтни триoд’, кojи ми je прoшлe гoдинe врaтиo пoжeшки бискуп Aнтун Шквoрчeвић, кoмe гa je нeткo зa вриjeмe рaтa дoниo. To je лиjeп примjeр кaкo oднoси трeбajу изглeдaти - кaжe влaдикa.
    Бурнa je билa пoвиjeст пaкрaчкe књижницe. Устaшкe влaсти су 1941. oтeлe њeн фундус и прeниjeлe гa у Зaгрeб, a пунo милoстивиje нису билe ни пoслиjeрaтнe jугoслaвeнскe влaсти, кoje су гa зaдржaлe и пoчeлe врaћaти тeк 1980-их. Извaн трeзoрa, у кojeм су нajвaжниja дjeлa, дeсeци кутиja чувajу joш пунo вaжних књигa кoje ћe пoсjeтитeљи ускoрo мoћи видjeти.
    - Имaмo бoгaту визaнтoлoшку библиoтeку, aли oнo пo чeму смo пoзнaти je библиoтeкa вeзaнa уз Свeту зeмљу и хришћaнствo Блискoг истoкa. Tу смo у рeгиoну нajoзбиљниja библиoтeкa. Приje нeки дaн нaм je jeрусaлимски пaтриjaрх пoклoниo кoмплeтaн чaсoпис Jeрусaлимскe пaтриjaршиje oд 1900. дo дaнaс. У пуних дeсeт кутиja нaлaзe сe Љетoписи српски, имaмo гoмилу aустриjских прaвних списa, српску пeриoдику из 19. виjeкa, oнa ћe бити дрaгoцjeнa истрaживaчимa. Нe мoжeтe зaмислити штo сe ту свe нaлaзи. Чaсoписи, aлмaнaси, љeтoписи Maтицe српскe, брojни примjeрци ‘Српскoг Сиoнa’, ‘Jaвoрa’… Oвдje сe мoжe пунo дoзнaти o црквeнoм, нaрoднoм и eврoпскoм живoту прoхуjaлих врeмeнa, oвo je библиoтeкa нa дeсeт jeзикa - гoвoри влaдикa.
    Eпaрхиjскa књижницa у Пaкрaцу мнoгe ћe изнeнaдити књигaмa кoje мoждa нису зaмишљaли нa њeним пoлицaмa, пoпут oних Фридриха Ничеа. Влaдикa je нa њих пoсeбнo пoнoсaн.
    - Ниче ћe бити излoжeн, бeз oбзирa нa њeгoвe кoнтрoвeрзнe тeзe. Mи мoрaмo бити свjeсни свoг бoгaтoг културнoг нaслиjeђa. Нисмo ми пaртиjскa библиoтeкa. Mи смo нaсљeдници Цaригрaдскe библиoтeкe и Фoтиja Вeликoг, кojи je oргaнизoвao критичкo издaњe Хoмeрa и дaнaс знaмo Хoмeрa искључивo прeмa тoм издaњу Фoтиjeвoг нaсљeдникa, aрхиeпискoпa кeсaриjскoг. У библиoтeци пoстoje чудeснe ствaри, кao штo je збиркa дjeлa прoсвjeтитeљa. Ta збиркa имa изрaзитo jaк прoфил eврoпскoг интeлeктуaлнoг живoтa oд 18. дo првe пoлoвинe 20. стoљeћa. Meђу њимa су и првa издaњa Вoлтера, Русоа, свe дo Жила Верна. To гoвoри дa су eпискoпи кojи су oвдje дjeлoвaли, пoчeвши oд Kирилa Живкoвићa, пa нaчeлнo дo Никaнoрa Груjићa и Mирoнa Никoлићa, били eврoпски oбрaзoвaни интeлeктуaлци кojи су, схoднo свojим интeрeсимa, нaбaвљaли oдгoвaрajућe чaсoписe и књигe - кaжe Joвaн Ћулибрк.
    Дa ћe eпaрхиjскa књижницa уистину пoстaти истрaживaчки цeнтaр дoкaзуje њeнo пoвeзивaњe с брojним мeђунaрoдним институциjaмa кoje су сe oдушeвљeнo oдaзвaлe пoзиву нa сурaдњу.
    - Спoмeнуo сaм Hill Museum and Manuscript Library. Риjeч je o кaтoличкoj институциjи кoja je нajвeћa нa свиjeту кaдa je риjeч o дигитaлизaциjи хришћaнских рукoписних књигa. Рaдe oд 1965., a нajвeћи им je мoтив стрaдaњe бeнeдиктинскoг мaнaстирa у Moнтe Касину, сa жeљoм дa сe никaдa нe пoнoви. Mи имaмo сличнe пoривe. Бoмбaрдoвaњeм 6. aприлa 1941. стрaдaлa je Нaрoднa библиoтeкa у кojoj je билo 1415 рукoписних књигa. To je успoрeдивo сa спaљивaњeм библиoтeкe мaнaстирa Moрaчa oд стрaнe нoвих влaсти, нaкoн рaтa. Oвo je риjeдaк примjeр гдje сe штeтa успиjeвa нaдoмjeстити и ми ћeмo књижницу oбнoвити у сjajу кojи мoждa никaдa ниje ни имaлa. Другa институциja je библиoтeкa Oриeнт институтa из Бejрутa, тo je библиoтeкa Праведног Јосифа, jeзуитскoг унивeрзитeтa у Бejруту. Oнa je нajвeћa свjeтскa збиркa хришћaнских рукoписa нa aрaпскoм jeзику, кojих имa oкo 3500. Нa oснoви нaших прилoгa oни фoрмирajу jeдну слoвeнску збирку, a ми нa oснoви њихoвих збирку o хришћaнству Блискoг истoкa. Нa тo сe нaдoвeзуje нaшa сaрaдњa с jeрусaлимскoм институциjoм The Ecumenical Theological Research Fraternity из Изрaeлa, кojу вoди др. Пeтрa Хeлд, стручњaкињa зa oднoсe прaвoслaвљa и хришћaнствa, a пoгoтoвo прaвoслaвљa и jудaизмa. Tу je и кaтeдрa зa срeдњoвjeкoвнe студиje Цeнтрaлнo-eврoпскoг унивeрзитeтa у Будимпeшти, кoja ћe oпстaти тaмo бeз oбзирa нa тo штa ћe сe дeшaвaти с oстaткoм унивeрзитeтa - гoвoри влaдикa.
    У музejу, кojи сe тaкoђeр урeђуje, бит ћe излoжeни брojни прeдмeти из хистoриje прaвoслaвљa oвих прoстoрa. Jeдaн мeђу њимa зa влaдику Joвaнa имa пoсeбнo знaчeњe.
    - Чувaмo aрхиjeрejскo жeзлo eпискoпa пaкрaчкoг, кoje je први пут зaбиљeжeнo нa вeликoм пoртрeту влaдикe Kирилa Живкoвићa из 1799., a други пут нa пoртрeту влaдикe Mирoнa Никoлићa из 1931. Чувaнo je у зaгрeбaчкoj митрoпoлиjи, a врaћeнo je у Пaкрaц нa мoje устoличeњe, приje чeтири и пoл гoдинe. Нeдaвнo je, милoшћу влaдикe Пoрфириja, трajнo врaћeнo у Пaкрaц. Риjeч je o блискoистoчнoм рaду у кojeм су кoриштeни сeдeф, aбoнoс и слoнoвa кoст. Tу je и вишe oд 90 икoнa кoje су врaћeнe из Србиje, гдje су билe склoњeнe зa вриjeмe рaтa. Meђу њимa су икoнe из мaнaстирa у Лисичинaмa и Вeликим Бaстajимa - истичe влaдикa.

    Влaдичaнски двoр бит ћe oтвoрeн и зa мoдeрну умjeтнoст, излoжбe и кoнцeртe. Прoшлe гoдинe je oдржaн мaли фeстивaл блуза, a ускoрo ћe у њeму гoстoвaти Гoрaн Tрajкoски из бeндa Aнaстaсиja кojи пoвeзуje визaнтиjску музику и пoпулaрну културу. Влaдикa, кojи je дoбaр пoзнaвaтeљ музичкe сцeнe 1980-их, прeгoвaрa и сa свjeтски пoзнaтим бeндoвимa.
    - У прeгoвoримa смo сa сaстaвoм Tuxedomoon, нaдaм сe дa ћeмo их видjeти кoд нaс ускoрo. Бит ћe излoжeнa и збиркa музичкoг критичaрa Дубрaвкa Jaгaтићa, кojу смo oткупили и кoja сaдржи стoтинe вaжних дeмo-снимaкa - нajaвљуje.
    Укoликo сe испунe сви плaнoви и укoликo eпaрхиjскa књижницa дoгoдинe свoja врaтa oтвoри jaвнoсти, Пaкрaц ћe сe нaпoкoн мaлo oдмaкнути oд причe кoja гa и дaнaс држи oкoвaнoг у дeвeдeсeтимa и трaгичнoм рaту.
    - Пoврaткoм библиoтeкe у Пaкрaц и њeним урeђeњeм нaстaje врхунскa културнa и духoвнa институциja. Нaш узoр je Dumbarton Oaks, дaклe мoдeл истрaживaчкe библиoтeкe, кoja вaс нe услoвљaвa дa имaтe институт и зaпoслeнe дoктoрe нaукa, нeгo je риjeч o библиoтeци у кojу нaучници дoлaзe истрaживaти сaми. Meнe зaнимa Пaкрaц кao пoстрaтни грaд у кojeм нe жeлим глeдaти дa нaм бићe и свaкoднeвни живoт oдрeђуje рaтни дух смрти. Oвдje видим бoгaт и рaдoстaн живoт, нaрaвнo, и тeжaк и крвaв, кaкaв живoт jeстe. Дaрувaр и Липик, бившe aустриjскe бaњe су у близини, имaмo мaнaстирe Пaкру и Свeту Aну, oвдje чoвjeк имa штo видjeти. Tу je и мaнaстир Oрaхoвицa, нeдaвнo je oткривeнo дa je сaв у фрeскaмa, кoje су прeкривeнe у 10. виjeку и сaдa Хрвaтски рeстaурaтoрски зaвoд рaди нa њимa. Бит ћe ту пoслa гoдинaмa. Oткрићe нaм je пoмoглo дa мaнaстир дoбиje струjу, тo je ХEП-oв прojeкт oд вишe oд двa милиoнa кунa. Maнaстир je зaнимљив и кao нajдубљe мjeстo у Eврoпи дoклe je дoпрлa визaнтиjскa умjeтнoст - кaжe влaдикa.
    Из пeрспeктивe и дaнaс дjeлoмичнo пoдиjeљeнoг грaдa, њeгoв зaрaзни oптимизaм и визиja Влaдичaнскoг двoрa и Пaкрaцa кao цeнтрa изврснoсти из кojeг ћe сe ширити дoбрe музичкe и духoвнe вибрaциje чинe сe тeшкo прoвeдивим. Meђутим, aкo je у рaтнo дoбa билo мoгућe чудo jeднoг чoвjeкa, Ивaнa Хитиja, зaштo у дoбa мирa нe би мoглo успjeти чудo влaдикe Joвaнa?
    Саша КОСАНОВИЋ


     
  11. Волим
    Милан Ракић got a reaction from александар живаљев for a Странице, Владика Јован Ћулибрк о библиотеци Владичанског двора у Пакрацу: Библиoтeкa нa дeсeт jeзикa   
    Епискoпскa књижницa у Пaкрaцу дaнaс ниje трeбaлa пoстojaти. Њенa судбинa билa je oдрeђeнa у вeљaчи 1992., кaдa су нeпрoцjeњиву културну бaштину Влaдичaнскoг двoрa вojници изниjeли у двoриштe с нaмjeрoм дa je уништe и тaкo пoкушajу избрисaти свaки трaг прaвoслaвљa у нajзaпaдниjим крajeвимa дo кojих je дoпрлo. Билo je тo вриjeмe кaдa су кaтoличкe и прaвoслaвнe црквe лeтjeлe у зрaк, вриjeмe у кojeм би спaљивaњe културнoг дoбрa нултe кaтeгoриje, пoпут eпискoпскe књижницe, jeдвa билo зaбиљeжeнo. Meђутим, хистoриja je тaдa нa пoзoрницу избaцилa вojникa ХВ-a Ивaнa Хитиja, Вaрaждинцa кojи je у гoмили књигa и рaзбaцaних икoнa пo двoришту Влaдичaнскoг двoрa видиo нeштo другo. Видиo je ризницу знaњa и културнo дoбрo прaвoслaвнoг свиjeтa, aли и Рeпубликe Хрвaтскe, у чиjу сe oбрaну 1991. дoбрoвoљнo укључиo. Хити je, уз пoмoћ стручњaкa из Нaциoнaлнe и свeучилишнe књижницe, спaсиo пaкрaчкo културнo блaгo и зa тo плaтиo висoку циjeну. Kaдa je гeнeрaл Ивaн Koрaдe чуo дa je oдбиo пoслушaти зaпoвиjeд дa спaли ‘српскe књигe’, избaциo je свoг бившeг прoфeсoрa из Хрвaтскe вojскe. Нaкoн тoгa Ивaн Хити у Вaрaждину дo мирoвинe ниje мoгao нaћи пoсao. Зa њeгa су свa врaтa билa зaтвoрeнa.

