Jump to content

Милан Ракић

Члан
  • Број садржаја

    20517
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    107

Репутација активности

  1. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на Stavra 1989 за Наслов блога, Ниси постио средом (песмица)   
    Можда си милостив,
    храниш све редом,
    дајеш леб сиротом
    и помажеш бедном,
    ал' кад Путир се засјаји
    то ти је свеједно,
    немој да му приђеш –
    ниси постио средом!
     
     
     
    Можда проводиш сате
    у причи са тужним,
    слушаш туђе јаде,
    ослобађаш сужње;
    ал' кад Христос призове,
    ти си изузетак,
    све пада у воду,
    ниси постио у петак.
     
     
    Ниси јео сардине,
    паприке, ил' гљиве,
    ждрао си сланине,
    ракију од шљиве.
    Враћа ти се подвиг
    натраг, на почетак,
    зато што си так'о
    жену у петак.
     
     
    Молио за болесног,
    учинио јадном,
    опростио обесном,
    даривао крадом,
    џаба сав твој труд,
    заборави све редом,
    Христос није луд –
    ниси постио средом.
     
     
    Ниси постио средом,
    то није у реду,
    доватио жену,
    па добили бебу;
    ако кмечи ноћу,
    не кукај на беду,
    плаче само јер
    ниси постио у среду.
     
     
    Кад Судњи дан сване,
    кад анђели засвире,
    ја памтим све дане
    кад јео сам кромпире;
    знам да је моја
     пречица до раја,
    у заповедне дане
     нисам јео јаја.
     
     
    А ти ћеш с леве стране
    бројати кобаје,
    бљувати саламе
    што ждрао си, јаране;
    на нос ће ти изаћи
    прасићи и сарме,
    гушићеш се месом,
    крофном твоје нане.
     
     
    На крају све се своди
    на кромпире ил' ћевапе,
    да л' живиш за подвиг
    ил' ситне севапе,
    да л' постиш на води,
    да л' читаш препарате
    на налепници кекса,
    средом нема секса.
     
     
    Проклет да је
    комшија Стевко
    кад ми је у кафу
    турио и млеко,
    а среда је била,
    он ми није рек'о,
    омрсих се средом,
    име нек му клето.
     
     
    Проклет да је
    продужен еспресо,
    и чварци, мусаке
    и остало месо.
    Када умрем
    нека пише на мермеру белом:
    «Душу дао Богу,
    среди дао тело».
     
     
    ЈО!

  2. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на Blaža Željko за Наслов блога, Film "CRIMSON TIDE"; Vasili Arkipov; lanac komande nuklearne podmornice   
    Upravo odgledah po N-ti put film "Crimson Tide" sa Denzil Vošingtonom i Džin Hekmanom u glavnim rolama ..te mislim da film po genijalnosti i važnosti teme treba da se nađe i u teološkim školama (premda se Bog ne spominje implicitno .. ali ljudi su Njegove ikone!!). Puno puta sam razmišljao da je ovo delo napravio neko sa dubokim gledištima o pojmu hijerarhije i subordinacije kao prevažnim elemetnima svakog društva; svake zajednice, a tek nedavno doznah da je to ekranizovani i za nešto detalja modifikovani istiniti događaj sa ruske podmornice iz vremena kubanske krize 1962. godine! To se u filmu čak i spominje na jednom mestu. Naime, došlo je u ovoj ekranizaciji do pucanja lanca komande na američkoj nuklearnoj podmornici! Pojavile su se u vrhu između dva keptana (koji jedan bez drugog ne mogu da donesu izvršnu odluku) dva oprečna viđenja situacije na brodu, usled pucanja i prestanka komunikacije sa spoljnjim svetom, a trebalo je u kontekstu radnje filma da izvrše nuklerani udar na Moskvu i dalje širom Rusije. Posledice (prekrasno opisane na kraju filma) su bile te da se sistem urušio; da je u tren oka došlo do podvojenosti između posade broda na granici oružanog sukoba!
    Film je dakle zadro do same srži u pojmove, prevažne u Crkvenom svetu, hijerarhije, poslušnosti i subordinacije i otvorio pitanja na koja je teško naći odgovor .. tako da i film završava sa tom dilemom?! Ali ono što je nedvosmisleno kroz priču (što je vertikala u svakom smislu) je to da bez hijerarhije nema ničega zdravog ni u jednoj zajednici! Samo one zajednice ili kolektiviteti, od najmanjih što su manastiri, četa vojske ili policije do većih što su države, koji imaju jasnu "kičmenu strukturu", tj. hijerarhiju, opstaju i čine zdravu sredinu! Tamo gde je demokratija to razjela pojavile su se struje, stranke, usitnjavanja, apsolutna disharmonija .. jer hijerarhija je temelj harmonije. I u muzičkom svetu je to isto - dok stoje u hijerarhiji tonovi čine harmoniju, akorde i njihova kretanja. Kad svi tonovi krenu po svome ili pokažu težnju da budu "dominanta" dolazi do apsolutne buke besmisla; do, kako rekoh, bolne disharmonije. 
    Šta se to desilo na ruskoj podmornici davne 62. godine? Naime, besneo je hladni rat; Ameri razmeštali svoj raketni štit po Evropi i bliskom istoku! Hruščov pokušao da uzvrati i u nekoliko navrata već dopremio nuklerne rakete kod Kastra! Međutim ubrzo te akcije budu provaljene; Kenedi naredi tzv. karantin Atlantika oko Kube sa ciljem da spreči dalje dopremanje ovog oružja. U pratnji ruskih brodova bila je i spomenuta nuklearna podmornica no Amerikanci je nanjuše i manevarskim podvodnim bombama krenu da je primoraju da izroni. Tu je došlo do koplapsa i svet nikada kasnije kao tada nije bio na ivici nuklearnog armagedona. Naime, Amerikanci obaveste Moskvu da na podmornicu bacaju bombe koje nemaju snagu bojevih i mogu da naprave malu štetu na plovilu ali iz Moskve ta vest nikada nije stigla do mornara!!! Slušajući buku oko sebe i "slepi i gluvi" zbog nedostatka komunikacije, a u kontekstu odnosa koji su bili pred pucanje, osoblje podmornice je bilo ubeđeno da je počeo rat -  nuklearni! Prva naredba je bila da se jedna raketa (jača od hirošimske) pošalje na nosač aviona udaljen nekoliko kilometara; a zatim da se napadnu američki gradovi. 
    "Šta bi bilo kad bi bilo"!? Možemo ovde sada otpevati zahvalni tropar Gospodu i molitveno spomenuti Vasilia Arkipova (to ime dobro pamtiti), čoveka koji je (najdublje verujem uz neku Božiju intervenciju) sprečio najgora moguća stradanja širom planete! On je naime bio jedan od tri kapetana podmornice a protokol je nalagao da pristanak za lansiranje moraju dati sva tri visoka oficira! Dvojica su bila "za" ali on je iz istih razloga nedostatka komunikacije opisanih u filmu rekao "njet" .. i od tog se vojnog udara odustalo! Dalje je sve istorija! 
    Mnogi ljudi iz sveta se sa pijetetom sećaju Vasilia; blagodarni su mu jer je tog trenukta samo u njegovim rukama bilo na stotine miliona života američkih građana i gradova .. i naravno uzvratno kao odmazda stotine miliona što ruskih što evropskih života; u stvari kasnije zbog radijacije i života svega živog na svetu. Ja sam tada imao svega sedam meseci .. i evo molitveno blagodarim ovom čoveku, a mislim da bi ga se i Crkva na neki način morala sećati i posvetiti mu dan bar za parastos; npr. dan kada je umro u avgustu 1998. godine. Moramo se sećati ovakvih ljudi. 
    No ostaje dilema koju i spomenuti film postavlja na kraju: kako to da je narušen lanac komande spasao čovečanstvo teške patnje?! Odgovor je teško naći; projavljuje se odjednom u igri slobodno ljudsko uverenje koje se ne može prezreti .. ali u suštini i u filmu i ustvarnosti taj lanac i nije bio poptun. On je bez komunikacije već nepostojeći i Arkipov (kao i Denzil u Crimson Tide) nije hteo da potvrđuje nešto čega nema! Tako mala dilema a u srži je od velike istorijske važnosti. Nije dakle reč o pokidanoj vertikali komande, o neposlušnosti ili pobuni, već o nepostojećoj stvari kojoj kao ljudi nisu dali pristanak premda suva slova zakona i pravila službe, kao čiste formalnosti, govore nešto drugo.
    Dakle najtoplija preporuka da se film "Crimson tide" krajnje ozbiljno pogleda i da se sa spoznajom drame koja se tu odvija (po slici stvarnih dešavanja) oda pošta onima koji pod pritiskom donose prevažne odluke.
     
    Vasilijeva fotografija iz tog perioda
     

  3. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на sandras за Наслов блога, Jasenovac   
    Jasenovac
     
    Sama sebi mogu postaviti pitanje, zašto uopće odlazim u Jasenovac? Ovaj puta praznuje se dan Novomučenika Jasenovačkih, a odgajana sam da uvijek svakome znam iskazati poštovanje. Minimum koji svatko tko je ikad hodao ovom zemljom zaslužuje. Odlazim jer volim Mati Serafimu i njeno sestrinstvo. Želim im radom bar malo pomoći. Navečer kasno pred odlazak na spavanje otišla sam do Crkve. Monahinja Marija lijepo je uredila Crkvu. Postavila je cvijeće oko ikona, kivota gdje su Mošti Mučenika. Kameni kivot novost je u Jasenovcu. Poklonim se onako kako su me drugi naučili da treba, nakon čega naslonim čelo na kivot i tražim milost, oprost. Ne mogu se odvojiti od kivota. Teško mi bude. Ta tuga se teško izražava. Odlazim spavati kod bake Ljube. Često spavam kod nje. I primjećujem neku razliku u odnosu na spavanje u samom manastiru. Razmišljam da li zaista to osjećam ili uobražavam. U manastiru se osjećam mirnije i spokojnije dok spavam. Ovdje spavam u nekom polusnu između jave i sna, neka čudna hladnoća prolazi kroz moje kosti, jeza koju osjećam ponese se i kući i još dugo je osjećam. Prisustvujem Liturgiji, poje hor i loše je ozvučenje. U pravilu ne volim masovnost, ali to je dan kad svi treba da se ovdje poklonimo. Pomalo sam tužna jer nisu došli mnogi za koje mislim da bi danas trebali biti ovdje, ali tko sam ja da uopće bilo što mislim. Monahinje su se bogato priprimile da prime narod. Brižne su i pune ljubavi. Ja, koja nimalo nisam vična konobarenju šetam između mase ljudi i dvorim ih pitama i kolačima. I zamječuju ljudi da sam drugačija. Pitaju me odakle sam. Svaki drugi pomisli da sam Ruskinja..nisam.. Srećem i mog prijatelja. Pomalo je tužan, barem je meni takav njegov izraz lica. Neizmjerno sam mu se razveselila. Malo imam prijatelja u Hristu. Osobito muških. Osjećam ga sebi bliskim. Kaže da se trebam više smijati. Zaboravila sam se smijati. Nekad sam se puno smijala i to je bilo moje oruđe u svijetu koji me okružuje. Možda sam ipak najviše sama kriva što sam izgubila tu neposrednost, spontanost i osmijeh. Pomalo odlaze ljudi i mi pomalo padamo s nogu od umora. Mati kaže, stani i odmori i tako smo nekako zastali, zasjeli i zapričali se s monahinjama iz manastira Lešja. Lijepo i ugodno popodne. Uvijek ponešto mogu naučiti. Mlada monahinja Serafima iz Lešja je rječita, bistrog uma, još bržeg zaključivanja i povezivanja. Pomalo neobično živahna za monahinju. Karakter je nešto čime se rađamo. Još jedna noć kod bake Ljube. Hladnoća i jeza u mojim kostima. Ujutro rastanak od Mučenika. Iznova naslanjam glavu na kivot i osjećam tugu, težinu. I sad mi teku suze. Ako me zapitaju u uredu zašto plačem, što ću im reći? Oni tu tugu ne osjećaju. Ljudi često ignoriraju Jasenovac, a Jasenovac jeste Golgota, kako reče Vladika Jovan Slavonski. Velika Subota koja se osjeća samo na taj dan u Jerusalimu..to se ovdje osjeća uvijek...Odlazimo za Pakrac. Manji broj ljudi se sakupio ovdje da se osvešta kapela Vladičanskog dvora posvećena Blagovestima u kojima kako reče Vladika su se vjenčavali i krštavali mnogi Pakračani. Osvešta je Vladika Georgije iz Slovačke ili Češke (nisam u potpunosti sigurna, ali mislim da su obje zemlje u njegovoj jurisdikciji). Molitva me podsjeća na molitve na Skadarskom jezeru. Prave, duboke, tople, monaške..Na zidu je i ikona Svetih Kirila i Metodija koji na sebi svojstven način povezuju sve slovenske narode. Još jučer u Jasenovcu stala sam u red da se Pričestim kod ovog tako mladog, jednostavnog, toplog Vladike neobično lijepih plavih očiju. Jednostavno neke ljude sebi osjećamo bližima bez nekog racionalnog razloga. Tako sam doživjela Vladiku Georgija. Ova Liturgija je bila tako Nebeska. Pogledavam još jednom na ikonu slovenskih prosvetitelja. Zamolim ih da pomognu mojem djetetu u ovoj školskoj godini. Eparhija je dobila i Smolensku ikonu Bogorodice na dar od ruskog Vladike. Maleni i spori su koraci obnove ratom razrušene i razrovane eparhije, ali svaka molitva srcem uzenesena Gospodu nas približva Tvorcu Nebeskome. Vraćam se kući i nosim Mučenike sa sobom, uvijek i svuda..u srcu...



  4. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на sandras за Наслов блога, U POHODE NIKOLI TESLI..GOMIRJU   
    U POHODE NIKOLI TESLI..GOMIRJU
    Subota. Hladno novembarsko jutro. Danas su Zadušnice. Autobus žena kreće iz Zagreba put Smiljana. U Karlovcu pridružuje nam se još jedna grupa žena. Do mene sjeda fina, stara baka..profinjena gospođa. Tijekom dana ispričala mi je pregršt doživljaja iz svog života. Naučila me mnogo. Najviše oprezu kojeg meni poprilično nedostaje. Na kraju dana mi je očiju punih suza rekla da sam joj otkriće. Meni je najvažnije da budem dobra prema drugim ljudima. To je jedina “titula” kojoj težim. Energije su nam se poklopile. Jednostavno je to tako, neki ljudi su si bliži. Onako, na prvu. Fizika mjeri tu energiju, ali to je disciplina o kojoj malo znam. Moja kćer je dobra u fizici. Moj ponos ili sujeta. Ne znam. Tanka je linija. Ali, malo mama se može pohvaliti činjenicom da im je dijete dobro baš u fizici. Idemo tamo gdje se je rodio onaj koji o tim energijama je daleko više, najviše znao. Stigli smo u Smiljan i ulazimo u Crkvu. Bit će Liturgija, po prvi puta u prisutnosti većeg broja ljudi, više od dva vjernika. Tužno. Beskrajno tužno, pa i sramotno. Zapalila sam sveću i za Nikolu Teslu i pitam samu sebe..Bože, kako mi to do sada nikad nije palo na pamet, da i njemu ponekad zapalim sveću. Liturgija teče i razmišljam kako je tu nekad davno, u Crkvi Apostola Petra i Pavla trčkarao dječak Nikola Tesla dok je njegov otac Milutin služio Liturgiju..i besedio, kažu da je bio izvrstan u besadama. Vjerujem da jeste. Isto tako vjerujem da je Nikola Tesla bio živahno dijete. Takvi su inovativni ljudi. Barem se tako meni čini. Po završetku Liturgije Otac Dragan je održao i parastos. Takav je dan. Sjećamo se naših mrtvih predaka. Odlazimo u Memorijalni centar Nikola Tesla. Gospođa koja nas je vodila je bila vrlo ugodna, pristupačna s namjerom da nam što više prikaže iz života i inovacija Nikole Tesle. Ima nekoliko godina da sam ovdje dovodila moju kćer pa mi sam centar nije novost..gledala sam i film već ranije. Za vrijeme filma izdvojila sam se na rub dvorane. Meni je potrebna ta samoća da saberem misli i doživljaje, emocije. O samom Nikoli Tesli moglo bi se pisati i pisati...ovaj moj maleni tekst ne bi bio dovoljno da kažem o njemu dijelić onoga što čovječanstvo treba o njemu reći, ali svakako to čovječanstvo treba mu prije svega biti zahvalno na svemu čime nas je zadužio. Baka s početka moje priče je rekla da joj u samom centru nedostaje kafeterija da složi dojmove. Slažem se u potpunosti. Neka kava i lički uštipci dobro bi došli. Uštipci su nešto na što se svi Ličani tako ponose. Meni navikloj na delicije moje mame ti uštipci budu simpatično smješni, ali to je nešto što su ti ljudi ponijeli širom svijeta kao osjećaj topline na škrti, prelijepi kraj iz kojeg su potekli. Da, škrti krajevi u kojima su živeći stoljećima razvili sposobnost preživljavanja u svim mogućim i nemogućim uvjetima. I sama to imam nasljeđeno iz bosanskih planina. Upornost, tvrdoglavost i dosljednost uz zagrebačku mekoću. Kćeri sam kupila autobiografiju Nikole Tesle. Ljubav prema knjigama sam joj usadila još u ranom djetinjstvu. Sebi sam uzela majicu s likom Nikole Tesle..mama me odmah s vrata pitala gdje ću ja to nositi.. Ovdje. Ponosno. Ionako, Nikolu Teslu doživljavam van konteksta nacionalnog, on pripada čovječanstvu u cjelini, a i znam da ću se opet naći u prilici po tisuću i prvi puta da “pravdam” narod kojem po majci dijelom i pripadam. Glupo, ali tako jeste...ljudski umovi su često ograničeni, a eto i od Nikole Tesle trebamo naučiti se bezgraničnosti misli ljudskog uma...Pomalo napuštamo Liku. Iz jedne ljepote odlazimo u drugu, malo drugačiju, ali isto lijepu...Gorski kotar i manastir Gomirje. Ranije sam često odlazila u te krajeve, ali eto sad dugo nisam bila...dvije i pol godine je prošlo od Teodorove subote kad sam posjetila gomirsko monaštvo. Malo me peče i savjest, stari su i uvijek su me lijepo primali. Ponekad im pošaljem po nekome tko odlazi u manastir Gomirje neku sitnicu. Ne što je to nešto vrijedno. Moje mogućnosti su malene, ali želim im pokazati da mislim na njih i da su mi vrlo bitni. Otac Mihailo nas je lijepo primio i ispričao puno o povijesti samog manastira, značajnim ličnostima koje su ovdje živjeli od Josifa Rajačića, Save Mrkalja do monaštva koje je postradalo u II svjetskom ratu....ovdje je i grob Vladike Simeona Zlokovića na čijem prenosu Moštiju sam bila jedne novembarske, snježne nedjelje i upoznala neke ljude s Banije koji su mi postali i prijatelji..izgrlila me i Mati Paraskeva, njena toplina mi uvijek da snagu za neka nova jutra i dane..puno je ovdje dragih ikona, ali meni nekako najdraža je ikona Svetog Save Gornjokarlovačkog..pred Njim uvijek zastanem. Mučeništvo je vrijedno pažnje, ljubavi, divljenja...malo hrišćana je pozvano na takvu končinu...vraćamo se kućama...Karlovac, Zagreb...ostaje lijepo sjećanje i molitva koja odjekuje, para Nebesa iznad Smiljana i odlazi Gospodu...za sve onih kojih više nema...