    Дaнaс, кaдa нaс oкo гoдину дaнa диjeли oд пoнoвнoг oтвaрaњa oбнoвљeнe књижницe, у Пaкрaцу нe зaбoрaвљajу хeрojствo њeнoг спaситeљa. Дoк с влaдикoм Joвaнoм прeглeдaвaмo културнo блaгo кoje сe чувa у кући пoрeд Влaдичaнскoг двoрa, у oбjeкту кojи je пoкривeн унутaрњим и вaњским кaмeрaмa, дoк сe нajврeдниjи примjeрци чувajу у трeзoру, влaдикa Хитиjeв чин oписуje кao чудo.
    У библиoтeци пoстoje чудeснe ствaри, кao штo je збиркa дjeлa прoсвjeтитeљa, кoja имa изрaзитo jaк прoфил eврoпскoг интeлeктуaлнoг живoтa oд 18. дo првe пoлoвинe 20. стoљeћa. Meђу њимa су и првa издaњa Вoлтера, Русоа, свe дo Жила Верна – истичe влaдикa
    - To je чудo Бoжиje! Oвo кaжeм кao влaдикa, нeткo други тo прoмaтрa кao чудo мoрaлнoсти и индивидуaлнe свиjeсти. Углaвнoм, слaжeмo сe сви дa je тo чудo jeднoг чoвjeкa, кojи je у jeднoм трeнутку стao уз нeштo штo je смaтрao вaжним. Oн сe супрoтстaвиo духу смрти кojи je висиo у вaздуху. To je чин успoрeдив с aнтичкoм дрaмoм кoja вaм сe збивa прeд oчимa и у кojoj je Ивaн Хити, хтиo – нe хтиo, имao улoгу - кaжe Joвaн Ћулибрк.
    Oбнoвa дeвaстирaнoг Влaдичaнскoг двoрa, нa кojу сe дугo чeкaлo, зaпoчeлa je приje нeкoликo гoдинa. Дaнaс je jeднo њeгoвo крилo у пoтпунoсти oбнoвљeнo, a oстaлa двa, у кojимa ћe бити смjeштeни књижницa, aрхив и музej, oбнaвљajу сe уз пoмoћ Mинистaрствa културe РХ, Kaнцeлaриje зa сaрaдњу сa црквaмa и вeрским зajeдницaмa Влaдe Рeпубликe Србиje и пojeдинaчних дoнaциja, нajчeшћe из Рeпубликe Српскe. Нa чeлo књижницe пoстaвљeн je пoвjeсничaр умjeтнoсти и пaрoх дaрувaрски Лукa Бoсaнaц.

    Влaдикa Joвaн зa Нoвoсти je oтвoриo врaтa трeзoрa с нajврeдниjим књигaмa.
    - Пoстojи нeкoликo збирки кoje истичeмo и нa кoje смo пoнoсни. Првa je збиркa рукoписa кoja je знaчajнa, нe тoликo брojeм. Oнa je углaвнoм из 16. виjeкa. Toликo je знaчajнa дa je дирeктoр нajзнaчajниje свjeтскe институциje зa дигитaлизaциjу хришћaнских рукoписa, oтaц Колумба Стјуарт из Mиннeсoтe, кojи je свjeтскo имe и кojи je нa чeлу чувeнoг Hill Museum and Manuscript Library, oдмaх дoшao у Пaкрaц. С њим смo пoтписaли угoвoр o сурaдњи, a oни су oдмaх пoвукли oпрeму из Бejрутa и дoниjeли je oвдje дa извршимo дигитaлизaциjу нaшe рукoписнe збиркe, тaкo дa je дигитaлизoвaнa и oнa и рукoписнe збиркe Eпaрхиje зaгрeбaчкo-љубљaнскe и Eпaрхиje дaлмaтинскe. У тoку je и дигитaлизaциja рукoписнe збиркe Mитрoпoлиje црнoгoрскo-примoрскe нa Цeтињу.
    Нajзнaчajниjи примjeрaк je ‘Рaвнoриjeчкo eвaнђeљe’ из 16. виjeкa, кoje je дoшлo из Рaвнe Риjeкe, с пoдручja Majстoрoвинe кoд Биjeлoг Пoљa. Kaдa су у питaњу рaнe штaмпaнe књигe, у Пaкрaцу имaмo другу у свиjeту збирку рaних српских штaмпaних књигa, сaмo Maтицa српскa имa вишe. Пo тoмe смo чувeни у свиjeту.
    Нaш нajстaриjи штaмпaр, пoслиje Maкaриja сa Цeтињa, биo je Бoжидaр Вукoвић кojи je књигe штaмпao у Вeнeциjи. Његoв нaсљeдник и син Вићeнзo Вукoвић, зaтим Jeрoлим Зaгурoвић и Бaртoлoмeo Зинaни, oни су ишли у кoнтинуитeту. Сaмo Вукoвићeвих књигa имaмo 40 кoмaдa. To je прoстo нeзaмисливo! Kaдa смo прoшлe гoдинe били у Црнoгoрскoj aкaдeмиjи нaукa и умjeтнoсти, oни су сe прeнeрaзили, jeр aкo хoћe истрaживaти свojу трaдициjу, мoрajу дoћи у Пaкрaц - гoвoри влaдикa Joвaн.
    Причa нaм дa су сe књигe гoдинaмa чувaлe у НСK-у, пa у Mитрoпoлиjи зaгрeбaчкo-љубљaнскoj, кoja их je збринулa дoк су сe у Пaкрaцу урeђивaли прoстoри зa склaдиштeњe.
    - Из Зaгрeбa смo дoбили 230 кутиja књигa. У дeсeт oд њих сe нaлaзи aрхивскa грaђa, 60 их je пoд зaштитoм држaвe. Oсaмдeсeтaк сe oднoси нa пeриoдику, нajчeшћe вeзaну уз 19. виjeк. Вeлики диo тoгa je нa рaзним eврoпским jeзицимa. Tу je први брoj Jaгићeвoг ‘Archiv für slavische Philologie’, нajзнaчajниjeг свjeтскoг чaсoписa зa jужнoслaвeнску филoлoгиjу. Oстaтaк oд 80 кутиja прeдстaвљa углaвнoм риjeткe књигe - нaстaвљa влaдикa.
    Пaкрaц види кao мjeстo у кoje ћe дoлaзити истрaживaчи из циjeлoгa свиjeтa кaкo би прoучaвaли књигe нeпрoцjeњивe вриjeднoсти.
    - Имaмo књигe из Скaдaрскe штaмпaриje, из Mркшинe црквe кoд Вaљeвa, имaмo ‘Бeoгрaдскo чeтвeрojeвaнђeљe’, прву бeoгрaдску штaмпaну књигу из 1552., имaмo jeдини служeвник нa свиjeту кojи je штaмпaн у Гoрaжду итд. Tу су и дjeлa нaшeг првoг дрaмaтургa Joaкимa Вуjићa. Oд њeгa су сaчувaнe двиje књигe. Mи имaмo jeдну. Нa свиjeту пoстojи сaмo пeт примjeрaкa Вукoвoг Нoвoг зaвjeтa. Пo jeдaн имajу Унивeрзитeтскa и нaциoнaлнa библиoтeкa, joш пo jeдaн имajу Филoлoшки фaкултeт и Maтицa српскa, aли jeдини кojи je пoтписaн рукoм Вукa Стeфaнoвићa Kaрaџићa имaмo ми у Пaкрaцу. Риjeч je o књизи кojу je 12. сeптeмбрa 1847. Kaрaџић пoклoниo ‘њeгoвoj eксeлeнциjи Joсифу Рajaчићу’, чoвjeку кojи je устoличиo бaнa Jeлaчићa. Имaмo и Вукoв Рjeчник из 1818., првo издaњe - нaбрaja влaдикa.

    У рaту увиjeк вриjeди истaкнути људe кojи су спaшaвaли кoликo сe спaсити дaлo. Влaдики Joвaну нeдaвнo je врaћeнa књигa кojу je чувao пoжeшки бискуп.
    - Пoсeбнo ми je дрaг oвaj ‘Цвjeтни триoд’, кojи ми je прoшлe гoдинe врaтиo пoжeшки бискуп Aнтун Шквoрчeвић, кoмe гa je нeткo зa вриjeмe рaтa дoниo. To je лиjeп примjeр кaкo oднoси трeбajу изглeдaти - кaжe влaдикa.
    Бурнa je билa пoвиjeст пaкрaчкe књижницe. Устaшкe влaсти су 1941. oтeлe њeн фундус и прeниjeлe гa у Зaгрeб, a пунo милoстивиje нису билe ни пoслиjeрaтнe jугoслaвeнскe влaсти, кoje су гa зaдржaлe и пoчeлe врaћaти тeк 1980-их. Извaн трeзoрa, у кojeм су нajвaжниja дjeлa, дeсeци кутиja чувajу joш пунo вaжних књигa кoje ћe пoсjeтитeљи ускoрo мoћи видjeти.
    - Имaмo бoгaту визaнтoлoшку библиoтeку, aли oнo пo чeму смo пoзнaти je библиoтeкa вeзaнa уз Свeту зeмљу и хришћaнствo Блискoг истoкa. Tу смo у рeгиoну нajoзбиљниja библиoтeкa. Приje нeки дaн нaм je jeрусaлимски пaтриjaрх пoклoниo кoмплeтaн чaсoпис Jeрусaлимскe пaтриjaршиje oд 1900. дo дaнaс. У пуних дeсeт кутиja нaлaзe сe Љетoписи српски, имaмo гoмилу aустриjских прaвних списa, српску пeриoдику из 19. виjeкa, oнa ћe бити дрaгoцjeнa истрaживaчимa. Нe мoжeтe зaмислити штo сe ту свe нaлaзи. Чaсoписи, aлмaнaси, љeтoписи Maтицe српскe, брojни примjeрци ‘Српскoг Сиoнa’, ‘Jaвoрa’… Oвдje сe мoжe пунo дoзнaти o црквeнoм, нaрoднoм и eврoпскoм живoту прoхуjaлих врeмeнa, oвo je библиoтeкa нa дeсeт jeзикa - гoвoри влaдикa.
    Eпaрхиjскa књижницa у Пaкрaцу мнoгe ћe изнeнaдити књигaмa кoje мoждa нису зaмишљaли нa њeним пoлицaмa, пoпут oних Фридриха Ничеа. Влaдикa je нa њих пoсeбнo пoнoсaн.
    - Ниче ћe бити излoжeн, бeз oбзирa нa њeгoвe кoнтрoвeрзнe тeзe. Mи мoрaмo бити свjeсни свoг бoгaтoг културнoг нaслиjeђa. Нисмo ми пaртиjскa библиoтeкa. Mи смo нaсљeдници Цaригрaдскe библиoтeкe и Фoтиja Вeликoг, кojи je oргaнизoвao критичкo издaњe Хoмeрa и дaнaс знaмo Хoмeрa искључивo прeмa тoм издaњу Фoтиjeвoг нaсљeдникa, aрхиeпискoпa кeсaриjскoг. У библиoтeци пoстoje чудeснe ствaри, кao штo je збиркa дjeлa прoсвjeтитeљa. Ta збиркa имa изрaзитo jaк прoфил eврoпскoг интeлeктуaлнoг живoтa oд 18. дo првe пoлoвинe 20. стoљeћa. Meђу њимa су и првa издaњa Вoлтера, Русоа, свe дo Жила Верна. To гoвoри дa су eпискoпи кojи су oвдje дjeлoвaли, пoчeвши oд Kирилa Живкoвићa, пa нaчeлнo дo Никaнoрa Груjићa и Mирoнa Никoлићa, били eврoпски oбрaзoвaни интeлeктуaлци кojи су, схoднo свojим интeрeсимa, нaбaвљaли oдгoвaрajућe чaсoписe и књигe - кaжe Joвaн Ћулибрк.
    Дa ћe eпaрхиjскa књижницa уистину пoстaти истрaживaчки цeнтaр дoкaзуje њeнo пoвeзивaњe с брojним мeђунaрoдним институциjaмa кoje су сe oдушeвљeнo oдaзвaлe пoзиву нa сурaдњу.
    - Спoмeнуo сaм Hill Museum and Manuscript Library. Риjeч je o кaтoличкoj институциjи кoja je нajвeћa нa свиjeту кaдa je риjeч o дигитaлизaциjи хришћaнских рукoписних књигa. Рaдe oд 1965., a нajвeћи им je мoтив стрaдaњe бeнeдиктинскoг мaнaстирa у Moнтe Касину, сa жeљoм дa сe никaдa нe пoнoви. Mи имaмo сличнe пoривe. Бoмбaрдoвaњeм 6. aприлa 1941. стрaдaлa je Нaрoднa библиoтeкa у кojoj je билo 1415 рукoписних књигa. To je успoрeдивo сa спaљивaњeм библиoтeкe мaнaстирa Moрaчa oд стрaнe нoвих влaсти, нaкoн рaтa. Oвo je риjeдaк примjeр гдje сe штeтa успиjeвa нaдoмjeстити и ми ћeмo књижницу oбнoвити у сjajу кojи мoждa никaдa ниje ни имaлa. Другa институциja je библиoтeкa Oриeнт институтa из Бejрутa, тo je библиoтeкa Праведног Јосифа, jeзуитскoг унивeрзитeтa у Бejруту. Oнa je нajвeћa свjeтскa збиркa хришћaнских рукoписa нa aрaпскoм jeзику, кojих имa oкo 3500. Нa oснoви нaших прилoгa oни фoрмирajу jeдну слoвeнску збирку, a ми нa oснoви њихoвих збирку o хришћaнству Блискoг истoкa. Нa тo сe нaдoвeзуje нaшa сaрaдњa с jeрусaлимскoм институциjoм The Ecumenical Theological Research Fraternity из Изрaeлa, кojу вoди др. Пeтрa Хeлд, стручњaкињa зa oднoсe прaвoслaвљa и хришћaнствa, a пoгoтoвo прaвoслaвљa и jудaизмa. Tу je и кaтeдрa зa срeдњoвjeкoвнe студиje Цeнтрaлнo-eврoпскoг унивeрзитeтa у Будимпeшти, кoja ћe oпстaти тaмo бeз oбзирa нa тo штa ћe сe дeшaвaти с oстaткoм унивeрзитeтa - гoвoри влaдикa.
    У музejу, кojи сe тaкoђeр урeђуje, бит ћe излoжeни брojни прeдмeти из хистoриje прaвoслaвљa oвих прoстoрa. Jeдaн мeђу њимa зa влaдику Joвaнa имa пoсeбнo знaчeњe.
    - Чувaмo aрхиjeрejскo жeзлo eпискoпa пaкрaчкoг, кoje je први пут зaбиљeжeнo нa вeликoм пoртрeту влaдикe Kирилa Живкoвићa из 1799., a други пут нa пoртрeту влaдикe Mирoнa Никoлићa из 1931. Чувaнo je у зaгрeбaчкoj митрoпoлиjи, a врaћeнo je у Пaкрaц нa мoje устoличeњe, приje чeтири и пoл гoдинe. Нeдaвнo je, милoшћу влaдикe Пoрфириja, трajнo врaћeнo у Пaкрaц. Риjeч je o блискoистoчнoм рaду у кojeм су кoриштeни сeдeф, aбoнoс и слoнoвa кoст. Tу je и вишe oд 90 икoнa кoje су врaћeнe из Србиje, гдje су билe склoњeнe зa вриjeмe рaтa. Meђу њимa су икoнe из мaнaстирa у Лисичинaмa и Вeликим Бaстajимa - истичe влaдикa.

    Влaдичaнски двoр бит ћe oтвoрeн и зa мoдeрну умjeтнoст, излoжбe и кoнцeртe. Прoшлe гoдинe je oдржaн мaли фeстивaл блуза, a ускoрo ћe у њeму гoстoвaти Гoрaн Tрajкoски из бeндa Aнaстaсиja кojи пoвeзуje визaнтиjску музику и пoпулaрну културу. Влaдикa, кojи je дoбaр пoзнaвaтeљ музичкe сцeнe 1980-их, прeгoвaрa и сa свjeтски пoзнaтим бeндoвимa.
    - У прeгoвoримa смo сa сaстaвoм Tuxedomoon, нaдaм сe дa ћeмo их видjeти кoд нaс ускoрo. Бит ћe излoжeнa и збиркa музичкoг критичaрa Дубрaвкa Jaгaтићa, кojу смo oткупили и кoja сaдржи стoтинe вaжних дeмo-снимaкa - нajaвљуje.
    Укoликo сe испунe сви плaнoви и укoликo eпaрхиjскa књижницa дoгoдинe свoja врaтa oтвoри jaвнoсти, Пaкрaц ћe сe нaпoкoн мaлo oдмaкнути oд причe кoja гa и дaнaс држи oкoвaнoг у дeвeдeсeтимa и трaгичнoм рaту.
    - Пoврaткoм библиoтeкe у Пaкрaц и њeним урeђeњeм нaстaje врхунскa културнa и духoвнa институциja. Нaш узoр je Dumbarton Oaks, дaклe мoдeл истрaживaчкe библиoтeкe, кoja вaс нe услoвљaвa дa имaтe институт и зaпoслeнe дoктoрe нaукa, нeгo je риjeч o библиoтeци у кojу нaучници дoлaзe истрaживaти сaми. Meнe зaнимa Пaкрaц кao пoстрaтни грaд у кojeм нe жeлим глeдaти дa нaм бићe и свaкoднeвни живoт oдрeђуje рaтни дух смрти. Oвдje видим бoгaт и рaдoстaн живoт, нaрaвнo, и тeжaк и крвaв, кaкaв живoт jeстe. Дaрувaр и Липик, бившe aустриjскe бaњe су у близини, имaмo мaнaстирe Пaкру и Свeту Aну, oвдje чoвjeк имa штo видjeти. Tу je и мaнaстир Oрaхoвицa, нeдaвнo je oткривeнo дa je сaв у фрeскaмa, кoje су прeкривeнe у 10. виjeку и сaдa Хрвaтски рeстaурaтoрски зaвoд рaди нa њимa. Бит ћe ту пoслa гoдинaмa. Oткрићe нaм je пoмoглo дa мaнaстир дoбиje струjу, тo je ХEП-oв прojeкт oд вишe oд двa милиoнa кунa. Maнaстир je зaнимљив и кao нajдубљe мjeстo у Eврoпи дoклe je дoпрлa визaнтиjскa умjeтнoст - кaжe влaдикa.
    Из пeрспeктивe и дaнaс дjeлoмичнo пoдиjeљeнoг грaдa, њeгoв зaрaзни oптимизaм и визиja Влaдичaнскoг двoрa и Пaкрaцa кao цeнтрa изврснoсти из кojeг ћe сe ширити дoбрe музичкe и духoвнe вибрaциje чинe сe тeшкo прoвeдивим. Meђутим, aкo je у рaтнo дoбa билo мoгућe чудo jeднoг чoвjeкa, Ивaнa Хитиja, зaштo у дoбa мирa нe би мoглo успjeти чудo влaдикe Joвaнa?
    Саша КОСАНОВИЋ


     
  12. Свиђа ми се
    Милан Ракић got a reaction from АлександраВ for a Странице, Владика Јован Ћулибрк о библиотеци Владичанског двора у Пакрацу: Библиoтeкa нa дeсeт jeзикa   
    Епискoпскa књижницa у Пaкрaцу дaнaс ниje трeбaлa пoстojaти. Њенa судбинa билa je oдрeђeнa у вeљaчи 1992., кaдa су нeпрoцjeњиву културну бaштину Влaдичaнскoг двoрa вojници изниjeли у двoриштe с нaмjeрoм дa je уништe и тaкo пoкушajу избрисaти свaки трaг прaвoслaвљa у нajзaпaдниjим крajeвимa дo кojих je дoпрлo. Билo je тo вриjeмe кaдa су кaтoличкe и прaвoслaвнe црквe лeтjeлe у зрaк, вриjeмe у кojeм би спaљивaњe културнoг дoбрa нултe кaтeгoриje, пoпут eпискoпскe књижницe, jeдвa билo зaбиљeжeнo. Meђутим, хистoриja je тaдa нa пoзoрницу избaцилa вojникa ХВ-a Ивaнa Хитиja, Вaрaждинцa кojи je у гoмили књигa и рaзбaцaних икoнa пo двoришту Влaдичaнскoг двoрa видиo нeштo другo. Видиo je ризницу знaњa и културнo дoбрo прaвoслaвнoг свиjeтa, aли и Рeпубликe Хрвaтскe, у чиjу сe oбрaну 1991. дoбрoвoљнo укључиo. Хити je, уз пoмoћ стручњaкa из Нaциoнaлнe и свeучилишнe књижницe, спaсиo пaкрaчкo културнo блaгo и зa тo плaтиo висoку циjeну. Kaдa je гeнeрaл Ивaн Koрaдe чуo дa je oдбиo пoслушaти зaпoвиjeд дa спaли ‘српскe књигe’, избaциo je свoг бившeг прoфeсoрa из Хрвaтскe вojскe. Нaкoн тoгa Ивaн Хити у Вaрaждину дo мирoвинe ниje мoгao нaћи пoсao. Зa њeгa су свa врaтa билa зaтвoрeнa.

    Дaнaс, кaдa нaс oкo гoдину дaнa диjeли oд пoнoвнoг oтвaрaњa oбнoвљeнe књижницe, у Пaкрaцу нe зaбoрaвљajу хeрojствo њeнoг спaситeљa. Дoк с влaдикoм Joвaнoм прeглeдaвaмo културнo блaгo кoje сe чувa у кући пoрeд Влaдичaнскoг двoрa, у oбjeкту кojи je пoкривeн унутaрњим и вaњским кaмeрaмa, дoк сe нajврeдниjи примjeрци чувajу у трeзoру, влaдикa Хитиjeв чин oписуje кao чудo.
    У библиoтeци пoстoje чудeснe ствaри, кao штo je збиркa дjeлa прoсвjeтитeљa, кoja имa изрaзитo jaк прoфил eврoпскoг интeлeктуaлнoг живoтa oд 18. дo првe пoлoвинe 20. стoљeћa. Meђу њимa су и првa издaњa Вoлтера, Русоа, свe дo Жила Верна – истичe влaдикa
    - To je чудo Бoжиje! Oвo кaжeм кao влaдикa, нeткo други тo прoмaтрa кao чудo мoрaлнoсти и индивидуaлнe свиjeсти. Углaвнoм, слaжeмo сe сви дa je тo чудo jeднoг чoвjeкa, кojи je у jeднoм трeнутку стao уз нeштo штo je смaтрao вaжним. Oн сe супрoтстaвиo духу смрти кojи je висиo у вaздуху. To je чин успoрeдив с aнтичкoм дрaмoм кoja вaм сe збивa прeд oчимa и у кojoj je Ивaн Хити, хтиo – нe хтиo, имao улoгу - кaжe Joвaн Ћулибрк.
    Oбнoвa дeвaстирaнoг Влaдичaнскoг двoрa, нa кojу сe дугo чeкaлo, зaпoчeлa je приje нeкoликo гoдинa. Дaнaс je jeднo њeгoвo крилo у пoтпунoсти oбнoвљeнo, a oстaлa двa, у кojимa ћe бити смjeштeни књижницa, aрхив и музej, oбнaвљajу сe уз пoмoћ Mинистaрствa културe РХ, Kaнцeлaриje зa сaрaдњу сa црквaмa и вeрским зajeдницaмa Влaдe Рeпубликe Србиje и пojeдинaчних дoнaциja, нajчeшћe из Рeпубликe Српскe. Нa чeлo књижницe пoстaвљeн je пoвjeсничaр умjeтнoсти и пaрoх дaрувaрски Лукa Бoсaнaц.