  5. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на sandras за Наслов блога, MIRNA REINTEGRACIJA   
    U zadnje vrijeme definitivno previše razmišljam i postajem sve ranjivija. Ovih dana tek poneki osvrt sam pronašla u sredstvima javnog objavljivanja na temu mirne reintegracije. Ta tema me je potakla na ova razmišljanja. I osvrt divnog čovjeka Drage Pilsela na jučerašnje ubojstvo na Kosovu koje je on doživio kao “rafal u mir”.
     
    Svi koji me poznaju isto tako znaju da sam dijete miješanog braka. Kao takva kroz gotovo cijeli svoj život doživljavam previše neugodnosti i vrlo rijetko sam kod jednih i drugih prihvaćena. Kao obitelj, priznajem, opstali smo samo zato što je vladala velika ljubav između mojih roditelja. I za mene je to najznačajnije da sam dijete ljubavi. Ja sama nisam to u svom životu ostvarila, nizala sam samo promašaje. Znam razliku.
     
    Odavno mene muči tema mira i rata. Tema mojeg diplomskog rada je bila Naknada ratne štete u teoriji i pravu RH, kod prof. Jasne Omejec. Dobila sam peticu. Bila sam šokirana tada, a šokirana sam i danas nakon dvadesetak godima tom visokom ocjenom jer sam diplomski napisala za jedan vikend i gđa sutkinja je profesorica koja je rijetko dijelila petice. Valjda onda ima nešto soli u toj mojoj glavi, iako emocije su uvijek te koje nadvladaju moj intelekt. Uglavnom, moj diplomski započinje rečenicom “Riječju “mir” izražavamo jednu od najdubljih težnji i nada čovjeka. U ljudi je potreba za mirom postala toliko snažna da ..ne čudi što je ostvarenje mira postalo primarni politički cilj”, tako nas uči prof. Dr. Olivera-Lončarić-Horvat. Gdje je svijet pa i naša domovina u svemu tome? Težnji ka miru.
     
    Iako je Podunavlje reintegrirano u hrvatsku državu prije jako puno godina, vrlo često mi se čini kao da taj rat nikada nije niti okončan. Mržnja i netrpeljivost svakodnevno sve više rastu. Meni kao dijetetu jednog takvog braka ta mržnja svaki dan postaje sve nepodnošljivija. Priznajem, od svega izrečenog u zadnjih tridesetak godina mene osobno je najviše pogodio tekst banjalučkog novinara Pejakovića s naslovom Miješano meso. Toliku količinu mržnje sam rijetko osjećala. Doslovno, kao da mi miješani nismo uopće ljudi. Užasno dugo sam patila zbog toga. Moje kretanje kroz cijeli život se provlači od Hrvata do Srba pa nazad i tako u krug. Kao dijete odlazila sam na katolički vjeronauk i osnovama kršćanstva učila me jedna topla časna sestra. Naučila me je prije svega kulturi ophođenja u hramu i na tome sam joj neizmjerno zahvalna. Kasnije u životu moja duša je tražila neku dubinu, mistiku, odgovore koje nisam nalazila u katoličanstvu i krenula sam za njom tragati u pravoslavlju koje me je svojom ljepotom opijalo. Dugo sam se tu osjećala kao da nisam “od ovoga svijeta”, tako bi se mi kršćani vjerojatno i trebali osjećati, a onda su pomalo krenula razočaranja. Ne u teologiju i ono što pravoslavno učenje jeste, to nikako, nego u ljude. Već duže uglavnom krećem se među Srbima koji me nikada u potpunosti nisu prihvatili kao što to nisu niti Hrvati. U srpskom okruženju prihvaćeno se uglavnom osjećam među hrišćanima pomalo zilotski nastrojenima. U hrvatskom okruženju uglavnom su to lijevo orijentirani ljudi, često alternativci koje vjera kao takva ne zanima, ali u tim krugovima osjećam se ugodno, kao čovjek. Moj doživljaj srpske zajednice u našoj domovini je da se sve više getoizira, a geto kao takav nikako nije dobar jer dovodi do bolesti duha. Čak i unutar tog geta, stvara se podgeto i to puno takvih malih strogo zatvorenih grupica. Politika kao nešto meni primarno nije ni zanimljiva, a i ovakava kakva jesam u tome se nikada ne bi niti snašla. U katoličanstvu sam naučila na milosrđe, oni zaista tome pridaju veliku važnost i svjedok sam mnogih ljudi u nevolji kojima pomaže Crkva. U pravoslavnom okruženju kad se to spomene, uglavnom me dožive kao totalnog bedaka. Ne znam, da li su carica Milica, Mati Angelina ili Sveta Jelisaveta Fjodorovna bile bedaste. Ne znam, neka drugi procjene. U mojim očima su bile velike i takve će i ostati. Kako me vide Srbi u Crkvi, kao zalutalu Hrvaticu u pravoslavlje. Nikada kao dio njih. Tako se i izjašnjavam, kao Hrvatica. Tata mi je Hrvat, rođena sam u Zagrebu i to društvo me je neminovno oblikovalo. Da li je to prepreka da istovremeno budem i pravoslavna? Meni nije. Moj duh tako osjeća i volim sve što je pravoslavno pa i srpsko, ali i dalje se u zajednici osjećam kao da tu ne pripadam. Tako da se svaki dan sve više osjećam kao netko tko ne pripada nigdje. Kao potpuni stranac u vlastitom gradu i zemlji. A o mirnoj reintegraciji, miru u zemlji i okruženju teško da se može i govoriti. O hrišćanskoj ljubavi još i manje. Tko sam i gdje sam u svemu tome, zaista ne znam. Jedino što znam, duboko sam tužna.
  6. Свиђа ми се
    Милан Ракић је реаговао/ла на Бранко Авдагић за Наслов блога, Др Александар Бирвиш   
    Код нас Срба никада није било пуно преводилаца Светога писма старога завета са старојеврејског језика а један од таквих је био др Александар Бирвиш (1928 - 1915). Др Бирвиш је био врстан познавалац старојеврејског и старогрчког језика, дипломирани теолог (ПБФ у Београду) и баптистички проповедник. Крштен је био у СПЦ и није се на жалост задржао у нашој цркви и често ју је нападао у својим проповедима и текстовима (Бог да му душу прости!), али то не умањује његов велики допринос српској библистици. У прилогу доносим неке његове преводе. Његов препев Псалтира је изузетно леп и певан, али не получује благодат при читању и певању јер је 1) удаљен од изворника а 2) нема благослов Цркве. Било би лепо када би наша помесна Црква оформила једну комисију и прегледела постојеће преводе Светог писма и дала званичан благослов за небогослужбену употребу (читање код куће и за личну молитвену употребу) одређених превода као што је нпр. Бирвишев препев Псалтира или рецимо превод Светог писма од др Лује Бакотића. Тако су у неким земљама урадила Католичка црква.
    psaltirbirvis.doc
    Birvis-Postanje.pdf
    Birvis - Jevrejima.pdf
    Birvis - Plac.pdf
    Birvis-Isaija.pdf
    Didahe.doc
    evandjelja.rar
  7. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на Драшко за Наслов блога, Bilo mi je drugi put   
    Kolona A uvoz iz Egipta
    Kolona B uvoz iz Stare Grčke
    Kolona C integralni usisivač antičke umetnosti
    konačno rešenje Britanski muzej
     
    Malo šale na početku, a u stvari...
     
    Volim Englesku, volim London. Tačno je da "ko je umoran od Londona, umoran je od života" jer ima za svakog po nešto. Bilo od toga što su "doneli" iz celog sveta, ili napravili sami....ima svega.
    Pozvali su nas iz crvke Svetog Save da održimo koncert jer sam se prethodno ponudio i dobili smo pozivno pismo.
    Povod je višestruk, nametnuo sam se lagano i rado su prihvatili. O Goran Spaić je potpisao pozivno pismo (predivan čovek, videli smo ga jednom, u kancelariji kad je tu bio i vladika Dositej (isto divan čovek, jako prijatan).
    O. Goran nam  je spontano u nekoj priči u par minuta obajsnio jevanđelski stav da je bolje da vidimo dobro u drugom čoveku, pa bio on Srb,Engl...itd.. i slikovito je pojasnio onaj drugi stav  gde ljudima sve smeta, ništa im ne valja...i onda tako šire svoju priču i ne može im se pomoći. Bar malo smo se naštimovali na pozitivno.
    Naša crkva tamo je jako lepa (bili smo na nedeljnoj liturgiji, pevali u horu, posle liturgije druženje u restoranu, častili nas klopom i kolačima, bilo puno ljudi i zaboraviš da nisi u Beogradu), dom sv. episkopa Nikolaja isto jako lepo mesto, odmah do crkve u čijem sklopu su kancelarije (ima i kuhinja i sve je divno) i restoran (odlična sarma) i velika sala gde je bio naš koncert.
    Rođena sestra mog dede je osnovala hor u crkvi Svetog Save a njen muž je bio ruski sveštenik, kasnije i vladika Vasilije Rodzjanko (posle upokojenja njegove žene, moje baba tetke Marije). Upoznao sam oca Miluna koji ih je poznavao.
    Druga strana priče je ta da je moja pokojna tetka Olgica (mlada se upokojila), zbog koje sam počeo da udaram po dirkama, živela upravo u Londonu i neplanirano smo dobili pozivno pismo na 20 godina od njenog odlaska (tačno dan posle datuma) a koncert je zakazan i održan tačno dan posle njenog rodjendana i njoj je posvećen.
    Otkako mi se naduvala želja da ponovo odem tamo, nisam planirao ove podudarnosti, ali sam negde verovao u potrebu da se izvede poduhvat. Još negde u junu sam bio sav naduven od želje, i poluočajan seo ispred crkve i pomislio "i šta sad da radim Bože?" u tom trenutku izlazi neka tetka iz crkve, i zakopčava duks a na duksu piše "LONDON"
    što bi rekli nije ništa slučajno.
    Izvinjavam se što ne pišem stilski lepo.
    Prvi dan smo išli u Vestminstersku opatiju, u toku službe (ne brinite nismo postali Anglikanci) zato što se tada ne plaća ulaz. Hor peva kao u srednjem veku, od svuda blješti istorija. Na ulasku dobiješ i naštampanu celu službu, tačnije: šta se peva, kad se stoji itd...između ostalog i Simvol vere se peva, i interesantno je da ima samo stih "I u Duha Svetoga"...nisu se izjasnili od Koga ishodi. Šta smo stigli da vidimo tokom službe i pri izlasku, videli smo, između ostalog na ualsku u Opatiju stoje pravoslavne ikone Presvete Bogorodice i Gospoda Isusa Hrista (tako smo bar zaključili, jer je baš kao  pravoslavna ikonografija). Impresivna građevina. Inače bolje da ne kažem kolika je cena ulaska van službe...
    A sad malo slike

    Posle koncerta se poklanjamo, do nas je naša Tanja, koja radi u domu Sv. vladike Nikolaja. Predivna, sposobna, prijatna, sve nam je lepo obezbedila, najlepše je kad se sa njom sedne u kancelariju, pijemo kafu, pričamo, tako smo se družili nekoliko dana.
     
     

    S leva na desno, Velizar iz Beograda, moja malenkost sa pivom, Gagi iz Kosovske Mitrovice, Nemanja (Nemandža kako ga zovu Englezi) sa ženom (njih dvoje su iz Tenje, divni ljudi, domari su u crkvi)
    Andjelija i Venia.
    Ovi divni ljudi iz dijaspore su nas izveli u ovaj prelep pub na Portobello road, stotinak metara od crkve. Pozitivni, vredni i puno se da naučiti od njih.
     
     
     

    Hammersmith bridge obavezno posetite, jer je lep pogled na reku i ima par divnih pabova baš na obali, a nije strogi centar grada. Ima zanimljiv trg i lepe stambene delove.
     
     

    Moćna, prelepa katedrala! Peter`s son and Saint Paul`s
     
     

    Dikensov muzej. Kuća koja odiše toplinom, maltene se oseća blagodat, čak i ulica u kojoj se nalazi je jedno prijatno mesto i odmara od londonske džungle
    Uveče sam mojoj Mari, kod koje smo bili smešteni, prepričavao kako se muzej nalazi u Naughty ulici, pa me ispravila "misliš Doughty?" (ah ta moja podsvest)
     
    Par filmića
     
    Srećan je što udara o kutiju na Portobello road
     
    Kad bi kod nas bilo ovako veselo, i kad bismo imali metro
     
    Lik "kida" Flojda na Pikadili stanici
     
    To je to drugari.
    Mogao bih ja do sutra.
    Posetite ovo čudo od grada
    Obavezno
     
     
  8. Свиђа ми се
    Милан Ракић је реаговао/ла на Debeli Mosi за Наслов блога, О БОЖЕ, СПАСИ НАС ОД ЛЕКСИКОНА СТРАНИХ РЕЧИ!!! Моли ти се Моси   
    - Шта то мумлаш у новине Моси?!
    - Ма ништа Шмеки, читам новости и пола речи не разумем шта пише, да не поверујеш!
    Мислииим стварно!
    - Ма опуштено Мос...
    - Преводиоци су упропастили наш језик, како да се не нервирам, ко ће ово да спречи? Страшно ... од сада причам само српским речима!!!
    - Моси ма ћао искулирај ... шта ти је?! Не бацај те новине ееееј!
    - „Искулирај“ није српска реч ... а „ћао“ поготово...
    - Моси па одрасли смо са тим речима, откуда ти то сад смета?
    - Ее па добро Шмеки....Само да знаш, од сада са тобом имам трилатералан однос који ће прећи у билатералан а касније у мултилитераран!!!
    - Шта то значи?
    - Е нееећу да ти кажем, ма ћао искулирај Шмеки..ннн сад се ти мало нервирај.
    - Не нервирам се Мос, него уопште не капирам.
    - Е видиш, сад ме разумеш!                     
    - Даа...Човече, сад си и мене заголицао да размишљам о томе, УАУ..
    - Шмеки нећу да чујем то „УАУ“, то није наша реч..
    - Јао извини Мос,а шта му то дође?
    - То је увозна америчка реч која означава узбуђено дивљење нечему АВЕ!, нешто типа „Ауу'Бреее!“ Или „предобро, прејако“.. Мада сад ми пада на ум, могли би до Пиксија он се разуме у то боље, завршио је филологију.
    Пикси је лик из улице који је познати залуђеник фудбала и откачени компјутераш. Зна све живе утакмице у којима је Пикси играо, мислим, јасно је откуда му надимак. Мада, свуда се потписивао и писао графите „Пикси“, исписивао по клупи, табли, ранцу, књигама... та опсесија је тооолико отишло предалеко да је и контролни из српског једном потписао као Пикси. Наравно добио је кечину због тога, мада то му је био фазон јер је ионако имао све петице. Но ипак је одрастао ал` је надимак остао..
    - Моси ја код њега нисам био годинама, мада он је баш стручан за те ствари али.. не знам да ли смо добродошли, знаш да је он стално заузет?
    - Предлажем да одемо, има он камеру изнад врата видеће нас ако му је до дружења.
    Кад смо дошли пред врата његове куће, мислиим лик нема ни браву ни звонце на вратима, само видео надзор, кад смо стали на отирач црвено ротационо светло, које нисмо сконтали одакле уопште сија,  је засветлило, врата су почела да зврље и откључала се. Механички женски љубазни глас на енглеском је говорио „плиз ентер, тенк ју“.
    - Шта сте се укочили, улазите!! - Са интерфона се зачуо Пиксијев глас.
    - Па он зна да смо ту? - Прошапута Шмеки унезверено окрећући се около...
     Ушли смо у кућу,врата зазврљише зззвррљ! Клангг- закључаше се сама. Пикси нам преко неких звучника рече да опуштено седнемо у дневну собу - људи ево сад ћу-... Његов дневни боравак је био сав у белом, намештај којег је било мало чак и врата су бела. Разни украси на зиду, рамови и неки оквири су „исте“ беле боје. Засели смо у фотеље и чекали. Шмеки је био скрооз у чуду, зурио је у лустер испред нас који је био спуштен ниско тик изнад стола.
    - Мос види ове неонке каквих све облика и боја има, као букет УАУ!
    - Видим Шмек!
    - Прошли пут му је све било као на стадиону, тепих имитација траве и..
    - Знам Шмек!
    Пикси је пустио музику, некакав лагани џез,  питао нас је преко истих звучника које уопште нисмо знали „где су уопште“, шта пијемо киселу, сок, пиво!? Шмеки се озари на пиво а ја рекох „сок“. Из врата „беле боје“ као и зид изађе Пикси.
    - Па 'де сте људи, што сте не најављени? Имам само квотер времена са вама у неком сам тајмингу. Ако ме мемориска картица не вара нисте били код мене 2 године! БЕ-ПЕ-ИКС ... Што сте дошли?
    - Пикс шта ти значи БЕ-ПЕ-ИКС?  - зачуђено упита Шмеки.
    - ВРХ, брате!
    - Ам, да!? Није ти лош нови стајлинг по кући. Увек си био оргиналан, и у пиџами просто изгледаш фаца!!
    Нисам више могао да издржим, морао сам из груди да испалим питање иначе би Шмеки причао о откаченом лустеру до пода. 
    - Пикси мене занима шта се ово дешава са нашим језиком? Не могу нормално да разумем свакодневицу, шта пише у новинама и слично. Зато смо и дошли до тебе?
    - Аха, занима те савремена аномалија језика? Хм Моси...Немамо много времена, велики је топик..  Описне парафразе, плеоназми, појмовне метафоре, хибридизације одомаћеног страног језика...уф немам времена да разврстам жаргонизам и таутолошки нонсенс  за само квотер. Покушћу да ти зипујем што краће. Конкретно има турцизама, англиканизама, француских и уосталом безброј изама...
    - Моси, шта каже?
    - Каже да је опширна тема...
    Пикси настави не осврћући се на Шмекија..
    - Двојако усвајање разних страних речи подразумева изложеност страном језику преко ТеВеа, цртаних, клинци су преко играчака, компјутера, видео-игрица, интернета, филмова, музике..  О суб-култури да не говорим... Адаптација речи је хаотична и без неког реда. Преко рекламних слогана које доводе до нагомилавања нових, неразумљивих речи која измичу контроли.  Нагомилавање доводи до неконтролисаног увођења страних речи које се преузимају без икаквог видљивог система и размишљања – и када је то објективно потребно, и онда када није. На нивоу изговора, граматике, семантике, прагматике смо посустали и по дифолту фејкује се већина речи.
    - Моси шта каже?
    - Каже да су искушења сколила са свих страна!
    Пикси настави не осврћући се на Шмекија...
    - Постоји субјективна потреба типа „интелектуалног ескапизма“ код преводиоца, говорника или неописаца која има личну мотивацију и филинг да ово „усвајање“ у свом говору или скрибовању употребљавају. Речи написане на страном се читају као стране, а не као српске речи колико год да су нам познате  типа coffee се чита као кофи, а не кафа...милкшејк, таблоид, скенер, модем, хардвер, софтвер, интернет, бестселер  само из англиканизма а где је германизам, француштине пуу...
    - Моси шта каже?
    - Каже да влада опште расуло и анархија...
    Пикси настави не осврћући се на Шмекија...
    - Моси, језик просто на овај начин постаје хибридна творевина у којој доминира мешавина популарно-ћаскачко-опуштеног и публицистичког стила.
    - Моси, шта каже?
    - Каже да је ратно стање, хаос...
    - Шмеки багујеш се или си офлајн? Рестартуј се... немој да те крекујем! - Пикси ће Шмекију
    - Моси, шта каже?
    - Каже да овде неко блокира, тј. стао, не зна шта ради и где је пошао.
    - Пикси, да те питам нешто...
    - Питај Шмеки...
    - Е а шта значи то- веб страница? и разјапљено ААААААААПћихАааааааааа - кихну.
    - Излог! Еј Шмеки знаш шта, нешто те скенирам блед си ми човече. Зрачиш ми данас као стари монитор, можда није лоше да провериш билирубин или ако је од неспавања мало у кревет да се ресетујеш. Треба ти неки антивирус, обавезно, ентер...
    - Моси, шта каже?
    - Каже да би требао да узимаш више Ц витамина  и побољшаш крвну слику!
    Пикси извади телефон из џепа.
    -Еј људи не мрдајте само да опалим пар селфија са вама за фејс. Шкљоц! Моси брате, овако... да скратим; сејвуј у вугла да су велики изазови у компјутерским технологијама и да је свако лажно знање о нашем језику опасније од незнања. Лично, немам грижу софтвера за ову спику о језику, радо би са вама да четујемо овде али квотер је прошао. Гејм овер, морам!
    Пикси отиде у други просторију да се пресвуче.
    - Моси, шта каже?
    - Извињава се што се није јутрос умио...Трзни то пиво, да се не избламирамо пред молерима и електричарем, за који минут долазе да му заврше кречење и затегну лустер на плафон, рећи ће види ових алкоса ујутро лочу пиво, а и Пиксија су пробудили рано.
    - Па колико је сати Моси???
    - Ево сад ће осам ујутро.
    - Видим ја да Пикси неповезано мрси, мора да је поспан...