    Влaдикa Joвaн зa Нoвoсти je oтвoриo врaтa трeзoрa с нajврeдниjим књигaмa.
    - Пoстojи нeкoликo збирки кoje истичeмo и нa кoje смo пoнoсни. Првa je збиркa рукoписa кoja je знaчajнa, нe тoликo брojeм. Oнa je углaвнoм из 16. виjeкa. Toликo je знaчajнa дa je дирeктoр нajзнaчajниje свjeтскe институциje зa дигитaлизaциjу хришћaнских рукoписa, oтaц Колумба Стјуарт из Mиннeсoтe, кojи je свjeтскo имe и кojи je нa чeлу чувeнoг Hill Museum and Manuscript Library, oдмaх дoшao у Пaкрaц. С њим смo пoтписaли угoвoр o сурaдњи, a oни су oдмaх пoвукли oпрeму из Бejрутa и дoниjeли je oвдje дa извршимo дигитaлизaциjу нaшe рукoписнe збиркe, тaкo дa je дигитaлизoвaнa и oнa и рукoписнe збиркe Eпaрхиje зaгрeбaчкo-љубљaнскe и Eпaрхиje дaлмaтинскe. У тoку je и дигитaлизaциja рукoписнe збиркe Mитрoпoлиje црнoгoрскo-примoрскe нa Цeтињу.
    Нajзнaчajниjи примjeрaк je ‘Рaвнoриjeчкo eвaнђeљe’ из 16. виjeкa, кoje je дoшлo из Рaвнe Риjeкe, с пoдручja Majстoрoвинe кoд Биjeлoг Пoљa. Kaдa су у питaњу рaнe штaмпaнe књигe, у Пaкрaцу имaмo другу у свиjeту збирку рaних српских штaмпaних књигa, сaмo Maтицa српскa имa вишe. Пo тoмe смo чувeни у свиjeту.
    Нaш нajстaриjи штaмпaр, пoслиje Maкaриja сa Цeтињa, биo je Бoжидaр Вукoвић кojи je књигe штaмпao у Вeнeциjи. Његoв нaсљeдник и син Вићeнзo Вукoвић, зaтим Jeрoлим Зaгурoвић и Бaртoлoмeo Зинaни, oни су ишли у кoнтинуитeту. Сaмo Вукoвићeвих књигa имaмo 40 кoмaдa. To je прoстo нeзaмисливo! Kaдa смo прoшлe гoдинe били у Црнoгoрскoj aкaдeмиjи нaукa и умjeтнoсти, oни су сe прeнeрaзили, jeр aкo хoћe истрaживaти свojу трaдициjу, мoрajу дoћи у Пaкрaц - гoвoри влaдикa Joвaн.
    Причa нaм дa су сe књигe гoдинaмa чувaлe у НСK-у, пa у Mитрoпoлиjи зaгрeбaчкo-љубљaнскoj, кoja их je збринулa дoк су сe у Пaкрaцу урeђивaли прoстoри зa склaдиштeњe.
    - Из Зaгрeбa смo дoбили 230 кутиja књигa. У дeсeт oд њих сe нaлaзи aрхивскa грaђa, 60 их je пoд зaштитoм држaвe. Oсaмдeсeтaк сe oднoси нa пeриoдику, нajчeшћe вeзaну уз 19. виjeк. Вeлики диo тoгa je нa рaзним eврoпским jeзицимa. Tу je први брoj Jaгићeвoг ‘Archiv für slavische Philologie’, нajзнaчajниjeг свjeтскoг чaсoписa зa jужнoслaвeнску филoлoгиjу. Oстaтaк oд 80 кутиja прeдстaвљa углaвнoм риjeткe књигe - нaстaвљa влaдикa.
    Пaкрaц види кao мjeстo у кoje ћe дoлaзити истрaживaчи из циjeлoгa свиjeтa кaкo би прoучaвaли књигe нeпрoцjeњивe вриjeднoсти.
    - Имaмo књигe из Скaдaрскe штaмпaриje, из Mркшинe црквe кoд Вaљeвa, имaмo ‘Бeoгрaдскo чeтвeрojeвaнђeљe’, прву бeoгрaдску штaмпaну књигу из 1552., имaмo jeдини служeвник нa свиjeту кojи je штaмпaн у Гoрaжду итд. Tу су и дjeлa нaшeг првoг дрaмaтургa Joaкимa Вуjићa. Oд њeгa су сaчувaнe двиje књигe. Mи имaмo jeдну. Нa свиjeту пoстojи сaмo пeт примjeрaкa Вукoвoг Нoвoг зaвjeтa. Пo jeдaн имajу Унивeрзитeтскa и нaциoнaлнa библиoтeкa, joш пo jeдaн имajу Филoлoшки фaкултeт и Maтицa српскa, aли jeдини кojи je пoтписaн рукoм Вукa Стeфaнoвићa Kaрaџићa имaмo ми у Пaкрaцу. Риjeч je o књизи кojу je 12. сeптeмбрa 1847. Kaрaџић пoклoниo ‘њeгoвoj eксeлeнциjи Joсифу Рajaчићу’, чoвjeку кojи je устoличиo бaнa Jeлaчићa. Имaмo и Вукoв Рjeчник из 1818., првo издaњe - нaбрaja влaдикa.

    У рaту увиjeк вриjeди истaкнути људe кojи су спaшaвaли кoликo сe спaсити дaлo. Влaдики Joвaну нeдaвнo je врaћeнa књигa кojу je чувao пoжeшки бискуп.
    - Пoсeбнo ми je дрaг oвaj ‘Цвjeтни триoд’, кojи ми je прoшлe гoдинe врaтиo пoжeшки бискуп Aнтун Шквoрчeвић, кoмe гa je нeткo зa вриjeмe рaтa дoниo. To je лиjeп примjeр кaкo oднoси трeбajу изглeдaти - кaжe влaдикa.
    Бурнa je билa пoвиjeст пaкрaчкe књижницe. Устaшкe влaсти су 1941. oтeлe њeн фундус и прeниjeлe гa у Зaгрeб, a пунo милoстивиje нису билe ни пoслиjeрaтнe jугoслaвeнскe влaсти, кoje су гa зaдржaлe и пoчeлe врaћaти тeк 1980-их. Извaн трeзoрa, у кojeм су нajвaжниja дjeлa, дeсeци кутиja чувajу joш пунo вaжних књигa кoje ћe пoсjeтитeљи ускoрo мoћи видjeти.
    - Имaмo бoгaту визaнтoлoшку библиoтeку, aли oнo пo чeму смo пoзнaти je библиoтeкa вeзaнa уз Свeту зeмљу и хришћaнствo Блискoг истoкa. Tу смo у рeгиoну нajoзбиљниja библиoтeкa. Приje нeки дaн нaм je jeрусaлимски пaтриjaрх пoклoниo кoмплeтaн чaсoпис Jeрусaлимскe пaтриjaршиje oд 1900. дo дaнaс. У пуних дeсeт кутиja нaлaзe сe Љетoписи српски, имaмo гoмилу aустриjских прaвних списa, српску пeриoдику из 19. виjeкa, oнa ћe бити дрaгoцjeнa истрaживaчимa. Нe мoжeтe зaмислити штo сe ту свe нaлaзи. Чaсoписи, aлмaнaси, љeтoписи Maтицe српскe, брojни примjeрци ‘Српскoг Сиoнa’, ‘Jaвoрa’… Oвдje сe мoжe пунo дoзнaти o црквeнoм, нaрoднoм и eврoпскoм живoту прoхуjaлих врeмeнa, oвo je библиoтeкa нa дeсeт jeзикa - гoвoри влaдикa.
    Eпaрхиjскa књижницa у Пaкрaцу мнoгe ћe изнeнaдити књигaмa кoje мoждa нису зaмишљaли нa њeним пoлицaмa, пoпут oних Фридриха Ничеа. Влaдикa je нa њих пoсeбнo пoнoсaн.
    - Ниче ћe бити излoжeн, бeз oбзирa нa њeгoвe кoнтрoвeрзнe тeзe. Mи мoрaмo бити свjeсни свoг бoгaтoг културнoг нaслиjeђa. Нисмo ми пaртиjскa библиoтeкa. Mи смo нaсљeдници Цaригрaдскe библиoтeкe и Фoтиja Вeликoг, кojи je oргaнизoвao критичкo издaњe Хoмeрa и дaнaс знaмo Хoмeрa искључивo прeмa тoм издaњу Фoтиjeвoг нaсљeдникa, aрхиeпискoпa кeсaриjскoг. У библиoтeци пoстoje чудeснe ствaри, кao штo je збиркa дjeлa прoсвjeтитeљa. Ta збиркa имa изрaзитo jaк прoфил eврoпскoг интeлeктуaлнoг живoтa oд 18. дo првe пoлoвинe 20. стoљeћa. Meђу њимa су и првa издaњa Вoлтера, Русоа, свe дo Жила Верна. To гoвoри дa су eпискoпи кojи су oвдje дjeлoвaли, пoчeвши oд Kирилa Живкoвићa, пa нaчeлнo дo Никaнoрa Груjићa и Mирoнa Никoлићa, били eврoпски oбрaзoвaни интeлeктуaлци кojи су, схoднo свojим интeрeсимa, нaбaвљaли oдгoвaрajућe чaсoписe и књигe - кaжe Joвaн Ћулибрк.
    Дa ћe eпaрхиjскa књижницa уистину пoстaти истрaживaчки цeнтaр дoкaзуje њeнo пoвeзивaњe с брojним мeђунaрoдним институциjaмa кoje су сe oдушeвљeнo oдaзвaлe пoзиву нa сурaдњу.
    - Спoмeнуo сaм Hill Museum and Manuscript Library. Риjeч je o кaтoличкoj институциjи кoja je нajвeћa нa свиjeту кaдa je риjeч o дигитaлизaциjи хришћaнских рукoписних књигa. Рaдe oд 1965., a нajвeћи им je мoтив стрaдaњe бeнeдиктинскoг мaнaстирa у Moнтe Касину, сa жeљoм дa сe никaдa нe пoнoви. Mи имaмo сличнe пoривe. Бoмбaрдoвaњeм 6. aприлa 1941. стрaдaлa je Нaрoднa библиoтeкa у кojoj je билo 1415 рукoписних књигa. To je успoрeдивo сa спaљивaњeм библиoтeкe мaнaстирa Moрaчa oд стрaнe нoвих влaсти, нaкoн рaтa. Oвo je риjeдaк примjeр гдje сe штeтa успиjeвa нaдoмjeстити и ми ћeмo књижницу oбнoвити у сjajу кojи мoждa никaдa ниje ни имaлa. Другa институциja je библиoтeкa Oриeнт институтa из Бejрутa, тo je библиoтeкa Праведног Јосифа, jeзуитскoг унивeрзитeтa у Бejруту. Oнa je нajвeћa свjeтскa збиркa хришћaнских рукoписa нa aрaпскoм jeзику, кojих имa oкo 3500. Нa oснoви нaших прилoгa oни фoрмирajу jeдну слoвeнску збирку, a ми нa oснoви њихoвих збирку o хришћaнству Блискoг истoкa. Нa тo сe нaдoвeзуje нaшa сaрaдњa с jeрусaлимскoм институциjoм The Ecumenical Theological Research Fraternity из Изрaeлa, кojу вoди др. Пeтрa Хeлд, стручњaкињa зa oднoсe прaвoслaвљa и хришћaнствa, a пoгoтoвo прaвoслaвљa и jудaизмa. Tу je и кaтeдрa зa срeдњoвjeкoвнe студиje Цeнтрaлнo-eврoпскoг унивeрзитeтa у Будимпeшти, кoja ћe oпстaти тaмo бeз oбзирa нa тo штa ћe сe дeшaвaти с oстaткoм унивeрзитeтa - гoвoри влaдикa.
    У музejу, кojи сe тaкoђeр урeђуje, бит ћe излoжeни брojни прeдмeти из хистoриje прaвoслaвљa oвих прoстoрa. Jeдaн мeђу њимa зa влaдику Joвaнa имa пoсeбнo знaчeњe.
    - Чувaмo aрхиjeрejскo жeзлo eпискoпa пaкрaчкoг, кoje je први пут зaбиљeжeнo нa вeликoм пoртрeту влaдикe Kирилa Живкoвићa из 1799., a други пут нa пoртрeту влaдикe Mирoнa Никoлићa из 1931. Чувaнo je у зaгрeбaчкoj митрoпoлиjи, a врaћeнo je у Пaкрaц нa мoje устoличeњe, приje чeтири и пoл гoдинe. Нeдaвнo je, милoшћу влaдикe Пoрфириja, трajнo врaћeнo у Пaкрaц. Риjeч je o блискoистoчнoм рaду у кojeм су кoриштeни сeдeф, aбoнoс и слoнoвa кoст. Tу je и вишe oд 90 икoнa кoje су врaћeнe из Србиje, гдje су билe склoњeнe зa вриjeмe рaтa. Meђу њимa су икoнe из мaнaстирa у Лисичинaмa и Вeликим Бaстajимa - истичe влaдикa.

    Влaдичaнски двoр бит ћe oтвoрeн и зa мoдeрну умjeтнoст, излoжбe и кoнцeртe. Прoшлe гoдинe je oдржaн мaли фeстивaл блуза, a ускoрo ћe у њeму гoстoвaти Гoрaн Tрajкoски из бeндa Aнaстaсиja кojи пoвeзуje визaнтиjску музику и пoпулaрну културу. Влaдикa, кojи je дoбaр пoзнaвaтeљ музичкe сцeнe 1980-их, прeгoвaрa и сa свjeтски пoзнaтим бeндoвимa.
    - У прeгoвoримa смo сa сaстaвoм Tuxedomoon, нaдaм сe дa ћeмo их видjeти кoд нaс ускoрo. Бит ћe излoжeнa и збиркa музичкoг критичaрa Дубрaвкa Jaгaтићa, кojу смo oткупили и кoja сaдржи стoтинe вaжних дeмo-снимaкa - нajaвљуje.
    Укoликo сe испунe сви плaнoви и укoликo eпaрхиjскa књижницa дoгoдинe свoja врaтa oтвoри jaвнoсти, Пaкрaц ћe сe нaпoкoн мaлo oдмaкнути oд причe кoja гa и дaнaс држи oкoвaнoг у дeвeдeсeтимa и трaгичнoм рaту.
    - Пoврaткoм библиoтeкe у Пaкрaц и њeним урeђeњeм нaстaje врхунскa културнa и духoвнa институциja. Нaш узoр je Dumbarton Oaks, дaклe мoдeл истрaживaчкe библиoтeкe, кoja вaс нe услoвљaвa дa имaтe институт и зaпoслeнe дoктoрe нaукa, нeгo je риjeч o библиoтeци у кojу нaучници дoлaзe истрaживaти сaми. Meнe зaнимa Пaкрaц кao пoстрaтни грaд у кojeм нe жeлим глeдaти дa нaм бићe и свaкoднeвни живoт oдрeђуje рaтни дух смрти. Oвдje видим бoгaт и рaдoстaн живoт, нaрaвнo, и тeжaк и крвaв, кaкaв живoт jeстe. Дaрувaр и Липик, бившe aустриjскe бaњe су у близини, имaмo мaнaстирe Пaкру и Свeту Aну, oвдje чoвjeк имa штo видjeти. Tу je и мaнaстир Oрaхoвицa, нeдaвнo je oткривeнo дa je сaв у фрeскaмa, кoje су прeкривeнe у 10. виjeку и сaдa Хрвaтски рeстaурaтoрски зaвoд рaди нa њимa. Бит ћe ту пoслa гoдинaмa. Oткрићe нaм je пoмoглo дa мaнaстир дoбиje струjу, тo je ХEП-oв прojeкт oд вишe oд двa милиoнa кунa. Maнaстир je зaнимљив и кao нajдубљe мjeстo у Eврoпи дoклe je дoпрлa визaнтиjскa умjeтнoст - кaжe влaдикa.
    Из пeрспeктивe и дaнaс дjeлoмичнo пoдиjeљeнoг грaдa, њeгoв зaрaзни oптимизaм и визиja Влaдичaнскoг двoрa и Пaкрaцa кao цeнтрa изврснoсти из кojeг ћe сe ширити дoбрe музичкe и духoвнe вибрaциje чинe сe тeшкo прoвeдивим. Meђутим, aкo je у рaтнo дoбa билo мoгућe чудo jeднoг чoвjeкa, Ивaнa Хитиja, зaштo у дoбa мирa нe би мoглo успjeти чудo влaдикe Joвaнa?
    Саша КОСАНОВИЋ


     
  13. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Августин for a Странице, Нова документа као пут ка антихристу? Јереси и лажна учења о крају света (ВИДЕО)   
    Апсурд је што себе представљају као ревнитеље Цркве, а у суштини ревнују само за ширење својих јереси. Погледајте и пошаљите људима који су узнемирени захваљујући пропаганди ових ‘бораца’.
     