                                                                                                       
  9. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на Blaža Željko за Наслов блога, Proslava "Nove godine" i problem kalendara - iz rasprave sa FB   
    Smatram da je doslednost jedna od najvažnijih ljudskih osobina .. a ako je čovek dosledan, tada su te osobine čovekolike tj. hrišćanske u samom korenu jer hrišćanstvo nije religija već Život u Hristu .. u Istini! Ono ne spada u religije već u ontologiju! Bog je uvek i u svemu dosledan svojoj Reči!
    E sad; vezano za temu, manje je pogrešno slaviti jednu novu godinu (bilo koju) nego dve! Ovo drugo je šizofrenija jer dotiče dva duhovna konteksta za koja VERUJEMO da se isključuju .. a čim sudimo, tj. čim verujemo da je nešto loše ili pogrešno onda to za nas i jeste loše i pogrešno ... po rečima Apostola da "ništa nije pogano samo po sebi već ako neko u sebi misli da je nešto za njega greh onda TO ZA NJEGA I JESTE greh"! To je kob loše usmerenog uverenja. To je kob osuđivanja! Vraća se kao u ogledalu! Bude nam i biva nam po veri našoj i sudu našem. Mi se tada svojim uverenjem vežemo; sputamo .. i ako mislimo da je ova prva "Nova Godina" nešto "jeretičko" "ekumenističko" a pri tom učestvujemo srcem u njoj, onda odbacujemo svoje principe! Odričemo se svog uverenja i negde u dubini srca se podvajamo i devastiramo sopstvene karakterne crte. Iz toga sledi slabljenje morala i tako redom. No gore od toga je srcem prihvatiti obe proslave jer tada se cepamo kao ličnosti a da nam to na prvi pogled ne izgleda tako. To ima svoje konsekvence na duže staze! Kad tad, posle nekog vremena, se ta šizofrena podvojenost dva različita principa (različita samo u našoj uobrazilji) projavi u realnom životu kroz gubitak moralnih normi; kroz strašljivost, kroz neuroze i ostale bolesti .. a sve tako naivno izgleda! U stvari samo po sebi nije ništa strašno prihvatiti i ovu prvu kalendarsku novu godinu - samo se NE TREBA SUMNJATI U ISPRAVNOST POSTUPKA jer sve potiče iz kolebanja i dubokih osuđivanja u srcu a pri tom si učesnik onoga čemu sudiš!
    Mene lično dugo je lomila ova podvojenost! Po prirodi posla morao sam da se ubrzano prilagođavam jer nije išlo na dobro ako olako precrtam ovu kalendarsku kao nešto „zlo“ i „nepravoslavno“ ..imao sam utisak da silujem nešto; da vršim nasilje nad svojom dušom – a onda sam razumeo da je to zbog osuđivanja! Pa nigde u ovom kalendarskom problemu nema dogmatskih vređanja pravoslavlja, Crkve i Hrista! Molio sam se stalno da me Život urazumi ...a Život to radi kroz vreme i procese! Okrenuo sam se vremenom razmišljanju o kalendaru u Grčkoj Crkvi, našoj majci Crkvi jer od Nje smo primili Pravoslavlje kao trećepozivci! Njihova Bogosluženja su po novom kalendaru; isto tako Božić i nova godina! A onda sam se pitao: „Čekaj bre, pa da li je njihova Liturgija valjana po Crkvenim zakonima i kanonima?“ Jeste brate! Da li Gospod Duh Sveti blagoizvoli da sa tamošnjim sveštenicima na Evharistiji pretvori hleb u Telo Hristovo!? Čak i na Božić koji je pre julijanskog dve nedelje!? Pa ako Gospod Duh Sveti oko kalendara ne pravi problem dajući se sa Ocem i Sinom još uvek u punoći, a On je valjda Vladar nad svime, nije li onda ozboljno posrtanje (da ne zaustim težu kvalifikaciju) to osporavati ili dovoditi u pitanje!? Može li se bilo koji kalendar stavljati kao otežavajuća okolnost i čak porediti sa važnošću Evharistije koja NEMA VREME U SEBI? Može li oko toga biti kao mnogo bitnih sporova i čak svađa sa mržnjom a Gospod Duh Sveti nađe za dobro da i dalje obitava u Grčkoj Crkvi u punoći .. u pliromi ili kako već hoćete!? Pa On nije mehanizam u rukama ljudi! On je Osoba koja sa Hristom i Ocem vlada Crkvom i koji tamo gde ne želi da bude onda Ga tamo i nema .. i tek tada to nije crkva! Dok god i Hristos po svome Htenju obitava u nekoj pomesnoj Crkvi ona je na pravom putu ...pa i njen kalendar ma šta mi o tome mislili. Ne kažu Sveti oci Vaseljenskih Sabora tek tako: „nađe za dobro Duh Sveti i mi“
    Neću da kažem da je kalendar nevažan; naprotiv - ali zar nije jasno da nas ovaj minorni problem (kad ga poredimo sa Crkvenim životom) cepa na froncle a pri tom nam Gospod kroz grčku Crkvu pokazuje da se ne trošimo na minorne stvari od kojih ništa ne zavisi!? Upravo nam Gospod Duh Sveti olakšava da razlučimo šta je važno a šta nije; radi nas, radi pomoći nama koji lutamo!
    Može neko, što je čest slučaj, na sve ovo da kaže: „Danas promenimo ovo, sutra ćemo promeniti ono.. i tako dok ne prihvatimo katoličanstvo“. Ma šta „mi“ gospodo?! Ako je Gospod i dalje u toj Crkvi u kojoj je kalendar gregorijanski ..pa valjda je to znak da je njemu to ugodno! Ponavljam, nije On mehanizam nego Vladar koji na nešto ljudsko može da pristane i blagoslovi ili pak na nešto drugo i da ne pristane (što je slučaj sa raskolničkim i tim pre jeretičkim crkvama)! Njega tamo nema! Tamo nema Tela i Krvi Hristove makar da je sam hram od zlata! 
    Nisam čuo da je Grčka Crkva anatemisana, da je odbačena iz Pravoslavlja! Oci bi nam to već rekli! A ako nije odbačena ...pa ni taj kalendar onda nije štetan! Ne kažem to ja; to kaže validnost Grčke pomesne Crkve jer se tako izvole Gospodu!
  10. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на александар живаљев за Наслов блога, Омиљена игра Леонарда Коена   
    ПОВРАТАК СТАРИМ ЉУБАВНИЦАМА У НОВОЈ ГОДИНИ.
     
    "Хеј, заборавила си мало свог финог мириса на мојим прстима."
    Л. К.
     
    У Нову годину уђите са новим љубавницама/цима. Иако су оне/и можда и стари.
    Ево, и неуморни Зоран Пауновић у децембарском Летопису матице српске започиње ту причу о вјечном повратку, увијек мало помјереном,у свијету (не)одраслости - романом Омиљена игра ( The Favourite Game, 1963, превод Вук Шећеровић, Геопоетика, 2013), пјесника и пјевача (треба нагласити јер данас има и "пјесама" које се не пјевају), Леонарда Коена.
    Ако признајете да нијесте више у добу у коме сте тако нестрпљиво очекивали чудо љубави, ако вас та биохемијска рекација помало умара, онда је најбоље да у новогодишњој ноћи мислите о старим љубавницима/ицима. А, може ли тај догађај сјећања бити угоднији него са Коеном?
    Знам да вас мрзи да сада читате о новој врсти Bildungsromana, оног од Гетеових " Година учења Вилхема Мајстера", преко Џојсовог "Портрета умјетника у младости" до егзилске медитеранске исповједне поетске прозе Леонарда Коена у којој се социјално сазријевање замијењује емоционалним.
    И дјечије приче су ту важне, и за Фројда и за Коена, али хоћу да вас одмах бачим у размишљање (слатко, грко, смијешно) о старим љубавницама/има. Код Коена, примјећују аналитичари, то сјећање је прво чулно, тактилно. Тако његов алтер-его, Лорен Бривман: " зна девојку која се зове Шел и која је пробушила уши да би могла да носи висеће филигранске минђуше. Рупице су се загнојиле па сад на обе ресице има мали ожиљак. Открио их је скривене под њеном косом".
    Шел је "стварала лепоту у ходу", он је желио да јој својим пјесмама "поврати њено тело". Јер, авај, Шел: "Није волела своје тело. То није било тело једне принцезе, била је сигурна у то. Оно није расло тамо где треба. Завидела је млађој сестри на грудима и њеној равној кестењастој коси."
    Колико је то различито од претходне љубавнице, Тамаре, која ужива у свом тијелу и гола пуши цигарету наслоњена на прозор са кога посматра пролазнике. "Пушити кад немате ништа на себи - прави луксуз", мисли Бривман.
    И ту је невоља са Вјечитим Женским, растргнутим између бестидне сексуалности и рањиве несигурности у властиту вриједност. Онда наступа Мушко ("Тужно је бити мушко", Црњански), "право мушко" (зеза Винавер Црњанског), које би хтјело да каже са Коеном: "Твоје тело никада није прозаично". Мушко је свјесно да од његовог ребра настаје Женско и предсвјесно да је in utero и само било прва три мјесеца женско ( тек потом се маскулинизује постајући straight или gay, али то је тема за неки "озбиљнији" блог). Тако настаје неутољива жудња која је подједнако спремна и да се уклопи у малограђански калуп "идеалне љубави" и да побјегне од њега. Тако сазријевамо.
    Била је то прича о стари љубавницама/има:
    "Причали су ми о човеку,
    који речи изговара тако лепо,
    да ако им само помене име,
    жене му се саме дају."
    Л.К.
  11. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на Aleksandar Ciganović за Наслов блога, За Тебе(о духовним основама живота)   
    Другари ево вам у пдф верзији моја књига..Ја сам желео да објављујем текст по текст ал можда је овако и боље  На здравље и спасење вам било!! Иначе књигу сам посветио другу чији су се родитељи развели а ја сам решио на овај начин(Т.ј путем ове књиге у којој су савети на путу духовног живота), да му на неки начин помогнем!! И то не само њему него и свим оним људима који се у одређеном периоду свог живота нађу пред исушењима..
    За Тебе ( o духовним основама живота) (Autosaved).docx
  12. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на Srecko Urosevic за Наслов блога, БЛАГОУХАНИЈЕ   
    БЛАГОУХАНИЈЕ
                          Ударна десантна јединица ходочасника нашег храма на челу са елитним члановима хора (на челу су, јер су млађи и бржи) уредно и примерено одевена  и наоружана радозналим погледима и  оштрим мачевима питања која миришу на крв света ненајављено упада у малени манастир наше Богом чуване епархије, разбијајући молчаније два брата монаха у спокојном недељном дану.                    Несвесни тога шта смо учинили, скупљени и примирени у црквици слушамо беседу једног од браће која се прелива преко нас као хладна вода и чисти мисли од свега што донесмо са собом. Осетисмо до дубоког срца како нас шиба реч поуке.                     Омамљени бесмо кад ступисмо у манастирску порту, а још више кад нас братија отпусти, уз љубавне речи на крају, ипак, стојећи испред капије, самилосно нас гледајући испод црних веђа и осењујући  крсним знамењем, док смо замицали низ прашњави кривудави пут ка следећој станици - месту где се подвизавао на Христа лепи Старац Гаврило Ралетиначки.                     Њему као да нас шаље монахиња Сара, једна од три сестре из чијих су светих тела изникли манастири у Левач-Шумадији.                     Из њених моштију, видљиве восак жуте кости лобање, као миловање мајке по челу кад си болестан, као лахор Духа Светога, као Господ Сам, са нама у уму и срцу и у сећању заувек да остане у себе нас облачи неописиво благоуханије, па као нови да смо, безбрижни и лаки, изнад свих разлика и подела и прећутаних прекора. 
  13. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на Blaža Željko за Наслов блога, Najkraći blog! "Škodi mi"?!   
    Ovom prilikom bih u par reči spomenuo jedan događaj iz Donje isposnice Svetog Save od pre desetak godina. Išli smo naime na jednu crkvenu ekskurziju moja žena i ja ... i obretemo se tako u spomenutoj isposnici kod pustinjaka oca Simona. Bilo nas je tridesetak; on izneo rakiju "or'ovaču" koja je bila takva da sam u jednom trenutku, kada sam ostao sam za stolom, presipao ostatke iz ostalih čaša (kap, dve, ..tri..) u svoju Nepodnošljivo pitko.. samo klizi .. a slatko ..
    Nije mi se nešto išlo u gornju isposnicu (vodič uporan) i to nisam nikome govorio glasno, možda ženi da me samo ne gnjave sa nagovaranjima, "ja ću tu negde da sednem na panj i da ih čekam" ...ali u jednom trenutku me Simon pogleda i reče: "Naš brat jedva čeka da krene gore"!? Šta ću, provalio me, sad nema nazad; obiđemo i gornju ...i sve tako ..
     
    No jedna sasvim druga stvar me je dojmila više od celog tog puta zajedno sa svim događajima tamo. Hteo sam da se fotografišem sa tim monahom ali on reče: "Nemoj sinko; škodi mi"! Presamitio sam se od užasa da ne povredim čoveka, izvinio se (nije me shvatio pogrešno naravno) ... ali mi se ta reč "škodi mi" trajno urezala u svest.
     
    eto..
  14. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на Blaža Željko за Наслов блога, Neka promišljanja na reči oca Ilariona Đurice o "spoljašnjoj pobožnosti"   
    Otac Ilarion:
    "Поред тога што је знак да је црква угушена или да се гуши у клерикализму, велика је опасност за душе, управо тај спектакуларни начин служења, као и сама спољашња побожност. Позоришно служење, односно служење на начин позоришта, служење је без душе и без побожности. Само на шупљи начин.
    С обзиром на то да је наш верник, а често и само свештено лице веома мале литургијске свести, најчешће уопште не досеже у духовну сабраност и у узрастање у благодат. Већина нашег народа се задовољава само тим мртвим изражавањем побожности, честим закрштавањем, поклонима а понекад и клечањем. Сав спетакл нашег изражавања побожности је у спољашњем, у множини песама и молитава која је погибељна, ако је из фарисејски прикривене непобожности свештенства или народа. „Окречени гробови“. Литургијски спетакли не заслужују да добију довољну оцену као побожни.
    Аутоматичност, лажност, недоживљеност, или пак још горе: лудачка ћудљивост литурга, непостојање богочежњивости и очигледно лицемерје, превртљивост. Још гори од тога је формализам, млакост у вери, користољубивост, властољубивост, среброљубивост и охолост, видљива из вечности и потпуни недостатак свеопштости, католичности..
    Женска литургијска побожност је претерано осећајна, сентиментална, блиска похоти а понекад је и болесна. Женску побожност понекад исповедају и неки мушкарци. Тај тип побожности је болеснији од оног мушког или мужественог, било да је реч о мушкарцима или о женама. Овакава богослужења, односно оваква литургија ја празна и прилично истрошене и испражњене светости. Шупља је. Недостаје јој цео Христос."
    Mogu se donekle složiti da, usled nasleđenih praznina iz komunističkog perioda, ljudi jedva da razumeju šta su Crkva i Liturgija ...tj. da je to njihova sloboda a ne sistem formalizama, ovakvih ili onakvih, kojima treba "umilostiviti strogog sudiju tamo negde gore". Ne može se decenijama živeti jednim duhom a onda odjednom, kao da se ništa nije desilo, biti psihički i psihološki tj. duhovno zdrav i slobodan. Što bi rekao jedan filosof: "Možete od akvarijuma napraviti riblju čorbu ali od riblje čorbe ne možete napraviti akvarijum". Sve ima svoju cenu; svako odstupanje od Hrista i Crkve košta debelo; nije to samo tako "evo ja sam hrišćanin". Čovek (društvo) mora da se vrati do tačke sa koje je skrenuo na drugu stazu; ne može samo tako preskočiti na Hristovu stazu kad je između te dve staze bezdan! U međuvremenu, odvojivši se sa Hristovog puta, čoveka razne lažne vrednosti, praznine, podsmeh na Crkvu, nevera i naročito dela, potpuno promene, strukturno i "hemijski"!? Duhovno se izmeni pa čak i ako uspe da "preskoči" jaz između ta dva puta u nameri da odjednom bude aristokrata, čak i da se obrete na svadbi Jagnjeta ...odelo mu je nepristojno ...prljavo i nije svadbeno.
    Čemu je to ontološki slično? Pa, suštinski sa relacijom čovek - čovek! Pravo da Vam kažem, meni su bliski prijatelji svega par ljudi ...tužna manjina od mnogih sa kojima sam bio ...ali ovi su sa mnom bili u svim situacijama i u lepim i u teškim. Bili su mi lojalni drugari; ja mucavo njima ...i to je jedini parametar koji po dubini vezuje ljude u horizontali - s tim što i horizontala i vertikala imaju suštinsku izjednačenost kroz Hrista koji je odnos između Njega i nas uporedio sa odnosom među ljudima! Mnogi bi danas, kada sam malo stao na noge, hteli da se opet družimo ..ali "šta ćete mi"? Za šta mi trebate?! Jeste bili sa mnom kad mi je bilo teško? Niste?! Ne razumem šta sad hoćete?! Čak i kad malo popričamo ...doživljavam ih kao strance ..ne kao prijatelje. Kurtoazno izmenjamo par reči i svako na svoju stranu. DELA ODREĐUJU LJUDE! LOJALNOST ODREĐUJE PRIJATELJSTVO ...a usuđujem se reći da LOJALNOST Hristu kandiduje čoveka i za Njegovo Carstvo ...što opet i ipak zavisi samo od Božije dobrote i milosti. U svakom slučaju, kao što i mi drugačije gledamo čoveka koji je sa nama ostao u svim nevoljama usuđujem se reći da i Bog slično gleda na taj problem. Priča o mudrim i ludim devojkama prilično verodostojno svedoči tome u prilog. Mudre su istrajale do kraja, u svim teškoćama, stičući ulje za Ženika. Onim drugima kao da je svojim postupkom rekao: "Šta ćete mi sad? Gde ste do sad bile?" ... i zatvoriše se vrata! Užas!
    No, Božija dobrota nije merljiva nikojim instrumentima i On kod sebe može primiti koga On hoće a ne po automatizmu ili našim predpostavkama. Kao što ni meni niko ne može da određuje koga ću ja primiti u kuću koga neću. To ne zavisi od komšijskih želja! Ipak, nada u Njegovu milost je iznad svih pojmova jer je i Njegovo sažaljenje iznad svih pojmova, ali to podrazumeva da i sami moramo biti sažaljivi, ponizni i milostivi. Neosuđivanje je stavio iznad svih dela jer se osuđivanjem, pozitivnim ili negativnim, gradimo bogovima mimo Hrista ..i to je upravo demonska doktrina kojom nas je obmanuo još vo vremja ono od praroditelja pa do ličnih samoobmana. A kad Gospod obeća da neće suditi onome koji ne sudi ...On ne laže ...tako će biti! To je radost i nada koja se ne da opisati.
    Vežbati se u neosuđivanju ili nekvalifikovanju ljudi težak je posao ali drugog i časnijeg nema koji bi nas mogao približiti Hristu. Srž je vratiti se u onu tačku gde smo skrenuli sa Hristovog puta a ne preskakati na Njegovu stazu! Između je provalija i lako može da se posrne i surva. Ključno je vratiti se (pokajanje ne samo na usnama) na raskrsnicu sa koje smo skrenuli; pokazati Hristu da nam više nije do lutanja ...priznati Mu da smo nesvesno pa čak i svesno bili nelojalni u nekim trenutcima ...i izviniti mu se; zamoliti Ga da nas ne sudi strogo zbog toga ...mali smo i slabi. Na tom povratku ka ključnom mestu skretanja susrešćemo svoja (ne)dela; prljave duhove tih dela i laži koji će da se surovo protive našem vraćanju jer su, našom lojalnošću njima a ne Hristu, stekli pravo na nas! To i sam Gospod kaže u Jevanđelju: "bojte se onog koji ima vlast da pošto ubije baci u pakao"! Ali hrabro nazad na Hristov put; put poniznosti, sažaljivosti prema svima, služenju svima kao što se i sveti Sava nije nadimao time što je kneževskog porekla već se izuo i služio siromašne starce po Atosu.
    Najzad; Liturgija je uvek sveta i nikada nije nesveta pa makar je služio i sveštenik koji je "obukao na sebe svinjsku njušku" što bi rekao sv. Serafim Sarovski. Koliko je ko iskren ...pa ne možemo znati; nije mudro pačati se u to. Jedino što može da se konstatuje da mnogi, na žalost, ne shvataju problem slobode u Hristu i to je ono što se prilično lako opaža. Ne shvataju da liturgijska obredna forma ima za cilj oslobođenje srca od svih formalizama i mirno unutrašnje prijateljstvo sa Hristom u "kom mi je sve dozvoljeno". Ali "mirno" je i neprimetno! Jedva da možete i naslutiti ko je istinski Hristov!? Možda čak neko ko je na Liturgiji napolju u porti; na oko zamišljen ...a Hristov ceo!? Taj se ne gura da bude što bliže Amvonu.
    Ima u Jevanđelju jedan potresan događaj koji mnogo govori o Crkvi, crkvenosti, slobodi i veri. Ide tako Gospod kroz Jerusalim, oko njega more ljudi; gužva neopisiva ...ko u autobusu 95 u špicu popodne. Sve sami "sledbenici i obožavaoci" Hrista (na veliki Petak nigde žive duše). Ide tako Gospod, guraju Ga odasvud a onda On, koji je Crkva, odjednom primeti: "Ko me se dotače"!? Samo jedna osoba Ga je dotakla istinski, iskreno i sa verom ...sa srcem! Samo jedna od onolike raje?! Eno piše u Jevanđelju: "Ko me se dotače"? Čak i učenici primetiše (parafrazirano): "Vidi šta je ljudi koji te stišću a ti pitaš ko me se dotače" ...i tad je On dao odgovor na sve naše dileme ko je i koliko iskren u Crkvi: "Neko se dotače mene jer ja osetih silu koja iziđe iz mene" (Luka 8; 46) Nikog drugog nije osetio, opazio?! O kako malo znamo ko je i sa koliko vere u Crkvi! O kako ne znamo ništa; o kako samo On to zna zato što je ta "Sila" Njegova a ne naša! Ona se od Njega sliva u dušu koja veruje u Njegovo Božanstvo; a koliko je takvih u hramu to ne možemo znati; i nije naše da to znamo! U svakom slučaju svetost i celebnost Liturgije nikada ne prestaje makar sveštenici u nju uneli i elemente pozorišta! Tja; to je ljudska patetika, bofl roba, gluma, tendencioznost; ...ipak sve to ne utiče na svetost samog obreda koji je od otaca predat i svakako nije podložan kvarljivosti. Ljudi se tu tiskaju, shvataju sve ovako-onako ali Bog je sa onim s kim to On hoće da bude. Čak je i svom apostolu rekao za Sv. Jovana Bogoslova (parafrazirano): "Ako ja hoću da on ostane šta je tebi do toga"? Drugim rečima" "Šta te se tiče"?! On u Svome može da radi kako On smatra da treba a Crkva je Njegova. Zato Ga ne treba shvatati kao mehanizam; kao filosofski pojam već kao Ličnost koja je slobodna i koja sebi bira društvo (malo su ovo teške reči ...ali se i Carstvo svodi na Hristov odabir ljudi levo i desno) Tamo ulazi ko je u Njegovim merilima prijateljstva "dostojan" toga. Ipak, pošto je On Ljubeći Gospod koji zavole ljude toliko da i Sina svoga dade da strada ...jedino i najvažnije je da se uzdamo da će i nas, svakog ponaosob, sa sažaljenjem uzeti sebi, pomilovati i ubeliti ...oprati dušu od grehovnog smrada i pustiti nas kod Njega ...i to je sve. Bez toga, samo tako mehanički da uđem u Njegovo Carstvo ... ma mogu na glavi da dubim ako me On ne želi ...mogu da se slikam! Neću s toga da poltronišem, da glumim, da se poništavam u očajanju! Uzdam se u to što On voli kad si iskren. "Oprosti Gospode, pogrešio sam ...ne prezri me! Nemoj se suditi sa slugom svojim! Pljuni me Gospode, zaslužio sam jer je Tvoja pljuvačka celebna i njome si otvorio oči slepcu!?"
    Meni je najvažniji deo koji sam već spomenuo na više mesta i toga se držim ko pijan plota a to je neosuđivanje! Gospod je rekao da neće suditi ako ne sudim! Neću biti osuđen ako ne osuđujem!? Ljudi; ima li lepše nade i obećanja od kako je sveta i veka? On ne laže kada nešto kaže; On ne dvoliči! Kada obeća ispuni! Neopisivo sam izranjavan i gubav od grehova ...ali jedino svetlo koje me greje i razgoreva nadu je upravo ovo ...neću biti osuđen!! Samo da ne sudim nikome ... Držim se za te reči iskolačenih očiju i okačio sam Mu se za nogu i sad mora da me vuče kao bukagiju! Ali nedam! To je moje i neću da se kockam sa tom šansom!! Možda to, usuđujem se reći, osim "Oče naš.." i treba jedino pričati po hramovima ...nipošto, ni za živu glavu, politikantstva i prezir drugih naroda ... naopako, daleko bilo! "Ljubite i ne osuđujte i NEĆETE BITI OSUĐENI"! Važnije teologije za dušu nema. Čim narod prestane da osuđuje komšiju, nacionalnosti, bližnje ...razumeće zašto ide u Crkvu. Kao u ogledalu spadne sa srca strogi Božiji pogled (On je sam to rekao onome što je imao jedan talant: "znao si da sam ja čovek strog") i srce drugim očima vidi svet. Kakvi smo mi prema ljudima - takav je Život prema nama a Hristos je Put, Istina i Život! Baš kao u ogledalu. Kad nema mnogo razmišljanja da l' ovaj ili onaj greši, neka je to i sveštenik, nekako lakne duši i sve je drugačije. Razbudi se nada ...a to je jedino što čoveku treba.
  15. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на Blaža Željko за Наслов блога, Slika Trojice u čoveku - Um (Srce), Reč, Ljubav?   
    Pitao sam se često čime mi to ličimo na Gospoda; šta je Njegova slika u nama?! Vremenom, uz dosta literature, kol'ko Bog dade slobode da se o tome razmišlja i najzad iz mog grehovnog raspalog duševnog stanja i nutarnje "fotografije" koja mi je stalno pred očima (uz dužne ograde da su ovo lična religiozna mucanja, ne i naučni radovi, pa s toga sve prihvatati kritički sa rezervom i otklonom) mislim da se maglovito može pričati da je Gospodnji SvetoTrojični lik u nama: Srce, Misao (Reč) i Ljubav. Srce kao Um je Otac; Misao i duša (dakle: "reč") su Sin; Ljubav kao Sila Božija je Gospod Duh Sveti. Tri različite "ipostasi" (sa malim "i)) JEDNOG čoveka utkane u materiju kao prevažnu komponentu srca tj. ljudskog bića, a pošto je čovek slika Boga onda je Srce slika Boga i baš srce Bog od čoveka ište.. o čemu više u nastavku.
    "Srce" je slika Oca a u isto vreme srce je i "Um". U suštini "srce" je celina našeg duhovno materijalnog bića gde ova dva elementa (duh i materija) nerazdeljivo čine jednu celinu, čoveka!  Uostalom materija je nešto što je za nas tvrdo i opipljivo ali ona ništa manje ima duhovno izvorište koliko i sve što postoji! Bog ju je iz svojih sila i energija doveo u postojanje (ne iz "ničega" jer "ništa" ne egzistira, ne postoji). I materija je tvorevina Oca, Reči i Duha kojoj je Gospod u odnosu na nas dao određenu ulogu .. ali ona za Njega nije ono što je za nas pa on prolazi kroz zatvorena vrata, zid .. hoda po vodi i slični dokazi iz Pisma.
    Jevanđelje Jovanovo počinje sa "...i Reč beše u Boga i Bog beše Reč"! Sveti oci ovde razlikuju i vide kao "dva pojma" Reč i Boga (Oca) jer "Reč beše u Boga" a onda ih vide kao jednog Boga - "i Bog beše Reč"! Crkveni oci i Proroci govore da je Bog Um koji je osmislio i Rečima izgovorio svo postojanje ("neka bude" ...tako da sve postade kroz Reč - kroz Hrista) a sam Bog je iznad postojanja - On JESTE! S toga Gospod i kaže za svoju sliku u nama (tj. za nas same): "Zašto takve misli (a misli su "reči") izlaze iz srca vašeg"?! Rađaju se u srcu našem!? Ne kaže "iz mozga" već kaže "iz srca" i to na više mesta u Jevanđelju!? Obratite pažnju, to su reči Onoga koji je sazdao čoveka pa je prirodno verovati da On najbolje zna odakle izlaze i gde se rađaju misli!? Fizički mozak, po spomenutoj tajni materije u čoveku sjedinjene sa duhom, je "alat duhovnog bića, tj. duhovnog Srca" jer su duh i telo spojeni u jedno biće. Duh i Srce pokreću i upravljaju telom; oživljavaju ga! Na telu se očituje duhovni i duševni život čovekov. Bez duha telo sa sve mozgom je indiferentno; jedna hrpa mesa. Na to bi mogli malo da obrate pažnju psihoanalitičari, neurolozi, neuropsihijatri i psihijatri! Zdravo duhovno srce (ispoveđeno, pričešćeno, izmireno sa svima, krotko) znači i zdravog čoveka u meri iskrenosti prema Bogu i sebi.
    A šta je u čoveku slika Sina? "Misao - Reč" je Njegova slika jer se iz Uma (ili kako Gospod reče "iz srca") rađaju misli i duševni život..a misli su, kada ih stavimo na papir ili izgovorimo .. Reči! Sin Božiji je Reč Božija koja se rađa od Oca! Iz našeg Srca tj. Uma ...rađaju se reči i nema trenutka kada um ne rađa reč ili misao kao što ni pre ni posle svih večnosti nema trenutka kada se Sin ne rađa od Oca! Rađanje Misli iz Uma je nevoljna radnja; nju ne možete sprečiti jer ne postoji Um koji ne rađa Misao budući da su jedne suštine - to smo mi sami! Na mnogo mesta Jevanđelje (Gospod) ukazuje na ovaj značajan momenat:
    Marko, glava 7 Јер изнутра, из срца људскога, излазе зле помисли, прељубе, блуд, убиства, Luka, glava 5 А разумјевши Исус помисли њихове, одговарајући рече им: шта помишљате у срцима својим? Filipljanima, glava 4 И мир Божији, који превазилази сваки ум, сачуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу. itd itd  Nema mesta u Zavetu koje ne ukazuje da se misli rađaju (baš ta reč) iz srca i da su jedno sa njim.
    Slika Gospoda Duha Svetoga u čoveku je "Ljubav"! Ljubav ishodi iz čovečijeg srca kao što i Gospod Duh Sveti Ishodi od Oca. Ljubav ne ishodi od reči već samo iz srca što Gospod još u Starom Zavetu potvrđuje: "Usnama me poštuju (govore da me vole) ali im je srce daleko od mene"! Znači prazne reči jer one ne mogu same od sebe da ishode ljubav! Samo kada iz srca ishodi i ljubav kad kažete nekom "volim te" tj. kada ta tri elementa između sebe imaju punu saradnju tada je vaš iskaz istina.
    "Ljubav" i "Misao" nisu ista stvar! "Misao" i "Um" nisu ista stvar; "Ljubav" i "Um" različite su komponente srca .... ali sva tri elementa čine jednu osobu, jednog čoveka - kao što su Otac, Sin i Sveti Duh jedan Bog. Ljubav ne ishodi iz misli, niti se misli rađaju od ljubavi. Misli se rađaju od Uma (Srca) ...kao što i ljubav ishodi od Uma jer Um je Srce! Ponavljam: to i Gospod kaže: "Zašto takve misli izlaze iz srca vašeg?! Ili pak još bliskije objašnjenje iz Njegovih usta (parafrazirano): "Ne pogani ČOVEKA ono što ulazi u njega (hrana) već ono što izlazi iz ČOVEKA: misli zle i preljubotvorne, hula, gnev ...ono je što pogani ČOVEKA jer iz SRCA izlaze!" Podvukao sam reči ČOVEK i SRCE jer ih u ovom tekstu i kontekstu Gospod izjednačava! Srce je centar bića i sinonim za ČOVEKA.
    Naravno, osim suštastvene razlike između Tvorca i tvorevine, razlika je i u tome što su Sveta Trojica jedan Bog i jedna Suština ...dok je grehom pali čovek raspadnut unutar ovih elemenata Božije slike u sebi. Greh nas kao bomba ili jaka kiselina razjeda iznutra i rastura na sve strane; razlaže nas na elemente (pa i biološke) od kojih smo stvoreni. Pa tako kada iz čoveka greh unakazi ili čak iščupa Hristov lik to je kao da iz hleba iščupate kvasac (jer Gospod je kvasac) ...kao da hlebu dehidrirate vodu (jer Gospod je voda živa) i kao da mu obljutavite so (jer Gospod je so) ...od hleba onda ostane samo prah. Bez Božijeg u sebi i čovek je samo prah.
    O Bogu ne možemo mnogo pričati, najpre zbog neznanja jer je Bog nesaznajan, ali i iz najdubljeg poštovanja i strašne odgovornosti pred Njim i svetim Ocima... osim možda reći da Sveta Trojica između sebe čine apsolutnu celinu i ličnosno saglasije po svim pitanjima. Kod čoveka greh je razorio ove elemente Božije slike i mi smo razbijeni u delove. U Bogu Volja je jedna! Kod nas srce i misli često nemaju ničega zajedničkog (u fronclama svaki vuče na svoju stranu), o volji da i ne govorim ...svaki element, od ova tri u nama, ima neku svoju bolesnu volju! Ratujemo sami sa sobom do iznemoglosti.
    Konsekventno, u životu i delima grehom rapadnuta ljudska duhovna slika (Srce, Misao i Ljubav) porađa mnoge mentalne bolesti koje se lukavo ne predstavljaju takvima u našoj razbijenoj i iluzijama prepunoj realnosti. Nama su uobrazilje (ili Molijerove "magle oholosti u glavi") naš realni svet! Hristov svet nam je "čudo"!? Pa tako imate bezbroj nijansi projave ove tužne drame zvane "unutrašnji čovek". (Govorim uopšteno, a u svim ovim primerima ja uglavnom prednjačim; ni u jednom nisam siromašan.) Primera radi - imate ljude koji u Umu tj. srcu nose iskrivljene i lažne slike o sebi i svetu oko sebe, a pričaju nešto sasvim drugo - dakle lažu!
    Ljubav ne ishodi iz reči kao što ni Duh Sveti ne ishodi od Sina! Može neko da vam saopšti da vas voli a da to u stvari nije istina (ako je hladnog srca) jer ljubav ishodi iz srca ...ne iz reči! Čovek koji veruje da je Ljubav samo reći "volim te" - on vas onda voli samo na rečima ...pa se još čudi ako mu ne verujete - dok ko zna šta sve krije u srcu! Baš o ovome i Gospod govori kada kaže: "Usnama me poštuju ali im je srce daleko od mene". Ima li direktnijeg dokaza za trojičnu sliku u ljudima? Ovde Gospod kaže da Ljubav ne ishodi od reči i sa usana - već samo od srca! (Možda bi to trebalo spomenuti katolicima) Taj dualizam sa posledičnim duhovnim problemima u istorijskoj ravni porađa mnoge probleme u vidu licemerja, baskrajnog kruga laži, ogovaranja i ratova ... (Zato je ćutanje, ko to ume, mnogo dobra stvar! Treba pričati samo ono što je u Srcu i praksom proživljeno ...nipošto i ništa odmaštano kojekakvim sumnjivim slikama ili ushićenjima!
    To "filiokve" kada mislimo da nekog volimo ako to samo kažemo, jer verujemo da se ljubav rađa i od reči, nalazi se u svakome od nas manje ili više. Čak je to datost ogrehovljenog i raslabljenog srca; njegova pala priroda. Lakše mi je uostalom po toj slabosti da te slažem nego da ti kažem istinu! Šta su mnoge preljube, izneveravanje prijatelja ili poslovnog partnera ako ne posledica uverenja da je dovoljno izreći ljubav ili lojalnost?! Kažemo ženi ili mužu, ili prijatelju "volim te, verna sam ti ili lojalan sam ti" a srce je na sasvim drugoj stani! Praktično i REALNO upražnjavamo svi bez izuzetka u životima katoličko filiokve (u dubinama smo filiokvisti) a smeta nam dolazak Pape!? Duhovno/duševni paradox...i pomalo komedija!
    Između "uma" i "misli" kod mnogih (da se ne lažemo - kod svih nas ..osim možda par izuzetaka na svetu) nema jedinstva čime projavljujemo veliku pukotinu u biću i razbijenu volju. Pri tom volimo (ako uopšte volimo) nešto treće; ali uglavnom ljubav iz samoljubivog srca, sama reč kaže, ne proishodi u svet oko sebe već se vraća sama sebi. U blizini samoljubivog čoveka osećate se hladno jer ljubav koja je topla ne ishodi iz njega.
    Lično sam svojevremeno, u jednom izrazito bolesnom periodu, često odlazio u kapelicu u bogosloviji kod Patrijaršije (znaju mnogi - ona romboidna prostorija na 3. spratu) i sa tadašnjim bogoslovima čitao akatiste. Došao red na mene za neki ikos i kondak ...ja ga pročitam kako znam i umem, kad priđe mi jedan dečkić i reče: "Nemoj ti više da čitaš, nešto hladno izlazi iz tvojih usta". Naravno, bilo mi je neprijatno (blago rečeno), o sujeti i gnevu da ne pričam; pakosti i neopisive potrebe da vređam čoveka u izobilju ...ali sam 'fala Bogu shvatio da moram puno da radim na sebi uz pomoć Crkve. Tada sam počeo da razumevam da je greh kada nekome nadmeno kažete "ti si slugeranja i konjušar" jer upravo tu konjušarsku poniznost, služenje i smirenje nisam imao - gordost ju je proždrala i otuda besnilo, nespokoj, introvertnost ..potpuna zamračenost uma. A iz takvog uma osim psovki i škrguta zuba ništa drugo i ne može da se rodi. Meni je Gospod bio samo na usnama! Rečima sam Ga spominjao ali srce je bilo hladno jer ljubav ishodi samo iz srca ne iz reči... ne ishodi od pukog teksta! 
    Najteži slučajevi kod ove razorene "trojične" slike u čoveku su oni kojima ljubav sasvim umre; koju gresi spale a pri tom um koji porađa nekakve misli još postoji. Um i ne može da umre; stvoren je po slici besmrtnog Boga pa mu je egzistencija zagarantovana - problem je samo kakva je to egzistencija iz ugla Vaskrslog Hrista, odnosa prema Njemu i odnosa prema liturgijskom Carstvu već ostvarenom kroz Božiju intervenciju u istoriji.
    Koliko je samo intelektualaca u velikim ratovima činilo nezapamćene zločine jer im je srce mrtvo ..a um i dalje vispren!? Koliko danas samo ima sveta (i svi smo na neki način u tom kolu) pristojnih umnih sposobnosti ...ali ljubavi nigde!? A Boga ne zanima, po rečima Jevanđelja, koliko ste vi pametni već koliko volite; koliko ste sažaljivog i širokog srca, i široke ruke. Najzad, sam Gospod dijagnostikuje sliku potonjih vremena (parafrazirano): "Ohladneće ljubav mnogih".
    Ne mogu da ne spomenem, (bilo bi nepravedno), da sam u Crkvenoj literaturi našao da je "trojična slika u nama" : Um, Srce i Volja - i uz najdublje poštovanje rečenog jer je moguće i vrlo verovatno da se radi o daleko tananijem sagledavanju ovog pitanja, ne mogu da ne primetim da su ovde "Um" i "Srce" razdvojeni elementi a kao treći pojavljuje se "Volja" za koju ne možete utvrditi neke jasne definicije osim te da Volja u čoveku (dakle - sam čovek) može biti "dobra" ili "zla". Vratiću se njoj malo kasnije.
    Mene ova razdvojenost "srca" i "uma" posebno dotiče s obzirom na jasno određenje i vrlo precizne reči jedinog srceznalca i anatoma ljudske prirode samog Gospoda Hrista koji "Um" i "Srce" vidi kao jedan element! Ponavljam opet, On kaže "Zašto takve misli izlaze iz srca vašeg" ..a misli se rađaju u "Umu"!? Prema Njegovim rečima Srce je centar svega; Srce je sam "Um" jer rađa misli (baš to Gospod kaže); kao što je i Bog Otac apsolutni "Um" koji rađa "Sina" tj. "Logosa" ili "Reč" od pre svih večnosti! To je nedvosmisleno u ovoj Njegovoj dijagnostici!?
    Šta bi onda bila "Volja" u celoj ovoj strašnoj i ozbiljnoj priči? Volja ne može biti Ipostas u Svetoj Trojici (jer Ipostasi su Otac, Sin i Duh Sveti) pa samim tim "volja" ne može biti "ipostas" (sa malim "i") ni u čoveku! Volja je svojstvo srca ili bića; ona je tvorački pokret i namera, s tim što je kod Boga ono što je volja u isto vreme i naša stvarnost. Kod Njega, kod njih Trojice, ono što je misao, reč ili namera to je u isto vreme i realnost postojanja svekolikog sveta. Ono što Bog ima u volji i što izgovori - to je naš život. Sveta Trojica, Bog, imaju/ima jednu volju; ali sve tri Ličnosti Svete Trojice imaju svoju volju (jer je volja osobina i svojstvo ličnosti) s tim što je Njihova volja u svesavršenom saglasiju sa Očevom. To jasno svedoči Gospod Hristos kada se obraća Ocu u molitvi: "Ali ne moja volja da bude Oče nego Tvoja". On pokazuje da ima svoju volju ali je podređuje Očevoj! Zato je i to (kao i svaki drugi eshatološki događaj) po jednoj, Božijoj, volji! Gospodu Hristu ne pada na pamet da učini mimo Očeve volje čime pokazuje Ličnosnu razliku od Oca ali i nepojmljivu Ljubav između njih Dvojice koja i objašnjava da su Oni jedan Bog. ("Ko vide mene, vide Oca"). Poziva i nas, koji nosimo Njegovu sliku u sebi, da na isti način usaglašavamo svoje volje sa Očevom koji jedini, sa Sinom i Duhom Svetim, može vratiti u celinu (IZCELITI) raspadnute delove naše božanske slike ....da na kraju ostane samo Očeva volja u svemu - što je osnovna karakteristika Carstva Božijeg, opisana od Apostola i Otaca, već sada i ovde kroz liturgijsku realnost.
    Kod čoveka, grehom razjedenog, volja kao božanska osobina isto tako ne može biti ipostasna slika već instiktivni ali i razumski pokret čovekovih "ipostasi" uma, duše i ljubavi ka ostvarivanju Očeve volje. No naš je problem što su naše "ipostasi" usled smrtnih sagrešenja postale razvaljene, međusobno daleke i dezorijentisane! Ove naše tri komponente svojataju volju ..grabe se za nju, a po slici Božijoj kojom po blagodati ličimo na Boga i svaka istovremeno ima i svoju volju baš kao što i Sin u gornjem primeru svedoči da On ima svoju volju ali da radi po Očevoj! Kod nas razbijenih i razvejanih naše "ipostasi" nemaju nikakav dogovor oko "volje" a što je manje dogovora u voljnom pokretu ka Bogu veća je i šizofrena bolest. Um ima jednu volju, duša bi nešto drugo - ne slaže se često sa umom i ne retko su kroz psihoze u ozbiljnoj zavadi, a srce (u smislu ljubavi) je na sasvim nekoj trećoj strani i neprestano čezne ...ako ni zbog čega drugog onda radi čežnje same po sebi ...takva mu je priroda. U suštini čezne za Bogom (jer je srce od Boga, žudi za Njim i žedno je Njegove ljubavi) ali oslepelo kroz greh svoju volju i ljubav usmerava u nešto drugo - u strasti (one mu volju drže u ropstvu) jer je sa umom i dušom, koji bi mu davali smernice, izgubilo zajednicu!
    I sve bi to bilo nekako podnošljivo da greh nije u suštini, ne smrt čovekova jer naš duh ne može da umre, već mržnja i zloba pa je tako ovaj rat razorenih delova u nama opasna destruktivna sila usmerena protiv svega što je Božansko i u nama samima ali i oko nas! Suprotnost Životu nije smrt; suprotnost Životu je mržnja! Ali to je cena rukovanja sa đavolom koji je bogomrzac i čovekoubica od iskoni. On nam je ponudio deo svog sveta, podmetnuo ugovor sa mnogo sitnih slova i mi potpisasmo bez da smo i videli šta tamo piše. (Crkva taj ugovor spominje kao "Adamovo rukopisanije" koje je Gospod poderao svojom smrću i Vaskrsom). Postali smo deo vražijeg palog sveta, i deo sveužasa tog sveta postao je i deo nas. Naslov tog ugovora bio je "Bićete kao bogovi" ...a sitnim slovima, za koja kad grešimo zažmurimo, piše: "bićete kao ja"! Tako sitna i naoko nevažna stvar a cela drama ljudskog roda je u tih par reči. No, na njegov užas nije računao na Božiju Ljubav koji "toliko zavole svet i ljude da je i Sina Svoga dao.."! Drama ljudska, patnja, bol i stradanja lakomisleno započeta, bila je tolika da je sažaljivi Bog, iako smo načinili neposlušnost, i pored svega, oprostivši nam preljubu sišao u ljudsku prirodu i ušao u bitku za svaku dušu izloživši se dobrovoljno mržnji koja je postala delom nas onim kletim ugovorom!
    A kada se vreme ispunilo i kada se Gospod rodio od devojke, đavo, magarac ko i svaki magarac, je video da tu nešto nije baš kako treba; osetio je da Hristos nije sasvim običan čovek! Pokušao je i Njega da potkupi, nudio razne ugovore pa kad je video da ne vredi, a slutio je nekakvu nevolju od ovog pobožnog drvodelje, onda je upao u zamku - nameračio se na ubistvo. Nije mu ni prvi ni poslednji put da ubije čoveka; milione ih je do tada već pobio, ali nije mogao da zna niti da razume (a to je čak i za Anđele bila velika tajna i zagonetka) kako, i zašto uopšte, bi Bog uzeo ljudsku prirodu!? On nije znao da je Hristos Bog, zato mu je i nudio kao čoveku povlastice kroz ona poznata kušanja u pustinji. Ne treba smesti sa uma da mi danas verujemo i, na temelju liturgijskog praktičnog života, znamo kroz Duha Svetog da je Hristos Bog ..ali u ono vreme daleko manjeg broja ljudi na planeti, skoro nikakve komunikacije i verovanja "na reč" starcima i predanju, "Spasitelj" je samo očekivan a niko nije mogao da zna ko će On biti u suštini! Proroci ne govore o njegovoj prirodi ništa osim da mu je poreklo neiskazano. Na temelju toga đavo je u svom bezmernom mraku svesti bio obmanut! Nadigran! Nije iza lika skromnog čoveka video ništa "Više"; uostalom on u svojoj jezivoj bolesti niti je mogao niti će više ikada moći videti Boga jer Boga mogu videti samo čisti srcem! ("Blaženi čisti srcem jer će Boga videti.")
    "Videti Boga", tj. poznati Ga u Hristu, nije moguće nikome, pa ni čoveku ako ga Otac svojim Duhom lično ne prizove Hristu. Nije moguće ljudima, jednostrano, u Hristu videti Boga ako prosvećeni Duhom Svetim, dakle Njegovom intervencijom, to ne spoznaju i u radosti uzviknu "Ava Oče"! Spasenje, vera, nada i ljubav dolaze od Hrista i dar su Božiji ljudima (čak je i naša "ljubav" prema Bogu u suštini Njegova intervencija, Njegova ljubav jer "bez mene ne možete ništa činiti") ...tako da otac laži nije shvatio, niti je to mogao da razume (jer je apsolutno pomračen i zao) s kim se u stvari zakačio; niti ko stoji pred njim! Do kraja je mislio da je Hristos samo čovek, jer đavo je po svojoj paloj prirodi i mrtvom srcu - jeretik! On vidi samo čoveka baš kao što i sve kasnije jeresi u Hristu ne vide Boga! Đavo je nesposoban da vidi Gospoda; nema čime! Nema Duha Svetoga sa kojim je jedino moguće pokloniti se Hristu i poznati! I on samo veruje ili je apsolutni ateista što i Jevanđelje svedoči "i đavo veruje ali drhti". Slično je sve to onoj priči o "Caru i prosjaku" gde se Car obuče u odelo prosjaka i siđe u narod; uglavnom ga niko ne prepoznaje već ga, po inerciji ljudske uobraženosti, ponižavaju s obzirom da površni ljudi vide samo spoljašnje stvari.
    Na isti način je i đavo, sudeći po njegovim postupcima, rezonovao kad god bi video Hrista. Slutio je neobičnu ljudsku pojavu, čak Ga je nazivao svecem Božijim (dakle samo čovekom)! Iz knjiga koje je dobro poznavao, jer je lukav i obrazovan, znao je za dolazak nekog Proroka ali nije bio ni blizu da razume ko je zaista pred njim. Proroci, kao što gore rekoh, uglavnom govore o ČOVEKU "neiskazanog porekla" (prilično tajnovita slika) koji će biti iz semena Davidova, roditi se od Devojke, "napasati Dom Izrailjev" i tome slično. Izrazito ljudska dimenzija obećavanog Emanuila. Uostalom ni sami Jevreji iz tih spisa nisu razumeli stvarnu prirodu Spasitelja zato što Nju proroci ne objašnjavaju ničime; u stvari Gospod kroz proroke ne objavljuje da je to lično Njegov dolazak! I Judeji su kroz proroštva čekali ČOVEKA - vojskovođu! Ništa đavolu, slepcu ali i glavnoj meti Jagnjetove strategije, nije nagoveštavalo da će Hristos biti i Bog a ne samo čovek. U kušanju u pustinji Gospod ga dodatno zbunjuje rečima "...ne živi ČOVEK samo o hlebu..." ili "..pisano je Gospodu Bogu svome se jedino klanjaj i Njemu jedinom služi". Ne kaže Gospod u toj situaciji: "Meni se klanjaj i meni služi jer sam ja Gospod Bog tvoj" (što je apsolutna istina) već Govori iz perspektive čoveka, proroka!  Nastupa Spasitelj tu kao ljudsko biće; isposnik i prorok! Čak i pred Pilatom, da se đavo koji je sigurno bio blizu tih događanja ne bi dosetio i odustao od ubistva, ne odgovara direktno na pitanje da li je On Sin Božiji već kaže (parafrazirano): "Ti kaza, ali vam kažem da ćete od sada videti Sina čovečijega..." Uporno se Spasitelj držao strategije (ili ikonomije spasenja naglašavanjem ljudske prirode) da đavo ne nasluti nešto i odustane od Hristove smrti .. jer kako bi onda bilo Vaskrsenja?! Gospod sve ovo potvrđuje rečima (parafrazirano): "Mogu pozvati dvanaest legiona anđela ALI JA SAM I DOŠAO ZA OVAJ ČAS" - dakle za smrt! Naseo je čovekoubica na tu viševekovnu najavu i priču o velikom proroku i "upecao se u zamku" ubistva (kako je to lepo primetio otac Nenad Ilić). Da je sve to mogao da zna, da je znao šta sledi ubije li Hrista da će tako izgubiti vlast i carstvo na zemlji (koje mu i Gospod priznaje: "Bojte se onog koji ima vlast da pošto ubije...") đavo sigurno ne bi digao ruku na Sina čovečijeg! Da je znao da je pred njim Ipostas Boga ispred svega ne bi smeo od užasa da priđe Hristu a kamo li da ubija Život jer Život (Boga) ne možeš ubiti, tim pre što će ti Vaskrsenjem oteti iz ruku sav ljudski rod; i onaj pre i onaj posle Njega. Demoni inače vrište i beže od svetitelja Hristovih a kamo li ne bi bežali od samog Boga da je Gospod hteo da mu otkrije ko je stvarno! Smežurao bi se od užasa; ali Gospod mu pre Velikog Petka nije to otkrivao jer "još ne beše čas da to uradi".
    Kakva divna strategija Božija; kakva pobeda mudrosti suze da ti pođu na oči. Nije tek tako i uzalud više puta, kako stoji u Jevanđelju, Gospod pojedincima govorio: "Idi i ne govori nikome.." - jer verovatno, (oprosti Bože na slobodi da o tome štošta zaključujem), po toj strategiji važnijoj od svih ratova ikada, neke vesti nisu smele da idu predaleko!? Neke informacije nisu smele da dođu do ušiju bezumnika i čovekoubice!? Gospod je svakako tačno znao kome treba a kome ne ukazati da treba da ćuti posle nekog iscelenja! Prikrio je "tehnologiju" spasenja koja je koliko ljudima do tada bila nepoznanica toliko i mračnim demonima! Niko, ali niko tada nije mogao da zna (osim danas kroz Crkvu i kroz Duha Božijega) kako će to Gospod da preotme ljudski rod od smrti i đavola!? To je bio nezamisliv scenario kojem se čak i "Angeli udivišasja"! I dan danas ako ćemo pravo malo ko može da razume šta u stvari po dubini znači "spasenje" od strane Crkve i Gospoda?! Eto, pitajte ljude na ulici kako oni vide taj problem; kakva je njihova percepcija reči "Spasitelj i spasenje"!? Ako bar dvoje (sigurno crkvenih) budu znali da kažu šta je to po suštini, šta je Hristova smrt i Vaskrsenje biće to značajno.
    Možemo samo da zamislimo kako je monstrum likovao na Veliki Petak i mislio o "čoveku" Hristu: "Ti si nekakav ratnik i vojskovođa!? Ti ćeš bedniče meni da pobegneš, mene da pobediš?! Ali možemo da zamislimo i njegov užas kada se, samo dva dana kasnije, njegovo carstvo protreslo iz temelja i kada su se strovalili zidovi i teška vrata se prosula po njemu, a preko njih istrčaše i Adam i Eva i mnoštvo još sveta iz vremena pre Hrista. Na kraju izađe i Gospod preko tih vrata, uze mirno toj spodobi ugovor iz ruku koji je Adam sa njim napravio i pocepa ga! Čovek je "potpisao" taj ugovor - čovek ga i cepa! Ispunio je sve obaveze iz njega - umro je na Krstu iz ljubavi!
  16. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на Драшко за Наслов блога, = **   
    Деценија
    Сутра ујутру
    У сну се видело јасно, оздравила је, не боли је више
    Тако је и било, чим сам се пробудио видео сам да је оздравила
    Кад су је односили застали су на трен, прекстио сам се и пољубио је у чело у себи рекох "збогом мајко видимо се у Царству Небеском"
    Сада треба само испунити обећање
    Када се запитах шта треба да урадим да бих испунио обећање, опет одговор
    И тако део тог одговора сам избегавао
    Па ме је стигао пре мало више од две године
    Сузе су сад за нечим другим
    А ево верујем.... испуниће се!
    Јавићу вам кад то буде
    До тада
    Брзо ће то
    Чу Господ молитву моју, Господ молитву моју прими
  17. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на МАРКО Мaленчић за Наслов блога, Конрад Аденауер- демохришћански темељ ЕУ илити оно што десничари у Србији не (желе да) знају   
    „Патријарх“ Немаца К. Аденауер би први канцелар СР Немачке. Као саоснивач Хришћанске демократске уније и као верујући хришћанин, са послератним лидерима је Европску унију „утемељио“ на хришћанству. Он је доказ да велика времена рађају велике људе.