    http://www.svedokverni.org/nova-dokumenta-kao-put-ka-antihristu-video/
  14. Свиђа ми се
    Милан Ракић got a reaction from александар живаљев for a Странице, Отац Ненад Илић: ДА ЛИ ЈЕ ТЕЖЕ ОЧЕВИМА ИЛИ СИНОВИМА?   
    (Интервју који је отац Ненад Илић дао часопису Недељник, објављеном 14. фебруара о.г. Интервју водила Ана Матић, фотографије Игор Павићевић.)
    У ком тренутку сте одлучили да реагујете и станете у заштиту сина писмом које сте објавили на Фејсбуку, односно шта је била "кап која је прелила чашу"? Одбацивање одговорности за сопствени удео у ономе у чему се сада налазимо, је постало општи манир. Кад Министар културе крене у напад на ријалити – нико га не подржава. Боље ипак да се нешто, макар шта, стално врти на ТВ. Кад неко купује на киосцима новине са скаредним насловима и чита текстове који шире глупост и злобу – ту нема одговорности. Кад неконтролисано препушта децу од малих ногу интернету – нема одговорности. Богдана су почели понеки људи који се сматрају верујућима да због тога што је постао сензација после огромене гужве у тржном центру осуђују као представника целокупног јутјуба који не разумеју, али и не могу да се с тим феноменом изборе. А мене прозивају као неког ко није уштројио свог сина или га, још боље спалио на Теразијама за пример осталима, као свечану жртву која ће зауставити процесе савремене културе-некултуре. Али бојим се да то не би зауставило ни јутјуб ни интернет чији су садржаји деци непрекидно доступни. У духу културе комуникације којој нас уче данашњи медији и власт, понесени сензационалистички нагло и селективно покренутом одговорношћу људи често користе у својим нападима на друштвеним мрежама грозан речник, лажи, злобне полуистине, скаредне измошљитине, а буне се против заправо мање поганог речника и блажих скаредности. Јесте смешно, али од свега тога човеку може да припадне мука. Притом Богдану и не треба никаква заштита. Он се у томе одлично сналази. Потребна је заштита елементарном здравом разуму и смиривање оних људи који су под дугим нападом таблоидне свести и сами постали ходајући таблоиди.
    Шта сте ви закључили из свих коментара, увреда, напада на рачун Богдана или Баке Прасета - да старији не разумеју младе, да постоје јаке предрасуде... .- јер управо је велики део коментара био упућен и на рачун јутјубера, али и на језик па и интересовања младих које се етикатирају као "глупости", па и то како сте ви васпитали сина? Не ради се више о томе. Стари кроз целу историју не разумеју младе, као и обрнуто. Ја лично нисам неки љубитељ јутјуб сцене. Али њен утицај је чињеница која не може да се прескочи. И коју родитељи морају да покушају да разумеју. Некад су се родитељи згражали због рок музике и музичара. Данас се згражају због јутјубера. Никако не мислим да је сваки развој добар. Али шта могу да имам од тога ако само кисело осуђујем ствари које ми се не свиђају? Осећај сопствене праведности? Јутјуб је пун испразних садржаја, али треба успорити и сагледати феномен. Као што се музика упростила до оног хипнотичког бубоњања које чујемо из аутомобила који застану на семафору, тако је и комуникација јутјубера и њихове публике сведена на елементарно. На комуникацију саму. Комуникацију у којој јутјубер представља најшире жеље и очекивања публике, чији је заправо он и део, а истовремено креирање лика који је нешто забавнији од оних које млада публика свакодневно среће. Кад сам се позабавио једном критикованом простачком Богдановом песмом – сазнао сам да је настајала „онлајн“. Деца су убацивала своје речи и заједно са Богданом као модератором су правили простачке стихове. Нешто као народне еротске (порнографске) песме из чувене збирке „Црвен бан“ Вука Караџића, само у савременом облику. Због могућности коментара и разговора, блискост јутјубера са публиком је већа него блискост рок звезде са његовом публиком. Снажна жеља за припадањем групи лако се претвара у одано праћење живота јутјуб звезде као представника групе. Јутјубер прави своју публику – публика јутјубера. Реална и проверљива интеракција.
    Често су то заиста чудно банални садржаји, а цео тај феномен ипак заслужује озбиљну анализу. Тешко је пратити брзину промена у области комуникације и забаве. Веома је сложен однос развоја технологије и комуникација, економије и културе с друге стране. Угрожавање људскости за рачун некаквих хипотетичких хумано-технолошких хибрида будућности. Разумем људе који су пред тим забринути. И сам донекле спадам међу њих. Не свиђају ми се псовке и сакредности, па сина опомињем кад видим да прави песме које као да су скинута са врата школског WC-а. Али то је стил његове каријере комуникатора који говори језиком којим деца говоре у друштву и у школском дворишту. А уме да буде духовит и веома забаван. Деца му због тога верују и он може да им пренесе и неке поруке које од нас старијих не би слушали. Не пушите, не пијте, не дрогирајте се, водите здрав живот, будите добронамерни... Баш да видим како би прошли сви ти забринути душебрижници кад би покушали да се обрате деци са тим порукама. Били би исмејани или игнорисани. 
    А што се васпитања тиче – као отац четворо деце могу само да пренесем своје искуство. Нема правила у васпитању. Свако дете је различито, несагледив космос за онога преко пута, па и за родитеље. Родитељ наравно има обавезу да сведочи свој вредносни систем и да се не препушта општој релативизацији вредности. Али данас, у ери разливеног шума комуникација наметање свог система може да буде веома контрапродуктивно. Иначе мислим да деца не слушају шта говоримо. Они гледају оно што је заиста у нама. Па оно добро прихватају, оно лоше одбацују. По својој слободној вољи. Ако не живим како треба то дете види. Лично верујем да ако нечег доброг има у мени моје дете ће то прихватити и искористити у свом животу кад се суочи са озбиљним проблемима. Највећа одговорност у васпитању је оно што пред децом учинимо са својим сопственим животом.
    Рекли сте и да верујете да ће Бака Прасе учинити више за овај народ него ви. Да ли вам се чини да су млади данас превише под лупом и изложени критикама, и зашто ви верујете у њих и то да се деца паметнија од нас? Искрено поредим своју децу са собом у њиховим годинама. У неким областима сам можда био зрелији, али они су у неким другим областима зрелији од мене тад, можда и сада. Што се Богдана тиче, доброта и добронамерност коју показује у свакодневној комуникацији са људима које среће је већа од моје доброте тада. Наравно, користи и неке свађалачке форме рвања пред публиком које ће увек бити популарне, али сигуран сам да деца у њему препознају управо ту блесаву и неоптерећену добронамерност и због тога га прате у толиком броју. Талентован је, а шири добру вољу и у животу и на јавној сцени. Има много тачака у којима се не слажемо, али видим да он са много мањим образовањем него што сам ја имао у његовим годинама, брже учи. Деца данас брже уче. Замка су протезе у облику мобилних телефона и рачунара које их остављају потенцијално беспомоћнима пред системом. С друге стране – та неопходност срастања са техологијом је закон времена. Волели ми то или не. Кад кажем неком од своје деце неку реч коју не разумеју они одмах потегну телефон и Гугл. Не узбуђују се што то не знају. Лако је сазнати. Наравно да ме то брине, та њихова потенцијална беспомоћност пред системом. С друге стране – тако су ипак бржи од мене. Док су отворени за Бога, ни та техника их неће удаљити од љубави према људима. А и кад имају своје сумње, трудим се да их увек подсетим на најважније. Одавно сам престао да имам жеље шта би моја деца требало да буду и како би требало да живе - сем жеље да буду добри људи. И молим се за њих. Патријарх Павле, није имао много оригиналних теолошких мисли, али је видовито оставио поруку – „будимо људи“, колико год то било тешко. Та последња линија одбране постала је и највише постигнуће данас. Верујем или желим да верујем да се не завршава све са нама и да ће моја деца и сва деца бити боља од нас који смо упропастили земљу коју нам је Бог дао и затровали међусобне односе до неподношљивог.
    Код Добрице Ћосића било је много тога о драми сукоба очева и синова, говорили сте једном о томе. Коме је теже одрастање-очевима или синовима? Добро питање. Има у Новом завету она чувена прича о Блудном сину. Млађи син узме свој део наследства и списка га са сумњивим женама и лошим друштвом у неодговорном и раскалашном животу. Кад начисто пропадне, допузи назад оцу и моли га да га овај прими. И отац га с искреном љубављу прими, срећан што се изгубљени син вратио и - направи велико славље. А старији брат љубоморно пребацује оцу што га је слушао и верно служио породици, а за њега никад није приредио никакво славље. Отац му каже, отприлике - зашто си смрачен, све што је моје је и твоје, а ево овог изгубљеног смо пронашли, зар не треба да се радујемо. У животу се очеви често постављају уместо у улогу оца, у улогу старијег брата. Буду посесивни или љубоморни... Сваки отац треба пажљиво да гледа прво - да ли у сину види само свој продужетак, део себе који нема право да се понаша другачије него што отац жели, или је можда љубоморан на нешто што њему није било допуштено, а што син олако чини.
    Поменули сте и да је лицемерје на нашим просторима достигло невиђен степен - смета Бака Прасе али не сметају ријалити програми. Колико је лицемерја међу онима који се издају за вернике, па и међу људима који су представници цркве? Ух... То је већ сасвим болно. Да ли од почетка или је историјски условљена, тек - црквеност нашег народа је танка. Затим - наслеђе самоуправљања и буквално схватање туђег система страначке демократије и слободе изражавања, погрешна, наопака слика српске средњовековне саборности – као резултат имају непознавање ауторитета, простаклук и бахатост, неконтролисану злобу и завист, па кад те томе још непрекидно уче кроз медије и примером с врха државе... Посезање за Православљем као идентитетском основом али не кроз Свету Тајну – Литургију је заправо далеко од вере – све то заједно довело је до потпуно нецрквеног доживљаја Цркве код многих људи. Страначка и суморна секташка логика драматично угрожавају наш доживљај Цркве. Очас посла неко неког оптужује да је јеретик, отпадник, неповерење и нељубав одбијају и оне који покушавају да приђу Цркви.
    Понекад се човек запита – где смо сакрили Христа? Оног Христа који је дошао грешницима и блудницама а не самозаљубљеним праведницима? Где смо успут изгубили Христа - Љубав. Жртву, дубину разумевања и искрену жељу да сви људи буду Богочовекови? Откуда баш оволика навала фарисеја и законика? 
    Велики је у нашем народу осећај угрожености, много је страхова који нас изједају, мало је радосне вере у победу Живота над смрћу, у васкрсење које нам је Богочовек обећао, ако смо љубављу с њим у нераздељивој заједници. Комплекси нас, путем неколико правила која изолујемо и трудимо се да их слепо примењујемо, доводе у улогу праведних судија – преварни начин да превазиђемо сопствене нагомилане фрустрације, а заправо удаљавање од Христа. Беспомоћни, уместо да се саберемо, бранимо се злобом. Као да је пукла жуч и раширила се кроз цео организам. Власт нема чега да се плаши за свој опстанак – појешћемо једни друге, ни не гледајући оне од којих велики део проблема и одговорност за њихово решавање полази. Дај Боже само да не направимо глупост са Косовом. Презир и мржњу коју би тада осећали једни према другима не бисмо могли као народ да преживимо.
    Црква је често критикована због тога - пре свега због нескромности појединих представника (чувени возни парк), а недавно је пред судом у Лондону поднето више тужби због педофилије, док приговори иду и због тога што се СПЦ меша у питања државе. Да ли би Црква требало да истрпи критике и да научи да се носи са њима? Црква је Христос на земљи, Христос у историји. Богочовечански организам, блиски сусрет Бога и човека. Али Црква је и институција која уме да оболи од болести од којих институције побољевају. Људски део понекад у њој превагне. Може у неким периодима да се посвети самоодржању. Да се изолује се од света. Да постане резерват и оправдање медиокритетства. У наглом ослобађању цркве код нас почетком деведесетих година, нисмо разумели да је већи део наше нове слободе замагљен инструментализацијом од стране власти. После пропасти Југославије нова власт није имала други избор у изградњи новог националног идентитета сем посезање за оним несумњиво важним у том идентитету – хришћанској православној вери. Десило се брзо и нисмо стигли да успоставимо сигурност сведочења вере, него још увек, пре свега, само неповерење према свету и чување нагло стечене повољније позиције него под куминизмом. Уз коју иде и поправљање материјалног стања свештенства, наравно не свег свештенства, већ само у већим центрима. Проблемима који се појављују у нашим редовима често не приступамо отворено, већину сакривамо, несигурни због тога што, убрзано инструментализовани, нови темељ деловања у свету нисмо осигурали како треба. Наравно да би требало истрпети критике, па чак и оне неправедне, оне какве је трпео сам Христос до крста и на крсту. И наравно да би требало с љубављу решавати проблеме и лечити оне који не делују по Христу. Дај Боже да ојачамо у томе.
    Каква је улога СПЦ данас у Србији - да ли има место које јој припада? Многи ће рећи да Црква има место које не заслужује. Неки – да има превелики значај у секуларној држави која је одвојена од Цркве, други – да недовољно утиче на савремени живот и да је ипак резерватски изолована од стране власти и секуларне интелигенције. Једини одговор је на то – наше аутентично, радосно, појачано сведочење вере у васкрслог Христа Богочовека. Превођење привлачности Христове љубави и истине и људима који нису у најужем кругу Цркве. Да се као Црква изборимо за место које Христу и његовој вечној лепоти припада у овом ишчашеном свету.
    Патријарх Иринеј је критиковао протесте у Београду ( "не видим користи за народ од подстицања на такве протесте у Београду"). Покојни патријарх Павле је са студентима "пробио" кордон током протеста 1997. Какво значење за вас имају ови протести, подржавате ли их? Од кад сам после тридесет и четири године живота ступио у Цркву „пуном ногом“ и срцем, доживљавам је као породицу, фамилију. Можемо да се разилкујемо у мишљењима, да се расправљамо, па чак и жучно, али остајемо фамилија. Остајемо блиски и кад се увредимо због неког од наших. Патријарх не види корист за народ од протеста. Добро. Он је наш деда, човек у озбиљним годинама, и не мора нужно добро да види све око њега. Поготово ако га сколе обећањима и лажима неки ван фамилије, а моћни. Можемо с њим да се слажемо или не, његово мишљење морамо озбиљно да прихватамо, али можемо и синовски да се споримо. Многи, па и ја међу њима, мислимо да протести имају смисла. Да кад власт која није баш хришћанска и не чини добро, затвори нормалне канале комуникације, мора и на улицу да се изађе и да се буде и мало гласнији. Не само да не подржавам ни једну посебну странку, не подржавам ни овакав страначки систем у целини. Али није ми јасно одакле могу да се појаве ти нови људи које многи прижељкују, ако се незадовољство не заталаса и жеља добије активније облике. 
    Добро, то је тема за посебну причу. Али убеђен сам да народ којем је разним манипулацијама одузета могућност да изрази незадовољство властима које би требало да служе народу, има право да се огласи. Нисмо сви у нашој цркви јединствени у томе. Има различтих мишљења – али то не значи да она могу да угрозе нашу породичну слогу. Важније од дешавања у било којој држави у којој живимо је одржавање двојног држављанства, у којем Царство Божије има првенство.
    Имате ли утисак да је вера постала помало помодарство, да је све више оних који се крсте кад прођу поред цркве, а не живе хришћански? Пре бих рекао да вера излази из моде. То о чему говорите је пре траг сујеверја него помодности. А живети хришћански није лако ни за оне који то покушавају пуном снагом. Није лако. Отуда и несклоност данашњих људи, заслепљених собом, неспремних на било какву жртву и добровољно одрицање, да непојамног Бога и веру у Бога, Богочовека, Христа, поставе као нешто најважније у свом животу.
    Као неко ко је завршио ФДУ и бавио се позоришном режијом, како видите улогу глумаца, од којих сте и са многима сарађивали као што је Мирјана Карановић, који су се поред професора, активирали у актуелним протестима? Глумци су учествовали у многим политичким догађајима овде. То је и нормално. Публика тражи јунаке који ће артикулисати њене жеље, дилеме. У свом најбољем облику позориште је увек било лабораторија за испитивање слободе. Пошто се данас таква улога позоришта не налази често, позорница се измешта ван позоришних зграда. Ја лично сам почео позориштем да се бавим у време раних осамдесетих. Време климања комунизма. Дисиденти, преиспитивања. Уживао сам у томе да са публиком пробијамо границе дотадашње слободе. После ми је то недостајало, кад се ствар слегла и политика надјахала културу и уметност. По инстинкту, глумци се и данас убацују у те ситуације јавног преиспитивања слободе. Неки са већим, неки са мањим успехом. Они које у тој уличној лабораторији слободе прогута било која идеологија, улазе у тенденциозност, у промашене улоге.
    Кад смо код глумаца, сарађивали сте са легендама нашег глумишта, између осталог са Батом Стојковићем, са Соњом Савић о којима данас слушамо урбане легенде и гледамо их "ремастеризованим" филмовима. Како памтите Бату, а како Соњу? Да, са Батом Стојковићем сам у Атељеу 212 радио представу по Пекићевом тексту и Михизовој драматизацији „Заклети спасилац дављеника“. Био је тежак за сарадњу, и прилично је нервирао и мене и све остале учеснике у представи, али сви смо према њему имали искрено поштовање. Велики глумац. Човек посвећен позоришту. Ништа му није било важно осим глуме. За мене – сарадња са њим велико искуство. Са Соњом нисам радио ниједну представу, али смо се познавали и свакодневно мимоилазили на факултету. Била је део једне необично талентоване глумачке класе код професора Миње Дедића. Куд су се и на који начин сви они распршили, то је за филм. А она је успела да за кратко време убаци у филм и позориште своју духовиту полудистанцирану варијанту балканске несавршене Грете Гарбо на тадашњу медијску сцену. И да фасцинира многе. Урадила је то својим талентом брзо и успешно, можда и пребрзо и пребрзо се од свега тога и уморила. Покој јој души.
    Последњих годину дана сте на служби у Амстердаму. Како вам оданде изгледа тренутно стање друштва, политике и културе у Србији? Ова године сам био мало у Амстердаму, мало у Србији. Незгодно искуство. Основно је да сам схватио колико смо ми у Србији под сталним оптерећењем. Колики терет вучемо свакодневно на леђима, а да тога и нисмо заиста свесни. У многоме теглимо претежак, можда и погрешан крст, због места које нам је у историји и географији задато али често и беспотребно, својом кривицом - само због неодговорности и нечињења. Кад се из тог сталног тренинга макар и начас изађе – тешко је поднети сав тај терет. Досадна, непојамно толерантна Холандија, кад дођем у њу, почиње да ми изгледа као одмор, али пошто радим практично само са Србима, као да и нисам из Србије одлазио. Ми смо ипак организам који свугде функционише слично. Прилагођавамо се средини, можемо да будемо и успешни, али кад се сакупимо – ми смо Срби. Да смо за све ове године нашег напуштања Србије и разливања у дијаспори успели да макар делић оних позитивних туђих искустава пренесемо у матицу – где би нам крај био. Не кажем да ми дужи боравак у Холандији неће досадити, као и многим Србима овде. Али матица не нуди ништа никоме. Ни унутар граница, ни дијаспори.
    Кад год се вратим у Србију, све ми је теже да схватим због чега не желимо да се извучемо из болештине самоуништења. Не кажем да је лако, има ту много тога чиме су нас оптеретиле те бахате западне земље искусне у цеђењу колонија, али практично и не покушавамо. Апатично смо се предали локалним манипулаторима, колонијалним управитељима па и самој и неуспешној копији западноевропске демократије. Као да је све то неизбежни усуд.
    Прогнозирали сте да ће циљна група на предстојећим изборима бити жене и пензионери и зато сте позвали "праве жене да се пробуде". Чини ли вам се да би неки представници Цркве требало да коригују однос према жени, посебно када говоре о "улози жене у друштву"? Незгодно је што превише тога у животу Цркве диктира мушко монаштво. Мушкарац у нашој реалности осим Христа има много ликова, а жена осим Богородице премало. Црква је од почетка успоставила однос према жени који је победа над социјалним ограничењима старог света . Али у историји се оно старо и „побеђено“ увек лако прикрада. Таман колико и црквеност бива често пригушена силом света и пале природе. Истинско успостављање поштовања жене као мајке је тест обнављања снаге неког друштва, али и поштовања жене као жене. Као дела нераскидивог пара који је Бог дао. Није жена само мајка. Она је и духовни учитељ мужа, као што је и муж духовни учитељ жене – ако има је обома Христова љубав закон. Без обзира да ли имају деце или не. И љубав нема једини смисао у рађању. Велика, недовољно у цркви подвучена тајна.
    Важите за једног од "либералнијег" свештеника, односно никада нисте имали проблем да јавно изразите своје мишљење па сте тако похвалили представу "Олимп" која је овде изазвала згражавање и поделила јавност. Да ли је цена слободе изражавања мишљења постала скупља последњих година? Знао сам да ће се многи саблазнати, али нисам могао а да не будем искрен и искажем своје поштовање према великом и професионално успешном труду екипе тог фамозног „Олимпа“. Био сам фасциниран искреношћу и трудом с којим су присталице неопаганизма, у побуни против савремене нехумане цивилизације, обрадиле грчке митове. Пожелео сам да ми хришћани нешто слично као наш одговор, са сличним даром, трошењем снаге и енергијом урадимо у култури. И онда саблазан од стране „мојих“. Неки су чак тражили од патријарха да ми уведе одређене санкције због саблажњавања верника. Написао сам Његовој Светости један мањи есеј са образложењем мог става и тиме смо закључили непотребне неспоразуме. Кад ме неко пита шта мислим о проблему са вакцинама, ја га упутим на лекаре вернике. Мислио сам да је природно да би мени могли да поверују кад се ради о култури, позоришту... Али не лези враже.  У сваком случају то је за нама. До следећег случаја успешног уметничког дела које нема хришћански садржај, али може да побуди на хришћански одговор. Свет је жељнији Христа него што то ми у Цркви обично видимо. А та жеља може да се изражава на начин који нам се не чини доличан. Хвала Богу, те Црква не може бити легло малограђанштине, сем у споредним манифестацијама повремених институционалних обољења.
    Како црква гледа на ваш приступ, на ваш начин приближавања верницима који укључује све предности савремених технологија као што су друштвене мреже? Трпите ли због тога? Да ли трпим због тога? Не знам. Има довољно пријатеља и довољно паметних људи који ме подржавају, па чак и љубављу принуђавају да са тим наставим, тако да не осећам да нешто много трпим. Одавно сам то почео да сматрам за своју додатну службу. А у служби ваљда мора понешто и да се трпи, да се из љубави поднесе и по нека жртва. Понекад те неко опљуне, понекад неко покушава на теби да испроба своју моћ...Али све је то у року службе. 
    Да ли би урна Николе Тесле требало да буде положена у Храм Светог Саве? Не знам. Чудно ми је све то. Шта ће урна са пепелом у хришћанској цркви? С друге стране – још је глупље да седи у музеју. Као да се ради о маркетиншком сукобу за присвајање Теслиног наслеђа. Геније, син православног српског свештеника и даровите мајке Српкиње – практично марсовац, човек који припада човечанству. Тешко је њега било где сместити. Волимо да се њим хвалимо а да нас не обавезује. Као што би требало да нас обавезују и многи други православни Срби. А не да у нашој катастрофалној ситуацији само пумпамо рестлове гордости. Хвала Богу за њега! Утолико би можда требало негде испред храма, у некој посебној архитектонској конструкцији да добије место. Да се организује некаква видљивост инспирације и подсећања.
    Да ли би патријарх Павле требало да буде проглашен за свеца? То ће време показати. Колико остане жив међу нама и можда буде још живљи. Он није био никакав супермен и човек без мана и грешака, али сигурно је да је цео свој живот према својим даровима у потпуности посветио служби Христу и сведочењу Јеванђеља. Инспирисао је многе. Колико је Црква сигурна да је у томе заиста успео, знаћемо кад дође време. Светост се не проглашава, она се само на основу живог искуства Цркве потврђује.

    http://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/svestenik-nenad-ilic-o-veri-protestima-tesli-patrijarhu-pavlu-rijalitijima-deci-novim-generacijama-moj-sin-baka-prase-ucinice-vise-za-ovaj-narod-od-mene-citajte-u-nedeljniku/
  15. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на Хаџи Срђан за a Странице, Андроид апп Охридски пролог на руском језику   
    Помаже Бог драга браћо и сестре!
    Апликацију охридски пролог која је била на српском комплет сам пребацио на руски језик. У охридском пролог поред пролога на руском ту имају још молитве, акатисти, канони на руском. Тропари, посни и цветни триод, часослов, октоих итд...је на црквенословенском. Ако неко зна руски тиме боље или ако је неко почео да учи руски ето прилике да се едикује.
    Охридски пролог на српском имате као што знате у апликацији православац:
    https://play.google.com/store/apps/details?id=com.pravoslavac
    Андроид апликацију охридски пролог можете преузети  са гоогл плај продавнице:
    https://play.google.com/store/apps/details?id=com.ohridskiprolog


  16. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Нови сајт манастира Високи Дечани   
    Манастир Високи Дечани одскоро има свој нови интернет сајт decani.org на коме се могу наћи информације и фотографије о овој задужбини српског краља Светога Стефана Дечанског из 1335. године.
    Високи Дечани се налазе у подножју Проклетија, између Пећи, сједишта српске архиепископије и царског Призрена, једне од славних престоница Немањића. Овај манастир са јединственом црквом саграђеном у романичком стилу са елементима готике, украшеном са више од 1000 српско-византијских фресака, Унеско је прогласио за мјесто свјетске културне баштине 2004, наводећи да су његове фреске једно од највриједнијих примјера тзв. ренесансе Палеолога у византијском сликарству и драгоцјен запис о животу у XIV вијеку.
    Поред података о историји, архитектури, фрескама, ризници, као и о свакодневном животу манастира, на сајту  decani.org је и манастирска интернет продавница, библиотека. Такође, вјерни могу да оставе имена за молитву, дају прилог за манастир, упишу се у књигу утисака и сазнају како да дођу до манастира.
    На Фејсбук страници дечанског манастира наводи се да ће се сајт редовно ажурирати и допуњавати информацијама и фотографијама.
    Интернетска презентација манастира је за сада објављена на пет језика.
  17. Тужан
    Милан Ракић got a reaction from александар живаљев for a Странице, In Memoriam: Мајкл Грин (1930-2019)   
    Његове књиге су преведене на више светских језика, укључујући и српски. Образовање из области књижевности и богословских наука стицао је у Бристолу, Оксфорду и Кембриџу. Био је каноник Англиканске Цркве, у којој је обављао високе дужности, нарочито као саветник двoјице кантерберијских надбискупа (за евангелизацију). Свештеничку службу је вршио у Оксфорду (Rector of St. Aldate's Church Oxford).
    Такође је радио као професор новозаветне теологије, евангелизације (мисиологије) и апологетике на више високошколских установа у Британији, САД и Канади. Био је члан званичне међународне теолошке комисије за развој односа са Православном Црквом. Професор Грин је написао преко 50 књига и један је од најистакнутијих теолога данашњице.
    Не треба заборавити утицај професора Грина, за време његовог оксфордског периода, на обраћење професора др Алистера Мекграта из неомарксистичког погледа на свет у хришћанску веру. Мекграт је данас један од водећих англиканских апологета и догматичара. Професор Грин је такође признати патролог, а у том својству је својевремено проучавао и актуелног Митрополита диоклијског Цариградске патријаршије, Високопреосвећеног Калиста Вера. Професор Грин је један од оснивача реномираног Центра за апологетске студије у Оксфорду.
    Професор Грин је био чест гост наше Цркве и у више наврата је држао предавања на Богословском факултету.
    Бог да му души опрости.
  18. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Августин for a Странице, Свети Сава - крсна слава ЦО РВ и ПВО   
    Осим команданта ЦО РВ и ПВО пп Антанасијевића Саше обалежавању крсне славе присустовали су војни свештеници отац Стеван Стевановић и отац Предраг Докић, претходни команданти ЦО РВ и ПВО, команданти јединица са аеродрома Батајница, припадници ЦО РВ и ПВО са децом, дечији црквени хор цркве Светог Ђорђа на Чукарици под управом Ирине Војводић, војници на служењу војног рока и остали гости.


    Светковину су увеличала деца професионалних припадника ЦО РВ и ПВО, након чега су им додељени пакетићи.
    Ана ДРАКУЛ, Саша АНТАНАСИЈЕВИЋ
  19. Волим
    Милан Ракић got a reaction from александар живаљев for a Странице, Крсна слава 4. бригаде КоВ и Дан ослобођења Врања од Турака   
    Епископу Пахомију саслуживали су протојереј-ставрофор Новица Николић, парох бујановачки, војни свештеници: Ђорђе Димић, Горан Сандић, Иван Аврамовић, Иван Ганић, Ведран Костић и ђакони Мицко Мицковић и Далибор Јовић, а данашњем сабрању присуствовали су и господин др Слободан Миленковић, Градоначелник Врања, генерал-потпуковник Милосав Симовић, Командант копнене војске, бригадни генерал Слободан Стопа, Командант 4. бригаде КоВ, господин Зоран Лубура, бригадни генерал у пензији, као и бројно свештенство и монаштво.

    У току Свете Литургије, Епископ Пахомије обави је свечани чин освећења фрескописа, који је завршен у току 2018. године.  

    Након Свете Литургије, Епископ Пахомије благословио је славски колач и жито, а затим се присутнима обратио пригодном беседом, честитавши најпре Крсну славу свим припадницима 4. бригаде Копнене војске и 141-у годишњицу од ослобођења Града Врања од Турака.

    За изузетан допринос и Богоугодно дело у очувању и уређењу светиња на простору Православне епархије врањске, као и јачању духовности и патриотизма припадника Копнене Војске, господину Милосаву Симовићу и господину Слободану Стопи, Епископ Пахомије доделио је Архијерејске грамате, а јереја Ведрана Костића, војног свештеника, за досадашњи труд и служење на Њиви Господњој, одликовао је чином протонамесника.

    Обележавање славе 4. бригаде КоВ и Дана града настављено је служењем помена код чика Миткетовог споменика, који је свим ослободиоцима Врања, служио Епископ врањски Г. Пахомије са свештенством и монаштвом, а у присуству градских званичника, војних старешина и припадника 4. бригаде КоВ, као и великог броја грађана. Након тога, Епископ Пахомије присуствовао је војној свечаности и смотри припадника 4. бригаде КоВ, одржаној у касарни "Први пешадијски пук Књаза Милоша Великог" у Врању.

    Свечаном академијом у Дому војске у Врању и доделом јавног признања "31. јануар" заслужним појединцима, Предузећима и Јавним установама, завршено је обележавање Дана 4. бригаде КоВ и Дана Града Врања.

  20. Волим
    Милан Ракић got a reaction from "Tamo daleko" for a Странице, Свети Сава - крсна слава ЦО РВ и ПВО   
    Осим команданта ЦО РВ и ПВО пп Антанасијевића Саше обалежавању крсне славе присустовали су војни свештеници отац Стеван Стевановић и отац Предраг Докић, претходни команданти ЦО РВ и ПВО, команданти јединица са аеродрома Батајница, припадници ЦО РВ и ПВО са децом, дечији црквени хор цркве Светог Ђорђа на Чукарици под управом Ирине Војводић, војници на служењу војног рока и остали гости.


    Светковину су увеличала деца професионалних припадника ЦО РВ и ПВО, након чега су им додељени пакетићи.
    Ана ДРАКУЛ, Саша АНТАНАСИЈЕВИЋ
  21. Волим
    Милан Ракић got a reaction from александар живаљев for a Странице, Свети Сава - крсна слава ЦО РВ и ПВО   
    Осим команданта ЦО РВ и ПВО пп Антанасијевића Саше обалежавању крсне славе присустовали су војни свештеници отац Стеван Стевановић и отац Предраг Докић, претходни команданти ЦО РВ и ПВО, команданти јединица са аеродрома Батајница, припадници ЦО РВ и ПВО са децом, дечији црквени хор цркве Светог Ђорђа на Чукарици под управом Ирине Војводић, војници на служењу војног рока и остали гости.


    Светковину су увеличала деца професионалних припадника ЦО РВ и ПВО, након чега су им додељени пакетићи.
    Ана ДРАКУЛ, Саша АНТАНАСИЈЕВИЋ
  22. Волим
    Милан Ракић got a reaction from Flojd for a Странице, Свети Сава - крсна слава ЦО РВ и ПВО   
    Осим команданта ЦО РВ и ПВО пп Антанасијевића Саше обалежавању крсне славе присустовали су војни свештеници отац Стеван Стевановић и отац Предраг Докић, претходни команданти ЦО РВ и ПВО, команданти јединица са аеродрома Батајница, припадници ЦО РВ и ПВО са децом, дечији црквени хор цркве Светог Ђорђа на Чукарици под управом Ирине Војводић, војници на служењу војног рока и остали гости.