    Конрад Аденауер
    Конрад Аденауер је рођен у религиозној римокатоличкој породици 1876. г. у Келну. Дипломирао је права и политичке науке 1900. г.

    Градоначелник Келна
    Аденауер беше градоначелник Келна око Првог светског рата када после рата спаси Келн Аденауеровим- посебно замешеним- хлебом. Ту је остао све до дана када је Хитлер дошао да посети Келн... Иначе, је био 1922-33. и председник Пруског државног већа.

    Под нацизмом
    Као политичар који није подржавао Хитлера, живот му је за време нацизма висио о концу. Посебно када су на Хитлера вршени атентати- тада би се испитивали сви ненацистички политичари.

    Савезни канцелар
    После рата је градоначелник Келна. Саоснова Хришћанску демократску унију. На послератним изборима 1949. поста Савезни кенцелар и ту оста до 1963. Усмерио је Немачку ка западним победницима да би утемељио демократију и денацификовао Немце.

    Привредно чудо
    Министар привреде у Аденауеровој влади беше Лудвиг Ерхарт који утемељи социјално-тржишну привреду у Немачкој- привреда која је тржишна, али и пази и на социјалну једнакост. Полседица тога би чувено „привредно чудо“- васкрс Немачке у привредну силу.
    http://t3.gstatic.com/images?q=tbn:ANd9GcRUp7jFs9TG5XBsMx_WJS7gEMipMuZ0zJCtjh0J-paIaQfOCOIw
    Хришћанска демократија
    Хришћанска демократска унија је странка која обједини римокатоличке и протестантске демохришћане. Она је постсекуларна реакција на секулариазам (који замагли гледиште да је человек икона Бога) и који даде за последицу Аушвиц и индустријско убијање.

    Демохришћанска Евроспка унија
    Оци осниваоци Европске уније (Аденауер, де Гол, де Гаспери, Шуман...) су поучени искуствима безбожништва, поуспоставили савремену Европу на темељима (демо)хришћанства и толеранције; посебно де Гол и Аденауер измирењем на миси у Ремсу.

  18. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на Blaža Željko за Наслов блога, Neka razmišljanja o lažima u štampi na Crkvu, Hrista ...   
    Šta reći na uporne novinske gluposti o Crkvi, Hristu, verujućima... kojima su prepuni tabloidi, dnevna štampa ili TV emisije? Nedavna priča o nekakvom petom jevanđelju; blaćenje sveštenika njihovim uopštavanjem i izjednačavanjem sa lošim primerima. Dovoljno je jednom od zvaničnika reći da su to gluposti; sve preko toga nije više u našim moćima.
    Vidite, jedno vreme na Pilatovom sudu Gospod se branio rečima od optužbi, npr. "Ako li govorim istinu što me biješ.." Ili: "ti kaza da sam car. Ja sam poslan ... itd." ili : "Ne bi ti imao vlasti nada mnom da ti nije dana odozgo ..." - a onda je jednog trenutka zaćutao! Više nije imalo smisla. Tužioci su bili previše pomračeni da bi išta razumeli. Još su doveli lažne svedoke da Ga ocrne što je moguće više! Nije više prozborio ni reči! Dalje je govorio samo delima: nošenjem Krsta, smrću i Vaskrsenjem! Rečitije ne može! Ko to ne razume ili prihvati i da sam Gospod dođe neće shvatiti!
    Pre par decenija na ovamo, nekako je imalo smisla govoriti; ljudi su pokušavali nešto da prihvate, koriguju u sebi ili promene; sada sve više imaš utisak kao da biser bacaš posvuda, a to nije mudro i preporučljivo - jer ima sveta koji ne razlikuje biser od poluvrednosti; sve to zajedno prožderu a onda vam se narugaju i ozbiljne duševne povrede vam nanesu!? Kako vreme odmiče sve je postalo kao da pričaš zidu; još se podsmevaju, lažu; izmišljaju lažne optužbe na svetinju; guraju darvinizam gde stignu! Sama pomisao da se tu nešto ubeđuješ sa nekim izaziva veliki napor... i besmislenost je skoro opipljiva. Šta uostalom i možeš da kažeš kad je svet "vere" intimni svet ličnosti (srca) i Boga?! To ne staje u reči; to je samo tvoje; a sa druge strane zabranjeno je vaseljenskim saborima bilo kome na silu uterivati veru u srce! Čoveku to, najzad, nije ni moguće. Ostala je, dakle, samo molitva - najpre za hrišćane ...pa jedna od zadnjih klauzula u jektenijama je i "za sav svet" ...a Bog najbolje zna ko gde jeste, koliko je ko pobožan koliko nije. On je taj koji će svemu naći meru ..ko sedi u čelu sofre ko u dnu. Jedini srceznalac!
    Ipak jedan deo crkvenih ljudi (laika tj. mirjana) i dalje pokušava da se nadgornjava sa svetskom logikom; ispravljaju „krive drine“ ...a Drina je kriva te kriva. Ima ljudi koji to rade sa merom i ukusom, dok ima i onih koji misle da moraju da uteruju veru u ljude po svaku cenu kao da je to uopšte moguće!? A ono ne da nije moguće već, po svetim ocima Šestog Vaseljenskog Sabora pravilo 64. nema svako ni pravo da to čini! Ovi drugi, koji misle da su u obavezi ili nekoj obligaciji sa Nebom, pomalo su žrtve iskrivljene slike o životu i svojim mestom u njemu. Opterećeni su silnim štivima manastirskog konteksta (koja nisu za svakog jer „nije svakom dato da bude monah“) pa sebe doživljavaju kao izabrane da na svakom mestu pričaju, metanišu, krste se, ispravljaju. Ima tužnih slika gde vidite da čoveku nije do priče ali ga nešto iznutra tera, neki neprirodan strah da će se ogrešiti ako ne krene u teološke rasprave ...naširoko i nadugačko. Od ozbiljne teme napravi karikaturu jer se oseti da je kontekst sintetički, nije stvaran ..dolazi iz neke tendencioznosti i subjektivnosti pune magle. Čak i oni koji deklarativno nisu crkveni, po definiciji zajedničke Hristove slike koja je u svima, osete tendencioznost i podižu ograde ..jer je privlačno samo ono što je iskreno i autentično. Bog se nikada ne nameće na silu! On kuca na vrata srca ali ne provaljuje unutra. Uopšte nije privlačno ako uporno gurate u nos nekome Crkvena gledišta, bilo direktna ili kroz folklorne projave, jer to odudara od Njegovog pristupa čoveku. Sve preko toga je sindrom „velikog inkvizitora“ koji je lepo objasnio Dostojevski u Karamazovima. Iza svakog nametanja, što posredno objašnjavaju i Oci Vaseljenskih Sabora, stoji neka namera. Ono što jedino možemo u gore navedenoj situaciji je da, sa merom i oprezom, samo i jedino u kontekstu razgovora ako se već povede u religioznom smeru, kažemo svoje „vjeruju“ i isključivo lično iskustvo iz te teme ...ni za živu glavu nešto što piše u knjigama a nije proživljeno lično! To je kontraproduktivno; čak štetno! Ljudska duša je gladna autentičnosti, iskrenosti (kakva god ova bila) i ako joj ponudite neku bofl robu ili patetičnu priču ..ona će to odbiti. Prepoznaće da tu nema istine. Zato ovim mučenicima, koji misle da moraju po svaku cenu da propovedaju, treba reći da nisu obavezni na to; čak nemaju ni pravo ...i upravo im veliko olakšanje može doneti spomenuti 64. član Šestog Vaseljenskog Sabora. Treba malo da se opuste i relaksiraju.
    Samo na ovakvim tematskim sajtovima možemo, sa oprezom i uz dosta osetljivosti, napisati neki svoj stav; svoje mišljenje; ali ne smesti sa uma da možda samo nagomilavamo fraze već ponovljene bezbroj puta od drugih ljudi ...a da pri tom ovde objavljuju tekstove i mnogo kompetentniji autoriteti za bilo koju sferu crkvenog života ...pa možda valja malo i prištedeti "olovku i papir". Ne pisati svašta po svaku cenu.
    Tim pre je javno batrganje obesmišljeno ako sekularni ljudi, za koje je priča o Vaskrsenju buncanje i pijanstvo, drže u rukama moćne medijske kuće...vaša priča je, osim jedne jedine reakcije ili demantija Crkvenih zvaničnika, samo mlaćenje prazne slame. Lažnih svedoka je bilo od velikog petka na ovamo koliko vam duša ište ...pa ih je Crkva nadživela jer ti nesrećnici nisu ni svesni sa kim se kače i o kome spliću laži!? Sa izvorom svog postojanja ...koji ih i pored toga tužno i očinski čeka i ljubi. Da nije tako zar bi koračali i dalje planetom?
    Mislim da bi jedno jedino „Jelici izidite“ (kao važan deo Crkvene ikonomije i strategije) kada iz Crkve, pa i iz porte, u jednom trenutku Liturgije treba da izađu oni koji nisu kršteni ili koji su pod kaznom, mnogo rečitije protreslo svako ljudsko biće od bilo koje reči! Nije svejedno kada te Crkva izbaci napolje u nekom trenutku! Ne možeš a da se pod stresom ne zapitaš „zašto ja nisam na Liturgiji vernih“?! To je šok i ne znam zašto je ta praksa prestala? Pa nju su instalirali sveti Oci? Da l' je to zbog linije nezameranja sa „moćnicima“? Patetičnog i slinavog lamentiranja nad nekom plemenskom „svetošću“ pri čemu uobražavamo da je svetost predaka nekretnina koja se prenosi na potomke?! Besmislica! Svako je rođenjem startovao trku od nule; nema garancija da ću stići lako na cilj ako uopšte stignem! Pretci su mi samo reper ponašanja ali ne nužno i moj karakter koji sam delima uprljao, razorio, obljutavio.
    Ne vidim drugog načina da se reaguje na laži o Crkvi odasvud. Gospod je zaćutao kada već nije imao šta više da kaže! Ostao je nenametljiv po cenu smrti na Krstu ...a mogao je pozvati legione Anđela od kojih samo jedan možda ima snagu da zdrobi Mlečni put!? Okrenuo se po Vaskrsenju Stvaranju Crkve; okrenuo se onima koji su ga verovali. S toga mislim da je „Jelici izidite“ jedini odgovor na sve laži i lažne svedoke.
  19. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на Blaža Željko за Наслов блога, Abortus ... ubistvo sa predumišljajem!?   
    Sledeći tekst, koji sam kao komentar ostavio na facebook strani ŽRU, prosleđujem ovde kao zasebnu temu jer smatram da je od velike važnosti za zdravije živote i pojedinaca i zajednice u kojoj živimo ovde u Srbiji; ali je i prilično opšte mesto za "modernu" ljudsku vrstu. Pre samog teksta nužno je pogledati sledeći klip o devojci (ženi) koja je kao bebica preživela abortus; čije reči ulaze u najdublje kutke svesti i ne verujem da iko odavde, s obzirom na dirljivu priču ove sjajne dame, može ostati na njih ravnodušan.
     
     
    Naime na spomenutoj FB stranici postavljena je slika ultrazvuka na kojoj se vidi bebica u stomaku i molećiv apel na savest roditelja da se ne ubija to detence. Međutim, nemamo šta da budemo molećivi u ovoj važnoj životnoj temi; i pored toga što načelno nisam strog prema ljudskim slabostima i nije mi strano ništa što je za čoveka i od čoveka, ali tiranija nad bespomoćnim majušnim detetom prevazilazi sve moguće tolerancije, razumevanja i opravdavanja. Nije to osuđivanje nikoga; neka se svako sa svojom savešću snalazi kako zna i ume i ja mu od Boga u tome želim zdravlja i uspeha; ovo je samo zaštita onih koji ne mogu da glasaju za ili protiv života! Nema tu šta da se apeluje ma koliko čovek ne mario za Crkvena gledišta i bio deklarativno neverujući; ima da se poštuju državni zakoni, a država mora urgentno to (život oplođene jajne ćelije) da uzme u razmatranje jer se ne radi o "babskoj ili popovskoj priči" već o naučnom dokazu!
     
    Uostalom da se ne ponavljam; moj je stav tamo iznesen sledeći:
     