    Светковину су увеличала деца професионалних припадника ЦО РВ и ПВО, након чега су им додељени пакетићи.
    Ана ДРАКУЛ, Саша АНТАНАСИЈЕВИЋ
  23. Волим
    Милан Ракић got a reaction from AnaLaz for a Странице, Специјална бригада и Војна гимназија обележиле Савиндан   
    Министар одбране Александар Вулин, у пратњи начелника Генералштаба Војске Србије генерал-потпуковника Милана Мојсиловића, присуствовао је обележавању крсне славе Специјалне бригаде Војске Србије.

    Након литургије и сечења славског колача, у присуству команданта Специјалне бригаде бригадног генерала др Мирослава Талијана и припадника Специјалне бригаде,  министар Вулин и генерал Мојсиловић присуствовали су и полагању венца у спомен-соби у касарни „Растко Немањић“.

    Специјална бригада већ 13 година обележава Савиндан, празник Светог Саве, највећег српског светитеља и народног просветитеља као своју славу.
    У панчевачком Дому војске, припадници Специјалне бригаде своју славу обележили су и културно-уметничким програмом.
    Војна гимназија обележила је школску славу - Савиндан, у част Светог Саве, утемељивача образовања и првог српског архиепископа у свечаној сали те школе на Топчидерском брду у Београду.

    На свечаности је преломљен славски колач у присуству професора и ђака и свештеника Војне гимназије потпоручника Славка Папића.

    Потпуковник Александар Антић у име Војне гимназије и Средње стручне војне школе поздравио је окупљене и честитао славу ученицима и наставницима, нагласивши значај обележавања Савиндана.

    - Свети Сава, утемељивач српске цркве и школе, двоструки је узор - као просветитељ, али и као морална вертикала свих нас – истакао је потпуковник Антић и позвао наставнике и ученике да и даље следе пут који је он трасирао.

    Обележавању Савиндана у Војној гимназији присуствовали су начелник Војне академије генерал-мајор др Бојан Зрнић, са члановима свог колегијума, представници управа Министарства одбране и Војске Србије, пензионисани припадници Војне гимназије, као и професори и ученици Војне гимназије.

    Ђаци Војне гимназије, након обреда сечења славског колача, поводом данашњег празника, традиционално су, за све госте извели приредбу и културно-уметнички програм.

  24. Волим
    Милан Ракић got a reaction from александар живаљев for a Странице, Специјална бригада и Војна гимназија обележиле Савиндан   
    Министар одбране Александар Вулин, у пратњи начелника Генералштаба Војске Србије генерал-потпуковника Милана Мојсиловића, присуствовао је обележавању крсне славе Специјалне бригаде Војске Србије.

    Након литургије и сечења славског колача, у присуству команданта Специјалне бригаде бригадног генерала др Мирослава Талијана и припадника Специјалне бригаде,  министар Вулин и генерал Мојсиловић присуствовали су и полагању венца у спомен-соби у касарни „Растко Немањић“.

    Специјална бригада већ 13 година обележава Савиндан, празник Светог Саве, највећег српског светитеља и народног просветитеља као своју славу.
    У панчевачком Дому војске, припадници Специјалне бригаде своју славу обележили су и културно-уметничким програмом.
    Војна гимназија обележила је школску славу - Савиндан, у част Светог Саве, утемељивача образовања и првог српског архиепископа у свечаној сали те школе на Топчидерском брду у Београду.

    На свечаности је преломљен славски колач у присуству професора и ђака и свештеника Војне гимназије потпоручника Славка Папића.

    Потпуковник Александар Антић у име Војне гимназије и Средње стручне војне школе поздравио је окупљене и честитао славу ученицима и наставницима, нагласивши значај обележавања Савиндана.

    - Свети Сава, утемељивач српске цркве и школе, двоструки је узор - као просветитељ, али и као морална вертикала свих нас – истакао је потпуковник Антић и позвао наставнике и ученике да и даље следе пут који је он трасирао.

    Обележавању Савиндана у Војној гимназији присуствовали су начелник Војне академије генерал-мајор др Бојан Зрнић, са члановима свог колегијума, представници управа Министарства одбране и Војске Србије, пензионисани припадници Војне гимназије, као и професори и ученици Војне гимназије.

    Ђаци Војне гимназије, након обреда сечења славског колача, поводом данашњег празника, традиционално су, за све госте извели приредбу и културно-уметнички програм.

  25. Свиђа ми се
    Милан Ракић је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Божићна посланица надбискупа Хочевара: И на земљи – мир људима!   
    Београдски надбискуп монс. Станислав Хочевар је 21. децембра у ординаријату Надбискупије одржао конференцију за новинаре поводом божићних благдана. Прочитао је божићну посланицу и свима пожелео срећан и благословљен Божић!
    Посланицу надбискупа Хочевара објављујемо у целости:
     
    И на земљи – мир људима!
    Ноћ је то, браћо и сестре, ноћ у којој се рађа највеће светло и свемиром се разлеже најлепша мелодија. То је „света и блажена ноћ“ – како певају најзвучнији гласови Неба и Земље – која нам је поклонила „Светлост од Светлости“ и „Бога истинитог од Бога истинитог“. Kо од нас људи може замислити богатији садржај или представити узвишенију поруку?
    Удишући блаженост тог догађаја, радосно вас поздрављам, браћо и сестре Београдске надбискупије, браћо и сестре наше драге земље; поздрављам све вас, драги пријатељи, који припадате заједници људи „добре воље“. Тај поздрав мира је на завршетку ове, 2018. године – коју смо прогласили и живели као „Годину заједништва“ – посебно снажан и актуелан. Не само зато што смо се током ње посебним молитвама и горућим вапајима уздизали к Свевишњем, не само зато што смо појединачно и заједно много размишљали о миру и размењивали своја искуства, него и зато што смо радосно изражавали добродошлицу нашим посебним гостима, много радили, али још пажљивије сагледавали будућност! Ова божићна честитка и порука мира тако добија драматичну улогу управо због стања данашњег света, због толиких изазова који нас тако снажно животно дотичу…!
    Не може нам, наиме, пре свега, побећи из размишљања следеће болно питање: има ли смисла славити Божић и радосно певати „Слава Богу на висини и на Земљи мир људима добре воље“, ако се око нас толико тога руга миру и толико има оних који распаљују ватру неразумевања? Има ли смисла, питамо се даље, очекивати мир од Њега, који је проглашен „Kнезом мира“, а прави мир – барем се тако чини – све удаљенији је од нас?! Хоћемо ли и ове године свом снагом славити дан Христовог рођења чак и ако је међу нама све мање рађања, а толико младих живота сели се одавде, где се некад толико снажно борило за живот, бранио животни простор, чувала слобода?!
    Браћо и сестре! Свакако бисмо могли да поставимо још питања и још јаче заоштримо ионако већ акутне проблеме… Хтео бих, заправо, на измаку ове тако значајне године, себи и вама поставити више животних питања. Упитајмо се искрено: да ли би без Божића и његових неописивих тајни у овом нашем свету било веселије и радосније? Рецимо: јесмо ли ми, као појединци и као заједница, досадаистински довољно стварно и свеобухватно славили неописиву Тајну оваплоћења Божјега Сина? Има ли у овим данима божићног славља Бого-Човек Исус Христос средишње место, или оно ипак припада нашим улицама, трговима и парковима, нашим кућама и трпезама, нашим путовањима и проводима? Изговарамо толико речи које, нажалост, не постају телом; речи које се не утеловљују у дела, које не преображавају ово наше друштво! Служимо се речима које ноћ не мењају у светлост и толику „буку“ овога света не претварају у благогласну хармонију!
    Средиште божићних дана, наиме, нисмо ми људи, нити наше жеље и толика наша очекивања, него Бого-Човек – Исус Христос, који једини може – да се послужимо предивним сликама великих пророка – нас не-људе преобразити у људе, нас који смо „не-народ“ – кажу даље пророци – може изградити у народ, нас који смо – наставља пророк – „не-љубљени“ преобразити у љубљене и нас који смо „не-венчани“ у венчане, то јест читаво човечанство преобразити у Заручницу, „Заручницу Небеском Заручнику“, који као Најлепши ииспуњен радошћу долази међу нас?!
    Ако Христос нема прво и право место, онда нико од нас не зна где је и које је његово место. Ако Прворођени свега створеног није на почетку свега и на почетку свакога од нас, онда нико од нас не зна какав би требало да буде и који му је животни позив. Ако Оваплоћена Божја Реч није Свевишњи Господ нашем животу, онда нико од нас не зна којој заједници припада и која му је улога у тој заједници. Божић, свакако, није у бљештавилуспољашњег сјаја и светла, него у неизрецивом светлу дубоких спознаја и небеских открића. Божић није на првом месту дан даривања дарова, већ догађај даривања у љубави нас самих људима. Само тако, наиме, можемо постати једно!
    Божић није, пре свега, у томе да се сусрећемо око богате трпезе него у нашем новом и искреном заједништву с онима које смо досад заборављали, гурали на руб живота, сматрали неподобним, неспособним или чак сувишним. Рађају се и друга питања: смемо ли ми, верници, који с толиким заносом певамо божићне песме, тако често искључивати оне који припадају другом народу, другој вероисповести, другој традицији? Зашто ми, који себе називамо хришћанима, и даље носимо у себи толико гордости и самодовољности да не тражимо опроштај једни од других, да своје успомене и сећања не просветљујемо целовитом истином? Смемо ли ми, који се клањамо Новорођеном – а Он се понизио до свих најдубљих понора људских слабости и, ено Га, лежи у јаслама – и даље с презиром гледати на наше комшије, с њима живети уз непоштена размишљања, селективне истине и селективну љубав?
    Верујемо ли ми, који се поносимо хришћанским именом, истински Небу које људе зове својим миљеницима? Поступамо ли тако са свим људима? Верујемо ли ми – који у светом богослужју тако помно пратимо поруку анђела да је Новорођени „радост за све људе“ – да је та чињеница стварна и могућа, и да је упућена и нама, становницима овога дела Европе?
    Мислимо ли ми, браћо и сестре, да је могуће стварати будућност на само досада схваћеној традицији Божића? Смијемо ли се називати хришћанима ако нисмо дословно „жедни“ и „гладни“ јединства хришћана? Није ли се Он, Бог мира, за тај дар тако усрдно молио на Последњој вечери, за тај циљ на крсту умро и у славиваскрснуо? Васкрсли Господ све поздравља апсолутном новошћу: „Мир вама!“ Баш онако како су у ноћи Његовог рођења свечано навестили анђели!
    Зато, браћо и сестре, нико од нас, ни као појединац, ни као члан заједнице, не може постати мироносцем и миротворцем ако не умре прво својим досадашњим селективним представама, и ако не васкрсне у потпуно, интегрално поимање вере. Божић није „клин“ којим на зид повести прибијамо само досадашњу праксу, него је дан слављења рођења по којем се у нама рађају нове спознаје, нови увиди, нови односи, целовитије учење, нова дела, нови нацрти живота и рада!
    Браћо и сестре, све што рекосмо ни у чему не затамњује нашу животну стварност и историјску истину. Божић о којем ми размишљамо велики је органски процес који увек изнова надилази досадашње спознаје и границе досадашњих поступака. Диже нас у оне висине у којима гледамо целину, откривамо нове могућности и путеве, дишемо чистији ваздух односа и добијамо снагу за напредак. Највиши степен интегралног живота јесте управо онај мир који је Христ Господ живео и по апостолима нама предао! Зато Га и зовемо „Сунцем Правде“, „Сјајном звездом јутарњом“, „Онај који долази“…
    Онај који једини заиста долази у све дубине нашега личног и друштвеног бића, нека вас испуни сваким благословом, срећом и миром!
    У том духу вам желим срећан и благословљен Божић! Браћи и сестрама источне традиције кличем: Мир Божји,Христос се роди! Ваистину се роди!
    Да, браћо љубљена и сестре предраге, нека 2019. година буде година рађања мира, година мирних односа, година у којој ће владати мир у читавом свету, у читавом свемиру!
    Kо у то верује и ко се за то моли, њему ће се тај небески дар и дати. У том духу вас, браћо и сестре, благосиљам уиме Оца, и Сина и Духа Светога, желећи вам: Мир људима на земљи – миљеницима Божјим!
     
    У Београду, 21.12.2018
     + Станислав Хочевар, 
    београдски надбискуп и метрополит
     
    Извор: Београдска надбискупија
×
×
  • Креирај ново...