    "Bezbroj puta sam na raznim forumima vodio borbe sa kojekakvim "znalcima" i feministkinjama o abortusu kao strašnoj pošasti; ali bez sistemskih zakona to je borba sa vetrenjačama. Sistemi (državni aparati), ne samo u Srbiji već po celom "modernom" svetu, su bolesni u srži! Vođe i ministarstva širom planete misle da nešto znaju a slepci su koji bi da budu predvodnici! Pozivaju se u ovoj bolnoj temi na nauku; na neka prava žena na svoje telo (tretiraju fetus kao zub ili zubobolju) a nisu ni blizu toga da baš nauka kaže da je abortus "ubistvo sa predumišljajem"! Ne moraju da slušaju Crkvu - ionako im je to "degutantno" - ali medicina kao nauka im u oči kaže da je abortus zločin ništa drugačiji nego da sada ašovom, budakom i motikom iskasapite neku dvomesečnu bebu! U čemu je razlika?! Nema razlike! U čemu je dokaz da je ovo ubistvo a ne "čišćenje" (kako ga inače odvratno zovu)? "DETE IZ EPRUVETE" je krunski svedok! Pre nekog vremena materica jedne žene nije bila sposobna da jajnu ćeliju sprovede do mesta za oplodnju! Sama materica je bila zdrava ali je imala tu anomaliju tranzicije jajne ćelije. S toga su lekari izvadili jajnu ćeliju, oplodili je u epruveti .. i tu pred očima ljudi i kamera širom sveta počelo je čudo života. Jajna ćelija je počela da se deli progresivno na dve, četiri, osam, šesnaest, trideset dva ...i tako dalje! Počeo je SAMOSTALAN ŽIVOT ČOVEKA! Posle nekog vremena, kada su ustanovili da to majušno biće živi svoj život i da nije mrtvo telo ...vratili su ga u matericu koja je njegov "inkubator" - tj. samo prirodna sredina za normalan razvoj! Ali NAUČNA ČINJENICA je da oplođena jajna ćelija u epruveti već živi svoj autonomni život nezavisan i od oca i od majke!
    Da odsečem prst i stavim ga u tu epruveti posle samo dan-dva ima da istruli i usmrdi se; ali ova ćelija raste! Razvija se! Ne truli i ne smrdi jer je živa! Sa ovakvim dokazom, jezivo je da niko na svetu ne donese zakone koji bi zaštitili ove male ljude! Tretiraju ih kao miome, tumore ...ne znam šta sve ne; odstranjuju ih kao bolestan zub ...a sve vreme pričamo o zločinu! Zato, kako sam gore naveo, mora ovo pitanje da uđe u Skupštinu kao "zakonodavno telo" gde će se i ovaj dokaz ("dete iz epruvete") predočiti da se donesu zakonski akti koji bi abortus tretirali kao ubistvo sa predumišljajem! U protivnom sve je jedno odvratno licemerje! Nedavno je pronađena tek rođena bebica u senkrupu (septičkoj jami ili poljskom wc-u) i već se roditelj smatra krivim za njen život!? Pa u čemu je razlika ako to isto uradiš par meseci ranije?! Kada ljudi budu išli na decenijske robije zbog ovog surovog zločina neće više biti neželjenih trudnoća. Dobro će mladi razmisliti pre nego što se upuste u ljubavne avanture, koje nisu po sebi nerazumljive, ali brate: AKO SI ZREO ZA SEKS ...E PA IZVINI, ZREO SI I DA PODIŽEŠ ČOVEKA! Državu ne treba da interesuje ko je s kim legao u krevet; niti da li je to u zakonitom braku ili van, što je stvar kućnog vaspitanja; ali je Njena obaveza da zaštiti svakog građanina od tiranije - bio on visok dva metra ili dva centimetra, svejedno! Ona zato i postoji i zato ima Bogom dane aparate represije, sudstva i tome slično. (Što kaže Vladika Nikolaj za državu i prekršioca zakona: "Ako se čovek ne boji Boga ..boji se mača".) Od kako je sveta i veka države služe da čuvaju norme ljudskog ponašanja u okvirima koje su nam utkane u prirodu: "Ne čini drugom što ne želiš da drugi tebi čini" - za sve preko toga država mora da reaguje i mačem saseca divljaštvo i posunovraćene vrednosti u nečijoj glavi. Samo ovako, apelovati na savest - malo je bezpredmetno jer nije Jevanđelje svakome autoritet, pogotovo u sekularnim društvima. Ali ako se već ljudi hvataju za plitke ljudske norme i izgovaraju se nekakvim "ljudskim pravima" onda ima da poštuju i naučna dostignuća koja upravo svedoče da je abortus ubistvo sa predumišljajem! Rugaju se Crkvi, Predanju, Ocima; pod nos mi podmeću da mi je poreklo majmunsko, nauku (upravo oni je izopačeno shvataju) guraju mi kao argument da nema Boga!? E pa dobro; onda nauka vam kaže da je abortus ubistvo čoveka i da podleže krivičnom gonjenju!! I to malo tek nastalo detence ima svoja prava koliko i ja! Oplođena jajna ćelija u epruveti je već čovek ...samo majušan i još ne zna da govori ... i svi smo mi jednom bili u uzrastu tog mališana!"
  20. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на Blaža Željko за Наслов блога, Istočno-zapadne nedoumice oko bola, patnje i stradanja; pri čemu "Krst je naše spasenje"!   
    Komentar na zapažanje jednog uvaženog časnog stareca sa facebooka!
    Mnogopoštovani je izvoleo reći:
    Радост, неизмерна радост сија из људи светог живота. Страшно је када неки хришћанство виде као неку потребу сталне патње, муке, бола и слично, што је нарочито превладало у западној мистици. Православна вера је трезвена, радосна (никада разуздана већ испуњена оном тихом природном радошћу која зрачи из целог бића) и увек позитивна јер идемо ка Христу и сваким даном смо ближи. Све наше слабости су пред њим безначајне само ако смо у стању (?) да му се као мало дете, искрено у просто предамо у наручје.
    Hmm bezmalo da čujem slavuje!? Naravno, sve ovo je na nekom nivou tačno; no kad pogledate u sve molitvenike ...u sve akatiste koji su tamo, opažate da najveći svetitelji, upravo pisci akatista, u svim kondacima i ikosima jauču nad svojim stanjem i nad svojim životima ...jedino što NE GUBE NADU na Gospoda; NE OČAJAVAJU! To je najvažnije i tu se slažem sa gornjim navodima. Ali se ne može negirati da oni sagledavaju sebe kao nešto najgore što se pojavilo na svetu; lično sebe doživljavaju, naravno bez Hrista, kao nešto što je nedostojno života i privremenog i večnog. Oni ne izmišljaju svoju patnju već iskreno pate; istinski ih boli življenje bez Hrista koje se svakako nekada oseti u životu ...makar i zbog pomisli koje neprestano uznemiravaju dušu. Dovoljna je jedna jedina, neoprezno prihvaćena gordeljiva misao, i da više nema mira, nema radosti ...udaljila se RADOST udaljila se LJUBAV ...a Gospod je "Ljubav kojom voli čovek" (+Dimitrije Bogdanović). Ruku na srce, ima li šta teže i bolnije od neosuđivanja i opraštanja uvrede? Šta je teže od moliti nekog da vam nešto oprosti? A bez tih unutrašnjih raspinjanja Hristos je samo daleka priča. Ta raspinjanja su naša svakodnevnica, od jutra do mraka celog života, a ne gotova predstava ili završen posao.
    Uostalom, imam jedan problem sa rečju "mistika"?! Zapadna mistika? Pravoslavna mistika? Monaško mistično jedinstvo sa Hristom? Kakva mistika kad je, ponavljam reči profesora Dimitrija Bogdanovića, "Hristos ljubav kojom voli čovek"!? Obična svakodnevna ljudska ljubav za koju ovaj, nesporno veliki teolog i istoričar, kaže: "Između svake prave, iskrene ljudske ljubavi i Jevanđelske ljubavi postoji unutrašnja suštinska istovetnost. Jevanđelska ljubav nije ništa drugo do ljubav kojom može da voli čovek. U tome i jeste Otkrovenje, što se čoveku otkriva ne ono što on u sebi uopšte nema, već ono što ima, ali čijeg konačnog i večnog smisla možda nije bio svestan pa tu bogolikost u sebi nije umeo da razvije."
    Šta je onda "mistično" u običnoj ljudskoj ljubavi, tako prisutnoj a tako tajanstvenoj ..i uzvišenoj!? Ništa brate, ...ona je Hristos kad je samožrtvena, ponizna, ljubazna, ...kad ne traži ništa za uzvrat; kad voli zato što voli. No, ta ljubav, a to nije samo zapadna teološka misao i doktrina, ima i svoje norme, svoje kanone, tipike ...ima neka svoja pravila koja oru po srcu ispunjenom grehom. Teško je voleti bližnje bez ostatka, punom snagom! To iziskuje napor volje, sudar sa ogrehovljenim srcem, mnogo truda za praštanje! Nije to zapadna teologija već Hristova nauka o ljubavi da nema veće od one "da ko položi život svoj za bližnjega svoga" (Stradanje?!).
    "Krst je naše spasenje" - kaže duhovna pesma, ali se tu misli na voljno raspinjanje sebe Hrista radi! Krst je bolni sukob sa sobom kada vas neko uvredi ...kada morate oprostiti; ili pak kada vi nekog povredite pa ga morate moliti za oproštaj. I još mnoge druge životne situacije kroz koje prolazimo šta su ako ne Krstovi (stradanja) bez kojih ne možemo zadobiti Ljubav u srcu - a Hristos je Ljubav! Nošenje Krsta je trpljenje sebe; držanje uma u adu .. to je nauka bogonadahnutih otaca.
    Iz rečenog ne mogu da se složim sa definicijom da je nečija "potreba za stalnom patnjom i mukom", kako ste gore naveli, osobina koja nije svojstvena i Pravoslavnom životu - naprotiv! Ne ja već svetitelji i molitvenici, čije tekstove čitamo na bogosluženjima, jauču na sav glas zbog "trnovitog hrišćanskog puta u ovoj dolini plača". „Iglene uši“!? Šta više, činjenica je da pojedini monasi i oci čak smatraju da ih je Bog napustio kada im je sve kako treba i kad nemaju patnju i muku!? Najzad, cilj ovog života je sjedinjenje sa Hristom, život u Njegovoj blizini i Carstvu koje je kroz Crkvu već ovde i sada, ali to ima svoju cenu. Smeta greh u tom jedinstvu, a greh se ničime ne spira za džabe (osim u krštenju) nego Krstom, unutrašnjim raspetim stradanjem, tj. pokajanjem. Čemu onda epitimije? Božija Blagodat, da ne kažem mirna savest, smirenje i trezvenost, je PLATA za trud ...za idenje trnjem posutim stazama i to niko ne može da negira. Upravo o tome govori i Sveti Jovan Krstitelj kada kaže: "...idite i rodite rodove DOSTOJNE POKAJANJA". Pokajanje je dar Božiji i plata za trud u idenju za Hristom! Na drugom jednom mestu, jedan svetitelj kroz molitve kaže: "Pokajanje je poznanje grehova svojih A SKIDA IH MILOST TVOJA"! Iste reči kao kod Jovana Krstitelja samo malo drugačije formulisane.
    Za grešno srce pokajanje je trnoviti put, ekseri u rukama ..jer se grehom srce strukturno i "hemijski" (tj. duhovno) promeni - postane slično mnogim otpalim duhovima, ali je nama ljudima sažaljivi Bog ostavio otvorena vrata da se vratimo ako hoćemo! I mi se vrćamo, kako ko i koliko, ali nam je sve uzalud ako Bog ne pomogne u tom povratku. Možemo da vidimo svoje grehe, da ih nekako popravljamo ali oni samo Njegovom blagodaću kao liturgijskim darom nestaju iz duše. Samo tada, sa Gospodom u srcu, sve je lako i čovek je već u Njegovom sveprisutnom Carstvu sa svima svetima, koje nije nešto što tek treba da dođe ...već je „unutra u srcima vašim“ kako veli sam Gospod.
    Ne možemo i ne smemo ignorisati Krst, i bolnu razapetost bića isprljanog gresima, kao jedino oruđe i oružje spasenja! Raspeta Ljubav!? Šta više, jedan Pravoslavni svetitelj preporučuje: "Držite um svoj u paklu i ne gubite nadu na Gospoda"! O raspetoj Ljubavi govore svi akatisti a, ponavljam, tamo možete videti da upravo svetitelji realno i konkretno nose svoje Krstove, bol i patnju, bez roptanja (u roptanju sam ja svetski prvak) i jedino se oslanjaju na sveljubećeg Gospoda da ih On izbavi iz tog stanja milošću Njegovom. Ne može čovek svojim snagama dohvatiti mir i radost! Ona dolazi Odozgo ..od Gospoda ...a dok ne dođe - sve je muka i nevolja, nespokoj i ljuta beda! Ne kažem to ja već Akatist!
    Nije ničija želja da priča o stradanju kao o nekakvoj „potrebi za stalnom patnjom i mukom“ kad upravo sveti oci govore da je to neizbežno ako hoćete da sretnete Hrista ili da mu se iz greha vratite!? Nema ništa za džabe, osim naravno ako Gospod po svom htenju ne primi kod sebe onoga koga On hoće! To i jeste svo naše uzdanje, a koliko vidim i sveti oci o tome govore, da nas On primi kod sebe po svojoj milosti a ne „po našim zaslugama“...jer ako je po zaslugama ...niko se neće spasiti. To naravno ne znači da treba sedeti skrštenih ruku i ne truditi se jer najvažnije mesto kod svih molitvenika, tj. kod svih svetitelja koji su ih pisali, je to da niko od njih nije mogao da garantuje da će se sigurno spasiti i da je već spasen! To je bolno neizvesno. Nisu se usuđivali do smrtnog časa da o tome razmišljaju kao o gotovoj stvari. Oni samo sagledavaju provaliju svojih nemoći i nesposobnosti, i upućuju uzdahe Nebu da se i na njih smiluje. Samo u tom bolu su napisali NAJDUBLJA PRAVOSLAVNA štiva koja čitamo na bogosluženjima; bez te patnje i bola bili su zabrinuti i smatrali su da nešto nije u redu. Vikali su tada: „Teško meni, Bog me je napustio“.
    Tek kada zadobije Hrista u srce čovek Ga mora pažljivo čuvati; previše je nežno to smireno raspoloženje u kom se srce moli samo i bez napora ...bez svoje volje. Ali u ovom ogrubelom svetu, gde već sledećeg trenutka nekog povredite ...kako sačuvati tu unutrašnju radost koja nije spolja vidljiva? Kako ostati u Hristu slobodan kad sam samo jednom nadmenom mišlju odgurnuo Gospoda od sebe? A bez Njega.. sve je muka i nevolja; patnja i bol. Ne kažem to ja; to kaže Akatist Svemogućem Bogu (moje omiljeno štivo ali je bruka i krivično delo što ne znam koji svetitelj ga je napisao) – pročitajte svaku reč iz tog remek dela, nema ni jednog ikosa koji ne jauče ..koji ne uzdiše u bolu!
    Evo kondaka br. 8 kao primera i svedočanstva za sve rečeno: „Oče nebesni, zlim delima svojim ja odbacih sebe od milosti Tvojih, udaljih sebe od pravde Tvoje i porobih sebe sujetnom svetu ovom; s toga me i vitla LJUTA NEVOLJA, i evo tonem u dubokim vrtlozima očajanja; no Ti, kao žalostiv i čovekoljubiv, primi me zabludelog i spasi OD OVE NAPASTI mene koji vapijem k Tebi: Aliluja!“ (Ne zvuči mi baš kao neko ko je, kako gore rekoste: "tiho radostan i sav ozaren..." ne znam čime već!?)
    Trpljenje i hrabro nošenje „muke i bola“ nije katolička teologija ...već Katoličanska ..sveopšta hrišćanska; jer o tome govore svetitelji, Jevanđelje; sam Gospod: „Trpljenjem spasavajte duše svoje“. Baš sve videti beznaporno i ružičasto, kao da se to uzbira sa osmehom sa nekog drveta, hmmm ... mislim da nije naročito zrelo. Ne uklapa mi se u ovaj prevažni Akatist koji se još i zove u zagradi ispod naslova „pri najezdi iskušenja“. (Odkud sad „najezda“ ako je sve lako?) Šta više, ne ukazivati ljudima da je Pravoslavni život upravo veoma težak; neshvatljivo težak jer nije od ovog sveta, može za posledicu imati da neko razbarušeno razdragan posustane kod najmanjeg problema jer ga nije očekivao!? Možda pomisli: "Šta je bre ovo? Kako da oprostim tom i tom ...kad me je uvredio? Zašto da mu oprostim kad ne mogu to ni da zamislim!?" A taj bol i sukob kad tad, u telu ili kad izađe iz njega ...neće mimoići!? Pa Srbija (ali i ne samo Srbija naravno) se ispunila međusobnom šizofrenom omrazom zato što svi misle "evo ja sam Pravoslavac" - a da oprosti komšiji, što zahteva unutrašnji bol i raspinjanje, ne pada mu na pamet! Raspevano čekaju Hrista a potežu parnice za metar zemlje u katastru! Niko da im kaže da Pravoslavlje i nije baš tako jednostavno kako se priča; da traži bolno oranje po srcu, odricanje od svega i svačega - radi bližnjeg! Bol do bola a Akatisti su verni svedoci te teologije; pisali su ih nadahnuti svetitelji.. ne makar ko!? Samo tako olako shvatiti veru i Pravoslavlje kao lepršavo i beznaporno idenje ka Hristu, a pri tom ne spomenuti da Jevanđelje govori o uskim vratima i trnovitom putu koje valja u praksi okusiti, može konsekventno da porodi mnoge zablude. Najzad, može veru smestiti u ugao svesti gde su muzejski eksponati i običajno pravo, a praktičan život (jer Pravoslavlje sa Vaskrsenjem nije baš kompatibilno sa ovozemaljskom ogrehovljenom logikom) sasvim usmeriti u drugom pravcu.
    Naravno, slažem se sa svim ostalim delovima teksta u kojima se ipak kaže: „Ako SMO U STANJU da se Hristu predamo u ruke kao malo dete?! Ovde se opaža da čovek može i da ne bude u stanju da se bezrezervno preda Hristu, a tu već dolazimo do problema greha koji u suštini sprečava i veru i nadu i ljubav kojom bi se neko predao u potpunosti Gospodu! A da bi se to izlečilo ne postoiji mehanička radnja ili magijski pristup već "uzimanje svog krsta" ...svog bola u tom idenju za Gospodom. Čista Pravoslavna svetootačka dimenzija. Ključno je osloniti se na Gospoda, imati poverenja u Njega bili ili ne u stanju da se predamo!? A ko danas sme da se pohvali da je u stanju da se sasvim preda bezrezervno, bez ostatka? Uvek dođem tako do mog najljućeg protivnika u tom vraćanju Hristu – do samog sebe i svojih grehova; do ljute bede koju oni u srcu stvore ali - Gospode pomaži ...hitno ..urgentno!
    Dakle, nema niko potrebu za stalnom patnjom i mukom; ko ih može baš od srca voleti!? Ali oni su zapovest: "Uzmi Krst svoj i hajde za mnom"
  21. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на Blaža Željko за Наслов блога, Babe teolozi i čuveno "Ne valja se.."   
    Ponovo jedna tema sa Facebook-a pokrenuta od ŽRU sajta o izvesnim ljudima iz crkve koji uzimaju slobodu da prisutnima (i u crkvi i van Nje) u raznim prilikama tumače crkveni život. Najpre je tu bilo pošalica i anegdota, jer je naslov teme bio: "PROTIV BABINE TEOLOGIJE NI JEDAN POP NEMA ŠANSE" - ali ova tema je ozbiljnija nego što se na prvi pogled čini. Reč je o ljudima koji i sami neslobodni, porobljeni lažnim suznim ushićenjima izokrenu svoju neslobodu u stroga načela koja onda serviraju drugima. Svoju neslobodu poseju u mlade duše i time naprave ko zna kakvu štetu u neiskusnim ljudima koji u Crkvu dođu da se pronađu.
    Komentar na toj temi:
    Šalu na stranu, Ovo o čemu je ovde reč uopšte nije naivna tema! Deluje kao nešto benigno ali nije jer mnogim početnicima u crkvenom životu valja proći ovo rešetanje besmislenim pričama, običajima i kojekakvim pravilima! Sa rečima se nije igrati i neka od ovih nebuloza od raznih tumača i tumačica može nepovratno da upropasti nečiji život. Bio sam svojevremeno, još dok sam radio kao crkvenjak, na nekoj daći posle sahrane, tu nedaleko od Beograda u Vojvodini. Za dugačkom sofrom mnogo sveta; negde u sredini sofre i ja. Stigne supa i jedna kašika ..i to nekako preživim. Ali posluže posle toga rinflajš (lešo - meso iz supe) ali i dalje samo kašika: nigde viljuške i noža!? NE VALJA SE - rekoše! Pitam da mi se teološki objasni taj običaj, možda sam u svom poslu nešto propustio; međutim niko nije voljan da mi objasni a situacija se zateže! Odnosi zahladneli! Ko velim, ajd' poješću to kašikom ...snaći ću se već. Nagnem se nad sofru, gledam levo i desno da nađem so - rinflajš je lepši kad je slan! Pitam: "Ima li negde soli"? Naopako, kad me ne izbaciše na ulicu! "Vređam tako domaćina" - rekoše mi??? Samo sam krajnjim naporom uspeo da se obuzdam i da ne izletim iz dvorišta sa ko zna kakvim rečima na usnama. Ovo nije izmišljena priča, ovo je bilo stvarno! Ovakvih i sličnih bizarnih običaja po Srbiji ima koliko hoćete i svakoj je ko zna kada kumovala neka umišljena baba ili kakav tumač crkve među bogomoljcima od kojih svašta možete čuti. Mislim da bi tu sveštenici, bez obzira na cenu, morali da intervenišu i saseku ovakve gluposti u korenu - makar se na njega ljutili! Pa neka se ljute, nije njihovo da tumače jevanđelje i crkvena pravila već njegovo i ako ga ne slušaju, po savetu Apostola iz "Dela apostolskih" ili poslanica, naprosto im ne treba posle toga pridavati nikakav značaj. Ko zna koliko su takve stvari uticale na današnje stanje duha u Srbiji prilično ogrezlog u "magijsku" pobožnost; kojekakva sujeverja i čuveno "ne valja se"! Steknete iz toga utisak da je Bog u stvari težak formalista koji jedva čeka da nekog kazni kao kakav sudija za prekršaje! A On je blagi roditelj! Ja od svog sina ne tražim da od mene odlazi unatraške, da mi laska ili se ulizuje - da poltroniše ako i pogreši: tražim samo da me voli i poštuje kao oca i ja mu to tako i uzvraćam. Prosto tražim iskrenost kakva god da je situacija. I Gospod je sa tom relacijom dete - roditelj uporedio odnos između Njega i nas. Kakvi formalizmi kakvi bakrači! Kakve veze sa istinom da je Bog slobodno sveljubeće biće ima bilo koja reč "ne valja se"? Kakve veze i sa Bogom i sa mozgom ima da li će biti soli na stolu ili neće; ili bezbroj sličnih stvari sa kojima se sigurno svako od nas susretao? Ko da je On neki mehanizam kažnjavanja i mraka ... u stvari mraka shvatanja pojedinih nesrećnika koji su umislili da nešto znaju. A ova bolest, za koju još jednom tvrdim da je opasna pojava u Crkvi i društvu, ima za cilj da vas zarobi, kao što i svako sujeverje porobi i okameni čoveka. Prestraviš se da ne učiniš nešto protiv gluposti u koju si naivno poverovao; i tako se okameniš i onesposobiš za slobodu, nadahnut život u realnosti, udaljiš se od Ljubavi i sav se paralizuješ besmislenim pravilima predatim od polupismenog sveta. Zato je Crkva i sveštenstvo jedino rešenje za sve naše nedoumice! Liturgija je jedini način života i obredno pravilo koje treba održavati .. a ona u svojoj formalnoj obrednoj strani ima za cilj, što je Božiji dar čoveku, da nas oslobodi od svih formi i formalizama. Čista sloboda u Hristu i sa Hristom. Roditelj i dete!
  22. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на antics за Наслов блога, Псеудохришћанске секте   
    Псуедохришанске секте


    Лажнохришћанске секте нису никаква новост. Оне постоје откад постоји и хришћанство. Увек је било људи који су мислили да су већи хришћани од Христових апостола и да боље разумеју хришћанство од Христове Цркве (то јест од самог Господа Исуса Христа). На такве указује већ и само Свето Писмо*. И од самог почетка хришћанства Црква Христова је таква учења називала јересима.
    Интересантно је да припадници секти данас на прво место, испред саме Цркве, стављају управо Свето Писмо (по протестантском начелу sola sciptura – лат. само Писмо), иако баш оно и сведочи о неисправности јеретика и јеретичких учења, а сами аутори новозаветних списа, свети апостоли, били су најватренији борци против кривоверја.
    У прво хришћанско време погрешна, нецрквена и – чак – антицрквена учења долазила су са истока, из аскетских традиција наклоњених мистици као таквој (и по мало зачињеној старогрчком филозофијом), и то из земаља које су се касније у највећој мери одрекле хришћанства потиснутог исламом (Египат, Ирак, Сирија...), који се и сам идејно наслањао на синкретичку интерпретацију бројних тадашњих (VII век) следби. Међутим, од краја Средњег века следбе се јављају скоро искључиво на западу. Та плуралност „хришћанских“ деноминација своје постојање дугује појави покрета реформације Мартина Лутера и пијетистичком покрету унутар реформације – управо оспољењу али и индивидуализовању личног односа са Богом.
    Суштина грешке свих секташких догматика (система веровања) јесте начелно у следећем:
    а) Као врховни ауторитет постављају Свето Писмо, а не само да занемарују, већ и потпуно одбацују Свето Предање и Свете Оце (учитеље Цркве). Заборављају, међутим, да је Свето Писмо свој коначни облик – овакав какво га данас познајемо – добило тек у IV веку, што ће рећи да је Црква Христова 300 година постојала (условно речено) без Светог Писма (у сваком случају, оно није било у овом данашњем облику, каквог га на прво место пре свега стављају протестантске деноминације). Потпуно пренебрегавају чињеницу да је Свето Писмо оформила и формирала сама Црква, коју они не признају.
    б) Они Свето Писмо тумаче произвољно, како им се свиди. Читају га, тумаче и доживљавају „просветљења“ у самоћи. Тако прелазе преко чињенице да Свето Писмо није књига индивидуализма или самоће: сваки део Библије писан је за поједину конкретну заједницу, тј. за Цркву, од стране апостола, управитеља Цркве. Књиге Светог Писма су настајале у заједници и за заједницу. То наравно не значи да је лоше читати Библију код куће, али она се може разумети исправно (и једино могуће) само у Цркви. А секташи занемарују и речи самог Светог Писма, оно што пише апостол Петар (2.Пет 3,16), да у Писму има „неких ствари које је тешко разумети, које неуки и непостојани људи искривљују на сопствену пропаст“ и још упозорава на то да се Свето Писмо може тумачити само у Цркви која га формира и за коју се формира.
    в) Из свега претходног сасвим логично долази да одбацују све оно што Црква јесте: неки од њих одбацују свештенство, неки јерархију уопште, неки брак, неки чак и само крштење, а највећи број Евхаристију, тј. литургију, тј. причешће. И ту је трагедија: Црква није удружење, није организација, или институција; она је првенствено догађај. Апостол Павле под Црквом подразумева догађај сабрања на једно место („епи то авто“) ради вршења литургије чија је суштина причешће. Где је суштина поштовања Павловог учења (јер и он је један од аутора библијских текстова), а одбацивања литургије?
    Ако бисмо себе приморали да дамо неку класификацију псеудохришћанских секти, могли бисмо да кажемо да је могуће разликовати јудејствујуће – оне које покушавају интеграцију поштовања Мојсијевог старозаветног закона са хришћанством – такви празнују суботу уместо недеље, дају 10% од сваког прихода својој секти (по узору на десетак који су Јудејци издвајали за јерусалимски Храм) и тд.; гностичке – које искривљују само поимање хришћанског Бога и прописују нехришћанске начине живота кроз које се открива посебно тајно знање (гноза) – такви често бивају дуалисти, тј. поједначавају Бога и ђавола сматрајући их једнако снажним основним принципима укупне стварности; аријанске – које начелно прихватају хришћанско учење, са том ситницом што сматрају да Исус Христос није Син Божији – Богочовек, него да је Он један фини човек и велики мудрац и ништа више од тога; протестантске – које одбацују све претходне и уједињују све претходне.
    Оно што је на први поглед занимљиво у вези са сектама је језик који се у њим акористи. Чак и када је разлика између језика Цркве и њиховог потпуно бесмислена, они на разликама инсистирају. Црква верује у Бога као Тројицу. За секте, то је тројство. Тројство су три облика, или три својства нечег једног, а Тројица су Тројица: Отац, Син и Дух Свети. Друга, можда још и чешћа разлика је интерпретација Исусовог имена. Грчка реч Христос је превод јеврејске речи Mеšiah, што значи помазаник (тј. онај који је помазан светим уљем и назначен за цара или свештеника). Инстина, у латинској интерпретацији ова реч се појављује као Christ или Christus. Али у српски је она дошла из грчког језика. Тако, ако је Христос – Помазаник, шта је онда Христ? Помаз?
    Адвентисти
    Ова секта је основана 1833. године у Америци. Оснивач је био извесни Вилијам Милер, човек слабо образован, који је у својим четрдесетим годинама почео да тумачи Библију, онако – по свом нахођењу. Тако, он „пророкује“ да ће Исус доћи на неку планину у Америци 1843. године. Од тог очекивања – од очекивања временски тачно одређеног доласка Исуса Христа – долази и име секте, јер на латинском advent значи долазак. Међутим, пошто Исус није дошао Милерови „верници“ били су љути, јер су промрзли на планини узалудно чекајући, па већ 1844. секта губи огроман број чланова. Зато вођство следбе наслеђује Џон Томас, а онда и „пророчица“ Хелен Вајт, млада удовица којој се јављао супруг (покојни, дабоме) и преносио јој поруке с онога света.
    По његовим/њеним инструкцијама они почињу да празнују суботу уместо недеље. Субта по јудејском календару јесте седми дан – дан одмора и починка (зато Господ Исус Христос почива у гробу у суботу, да би у недељу васкрсао), али због централног догађаја хришћанства, Христовог васкрсења у „први дан недеље“, за хришћане недеља постаје дан празновања, црквени дан, евхаристијски дан, дан Господњи.
    Такође, адвентисти верују у „хиљадугодишње царство“ које ће организовати Исус Христос по свом доласку, баш попут политичког вође. Јасно, адвентисти би у Исусовој администрацији свакако заузимали значајна места, рангирани већ према томе да ли је поједини адвентиста био добар верник. То се помало коси са њиховим (потпуно нехришћанским учењем) о предестинацији (предодређењу), према ком је све унапред решено – ко ће се спасти, а ко не. Ово учење је у сукобу са темељном вером хришћанства о човеку као личности слободне воље.
    Но, вратимо се ишчекивању Исуса. Пошто су се опекли (или боље – промрзли) први пут, за касније године Исусовог доласка бирали су „округле“ бројеве: 1888., па онда 1900... Даље се више није могло. Или је покојни супруг г-ђе Елен Вајт био лоше обавештен, или су њих двоје имали неке сметње на везама приликом контакта. На крају, спас за углед секте био је закључак да је Исус већ сишао с неба 1844. године, али није дошао на Земљу, него је отишао у небеско „светиште“ (шта год то било). Даље, рат између Луцифера и небеске војске, према њима, одиграо се нешто пре 1914. и тада је ђаво збачен на земљу. А коначни обрачун на земљи (и дабоме хиљадугодишње царство после њега), кажу они, десиће се кад премине и последњи човек који је проживео макар и секунд те 1914. године. Домишљато, нема шта...
    Ипак, ово је добро место да направимо малу дигресију, и подсетимо да је основни разлог што су јудејски првосвештеници мрзели свог сународника Исуса из Назарета управо то што су они сматрали да ће Месија бити политички вођа, неко ко ће их повести у коначни обрачун против римских окупатора и обновити велико Израилово царство. Оно што они нису разумели у старозаветним пророчанствима о Месији (= Помазанику) је да ће он бити Помазаник Божји, а не помазаник људски; да ће Њега сами Бог помазати помазањем Духа Светога, а не јерусалимски првосвештеник за свог наследника у Храму на Морији или за владара једног народа. И сад, кад то имамо у виду, адвентистичко очекивање хиљадугодишњег царства... Просто, бојим се да адвентисти не буду разочарани као јерусалимски свештеници у време оно.
    У сваком случају, у Србији је адвентистичка секта једна од најбројнијих следби. Њихови пропагандни материјали се припремају у Америци (а где другде?) и штампају се у Немачкој, а у Србији их деле. Штампају се у далеко већем броју примерака од броја њихових припадника, а то је вероватно стога што они сматрају да ће чиновничи апарат хиљадугодишњег царства бити прилично обиман, па ваљда траже прикладне људе за администрацију. И у Србији, као и другде, њихови чланови су дужни да адвентистичкој организацији дају 10% од своје зараде. То значи да ако имате просечну српску плату од 15000 динара (око 150 €), њима треба да предате 1500 динара. Ипак, они обећавају радно место на период од 1000 година, а то није мало. Мада... они су свашта обећавали и „пророковали“... Ипак, остаје тајна шта ће бити после тог хиљадугодишњег царства.
    Њихова „богослужења“ се састоје од певања неких певљивих песмица и читања, па „тумачења“ Бибилије.
    Јеховини сведоци
    После низа неуспешних пророчанстава о Христовом доласку, од адвентиста се одваја једна група коју је предводио трговац Чарлс Расел. По њему су их најпре назвали „Раселовцима“, а од 1913. секта добија име (пазите сад ово!) „Озбиљни истраживачи Библије“. На конгресу секте 1931. године коначно добијају име Јеховини сведоци. А шта то, уопште значи?
    Они, исто као и адвентисти, преузимају (прилично неспретно и дилетантски) обичаје јудаизма, али иду и корак даље. Одбацујући новозаветно Павлово учење да више нема „Грка ни Јеврејина, роба ни слободњака, него смо сви једно у Христу“, ови „озбиљни истраживачи“ Библије верују да само један народ може да буде изабрани народ Божији. Но, пошто су Јевреју ту привилегију изгубили, њихови наследици су, дабоме, Јеховини сведоци. Зато они и користе старозаветно, јудејско име Божије, но и то изговарају неправилно.

    יהוה‎



    „Свети тетраграм“



    – ЈХВХ –


    Укратко: до XIV века јеврејска азбука бележила је само сугласнике, што значи да се самогласници (а, е, и, о, у) нису записисвали. Тако, име Божије се писало ЈХВХ (што се звало свети тетраграм, четворословље). Пошто су крајем I века Јудејци коначно изгубили своју државу и били расељени широм Европе и Блиског истока, они су постепено, из генерације у генерацију, заборављали свој језики кварили његов изговор, јер су се све више асимиловали у своје окружење. Дошло се до тога да у XIII веку нико више са сигурношћу није могао да тврди како се ЈВХВ заиста изговара. У XIV веку су се појавили рабини масорети који су тврдили да се свето четворословље изговара ЈеХоВа. Библисти су, међутим, још у првој половини прошлог века недвосмислено доказали да је исправан изговор ЈаХВеХ. Но, за „сведоке“ наука нема никакав значај: они што знају – знају. Уосталом, на томе им се и заснива „богослужење“: они „тумаче“ Библију, али не слободно, него уствари уче тумачења из књиге која им је послата из централе и та књига је заправо и важнија од саме Библије.
    Јеховини сведоци контролу својих припадника доводе скоро до савршенства и стављају је у центар својих активности. Код чланова врше тихо, скоро неприметно испирање мозга, константно застрашивање кармичким казнама, све док припадник не постане наркомански психички завистан од секте.
    Као и адвентисти, и ови верују у хиљадугодишње царство, али као и адвентисти, ни рачуни ових о доласку Исусовом нису били тачни. Исто као и адвентисти „сведоци“ не примају трансфузију и не дају крв (што је тек антихришћански, јер односи људске животе под фирмом покорности Богу), поштују суботу уместо недеље... само што су за нијансу ригорознији од адвентиста. Такође, ови „хришћани“ као што не признају да је Исус Христос Син Божији, тако не признају ни да је Крст симбол хришћанства. За њих је Крст само (Боже, сачувај!) оружје којим је извршено убиство једног поштеног човека – Исуса из Назарета, и тако уствари одбацују богочовечанску искупитељску жртву Христову, тј. одбацују саме основе хришћанства.
    Мисионаре много и деле своју публикацију „Wachtower“ („Кула стражара“ или – према новијем преводу – „Стражарска кула“), која се наравно штампа у иностранству и у тиражу који многоструко превазилази број њихових припадника. Све је лепо и шарено, примамљиво, пуно обећања о хиљадугодишњем царству – где се види да они не разумеју јудео-хрушћански концепт вечног Бога и да не схватају библијски појам вечности. Исуса Христа у тим својим часопишчићима представљају као (Боже, опрости!) Чака Нориса из млађих дана: препланулог, развијеног (као да никада није постио, иако Библија сведочи о томе), увек насмешеног (иако и Библија и други историјски извори говоре да се Он никада није смејао)... укратко – као суперхероја из комшилука. А иконе сматрају идолопоклонством.
    Агресивни су и нападни у свом мисионарењу, али су фино програмирани: 90-их година њихова циљна група били су у највећој мери наставници у основним и средњим школама, директори великих предузећа и приватни предузетници. Дакле, носиоци културног и економског живота локалних заједница.
    У својим публикацијама се служе најпре најпре навођењем делова Светог Писма, скоро по правилу ишчупаних из контекста и тумачених крајње произвољно, па и – истину треба рећи – крајње погрешно. Али, често прибегавају и преправљању библијског текста. Тако, перикопу из Јеванђеља по Луки, глава 23 стих 43, која стварно гласи:

    „И рече му Исус: Заиста ти кажем: данас ћеш бити самном у рају“


    Јеховини сведоци наводе овако:

    „И рече му Исус: Заиста ти кажем данас: бићеш самном у рају“


    Разлика је, рекло би се мала: тиче се само места знака интерпункције, испред или иза речи данас; међутим у теолошком смислу, разлика је огромна, али сад нећемо о томе. Битно је да знамо да кад Библија не подржава једино дозвољено и у централи програмирано учење, онда „сведоци“ узму па Библију лепо „абартују“, тј. исправе. Они боље од Библије знају шта Библија говори. Или јеси, или ниси сведок!
    Ипак, стварност је далеко од духовите: сведочанства бивших чланова (или жртава) секте говоре да иако се припадник ишчупа из психичког терора секте, дуго, а понеко чак и доживотно, носи психолошке последице припадништва Јеховиним сведоцима, а то су већ веома озбиљне ствари.
    Друге лажнохришћанске секте
    У Србији поред адвентиста и Јеховиних сведока делују и још неке мање секте. Такви су баптисти, пентикосталци, мормони... Свака од ових секти има неку своју особеност.
    Мормони, тако, сматрају себе хришћанима, а не признају ништа што има везе са хришћанством, чак ни Бибилију, него уместо ње имају неку „Књигу Мормонову“ коју је написао неки Американац Џозеф Смит у првој половини XIX века(пре 160 – 170 година), што њима уопште не смета да тврде како је та књига стара око 1700 година (?!). Они су следбеници Моронија, Јудејца који је у Америку дошао пре него што се родио Исус Христос, који је ту књигу сакрио – а у њој открио све тајне божанске истине – и коју је нека сила саопштила Џозефу Смиту, па су сада мормони законити наследници измишљеног Моронија... Маштовито.
    Пентикосталци верују да се највећи степен близине Богу показује такозваним даром говорења језика, зато што на својим окупљањима у општој хистерији сви испуштају некакве гласове, ћурличу низове бесмислених слогова, и сматрају да тиме говоре неким тајанственим, божанским језиком. Уствари, за прве хришћане дар говорења језика је подразумевао да неко из црквене заједнице почне да говори језиком који раније није знао, али да је тај језик иначе познати, говорни језик. Кад неко, с друге стране, има сулуду идеју да говори језиком који нико други не разуме, онда се ту ради о једном феномену који се зове глосолалија, и нема везе ни са хришћанством, ни са надахнућем од Духа Светога. Има, међутим, везе са неузимањем (или прекомерним узимањем) медикамената.
    Било како било, заједничко обележје свих ових секти је тежња за издвајањем из шире заједнице која их окружује. Секте, тако, желе да по сваку цену нагласе своју посебност, макар отишле и у (благо речено) ишчашене крајности, као што је та књига Џозефа Смита или „говорење језика“ пентикосталаца. Премда се све секте више – мање залажу за „слободно тумачење“ Библије – коју како смо видели постављају начелно за једини ауторитет – истина је да уствари постоје програми који припадници морају постепено беспоговорно да усвајају, како прелазе на више степене у хијерархији секте. Дакле, од слободе или креативности ту нема ни говора, а што се личне слободе тиче – ограничења слободе чланова не завршавају се само на тумачењу Библије.
    То заиста носи бројне и разноврсне опасности, о чему се поближе може сазнати из бројних сведочанстава бивших припадника следби. Њихова трауматична искуства дају „инсајдерску“ слику секте. Ипак, истини за вољу, ове псеудохришћанске секте ни издалека нису тако директно опасне као друге које ћемо неки наредни пут поменути.
    * Види Нови Завет, Прва посланица Јованова, глава 2, стихови 18 – 26.
  23. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на Драшко за Наслов блога, 24. март   
    Коларац. Такмичење музичке омладине, момак из Италије је свирао другу етапу. Стигао је до другог, предивног става Бетовенове треће сонате.
    Негде у средини става, у предивној музици чуо се потмули додатак. Као у трећем плану, ..........пијанисимо .....завијајућа сирена
    Први утисак ми је био у ствари снажан осећај да сам то већ преживео, као да су сећања предака који су се пробудили на Васкрс 6.ог априла и нажалост још многих датума, оживела у мени.
    Већ виђено, доживљено
    Први осећај је туга и немоћ
    Италијан устаје од клавира пошто га прекидоше домар и девојка која је најављивала програм. Био је потпуно опуштен, њему је било до музике и до лепих београдских девојака можда , рекао ми је дан пре тога да наш град има лепе девојке што је наравно тачно
    А сад........
    Шта је било знамо
    Не поновило се
    Одржаше се помени у нашим Црквама за све погинуле, за све ......
    Нека их Бог усели у Своје Непролазно Царство
    Нека више ниједна сирена не прекине Бетовена и његову музкику, величанствену
  24. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на Драшко за Наслов блога, Младеновачки акварели   
    Волим Младеновац, да се разумемо........ Откако дођох из војске 2003-ће схватио сам да је питање "где је сад мој Београд" некако добило одговор "нема га"... У нашим градовима има често више шмека и енергије него у фамозној нам престоници.
    Како год, зна се да се у Младеновцу све зна, ал баш оволико....нисам знао
    Данашњи дан
    Посао, поподневна смена
    Мала пауза за ручак, понесох од куће кутијицу са неким бећарцем и мало сланине и остатак фаширане (просветарски ручак, што бих ја рекао, без "паризера")
    Одлазим у ДИС, тамо понекад свратим по воду, слаткиш итд....
    Питам младу, лепу и мени непознату продавачицу да ли имају кифле
    "Немамо, има само они штапићи са сусамом...."
    "Ништа, дај ми пола леба"
    "Не можеш да се наситиш од штапића?"
    "Није него не могу да са тим једем кувано јело!"
    "Данас друга смена, а?"
    "Јесте"
    "Нисам знала да ви у музичкој радите у две смене"
    (Одакле она зна где ја радим и ко сам и .....)
    "Да, радимо радимо у две ...."
    Ручак ми је био екстра! А можда и то знају
  25. Волим
    Милан Ракић је реаговао/ла на antics за Наслов блога, После XIII   
    Спавати. Пробудити се. Устати. Гледати кроз прозор људе што миле под сунцем под теретом посла. Седети. Устати. Спаковати се. Погледати око себе. Узети торбу, забацити је на раме. Ходати ужурбано до станице. Трудити се да нико не види одлазак. Досађивати се и стрепети на станици. Ући у воз без карте. Дати кондуктеру нешто «да не пише». Гледати људе што улазе и излазе, како путују станицу, две. Гледати лица старих људи, што старачки ужурбано улазе у воз и показују жуте легитимације пензионера железнице уз које имају неколики попуст на карту коју увек уредно плате или на станици или, где на станици нема никога, код кондуктера. Слушати њихове ситне, исецкане, исте разговоре испуњене именима синова, кћери, унука... Слушати њихове притужбе на време и огуглалу равнодушност на политичке актуелности. Слушати са колико једноставности, са колико присности и топлине изговарају имена својих ближњих док о њима говоре. Посматрати њихове смежуране, старачке руке како се крше или држе какв црни цегер из средине седамдесетих на коме белим, сада већ искрзаним и једва читљивим латиничним словима пише: „Успомена из Матарушке бање“. Гледати њихова згрчена тела, која као да су се сјединила са њиховим испегланим, равним и тесним оделима тамно плаве боје; која изгледају као да је из мишића ожилављених дугогодишњом суровом работом испијена и исцеђена свака кап свежине и живости, па се сада удови не покрећу него одапињу механичким, увежбаним покретима који се понекад и не дотакну мозга и свести.
    Разабирати од брзине куће које пролићу крај пруге. Опазити њихове искривљене прозоре са неједнаким окнима, са опалом и изгребаном фарбом. Спазити натрулу „Шкоду“ из 1974. која се распада поред амбара прекривена испуцалом цирадом коју је ветар одавно исцепао. Видети кокошке где трче по дворишту, између ораха и храстова. Гледати људе по пољима како миле под сунцем под теретом посла. Видети пијанца како дрема испред продавнице преко пута рампе.
    Вратити се испитивању воза. Гледати масне, улепљене, олињале, истањене и до крајњих граница прљаве тапацирунге на седиштима која је некада красио црвени и зелени плиш и сомот. Сажаљевати једва провидне прозоре чије је једино средство за чишћење летњи пљусак. Посматрати прашњаве, рахитичне решетке за пртљаг које више нису поуздане ни себе док држе. Гледати зидове купеа од давно беле пластифициране иверице, сада пожутеле, улепљене осушеним соком и лепком од налепница. Приметити са смешком да се по возовима и не лепи никаква друга пропаганда осим политичке, јер изгледа нико више нема циљну групу у овој специфичној групи што путује сваког дана без броја. Приметити такође да се поред налепница са бомбастим и одлучним паролама типа „ДА ЖИВИМО БОЉЕ“ лепе још само сличице оне сјајне фудбалерске генерације с краја осамдесетих која је већ избледела као и те сличице, и да се редовно још увек лепе сличице што се добијају уз тврде, безукусне и јефтине турске жваке, налепнице са исто тако јефтиним мотивима, неукуснијим од саме жваке која је, ваљда, главни артикал. Приметити још да се све ређе срећу и креативни печати по зидовима вагона од стране многобројних путника, пре свега оличени у графитима и потписима: „Миро, волим те“, „божа-лесковац-PFC“, „Даница + Милан forevr“...
    Одмеравати пажљиво сапутнике. Снимати како пију устајалу воду из својих пластичних флаша од коле или оранжа, са којих се спрала етикета па само облик или боја говоре о томе од чега је та амбалажа. Уочити њихова озбиљна лица којима си дају на значају. Опонашати те фацијалне експресије. Играти се једне велике игре. Испитивати како тобоже незаинтересовано гледају кроз прозор, а упијају сваки звук који дође до њих, и сваки украден поглед који отму од околине док, као, намештају косу или поправљају крагну на кошуљи. Не осуђивати их ни у ком случају. Сетити се да смо сви ми сапутници. Досађивати се у возу. Читати новине. Дремати. Допутовати. Устати. Изаћи из воза на станицу. Удахнути.
    Шетати по широкој улици. Гледати људе што миле под сунцем под теретом посла. Не мислити упорно о цурама које носе кратке и уске мајице, а и не знају шта те мајице значе. Видети људе који се окрећу за цурама које носе кратке и уске мајице, а и не знају шта значе те мајице за којима се окрећу. Не осуђивати њих; ми смо сви, сви смо свако.
    Ходати. Ходати дуго. Наточити воду на уличној чесми под зрнастим хладом младог, ониског дрвета са ситним, тврдим листовима. Сести на клупу. Испити воду. Осећати како се умор из ногу претапа и прелива у асфалт тротоара око клупе. Осетити угибање дрвета на клупи под теретом уморног тела. Дисати у хладовини. Посматрати људе како пролазе идући ка неком циљу. Бројати колико њих за тренутак застане крај уличне чесме да хладном водом убрза и скрати пут ка своме циљу. Удубити се у лица пролазника што застају крај воде. Гледати их у крупном плану док жедно гутају течност што извире из обрађеног каменог стуба.
    Пити воду још једном. Ући у воз. Дати кондуктеру нешто испод руке. Отклацкати се уморно до куће. Изаћи из воза. Провући се до куће да нико не примети долазак. Доћи. Бацити торбу. Истуширати се да се скине онај мирис прашине из воза. Стајати после освежавања на балкону. Гледати људе што миле... Лећи. Спавати...

    пролеће 2002.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...